Претражи Живе Речи Утехе

Програм прославе Светих Пребиловачких и осталих Херцеговачких Мученика: Петак, 4. август 19 часова – акатист Светим пребиловачким и осталим херцеговачким мученицима 19.30 – предавање Епископа новобрдског г. Илариона (Лупуловића) на тему "Нови Завет пребиловачки" Субота, 5. август 19 часова – празнично вечерње са петохљебницом Недеља, 6. август 8 часова – празнично јутрење 9 – света архијерејска Литургија Епархија захумско-херцеговачка позива верни народ, потомке пострадалих, као и представнике културног и јавног живота из свих херцеговачких многострадалних места да узму учешћа у овом културно-евхаристијском прослављању Светих Мученика Пребиловачких и осталих Херцеговачких Мученика. Добро дошли! Извор: Eпархија захумско-херцеговачка

Зашто Црква толико поштује мученике? Ако погледамо читав низ светих, видећемо да су већина њих мученици. Али други светитељи који су мирно умрли, на пример монаси, исто понекад се називају „бескрвним мученицима“, као да се наглашава да је њихова светост резултат многих искушења која су претрпели. И наравно у овоме нема ништа случајно. Иако у почетку поjам “мучеништво” није садржавао ништа, на први поглед, повезано са муком. Jер на грчком (а за ранохришћанско време грчки је био језик међународне комуникације) мученик (μαρτυρος) значи „сведок“. Односно онај који својим животом и смрћу сведочи о Христу. Заиста у раним хришћанским временима сведочанство о Христу није било само вербално. Сама изјава „Ја сам хришћанин!“ често је био повод за мучење и немилосрдну смрт. Али да ли је поjам мучеништва актуелан данас? Откривење апостола Јована Богослова садржи ове речи: “Не бој се нимало од онога што има да претрпиш. Гле, ђаво ће неке од вас бацити у тамницу да би вас искушао… Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота” (Отк 2,10). Дакле, верност Господу до смрти је главни залог будућег вечног живота. Све донедавно се чинило да ове речи немају директну везу са нама, а мученички подвиг је био узвишен, али већ веома далек идеал. Могло би се чак и замислити да је падом отвореног безбожног режима крајем ХХ века сам поjам мучеништва постао историја. Међутим, у стварности, од тада прогон Цркве Христове није престао, а штавише, сваке године постаје све јачи, упркос периодима кратког предаха. И сада многи верници не могу у потпуности да схвате да нам је мучеништво ближе него што се чини. А непријатељи Цркве углавном негирају било какве чињенице прогона: кажу да то уопште није прогон, верници и свештенство УПЦ уопште не страдају за Христа, већ за тобоже „незаконите радње“. Мирјани, свештеници, па чак и епископи сада се затварају управо због „кривичних дела“. Али ако погледамо за шта су хришћани били оптужени у древним временима, видећемо исту слику. Заиста мало ко од прогонитеља је забранио поштовање Христа: „Хоћеш ли да поштујеш Христа? Поштуј. Али поклони се и цару.” А одбијање да се поклони цару у Римском царству сматрало се управо издајом, кривичним делом. То јест, формално, са тачке гледишта прогонитеља, хришћани су страдали не за Христа, већ због неиспуњавања закона. Иста ствар се дешава и сада. Све оптужбе на рачун наших верника и свештеника су само споља правно или политички мотивисане, а њихова дубока суштина је иста као у старом Риму: „Ви сте злочинци, јер нисте наши, него Христови“. Тако је одувек било, под свим гонитељима, као и у новије време безбожне власти, која је изнедрила монструозне прогоне и дала нам много хиљада новомученика. Тако је било, тако је, и тако ће бити до краја овога света. Ђаво је, уз сву своју превару, веома неинвентиван. Стога су сви методи прогонитеља оних који верују у Христа једнообразни од века до века. Али ми смо позвани да се не плашимо. Сви мученици свих векова били су једноставни људи као и ми. Људи са својим слабостима и гресима. Али сви ови недостаци су бледели пред светошћу вере коју су исповедали. И сада нам је дата иста шанса: све страсти са којима не можемо да се носимо сада исправља сам Господ преко прогонитеља. Када трпимо прогонство, чистимо се „као злато у огњеној пећи“ (Прем. 3, 6). А ни сами прогонитељи не схватају да ће на крају Господ променити сва њихова зла дела у корист оних који од њих страдају. Не треба да се стидимо своје вере. И тако не треба да се стидимо да одамо почаст оним мученицима који су, по мишљењу нових прогонитеља Цркве, одједном постали „политички непоуздани“. Сви мученици које је Црква признала од самог почетка достојни су поштовања, упркос променљивој светској агенди. Одрећи се њих значи одрећи се себе, одрећи се Христа. И верујемо да ћемо њиховим молитвама и ми моћи да издржимо сва искушења. Ово је наша снага: суштински смо непобедиви ако останемо са Христом, Његовом Црквом, Његовим светима. https://mitropolija.com/2023/07/19/mitropolit-antonije-pakanic-o-posebnom-postovanju-mucenika-u-crkvi/

Када је давне 1761. године приређиван први штампани Србљак, Молитвена правила светим српским просветитељима, његов редактор Синесије Живановић, Епископ арадски, навео је на првим страницама и повод настанка те књиге а то је велика и предана љубав према српским Светима. Тако и овај Карловачки минеј, који је настао после више од два ипо столећа од првог издања србљака преноси исто настојање и молитвено поверење. По својој дефиницији Карловачки минеј је допунска богослужбена књига која спада у састав и распоред месечног богослужбеног круга и могао би се према свом садржају условно назвати допунским или дополнитељним Србљаком. Богослужбена историја нам сведочи о умножавању култова Срба светитеља и о њиховом богослужбеном поштовању кроз векове те је стога настанак Молитвених правила светих исповедника и мученика Горњокарловачких природан и очекиван резултат тог развоја. Сви Србљаци који су до сада штампани садржали су најпре службе општепрослављаних светих Срба те је постенено обим ове књиге прошириван локалним светитељским култовима који су имали шири утицај. За разлику од свих претходних издања србљака Карловачки минеј је приказао само службе и култове оних светих чије се поштовање најнепосредније веже за простор Горњокарловачке епархије. У овоме се налази посебан значај и допринос ове богослужбене књиге. Будући да се садржај Србљака евидентно проширује јасна је потреба да се његов обим на одговарајући начин дефинише и организује. Једно од могућих решења чине и издвојени зборници служби локалних култова српских светитеља према месту њиховог особитог поштовања а на нивоу сваке епархије или више епархија а зарад тога да би се одређени празници могли адекватније прослављати а да то буде обзирно према постојећем садржају месецослова. У том смислу Карловачки минеј представља првенац који се препоручује својим квалитетом и идејом. Ова богослужбена књига особена је и по томе што афирмише рад савремених химнографа и на тај начин показује да црквено песништво припада сваком нараштају, да је оно жива и витална ствар а не само литерарни споменик посебне књижевне вредности. Карловачки минеј садржи укупно пет светитељских служби. Испред сваке службе штампана је икона на којој су изображени светитељи који се прослављају. На тај начин Молитвена правила светих исповедника и мученика горњокарловачких дају и својеврстан иконографски канон за сликање будућих икона тим светима. Поштујући поредак литургијске године најпре је исписана Служба Светом оцу нашем Данилу (Јакшићу), епископу