Претражи Живе Речи Утехе

Доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, коју је изговорио на литургијском сабрању у никшићком Саборном храму Светог Василија Острошког, у недељу 27. по Педесетници, 13. децембра 2020. лета Господњег на празник Светог Андреја Првозваног. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик је у свом обраћању после опела блаженопочившем Патријарху Иринеју истакао да нас је "сабрао његов одлазак, а једанаест година су нас сабирали његови доласци". Подсетио је на речи Патријарха Иринеја, који је у Бања Луци стално говорио да је за Републику Српску и Србију најважније - јединство. Звучни запис обраћања "Патријарх Иринеј је имао љубав за све нас, радо нам је долазио", рекао је г. Додик истакавши да је у Републику Српску увек долазио "на своје и код својих" јер "Српска је била његова кућа једнако као и Србија". "Он је брисао све границе међу нама, а то је управо снага наше Цркве вековима", рекао је српски члан Председништва БиХ. "Патријарх Иринеј је био човек благих речи и чврстих дела", рекао је г. Додик, који је напоменуо да је он "све успевао без велике буке", али да се "иза благе нарави крио човек, који никада није одступио или одустао". Подсетивши колико је Патријарх Иринеј био цењен у целом Правосалвљу, г. Додик је истакао "његов мир у свему чиме се бавио", а да се "није хвалио ни са чим, па ни са завршетком Храма Светог Саве на Врачару". На крају, г. Додик је оценио да одлазак Патријарха Иринеја "долази у тешком тренутку, после Епископа Милутина и Митрополита Амфилохија" и исказао своја лична осећања због, увек прераног, губитка пријатеља. Извор: Радио Слово љубве

У навечерје празника Светог Апостола Јакова, брата Господњег, 4. новембра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и четврто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Фотије, своје казивање у нашој емисији почео је сведочанством преподобног Порфирија Кавсокаливита који је, по Богом дарованој мудрости и прозорљивости, у своје време говорио да ће рачунари бити од велике помоћи у мисији Цркве. Према речима владике Фотије истинитост речи светога старца Порфирија потврђујемо нашом емисијом трудећи се да реч Божја дође до срдаца многих. Предстојатељ Цркве Божје у Епархији зворничко-тузланској нас је упознао са црквеним животом у повереној му епархији, посебно нагласивши да је света Литургија једини и основни покретач сваког богоугодног дела. Владика је говорио и о богатом издаваштву Епархије зворничко-тузланске: Потребно је да све људе поучавамо правом и истинском знању по Богу, то је јеванђелски принцип, у томе је сагледан непроцењиви значај квалитетног издаваштва које ми у нашој епархији негујемо, истакао је владика Фотије. Веронаука је од изузетног значаја јер деца стасавају учећи се речи Божјој и теорију задобијену у учионици примењују конкретно у храму Божјем на светој Литургији која је увек сагледана као велика катихеза, речи су епископа Фотија о значају православног катихизиса. У овом сегменту емисије говорили смо и о уџбеницима за веронауку које је приредио преосвећени владика. Будући да је Епископ Фотије имао посебан животни благослов и дар да упозна два велика и света светогорска старца - преподобног Порфирија кавсокаливита и преподобног Пајсија светогорца - владика је са нама поделио сећања на сусрете са овим Божјим људима нашег времена. Према сведочанству нашег уваженог госта, сусрет са овом двојицом светогорских стараца оставило је велики и неизбрисиви траг у његовом срцу, јер сусрет са светим људима јесте истинско опитовање љубави Божје. Претходних неколико дана били смо учесници радосне туге због упокојења његовог високопреосвештенства архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Преосвећени владика Фотије је са нама поделио своја сећања из дана када је био ученик знаменитог митрополита Амфилохија, који је сваку своју реч потврђивао делом, поставши тако човек јеванђеља. Ми смо га као студенти одушевљено слушали, заиста је био велики човек наше Цркве. Посебно се сећам његових предавања из Увода у богословље, јер је митрополит био теолог исихазма, из те области је и његов докторат "Учење Светог Григорија Паламе о Светој Тројици". Та његова предавања су била жива и искуствена, слушали смо га као једног светогорца који нам говори оно што је животом својим проживео. Доживљавали смо га и као једног од ученика преподобног Јустина Ћелијског, и бивали одушевљени његовим беседама у београдским храмовима. Касније се пројавио његов дар за свештено служење. Као архијереј он је својом љубављу успео да препороди обезбожену Црну Гору, да оживи храмове и манастире, да оживи народ чинећи од њих истинске боготражитеље, истакао је Епископ зворничко-тузлански Фотије говорећи о блаженопочившем митрополиту Амфилохију. У другом делу емисије владика је говорио о љубави према поезији, поучивши све нас да ослушкујемо глас Божји и препознамо дарове којима нас Господ награђује очекујући да их у погодно време умножимо и да на тај начин послужимо Цркви. Поред тога, владика Фотије је указао да је од изузетног значаја поучавати верни народ да прави разлику између канонских и неканонских свештеника, јер живимо у времену великих искушења када неканонски самозвани свештеници смућују многе и спутавају их са јединог и истинског пута спасења. На самом крају емисије преосвећени владика Фотије је упутио архипастирску поруку указујући да смо сви призвани да свој живот темељимо на светотајинском животу, трудећи се да у љубави служимо Богу и ближњима. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Са великом тугом и болом у срцу примили смо вест о упокојењу нашег вољеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија те Вам овим путем упућујемо изразе Нашег саучешћа. Свако ко је упознао Блаженопочившег Митрополита могао је да каже да је он био несвакидашњи човек. Својим преданим радом на њиви Господњој оставио је дубок траг. У време титоистичке Југославије знао је да постоји искра вере у камену Црне Горе. Он ју је нашао и разбуктао пламен од којег се цело српство и православље загрејало после деценија и деценија безбожничког мрака. Својим узорним животом био је пример свима нама – његовим студентима, ученицима у монаштву, свештентву и духовној деци коју је породио од краја до краја васељене. Чврсто верујући у Васкрсење мртвих и живот будућег века, верујемо и знамо да је наш вољени Митрополит сада са својим Авом Јустином, Петром Цетињским и Василијем Остршким и са свима светима из рода нашега. Високославни наслове, са целокупним свештенством, монаштвом и верним народом Епархије будимске молимо се Васкрслом Господу да упокоји Митрополитову благочестиву душу а удовој Митрополији нека подари утеху у Јеванђељу. Епископ будимски + Л у к и ј а н Извор: Епархија будимска

