Претражи Живе Речи Утехе

ПОКРЕТ обнове Краљевине Србије затражио је од Скупштинског одбора за безбедност да по хитном поступку формира радну групу за израду закона по коме би војни рок поново био обавезан, али овог пута не само за мушкарце, већ и за жене. - Предлажемо да у радну групу за израду тог закона поред народних посланика, буду позвани и представници ванпарламентарних странака које то желе - изјавио је пуковник Љубинко Ђурковић, члан председништва ПОКС-а. Ова странка сматра да би регрути, поред обавезног рока од шест месеци, требало да имају и нека права која до сада нису имали, као што је радни стаж током служења војног рока и плату у износу минималне зараде. Такође, предлажу да запошљавање у државној администрацији, јавним предузећима и локалним самоуправама треба да буде дозвољено само грађанима Србије који су одслужили војни рок. https://www.novosti.rs/c/vesti/politika/1004363/vojsku-muskarci-zene-zahtev-poks-skupstinskom-odboru-bezbednost

Мушкарци плачите! Због немогућности да се прилагоде новим друштвеним захтевима мушкарци осуђени на пропаст. Лаж је цемент сваког друштва. Др Милић: Жена је примарни принцип,она је - основни човек Подсетник: Хиљадама годинамама сакривања емоција довело дотле да мушкарци да би преживели морају да уче да показују емоције да плачу и да себе сведу на праву меру Жене су почеле озбиљно да угрожавају мушкарце. И то буквално - на живот и на смрт! Толико су постале супериорне, снажне и моћне у односу на јачи пол, да су сироти мушкарци почели да бивају депресивни и да, у немоћи да схвате шта им се и зашто дешава - дижу руку на себе! Схватајући колико је овај проблем узео маха, власти у Аустралији, где од укупног броја самоубица мушкарци чине чак 75 одсто, започеле су капмању под слоганом "Мушкарци плачите", покушавајући на све начине да помогне јачем полу да се избори са новим изазовима заједнице. Психолози су проценили да сузама мушкарци могу да избаце из себе фрустрирајуће осећаје деградације, да их растерети егсистенцијалних, емотивних, сексуалних, етичких, уопште суштинских проблема који их море. Учите дечаке да плачу - Мушкарци треба да плачу! То је нешто што нису радили хиљадама година и требало би коначно да науче - каже проф. др Милан Милић, психијатар и психотерапеут у Клиници "Др Лаза Лазаревић".- Плач може да помогне. Сузе посматрам као проживљене и доживљене емоције.А родитељи морају такође да почну да уче своју мушку децу да показују емоције. Плач је управо то. Саме од себе, наравно, сузе неће бити чудотворне и излечити човека али ће показати пут којим треба ићи да би мушки пол научио да буде у складу са самим собом. Зашто? Зато што су емоције једини освешћени изданак онога што ми у дубини јесмо. Емоције никада не лажу, оне се не могу измислити, створити вољно,оне једноставно говоре језиком истине. А да бисте били у хармонији са собом, односно бирали свој најбољи интерес - једнако задвољство и испуњеност животом који живите, потребно је да се суочите са истином. Пре свега са истином о - себи. - Та истина о себи је један од најтежих психолошких подухвата - каже др Милић. - Лично мислим да мушкарцима недостаје баш та истина о себи. Зашто су мушкарци потиштени Много је брига које море мушкарце. Као прво, из мушког угла најважније, јесте та што престају да буду главни мужјаци, једини око кога обигравају жене. То их баца у дубоку потиштеност. Као друго, жене сада зарађују, и пећинским речником речено " иду у лов". Ситуација за њих није баш сјајна јер их потискују са територије на којој су суверено владали. Жена је приграбила његове ливаде и шуме. - Мушкарцу је остало мало територија - каже доктор Милић - и он нема много поља у којима може да се оствари у својој примарној улози. Док се жене шире у улогама и мајке, и домаћице, а остварују се и на послу. У свим тим областима оне размењују емоције. Мушкарац закопава емоције и ту много греши. Када се догоде раскиди међу партнерима, он је најчешће затечен, шокиран,неприпремљен! Он никада није размишљао да, на пример, жени више не мора да се допада, није се трудио да је стално осваја, шармира и, одјеном, он је неспреман за нови моменат у коме, рецимо, жена одлази, а он остаје да тоне до самог дна. - Колико год то можда јефтино звучало - каже др Милић - мушкарцима може помоћи само поменута истина! Медјутим, са њом ствари не стоје баш једноставно, па кажемо да истина боли, али и да је лековита. Но није ли то дефиниција сваког лека? Изгледа да нема лековитости, без спремности на ону болну компоненту. Лично мислим, да су сви ови пацијенти овде које лечим, заправо, дошли у ту ситацију баш зато што су потискивали емоције и нису се суочавали са собом. Зашто смо смишљали толико лажи Ако се неко, наиме, не суочава са истином око себе, и истином о себи, онда је логично да је у његовом животу присутна - лаж. А где има лажи - има великих проблема. - Све те лажи, митови, бајке, све смо сами измислили, и то је јасно. Али, зашто су то људи чинили? Зашто су себе и друге лагали? - пита се доктор Милић и одговара. - Лагали су зато што имамо два света. Један је свет људи, други је замишљени, митски свет прародитеља и њиховог греха, чувени рај. Ходајући на граници та два света, човек хиљадама година покушава да их помири. Створен као савршен у савршеном, не може заборавити ту истину, као што не може побећи од несавршеног света који је сам створио. Зато не може ни по себи до краја, као што не може ни да се одрекне себе у потпуности. Компромис налази у разноразним лажима, покушавајући да се прилагоди свету људи и буде "како треба". Ако се та мера пређе, ако се толико труди да се сакрије од себе, некад на том путу себе и изгуби. Али то је ипак немогуће, јер она истина његовог правог бића почиње побуну и настају психички проблеми. Овоме значајно кумује и васпитање, које у актуелној цивилизацији није ништа друго него учење софистицираним лажима. Поруке које шаљемо мушкој деци, конкретно, типа: "немој да плачеш, ти си мушкарац,то раде девојчице", или "истрпи, буди јак", или "прави мушкарци се не плаше", и сл., све су то лажи, којима се подупире фикција "мушкости". Зашто? Зато што је у овом несавршеном свету женама био потребан други пол са таквим особинама, да би се опстало, или, амбициозније, приближило идеалном, потпуном задовољењу потреба, тј. постигла сигурност и заувек изгубљени мир. Испада да много критикујем лажи, што је истина, али је истина и да без њих не би био могућ опстанак у овом свету. Дубоко сам убеђен да ниједна заједница не може остати и опстати на истини. Ми јесмо рођени за истину, али је друштво осуђено на лаж. Лаж је цемент сваког друштва. Управо једна од тих чувених лажи коју је цивилизација смислила јесте, како наводи др Милић, управо прича о мушкости мушкараца и женскости жена. Та прича се мењала кроз историју али је суштина иста. Шта их чини мушкарцима? - Која су то одреднице које чине мушкарца мушкарцем? То су снага, храброст, одлучност, сигурност, рационалност, одговорност, способност...А које одреднице које чине жену женом? То су нежност, емоционалност, мајчинство, емпатија, слабости разне...Али кад ове одлике погледате и питате се, ко вам више личи на људско биће, рећи ћете - жена. То је очигледно. Принцип живота је женскост. Жена је примарни принцип. Она је у ствари основни човек. Од ње све потиче. Па и та чувена лаж која је мушкарце направила мушкарцима. Жена је, дакле, по речима доктора Милића, имала снагу да створи или надогради оно што мушкарац представља. Не са злом намером, наравно. То је трајало прилично дуго, не 7000 година, колико траје писмена цивилизација, већ стотина хиљада година. Жене су стварале модел који би омогућио заштиту, сигурност, подизање потомства, и тако направиле чувену "мушкост". Жени су потребне емоције - Сада се полако ствари мењају - истиче наш саговорник.- Започела је заправо детронизација мушкарца. Мушкарац жени није више нужан као такав. Она је почела да бива способна да сама ради оне ствари које није могла вековима. Образује се, ради, зарађује, васпитава у духу да не зависи од мушкарца. Али, и ту има кваке. Емоције. Женама више не требају они мушкарци због којих је мушкост створена, али им требају емоције које само такав мушкарац може произвести. Ствар је у томе да је прагматична димензија мушкости морала створити и одређени емоционални супстрат као пратњу, да би се одржала и појачала привлачност међу половима. Сада та практична мушкост полако постаје вишак, али је женама остала "жал" за оном емоционалном димензијом и ето, проблема. Мушкарац се као такав осетио вишком, чиме је почео да губи одреднице које би задовољиле преосталу емоционалну потребу у женама. Ствари се додатно компликују јер је мушкарац ушао у велику цивилизацијску кризу и једноставно речено, треба му помоћ. Може ли баш жена да му помогне? - Наравно - одговара доктор Милић.- Жене треба да охрабре своје мушкарце да не буду толико мушкарци. Оне су вековима подгревале ту лаж, па је ред да је оне и охладе. А шта би требало мушкарци да раде? - Да буду отворенији према себи. Да схвате да нису толико важни. Да своју улогу сведу на праву меру. И да престану да се праве да им љубав не треба. Једино ће тако моћи да преживе. Извор