горњокарловачком и плашчанском и са њиме исповедницима вере православне: игуману Симеону (Нијемчевићу), презвитерима Марку и Теодору (Прушчевићу) и ђакону Јанку (Прушчевићу) које наша Света Црква прославља 9. фебруара односно 27 јануара. Први део службе – Светитељу Данилу (Јакшићу) на српском језику саставио је ђакон Будимир Кокотовић а текст је редиговао и допунио и превео на црквенословенски Зоран А. Станчевић. Други део службе посвећен горњокарловачким исповеднцима, написан на црквенословенском и српском језику саставио је и редиговао Зоран А. Станчевић. Следећа служба у Карловачком минеју је служба преподобноисповеднику Симеону (Нијемчевићу), игуману гомирском и другим са њиме прогнаним монасима, чији се спомен прославља 10. фебруара (28. јануар). Службу је на српском језику саставио Лазар Љубић а на црквенословенски језик је превео Зоран А. Станчевић. Следеће последовање чини служба Светом новомученику Теодору (Сладићу) комоговинском, а намењена је да се према одлуци Светог архијерејског сабора Српске православне цркве служи у прву суботу Великог поста заједно са службом Светом Теодору Тирону. У Карловачком минеју налази се, према изказу приеђивача, друга редакција и прерада ове службе. Следећа служба је служба Светој деци мученицима јастребарским и сисачким коју је са благословом Његовог Преосвештенства епископа Горњокарловачког господина Герасима саставио Лазар Љубић. Ова служба се поје 13. јула односно 30. јуна. Спомен светих свештеномученика горњокарловачких, епископа Саве и са њим пострадалих свештеномученика записан је као следећа служба у Карловачком минеју и прославља се 17. јула (4.јул). Ову службу свештеномученицима горњокарловачким саставио је архимандрит Димитрије З. Плећевић. Све службе које се налазе у Карловачком минеју су по свом садржају полијелејне и садрже богослужбена читања као и синаксаре светитељима који се прослављају. Службе су писане у две језичке варијанте, на црквенословенском и српском језику, са изузетком службе Светој деци мученицима јастребарским и сисачким која је написана на српском језику. Карловачки минеј који је приредио Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим са сарадницима представља репрезентативан пример савременог црквеног песништва и драгоцен је прилог неућутном молитвеном славословљу српским светитељима. Ова богослужбена књига представља не само примере вере и страдалништва у прошлости него и будућим генерацијама даје смелост да увек у нади са молитвом вапију: Свети исповедници и мученици горњокарловачки молите Бога за нас! Ђакон др Никола Лукић Извор: Епархија горњокарловачка

Данас је први пут Литургијски прослављен празник Светих мученика зворничкотузланских. Молитву је у Бијељини, у Саборном храму рођења Пресвете Богородице, предводио Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Опширније у извештају Епархије: Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Фотије данас је у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Бијељини служио Свету архијерејску литургију поводом прве прославе Светих мученика зворничкотузланских. На редовном мајском засједању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2022. године, милошћу Божијом, а на приједлог Његовог Преосвештенства епископа зворничко-тузланског господина Фотија,уврштени су у ред светих наше Помесне Цркве свештеници и цивили мученички пострадали током XX вијека на простору Епархије зворничко-тузланске. Тако ћемо се од данас на овај дан сјећати оних који животе своје положише не желећи да се одрекну Христа. Сјећамо се жртава добојског логора, мученика влајићких, рожањских, осмачкодубничких, дрињачких, бродских, шековићких, забрђских, врањачких, лопарских и сијековачких и других невино пострадалих. Владика Фотије је у обраћању вјерницима рекао да је ово одлука Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве и Комисије за канонизацију при Сабору који су на прошлогодишњем мајском сабору донијели одлуку да буду проглашени мученицима страдали Срби у 20. вијеку на простору Епархије зворничко-тузланске. Владика Фотије је истакао да мучеништво српско непрестано траје, те да пред Богом ниједна жртва не пропада. "Цио 20. вијек српски народ је распет, прогањан, убијан, распињан на разне начине", рекао је владика Фотије и нагласио да је Бог моћнији од свих тих империја земаљских. Његово преосвештенство је истакао да је и овај празник данас побједа српског народа, српске Цркве, побједа страдалника над непријатељима који су их мучили. "Њихова судбина се не зна, али наши људи и наши мученици су сада канонизовани и више не вршимо парастосе за њих, него им се молимо као светитељима. Мучеништво зворничкотузланских мученика остављено је не за награде овоземаљске, него вјечне", нагласио је владика Фотије. Његово преосвештенство је рекао да Бог све види и Црква све чува. "Побједа је увијек на страни Божијој и људи који су уз њега", поручио је владика Фотије у обраћању бројним вјерницима. Владика Фотије је напоменуо да су распета многа српска браћа, многи православни хришћани на мјестима гдје су ратови. "И ми смо овдје распети у нашој Републици Српској јер није лако очувати се да будемо православни Срби, да сачувамо православну вјеру", рекао је владика Фотије. Његово преосвештенство је поручио да се треба борити да са Запада не буде унесен отров у просвјету, лажним учењима и родним теоријама, законима содоме и гоморе. "Морамо своју омладину спасити од зла, овог отрова, од сатанизма и ту нам требају мудре главе које воде државу и знају да кажу не, ми то нећемо дозволити нашој дјеци, јер ми имамо своју православну традицију и то хоћемо нашој дјеци", напоменуо је владика Фотије. Поред свештеника и ђакона из наше епархије, данас је Преосвећеном епископу Фотију саслуживао и драги гост из Епархије рашко-призренске, архимандрит Михаило (Тошић), игуман Манастира светих Архангела у Призрену. Како то канони и прописују, на малом входу икона Светих мученика зворничкотузланских је донешена и постављена да народ прилази и цјелива је. Поред вјерног народа било је примјетно и присуство средњошколаца који су дошли са својим вјероучитељима да активно учествују у овом историјском догађају. Пригодну бесједу о настанку празника Светих мученика зворничкотузланских одржао је протонамјесник Немања Ерак. По завршетку Свете Литургије уприличена је трпеза љубави као наставак овог молитвеног сабрања у епархијском двору. Извор: Епархија зворничко-тузланска