Трезвено отачко мнење вековима је различите колективне и појединачне трагедије (болести, ратове, заразе) објашњавало као прилику за покајање. Тиме су последовали Спаситељу Христу и Светом Јовану Крститељу који су новозаветну проповед почели позивом: „Покајте се!“ Увек чувајући достојанство лика Божијег у човеку, разликујући грех и грешника. Данас као да је потребна изузетна храброст да се људи позову на покајање. Грех је кроз различите пропаганде, јавне и скривене, стекао такав легитимитет и имунитет да је постало непожељно и примитивно га прозивати. Против њега се лек не тражи. Многи су пристали на то, уплашили се етикете. Пандемија вируса корона или ковид-19, којом је човечанство углавном изненађено у 2020. години, отворила је очи за многе друштвене аномалије. Поставила је питања на која су многи давали одговоре. Оно што је било приметно на нашим просторима, то је као да нас је пандемија пробудила из дебелог зимског сна. Сенку нисмо стигли да видимо, јер је убрзо уследила изолација. Она је многе одвојила од пролећног сунца, али и од радости грејања лицем ближњих својих. За врлину је проглашена „дистанца“, као начин да ближњег заштитимо од себе. И себе од њега. Необична врлина за савременог човека који је годинама уназад упућиван на емпатију, комуникативност и солидарност, иако свестан да га неке невидљиве силе глобалног света све више отуђују. Говоре, а не творе. Није ни чудо што су многи били потпуно збуњени и дезоријентисани. Поклонивши се телевизору и електронским медијима, као каквом новом божанству, многи су заборавили да позову некога од ближњих да питају да ли им је потребна помоћ. Како рече једна честита старија парохијанка: Као да је неко све ово смислио да нас још више удаљи једне од других. Многи преко 65 година, одвојени од деце која су отишла по свету „трбухом за крухом“ или за нечим другим, остали су усамљени у вишеспратницама данима. Неки од њих у проблему да дођу до хлеба и млека. Уплашивши се за себе, многи су заборавили на ближње. Док су пси и мачке имали могућност да се шетају, да врше нужду по парковима, да њихови власници међусобно разговарају и не држе дистанцу, деца су била по три дана затворена у станове. Без могућности да присуствују недељним богослужењима, да се играју. Без осврта на психо-социјалне последице оваквог стања за њихов формативни ментални развој, нико их се није сетио. Вратили су се у паркове где их је сачекао измет од животиња које су биле привелегованије од њих. Док је извор богословља, који извире из Свете Литургије као поља са закопаним бесценим Бисером, затрпаван аргументима о ризичности, теолошка дебата као да је оживела. Наравно, путем електронских медија и друштвених мрежа. То је било једино тренутно могуће решење. Оно што се наметнуло као утисак је да су многе вредне теме и ставови изнети. Почело се отворено говорити, као да је неко до сада бранио да се то чини. Уместо стручног теолошког симпосиона тј. више њих, који су могли бити тематизовани годинама уназад, као припрема за савремене изазове који на Цркву Христову насрћу деценијама, као да је тек сада настао неспоразум. Осетило се да је недостатак искреног унутарцрквеног дијалога, као последицу донео да свако умује по своме. Многи као да су потискивану потребу да се огласе сада ослободили. Зато је било тешко да се пажљиво саслуша саговорник, тј. брат. Као да нисмо део истог Тела Цркве. Подсетило је то на речи презвитера Александра Шмемана који је присуствовао многим екуменским сусретима, и са болом констатовао да је имао утисак да ту свако говори за себе, без жеље да га други чује. И тако обострано. У томе је трагедија наша којом су се други у време пандемије наслађивали. Док су поједине новинарске екипе, попут старих удбашких обавештајаца, уходиле свештенство и народ, перећи им камере у очи, унутар теолошки разговори су демонстрирали друштвену одговорност да кажу своје мишљење. Тиме се пред нас кристално јасно поставио дугогодишњи проблем одвојености Цркве и теологије. Са једне стране су појединци који себе представљају као глас Цркве и ућуткују свакога ко би се позвао на било које предањско утемељење за промишљање стварности – теологију. Као да је теологија непријатељ, а не служба изградње Цркве. Са друге стране су они који сматрају да теологија може и без Цркве. Трезвеност је у дефициту. Љубав, такође. А пуна су нам уста речи о љубави према ближњима и даљнима. Док Јеванђеље поручује да ће нас свет по љубави међусобној познати да смо ученици Христови. Сваке године у свету око 800.000 људи изврши самоубиство. Депресија ће ускоро постати најмасовнија болест на свету. Питање смисла, о коме је В. Франкл говорио да је увек испред нас, вапи за одговором. Соматске болести, многе као последица психичких оболења, харају светом. Трансцендентно, о коме је К. Г. Јунг говорио као неопходности за здрав баланс свесног и несвесног, у свету и код нас прогони се отворено, али и перфидно. Тиме се имунитет, како физички тако и духовни, опасно угрожава. Да ли имамо лек за јачање имунитета? Он не мора искључивати медицинске лекове, али не сме дозволити да буде проглашен опасним и превазиђеним. Светотајински живот Цркве који нуди лек бесмртности и теолошка проповед као „делатност будућег века“ аутентични су саборци за Живот човека и света. То не смемо подразумевати, већ неговати као најлепше цвеће у врту Божијем. Само тако, вера у нама преживеће актуелни и све долазеће вирусе. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Храм Светог Саве, Краљево Жички благовесник, октобар-децембар 2020. Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Ако нас је Отац Небески привукао Сину Своме Јединородном и Сабеспочетном, показавши нам, макар и у границама наших слабих способности, дубоку мудрост Свог Слова-Логоса и неприступачну висину Његове Љубави – онда ћемо увидети да у Богу нема трагедије. Она је присутна само у људским судбинама, када њихов идеал не прелази земаљске границе. Христос уопште није трагична личност. Његовим свекосмичким страдањима је потпуно стран елеменат трагизма. Љубав Христова је за све време Његовог пребивања са нама на земљи била многострадална: O роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? (Мт. 17,17). Плакао је због Лазара и његових сестара (Лк. 11,35); туговао је због бездушности Јевреја који су убијали пророке (Мт. 23,30 и даље); у Гетсиманском врту је Његова душа била жалосна до смрти и зној је његов био као капље крви које капљу на земљу (Мт. 26,38; Лк. 22,44). Он је живео трагедију целог човечанства, али та трагедија није пребивала у Њему самоме. То се види из речи које је изговорио Својим ученицима можда на кратко време пре гетсиманске свето-искупитељске молитве: Мир свој дајем вам (Јн. 14,27). И још: нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16,32-33). А на неколико недеља пре Голготе: поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати … и убијен бити, и трећи дан … устати (Мт. 16,21). И опет: не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом (Лк. 23,28). Није у Њему трагизам, него у нама. Слично томе и хришћанин који је добио дар љубави Христове, при свој свести о још недостигнутој пуноти, избегава трагизам свепрождируће смрти; у сапатничком болу и плачу молитве за свет он не постаје жртва безизлазног очајања коначне пропасти. То постаје још јасније када молитва, ма на који начин, уђе у вековну струју Гетсиманске молитве Христа: када су пробијене уске границе индивидуума, срушен зид времена и када је човеку дато искуство стања „Aзъ Есмь“. Осећајући у себи животвореће дисање Духа Светога, који се у њему моли овом молитвом, човек предосећа и коначну победу Светлости. “ Свети Софроније Нови Есекски, О молитви Извор: Епархија жичка

У духовски понедељак 8. (26) јуна 2020. године када се присјећамо и преноса моштију светих преподобномученика Медљанских Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастирском Храму светих преподобномученика Медљанских, Серафима, Авакума и Мардарија у Манастиру Медна. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Маринко Радмило, архимандрит Василије (Рожић), јеромонах Јеротеј Влајковић, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. Послије прочитаног јеванђелског зачала Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије бесједио је поучавајући и тумачећи Јеванђеље у духу Празника. Да би прославили Оца Небескога гледајући добра дјела једна других и задобили спасење, водимо се овом мишљу и заповијести. Љубити све људе и љубављу приступајући Светој Чаши и Светој Трпези Господњој. Дух Свети дошао је међу нас и остаће у нама градећи Цркву само онда ако ми будемо хтјели да саградимо Цркву која се зида и гради љубављу. Послије заамвоне молитве Владика је благословио вјерни народ и прочитао молитве које се традиционално читају о Празнику Педесетнице. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Благодарећи Острог ТВ студију доносимо омилију на празник светих цара Константина и Јелене, протопрезвитера Николе Пејовића, пароха подгоричког, коју је изговорио на светој Литургији у Светотројичном храму у Доњем манастиру Острогу.

