Претражи Живе Речи Утехе

Жао ми је што нисам био присутан да браним владику Теодосија када је Вучић недипломатски наступио према њему * Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА: ОВДЕ Након што смо у првом делу интервјуа са Максимом (Васљевићем, 51), владиком западно-америчким, апсолвирали теме које се тичу живота и рада СПЦ у САД, промене њеног имена и Устава, односа према Васељенској патријаршији и поређења аутокефалности Српске и Украјинске православне цркве, у другом смо се више окренули ка условно речено “световним питањима”. Ако се питање Косова уопште може одвојити од наше духовности, порекла и традиције… Судбина Косова је и даље највећи национални проблем. У последње време се све чешће помињу речи као што је разграничење, подела… Црква је одлучно дигла глас против тога. Где ви видите решење? -Хвала Вам на том питању. Ми у западној Америци о Косову и Метохији размишљамо на практичан начин: у трајном смо контакту са нашим тамошњим народом преко Епископа Теодосија и његовог монаштва, и гледамо да посетама и материјалном помоћи допринесемо њиховом опстанку, посебно деци. Када смо 2015. године објавили монографију „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије“ верујемо да смо и ми дали допринос, како је тврдио покојни академик Душан Батаковић, да се неутрализује кампања за учлањење Косова у Унеско. Поред књижевне и историјске, књига има и велику уметничку вредност. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Не заборавите, у сусрету са Американцима ми српски епископи се без изузетка и врло јасно идентификујемо као православни српски епископи, а у разговорима са званичницима из Стејт департмана бранимо недвосмислен став Сабора наше Цркве о Косову и Метохији. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Поред свог главног циља Цркве, а то је пружања предокуса Царства Божијег служењем литургије и етичким подстицајима, наш епископат у САД неговањем заветне косовске мисли одржава самосвест народа, подсећајући га на древну славу српске државе и народне историје. По питању решења косовског проблема дошло је и до отвореног сукоба мишљења на Сабору у Патријаршији између председника Вучића са једне, и неколико владика, међу којима сте наводно били Ви, са друге стране. Шта је оно у чему се не слажете са председником? -Искрено, био сам једини владика који намерно није желео да присуствује том састанку и зато нисам ушао у ту салу док је трајао разговор. То је био мој лични гест, мада сада мислим да је ипак требало да присуствујем, понајвише због Владике Рашкопризренског Теодосија према коме се председник Вучић понашао у најмању руку недипломатски. Наравно, већ је познато готово све што је ту речено тако да то овде не бих понављао. Шта мислите о Вучићевом ставу да је СПЦ нереална по питању Косова, да не познаје довољно ситуацију и тражи више од онога што је могуће? -Председник Вучић мисли да је „реалност“ најбоља основа за решавање проблема. Као Црква, ми мислимо да је реалност клизав терен за вредновање истине будући да управо око реалности постоје најразличитија и сукобљена мишљења. У том смислу, наш Сабор сматра да су садашњи тренутак и владајућа констелација односа у свету варљива основа за решење тако важног проблема какво је статус Косова и Метохије. Актуелна власт се са проблемом носи у мери својих могућности и знања, али је проблем што је из тог решавања искључила остале релевантне факторе. Она не сме да заборави да постоји и вертикала српске историје која, како је то говорио покојни Душан Батаковић, почива на неколико основних обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданост православној вери и Српској православној Цркви, ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића итд. Додатни проблем је и неспособност великог дела наше елите да препозна како би та традиција, у европским размерама, могла складно да се уклопи у збир општих вредности уоквирених хришћанском цивилизацијом. Да ли држава има неки конкретан план по питању Косова, и да ли га је председник Вучић презентовао том приликом у Сабору? -Наш Патријарх нам је на почетку Сабора у Жичи рекао да му председник Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову. Председник то није учинио ни кад је примљен у сали за разговоре током Сабора. А како смо видели, никакав план није изнео ни у скупштини Србије. Све се одвија иза очију јавности. Међутим, биће да ту нема ничег новог, тј. да српска политика пати од кратковидости. Прочитајте ове речи и погодите ко их је изговорио: „Влада је ову чињеницу сакривала на несрећу нашег народа и државе од јавнога мишљења, све до последњега момента и није ништа урадила да би припремила јавно мишљење за овакав преокрет државне политике. У овом непромишљеном поступку владе, леже главни узроци свих фаталних догађаја и наше несреће“. Не, нису ово речи из ове године, него су то речи српског Патријарха Гаврила Дожића из 1941. године, изговорене на рачун тадашње југословенске владе, у нешто другачијем контексту (из цитата је склоњена само реч „југословенска“). Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. На истом Сабору сте склоњени са места професора на Богословском факултету у Београду. На Вашу страну је стао и Ваш духовни отац, умировљени владика Атанасије (Јевтић), који је тим поводом имао прилично жустру преписку са патријархом Иринејем. Како сте лично доживели тај чин? -Нетачно је да је Свети Архијерејски Сабор у мају месецу расправљао о моме професорском статусу. Један епископ као индивидуа је то изнео као проблем, али је његово излагање одмах наишло на бурно негодовање других владика. Поседујем стенографске белешке шта је ко о томе рекао. Дакле, нема такве саборске одлуке, као ни „прећутне сагласности“ коју је неко поменуо. Уосталом, ако, примера ради, Сабор два пута заредом одбије да једног патријарховог кандидата изгласа за епископа – зар то није једна врло речита (далеко од „прећутне“) несагласност са њим?! Штавише, ни у саборском записнику не постоји никакав траг о дискусији око моје професуре. Према томе, еx нихило нихил фит – ништа не долази из ничега. Ја сам и даље професор Универзитета са свим правима и дужностима које тај статус повлачи. Ко год жели да укаже на теолошке или неке друге пропусте у мом теолошком и академском раду мораће добро да се потруди. Уосталом, допис синода је упућен Деканату Православног богословског факултета који ће са своје стране синоду упутити адекватан одговор. Да сумирам стање ствари: у свом досадашњем академском раду нисам изнео ништа што би било у сукобу са догматским или етичким учењем Цркве. С обзиром да се аутор синодског образложења већ јавно огласио рекавши да ту постоје некакви формални и теолошки разлози, са своје стране имам да одговорим лаконски: сви формалноправни, технички и доктринарни приговори аутора синодског образложења су најобичније неистине. Треба се замислити и над чињеницом да ће (уколико би се са Факултетом поступало на начин на који Синод то сада покушава) статус сваког професора факултета убудуће зависити од расположења и произвољности сваког новог састава Синода. Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Што се тиче преписке Владике Атанасија са Патријархом, мислим да су то ствари које прате живот Цркве. Херцеговачком владики су много јасније ствари него што то неки мисле. Он је, имајући у виду разне закулисне радње, реаговао на свој, атанасијевски начин каквим га сви познају, а због којег га лицемери не подносе, а љубитељи истине цене и уважавају. Много жустрију преписку су водили Свети Оци међусобно па су њихова писма данас драгоцени извор за упознавање историје Цркве. Владика Атанасије се легитимно обратио предстојатељу наше Цркве и изнео неслагање са одлуком Синода. Наш Патријарх је човек кога уважавамо због места које заузима, али не заборавимо да је он човек који осим што је у дубокој старости, може да направи грешку, да нешто заборави, погрешно чује, да поверује у неку неистину. Ако се то дешава другима, зашто би амнестиран био он, честита старина од деведесет лета?! Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Епископ Атанасије Јевтић нас својим поступцима поучава да не смемо да ћутимо када неправда заузме место правде. У свој својој енигматичности као личности, Епископ Атанасије је и овог пута изнео јеванђелски суд над савременошћу. И тиме нас је, како је забележио Матија Бећковић, највише потресао. Неки су то довели у везу са Ставом из 2017. који сте потписали заједно са још неколико професора, доцената и асистената Богословског факултета, а као одговор на Петицију којом се тражи укидање Дарвинове теорије. Видите ли Ви везу међу тим догађајима? -Блиска будућност ће показати ко је ту био у праву и колико је то био један вештачки проблем. Ниједан од актуелних професора Православног богословског факултета у Београду не повезује теорију еволуције са учењем Цркве. Међутим, за нас као припаднике Универзитета, било је неприхватљиво да скупина петиционаша боље зна шта је наука од Универзитета у Београду, САНУ, Биолошког факултета БУ, Српског биолошког друштва, Српског лекарског друштва и др. Све ове институције су званичним саопштењима осудиле Петицију, а многи од њихових представника званично и/или јавно подржали Став нас теолога. Петиција је укључивала потписнике из најразличитији сфера науке и уметности и друштвених делатности уопште, углавном некомпетентне за бављење овим питањем, било из перспективе биологије, било теологије. Од тројице биолога који су је потписали јавности је најпознатији Томислав Терзин, истакнути промотер псеудо-научних теорија и адвентиста седмог дана, деноминације која је позната по ставовима тзв. креационизма које заступају амерички протестантски фундаменталисти. Став професора Теолошког факултета, сасвим је очигледно, био је реакција против таквог неправославног и нездравог фундаментализма. Треба рећи да је у деценијама комунистичке идеологије и диктатуре, полако у јавном оптицају и популарној свести, ширеној путем школе, идеолошких памфлета, писаних и електронских медија, створена једна слика теорије еволуције као апсолутно неусагласиве са вером. Она је оставила дубоке недоумице код верујућих људи, а и код великог броја епископа. Међутим, водећи теолошки ауторитети у данашњем Православљу пишу и показују да се овом питању и те како може приступити истанчаније. Када се полемика око Дарвинове теорије распламсала, у једној изјави сте рекли: “Од момента када се појави научна теорија кадра да замени теорију еволуције, као њена једнако плаузибилна алтернатива, ми ћемо бити ту да је подржимо”. Такође, негде сте тим поводом казали и следеће: “Помислим одмах на светог Григорија Богослова из четрвтог века, који је био теолог, научник и епископ и који је човека назвао животињом у процесу обожења”. -Као прво, није искључено да неко у будућности неће добити Нобелову награду за постављање граница теорији еволуције. Друго, дужан сам да кажем да је свако од нас теолошки образован у датом контексту и ја не могу по том питању да будем у раскораку са како српском тако и са укупном православном теологијом последњих тридесет година. У издању Бачке епархије, на пример, деведесетих година прошлог века објављен је низ књига и часописа у којима се експлицитно тврди да Теорија еволуције није противна православној вери и у којима се она посматра у потпуно позитивном светлу. Ми смо то као студенти читали и поступно формирали свој став по том питању. Три почасна доктора Православног богословског факултета (Јован Зизјулас 1991, Христо Јанарас 2003, Калистос Вер 2008) сматрају да начелно нема несклада између теологије и еволуције. И после свега тога, зар треба да се чудимо што новије генерације теолога тврде да еволуција није зло (уколико се не банализује и не своди на флоскуле типа „човек је постао од мајмуна“)? Ако су наша Црква и њене владике усмеравали читаве генерације у једном правцу – а то је да теологија има шта да каже по питању научног знања а не само да га игнорише – како сада да све порекнете као да се то није десило?! Далеко пре садашњих чланкописаца на разним форумима по питању еволуције, написао сам пре десет година студију под насловом „Постоји ли биохемија слободе“. Тада сам истакао да с обзиром да природнонаучна теорија еволуције целокупни феномен биолошког живота објашњава у складу с начелима природног случаја, мутације и одабира, она као таква не претпоставља, нити је обавезна да претпостави, неки трансцендентни узрок, у смислу Божјег стваралачког деловања. Тиме се само потврђује њен феноменолошки карактер. Дакле, биолошки домен не садржи холистичку слику о човеку али помаже истој. Ту слику поседује теологија – наравно, не у изолацији него у сарадњи са науком, узимајући у обзир и друга научна сазнања о човеку, баш као што су то чинили Оци Цркве кроз векове. Има ли заиста Црква толико разлога да се спори са науком, а по питању теорија о настанку човека? -Дозволите да одговорим контра-питањем: шта значи уопште то банализовање и поларисање Цркве уопште и науке уопште? Као што рекох, водећи православни теолози данас сматрају да нема разлога да се теологија спори са науком него да је њен задатак да подсећа науку да чува достојанство човека и планете. С обзиром да ово није пресудно питање, подсетио бих све на максиму коју је својевремено формулисао један владика: „Међу архијерејима, као и уопште у Цркви, влада правило по којем у битном и пресудном постоје слога и јединство, у мање важном слободан избор, а у свему – љубав“. Став 2017 једног броја професора био је покушај да се одреди права мера у разумевању кључних аспеката односа теологије и науке и да се расветли затамњена и недовољно растумачена димензија њихове синергије. Тај племенити покушај је неправедно злоупотребљен од подстрекача немира и разноразних агената-провокатора. Вера и језик су нераскидиви део идентитета једног народа. Нажалост, чест је случај да деца српских имиграната у Америци слабо или никако говоре наш језик. Шта црква, конкретно Ваша Епархија, чини по том питању? Како саветујете родитеље и децу коју сусрећете у цркви и на својим путовањима по парохијама? -Српски народ је, попут многих других народа, веома везан за своје историјско памћење, чему доприноси српски језик. По том питању наша Црква и у дијаспори нуди све неопходне садржаје: богослужењем чува не само српски него и старословенски језик, а парохијским животом омогућава заједништво… Проблем је што ентузијазам родитеља и њихова жеља да деца уче и науче српски полако спласне. Упркос томе, парохије су куле светиље читавог духовног и културног живота српског народа. У њима, захваљујући литургијском животу, настављају да живе српскословенски књижевни језик, обичаји, предања, светитељство и свеукупни друштвени етос. Да се разумемо, својим угледом и улогом у народу, једино наша Црква подстиче организовање просветних и културних делатности у дијаспори. Богослужење у Епархијама СПЦ у Америци је углавном двојезично. Шта мислите о црквеној служби на енглеском језику, је ли се она могла избећи? -Мислим да је одличан одговор на то питање дао Епископ Новограчанички Лонгин. Он, источноамерички епископ Иринеј и ја делимо исто мишљење по том питању, а иза нас стоји цео Црквени сабор из Чикага који је свесрдну подршку указао нама архијерејима. У духовним и културним прожимањима која карактеришу нашу дијаспору немогуће је избећи језичку симбиозу енглеског и српског. Ми не можемо допустити да Црква буде уточиште искључиво нашим исељеницима. Због њене васељенске мисије и верности Јеванђељу, она је отворена за све грађане Америке који, и преко српских досељеника, желе да постану православни хришћани (иако не знају српски језик). Наше предстојеће издање двојезичног Јеванђеља на српском и енглеском сведочи о културном достигнућу у модерној историји Цркве у дијаспори. Да ли би служба на матерњем језику и утицај цркве у том смислу могао бити важан тас на ваги да генерације које долазе не изгубе контакт са матицом, бар када је у питању језик? -Из ревности према „српском књижеству“, наша Епархија објављује књиге не само на енглеском него и на српском језику. Кроз издаваштво у оквиру разних едиција промовишемо српске теологе: Николај Жички (4 књиге), Јустин Поповић (4 књиге), Амфилохије Радовић, Данило Крстић, Атанасије Јевтић, Радован Биговић, Владан Перишић, Богољуб Шијаковић, Ненад Милошевић, итд. Десетине српских теолога, историчара и научника је постало доступно англофоној читалачкој публици. Остављам да други процене да ли је то рад од националног значаја. На црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски Званични језик обраћања на недавно одржаном Сабору у Новој Грачаници је био енглески. Уз разумевање чињенице да неки од присутних не говоре српски, зар није било логичније да се њима обезбеди преводилац, а да обраћања буду на српском, изворном језику наше Цркве? -По том питању пратим праксу коју сам затекао а коју су до сада пратили и сви српски епископи. Дакле, нисмо ми ништа ново увели – на црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски. Међу њима је значајан број обраћеника у Православље који својом вером, етосом али и бројношћу и присуством чувају и унапређују српске парохије. Наравно, многи алонимни (под другим именом) учесници чудноватих форума, иако мисле да су анонимни, покушавају да својим мешетарењем кривотворе црквену стварност. Осим што се варају да су безбедни у својој „алонимности“, јер ће кад-тад бити обзнањена њихова имена, они су на дуже стазе тужни губитници. Црква – ако боље погледају историју – опстаје упркос таквим и сличним клеветама и подметањима. Следеће године ће бити одржан попис у Америци. На прошлом из 2010. године свега се 186.000 људи изјаснило као Срби, иако реалне процене кажу да нас је далеко више. На том попису Хрвата је било скоро три пута више, а бројнији су и Словенци и Албанци. Шта мислите да је разлог због кога наши људи беже од свог порекла? И колико то вуче корене из несрећних 90-тих када смо у америчким медијима били приказани као лоши момци и када, благо речено, није било популарно бити Србин? -Попис је драгоцен извор за познавање етничког састава становништва. Јасно је да се ранији пописи не могу узети као полазна основа прорачуна јер нису били ни бројчано прецизни ни сасвим поуздани. Његове мањкавости су у томе што нису остављали поља за бележење националне припадности, онемогућивши одређивање националног идентитета сваког грађанина. Мислим да варирање тих бројки указује на омашке у десетинама па можда и стотини хиљада. Сви досадашњи статистички прорачуни су изузетно непоуздани. Шта би Ви поручили Србима пред попис 2020. године? -Исто што и пре девет година, априла 2010, када смо преко наших парохија позвали вернике да искористе историјску прилику да се током пописа становништва упишу као амерички грађани српског порекла. Подсетили смо их да добро проуче упутства у брошурама (2010 Ценсус формулар) које смо им доставили. Такође смо их молили да погледају видео упутства како да попуњавањем формулара истакну српско порекло. Наш званични број по попису из 2000. године је био мањи од 200,000. Уколико желимо да будемо утицајна заједница и актери америчке друштвене и политичке сцене, ми морамо да се изборимо и за свој реални званични број. Сваке нове године се рапидно повећава број српских имиграната, како у Америци, тако и у другим западним земљама. Колико Вас то као духовног оца забрињава, нарочито чињеница да из матице највише одлазе млади и школовани људи? -С правом је речено је да је наша Црква у дијаспори до сада била имигрантска. То значи да је зависила од прилива нових исељеника. Да ли ће тако бити у будућности, тешко је рећи. Стога је брига нас епископа двострука. Ако њих не буде, ко ће чувати српско православно наслеђе Америке са преко 200 цркава и богослужбених места? Ако пак буду долазили у већем броју, шта ће бити са матичним српским земљама? Како процењујете однос државе Србије према дијаспори, нарочито оној са којом сте најбоље упознати, америчкој? Колико је јака или слаба та веза? -Нисам уопште сигуран у искрене намере садашње државе према расејању. Ипак, верујем да ће се ствари поправити са неком будућом влашћу. Тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Простор Ваше Епархије се налази под јурисдикцијом Генералног Конзулата у Чикагу. Одлазећи конзул Дејан Радуловић је претходних 5,5 година провео у статусу конзула-жерана, практично вршиоца дужности без пуних ингеренција. Нови конзул ће остати у истом, фаличном статусу. Шта нам то говори? -То нам говори да тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Но, и поред спутаности спорим бирократским механизмима, надам се да и у наше време важе следеће речи Николе Пашића: „Српска је држава имала, и сад има, доста бирократског, али та је бирократија привремена и она је почела слабити и нестаће чим поодрасту слободни грађани који би надмашили знањем и свестраним искуством“. Мање је познато да сте у Вашој Епархији Западноамеричкој (као јединој у СПЦ) увели институцију омбудсмана, стручњака за канонско и грађанско право који има задатак да води рачуна о томе да пословање Епархије буде транспарентно и да не буде у колизији са америчким законима. Откуд та идеја? -Омбудсмана не треба посматрати никако другачије сем једино као још једну службу коју Црква нуди у новим животним околностима. Ова служба постоји са благословом надлежног епископа као још једна служба (харизма, дијаконија) унутар наше Православне Цркве. То је једна функција која служи за ад хоц случајеве и потребна је ради правовременог одговора на оне случајеве за које немамо готове одговоре у предању. Пажљиво проучавање историје Цркве показује да је Црква као тело Христово састављена од различитих харизми или служби. Још је Апостол Павле поручивао: „Е да ли су сви апостоли? Е да ли су сви учитељи? Е да ли сви имају дарове исцељивања? (1Кор. 12, 29-30). Службе у Цркви су егзистенцијалне и личне, и нису статичне. Управо ова различитост у служењу другима води нас до могућности увођења лица омбудсмана. Рекавши ово, додајмо да је ова функција прихватљива под условом да уважава постојећи црквени јерархијски поредак и води у заједницу и јединство, а не у подељености. Наравно, православне епархије нису у обавези према било којем статуту да имају омбудсмана и може се рећи да је то нешто што сасвим пристаје америчком контексту. Ми се можемо наћи у ризику да одговарамо пред општим америчким законом, који је другачији од грађанског закона који можете наћи у Србији и већини европских земаља. Задатак омбудсмана, који је правни али и канонски стручњак, притом лаик, јесте да пружи другачија средства комуникације у једном формалном пољу. Ово је важно због тога што су наше парохије географски веома међусобно удаљене (понегде и хиљадама километара). Наше канонско право је увек имало сензибилитета за тако нешто. Дефиниција омбудсмана гласи да је то званично лице надлежно да истражује појединачне жалбе против лоше вођене администрације, нарочито код јавних служби. Поред духовног, пастирског рада, бавите се поезијом и музиком, а неке Ваше песме су и углазбљене. Познато је, такође, да умете лепо да запојите… Колико један владика себи “сме да дозволи” такве излете и колико је уметност у “расколу” са православном духовношћу? -Највећи Оци Цркве си били песници и опробали су се и у античкој поезији и прози. Св. Григорије Богослов из 4. века, о коме сам написао докторат, писао је стихове на теме из платонске философије. Када је безбожни цар Јулијан забранио хришћанима да се користе класичним текстовима, овај Григорије је у томе нашао повод да се бави поезијом и излагањем хришћанске науке у метричким стиховима. Уметност је у најближој вези са човеком и Црква је то кроз векове вредновала. Црква нуди музику јачу од смрти. Верујем да спона уметности са духовношћу може да помогне људима да постану чланови Цркве. Танка, али нераскидива нит којом је Предање спајано са уметношћу, била је извор виталности Цркве и вештине Отаца да у свим околностима успоставе мостове да човеком свога времена, чувајући идентитет Цркве. Мислим да нас ти уметнички изрази подсећају на наше место у оквирима света и европске цивилизације. Кад смо код тог цивилизацијског питања, сматрам да је Црква једини простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. На том путу, угледамо се на новопрослављене светитеље Севастијана, Мардарија и друге. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије са америчким обраћеницима, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо започели мисију међу Индијанцима. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Иако имамо свест да смо једна света (уна санцта) Црква, ми не смемо да стекнемо дух надмености у односу на друге, поготово када видимо да другима не успевамо да пренесемо свој етос. Ради тога, треба да на друге гледамо састрадално и покајнички. Црква није себични посед православних. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Ослањање само на пуки традиционализам доводи до игнорисања стварних проблема историје. Верујем да је Свети Сава имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Према томе, уколико америчком друштву убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Serbiantimes.info View full Странице

НЕДЕЉА, 14. ЈУЛ 2019, ИЗВОР:РТС АУТОР:ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ, ДОПИСНИЦА РТС-А ИЗ БЕЧА Треба ли нам више толеранције за десне идеје У управо објављеној књизи "Толеранција. Једноставно тешко" бивши немачки председник Јоаким Гаук пледира за проширивање толеранције на десно. Иако аутор пледира за толеранцију мисли и аргумента, а никако десног насиља или спремности на насиље, књига је изазвала велику полемику у немачком јавном простору. Лош тајминг, сматрају медији, позивајући се на недавни десничарски атентат на локалног хесенског политичара Валтера Либкеа. Шта сме десна мисао, а да није десни злочин? Јоаким Гаук је био протестантски теолог и пастор пре него што је 2012. постао немачки председник и на тој функцији остао до нормалног истека мандата у марту 2017. Нормални крај мандата се спомиње да би се нагласило како Гаук није отишао са функције у јеку неке контроверзе, али да свеједно није био омиљен у свим политичким струјама, те да је скоро годину дана пре краја функције објавио да се неће кандидовати за други председнички мандат. Гаук је посебно стајао под притиском такозване леве хуманистичке интелигенције због ставова интерпретираних као латентно десних. Такозване, зато што су и друге политичке опције - центар, десни центар, либерална сцена - хуманистичке, утолико да такође поседују мирољубиве визије о судбини света и човека у њему. Јоаким Гаук се овде користи као парадигма за постојање безбројних нијанси између десне и леве мисли, које се у јавном дискурсу Немачке, ништа мање Аустрије, све одреда и олако проглашавају радикалним десничарским ставовима. Довољно је споменути да је Гаук изворно био независни кандидат левице (СПД/Зелени), али да га је одбијало управо чланства тих партија. Из оптужби о Гауковом "десном статусу" много пре него што је написао књигу у којој пледира за толерантнију толеранцију, овде су изабране три епизоде - Occupy, ислам и Тило Сарацин. Толеранција у времену терора За покрет "Occupy Wall Street" Гаук је својевремено изјавио да су његови носиоци "невероватно блесави" ("unsäglich albern"), кад мисле да би након укидања тржишта и капитализма "сви живели сретно и весело, решен проблем". Јоаким Кад је његов претходник Кристијан Вулф (ЦДУ) својевремено изјавио да је "ислам део Немачке", Гаук је опонирао како су "само муслимани део Немачке"; муслимани као грађани, а не ислам као религиозно-политички систем. Ту је и случај финансијског експерта Тила Сарацина, који је у јавности добио статус про-десничарске иконе још пре девет година кад је објавио књигу "Немачка једе саму себе" ("Deutschland schafft sich ab"), у којој је критиковао прогресивну исламизацију земље под Меркелином политиком. Гаук је изјавио да је то "храбра књига", и тако се и сам, без намере, нашао са Сарацинове стране. Сад је са својом књигом "Толеранција, једноставно тешко" (издавачка кућа Хердер) Гаук напустио простор нијансиране сенке можда десног и јавно оптужен за наивног симпатизера десног насиља. Јоаким Гаук, бивши председник, бивши борац за људска права бивше ДДР, ових дана гостује у немачким телевизијским студијима, пролази кроз јавне трибине, даје интервјуе, све да би промовисао поруку која се може свести на следеће: Политичка средина, тај тврди консензус у центру, мора да покаже више толеранције у "десном смеру". Лева хуманистичка интелигенције напросто мора наћи начина да мирно, без излива беса, без моралног остракизма, без топтања ногама, поднесе другачија мишљења. Толеранција, онако како је схвата Гаук, и не само он, "почиње тамо где боли". Тамо где боли кад неко мисли другачије него "ми" као група, или "ја" као морални судија. Никад се два дијаметрално супротна апела, један за више толеранције, други за никакву толеранцију, нису сударила са већом снагом и иронијом него сада на примеру Гаукове књиге. Гаук тражи више толеранције на десно, случај Либке заповеда нулту толеранције према десно. Гаук мисли да се јавни дискурс, који функционише под тешком диктатуром консензуса у центру, мора отворити према другачијим мишљењима. Они који га критикују мисле да свако омекшавање јавног дискурса отвара пут бандама десничарских убица и атентатора. Коме се не свиђа, пут под ноге! Нема сумње, случај Либке је застрашујући пример немачке поларизације. Валтер Либке, ЦДУ, шеф локалне управе за Касел (административна јединица покрајине Хесен) је убијен 2. јуна ове године. Док је седео на тераси своје куће у Волфхагену поред Касела, Либкеу је пришао Штефан Ернст (р. 1973), радикални десничар из Визбадена и испалио му метак у главу с мале дистанце. Случај личи на типичну егзекуцију десничарских банди, али, како и друге банде убијају на сличан начин, најбоље је држати се његове правне димензије. Ернст је увек био активно десни, али је 2009. године, по властитом признању, "излечен", и то у поступку који личи на епизоду аутогеног оздрављења. Медији преносе његове изјаве - преко бранилаца - да је пожелео да води нормалан живот, да има породицу, посао, пријатеље и недељни ручак. А онда је дошла кобна 2015. Негде од краја августа те године до раних зимских месеци следеће, канцеларка Ангела Меркел је несмотреном, исхитреном политиком пустила у земљу милион исламских миграната с Блиског истока, северне Африке и Хиндукуша, успут суспендовала европско и национално право, избрисала Шенген као културно добро и поларизовала дуж линије на којој се Немачка, Европа и ЕУ тек данас сламају. Те јесени су се политичари коалиционих партнера ЦДУ и СПД растрчали по скуповима и трибинама да бране канцеларкину политику, сензибилизују јавност за нову ситуацију и анестезирају је на све могуће изазове за социјалну кохезију друштва. Валтер Либке је био један од њих. На трибини у Лофелдену (Касел) 14. 10. 2015, Либке је бранио канцеларкину политику и на крају у емотивном врхунцу изрекао реченицу: "Коме се не свиђа, нек се покупи из Немачке и оде". Наравно, да би неко у тајности ковао убиство једног политичара који каже "коме се не свиђа, нек се купи одавде", потребно је да буде много више од обиног критичара или незадовољног опозиционара. Потребне су одлучност, свест о мисији, спремност на насиље, доза лудила и, наравно, припрема - набавка оружја, похрањивање, склоништа, различити нивои јатака и истомишљеника. Ернст је био на скупу у Лофелдену. На Либкеову реплику "коме се не свиђа...", Ернст је у личној епифанији схватио императив ситуације и добио нови напад старе болести. Након тога је скоро четири године планирао Либкеово убиство, чекао га испод терасе као неки злокобни Ромео прељубницу Јулију и сваки пут "са олакшањем напуштао почекушу кад се Либке не би појавио". Будући да је реч о десној опасности, одмах се поставило питање да ли је Ернст деловао сам. О томе истрага за сада не даје јединствено мишљење, чак га често мења, онако као што и сам Ернст у досадашњем поступку мења исказе, а његов бранитељ медијима доставља пробране мрвице. Тренутно стање ствари је да је Штефан Ернст радикални десничар који делује из принципа "отпора без вође", у теорији познатог под терминима "leaderless resistance" или "führerloser Widerstand". Ту Брејвик пада на памет, Терант на Новом Зеланду, као и неки исламистички атентати по Европи и Америци. Да ли је неки убица с политичким мотивима усамљени вук или организовани манијак је у крајњој линији питање за истражне органе и судове. Код Штефана Ернста је то још отворено. Након што је 2009. "оздравио", он више није имао директних контакта са десничарским групама из полицијског регистра. То не, али је зато имао круг истомишљеника, који су га охрабривали у мисли, можда у делу, а готово сигурно у набавци оружја. Отвори се с десна, да храмаш на лево Јоахим Гаук говори о мисли, идеји и вербалној форми. Његова опозиција говори о делу и пракси. Гаук о праву на десну мисао; критичари о подстрекивању на злочин. Да ли је то једно исто? То је стара морална и правна дилема која је одлучујуће обележила двадесети век и задржала своју формативну улогу и у двадесет и првом. Да ли је Рихард Вагнер крив јер је његова музика усадила Хитлеру у главу борбени потенцијал северних сага? Да ли сликар Албин Егер-Лиенц (умро 1926) са својим потресним мотивима сељачке патње у Првом светском рату, гурнуо Хитлера у Други? Да ли је Ниче у "Веселој науци" стварно позвао на убијање Бога, или је само плакао што су га, у процесу секуларизације, убили други? На први поглед звучи натегнуто, али треба знати да се дилеме од којих ти примери полазе и дан данас обрађују у литератури. Скок са идеје на реч, са речи на интерпретацију, са интерпретације на дело, са дела на кривицу, са кривице на одговорност, са одговорности натраг на идеју, па опет испочетка, мучи и формира европске цивилизације, притиска њене правне системе, већ две и по хиљаде година. Свака генерација из почетка решава ту дилему. Војислав Шешељ је одседео године у истражном затвору у Схевенингену због речи, онда ослобођен, па поново тражен, све због тога што Хашки трибунал није успео да стави прст на место где се, кад, код кога и да ли уопште његова ратна реторика пресликала у физичко тело ратног злочина. Пример је радикалан, али добро објашњава напетост која кроз историју одређује однос између речи и дела, још драстичније речи и тела. У најновијој епизоди те вечне теме, Гаукова књига је схваћена као једна од Орвелових "зломисли" - један теолог пише књигу коју објављује 220 година стара издавачка кућа теолошке литературе, да би рекао како људи имају право да кажу да им се не допада морална диктатура из мисаоног центра. Либке је убијен 2. јуна, Гаукова књига објављена 18. јуна. Како је хронолошки немогуће рећи да је књига припремила дело, прешло се на варијанту да књига легитимизује дело. Колико вреди толеранција у времену терора, питају се немачки медији? Или, зашто је Гаук изабрао тако лош тренутак да пледира за толеранцију десног аргумента? Или, зар му једно убиство, изведено у маниру бруталне егзекуције, није довољно? Је ли он то хоће још? Uwe Telkamp: "Коридори једноумља" Етички остракизам за реч ван граница допуштене мисли, одомаћио се у европском простору после 2015. Гаук није једина, али је дефинитивно његова најпроминентнија жртва. Партијски суд немачких социјалдемократа (СПД) је протекле седмице заседао трећи пут у последњих девет година покушавајући да Тила Сарацина избаци из чланства. Добро сте прочитали: то није државни суд, није религиозни, није етички комитет на факултету - то је партијска комисија унутар политичке партије која разговара о томе да ли некоме одузети партијску књижицу. Тило Сарацин се и даље не да. Неће да врати књижицу па бог! Звао га је АфД, нудио му све услове за рад, личну промоцију, напредак, али Сарацин неће. Неће зато што је по идеологији социјалдемократа, а не АфД. Ту је и случај Сузане Даген, власнице књижаре из Дрездена. Дагенова је била звезда издавачке сцене. У склопу њене книжаре "Лошвиц" делује и истоимени дом културе. Писци, политички есејисти, морални поправљачи света годинама су пролазили кроз обе локације, доносећи атмосферу креативне гужве и полета. Два пута, 2015. и 2016, је Дагенова добила годишњу награду Удружења немачких књижара за национална достигнућа у области издаваштва и културне промоције. Од кад је потписала документ "Charta 2017", Дагенова се нашла на рубу друштва, а "Лошвиц" остао без проминентних гостију. Неки писци демонстративно отказују, неке је срамота да дођу, неки се боје јавне реакције ако их се види у таквом друштву. "Charta 2017" је отворено писмо Франкфуртском сајму књига, у коме су организатори сајма оптужени да толеришу и охрабрују нападе левих активиста на тзв. десне издаваче који излажу у Франкфурту. АфД је "месо од меса ЦДУ", каже Дагенова (интервју у аустријском Пресе, 10.7.2019): кад се ЦДУ померио у лево, људи су остали усамљени у страху пред процесима исламизације, глобализације и декултурализације. Са Дагеновом је у групи палих анђела културне сцене и познати писац Телкамп, такође потписник "Charte 2017". Као она, и Телкамп је од особе постао не-особа. Телкамп тврди како се људи присиљавају да пролазе "коридором између пожељног и толерисаног мишљења". Коридор, значи удари равно, нема скретања и застајкивања, иде се од толерисаног до пожељног, од пожељног до толерисаног - али никако до алтернативног и неортодоксног. Познати издавач Сухркамп се одмах дистанцирао од писца. Са таквима се пристојни не друже, ако не желе да сутра буду оптужени као идејни покретачи десног терора по Немачкој. Иако то стално одлаже, Немачка ће једном морати да се суочи са бруталним процесима поларизације унутар националног бића после 2015. Премда у сличној позицији, Аустрији је ту неупоредиво лакше. Она ће сачекати да види како је чвор 2015. распетљан у Немачкој, а онда применити победничко решење.