На редовном годишњем Светом Архијерејском Сабору Српске православне цркве одржаном у Сремским Карловцима и Београду од 15-21. маја 2022. установљен је празник Светих мученика зворничкотузланских. Поводом прве прославе Светих мученика зворничкотузланских биће служена Света архијерејска Литургија у четвртак, 8. јуна, у Саборном храму у Бијељини, са почетком у 9.00 часова. Раније поводом приједлога за установљене овог празника Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије рекао је да су Срби страдалнички народ који се од Косовске битке до данас бори за велике идеале и Царство небеско, знајући да је земаљско "за малена царство". "Молимо се Богу за све људе који страдају на свету, православе и неправославне, да их просветли и поведе на пут познања, истине и правде", поручио је Владика Фотије у бесједи приликом свете архијерејске Литургије која је служена, на молитвено сјећање, и помен свештеницима Епархије зворничко-тузланске који су пострадали у вријеме Другог свјетског рата. "Ту философију смо имали и имамо је до дана данашњег и зато смо народ мученички, страдални, народ који је заиста распет на крсту, али народ који верује у свеопште васкрсење, па и наше", навео је Владика Фотије. Епископ зворничко-тузлански је тада најавио процес канонизације светих мученика ове епархије, од којих је већина страдала у периоду уочи Петровдана, а прикупљена житија и мартирологији свједоче да су пострадали на просторима бивше Југославије и у нацистичким логорима Матхаузен и Дахау. "Свугдје смо дали допринос у мучеништву и то је наш понос, чиме се с правом дичимо, јер можемо да кажемо да идемо путем голготе који нас води у васкрсење и живот вјечни. Ту философију и вјеру чувамо и данас на нашем распетом Косову и Метохији, у Црној Гори, јер желимо да будемо са својим светима", рекао је Владика Фотије. Владика је навео да су у вријеме Другог свјетског рата, када су нацизам и усташтво препловили Европу, завили је у црно и начинили безбројне злочине, Србија и српски народ били на страни ослободиоца, савезника који су се борили против зла нацизма. "И ми данас нисмо савршени, али вјерујемо у савршенога Господа Исуса Христа и од њега задобијамо његово савршенство, њиме се испуњавамо и обожујемо", истакао је Епископ Фотије и поручио да се треба подсјећати свих мученика, свих времена, који су постадали за крст часни и вјеру православну. Извор: Епархија зворничко-тузланска

На данашњи дан се прослављају Светих Четрдесет Мученика Севастијских, који су били војници римског цара Ликинија. Кад су настали поновни прогони хришћана, четрдесет њих није хтело да се одрекне Христа. Било им је запрећено да ће бити лишени војничке части, на шта је један од њих, по предању – Кандид, рекао: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега.” Тада је војвода Агрикола наредио да их каменују, али су се каменице враћале и погађале оне који су их бацали. Један камен је погодио Агрикола и разбио му зубе. После тога, војвода се потпуно избезумио од беса и мржње и наредио да војнике свуку, повежу конопцима и баце у језеро које се ледило од љутог мраза. Унаоколо су били стражари, а да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, осветљено огромним бакљама и окружено ватрама, где се пушила топла вода. Само један од четрдесеторице војника је изгубио веру и пошао према топлом купатилу, али није далеко стигао, јер је на прагу купатила умро. Ноћу је са неба пала необична светлост, која је загрејала воду у језеру, око војника, а са светлошћу се на њихове главе спустише и 39 венаца. Један од стражара са обале, који је гледао то чудо, скинуо је одећу, објавивши свима да је хришћанин и ступио у језеро. Тада се на његову главу спустио четрдесети венац. Сутрадан, цео град је хрлио на обале језера, јер нико није могао да поверује да су војници преживели ноћ у језерској води, на којој је била дебела кора леда, сем око тела мученика. Тада су кнез Ласија и војвода Агрикола решили да их погубе и спале њихова тела, а несагореле остатке побацају у језеро. Три дана после погубљења, јавили су се Мученици епископу Петру и позвали га да покупи њихове кости из језера. Епископ је, кришом од власти и стражара, у глуво доба ноћи отишао са свештеницима на језеро. Тамо је сво језеро светлело, као да су јата звезде са неба сишле на воду. То је звезданим сјајем светлела свака кост мученичка. Покупили су их хришћански сахранили. Они су пострадали и вечном се славом овенчали, а имена њихових мучитеља су остала забележена по злу за веке векова. Четрдесет мученика Севастијских су пострадали и мученичком славом били овенчани 320. године. На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом микрокосмосу, својој кући; венци мученички, јер у браку треба подносити жртве; и венци бесмртне славе у Царству Христовом. Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада. Младенци увек падају уз Часни пост, па свако славље треба да је томе саображено. https://svetigora.com/svetih-40-mucenika-sevastijskih-mladenci/

У недељу, 2. октобра 2022. године, на светој архијерејској Литургији коју ће, у Саборном храму у Новом Саду, са почетком у 9:00 часова, служити Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије, уз саслужење отачаствених архијереја, као и архијерејâ и свештенства из сестринских помесних Цркава, биће извршен свечани чин канонизације светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере, и светих мученика бачких, који су на овогодишњем редовном заседању Светог Архијерејског Сабора прибројани Лику светих наше Цркве. Свечани дочек Патријарха српског и архијерејâ биће уприличен у 8:30 часова. Епархија бачка позива свештенство, монаштво и верни народ да узму молитвеног учешћа у свечаном литургијском сабрању поводом канонизације новојављених светитеља наше свете Цркве. https://eparhijabacka.info/2022/09/25/svecani-cin-kanonizacije-svetog-irineja-episkopa-backog-ispovednika-vere-i-svetih-mucenika-backih/

О снази вјере која се кроз хришћанско живљење потврђивала многобројним примјерима не само кроз историју већ и човјеку савременог доба, надахњују нас и жива предања која од усмене ријечи – преносника кроз вјекове, хоће да се памћењем збраја, а записаним словима трга од заборава. Догађаји који се кроз причу, кроз легенду предају са прошлих на нова покољења, а који се као у неким народима, тако и у појединим породицама одржавају и чувају кроз ломна времена као највећа драгоцјеност, налази се и предање о светитељу ранохришћанског периода, Св. мученику Агатонику, покровитељу и заштитнику града Селимврије, чију су главу посјечену мачем 298. године, у вријеме жестоког прогона хришћана (према Житијима Светих за август) Грци приликом протјеривања из града 1922. пренијели у Кавалу са моштима Св. Ксеније (друге покровитељке града). О веома високом поштовању овога светитеља свједочи и подизање њему посвећене цркве у Цариграду, сликање бројних икона од којих су се неке налазиле у најславнијем светилишту Константинопољу, у цркви Богородице Извора Живота (Живоносног Источника), при чијем се опису њене унутрашњости указивало на „икону Светога Агатоника мученика”, гдје „двије слике представљаху два његова приповиједана чудотворста”. О једном чудотворству Св. мученика Агатоника говори и прича о Валцу „Горевуку”, претку братстава Јаблана, Сјеклоћа, Моштрокола и како се наводи и Раслапчевића (?), потресно предање чије суштинско, не тако давно збивање иако старо преко пет вјекова, плијени чудесношћу своје садржине. Валац, чији живот тече према родословним таблицама Јаблана и Сјеклоћа око 1440. године, а коме је име обојено са Горевук после јаке борбе из турске најезде на Херцеговину када је са осталим ратницима дочекан уз ријечи: „Дођосте ли горски вуци!”, иселио се, како предање каже – послије убиства турског намјесника у Требињу или Мостару(?) из Клобука и настанио у Котору. Живећи ту, Валац „горски вук”, нашао се у затвору гдје су у још неутврђеној тачној години његовог тамновања, у смирај једнога дана када се додјељивала вечера, сви затвореници добили бољи оброк. Изненађени Валац питао је затвореника до себе „Хоће ли нас сјутра погубити?” „Не, сјутра му је Крсна слава”. „Која му је слава?” „Свети мученик Агатоник”. И након тога сазнања, из мемљивог, од влаге сипљивог зиндала которског затвора, потекле су попут плодног набреклог зрневља ријечи молитве коју је Валац упућивао Св. мученику Агатонику, молитве са којом му је и сан склопио очи када је чуо: – Бјежи. – Како ћу бјежати? – Капија ти је отворена. – Не знам како ћу окове скинуту. – Скинути су. Ослобођен си. – Ко си Ти? – Млади мученик Агатоник. Пробудивши се, Валац се нашао као када је са молитвом отишао на починак. Поново је заспао и опет чуо исте ријечи поновљене још једном. Када је отворио очи видио је скинуте окове, прошао како му је и било речено – кроз отворену капију и док је мјесец као жута кифла у тој ноћи (22. августа / 4. септембра) када је, како предање тка своју причу, „млади мјесец” својом сребрно-жутом свјетлошћу обасјавао пут из дубоко уснулог града, Валац је побјегао из которских затворских зидина које су се пред његовом молитвом Светом Агатонику, младом мученику, срушиле. Остављајући Котор са његовим високим звоницима, утврђеним бедемима и звучним калдрмама, Валац се „на првом почивалу код Св. Тројице” заклео: „Од данас те, Свети Агатониче, млади мучениче, узимам за своју Крсну славу и док је трага од мене, приносићу ти пуње и проскуре”. Валац се послије Његуша населио у Добрском селу, гдје је Св. мученици Параскеви (Св. Петки Трновој) као прислави подигао цркву од прућа да би касније на истом мјесту била подигнута једнобродна црква од тесаног камена са полукружном апсидом на истоку и звоником на преслицу са три отвора на западној страни. Унутар цркве Св. мученице Параскеве, поред централног дијела јужног зида налази се и Валчев гроб. Потомци Валчевих синова (од тројице колико је имао – најстарији син убијен на Његушима, гдје је Валац живио послије бјекства из которског затвора), братства Јаблани, Сјеклоће и Моштроколи прослављају младог мученика Св. Агатоника као своју Крсну славу, чиме се култ овога лијепог светитеља (као што су, уосталом лијепи сви светитељи) проширио и у Црној Гори. Када се хтјела изразити тежина истинитости ријечи, код старијих потомака се и током XX вијека могла чути дубина заклетве: „Младога ми мученика Светога Агатоника”.[1] Лидија Јаблан Молитва више није утјеха, она је стање реалности Умножити своје таленте, Божије таленте дате нам за развој и уздизање јесте највјероватније отргнуће од смрти, али шта када се сазна да и најсвестранији развој тих талената је нијема и блиједа слика пред величанством Божијим, пред знањем СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ. Како потврдити, како посвједочити ријечима у ћутању величину и значај преобилно преплављених извора СВЕТОТРОЈИЧИНОГ ТВОРЦА. Желим да кажем, а немоћна сам, ријечи – ти снажно-ломљиви ослонци свједочанства губе се пред неограниченом моћи Творчевом. Плашим се, увриједићу Бога ако не нађем праву ријеч. Mогу ли наћи, ћутећи, како да посвједочим о ЊЕМУ, СВЈЕТЛОСТИ, ИСТИНИ И ЉУБАВИ, па молим ријечи из ћутања – проговорите или се још јаче згусните у молитви. Извор: Часопис “Светигора” https://mitropolija.com/2022/09/03/kult-svetog-mucenika-agatonika-u-crnoj-gori/

Ове године прослава Светих мученика Пребиловачких и Свехерцеговачких започеће у петак, 29. јула 2022. године, служењем Акатиста у храму Васкрсења Христовог у Пребиловцима, у 19 часова и 30 минута, најавио је за Радио „Слово љубве“ јереј Марко Гојачић, архијерејски намесник мостарско-невесињски. Истог дана, од 20 часова у амфитеатру овог храма биће приказан филм Сање Драгићевић Бабић „Пребиловци - тамо и камен има ожиљак". О. Марко Гојачић најављује програм прославе Светих мученика Пребиловачких и Свехерцеговачких У навечерје празника, 5. августа 2022. године, биће служено празнично вечерње са петохљебницом, а на дан празника Светих мученика Пребиловачких и Свехерцеговачких у храму у Пребиловцима биће служена Света архијерејска Литургија. Након Свете Литургије, биће представљена изложба под називом „Пребиловци“ аутора Предрага Лоза и Драгослава Илића. Извор: Радио "Слово љубве"

Епархија врањска је најавила прославу Сурдуличких мученика, 27. и 28. маја: 28.мај 2022. године (субота) Храм Светог великомученика Георгија у 17:00 - Празнично бденије; Сурдулички културни центар у 19:00 - Свечана академија; у 20:00 - отварање изложбе "Свети Викентије Митрополит скопски". 29.мај 2022. године (недеља) 09:00 - Света архијерејска Литургија у Храму Светог великомученика Георгија у Сурдулици; 10:30 - Литија до "Дубока Долина", стратишта из Првог светског рата и постављање спомен обележја на истом; 12:00 - Славска трпеза код Храма Светог великомученика Георгија Сурдулица. Свети мученици сурдулички У току Првог Светског рата, бугарски окупатори, учинили су велике злочине на простору Сурдулице и околине. Убијено је између 4000-6000 Срба чије су кости расуте на више стратишта у Сурдулици и околини. Њима у спомен, 1924. гоодине подигнута је спомен-костурница у којој су похрањене кости сурдуличких мученика. Освећење спомен-костурнице извршио је Патријарх српски Димитрије, а чину освећења присуствовао је краљ Александар Карађорђевић са Владом Краљевине Југославије. Бугарски фашистички окупатори су поново, 1943. године учинили нове злочине, како на живима, тако и на мртвим мученицима срушивши спомен-костурницу и расејавши кости сурдуличкох мученика по околини Сурдулице. И то је потрајало све до 2004. године када је отпочела, а 2008. године завршена обнова спомен-костурнице. По Божијем промислу, на старом сурдуличком гробљу, код цркве св.Пантелејмона у Доњем Романовцу, пронађен је део земних остатака сурдуличкох мученика и они су 2010. године премештени, да почивају, у спомен-костурници. На предлог епископа Пахомија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ је маја 2017. године, на свом редовном заседању прогласио сурдуличке мученике за нове светитеље и уписао их у календар светих. Њихов дан се обележава 16. маја (по старом)/29.маја (по новом календару). Извор: Епархија врањска

Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је 5. априла 2022. године у присуству архимандрита Варнаве (Дамјановића), настојатеља манастира Трескавац, архимандрита Василија (Рожића), настојатеља манастира Клисина и епархијског ђакона Немање Рељића у манастирском параклису Светог Јована Златоустог у манастиру Рмањ, у новосачињени кивот положио свете трудбене кости Рмањских светитеља и мученика које ће бити чуване у овој светој обитељи, саопштено је из Кабинета Епископа бихаћко-петровачког. После полагања у кивот, Епископ Сергије је извршио мали помен свим свештеномонасима, монасима и трудбеницима манастира Рмањ чије су кости пронађене, али и свима онима који су себе дословно уградили у темеље ове свете обитељи и били њен историјски бранич у тешким и бурним временима како би је сачували до данас неповређену, чувајући је до овог времена када она сама доживљава своју највећу обнову од периода њеног оснивања. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 17. маја 2012. године је донио одлуку да у диптихе светих Православне цркве унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у вјерном народу наше Свете цркве. Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје) пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године на саборној Светој архијерејској литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао блаженог спомена Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расејања окупљених на редовном заседању Светог архијерејског сабора. Момишићки мученици Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, деце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у Цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпијеле Османлије тих мјесеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под свети престо Цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво вријеме турског ропства, мошти су почивале у овом храму све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренијете у обновљени Храм Светог Георгија у Момишићима и положене под свети престо. Њихове мошти су пренијете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнијете вјерном народу на поклоњење и цијеливање на празник Светих четрдесеторице мученика севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је блаженопочивши Митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лево од иконостаса у момишићком Храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сјећања на последње свечано обретење њихових моштију, у Митрополији црногорско-приморској се прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика. Тропар, глас 4. Двојица свештеномученика момишићких, побожно поживјеше и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове; тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета. Кондак, глас 8. На небозарној Гори момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше и посташе обиталиште Пресвете Тројице. Свети новомученици Момишићки, молите Бога за нас! https://mitropolija.com/2022/03/22/film-o-stradanju-momisickih-mucenika-svjetlost-hristova-prosvecuje-sve/

О богослужбеним особеностима празника светих славних и добропобедних мученика Ермила и Стратоника, као и њиховом мученичком страдању за Христа, говорили смо у новом издању емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ. Цар Ликиније је наредио велико гоњење хришћана. Свети Ермил, ђакон при некој цркви, ухваћен је и поведен на суд. Када му је саопштено да га воде на мучење, он се веома обрадовао. Ермил је исповедио слободно своју веру у Христа и одговорио цару на све претње: „Господ ми је Помагач, на бојим се, шта ми може учинити човекˮ (Пс. 117, 6). После тешких мучења бацили су Ермила у тамницу, а тамничар је био Стратоник, потајни хришћанин, који је свим срцем саосећао са страдањима Ермиловим. Ермил и Стратоник постарадали су заједно, бивајући бачени у дубину реке Дунав. После три дана тела њихова избацила је вода на обалу и хришћани их нађоше и сахранише на осамнаест стадија далеко од Београда. Ови славни мученици пострадаше за Христа и прославише се 315. године. Према предању, после мучеништва, тела Ермила и Стратоника су хришћани београдски пронашли на десној обали Дунава, код места Брестовика (на путу Смедерево – Београд), где су одмах начинили гробницу и тела мученика достојно сахранили. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свети Свештеномучениче Рувиме, Максиме, Василије, Михаило и Димитрије, заједно са осталим пострадалим монасима превлачким, Исповедници Православља, чудотворци и миомирисни кринови небески, пуне мира маслине, руком Божијом у Вечности засађене, украси и светионици вере наше, молите се Господу да спасе и помилује душе наше. (тропар) Повезан садржај: Чуда Светих превлачких мученика Мироточење из моштију Св. Превлачких мученика (1997) Експертиза моштију Светих мученика Превлачких Предање о Светим мученицима Превлачким Отац Момчило Кривокапић: Свети мученици Превлачки и наш идентитет „Господ Христос дао нам је спасоносне изворе: мошти светаца, које разноврсно изливају благодат, које испуштају мирисно миро. И нека нико не посумња у то! Јер ако је из стеновитог и тврдог хрида потекла у пустињи вода (II Мој 17,6), када је то Бог желео, и из чељусти магарчеве за ожеднелог Самсона (Суд 15,18-19), онда зар је невероватно да из мученичких моштију изобилно тече мирисно миро? То није невероватно бар за оне који знају о Божјем свемогућству и о прослављању Његових светих.“ Св. Јован Дамаскин: Тачно изложење православне вере, књига IV, гл. 15 Стварање није за Бога минуло у бездану времена, него је трајно од-догађање. Сам чин стварања се очигледно непрестано збива. Упркос томе, сва природна чудеса, неверника никада не доводе до вере, како сведочи Достојевски. Природна чудеса су, у ствари, природни закони по којима све појаве имају свој узрок, а узроци своје последице и да се све догађа на природан начин. Отац Јустин Поповић, позивајући се на, чини ми се, св. Августина Ипонског, каже да чудесно умножење хлебова није било ништа зачудније од онога што се догађа у било ком пшеничном зрну. Све је изнова изведено из ничега. Не постоји ништа нормалније него да Бог чини чудеса. С друге стране, многе случајности које не знамо да објаснимо називамо чудом, међутим увек се испостави да је реч о оним случајностима које не можемо да сведемо на Аристотелову, односно Еуклидову раван размишљања, неуобичајену појаву. Из тога проистиче да случајности нема, већ иза уобичајене и неуобичајене случајности увек је воља Божја – провиђење Божје. И ово обретење, налажење и мироточење моштију Светих мученика превлачких је провиђење и оно је на наше добро. Ми, који смо у философији заведени уз Аристотела и његова начела логике, физике и метафизике, у чудесним догађајима не препознајемо провиђење Божје, већ му се опиремо. Када бисмо се пак покорили вољи Божјој, сва и најситнија збивања у животу добила би свој чудесни смисао под окриљем провиђења. У погледу физичких закона, па и у погледу сва три закона термодинамике, ништа не можемо променити, док се у духовним законима јавља и тај реметећи чинилац – грех, који нас удаљује од склада са целим космосом и Божјом вољом. Све следи Творца, осим човека. Пророк Варух рече: „Он пошаље светлост, и она, гле, пође; натраг је зовне, и дршћући она га послуша. Звезде му весело сјаје на својим постајама; зовне их, и оне му одговоре: Ево нас! – и радосно сјаје свом Творцу“ (Вар 3,33-35). У Превлаци Светог Михаила, слично као код пророка Језекиља у Долини плача и смрти, од памтивека су многи прозирљивци у визијама видели полуострвце од сасушених људских костију. Поред бокељског песника Мирка Костића, многи су се Грбљани и Бокељи од памтивека питали као Псалмопевац: „Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса? Или ће мртви устати и тебе славити? Еда ли ће се у гробу проповедати милост твоја, и истина твоја у труљењу? Еда ли ће у томе познати чудеса твоја, и правду твоју где се све заборавља“ (Пс 88,10-12). У васкршњој посланици патријарха Павла за 1997. годину, налазимо одговор: „И данас би многи одговорили: мртве кости не могу никада оживети. Али није тако мислио наш Створитељ, Чија је реч приликом стварања света и човека стваралачка: „Јер Он рече, и постаде; Он заповеди и показа се“ (стих на Слава… 1. антифона Степена 4. гласа), и живот се враћа у сасушене кости. Свети Пророк је врло брзо био у прилици да у визији гледа како суве кости, у које се вратио дах живота, устају у пуној снази, а „бејаше пуно костију“ (Јез 37,1). Обретење или откривање, односно проналажење светих ( Лученичких миомирисних моштију, увек буди највеће наде у ишчекивању општег васкрсења, јер ми верујемо у васкрсење мртвих, у васкрсење душе и тела. Опште васкрсење ће се догодити приликом другог доласка Господа Исуса Христа кога очекујемо. 0 поузданости тих нада инвентивно пише св. Кирило Јерусалимски, богато осветљен и духовном и интелектуалном светлошћу: „Нада у васкрсење јесте корен сваког доброг дела; ишчекивање награде снажи душу за вршење врлине. Сваки је подвижник спреман на подношење труда, ако се нада награди за тај труд… Свака душа која не верује у васкрсење препушта се пропасти. Ко верује да живот остаје за васкрсење, тај се брине за ову одећу душе и не скрнавије блудношћу. Напротив, онај који не верује у васкрсење, препушта се нечистоти злоупотребљавајући своје тело као ствар која њему не припада. Стога је вера у васкрсење мртвих велика поука и опомена Свете Једине Саборне Апостолске Цркве, велика и потребна, којој се многи опиру, иако је доказано да је истина. Грци се боре против њега, а кривоверци му изврћу смисао: Приговор има разна лица, дочим истина има само једно“ (Саtechesae mystagogicae 18,1; са латинског И. Ђ). Без икаквог улепшавања и побожног претеривања, такорећи експериментално, од обичних костију раздвојиле су се мошти пре свега по литургијском, светотајинском епифеномену мироточења или осмогенезији. Поред миомириса који је росио из моштију, у духу предања узете су у обзир и оне кости које су делимично или потпуно превучене пергаментским ткивом. Поменута конзервирана кожа је нарочито добро очувана у стању осушења на једном челу. Живимо у последњим временима, а то је, у ствари, време изливања Духа Светога, па „ово мироточење благодати Божје“, како је изливање мира из моштију мученика превлачких назвао епископ будимски Данило Крстић, вероватно се ослањајући на апостола Павла: „А хвала Богу који нам свагда даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на сваком мјесту; јер смо ми Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају: Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот“ (II Кор 2,14-16)… Чуло мириса може бити повод и смрти (греху) и животу (врлини). Овај мистични епифеномен мироточења, осмогенезије, нам је дат ради освештања душе и тела и да се прослави Бог у светима својим. Тај чудесни дар називамо харисмом, благодаћу (I Кор од 12. до 14. главе и Рим 12-14). На овом светилишту су се још од старине догађале харисме виђења, јављања, па и левитације, односно лебдења тела без физичке подршке и јављања светлосних појава као што су ореол или нимбус. Осмогенезија је, по Оцу Јустину Поповићу, знаковље светачких врлина светаца, а по св. Амвросију Миланском у питању је „отварање ноздрва“ да би се удисао мирис вечне побожности. Чудо је икона и као такво, чудо је знак који нам показује Пут. Чудо је расплет привидно непрозирних и неповезаних узрока. Оно је и прекид са законима природе и то основним Мендељејевљевим природним законом. У самом чуду је белодано јасно даје Божја слобода апсолутна. Чудо је, по речима епископа будимског Данила, отвор кроз који Бог отвара вишу реалност. Зато је чудо благовести нешто што ће Бог учинити. Оно је отвор за оно што је пред нама, што је у нама и што је изнад нас. Оно је увек пророчко, а у томе пророчком је његова суштина. Реч је о продору у будућност. Јеромонах Иларион (Ђурица) (Из књиге „Превлака Светог Архангела Михаила – Хумак српске духовности“, издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила – Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.) * * * Свети Свештеномученици и Мученици Превлачки, на дан храмовне славе од Латина отровани, као расцветали пупољци душом к Небу узлетели. Целим бићем Христа Бога пригрлили, и од пуноће те љубави на нас миро изливате. Некада на земљи веру исповедавши, сада нам са Неба Рај сведочите надземаљским пуним љепоте миомиром. (кондак) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недјељу, 6. августа на празник Светих мученика Пребиловачких и Доњохерцеговачких, у храму Христовог Васкрсења у Пребиловцима, Светом архијерејском литургијом предстојао је Епископ диселдорфски и све њемачке Григорије уз саслужење домаћина Епископа захумско – херцеговачког и приморског Димитрија и свештенства. Послије прочитаног јеванђељског одјељка празничном бесједом обратио се Епископ Григорије. Повезане вести: Свети Новомученици Пребиловаца љубављу таму и мржњу победисте, и светлост раја наследисте Пребиловци – свједочанство да васкрсење заиста постоји Празнично вечерње и историјски час у Пребиловцима Након заамвоне молитве освећени су славски дарови које је благословио Епископ бихаћко – петровачки и рмањски Сергије, а пригодном бесједом су се обратили Епископ Димитрије и јереј чапљински Марко Гојачић. Након отпуста приређено је послужење и трпеза љубави у Пребиловачком дому, а домаћини овогодишње славе била је породица Екмечић. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Наша света Црква у суботу, 29. маја 2021. године, врши молитвени спомен на Свете мученике сурдуличке, који су пострадали у Првом свеском рату, а у диптих светих наше помесне Цркве уписани су 2017. године. О молитвеном прослављању празника Светих мученика сурдуличких у Алмашком храму, који поседује честицу моштију Сурдуличких мученика, говорио је презвитер Александар Поповић, свештеник при истоименом храму. После вечерњег богослужења на дан празника Светих сурдуличких мученика, у порти Алмашког храма биће уприличено предавање проф. др Бориса Стојковског и проф. др Предрага Вајагића, на тему „Мученици Твоји Господе”. О садржају предавања говорио је проф. др Предраг Вајагић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Са званичне интернет странице Васељенског Радија Светигора доносимо видео запис документарног филма о страдању Момишићких мученика - Свјетлост Христова просвећује све, аутора протопрезвитера Николе Пејовића, главног и одговорног уредника Радио-Светигоре и пароха момишићког. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 17. маја 2012. године је донео одлуку да у диптихе светих Православне цркве унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу наше Свете цркве. Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје) пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године на саборној Светој архијерејској литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Његова светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расејања окупљених на редовном заседању Светог архијерејског сабора. Повест о момишићким мученицима Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, деце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у Цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпеле Османлије тих месеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под свети престо Цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво време турског ропства, мошти су почивале у овом храму све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренете у обновљени Храм Светог Георгија у Момишићима и положене под свети престо. Њихове мошти су пренете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнете верном народу на поклоњење и целивање на празник Светих Четрдесеторице мученика севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је Митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лево од иконостаса у момишићком Храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сећања на последње свечано обретење њихових моштију, у Митрополији црногорско-приморској се већ неколико година прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика. Тропар, глас 4. Двојица свештеномученика момишићких, побожно поживјеше и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове; тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета. Кондак, глас 8. На небозарној Гори момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше и посташе обиталиште Пресвете Тројице. Свети новомученици Момишићки, молите Бога за нас! Извор: Митрополија црногорско-приморска