На празник Вазнесења Господњег литургијски је прослављенахрамовна слава цркве Вазнесења Господњег у Подгорици. Началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, уз саслужење протојереја-ставрофора: Далибора Милаковића, протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Николе Пејовића, јереја Леке Вујисића, као и протођакона Владимира Јарамаза и ђакона Павла Божовића. Током Литургије многобројно сабраном вјерном народу, надахнутим празничним пастирским словом, обратио се настојатељ цркве Светих новомученика момишићких и парох момишићки – протојереј Никола Пејовић. ,,Сав наш овоземаљски живот саткан од сусрета и од растанака. И већина тих растанака су тешки и болни и носе тугу са собом. Нарочито онда када се растајемо у смртном часу од наших најдражих. Међутим, овај растанак, Господа од ученика Његових, на дан Његовог Вазнесења, другачији је од свих осталих растанака. Зато што порука Христова при растанку ученицима Његовим, а преко њих и свима нама гласи: ,,Радујте се! – Радујте се, јер ја сам са вама до свршетка свијета и вијека”, рекао је отац Никола. Он је објаснио да се Господ вазноси на небо, не да би оставио своје ученике, него да би био још приснији и Богу Оцу одакле се предвјечно рађа и одакле је сишао међу нас људе да би тако био ближи и свима нама, оснивајући Цркву своју коју ни врата пакла неће надвладати. Отац Никола је у даљем обраћању указао и на то да је Господ својим Вазнесењем, небо спустио на земљу: Нагласио је да је Вазнесење празник радости. “Истинске радости, зато што је то дан спасења човјековог и зато се овај дан и назива Спасовдан. Господ се вазноси на небо да би небо спустио на земљу. Управо то небо, благослов Божији, ту радост живота у Њему, да би се и ми људи вазносили на небо. И да бисмо и ми људи, и ако земљани, постали синови тог и таквог неба. И ако земљом ходимо, треба да небом живимо. Црква Христова коју је Христос основао, јесте у времену и јесте у овом свијету, али она није од овога свијета. Јер храмови Божији, они су парче неба на земљи”, поручио је он. Отац Никола се у другом дијелу свог обраћања осврнуо на девастацију и стагнацију духовног живота Цркве, нарочито након Другог свјетског рата, као и на период обновитељства који се десио крајем осамдесетих година који је конкретно за овај храм предводио садашњи страрјешина Саборног храма протојереј-ставрофор Драган Митровић: ,,Након Другог свјетског рата, наши храмови су били разрушени, но, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година овај храм Вазнесења поново се обнавља. Наш отац Драган Митровић са својом братијом од којих су многи и сада овдје међу нама као свједоци те духовне обнове, обнавља овај храм Божији. Овај храм је вазнио многе младе душе, а међу њима и нас овдје присутне свештенике. Вазнио нас је у свештеничку службу да би свој живот и живот других људи са којима нас Бог сусреће и спаја, упућивали управо Христовим путем.” На самом крају свог пастирског слова, отац Никола је нерадо констатовао да многима данас вјера смета, те да су Црква и Христос поново на крсту, поново у страдању и распећу: ,,Морамо и то да поменемо као свједочанство, морамо са тугом и са жалошћу да констатујемо да многима та вјера у Христово распеће, Васкрсења и вазнесење данас смета. Морамо констатовати да је поново црква, а кроз њу и Христос на распећу. Али, управо овај данашњи дан и пјесме које пјевамо, дају нам утјеху, снагу, радост и знање да ћемо ипак побиједити, јер је Бог побиједио у кратким и једноставним ријечима: ,, Ја сам са вама…” – али ово буквално преводим: ,,…и нико вам ништа не може!” У том сазнању Божијег присуства, Божанске силе, благодати и љубави и наше жеље, службе, правде и истине ми прослављамо овај празник.”, поручи је отац Никола. Овогодишњи домаћин и кум храмовне славе господин Јован Митровић са породицом, предао је кумство за сљедећу годину господину Зорану Миловићу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Бог Отац како љуби Сина, тако љуби и човека. То значи да је човек заиста позван да буде Бог по благодати“, једна је од поука које је у спасовданском издању емисије „Сведочења“ упутио ђакон Александар Петровић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и вероучитељ Предшколске установе „Милица Ножица“ у Ваљеву. Слушаоцима Радија Источник он је приближио одломак из Светог јеванђеља по Јовану (17, 1- 13), у коме је описан управо догађај Вазнесења Христовог, завршетак земаљске мисије Сина Божјег. Извор: Радио Источник

О томе како да изађемо из зачараног круга страсти у радост Васкрса говори нам старешина храмова Покрова Пресвете Богородице и Новомученика и исповедника Руске Цркве у Акулову, митрофорни протојереј Валеријан Кречетов. – Оче Валеријане, зашто људи данас уместо да се радују често падају у чамотињу? – О преподобном Серафиму Саровском се у једној песми поје: „Ево, он је у невољама, као ми у срећи, радостан, спреман да положи душу своју за друге!...“ Гордост је корен свих страсти. То је кад човек нема праву слику о себи. На пример, мисли да је паметнији од других. А кад се истина бар мало открије, види да у ствари није такав и пада у чамотињу. То значи да се чак није разочарао у себе, већ у своје фантазије о себи. Зато Господ човеку често не открива сву његову ништавност, да не би пао у очај. – Да, потпуно је друга ствар да човек од исповести до исповести покушава да види себе онаквог какав јесте, испред Крста и Јеванђеља на налоњу, уздајући се у свом спасењу у Господа, а не у своје „заслуге“. – Боље је да човек уопште нема високо мишљење о себи. Постоји следеће поређење: човек је попут разломка, бројилац је оно што заиста јеси, а именилац је оно што мислиш о себи; што имаш веће мишљење о себи, тим је мања вредност разломка. Док страсти расту из гордости, основа свих врлина је смирење. Светитељ Теофан Затворник је говорио: „Ако се смириш, половина твојих невоља у животу ће престати да постоји.“ – Да ли ће нестати или ће човек једноставно престати да их примећује? – И једно и друго. Речено је: дрво крста расте на земљи нашег срца. Дрво „на изворима вода“ (Пс. 1: 3) – односно оних страсти које врију у мом срцу. Колико год тежак био наш крст сами смо одгајили дрво од којег је он направљен. И крст ми је послат да би ми се душа очистила. Чим невоља или болест донесу унутрашњу духовну корист Господ може да склони или олакша крст. А и потпуно другачије ћемо се односити према невољама. Отац Јован (Крестјанкин) је говорио: „Наступило је време кад се човек спасава само невољама. Зато свакој невољи треба да се поклонимо до земље и да јој целивамо руку.