Претражи Живе Речи Утехе

Пресвета Дева Марија рођена је од старих родитеља Јоакима и Ане. Отац јој је био из племена Давидовог, а мајка од рода Ароновог. По оцу је била царског, а по мајци архијерејског рода, и тиме предображавање Онога који ће се из ње родити, Цара и Првосвештеника. Већ стари, Јоаким и Ана усрдно су се молили Богу да им подари дете, да их обрадује као што је некада обрадовао Аврама и Сару даровавши им сина Исака. И Бог их обрадова, дарова им више него су могли и уснити, не само кћерку него и Богомајку. Рођена у Назарету, након три године Пресвета Дева је одведена у јерусалимски храм, да би се вратила у Назарет где је ускоро чула благовест Светог архангела Гаврила да ће родити Сина Божијег. Тропар Рождеству Пресвете Богородице. Рођење Твоје Богородице Дјево, објави радост свему свету, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, и укинувши проклетство даде благослов, а уништивши смрт дарова нам живот вечни. *** Реч светог Јована Дамаскина на рођење Пресвете Богородице Ходите сви народи, сав род људски, сваки језик и узраст и свако звање, да са радошћу празнујемо рођендан Радости свега света.Шта ћемо, дакле, принети Мајци Речи, него реч? Сва твар нека празнује са нама и нека хвали Ане свете порођај најсветији, јер је родила свету Ризницу добара неотуђивих Јер Њоме - Богородицом, Творац је кроз људску природу сву твар претворио на боље. Јер ако је човек, постојећи између духа и материје, свеза све видљиве и невидљиве твари, онда је Реч Божја - Творац, сјединивши се са природом људском, преко ње се сјединио и са целокупном творевином. Празнујмо, дакле, данас разрешење људске неплодности, јер се овим пресече немаштина добара. Али, зашто се од нероткиње роди Дјева Мати? Зато што је требало да Једино Ново под сунцем, главно и највеће Чудо, чудима буде припремљено и постепено се од мањег узиђе на оно што је више. А имам и други разлог, узвишенији од овог и божанскији. Природа се, наиме, побеђује благодаћу и стоји бојажљиво, не усуђујући се да прва крене. Пошто се, дакле, од Ане имала родити Богородица Дјева, зато се природа није усуђивала да предухитри плод благодати, него је остала бесплодна док благодат не произрасте род. Јер је требало да буде прворођена Она која је имала родити Прворођенога све твари, у Коме све постоји (Кол. 1, 15.17). О блажени супрузи Јоакиме и Ано, вама је дужна сва наша природа, јер је кроз вас принела Дар Творцу, Дар изнад свих других дарова - чесну Матер, једину достојну Саздатеља! О преблажено бедро Јоакимово, из којега произађе семе пречисто! О предивна материцо Анина, у којој се постепено уобличи и узрасте и роди се Дете пресвето! О утробо, која си носила у себи живо и одушевљено Небо, пространије од небеских пространстава! О гумно, које си донело Стог животворне пшенице, као што и сам Христос негде рече: Ако зрно пшенично, паднувши у земљу не умре, онда једно остане (Јн. 12, 24)! 0 груди, које сте дојиле Ону која је дојила Хранитеља света! 0 чудеса над чудесима, и предивних ствари над предивнима! Али је и требало тако да се Божје неисказано и снисходљиво оваплоћење најави и припреми чудесима. https://www.facebook.com/manastirbrnjak.brnjakmonastery/

У навечерје празника Светог Василија Острошког, 11. маја, у манастиру Острог служена је Вечерња служба којом је началствовао Његово преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј у присуству Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и преосвећене господе епископа бихаћко-петровачког Сергија и буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, свештенства и свештеномонаштва из више епархије Српске православне цркве. Молитвеном сабрању присустовало је више хиљада вјерника који су упркос лошем времену дошли из разних крајева на поклоњење Острошком чудотворцу. Празник је сабраном вјерном народу честитао Митрополит Јоаникије, који је бесједећи по отпусту исказао дубоку дирнутост због љубави коју су сви, поготово дјеца и омладина, показали када су и по овом великом невремену дошли у Острог: “Свима срећан празник Светог Василија Острошкога, нека би дао Бог да Свети Василије награди ваш труд! Не памтим да је било некада баш овако невријеме, али и то је дар од Бога. Тиме се показује права, истинска вјера и љубав, када било каква непогода није могла да спријечи ову дјецу и омладину, има доста и одраслих, хвала Богу, да приступе данас Светом Василију. Ту видимо какав је карактер нашега народа, јер тешко да је неко могао ову дјецу у школама научити да подносе такву жртву. Ово је нешто што су наслиједили и од својих давних и ближих предака. Наш народ је вјеран највећим вриједностима и својим светињама.” Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је казао да Свети Василије из Острога чудотвори вјековима и да је примио много тешкоћа и суза, уздаха, надања и молитава од свога народа те да је Бог тако устројио и показао своју милост и старање о српском роду: “И послије спаљивања моштију Светога Саве послао је Светога Василија Острошкога да буде други Свети Сава и да се преко његових моштију изливају чудеса у манастиру Острог, као што су се раније вјековима изливала чудеса и исцјељења, благослов и укријепљење духовно преко моштију Светог Саве у Милешеви. Благодаримо Богу који нам је дао таквога светитеља, утјешитеља и чудотворца.” Подсјетивши да се код Светог Василија од његових светих моштију безброј људи утјешило, исцјелило, Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је нагласио да Свети Василије притиче свима у помоћ који му се обраћају на разне начине и да се често догађа да многи од оних које су љекари отписали, дођу и исцијеле се код његових моштију: “Није мање чудо када дође човјек потпуно равнодушан према вјери или без икакве вјере, или има нешто против вјере и Цркве, па се потпуно обрати Богу код моштију Светога Василија. И постане добар хришћанин, кајући се за своје претходне гријехе, гледајући да у своме животу касније што више угоди Богу, да би тиме показао да се поправио и да је нашао прави пут спасења.” На крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије позвао је сабране да заблагодаре Богу и Светоме Василију Острошкоме: “Надам се у Бога да ће овај ваш труд који сте принијели Светоме Василију, и ви који сте дошли из ближих и ви из даљих крајева, и они који су се добро сквасили и претрпјели, и они који су дошли боси, да ће сви од Бога и Светог Василија бити награђени. Амин, Боже, нека тако и буде! Свима на здравље и на срећу и радост! Да благослов Божји понесете од моштију Светог Василија у својим душама својим домовима и својим породицама. Христос Васкрсе!” Молитвена прослава празника Светог Василија наставиће се у поноћ, када ће поред његових светих моштију бити прочитан Акатист. Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служиће сјутра, на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, са више архијереја Цркве Божије Свету службу Божију у манастиру Острог, са почетком у 8 часова, а послијеподне у 18 часова, предводиће Световасилијевску литију кроз град Никшић. https://mitropolija.com/2023/05/11/navecerje-praznika-svetog-vasilija-ostroskog-blagodarimo-bogu-koji-nam-je-dao-takvoga-svetitelja/