На данашњи дан се прослављају Светих Четрдесет Мученика Севастијских, који су били војници римског цара Ликинија. Кад су настали поновни прогони хришћана, четрдесет њих није хтело да се одрекне Христа. Било им је запрећено да ће бити лишени војничке части, на шта је један од њих, по предању - Кандид, рекао: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега." Тада је војвода Агрикола наредио да их каменују, али су се каменице враћале и погађале оне који су их бацали. Један камен је погодио Агрикола и разбио му зубе. Радио Светигора: Страдање Светих четрдесет великомученика у Севастији ТВ Храм: Тајна празника - Светих 40. мученика Севастијских После тога, војвода се потпуно избезумио од беса и мржње и наредио да војнике свуку, повежу конопцима и баце у језеро које се ледило од љутог мраза. Унаоколо су били стражари, а да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, осветљено огромним бакљама и окружено ватрама, где се пушила топла вода. Само један од четрдесеторице војника је изгубио веру и пошао према топлом купатилу, али није далеко стигао, јер је на прагу купатила умро. Ноћу је са неба пала необична светлост, која је загрејала воду у језеру, око војника, а са светлошћу се на њихове главе спустише и 39 венаца. Један од стражара са обале, који је гледао то чудо, скинуо је одећу, објавивши свима да је хришћанин и ступио у језеро. Тада се на његову главу спустио четрдесети венац. Сутрадан, цео град је хрлио на обале језера, јер нико није могао да поверује да су војници преживели ноћ у језерској води, на којој је била дебела кора леда, сем око тела мученика. Тада су кнез Ласија и војвода Агрикола решили да их погубе и спале њихова тела, а несагореле остатке побацају у језеро. Три дана после погубљења, јавили су се Мученици епископу Петру и позвали га да покупи њихове кости из језера. Епископ је, кришом од власти и стражара, у глуво доба ноћи отишао са свештеницима на језеро. Тамо је сво језеро светлело, као да су јата звезде са неба сишле на воду. То је звезданим сјајем светлела свака кост мученичка. Покупили су их хришћански сахранили. Они су пострадали и вечном се славом овенчали, а имена њихових мучитеља су остала забележена по злу за веке векова. Четрдесет мученика Севастијских су пострадали и мученичком славом били овенчани 320. године. На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом микрокосмосу, својој кући; венци мученички, јер у браку треба подносити жртве; и венци бесмртне славе у Царству Христовом. Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада. Младенци увек падају уз Часни пост, па свако славље треба да је томе саображено. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско карловачке г. Јован служио је 30. децембра 2020. године свету архијерејску Литургију у храму Светих мученика ђакона Авакума и игумана Пајсија у земунском насељу Алтини. У молитвеном присуству домаћина храмовне славе, породице Кричка, и многобројног верног народа, преосвећеноим Епископу су саслуживали архијерејски намесник протојереј-ставрофор Божа Бакајлић, протојереј Небојша Тополић, јереји Борис Савић и Анђелко Додер, протођакони Стеван Рапајић и Иван Гашић и ђакон Мирослав Митровић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Светом литургијом, резањем славског колача, литијом око храма и поменом бранитељима острошке светиње у Другом свјетском рату, у острошкој светињи прослављен је празник Светог Новомученика Станка у петак 18. децембра 2020. љета Господњег. Молитвено је прослављен и спомен на Преподнобног Саву Освећеног и Светог Нектарија Битољског. Звучни запис беседе Светом литургијом у цркви Светог Станка у Доњем Острогу началствовао је протосинђел Сергије, а саслуживали су му јеормонах Владимир и јереји Миленко Ралевић и Ранко Радоњић и јерођакон Зосима, уз молитвено учешће острошког и подмаинског монаштва. После читања Светог јеванђеља сабране је празничном бесједом поучавао о. Сергије који је казао да је Црква установила да прослављамо светитеље и да се учимо од њих. – Ево и данас као што рече Свето јеванђеље, Свети мученик Станко испуњава јеванђелску ријеч, ”ако мене гонише и вас ће гонити” зарад управо онога даљег обавјештења које Гопсод каже ” да нисам творио чуда и дјела која је творио међу људима чији смо ми и дан данас свједоци, не би гријеха имали, овако немају изговора за гријех свој”. И заиста наш људски живот јесте пут између блаженства и њему супротнога одрицања од блаженства Божијег које Господ даје онима који га следују. Заповјести Божије нису тешке ако човјек сав свој живот, себе самога и све око себе стави на службу Богу, који је једини смисао људског постојања – рекао је о. Сергије. Свети мученик Станко је, као што се чује у дивним стихирама, у младости својој готово као дијете био на испитивању своје вјере, казао је о. Сергије. – И кад је требало и одрећи се Христа зарад некаквог пуког биолошког продужетка и још неко вријеме боравка на овој земљи и издати ближњега и све што иде једно за другим кад крене човјек да се одриче од Бога, одриче се и од ближњих и од имена свога и од свога идентитета и губи све, Господ му је дао снаге, а и он је био вољан и чврста је његова вјера била да остане хришћанином, да остане човјек и ево и дан данас прослављамо њега и угледамо се на његово дјело. И хранимо се, јер сваки људски живот врло често пролази кроз те дилеме кроз које су пролазили светитељи. Диван је и величанствен мученички крст и мученички подвиг и заиста Црква Божија ако на чему саграђена то је управо на мученичком, исповједничком подвигу светитеља, чланова Цркве који су себе уградили у темеље Цркве и у цијелу грађевину Цркве Божије – истакао је о. Сергије. Додао је и да нема ниједног Божијег храма који у себи нема садржане мошти некога од светих мученика. – То је тако установљено да се при освећењу Антимиса и цркве уграђује у Свети Престо на који се служи Света Литургија дио моштију светитеља мученика. И то је знак данам је то дато као угледање да будемо храбри и чврсти у вјери – рекао је о. Сергије. Он је нагласио да је такође достојан дивљења и Свети Сава Освећени, који својим подвигом, бескрвним мучеништвом одрицања од својих палих, враћа се у цјеловитост како га је Господ назначио и како му је Бог намијенио да буде. – Као што каже апостол, напредујете у вјеру раста Христова. Заиста велики је тај простор на коме човјек може да узраста духовно, чистећи себе од свих духовних, душевних и тјелесних нечистота које га вребају. Зато је велики дар благодати Божије као што рекосмо кроз свете тајне и свете врлине, којом лествицом је и Свети Сава Освећени кренуо и заста достигао велики степен светости и његово житије је окрјепљење и велики примјер нама да се и ми можемо одрећи родитељског дома и свега осталог – објаснио је о. Сергије. Нагласио је и да се ова Света литургија служи над мученичким костима бранилаца Острога чији подвиг треба да споменемо и за чије душе се треба помолити. – Као што рече Миторополит Амфилохије кад смо 2004. године освећивали овај храм, сами је Господ Бог створио ову стијену да на њој као круна изникне овај храм Светом мученику Станку и тако Господ промишља од почетка све о човјеку и о сваком његовом кораку, а ми само да се ослонимо на живог Бога и да никад не заборавимо шта нам Бог даје, колико велике благодати и дарове даје и само да будемо вјерни Богу као што су и свети били и тако достигнемо Царство небеско са свима светима – закључио је о. Сергије. На крају Литургије острошка братија и сабрано монаштво су поводом храмовне славе у литији опходили храм Светог новомученика Станка, а након тога пререзан је и благосиљан славски колач који су припремила острошка братија. На крају богослужења о. Сергије са саслужитељима је одржао помен бранитељима острошке светиње који су од братске руке страдали за вријеме Другог свјетског рата, а чије су кости од 2004. похрањене у крипти храма Светог новомученика Станка. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу 26. јула 2020. године у женском манастиру Залешани канонизовани су мученици регије Подлаше убијени 1946. од пољских националистичких банди. За ове банде „Пољак” или „држављанин Пољске” значио само „католик”. Убијени људи су били прости људи, али нису хтели да кажу да су католици или да направе крст на католички начин. Све је почело у селу Залешани, па после у селима Шпаки, Вулка Вигоновска и Зање и у шуми близу села Пухли Старе. 79 мученика је познато по имену, међу њима и деца. Игуманија манастира Залешани, сестра Катарина (Ничипорук) је из фамилије, из које је много погинулих током овог злочина. Пре Божанствене Литургије прочитана је одлука Светог Сабора Пољске Православне Цркве и имена свих мученика. После је освештана њихова икона. Икона преставља залешанску икону Богородице (икона је постала на чудесан начин пре неколико година), мученике – представнике поменутих села – и плод њихове жртве: манастир у Залешанима. Њихов празник биће увек одржаван последње суботе јула - исто као залешанске иконе Борородице. Ипак у неким селима њихова успомена биће такође 2 фебруара - на дан кад су неки од њих били убијени. Литургију су служили архиепископ Лублина и Хелма Абел, архиепископ Бијелска Подласког Григорије, епископ Хајнувке Павле и свештеници – гости. Митрополит Варшаве и целе Пољске Сава није могао присуствовати због болести. Скраћен снимак (сат ипо) Литургије може да се погледа на пољској државној телевизији.: Liturgia prawosławna z Zaleszan BIALYSTOK.TVP.PL Liturgia prawosławna z Zaleszan После Литургије одржана је литија у селу. Извор слика

“Српска православна црква, обновљена и уједињена 1920. године, утемељена је на темељу мученика из Првог свјетског рата и спаљеним и вјетром развејаним моштима Светог оца нашег Саве”, казао је, између осталог, монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи, у документарном филму “Век уједињења”, чији је аутор Сава Самарџић, у продукцији ТВ Храм. Отац Павле каже да када се говори о уједињењу Српске православне цркве треба имати на уму да је то била општа жеља цјелокупног клира српскога народа те да није било ни једног јединог свештеника ни монаха, а камоли епископа, који је имао било шта против уједињења и васпостављања Пећке патријаршије. “И то су сви, свако на свој начин, показали и посвједочили, и дали свога учешћа у уједињењу. Тако да са ове стогодишње удаљености гледано, мирне душе можемо рећи: Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно. А да би могло тако да буде, треба да имамо на уму крв мученичку Митрополита скопског Вићентија, који је спаљен и остао са својим ђаконом без гроба и мрамора негдје у Качаничкој клисури, и преко 400 глава српских у мантији, који су крвљу својом посвједочили вјерност српском имену и Православној цркви”, казао је о. Кондић, подсјетиивши да су они страдали у највећем броју од Бугара у току Првог свјетског рата, као и од Аустријанаца. Наглашава да је темељ Српске православне цркве и 1. 350.000 српских глава, по ријечима ранохришћанским крв мученика је темељ нових хришћана. “И та Српска православна црква обновљена и уједињена 1920. године утемељена је на том темељу мученика из Првог свјетског рата, утемељена је на глави Епископа Теодора Вршачког, на ђакону Авакуму, игуману Пајсију, утемељена на свим знаним и незнаним главама. Бескрајна је то море. Утемељена је напокон на спаљеним и вјетром развијеним моштима Светог оца нашег Саве”, рекао је отац др Павле Кондић у документарном филму “Век уједињења” који препоручујемо вашој пажњи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 17. маја 2012. године је донео одлуку да у диптихе светих Православне цркве унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу наше Свете цркве. Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје) пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године на саборној Светој архијерејској литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Његова светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расејања окупљених на редовном заседању Светог архијерејског сабора. Школа вјеронаука и хор при Цркви Светог Георгија у Момишићима овај празник прослављају као своју славу. У немогућности да због епидемије корона вируса саборно прославе своју славу, дјеца са својом вјероучитељицом Зорком Пејовић отпјевали су тропар и кондак. Дјецо, срећна слава!!! Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник светих Ермила и Стратоника, у недељу 25. јануара 2020. године, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму Св. Симеона Мироточивог на Новом Београду. Звучни запис беседе Његовој Светости су саслуживали протојереј – ставрофор Радич Радичевић, протојереј – ставрофор Станко Трајковић, протојереј – ставрофор Недељко Марјановић, протојереј Невенко Сукур, јереј Славиша Поповић, јереј Милош Марковић, јереј Слободан Маринковић, протођакон Дамир Перчевић, протођакон Ненад Божић, ђакон Никола Јанковић који је рукоположен у чин јереја. У току свете Литургије Његова Светост Патријарх Иринеј рукопроизвео је у ђаконски чин вероучитеља Никоу Јанковића, док је ђакона Николу Јанковића рукоположио у свештенички чин. Исповедно писмо за новорукоположеног ђакона прочитао је протојереј – ставрофор Недељко Марјановић, док је за свештеника Николу исповедно писмо прочитао протојереј Невенко Сукур. Свјатјејши је после Светог Причешћа произнео беседу поучивши свештенство и верни народ о значају мученика Христових који су своје животе положили за веру. „Господ и Спаситељ наш Исус Христос послан је роду људскоме да све људе призове своме путу, да их призове Богу. А ту Његову службу су до детаља описали пророци. Тако је јеврејски народ био припремљен за Његову Божанску мисију. И он се најпре њима обрати као изабраном народу. Али они га, нажалост, нису познали као Сина Божијег и спаситеља људског“, рекао је Свјатјејши и додао да је Христос после тога послао Апостоле да се обрате многобошцима. Тако су Апостоли веру раширили, а именом хришћанским су први пут у Антиохији названи, јер су хришћани они који носе Христа у себи и свом животу. „И ми се називамо хришћанима јер следимо пут и Јеванђеље Христово“, истакао је Свјатјејши указујући да хришћане страдање прати још од времена Апостола: „али колико год се крв хришћанска проливала, толико се број оних који се називају хришћанима повећавао“. Мученици Христови су страдали сматрајући страдање за благослов Божији, јер су се гледали на Христа који је крв своју пролио за спасење света. И наш Београд има такве мученике, то су св. Ермил и Стратоник, закључио је Свјатјејши. Извор: Радио Слово љубве