“ – Васкрсу претходи Велики пост. Нецрквени људи се ужасавају: „Шта то значи, да ни телевизор не могу да гледам? Ни нешто укусно да поједем, ни да се забавим?!“ И како човек да „не падне у чамотињу“? – Напротив, пост умножава радост! У Уставу постоје дани строгог поста – то је посебно време покајања, а покајање је увек праћено радошћу. И кад да се једе храна на уљу, човек то ни не примећује, а радост се умножава. Онда, видиш да је и риба дозвољена – опет се радујеш! А кад се човек омрси то је велије утјешеније, односно велика утеха. Раније и кад је био мрс у кући није увек било биљног уља. А сад чим почне пост људи причају: „Шта то значи, да једем само кашу?“ – негодују. А раније, нарочито у послератним годинама, човек би, кад би му неко понудио кашу, био већ, што се каже, на врхунцу блаженства. „Шта, да једем само хлеб?“ – питају се данас људи у неодумици. А некад је радост била да човек има корицу хлеба! И сви смо тада били радосни! Нешто имамо, и хвала Богу на томе! А људи који не посте су у свему презасићени и чак ни не претпостављају зашто су тако мрзовољни. Ово се односи и на супружнички живот. Ако се људи који се воле уздржавају с времена на време, биће пожељнији једно другом. Грци, узгред речено, реч „чамотиња“ преводе као „радозналост“. Наш руски мислилац Иван Иљин је истицао да радозналост као усисивач увлачи све одреда, не гледајући шта је шта, само да буде нешто ново. „Свако мало, – пише он о радозналом човеку, – треба га тешити нечим новим, треба му пружити неку нову наду. Он пажљиво разгледа и ослушкује свет: да се у њему није појавило нешто ново. Шта? Није важно! Нешто непознато, недоживљено, нечувено. Иначе му прети опасност...“ – „Чамотиња је унука досаде, а кћерка лењости,“ често је говорио преподобни Амвросије Оптински. – Да, и лењост је, као што је неко истакао, покретач напретка. Али је она и његов резултат. Ево, сад се, у данима Великог поста, чита молитва преподобног Јефрема Сирина: „Дух праздности, унинија, љубоначалија и празднословија не дажд ми...“ Заиста: прво иде доконост, а за њим чамотиња. – А за чамотињу су свети оци говорили да она представља раслабљеност душе и тела... – Међу омладином је данас ова реч чак популарна: „раслабити се“ (опуштено, прим. прев.). Сачувај Боже! Да будемо раслабљени?! Зато и падају у чамотињу. – То је неки зачарани круг. Постоји израз „демон врти човека“. Иако, неки кажу да се чамотиња дешава и под маском узавреле делатности, али је она исто тако некако празна, као центрифуга, кад човек више није свестан шта ради и због чега. „Да премештам папире с једног места на друго?“ – дешава се да схиархимандрит Илиј (Ноздрин) овако негодује на московску вреву дајући људима благослов да се враћају на земљу. – Преподобни Серафим Вирицки је говорио: „Русија ће живети од земље.“ Ми раније нисмо имали времена ни да нам буде досадно, ни да будемо лењи, и зато нисмо ни падали у чамотињу! Док смо расли требало је да носимо воду, и да цепамо дрва, а кад дође пролеће – да копамо, садимо, заливамо, онда да плевимо, окопавамо, после – да скупљамо летину. Ако се добро не ознојиш, нећеш имати шта да једеш. Тако смо навикли да радимо. Ја и сад не схватам: како човек уопште може да падне у чамотињу? Ја немам довољно времена! Кад да будем мрзовољан? Немам кад! То је кад „не знаш шта ћеш с временом“ – наравно, човека ће обузети мрзовоља, а ако нема времена, неће му бити ни до чамотиње! Данас су људи смислили чак и „лењивац“, даљински управљач: да би укључили телевизор не морају да се помере с кауча. Теленаркоманија је постала уобичајена појава. Људи су, нажалост, заборавили првобитни назив филма – „илузион“, односно, то су илузије. И тако живе од некаквих авети, фатаморгана. Одсуство стварног живота приморава савременике да измишљају непостојеће проблеме: ово није како треба, оно није како треба – и да се стално осећају несрећно... – Каже се да непријатељ делује кроз уобразиљу. – Свети оци га називају „уметником“, он молује слике пред човековим мисаоним погледом. Дешава се да почне да подсећа на нешто из прошлости подстичући човека на злопамћење. Или га више наводи на снове о будућности. Притом зна коме ће шта да подметне. Једном улива страх. Омладину углавном наводи на снове о неком неоствариво луксузном животу препуном фантастичних задовољстава, саблажњава их како би се касније осетили преваренима и пали у чамотињу. Речено је: људи две ствари чине безумно – муче се због онога што је већ прошло или због онога што још није наступило. – Али, човек опет због гордости оптужује себе: „Па како сам могао?!“ (а ко си ти, заправо, па да не падаш?) – или не може да се помири с неким околностима: „Због чега?“ – или их се плаши. – Треба да имамо на уму: оно што добијамо у животу није због наших грехова. Реци човеку да му је нешто послато због грехова, па ће пасти у још већу чамотињу. Не, у Писму је речено: „Не по безаконијам нашим сотворил јест нам, ниже по грјехом нашим воздал јест нам“ (Пс. 102: 10). Односно, оно што нам се дешава у животу добијамо по милости, а не по греховима! По нашим греховима би могло бити и горе. Код нас у Акулову поред храма је сахрањен владика Стефан (Никитин), он је три године провео у логорима, затим га је Господ удостојио да постане епископ, а упокојио се 1963. године у Недељу жена-мироносица, за време проповеди. Господ је мене, грешног, удостојио да разговарам с њим. Он пита: „А да ли знаш ко је неправедни судија (в.: Лк. 18: 1-8)?“ – „Па ко је неправедни судија, – одговарам, – онај који ипак није издржао...“ – „Ма не. То је Бог.“ – „Како Бог?! Па судија је неправедан!“ – „Да, наравно, – каже владика, – Господ је Судија неправде, јер кад би био Судија правде, био би приморан да погуби све нас. А Он је милостив према нама. Суди нам „по велицјеј милости Својеј“ (Пс. 50: 3).“ А по правди се тако не суди! – Преподобни Пајсије Светогорац је једном рекао да је: „Противотров за чамотињу – славословљење Бога“! – Дешава се да се људи жале: „Ох, што ми је живот тежак!“ Питам: „Јесте ли некад абортирали?“ – „Да, да...