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Манастиру Горњи Брчели, 6. априла 2008. године Ево светога празника, драга браћо и сестре, Благовијести и дана у који су наше сестре, новопострижене у ангелски лик, Гаврила и Евангелија. Сами празник, велики и свети празник Благовијести Пресвете Богородице, им је одабрао небеско покровитељство и одабрао им је имена која ће од данас носити пред Богом и пред људима, покривани покривалом Светога архангела Гаврила, силе Божије, што и значи његово име, и у исто вријеме и Пресвете Дјеве Богородице, која је чула његов глас, његову благу вијест и примила у своје срце, и изговорила оне знамените ријечи: ,,Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по твојој ријечи.” Тако су вечерас ове свете ноћи, уочи овога дивнога празника и наше сестре, новопострижене, поновиле обадвије, једним срцем и једном душом, ријечи Пресвете Дјеве: ,,Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по твојој ријечи.” Принијеле су себе, као што смо рекли у молитви, ,,на жртву живу Христу Богу нашем”, уписали су имена своја међу оне који су угодили Господу међу ангеле, чије ангелско обиљежје су примиле на себе, међу све свете Божије пророке и апостоле и све оне који су кроз вијекове служили Господу и проповједали и свједочили својим ријечима и својим дјелима Његову благу вијест, Његове Благовијести. Евангелија то и значи – ,,благовјесница” исто име као и име Пресвете Дјеве. Она је благовјесница рода људскога, ангел јој је благу вијест донео са небеса и она је она која нам је родила Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Њих двије су се данас, ове свете ноћи, уписале међу оне мудре дјевојке о којима говори свето Јеванђеље, које су имале и светионике, али су имале и долиле уља, понијеле су са собом уља да им се светионици не угасе. Ове ноћи Дух Свети је обасјао њих и њихова срца као уље небеско и запалио њихове душе свјетлошћу богопознања, свјетлошћу служења Господу, ангелског служења. Монаштво се зато и назива ангелским служењем, ангелоликим начином живљења. Примиле су, дакле, тај благослов, ту светињу, и од ове свете ноћи и оне постају благовјеснице оног Богородичиног страха Божијег, смирења и смиреноумља којим је она привукла живога Бога да се усели у њену утробу и да роди Бога и Спаситеља нашег. Данас је свадба, небеска свадба наших сестара. Венчавају се не са пролазним човјеком коме је дах у носу, који данас јесте, а сјутра није, него се вјенчавају са младожењом вјечним, са најљепшим, као што каже пророк, ,,између синова људских” са Оним који никада неће изневјерити Својом љубављу њих, призивајући њих на вјерност Њему до смрти. Он је вјеран и као што смо прочитали, прије ће жена заборавити плод свој него што ће Господ, младожења душа наших, вјечни Господ и Спаситељ, вјечна Блага вијест у нашем горком и пролазном животу, заборавити оне који пристају уз Њега, који Га примају, који се Њему обећају, који се са Њим вјенчају вјенцима вјечне свјетлости, вјечне доброте и топлоте и вјечне мудрости. Нека би Господ, Творац неба и земље, Он који је јединородни Син Божији који је постао човјек из бескрајне љубави према нама, примивши тијело Пресвете Дјеве, нека би Он, вјечна љубав Божија, пригрлио наше сестре и увео их у своју вјечну ложницу и дао им, силом Духа Свога Светога, снаге и крепости да, у све дане свога живота, блистају оном добротом и оном љубављу и оном љепотом којом их је Господ украсио ове свете ноћи. Молитвама Светог архангела Гаврила, молитвама Пресвете Богородице и свих светих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси слушкиње Твоје Гаврилу и Евангелију и сохрани их на многаја и многаја и благаја љета. https://mitropolija.com/2022/04/06/besjeda-mitropolita-amfilohija-u-navecerje-blagovijesti/

У навечерје Богојављења, на Крстовдан, 5/18. јануара 2022. године, у Саборном храму у Новом Саду, на светој архијерејској Литургији светог Василија Великог началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин. Преосвећеном владици су саслуживали свештеници и ђакони Епархије бачке. После свете Литургије, Преосвећени владика Дамаскин је извршио чин великог водоосвећења. По обављеном водоосвећењу, Преосвећени владика Дамаскин је поучио верни народ о смислу празновања Крстовдана као припреме за прослављање Богојављења, те је, између осталог, рекао: „Христос се крстио у реци Јордану не због тога што је Њему било потребно крштење, јер је Он био Богочовек и био је безгрешан, него ради нас људи и ради нашега спасења, због примера нама, да и ми треба да се крстимо. Христос је ушао у воду реке Јордана и осветио воду. Није вода очистила Њега него је Он осветио воду и читаву природу и тиме је река Јордан постала познатија од свих других река, и од Еуфрата и Тигриса, и од Нила, и од Дунава и Саве. Спомињали смо и спомињемо и данас тај прилог који смо ми – људски род – дали, а тај наш прилог јесте у лику и личности светога Јована Крститеља, анђела у телу, како га је назвао свети пророк Малахија, и глас вапијућег у пустињи, како га је назвао пророк Исаија. Он је тај који је био удостојен да стави своју десну руку на главу Господа и Спаса нашега.” Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског и шеф Кабинета Патријарха Порфирија, началствовао је 18. јануара 2022. године, на Крстовдан, светом архијерејском Литургијом у Придворном храму Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији српској у Београду. Саслуживали су архимандрит Нектарије (Самарџић) из Епархије британско-скандинавске; протосинђел Нектарије (Ђурић), главни секретар Светог Архијерејског Синода; ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве; и ђакон Никола Костић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Блаженопочивши патријарх српски Павле о смислу чина великог водоосвећења у навечерје Богојављења и на сâм дан празника светог Богојављења. ПИТАЊЕ: Велико освећење воде врши се свега двапут годишње, и то два дана узастопце (на Крстовдан уочи Богојављења и на Богојављење). Ако водица освећена на Богојављењу има већу важност од освећене на Крстовдан (како неки сматрају), зашто то кад се освећују потпуно истим чином? Ако ли имају исто дејство и једна и друга, који су разлози да се освећења врше у два дана, једно за другим? ОДГОВОР: Још као ђаке у богословији, неке моје другове заинтересовало је питање: Откуд то да се Велико освећење воде врши само двапут годишње, и то у два узастопна дана? Наставници којима смо ова питања упућивали овако су објашњавали: На навечерје Богојављења освећење воде установљено је за спомен крштења које је вршио Јован Крститељ, а оно на сам празник Богојављења у спомен крштења Христовог. Неки су износили да се водоосвећење уочи Богојављења вршило ради крштења оглашених, па је ова пракса у Цркви остала и кад је престало масовно крштавање одраслих. Ови одговори само су се донекле дотицали питања које нас је интересовало, остављајући га и надаље углавном нерешеним и нејасним. Да бисмо гa решили, обратили смо се опширном уџбенику проф. др Лазара Мирковића и чланцима у часописима. У Чину Великог освећења воде проф. Мирковић помиње само спомен „крштења Господњег у коме Црква види не само прототип омивања грехова, но и стварно освећење природе воде, погружењем Бога у телу у воду“. На другом месту он вели да се вршењу освећења на навечерје даје тумачење успомене крштавања оглашених, а на сам празник крштења Христовог. Василије Николајевић казује исто. Типик предвиђа само једно Велико водоосвећење чудећи се што се у многим местима врши двапут. „Не треба да се чуди“, вели Николајевић, „јер се оно што се на вечерњи Богојављења свршује, чини у спомен крштења Јована и крштења оглашених…, а оно што се на сами празник Богојављења чини, свршује се у спомен крштавања Христова, прво се свршује у цркви, а друго ван цркве“. Жарко Поповић, у чланку „О освећењу воде“, преведеном са руског, казује да су хришћани у дубокој старини употребљавали освећену воду, што показује пропис Апостолских установа, књ. VIII, гл. 29, који се приписује апостолу Матији, да епископ, или презвитер, треба да уз молитву освети воду и уље. О освећењу воде на Богојављење вели да је неизвесно да ли је вршено ради крштавања оглашених, или, као што неки мисле, ради кропљења крстионица, које обнављаху и освећиваху сваке године, или напослетку, као и данас, ради црквене и домаће употребе. У чланку „Водоосвећење“ свешт. Григорије Николић за освећење воде уочи Богојављења сматра да се вршило пре за крштавање оглашених, него у спомен крштавања Јовановог. А оно на Богојављење и он држи да је у спомен крштења Спаситељевог у Јордану. Такво мишљење има и хаџи Теофило Стевановић. Од руских писаца, према архиепископу Венијамину: „Ова вода (освећена уочи празника), сем потребе крштаваних, освећивана је била и на дан Богојављења Господењег и ради успомене крштења Христовог“. Исто мишљење износи и Никољски: „Оно што се врши уочи празника служи за спомен крштења оглашених у старини… А водоосвећење које бива на сам празник Крштења Господњег врши се за спомен крштења Господњег на Јордану“. С. Булгаков такође сматра да је чин освећења уочи Богојављења поникао из обичаја крштавања оглашених, а М. Скабаланович да је у црквама Истока, кад се издвојио празник Рођења Христовог, „са Богојављењем остао само спомен крштења… Истовремено је одређено крштење оглашених, с чиме је у вези тада поникао обичај особитог поштовања воде која се освећивала за тај празник ради крштавања оглашених“. Много дубље и пуније тумачење даје И. Мансветов у свом делу „Церковниј устав“. Ту он углавном вели ово: „Обред освећења воде уочи Богојављења настао је из обичаја крштавања оглашених у ноћи тога празника, а тај последњи обичај стоји у вези са вигилијама (бденија) које су се држале уочи великих празника. Сама молитва богојављенског водоосвећења узета је из обреда крштења и није ништа друго до познија њена прерада“. Даље он наводи примедбу Асеманија да је, према извештају Теодора Чтеца, Петар Фулон, архиепископ антиохијски, увео обичај да се богојављенско освећење воде врши уочи тога празника. Не да је он Чин освећења воде саставио, него само постојећи чин одвојио од Литургије и привезао за вигилије. Мансветов држи да се тада вршило једнократно освећење воде само на навечерје Богојављења, и тако је, вели, било све до XI-XII века, кад се прешло на двократно, под утицајем јерусалимског Типика. О једнократном освећењу говори се у књизи Константина VII Порфирогенита De ceremoniis aule bysantine, у кратком опису Студитског Устава, у пуним словенским Уставима студитског типа и другим изворима. У време Никона Црногорца (око 1100 год., Црна Гора код Антиохије) надвлађује јерусалимска пракса двократног освећења воде, против чега Никон устаје [„А сада видимо како неки уочи (Богојављења) и сутрадан то чине, и не нађосмо за то писмене потврде“]. Кад пређемо на излагање проф. Трембеласа, видећемо да су од V века била два освећења воде: једно за потребе већ крштених, а друго за крштење оглашених. Зато ће најпре бити да је у областима где су настали Типици с примедбама о једном освећењу, кад је престало крштење одраслих, престало и освећење воде вршено у ту сврху „у поноћ“, или после јутрење на само Богојављење, а остало само освећење уочи празника. У Јерусалимској пак цркви, освећење воде на Јордану, на Богојављење, вршило се и даље пошто је нестало оглашених. Кад је Типик јерусалимски потиснуо студитски, с њим је освећење воде и на Богојављење поново увођено свуда. Биће да је на тај начин, бар једним делом, дошло до разлика у рукописима о једнократном и двократном освећењу богојављенске воде. На порекло из чина који је Јерусалимска црква вршила на Јордану јасно указују прозбе неких рукописа: „Да се благослови ова вода као јорданска…, Да се … благословимо водом Господњег Јордана“, као и оне у штампаном црквенословенском Требнику: „О јеже дароватисја им благодати избављенија, благословенију Јорданову…, О јеже низпослати Господу Богу благословеније Јорданово…“. Патријарх Никон у Русији, попут Никона Црногорца, наређивао је једнократно освећење воде, само уочи празника. Но Московски сабор 1667. г. одбацује став Никонов и дозвољава двократно освећење воде. Даљи развој у правцу решавања ових питања налазимо код истакнутог грчког богословског писца прот. Константина Калиникоса († 1940. г,). Према сведочанству старих хришћанских писаца Епифанија Кипарског и Теодорита Кирског (V век), у неким приликама, вели Калиникос, поједини свештеници и монаси, уз молитву и крсни знак, освећивали су воду и употребљавали је ради одгнања дејства магија, исцељења оболеле стоке и у другим потребама. То додуше, вели, још није Чин освећења воде у смислу у коме га ми данас литургички разумемо, али му се приближава. Да је у то време и такав чин већ постојао, Калиникос указује на речи Светог Јована Златоуста, који помињући празник Богојављења вели: „Јер је ово дан у који се крсти (Христос) и освети природу воде. Стога у поноћ према овом празнику сви узимају воду освећену тада, носе је кући и чувају целу годину. И бива јавни знак у томе што се током времена не квари природа ове воде, него целу годину, па и две, често и три године, данас захваћена вода остаје непокварена и свежа“. Калиникос наводи и наредбу Петра Гнафеја (Фулона) да „молитва Богојављења над водом бива увече“. Исто тако указује на извесне разлике које се сретају у рукописима чинова освећења ове воде на навечерје и на сам празник. Али потпуно решење настанка и историјског развитка Чина Великог освећења воде налазимо код Панагиотиса Трембеласа, проф. Литургике Богословског факултета у Атини († 1977. г.). Као и Мансветов, и он подвлачи велику сличност и умногоме једнакост Чина Великог освећења и Тајне Крштења, из чега изводи сличан закључак: „И површно упоређење ових двају чинова увериће нас да је један настао од другог. Пошто се Чин крштења односи на најбитнију Тајну, те је формиран раније, долазимо до закључка да је Чин освећења воде на Богојављење тај исти чин крштења мање или више измењен“. Главни фактор да од Чина крштења дође до Чина освећења воде била је вера старих хришћана у очиститељну и целебну моћ воде крштења. Већ Блажени Августин помиње неке своје савременике који су журили да крсте децу очекујући од крштења више исцељење од телесних болести, него духовну благодат. Он износи и два случаја изненадног исцељења од неизлечивих болести при крштењу. Пошто је тада већ владало уверење да је вода крштења имала таква својства за оне који се крштаваху, недостајао је само један корак па да ову воду употребе и већ крштени „за исцељење душе и тела, за одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља“ и „за сваку добру корист“, као што се вели у прозбама јектеније на освећењу воде. Тај корак је, вели проф. Трембелас, и учињен. Према казивању Григорија, епископа турског (од 573-593. г.; Тур, град у Француској), једна крстионица близу шпанског града Севиље, чудотворно се пунила сама од себе уочи Васкрса за крштавање оглашених. После прочитаних молитава и кропљења ове воде уљем, „свако од присутних (верних) узео би од ње у суд, да би окропио своју кућу ради благослова, и винограде и поља ради заштите“. Исти епископ сведочи да је у његово време владао обичај у многим црквама у Галији (Француској) да пре но што ће крштавани ући у воду крштења, верни захватаху ову воду за своје потребе. Утицајем галиканских цркава, на целом Западу ушло је у обичај да свештеници, пошто улију уље у воду крштења, кропе кристионицу и присутне. Познато је да је на богослужење и обичаје галиканских цркава имала утицај богослужбена пракса Источне, особито Јерусалимске цркве, због доласка поклоника, међу њима и свештених лица, која су по повратку преносила виђену праксу код „мајке Цркава“. А у тој Цркви, вели Трембелас, врло рано је почело празновање успомене крштења Господњег, одлазак свечане литије на Јордан и крштавање онде оглашених на тај празник. Антонин Плацентинус (из Пјаченце у Италији), који је око 570. г. посетио Света места, сведочи о свеноћном бденију уочи Богојављења на оном месту где је Господ на Јордану крштен. Ту је после јутрење освећивана вода, а чим се то заврши, вели, Александринци, који су имали лађе, загњуривали су своје судове у освећену струју реке и црпили освећену воду, с циљем да њоме покропе своје лађе, пре него што почну пловљење. Онда су у воду улазили оглашени и крштавани, а после њих мноштво верних, огрнути платном, улазили су у воду, да би ово платно чували, и по смрти били у њему сахрањени. Биће да се и казивање Светог Јована Златоустог, о узимању воде у поноћ Богојављења, односи на воду освећену за крштавање оглашених, јер се из канона Иполита Римског види да је крштавање бивало око оглашавања петлова, што значи да је освећење воде морало бити још раније, тј. око поноћи. Као што смо видели, освећену воду крштења у Галији, а свакако и у другим крајевима, верни су узимали пред улазак крштаваних у њу. Можемо замислити каква је гужва настајала при томе, док су верни захватали воду, а катихумени већ спремни прилазили да уђу у крстионицу. Због тога проф. Трембелас претпоставља да је Петар Гнафеј, имајући у виду потребу да свештенослужитељи и оглашени без прекида и чекања, одмах по освећењу воде, изврше Чин крштења, а с друге стране да верни лакше, без журбе и гужве могу захватати освећену воду, одредио да за њих освећење воде буде уочи празника. Или је, вели, он први уочио разлику и поделу ових двају освећења, тј. освећење воде ради узимања од стране хришћана, и освећења ради крштавања оглашених. У сваком случају, од тог времена постоје два освећења воде: једно сасвим слично Чину крштења, вршено „унутра у храму“ код крстионице, за крштавање оглашених. Друго, пак, краће, вршено је код тзв. „фијала“, суда у паперти цркве, за потребе верних. Разлика ових чинова уочава се јасно у најстаријим грчим рукописима. У једнима од њих, без Глас Господењ и осталих тропара, такође без паримија, Апостола и Еванђеља, ђакон је одмах читао јектенију у којој су само прозбе „да се крштени у њој покажу као светила небеска, без мрље или мрштине; О спремнима за Свето крштење…“, без прозби: „За оне који ју црпу и узимају за освећење домова“ или „Да се удостојимо испунити освећења пијењем ове воде“ и др. У оним пак рукописима у којима постоје и ове прозбе оне немају главно место. У Бодлијанском кодексу нема ни погружења крста у воду, него по молитви главоприклоњења свештеник одмах шкропи народ певајући тропар: „Придите подражајим мудрија дјеви…“. У млађим, Бодлијанском и Гротафератском, тропар је као и сада: „Во Јордање…“. По другом, Барберинском кодексу, у воду се погружава трипут „енколпија“. У другим пак такође старим кодексима, у краткој и простој молитви, која се читала у чину код „фијала“, моли се да ова вода буде „свима који је узимају и окушају извор освећења, исцељења од болести, за освећење домова, ослобођење од напада видљивог и невидљивог“. У млађим рукописима овај чин има тропар Глас Господењ, или сва три, затим паримије и молитву коју свештеник чита тајно док ђакон чита Велику јектенију: „Господи Исусе Христе Јединородниј Сине…“, као и ону из крштења: „Велиј јеси Господи…“. У неким од ових рукописа, испред молитве Велиј јеси Господи, постоји још и тзв. молитва Пролога. Проф. Трембелас претпоставља да је ова молитва, као и други додаци, ушла у овај чин зато да он вернима не би изгледао краћи и сиромашнији од оног у крстионици. Међутим, кад је престало крштавање одраслих, освећење воде ради њиховог крштења помешало се са оним вршеним код фијала, примивши неке његове делове (тропаре у почетку, паримије, у неким рукописима и молитву Пролога), и тако је најзад дошло до једног чина, који се по дуготрајној навици негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном, на навечерје празника, као што је напред, при навођењу Мансветова, већ речено, Али је до данас остала извесна разлика међу њима, која указује на негдашња два чина, те нпр. грчки савремени Минеји прописују да Велико освећење на навечерје бива на крају Литургије, док на дан празника оно бива после јутрење, што је и разумљиво кад се узме у обзир да је крштење вршено у вези са Литургијом, да би новокрштени после крштења и миропомазања примили и Свету Тајну Причешћа. Код Руса и Срба освећење воде на Богојављење свагда бива на крају Литургије, а на навечерје исто тако, сем ако би ово пало у суботу и недељу кад освећење воде бива после вечерње. У Бодлијанском грчком рукопису, с краја XII в., за цео Чин Великог освећења воде вели се да је састав Светог Василија Великог. Но то неће бити, јер нигде у старини нема о томе вести, а и према оном што је изнето види се да је чин настао током дужег периода времена. „Но са много више вероватноће могли бисмо примити да је он аутор молитве „Велиј јеси Господи…“ (мада њу Михаило Сирски, који је око 1170. г. написао сирски Евхологион, као и писац с краја VII в., Јаков Едески, приписују патријарху Проклу), јер је ова молитва стварно величанствена, проткана местима из Светог Писма, као и молитве на Литургији Василија Великог, и очигледно, по стилу и висини мисли, превазилази све друге молитве Великог освећења воде“. Нема изгледа ни да је Свети Василије писац молитве Пролога, што му приписује синајски грчки рукопис бр. 962, ХI-ХII век. Више вероватноће има да ова молитва потиче од Светог Софронија, патријарха јерусалимског (коме је приписује јерусалимски рукопис бр. 367, као и главни текст код Гоара, н. д. 369), ако не директно, а оно да је састављена из неке његове беседе за овај празник. Није немогуће учешће Светог Германа, патријарха цариградског, како у састављању молитве „Господи Исусе Христе, Јединородниј Сине…“, коју му приписује Синајски рукопис бр. 957, IХ-Х в., тако и у коначној редакцији целог чина Великог освећења воде, како сматра Трембелас. Богојављенско освећење воде није било непознато ни на Западу, у неким крајевима, као што показује латински рукопис Националне библиотеке у Паризу бр. 820. из XI в. То је превод овог чина какав је био у грчким Евхологијима X в. и носи наслов „Benedictio aquarum sanctorum theofaniorum secundum ordinem orientalium ecclesiarum“. Прот. Јован Вучковић, бивши ректор Карловачке богословије, износи да се у многим дијецезама германским, у неким црквама млетачким, и у самом Риму вршио чин богојављенског освећења воде. Чак је 1679. г. „благослов воде, који бива уочи Богојављења (Бенедикцио акве кве фит ин Вигилиа Епифание) ушао у Римски ритуал, али је после педесетак година избачен“. Ово водоосвећење вршило се такође у Хрватској и Славонији, где се „благослов воде уочи Трију Краљева (тј. Богојављења) особито свечано прославља“. У ђаковачком обреднику, ово освећење, носећи наслов „Велики благослов воде уочи Богојављења“, има доста сличности са чином који се врши на Истоку. Свештеник отпочиње: „Данас се отворише небеса, а море се сладко учини. Земља се радује, гора се и брда веселе. Јер Исукрст бје окрштен Иваном у Јордану“. Народ наставља: „Што је теби, море, да побјеже, а теби, Јордане, да си се повратио?“… Предпјевка псалму 28. над водом: Глас Господњи над водом, Аллелуја. Предпјевка псалму 67: У црквах благосливајте Господа, Аллелуја, из врела Израелових, Аллелуја. Онда долазе литаније за благослов воде, па свештеник трипут дуне на воду, благослови со и успе у воду. Најзад „три пута замочи криж у воду, сваки пут дубље. По том бива кропљење водом и молитва Тебе Бога хвалимо“. Но 1890. г. папа потврди одлуку Конгрегације за обреде којом се забрањује вршење овог чина уочи Богојављења, али је оставио да се тада, као и других дана, може вршити обични благослов воде прописан у Ритуале Романум. Богојављенска водица („Агиазма великаја“) увек је била цењена у Цркви и употребљавана, поред осталог, за очишћење оскврњеног бунара, сасуда вина, уља, меда „и всакаго инога питија или јади ва њемже прикључит се животну некојему скверну вапасти“, како се вели у нашим рукописима. На крају чина, после молитава, свештеник „вазам воду с(ве)штенују б(о)гојављенскују валивајет ва ње тришт(и) крстаобразно…“. А тако се вели и у штампаним црквенословенским Требницима. Овом се водицом кропе и поља, њиве и виногради ако их нападну инсекти и друге штеточине (црквенословенски Требник). Кад је ради утехе покајницима, који се за време држања епитимије нису могли причешћивати, одређено да уместо причешћа могу примати „велику агиазму“, њена важност је још више порасла – узимана је наштину и за то се припремало као и за причешће читањем одређеног молитвеног правила. Постојало је и посебно „Посљедованије о вкушенији свјашченија води“: „Царју небесниј“, Трисвето, „Господи, помилуј“ 12 пута, 50. псалам, Символ вере, тропари Господу Исусу и Богородици и молитва „Господи Боже наш…“, 3 метанија, тропар и кондак Богојављења. Овај исти чин налази се и на крају рукописног Молитвослова манастира Хиландара бр. 361, из XVIII в. Поред тога, у прозбама Велике јектеније и у молитви „Велиј јеси Господи“ моли се Господу да ова вода буде „за исцељење душа и тела, одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља, за освећење домова“, да Господ онима који је „узимају, окушају и мажу се њом дарује освећење, здравље, очишћење и благослов“. Стога се може у болести попити гутљај-два, њоме омити чело и лице деци кад немирно спавају и бунцају; одрасли је могу узети у болести, немиру, при тешким сновима, несаници због неприлика итд. Разуме се да се треба трудити, својим животом и владањем, да нам сила Божја преко ње помогне, јер ова вода, као и сва благодатна средства Цркве не делују механички. Ова водица се пије по освећењу на Крстовдан и Богојављење, а у Светој Гори монаси је пију све до оданија празника, сваког дана после Литургије. У неким манастирима уз Часни пост монаси и монахиње је узимају у дане кад нема ни Пређеосвећене Литургије, дакле после јутрење и часова. Свакако да је ово настало уместо свакодневног узимања антидора ван поста да би се храњење почело освећеним хлебом. Пошто се уз пост јело једном дневно, увече, онда се по богослужењу узима водица. У Русији је понегде долазило до претераног уздизања богојављенске водице и изједначења са Светим Причешћем, те се стругао под где би канула, а палило одело на које би се просула. Претеривало се и у погледу њеног строгог узимања пре јела и анафоре. Кад је 1482. г. архимандрит Чудовског манастира у Русији Генадије дозволио на навечерје Богојављења, које је тада било у недељу, да се узима водица после анафоре и јела, митрополит Геронтије га осуди и казни „што такују сјвешченију воду обезчестил, јуже свјати отци оглашеним (кајућим се) в причастије мјесто повељеша јединоју в году, на Пасху, испивати, и непокојатељником тогда на Богојављеније пити преже дори, а он једши вељел пити“. И у Служебнику Московске Синодске библиотеке бр. 360, XVII в., одређено је да се водица узима пре анафоре. Да би се овом претеривању стало на крај, у штампаном московском Требнику из 1658. г. нема Посљедованија пред пијење водице, него је насупрот томе унета полемичка примедба против гледишта да се водица не може узимати после јела, уз изношење чињенице да се њоме кропе и скаредна места. Ова се примедба штампа и у новијим издањима. У нашим старијим рукописима, и неким млађим, не помиње се пијење водице, него само раздавање анафоре. У Требнику Музеја СПЦ у Београду бр. 246, XVI в., помиње се и анафора и водица и каже: „И дајет се анафора људем прежде с(ве)тије води“. Међутим, у другим рукописима говори се обратно: „Вакушајем прежде води с(ве)штеније, потом давајет се анафора људем“. У Празничном пак Минеју бр. 115, XVI в., налазимо прелазну праксу: „И дајет се анафора људем и вакушајем же от води прежде, потом анафору вазимајем“. У садашње време водица се узима пре антидора и на навечерје и на сам празник, но кад навечерје Богојављења падне у суботу и недељу, те њено освећење бива после вечерње, онда се узима после антидора и јела. Из свега изнетог јасан је одговор на постављено питање, тј. да је Чин Великог освећења воде настао из Чина крштења; да је Петар Гнафеј одредио да освећење воде за верне бива уочи Богојављења, а за крштавање оглашених остане око поноћи, одн. на крају јутрење и пре Литургије; да је првобитно чин на навечерје, код фијала у паперти цркве, био кратак и под утицајем чина у храму, код крстионице, постајао дужи; кад је престало крштавање одраслих, оба чина су се помешала и настао један, који се негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном. Усвајањем јерусалимског Типика, он се врши у оба дана, како је остало до данас. Гласник, фебруар 1981. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Наша Црква слави Крстовдан, као успомену на прве хришћане који су примили веру на самом почетку хришћанске проповеди. Празник се везује за Богојављење и крштење Исуса Христоса, као и за дан посвећен Светом Јовану Крститељу, који Га је крстио у реци Јордану. Крстовдан славимo увек уочи Богојављења и спада у непокретне празнике. У календару није обележен црвеним словом, за разлику од Крстовдана који славимо 27. септембра као успомену на проналажење Часног Крста на коме је Господ разапет. Овог дана у храмовима се обавља и чин великог водоосвећења. Светогорски типик за Богојављење Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Празничним бденијем у Цркви Рођења Пресвете Богородице вечерас, у навечерје празника Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, почела је прослава славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Бденије је служио Његово преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског Порфирија, у молитвеном присуству Високопреосвећене господе митрополита: дабробосанског Хризостома и црногорско-приморског Јоаникија, Преосвећене господе епископа: полошко-кумановског Јоакима, пакрачко-славонског Јована, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила. Сабраном вјерном народу се ријечима празничне бесједе поред моштију Светог Петра Цетињског обратио Митрополит Јоаникије који је честитајући празник у коме празнујемо Светог апостола Луку и Светог Петра Цетињског Чудотворца, подсјетио да је данас вршен и помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, који је слиједовао Светим апостолима и Светим оцима, те да у наставку празника славимо и спомен Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца за кога је народ одавно говорио свака му је света. “Сви су имали пророчки дар. И наш блаженопочивши Митрополит када је изобличавао људска застрањења, неправде и све оно што се догађало у друштву када су правили фалсификате од Црне Горе, кад је он жестоко реаговао, то је заправо његов пророчки дух, који није могао да трпи обману и застрањења и то је била његова брига за људске душе.” Високопреосвећени Митрополит је заблагодарио браћи архијерејима који су као и ранијих година дошли поводом славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињскога, изражавајући посебну радост што је дошао као архијереј питомац ове богословије ─ нови епископ марчански који је викар Патријарха Порфирија тако да преко њега ово свето сабрање има и благослов Његове светости Патријарха српског. Сабрање у којем су учествовала и ђаци, који се код ћивота Светог Петра Цетињског уче богословским наукама и спремају за будућу свету и узвишену свештеничку службу, благословио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански господин Хризостом, члан Светог синода СПЦ. Честитајући навечерје великог празника, Митрополит дабробосански Хризостом је казао да је ово сабрање прилика да се сјетимо Светог Петра Цетињског, великог Божијег угодника, кога је Бог прославио, кога Црква и народ прославља, и да се пред њим поклонимо и помолимо, да се он који се тако храбро и одлучно борио, као некада Мојсије у Старом завјету или цар Давид за свој народ, и даље моли за нас иако можда нисмо достојни његове славе и имена. “Да се увијек сјећа нас у својим молитвама, да Господ благослови управо оно што је он започео, да сачува јединство, слогу Цркве, народа, државе. Њега увијек видимо пред собом управо као једнога пророка”, казао је Митрополит и додао да је он у свим изазовима био неустрашив и да онда разумијемо што је био епископ Цркве Христове. Како је казао, он није био само олтарски човјек, већ је био човјек свакодневног живота, свих проблема сих људи, сваког племена, због чега је он увијек и инспирација да његов примјер буде свима на угледање: “Прије свега нама које нас је Бог поставио као епископе, као јерархе, да стојимо пред народом, да видимо како је то Свети Петар радио, да и ми тако радимо одлучно, храбро уз све проблеме и изазове. Зато ми је драго да смо данас и вечерас овдје окупљени око његовог ћивота, његових светих моштију. Он је са нама, гледа и слуша, и он је ту са нама вечерас и заједно са нама хвали и слави Бога. И ова светиња ево стотине година наставља славље које започео Митрополит Данило када је подигао ову светињу па ево до дана данашњега. И то је тај велики капитал духовни, молитвени, литургијски који ми наслеђујемо. Можда га нисмо никада достојни, али по благости Божјој, милости Његовој јесмо ту гдје јесмо.” Сагласио се са Митрополитом Јоаникијем да је добро што богословци под његовима омофором, поред његовог ћивота у његовом присуству се уче страху Божијем. “Да се учимо сви страху Божијем јер је он почетак мудрости и гдје нема страха Божијега нема ни мудрости, нема ни врлине, нема ништа. Зато је управо дан успомена на Светог Петра Цетињског и Светог апостола Луке за нас веома битан дан и празник, не само за Митрополију црногорско-приморску него за цијелу Црну Гору. Јер овај празник сваког човјека Црне Горе, сваког Србина широм свијета, подсјећа на једну велику духовну борбу”, казао је и објаснио да се у историји обично пишу само физичке борбе, ратовања, али постоје духовне борбе које су веће и софистицираније, а које су водили светитељи као што је био Свети Петар, као што били сви митрополити Црне Горе до данас. Подсјетио је и на борбе које је блажене успомене Митрополит Амфилохије водио од када је 1990. године дошао у Црну Гору па до задњега свога даха. “Водио је борбу за душу, за биће Црне Горе, за свакога човјека. Он се пророчки борио, некада је то било тешко и слушати, кад је проклињао, али тако су и пророци говорили против царева израиљских, против свих незнабожаца који су нападали народ Божији”, казао је Митрополит и поручио да нас ништа не смије одвући од те духовне борбе за свакога човјека, за све људе и Цркву Божију. На крају је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом се помолио да Господ прихватио ово бденије као мали принос Њему, али и Светом Петру да сјутра прославимо празник у миру, слози и љубави, да благослови мир и слогу, коју је најтеже стећи, што је у Црној Гори најтеже одувијек било. “Да Бог благослови да се управо у својим различитостима сви осјећамо комотни, али да будемо сложни и јединствени у једној вјери коју нам је Господ преко себе, своје Цркве дао у једној светој саборној Цркви. Улога и мјесто Митрополије црногорско-приморске је огромно и значајно не само за Црну Гору већ за цијелу Српску цркву, зато смо ми данас сви овдје дошли да се помолимо Богу, да нас Господ сједини, обожи, умножи, да будемо као што каже Свети владика Николај, свети Божији народ, Свети Божији људи.” Прослава Светог Петра Цетињског биће настављена сјутра Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру, коју ће служити Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије са више архијереја наше Цркве, и Духовном академијом у организацији Богословије Св. Петра Цетињског у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, са почетком у 19 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дана 16. јула 2020. године, у навечерје празника Светог свештеномученика Саве (Трлајић), Епископа горњокарловачког и са њим пострадалих свештеномученика, вечерњим богослужењем са петохлебницом у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијског у Карловцу, започела је прослава заштитника и патрона Карловачког владичанства. Вечерњим богослужењем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим уз саслужење архимандрита Наума, презвитера Бранка Сантрача и ђакона Будимира Кокотовића. Свети свештеномученик Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је Епископ темишварски др Георгије (Летић) за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Печки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног Епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је Патријарх српски Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За Епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти Епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Епархије пакрачке. Почетком Другог светског рата 1941, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти владичанство и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Саву, заједно са свештеницима: Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је владика одведен са 2000 Срба према планини Велебит. Негде на овој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао Епископ горњокарловачки Сава. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и убројан у Именослков Српске цркве као свештеномученик. Извор: Епархија горњокарловачка

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 18. јануара 2020. године, на Крстовдан, светом архијерејском Литургијом у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су протојереј-ставрофор Петар Лукић, јереји Славиша Поповић и Арсен Миловановић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Милојко Топаловић. Беседио је протојереј-ставрофор Бранко Топаловић. На крају свете Литургије, Патријарх је началствовао чином освећења Крстовданске водице. Извор: Инфо-служба СПЦ

Када нека важна, утицајна, позната или просто вољена личност долази у неки град, прво у чему се састоји припрема за сусрет са тим човеком, и како се изражава љубав, поштовање и почаст, је начин на који људи припремају уваженом госту пут, прилаз месту доласка. То се тиче и представника власти, и важних званица: царева, кнезова — сваког човека, коме они који дочекују желе да искажу поштовање. Људи врло марљиво припремају приступ месту где треба да дође утицајни гост. У наше време, украшавају се путеви, активирају се службе које хитно поправљају све кварови, уклањају јаме. Пре, када се неки владар спремао за пут у страну земљу, читав тим његових слугу ишао је пред њим, како би му припремио пут. И до данас се у људској пракси исто дешава. Када једна глава државе посећује другу, пред сусретом поглавара, долази цела група дипломата који припремају све, договарају се, уклањају препреке и кварове. Данас нас јеванђелист Марко подсећа на то шта се догађало пре него што се Господ јавио свету, пре него што је изашао на проповед. Јавио се Анђео у пустињи, који му је припремио пут, — Јован Претеча (види: Мр. 1, 2). Данас смо читали и врло важне речи пророка Исаије које се тичу Јована Претече: Припремите пут Господњи, поравните стазе Његове (Мр. 1, 3; види: Ис. 40,3). Пунији цитат наводи јеванђелист Лука. Јован Претеча је био глас вапијућег у пустињи: приправите пут Господњи; поравните стазе његове; Свака долина нека се испуни и свака гора и сваки брег нека се слегну; и што је криво нека буде право и неравнине на путевима нека буду глатке (Лк. 3, 4–5). Овај призив се односи на сваког од нас. Пут нашег живота треба да се исправи. Греси, оштећења и бразде наше душе, треба да се испуне благодаћу Светог Духа. Горе и узвишења наше гордости треба да се слегну, да се умање пред Господом, а оштећења и празнине које нису испуњене благодаћу и добрим делима, треба њима да се напуне. Као што неравнине на земљи треба да буду глатке, тако и наша душа треба да буде припремљена за сусрет великог Госта, и Спаситеља, и Месије — Цара Славе Господа нашег Исуса Христа. Без овога је немогуће примити и у пуној мери наследити благодат Царства Небеског, немогуће је пустити у своју душу Овог Божанског Госта. Када позивамо пријатеље, рођаке у свој дом, ми смо попут слугу, о којима смо говорили. Трудимо се да заведемо ред, и дочекамо с љубављу госта. Прво са чиме се сусреће гост, је улаз у наш дом. Чудно би било, ако бисмо узели канту за ђубре бацили је пред ноге овом човеку. То би било понижење, и он не би ни ушао у наш дом. Тако, припремајући се за сусрет са Господом, сваки пут треба да Му прокчимо пут у наше срце, у нашу душу, да Га не бисмо понизили, већ да Га примимо са покајањем и љубављу. Покајање и јесте пут исправљања нашег живота, поравњање оних брда, празнина и јаруга. Проповедник тог покајања био је пророк и Претеча Господњи Јован. Крстио је многе људе у покајању на видљиви начин. Људима је тада било лакше да то прихвате, спознају покајање за своје грехе, да би се сусрели са Месијом. Без тога је немогуће. Тако и ми, без покајања и исправљања, без труда и љубави, не можемо се сусрести са Господом Исусом Христом. То је оно најважније што нам Црква на овај дан говори. Можемо се напојити воде, освећене у цркви, можемо се чак погрузити рупу у језеру, али то није довољно. То је само слика покајања. Истински сусрет са Христом, када се Он појављује на свет био је на празник Крштења. Уједно и празник Богојављења. Јавио Се Господ свету, и да бисмо Га угледали, треба пре свега, да очистимо своју душу покајањем, да исправимо свој живот добрим делима. Делима љубави, милосрђа. Тако, како је Јован Претеча саветовао простим људима који су га окруживали. Давао је просте савете: не кради, не понижавај, дели оно што имаш, не тражи више од онога што ти треба, не клевећи (види: Лк. 3, 10–14). Просте, а у исто време дубоке и спасоносне речи. Нека би Господ дао да исправимо душе наше, да припремимо пут за Господа, за сусрет са Њим у ове свете и спасоносне дане за све нас. Амин. Извор: Православие.ру

У уторак, дана 27. августа, уочи празника Успења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Тајну јелеосвећења у Светоупсенском манастиру у Даљ Планини. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, парох други даљски, протонамесник Немања Клајић, парох први даљски, јереј Зоран Гојић, парох петровослатински, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Драган Сердар, парох боровски и ђакон Предраг Јелић из Даља. По завршетку молитве Преосвећени Владика Херувим поздравио је све присутне поучивши их о светој Тајни јелеосвећења и важности празника Успења Пресвете Богородице. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски рођен је на Благовести 1894. године, од оца Спиридона и мајке Анастасије, добивши име Благоје, а представио се у Господу, такође на Благовести 1979. године. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2. маја 2010. године прибројан је Диптиху Светих, а за дан његовог празновања и спомена одређен је 14. јун. У његову част, у родном Врању подигнут је Свеправославни центар, у оквиру кога се налази прва црква посвећена њему и његова родна кућа. Цркву је осветио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј 18. октобра 2010. године. Део моштију Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског пренете су из манастира Ћелија код Ваљева 1. јуна 2019. године у Саборни храм Свете Тројице у Врању. У навечерје славе Епархије врањске, празника Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског, 13. јуна 2019. године, у Свеправославном центру Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски у Врању служено је празнично бденије у цркви Преподобног Јустина и одржана је свечана академија у храму Свете Тројице у Врању. Празнично бденије служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење архимандрита Јована и игумана Германа из манастира Раче. Својим појањем, празнично сабрање, увеличале су монахиње манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана у Горњем Жапском. Поводом 125-годишњице од рођења и 40-годишњице од упокојења Преподобног Јустина Ћелијског у Врањског у храму Свете Тројице у Врању приређена је свечана академија на којој је беседу произнео Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. У програму су учествовали хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини у Новом Саду, хор манастира Ковиљ, сестринство манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана и Дечји хор Музичке школе Стеван Мокрањац из Врања. Извор: Епархија врањска

Српска Православна Црква слави Крстовдан, као успомену на прве хришћане који су примили веру на самом почетку хришћанске проповеди. Празник се везује за Богојављење и крштење Исуса Христоса, као и за дан посвећен Светом Јовану Крститељу, који Га је крстио у реци Јордану. Крстовдан славимo увек уочи Богојављења и спада у непокретне празнике. У календару није обележен црвеним словом, за разлику од Крстовдана који славимо 27. септембра као успомену на проналажење Часног Крста на коме је Господ разапет. Овог дана у храмовима се обавља и чин великог водоосвећења. Светогорски типик за Богојављење Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 18. јануара 2019. године, на Крстовдан, светом архијерејском Литургијом у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су: протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, јереј Славиша Поповић и протођакон др Дамјан Божић. Јереј Арсен Миловановић је беседио сабраном верном народу. На крају свете Литургије, Патријарх је служио чин великог освећења Крстовданске водице. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква

У петак, 18. јануара 2019. године, када наша света Црква прославља Свете Теопемта и Теону – КРСТОВДАН, у присуству великог броја вјерника у манастиру Часног Крста у Сувом Пољу поред Бијељине, свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Симеон, игуман манастира у Доњој Бишњи, протојереј-ставрофор Драган Пејчић, архијерејски намјесник угљевичко-јањски и протођакон Славољуб Милошевић као и мноштво народа који се окупио око ове Свете обитељи. На крају Литургије, Епископ је служио и велико освећење воде – крстовданско, иако су Богојављење и Крстовдан један празник, празник Богојављења. Празник Крстовдан се везује за Богојављење и крштење Исуса Христа, као и за дан посвећен Светом Јовану Крститељу, који Га је крстио у ријеци Јордану. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Епархија зворничко-тузланска

На Крстовдан 18. јануара 2019. Светом архијерејском Литургијом у храму светог великомученика Димитрија началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Архијереју су саслуживали даљски пароси протојереј-ставрофор Милован Влаовић и јереј Милош Кузмановић, те ђакон Предраг Јелић из Даља. Епископ Херувим се после амвоне молитве обратио присутном народу поучивши их о важности празника Крстовдана као и самог крсног знамења у животу сваког појединца. Без крста и подвига живљења врлинским животом нема ни Васкрсења, истакао је Архијереј. После Светог Сабрања уприличена је празнична трпеза у парохијском дому. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У петак 18/5.јануара 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Крстовдан, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му јеромонах Јеротеј, јереји Радмило Чизмовић пјешивачки парох и Слободан Лукић црмнички парох и јерођакон Роман. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Одговарала је острошка братија, а евхаристијском сабрању присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ. Сабрани који сау се припремали, причестили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа. Потом је о. Јеротеј са саслужитељимаслужио велико освећење воде, што је обичај на овај велики празник, који најављује Крштење Господа Исуса Христа – Богојављење. Саслужитељи су потом погружавали водом сабране. На Крстовдан се православни хришћани придржавају поста на води. Извор: Манастир Острог

Када нека важна, утицајна, позната или просто вољена личност долази у неки град, прво у чему се састоји припрема за сусрет са тим човеком, и како се изражава љубав, поштовање и почаст, је начин на који људи припремају уваженом госту пут, прилаз месту доласка. То се тиче и представника власти, и важних званица: царева, кнезова — сваког човека, коме они који дочекују желе да искажу поштовање. Људи врло марљиво припремају приступ месту где треба да дође утицајни гост. У наше време, украшавају се путеви, активирају се службе које хитно поправљају све кварови, уклањају јаме. Пре, када се неки владар спремао за пут у страну земљу, читав тим његових слугу ишао је пред њим, како би му припремио пут. И до данас се у људској пракси исто дешава. Када једна глава државе посећује другу, пред сусретом поглавара, долази цела група дипломата који припремају све, договарају се, уклањају препреке и кварове. Данас нас јеванђелист Марко подсећа на то шта се догађало пре него што се Господ јавио свету, пре него што је изашао на проповед. Јавио се Анђео у пустињи, који му је припремио пут, — Јован Претеча (види: Мр. 1, 2). Данас смо читали и врло важне речи пророка Исаије које се тичу Јована Претече: Припремите пут Господњи, поравните стазе Његове (Мр. 1, 3; види: Ис. 40,3). Пунији цитат наводи јеванђелист Лука. Јован Претеча је био глас вапијућег у пустињи: приправите пут Господњи; поравните стазе његове; Свака долина нека се испуни и свака гора и сваки брег нека се слегну; и што је криво нека буде право и неравнине на путевима нека буду глатке (Лк. 3, 4–5). Овај призив се односи на сваког од нас. Пут нашег живота треба да се исправи. Греси, оштећења и бразде наше душе, треба да се испуне благодаћу Светог Духа. Горе и узвишења наше гордости треба да се слегну, да се умање пред Господом, а оштећења и празнине које нису испуњене благодаћу и добрим делима, треба њима да се напуне. Као што неравнине на земљи треба да буду глатке, тако и наша душа треба да буде припремљена за сусрет великог Госта, и Спаситеља, и Месије — Цара Славе Господа нашег Исуса Христа. Без овога је немогуће примити и у пуној мери наследити благодат Царства Небеског, немогуће је пустити у своју душу Овог Божанског Госта. Када позивамо пријатеље, рођаке у свој дом, ми смо попут слугу, о којима смо говорили. Трудимо се да заведемо ред, и дочекамо с љубављу госта. Прво са чиме се сусреће гост, је улаз у наш дом. Чудно би било, ако бисмо узели канту за ђубре бацили је пред ноге овом човеку. То би било понижење, и он не би ни ушао у наш дом. Тако, припремајући се за сусрет са Господом, сваки пут треба да Му прокчимо пут у наше срце, у нашу душу, да Га не бисмо понизили, већ да Га примимо са покајањем и љубављу. Покајање и јесте пут исправљања нашег живота, поравњање оних брда, празнина и јаруга. Проповедник тог покајања био је пророк и Претеча Господњи Јован. Крстио је многе људе у покајању на видљиви начин. Људима је тада било лакше да то прихвате, спознају покајање за своје грехе, да би се сусрели са Месијом. Без тога је немогуће. Тако и ми, без покајања и исправљања, без труда и љубави, не можемо се сусрести са Господом Исусом Христом. То је оно најважније што нам Црква на овај дан говори. Можемо се напојити воде, освећене у цркви, можемо се чак погрузити рупу у језеру, али то није довољно. То је само слика покајања. Истински сусрет са Христом, када се Он појављује на свет био је на празник Крштења. Уједно и празник Богојављења. Јавио Се Господ свету, и да бисмо Га угледали, треба пре свега, да очистимо своју душу покајањем, да исправимо свој живот добрим делима. Делима љубави, милосрђа. Тако, како је Јован Претеча саветовао простим људима који су га окруживали. Давао је просте савете: не кради, не понижавај, дели оно што имаш, не тражи више од онога што ти треба, не клевећи (види: Лк. 3, 10–14). Просте, а у исто време дубоке и спасоносне речи. Нека би Господ дао да исправимо душе наше, да припремимо пут за Господа, за сусрет са Њим у ове свете и спасоносне дане за све нас. Извор: Православие.ру

Уочи празника Светог Мардарија љешанско-либертивилиског, у уторак 11. децембра 2018. године, служено је свечано вечерње богослужење са петохлебницом и помазивањем вјерних у Цетињском манастиру. Вечерњу службу служили су јеромонах Јустин Мреновић и јерођакон Јаков Нинковић За пјевницом су појали ученици другог разреда Богословије Светог Петра Цетињског, који прослављају новопросијавшег светитеља Мардарија као славу разреда. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Чин освештавања петохлебнице служио је Његово Високопреосвешто Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење оца Јустина и јерођакона Јакова. У току вечерње службе Митрополит Амфилохије је изнио кивот са дијелом моштију Светог Мардарија, и вјерници су имали прилику и благослов да се поклоне и цјеливају његове свете мошти. Митрополит Амфилохије је сабране монахе, вјерни народ и ученике Цетињске богословије поучио о житију Светог Мардарија, указавши у бесједи после службе на најважније детаље из светитељевог житија. „У Америци је основао епархију наше цркве, саградио храм светог Саве гдје се упокојио и гдје су и откривене његове свете мошти када је канонизован и прибројан лику светих прије двије године“, истакао је митрополит Амфилохије. „Диван изданак овога града – Цетиња и нашег народа, истински човјек Божији који је још у Молдавији у Кишињеву важио за великог бесједника“, нагласио је Митрополит и подсјетио и на остале светитеље из рода нашега који благосиљају амерички континент. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празничним бденијем пред моштима Светог Петра Цетињског почело је прослављање крсне славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Прослава ће бити настављена сјутра Светом архијерејском литургијом коју ће, са почетком у 9 часова, служити Митрополит Амфилохије са више архијереја наше Цркве, благосиљањем славског колача и празничном духовном академијом. Како је раније данас најавио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, након Литургије биће освештани колач и жито и приређена празнична духовна академија. Празнично слово на академији у Цетињској богословији ће произнети ђакон Лека Вујисић, а у програму ће учествовати цетињски богословци и полазници вјеронаука са Цетиња. Ректор Богословије је казао за Радио „Светигора“ да очекује долазак великог броја гостију међу којима ће бити професори и ђаци других богословија наше помјесне Цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Вечерњим богослужењем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим уз саслужење архимандрита Наума, протопрезвитера Саше Умићевића и ђакона Будимира Кокотовића. Свештеномучениче Саво, епископе горњокарловачки моли Бога за нас! Извор: Епархија горњокарловачка

Извор: Манастир Хиландар