Оне су захтевне, да ли имају основа за тако нешто? Драги мушкарци, ево вам теме, па да чујемо, какве су важе жеље, очекивања и стремљења када су жене у питању.

Гледам неке теме и неке постове на овом и још неким форумима и сви кукају како не могу да нађу партнера за везу и потоњи брак. Кукају жене, али мушкарци много више и рекао бих, јадније. Смотано кад треба да приђе, смотано кад треба да разговара. Смотано, па онда огорчено и кукавно. Кукавче, како ћеш тако огорчен било кога привући?

Значи, јасно. Демилитаризована зона. Мир. Спокој. Како сте браћо? Шта се ради?

Ево, да мало предахнемо од душекорисних садржаја на ЖРУ, па да мало проћаскамо. Момцови пуцајте Ево ја ћу први. Може се, у извесној мери, приметити да су многе жене "татине ћере" и да мисле да имају круну на глави. Шта мислите о томе? Само молим вас без жутила, ово је озбиљан, Православни мисионарски форум.

ТУЧА НА БОГОСЛОВИЈИ: Мушкарци се секли флашама, један задобио тешке повреде Novosti online 17. новембар 2018. 19:14 У тучи, која је избила на Богословији у Београду, једна особа тешко је повређена. Како нам је речено, мушкарци су се секли флашама, а један од њих задобио је вишеструке повреде. Ускоро опширније... (Телеграф.рс) http://www.novosti.rs/вести/београд.491.html:761180-TUCA-NA-BOGOSLOVIJI-Muskarci-se-sekli-flasama-jedan-zadobio-teske-povrede

мислим да велики број мушких особа воли да кува....да ли сам у праву?

Част изузецима, али ја сам током живота углавном упознавала оне, који воле силиконске малоумнице надограђене косе. Са мном су радије обарали руку. Зашто је тако? Ја лично мислим да паметне жене рађају паметну децу, да је с њима занимљивије и да се с њима може лакше договорити о свему. ПС: Много се извињавам ако већ постоји ова тема.

Трагом вести из британског "Телеграфа" који је пренео изјаву водећег светског стручњака за плодност, проф. др Ричарда Паулсона да ће ускоро (у најкраћем) и мушкарци моћи да рађају (уз трансплантирану материцу), у Јутарњем програму ТВ Пинк се дискутовало о томе. Гости новинара Срђана Предојевића су били проф. др Александар Милошевић, наш водећи уролог, проф. др Здравко Пено, редовни професор на Катедри за догматику са упоредним богословљем на Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи и режисер Драгослав Бокан. Иако је сврха оваквих телевизијских прилога да "запале масу", јер се суштински у "панелима" оваквог типа не долази до одговора, гости су спрам својих несумњивих потенцијала из области у којима се крећу (Милошевић-медицина, Пено-теологија, Бокан-огромна ерудиција), показали завидан ниво непознавања, односно неразумевања "друге стране". Те је тако лекар "махао" о победи науке над Црквом, Пено "мешао" хормоне и ћелије, док је Бокан "вртео" популарне доскочице... Углавном-погледајте.

Синоћ сам о овоме баш разглабао, нашироко, и обећао себи да ћу да напишем коју о својим размишљањима на ову тему. Међутим, нисам хтео одмах, иако сам имао јаснију инспирацију, него сам као хтео да сачекам јутро да бих био паметнији (ма будала, шта да ти кажем). Самоувереност се код нас у Цркви доживљава различито. Често говоримо о томе да заправо она и није по божијем промислу и да, као таква, нам није ни потребна. Искрено, и мени ово звучи привлачно, али мислим да понекад наш српски језик заказује, јер ако мало дубље размислимо, она здрава самоувереност која се стиче здравом љубави према себи не може никако да се мери и ставља у исти табор као и гордо веровање у своје телесне или друге квалитете. Дакле, можда би требало да разграничимо ове две ствари. Постоји оно основно, неопходно самопоуздање, а постоји и оно гордо узношење и беспотребно узвисивање. Али, руку на срце, ми све ово већ знамо, и опет, нешто нам није јасно. Зато када мало боље погледам шта се дешава, мислим да се ми, Хришћани, заправо бојимо да будемо самоуверени јер онда бисмо морали да неке одлуке доносимо на основу те самоуверености, а то још значи и одговорност за њих (као да то иначе није оно што радимо, само то тако не дефинишемо). Дакле, сматрам да понекад ми, Хришћани, идемо линијом нижег отпора, радије се одлучујемо да у старту осудимо самоувереност и самопоуздање јер нам је драже да идемо млаки, него са осећајем одговорности коју носе ове две јаке струје у нама. Разговарам са људима, али много разговарам, и у њима као и у себи видим тај огромни недостатак вере у себе. Да се разумемо, ја први не сматрам да човек било како може да се узда у себе, а да то уједно и не буде уздање у Бога, јер даље од Бога нема ни самоуверености, ни вере, а наравно онда ни богопоуздања са самопоуздањем. И често међу мушкарцима, а притом и себе анализирам, видим тај страх да се у животу узме учешћа мало јаче и храбрије. Као да је време које нам је претходило толико ослабило, свачији, дакле не само мушки дух, али будући да су улоге мушкарца и жене у бити остале непромењене јасно се виде недостаци код оба пола. Тако овде ја долазим до те своје вечне дилеме - да ли је уопште исправно узимати "свој" живот тако снажно у своје руке и доносити прецизне и јасне одлуке и наравно бити одговоран? Да ли се то не коси са оним "пусти Богу да одлучује и решава" јер, ово је веома збунило не само мене, него чини ми се збуњује већ генерације које би да нешто паметно чине у животу. Питам се често да ли је то наш изговор, односно Бога користимо као савршени изговор да не доносимо неке одлуке сами, већ нам је лакше да животаримо и касније будемо незадовољни, и наравно то незадовољство прикријемо оним лажним смирењем, па постанемо змије отровнице у свим својим односима...? Где је граница између оног - сад делај! и сад сачекај и пусти! Не знам за вас, али мени је ово велика мудрост. Иако постоје много животних планова где се мушка природа данас карактерише и описује као слаба, нарочито су то мушко-женски односи. И најискреније, мислим да нигде нисмо огољени као у мушко-женским односима. Да, јасно је, можемо да лажемо, претварамо се, упорно улепшавамо истину, али питање је момента када ће неко од нас увидети истину и схватити да је живео у заблуди, јер је просто био заузет да са своје стране добро улепша и дочара слику. Да се разумемо, овде смо некада препуштени сами. Ни духовник, ни пријатељи, ни родитељи, па ни сам Бог нам се не меша у избор, а све што ми желимо је да играмо на сигурно. Сигурица брате. А то не можемо да знамо. И отуда фрустрације и млакост. Јер и ја постављам питање - како да скочим овде, када се бојим да паднем већ унапред? Међутим, ако погледамо реално, пад је сасвим известан, било да смо ми спремни или не. А могућа је и награда. Зашто је ризик постао тако велики? Зашто је пад одједном тако страшан? Да ли је то гордост која све више хара овим светом као некаква куга или смо то ми и наша неспремност да се ухватимо у коштац са животом? Заиста негде верујем да ни Бог, па и ако паднемо, неће оставити сломљене - јер то родитељ не чини свом детету, па зашто би то онда чинио Он? Често у разговорима са мушкарцима, који су колико-толико морални, а не и црквени и видим снагу за коју не верујем да је ја поседујем (није ми овде циљ упоређивање, јасно, али ово су неке базичне ствари на којима ја, рецимо падам), говорим о снази да се ризикује. Као да ми тиме што се трудимо да будемо уз Бога желимо да Он решава за нас битне животне одлуке, а ми ћемо Му послати списак онога што желимо и потражујемо. И страх. Страх је веома присутан. Нисмо спремни да паднемо, а и ако дође до пада, очајавамо. И, морам да поставим ту једно велико питање - а где нам је ту вера?! И као закључак, мада овим отварам дискусију, да ли је заиста самоувереност у мушкарца нешто лоше или нешто што нас одваја од Оца? Ја мислим да није, али смо је вешто тако обликовали да бисмо избегавали одговорност за своја делања.

Да вас чујем? А ваљало би чути и аргументе, исксуства...