“ – „Знате, за једно такво убиство сопственог детета (а то је убиство) људи су по земаљским законима раније осуђивани на 25 година затвора. А казне се још и сабирају: за два убиства – 50 година, за три убиства – 75 година затвора. А ви сте на слободи...“ – Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је истицао да чамотиња потиче од неправилног погледа на недаће, кад се човек „загледа“ у њих као у нешто непролазно. Али ако трезвено процени своје грехове, испоставља се да... – Свети оци су знајући да Господ за трпљење невоља опрашта грехове, сами тражили шта ће потрпети од некога. Ми често не треба ни да тражимо. Просто потрпи човека који се налази поред тебе, то је твој доброчинитељ! Сам Господ ти тако пружа прилику да опростиш: ти си опростио – теби је опроштен неки бивши грех. Тако ће ти се бар делимично отписивати дуг. А кад постанемо свесни колико је велик наш дуг, из све снаге ћемо се трудити да га гасимо „профитом“: „...Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне“ (Мт. 5: 44). – Али зар нам се не шаље свака невоља због грехова? Код светог Марка Подвижника има таквих речи. – Код мене је дошао један слуга Божји, довео је сина: „Оче, секира се због тога што га задиркују у школи.“ „Чедо, – обратих се детету, – има једна изрека: велик је онај човек који се не вређа на увреду, а свет је онај коме похвала не чини штету. Пошто још увек ниси свет, они желе да те учине великим.“ – Значи, шта год да се деси, верници имају повода да се радују, благодаре, опраштају и васкрсавају. Васкрс је стални. Све је по речима апостола: „Увек се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите“ (1 Сол. 5: 16). Чак и кад грешимо, а грешимо стално, можемо да се покајемо – и то је радост! – Речено је: „С нами Бог, разумјејте, јазици, и покарјајтесја, јако с нами „Бог“ (Ис. 8: 9). Кад имамо такво покровитељство просто немамо права да падамо у чамотињу! Чамотиња потиче од тога што заборављамо Бога. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у Томину недељу, 26. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Светој Литургији је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ мохачки је навео да је на нама да одбацимо сваку сумњу и да примимо оно што су апостоли и многи други видели – Васкрслога Христа. Ми нисмо у могућности да видимо Васкрслога Господа на начин на који су га видели свети апостоли, са изузетком светитељâ којима се Господ такође јављао. Огромној већини Господ се не јавља на тај начин, већ се јавља кроз Своју реч, кроз Свето Писмо, кроз светитеље, кроз апостоле који су га сведочили, а пре свега јавља нам се на светој Литургији, када заједничаримо са Њиме, и јавља нам се на најприснији могући начин јер постајемо једно са Њим, причешћујући се Његовим Телом и Крвљу, нагласио је владика Исихије. Свету Литургију верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Такође, Радио-телевизија Војводине омогућила је гледаоцима да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у уторак, 7. априла 2020. године, на празник Благовести, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Исихију су саслуживали: протојереј-ставрофор Стојан Билић, протојереј Владан Симић, протођакон Горан Ботошки и ђакон Мирослав Николић. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ мохачки је казао да се у току Великог и Часног поста, у нашој припреми за највећи Празник, налази и данашњи празник Благовести. И у ове дане – када проживљавамо до сада невиђено стање, то искушење које је Господ допустио да дође на нас – морамо да знамо да је и Сâм Господ Исус Христос подобно нама страдао, али ми страдамо због греха својих, а Он је страдао само да би на себе узео наше страдање. Безгрешан, Он је примао на себе последице греха свих да би нас, на тај начин, ослободио од греха, ђавола и смрти. Нека би нас Пресвета Богородица чувала, хранила и била са нама у све дане нашег живота, нагласио је владика Исихије, честитавши свима празник Благовести. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије служио је јутрос у цркви Свете Тројице у Доњем манастиру Острогу Свету архијерејску литургију. Након литургије, којој због епидемије вируса корона није присуствовао вјерни народ, Владика је рекао да Света служба Божија извире из Христове тајне вечере. “То је служба Божија у којој се подсјећамо на све оно што се догодило од настанка свијета. Подсјећамо се на стварање свијета и човјека, и Божје творевине, подсјећамо се на Адама и Еву, наше праоце и њихово изгнање из раја, али и на обећање њима да ће доћи Син Божји, који ће бити спаситељ свијета, од рода Евинога. И тако редом, кроз вјекове”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да на свакој служби Божијој прослављамо Њега, Сина јединородног, од Оца рођеног прије свих вјекова, који се родио од Духа Светога и Марије Дјеве ради нас и нашега спасења. “И који нас није оставо саме када се тјелесно вазнио на небеса него је послао и оставио Духа свога Светога да нас уводи у сваку истину”, подсјетио је он. Додао је да Црква Божија никога и ништа не заборавља – од искони до данас. “Она све памти, на све подсјећа и све се у њој и кроз њу обнавља и препорађа силом Духа Светога и присуством живога и живоноснога Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Митрополит Амфилохије је нагласио да се на литургији нарочито у ово вријеме молимо за оне који страдају од “ове пошасти која је напала сав људски род”. “Није први пут, али на овакакв начин можда је и по први пут. Напала је та пошаст на све људе и све земаљске народе. И ми на овој Светој служби призивамо живога, животворнога Господа да свима подари здравље и спасење и свима да подари просвећење свјетлошћу истине Божје. И мудрошћу Божјом, правдом и љубављу Божјом да све испуни, да све препороди, да све преобрази. Да се свега дотакне сила Божја, животворна”, казао је Владика. Рекао је да се моли и за све оне који данас нијесу могли да буду у овом храму и у осталим храмовима да их Господ укријепи. “Јер, гдје год се налазили, ако су испуњени духа покајања и духа молитве и вјерности живоме и вјечноме Богу, ту је и Господ заједно са њима, без обзира да ли су или нијесу на Служби”, поручио је он. Рекао је да и садашња невоља, која је притисла свијет није случајна. “И то је да би се у нама пробудила истинска и права љубав и вјерност живоме Богу, и у исто вријеме да би се у нама пробудила љубав једних према другима. Ми заборављамо да смо призвани на ту вјечну и непролазну љубав, па онда кад дођу невоље као што је ова, то нас подсјећа на бригу, не само о себи и о најближима својима него и о сваком људском бићу”, поручио је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је на крају прочитао молитву Патријарха румунског Данила против вируса корона који хара читавим свијетом. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Драга ми духовна децо у Богочовеку Христу, посматрајући како се страх и паника шири око новонасталог вируса, не штедећи ни Хришћане, имали смо потребу да се из очинске бриге и одговорности обратимо вама, својој богољубивој пастви, са кратком беседом и поуком. У времену када је светом завладао велики страх и паника, као Хришћани смо позвани да трезвено стојимо на чврстом Камену Вере и Наде наше, Који је Господ Христос. Посматрајући, читајући и слушајући оно што се дешава у свету и око нас, страх обузима човеково срце, и уколико неконтролисано, прелази у оптшу панику и борбу по сваку цену за свој голи живот. Овакав страх је плод подсвесног хоминизираног уздања само у силу и моћ људску, у спасење које долази од човека и човеком; разгонећи у нама Царство Мира Божијег које нам је дато у Христу и Христом, од којега се неће збуњивати и бојати срце наше (Јн. 14, 27). Да ли смо се у целој овој паници сетили Господа Христа? Како ћемо Га се сетити када и поред вела страха који је покрио човечанство, ових дана Православни Хришћани слушају и читају како се из богослужбеног простора појединих хришћанских богомоља избацује света водица због бојазни од заразе?! Каква је то света вода од које се човек може заразити?! Зар није она на исцељење и освећење? Са Светим Причешћем уводе се мере и рестрикције?! Какав је то Христос у Чаши? Је ли то Онај исти који победи свет - смрт, грех и ђавола, или неки други? Зато данас, можда више него икада, Православље треба да непоколебљиво стоји на стражи вере, да будемо трезвени и да бдијемо, да се молимо за цео свет. Свака криза је прилика дата нама људима да се замислимо над својим животом, над тиме где стојимо наспрам вечног живота, наспрам Јеванђеља Богочовека Христа. Стојећи пред смрти, сећајући се исте свакога дана, са надом на Васкрсење и Живот Вечни, била је и остала свакодневница трезвеноумног монаштва и светог Хришћанства. Вирус са којим смо се суочили јесте баш прави тренутак да застанемо и да помислимо, да ли смо спремни да изађемо пред Господа Христа? Какав је то наш живот који живимо? Kакав нам је систем вредности? Да ли смо у срца деце посејали семе вере или коров пролазности? Шта ако нас Господ позове данас, какви ћемо се обрести пред Њим? Имајући ово у виду, као Хришћани треба да смо увек спремни, да живимо у вери и нади и љубави, да се молимо за цео свет, особито за оне који су оболели, а и оне који брину о болнима, неизостављајући при том Јеванђелску Истину која нас учи, да човеку ни длака са главе не може пропасти без Божијег знања и допуштења (Лк. 12, 7). Поред превентивних мера које предузимамо по саветима здравствених стручњака и државних органа, призвани смо као Хришћани да овога Часног Поста са још већим усрђем, исповеђени, испитавши своја срца, приступамо што редовније са страхом Божјим и вером Светим Тајнама. Свето Причешће јесте сам Богочовек Христос – Извор Живота и Лекар од свих болести, Који се усељава у нас, разгонећи сваку болест, сваку смрт, сваки мрак и овоземаљски страх. Поред Светог Причешћа, имамо браћо и сестре, и Свету Богојављенску воду и нафору, коју требамо уз прописне молитве код куће током седмице свакога дана да узимамо. Треба да нам домови замиришу светим тамјаном, да палимо кандило пред својим иконама, да се молимо, да читамо молитве пред сваким оброком благосиљајући своју трпезу. Нека се деца наша, поучени примером својих родитеља, охрабре вером и надом у силу, моћ и љубав Богочовека Христа који победи свет. Учинивши са наше стране што можемо, полажемо сву своју наду на Господа, предајући се вољи Божијој која увек све чини на спасење човека. У Христу вас целивајући и благосиљајући, са очинском љубављу, +Еп. Силуан, Епископ аустралијско-новозеландски Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Наша света Црква у суботу, 15. фебруара 2020. године, молитвено прославља празник Сретења Господњег. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, протопрезвитери-ставрофори Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, и Милош Весин, парох јужночикашки и ленсишки, протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, братство Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј нагласио је да се Сретење Господње обележава као Богородичин празник, са многим елементима Господњег празника. Сретење значи Божји долазак нама у сусрет, ради јединства са нама, и наш дочек Њега, наше узвратно ходење и идење к Њему, у сретање Њему. За нашу неблагодарност, за наше људско богоодступништво, Он нам је даровао свега Себе, даровао нам је то да Он, поред свега, иде у сретење нама и позива и призива нас у сретање са Њим, и не само то, то није формални, спољашњи сусрет, него је то дубинско, истинско и спасоносно сједињење наше са Господом. Зато је и животни програм свакога од нас, као хришћанина и хришћанке, и свих, као народа Божјега, да свој живот схватимо као излазак Господу у сусрет, Господу Који непрекидно долази к нама, Који непрекидно, како Он Сâм каже, стоји на вратима наших срца и куца, и очекује да Му ми отворимо та врата и да Он уђе и настани се, са Оцем небеским и Духом Светим, у нама. Ако тако схватимо свој живот онда ћемо избећи и замке ове наше епохе поновног, нажалост, богоодступништва и то у некадашњем хришћанском свету, рекао је Епископ бачки господин Иринеј. По завршетку свете Литургије, владика Иринеј је честитао празник верноме народу Цркве Божје у Бачкој. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нажу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа. Зар то није дивно? Несебично дарујмо своју љубав свима, ни најмање не гледајући на њихово држања према нама. Кад у нас уђе благодат Божја, више се нећемо занимати за то да ли нас други воле или не воле, или да ли нам се обраћају са добротом или без ње. Осећаћемо потребу да ми волимо све. Егоизам је када хоћемо да нам се други обраћају са добротом. Нека нас не жалости супротна појава! Препустимо другима да нам се обраћају онако како сами осећају. Немојмо да просјачимо љубав. Ако ти брат твој досађује и замара те, помисли у себи: сад ме боли моје око, моја рука, моја нога; морам да је негујем својом љубављу (ср. I Кор.12, 21). Али немојте да размишљате нити о томе да ћемо бити награђени за наша тобожња добра дела нити пак о томе да ћемо бити кажњени за зла која смо учинили. Долазиш до познања истине када волиш љубављу Христовом. Тада не тражиш да те воле; то је зло. Ти волиш, ти дајеш своју љубав; то је исправно. Од нас зависи да ли ћемо се спасти. Бог жели наше спасење. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У парохијском дому храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда, 11. фебруара 2020. године, јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Кусадку код Младеновца (Епархија шумадијска), одржао је изузетну духовну беседу на тему "Митар и фарисеј у нама самима". После молитве коју је произнео старешина Вазнесењског храма о. Арсеније Арсенијевић, драгог госта поздравио је ђакон мр Бошко Савић, професор Богословије Светога Саве у Београду. Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве

У понедељак, трећег фебруара, када наша света Црква прославља светог Максима Исповедника, онога који је посведочио веру у Христа делима и речју, Преосвећени владика Јован служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Бранислав Матић, јерођакон Јован, и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су богослови Богословије "Светог Јована Златоустог". Звучни запис беседе По прочитаном Јеванђељу по Луки, Преосвећени је истакао исповедања вере хришћана и људи: “Кроз ово данашње кратко Јеванђелско штиво Господ Христос каже да ко мене призна пред људима признаће и њега Син Божији пред Оцем својим небеским. Али у исто време додаје а ко одрекне мене пред људима одрећићу се и ја пред Оцем својим небеским. Довољно да размислимо за шта се опредељујемо. Да ли за Бога или за овај свет или ове људе? Господ нам каже да ми треба да признајемо Сина Божијега, али другим речима ми треба да исповедимо Сина Божијега пред људима јер није само довољно да ми у својој души кажемо да ми верујемо. Треба ту своју веру да исповедимо, да би други људи кроз моју исповест поверовали у Господа Исуса Христа. Другим речима ко исповеди веру у Сина Божијега тај добија награду. Шта је награда? Царство Небеско. Опроштај грехова. Добија награду јер ће таквога човека признати Син Божији пред Оцем својим небеским. Другим речима Христос хоће да нам каже да ко исповеди веру у мене и моје сатрудништво...” У наставку је Преосвећени рекоа да је нама потребно Божије сатрудништво, тако смо и ми потребни Богу. Ако Христос не пронађе да су наша дела Христова, људска дела, Господ нас неће спасити, јер: “Делима ћемо се оправдати, или ћемо се својим делима осудити како то каже Јеванђеље”. Отац признаје и неваљало дете, али га признаје кроз признавање вере у Бога, да кроз његову родитељску молитву и труд Бог ће помоћи да се тај неваљали син заблудели син врати Оцу свом небеском. Сваки је човек заблудео који занемари Бога, који замени Бога са било чиме у овоме свету. Да браћо и сестре то је врло важно да признамо Сина Божијега пред људима. Како да га признамо? Кроз веру али и живот по тој вери. Добро је веровати, али да ли твориш по тој вери? Вера без дела шта је? Мртва. А и дела без вере су мртва... Који прилази Богу треба да верује у Бога да Бог постоји и да Бог награђује онога који живи по тој вери. То нам је врло важно да размишљамо о томе да не дођемо у ту ситуацију да нас Господ не препозна. Господ неће препознати онога који Божије дарове није препознавао у себи. Него који је закопавао... Све што је мени Господ дао и даје не даје искључиво ради нас, јер ако човек добио дар не значи да је само њему дао. Како је само теби дао, а другоме није дао? Дао је Бог свакоме дарове по мери наше вере, по моћи нашој да те дарове умножава, и заиста сваки онај који закопава дарове Божије он се одриче од Бога. Бог зна зашто даје једноме један, другоме два, три, пет... али ми не треба да се оптерећујемо ако неко има више дарова, јер што више дарова има он мора више да ради, да се труди... Онај који је добио један, нека се потруди да умножи јер ако умножи он ће се спасити. Ако се пита: зашто онај има више а ја мање?, онда ће сав жвот бити у осуђивању. Зато апостол Павле каже да треба да будемо задовољни оним што имамо, или на другом месту: “шта се хвалиш да ниси примио, када си све примио? Све смо примили браћо и сестре ако смо примили Бога у себи, ако живимо Богом. Зар има већег дара од Бога?... Владика је протумачио речи Јеванђеља које говори апостолима да се не брине о томе шта ће рећи пред синагогама јер ће их Дух Свети научити шта да кажу: “Да би нас Дух научио у тим тренутцима треба да живимо Духом. Ако си живео Духом Светим Он ће те научити, јел си призивао Духа Светога, јеси ли тражио да се Дух Свети усели у тебе?” Ко живи Духом Светим и у Духу Светом тога Дух Свети води, тога Дух Свети руководи, тога Дух Свети учи шта треба и како треба и да ради и шта треба да ради. Не руководимо ли се Духом Светим онда ћемо својим духом и духом овога света. Онај човек који се руководи својим духом он је далеко од Духа Светога. То је као када човек замени Бога собом. На крају беседе Преосвећени се дотакао људи који живе без Духа: “Човек без Духа Светога испуњен је бригама, хоћу ли имати ово, оно, и треба да се бринемо јер треба да дамо и телу и души... Онда је смућен човек, и обично тада тражи што му није за спасење. Јер га дух свој не приводи Духу Светоме. А апостол Павле каже: Духа не гасите. Када човек живи Духом Светим човек је без свих тих брига. Када живи Духом Светим и када наиђу бриге овога света лако их преброди... Нека нам Господ помогне да вером исповедамо Христа и делима својим. Да се не стидимо признати Христа пред људима али да се стидимо својих грехова. Ако се човек не стиди греха неће никад престати да греши. Стид опомиње човека на његово грешно стање и приводи га Богу. То је она народна ко се Бога боји и људи не стиди... Да нам Господ помогне да спознамо шта нам је на корист. Нама је на корист спасење, вера и живот по Богу. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска

Вечерас је након вечерње службе служен молебан Пресветој Богородици у Цетињском манастиру. Молебан је служио Епископ диоклијски Методије, уз саслужење свештенства и монаштва. Велики број Цетињана, вјерних науци Христовој и Светом Петру Цетињском, узнијело је, са Владиком и својим свештенством и ђацима Цетињске богословије, молитве за мир, слогу, спас од сваке невоље и искушења. Звучни запис беседе Након молебана, вјерницима се пастирском бесједом обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије: Цијело Цетиње је врт Пресвете Богородице Служили смо молебан Пресветој Богородици којој је посвећен Цетињски манастир, а не само овај манастир, него и све цркве на Цетињу, а не само све цркве на Цетињу, већ ријеч Ћипур значи башта, дакле све ово је врт је врт Пресвете Богородице. У нашој држави увијек се знало шта је чије Знамо да је Бог свуда присутан и да Бога има међу свим људима, шумама, ријекама, али од кад постоје људи, увијек су постојала нарочита мјеста, нарочити дани за молитву. Зато је Иван Црнојевић ову своју државу утемељио на камену Цетињскога манастира. Откад постоји ова наша драва, и Зета и античка Дукља, увијек се знало шта је чије. Велможе и властодршци који нису имали ни скупштине ни уставе, а чак ни они манастирску и црквену имовину нису приписивали себи. Ако се бринемо за нашу Црну Гору, борићемо се против овог закона. Ако су манастири и цркве Црногорске, наравно да јесу, али они су нам дар са неба и само луд човјек мисли да историја почиње од њега. Ако уђемо у Цетињски манастир, наћићемо вриједне ствари из свих страна свијета, од тога је саткан Цетињски манастир. Замисао Краља Николе Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена су под Ловћеном Међу нама, на Цетиње (Краљ Никола) Коме пјева краљ­? Зашто испод Шаре? Мисли на Косово и Метохију, зато су ливаду гдје су се сабирали назвали Обилића пољана, зато су највеће јунаке даривали Обилића медаљом. Зато су под црногорском капом и Пива и Морача и Ступови и црква Петра и Павла, зато што је ишао на Косово и чекао да се ослободе и дечани и Патријаршија, Пећ, Ђаковица. Зато, кад је био у изгнанству, не каже да нам је неко укинуо Цркву, већ је рекао да кад се врати, Патријарх српски ће бити његов пећки Митрополит. Тако је говорио. Нема нама молитве без њих нити има њима Црне Горе без нас Молимо нашу браћу која су јуче ишла другим улицама да дођу овдје да се помоле заједно са нама јер нема нама молитве без њих. Молим се Богу да прва литија која буде кренула цетињским улицама из Цетињског манастира буде заједно са њима. Да се идемо и да се помолимо Богу заједнички јер нема нама молитве без њих нити има њима Црне Горе без нас. И када овдје кажемо да се молимо за непријатеље, не мислимо на њих, већ на оне који нам добро не мисле из других великих држава и који нас хушкају једни на друге. Када кажемо непријатељи, не мислимо на нашу браћу, рођаке, кумове, са којима смо се јутрос љубили и поздрављали. У Светом писму стоји да су се два брата посвађала, па један побјегао у далеку земљу, а онда одлучио да се врати под цијену да га брат убије. Када се вратио, брат га је загрлио и, на питање зашто га не убије, рекао: „Кад сам видио лице брата свога, видио сам лице Бога свога!“ Једино тако ово мјесто може да се одбрани. Једино тако Црна Гора може да се сачува! И да се зна да овдје никад није било безакоње, да се увијек знало шта је чије и да је Црна Гора цвјетала и напредовала. Зато се и ми бунимо да ова држава буде боља и јача, с авојим законима, па да и ми у њој живимо као прави људи, а ако смо људи онда можемо бити и Црногорци и Срби и ко како осјећа да јесте. Да нам Бог да снаге да ово што нас је помутило не траје дуго, а ово да буде вјечно, Цетињски манастир и ова светиња. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служиоје, у недељу 12. јанауара 2020. године, свету архијерејску Литургију у храму св. Георгија у старој Бежанији. Звучни запис беседе Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су старешина храма јереј Владимир Левићанин, јереј Желимир Продановић, јереј Андрија Вукчевић, јереј Милош Велимир, ђакон Радомир Врућинић и ђакон Дарко Радовановић. Литургијско славље својим појањем улепшао је хор при храму св. Георгија под руководством госпође Ане Ивановић. После светог Причешћа најмлађи су традиционално обрадовани још једним даром. Наиме, свако дете је после светог Причешћа добило и малу чоколадицу. На крају Свете Литургије Свјатјејши је произнео беседу у којој је говорио о смислу Христовог оваплоћења. Указујући да када је, по речима св. Апостола Павла, дошла пуноћа времена, Господ Христос је дошао нама на начин на који је то Он изабрао и то је био једини могући начин, а то је да нам се објави као један од нас: „да буде сличан нама у свему осим у једном, у греху“. Извор: Радио Слово љубве

Епископ диселдорфски и све Њемачке г. Григорије служио је јутрос, на Оце, са свештенством Свету службу Божију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да је Богомладенац Христос нама повратио људскост. „И још више: учинио је да наша људскост може бити сједињена са Његовим Божанством. Учинио је да наша смртност буде сједињена са Његовом бесмртношћу“, рекао је Владика диселдорфско-њемачки. Додао је да је страшна ријеч Светога Писма: Шта вриједи човјеку ако и сав свијет задобије, а души својој науди. „То значи: а Христа се одрекне, а са Христом се не сједини, а с Богом се не помири и с Богом се не узнесе на небо“, казао је Владика Григорије. Након причешћа вјерних, Влчадика је још једном поучио сабрани вјерни народ који брани своје светиње од властодржаца који незаконом о слободи вјероисповијести атакују на њих. „Много сам радостан што сам вас видио, што сам био у овој чудесној цркви, која је чудесна као грађевина и коју чините ви, народ Божји, као дјеца Божја. Да будете храбри, да будете оптимисти, да будете радосни и да уносите у овај свијет, пун туге и очајања, радост и љепоту коју ми примамо учешћем у Светој и Божанској литургији од Пресветога и јединога Светога Господа нашега Исуса Христа“, казао је он. Пожелио је свима благослов и мир Божји у дане Божића. „Да Бог да да се проведри изнад Црне Горе и да Бог да да ово што видимо овдје у овоме храму буде свуда и на сваком мјесту у Црној Гори. А то значи да буде мир Божји, да буде љубав Божја, да буде слога, да буде једномислије, да буде поштовање међу људима“, рекао је Владика Григорије. Владици је на љубави и ријечима охрабрења заблагодарио протојереј Мирчета Шљиванчанин, секретар Саборног храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска