Претражи Живе Речи Утехе

"Драго моје унуче, Не бих желео да ово писмо звучи превише поучно, да ти причам о љубави према комшијама, домовини, човечанству и слично. Не би ти ово ни слушао (већ си пунолетан, а ја сам престар), јер се систем вредности толико променио да моје препоруке можда нису ни одговарајуће. Дакле, желим да ти дам само један савет који ти може бити од користи сада када користиш паметне телефоне. Нећу ти рећи да не користиш телефон из страха да не зазвучим као глупи старац. И сам користим мобилни. Желео бих да разговарам о болести која је погодила твоју генерацију и ону пре тебе, која већ студира на универзитетима. Говорим о губитку памћења. Истина је да ако желите да знате ко је Карло Велики или где је Куала Лампура, само кликнете на дугме и одмах све сазнате са Интернета. Урадите то када вам је потребно, а онда ту вест сачувате, ако вам затреба за школу, рецимо. Лоша вест је да схватање да рачунар може у било ком тренутку одговорити на ваше питање, одвраћа вас од идеје да нешто запамтите. Овај феномен се може упоредити на следећи начин: сазнање да аутобусом или аутомобилом можете увек да идете из једне улице у другу, особа одлучује да више не хода. Али ако престанете да ходате, претворићете се у особу која је присиљена да се креће у инвалидским колицима. Ох, знам да се бавиш спортом и да знаш како да набилдујеш тело, али назад на мозак. Мозак је попут мишића на ногама. Ако престанеш да вежбаш, постаће млитав и претворићеш се у идиота. Поред тога, сви ризикујемо да развијемо Alchajmera у старости, а један од начина да избегнемо ову невољу је тренирање памћења. Ово је мој рецепт. Свако јутро научи кратку песмицу, као што смо на то били принуђени када смо били деца. Можеш да закажеш такмичење са пријатељима. Ако не волиш поезију, онда запамти састав фудбалског тима, али мораш знати играче не само оног тима за који навијаш, већ и играче других тимова, као и њихове претходне композиције. Такмичите се у сећању наслова књига које сте прочитали. Да ли се твоји пријатељи сећају како су се звали мушкетири из филма и књиге "Три мускетара"? Ако не желите да читате књигу Три мускетара (онда не знате шта губите), играјте сличну игру са књигом коју сте прочитали. Изгледа као игра, али и јесте то игра, али видећете како вам је глава испуњена ликовима, причама и свим врстама успомена. Запитајте се зашто се рачунар некад називао електронским мозгом. То је зато што је замишљен по моделу нашег мозга, с тим што је наш мозак далеко моћнији и бољи. Мозак је рачунар који је увек уз вас, његове могућности се проширују као резултат вежбања, док ваш рачунар губи брзину након дуже употребе и треба га заменити већ након пар година. А ваш мозак вас неће издати и до 90 година, а са 90 година, ако га вежбате, памтиће више него што се сећате сада. Такође, бесплатно! Затим постоји историјско сећање, које није повезано са чињеницом твог живота или са оним што си прочитао. Она чува оне догађаје који су се догодили пре твог рођења. Данас, кад идете у биоскоп, морате доћи на почетак филма. Када филм почне, као да вас све време воде за руку, објашњавајући шта се догађа. У моје време у бископ сте могли да уђете било када, чак и усред филма. Многи догађаји су се већ догодили пре вашег доласка и ви сте морали брзо да "похватате конце". Ако би вам се филм свидео, могли сте да га гледате поново. Родио сам се у време када је било важно да знам и разумем то што се догодило пре мене. То је било неопходно како бих боље разумео догађаје данас. Данас би школа требало да вас учи да памтите шта се догодило пре вашег рођења, али нисам видео да то чини како треба. Разне анкете показују да данашња омладина, чак и универзитетска, рођена 1990. године, не зна, а можда и не жели да зна шта се догодило 1980. године, камоли шта се догодило пре 50 година. Узмите у обзир да памћење можете тренирати не само уз помоћ књига и часописа, већ и уз помоћ Интернета. Интернет је користан и за истраживање историје, не само за ћаскање са друштвом. Како су диносаурси изумрли? Како се звао предак бика? Пре стотину година више је било тигрова него данас, зашто? Ко је био други папа у историји? Када је створен Мики Маус? Могао бих да ова питања нижем бесконачно и све би то биле сјајне теме за истраживање. Све ово се мора запамтити. Доћи ће дан и остарићеш, ако све ово сазнаш и упамтиш, осећаћеш се као да живиш хиљаду година. А твоји пријатељи који не истражују, не читају и не памте, живеће само један мали, кратки, бедни живот." https://stil.kurir.rs/lifestyle/zanimljivosti/217047/pismo-umberta-eka-unuku-morate-da-procitate?utm_source=sa&utm_medium=referral&utm_campaign=sa&fbclid=IwAR1FyA-lbNfDOKRfoqvb-EbQdT97pAxP_aO2_pVUccFjxru-MbudEruvCTc

1 . Господ је пастир мој, и ничега ме неће лишити 2. На зеленој паши пасе ме, на тихој води одгаја ме 3. Душу моју опоравља, води ме стазама правде Имена свога ради 4. Ако пођем и посред сјени смрти, Нећу се бојати зла јер си ти са мном. Штап твој и палица твоја они ме тјеше. 5. Поставио си преда мном трпезу, На видику непријатељима мојим, Намазао си уљем главу моју И препуна је чаша твоја којом ме појиш. 6. Да милост т6воја пратиће ме, У све дане живота мога, И ја ћу наставати у дому Господњем задуго. (превод преп. Јустина Ћелијског) 1. Господ је пастир мој Нећу оскудевати. 2. На зеленим пољима он ме одмара, Води ме на воде одмора. 3. Душу моју крепи, Води ме стазама праведним Имена свога ради. 4. Чак и да идем долином смртном, Нећу се бојати зла јер си ти са мном. Штап твој и палица твоја теше ме. 5. Трпезу припремаш преда мном, Наочиглед непријатеља мојих, Мажеш уљем главу моју,чаша моја се прелива. 6. Само нека ме прате доброта и милост Кроз све дане живота мога Па ћу боравити у дому Господњем У данима многим. (превод проф. Драгана Милина)[1] Псалтир је, као што је општепознато, збирка побожних молитвених пјесама из Старога Завјета, коју Православна Црква најчешће користи у свом богослужењу. Неће бити претјерано ако се каже да је он својеврсна „арматура“ која повезује православно богослужење у једну цјелину. Количина текстова који се током православног богослужења читају из Псалтира превазилази количину читања из свих осталих књига Св. Писма, укључујући ту и Јеванђеља. У току црквене године Књига псалама прочита се у потпуности више пута, кроз катизме, припјеве, прокимене, псалме одређене да се као редовни свакодневно читају у свим богослужењима богослужбеног круга, нарочито пак у времену Великога Поста. Ово није случај ни са једном другом књигом Светог Писма. Иако је то заиста тако, вјерници, због устаљеног и околностима оправданог обичаја да се у цркви појављују углавном на недјељној Литургији, углавном нису у прилици да ову чињеницу сагледају. Штавише, рецитативно читање тзв. Шестопсалмија на јутрењу, катизми или оних псалама предвиђених за читање у склопу богослужбених часова, често поприма један монотони, успављујући тон који не побуђује на промишљање и удубљивање у текстове које чујемо, јер су често читане полугласно, а неријетко пребрзо и неразумљиво, и тако, нажалост, прије постају својеврсна подлога за лутање наших мисли, поспаност или напросто – досађивање. Све ово указује на потребу изналажења начина да се Псалтир некако оживи у искуству вјерних, уз повјерење у Свето Предање које га није тек тако у толикој мјери уврстило у сваки од својих богослужбених израза. У сваком случају, поменута чињеница о псалмима као арматури нашег богосужења подстиче да у свом духовном трагању ову збирку узмемо за озбиљно, и уложимо напор како бисмо раскош која нам се у њему нуди, раскош у смислу распона и дубине онога што они исказују и о чему и о коме износе своје сведочанство, учинимо живим у себи, и у заједницама црквених људи. Псалми заиста јесу биографија људске душе. Слика су оног динамичног односа који вјерујући човјек има са Богом, самим собом, свијетом и другим људима. Они славе Онога који избавља и помаже, обара и подиже, „убија и опет оживљује“ (5Мојс 32, 39), но, никада не оставља (Пс 94, 14 и другдје). У исто вријеме Њега и питају зашто није ту када им се чини да им је насушно потребан; оправдавају га прошлошћу у коме су се очитовала Његова чудеса и Његова Слава; често „цвиле“ од муке садашњости; славе избављење и проклињу непријатеље; диве се творевини и уједно препознају све оно што је у њој труло и мрачно; тријумфално пјевају о Богу који избавља свој народ, а онда и јецају кукњавом која тражи одмазду и одговор. Неријетко су у композицији Књиге псалама ова осјећања постављена тик једно уз друго. Класичан примјер овога јесу 136. и 137. псалам. У првом, славе се величанствени догађаји избављења уз егзалтирани припјев „јер је довијека милост (на јеврејском прије „љубав“) Његова, који се надовезује на сваки стих, док се у другом описује срџба и јад „на водама Вавилонским“, уз жељу да се непријатељу затре сјеме у ситуацији када народ Божији бива толико потлачен да се Богу својих отаца жали да није у стању да му пјева „пјесму Господњу“. Понекад, ова осјећања могу се сагледати и у оквиру текста само једног псалма (нпр. Пс 22). Укратко, ове молитве древног Израиља, које су кроз Цркву постале и наше у свјетлу разумијевања догађаја из Христовог живота, па онда у Духу и нашег живота вјере, чине да се на један поетски начин наше поистовјећење са Христом и нови идентитет који задобијамо у Цркви кристалише у свакодневним животима на начин да ти вапаји, радости и туге могу да се сагледају као тренуци или стања која су увијек прожета Духом Онога којим и за кога је све створено (уп. Кол 1, 16). Ово је уочљиво и у 23. псалму, коме је овај текст примарно посвећен. Овај псалам један је од оних који су нашироко познати. Разлог за то, барем за савремену културу и вријеме коме припадамо, увелико лежи у толико пута виђеним филмским сценама сахрана на екранима наших телевизора са којих чујемо, поглавито из уста неког протестанског пастора, оно „The Lord is My Shepherd…“ Најчешће га и називамо по почетним ријечима „Гoспод (иако би боље било – Јахве) је Пастир мој“, а не по броју под којим се налази у Псалтиру, за разлику од, такође нашироко познатог, 50. псалма, кога именујемо по броју под којим се у књизи налази. Такође, овај псалам добио је (иако, колико ми је познато, не и у званично уставновљеном поретку), оправдано мјесто као пјесма коју православни појци пјевају као причасну пјесму за вријеме Св. Литургије. У њему се може сагледати готово све оно што Псалтир нуди, те тако може бити окидач и позивница да Псалтиру приступимо као драгоцјеном бисеру утјехе и разумијевања онога што он у хришћанском разумијевању, једнако као и читав Стари Завјет, заправо и јесте – читанка која говори о Исусу Христу, Спаситељу свијета, коме је тај Спаситељ потребан више неголи било шта друго. И о нама у Њему. Ова побожна библијска пјесма, како је већ речено, отвара се ријечима повјерења и наде: „Господ (Јахве) је пастир мој, нећу оскудијевати“. Слика пастира јесте честа представа којом се осликава однос Бога и човјека у Библији. Пастир је и бранитељ и хранитељ, онај који стадо „одмара на зеленим пољима“ и води га на „воде одмора“ (ст. 2). Већ у овим почетним стиховима огледа се зависност овце од пастира, њено повјерење у њега које је запечаћено искуством избављења и помоћи у невољама, како душевним тако и оним спољашњим. Псалмопојац овдје, на почетку, казано ријечима пјесме А. Дедића, „памти само добре дане“, тј. броји благослове и дарове. Ово је, дакле, једна оптимистична слика, у којој се невоље могу назрети само као слутња да би живот без пастира био нешто радикално друго: агонија, оскудица страх и глад. Наглашавање одмора и кријепљења душе је, такође, пјесничко указивање на минуле невоље, пошто је души потребан одмор и укрјепљење. Пастир све лоше елиминише и стаду дарује живот радости и мира. Живот о коме сви сањамо. Он је тај који „душу моју кријепи“, али и „води ме стазама праведним имена свога ради“ (ст. 3). Ово „имена свога ради“ даје нам разлог због кога Небески Пастир јесте наш пастир, а што крај псалма јасно исповиједа помињући Његову „доброту и милост“. Не, дакле, наше заслуге, већ Име Њега, доброга и милостивога, разлог је да пастирствује нашим душама. Колико год да су псалми позив на покајање и промјену срца, на обраћење и враћање на пут правде и истине, над њима лебди тајна божанске доброте и Његове вјерности сопственим обећањима, која у наш сасуд улијева много више од онога што ми нудимо, много више од онога што је запремина нашег „сасуда“, јер чаша доброте Божије, када се саспе у „моју“ чашу, она се „прелива“, како ће нам наговијестити ст. 5. Он шири наше границе, чини оно што је немогуће. Одговор на Божију доброту, који је прије свега повјерење, па тек онда чињење у складу са оним што Бог хоће и што је за нас несумњиво добро (а како би и могло другачије), никада не треба потцијенити. Ипак, не треба сметнути са ума да од потцјењивања важности нашег одговора, горе бива једино његово прецјењивање, будући да је, како видимо, Божија доброта условљена Његовом милошћу, она је ту првенствено „имена свога ради“. Јунак духовног живота је Бог, и само тим начином резоновања можемо и ми бити „сајунаци“ или „богови и синови Вишњега сви“ (Пс 82, 6). Ова разлика, о којој би ваљало чешће и јасније говорити, далеко је од тривијалности или пуке игре ријечима. Она поставља основне параметре духовног раста и уопште, даје Богу оно мјесто које му припада. Наставак псалма доводи нас до „долине сјени смрти“ (ст. 4), што овај текст не чини напросто романтичном пјесмицом о радости и срећи, већ нам ова поетска слика казује о сјенци која се надвија над све и свакога. Уз Пастира, ипак, страх од смрти, која јесте крајње зло, не представља разлог за страх, па тако ни за осјећај ропства (уп. Јевр 2, 15), јер „штап твој и палица твоја они ме тјеше“ (ст. 4). „Зелена поља“ (ст. 2), као и изобиље хране и извора, одишу духом слободе. Утјеха пак која се помиње већ подразумијева тугу, јер је само уцвијељеном и тужном утјеха потребна. Надахнути писац добро зна, као што знамо и ми, да је долина сјенке смрти туробна и девастирајућа стварност. Погледати изнад рушевина сломљеног срца и сломљеног свијета можда је позив на „слијепу вјеру“. Овај термин озлоглашен је спајањем његовог значења са појавама фанатизма и фатализма, тих несрећних пратилаца многих вјерујућих. Међутим, овдје није ријеч о томе. Слијепа вјера неопходна је како би се барем неки тренуци живота у долини сјенке смрти, тј. животу свакога од нас, животу осјенченом болом, неправдом и смрћу – ситуацијама које нам замагљују Божанско присуство у свијету – дала шанса. Ово је познато срцима која вјерују. Штавише, ти моменти су неопходни, и резултирају блаженством (уп. Јн 20, 29), чије описивање није могуће никада извести до краја. Оно се може конципирати можда само као позив у Тајну. Она није, нити смије бити, „слијепа вјера“ у сопствену исправност, која онда тако вјерујућем даје мандат да неоспорно дјелује „у Божије име“ на сваком кораку и у свакој ситуацији. Израз „слијепа вјера“ овдје представља покушај да се укаже на потребу признања крајње крхкости и немоћи, потребу и дубински крик за Пастиром када не видимо излаз, а не погонско гориво за фундаментализам. Прво је, дакле, позив у Тајну Божију, док је друго занесено самообмањивачко пројављиваље „тајне безакоња“ (2Сол 2, 7), под плаштом вјере. Изразом „слијепа вјера“, ако је уопште и потребно напомињати, не исцрпљујуе се сав садржај духовног искуства, већ се напросто подвлачи само једна од његових компоненти. Ако овај псалам схватимо у кључу који смо већ поменули, кључу који се не пита напросто „шта“ већ (попут евнуха из Дјела Апостослких, који чита Исаију – Дјела 8, 36) „о коме“ се овдје говори, наш поглед се уздиже од рушевина сломљеног срца и сломљеног свијета око нас и у нама, ка слици разорног земљотреса који је скршио зло – до Месијиног Крста! Од 5. стиха па све до краја псалма, уочљива је једна транзиција када је у питању идентитет говорника који псалам узноси као пјесму Јахвеу. Наиме, у прва четири стиха осликан је однос пастира и овце, или јагњета. Пети стих почиње говором о трпези коју „припремаш преда мном, на видику непријатељима мојим“. Пастир из првог стиха више се не појављује као онај који тјеши штапом и палицом, већ, како видимо, припрема трпезу и уљем маже „главу моју“. Ово је већ однос пастира са људским бићем, са човјеком, или, у ширем сагледавању педагогије божанског откровења, један виши ниво односа (уп. Гал 3, 24). Од тога да је Јахве пастир који нас води, одмара, штити али и коригује штапом и палицом, Он постаје Онај који нам припрема трпезу и уљем нам маже главу, што у библијском разумијевању значи да нас поставља поред себе (уп. Лк 15, 23), чини нас помазаницима и заједничарима (у хрватском језику постоји за ово лијеп израз – „сустолник“, а ми би се у српском језику могли послужити архаичним али лијепим изразом „сатрапезник“), синовима и кћерима у своме Дому. Посебно мјесто у хришћанској имагинацији заузима крај 5. стиха. Он казује о већ поменутој чаши. „Чаша моја се прелива“, објављује нам усхићени пјесник. И чаша и трпеза која је припремљена указују нам на догађај Вечере Царства, онај који се у нашем искуству предокуша на Светој Евхаристији. Ова слика у псалму долази након слике о долини сјенке смрти, којом уз присуство и заштиту пастира проходимо без страха. Није ли ово можда алузија на потребу умирања у Христу (Римљ 6), светотајинског крштењског умирања које нас управо и поставља пред ту трпезу? Чини се да јесте, што псалму даје још јаснији јмесијански карактер, а новозавјетним људима нуди један нови видик. Присуство и стварност таквог видика би ваљало освијестити у свакоме од нас, јер освијештеност те врсте једина је кадра да нас постави у оно озрачје у коме прости „видик“ у опсегу хоризонта овога свијета и његових закона јасно бива само видик у опсегу „долине сјенке смрти“. Тај видик, како је већ наведено, помиње се у 5. ст. који говори о томе да су и трпеза и чаша која се прелива постављени „на видику непријатељима мојим“, а то су зло и смрт, усред којих постоји Црква и њена од Бога справљена трпеза и чаша, као предворје Очевог Дома. Видик просвијећен проласком кроз сјен смрти до чаше која прелива, видик је заједничарења са Оцем, за његовом трпезом и у његовом дому. Управо у овом тону псалам и завршава, кроз изражавање наде да ћемо уз присуство доброте и милости Његове боравити „у Дому Господњем, у данима многим“. О 23. псалму могло би се писати још много. Такав рад кретао би се у смјеру његовог уклапања у контекст цјелокупног Псалтира, у разнобојни колорит књиге која драматично сагледава људску душу у свјетлости близине Божије једнако као и у вртлогу животних страхота и отуђености од божанске близине. И у још шири контекст Библије као такве. Ипак, ових пар ријечи написано је како би се у најкраћим цртама указало да су његова илустративност, поетска снага и више од свега – осјећај наде кроз повјерење у Бога сами по себи довољни да, ако ништа друго, а оно пруже трачак свјетлости свима онима који ходе долином сјенке смрти. Уз све речено, додајмо да сјај ове Духом натопљене књиге може да се сагледа и уколико дозволимо да нам 23. псалам буде прозор у њу, кроз који ћемо да уочимо да унутра има још много излива душе које прах људски ставља пред Творца, који од тог праха у Христу, Духом Светим, жели да изваја у свакоме од нас Новога Адама, истински живе људе, Цркву Новог Божијег Свијета. Дражен Тупањанин https://teologija.net/23-psalam/

Интервју са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем за дневни лист Политику, разговор водила: Јелана Чалија. Ваш позив на мир, љубав и дијалог на почетку Божићног поста, када су се на уличним демонстрацијама догодили први инциденти, протумачен је од дела оних којима је упућен као сврставање Цркве на једну страну. Није први, већ ко зна који пут да се Цркви, не без лоше намере, приписује сврставање уз власт. Црква је уз Христа, то сте небројено пута поновили, али да ли је боле такве искључивости? Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и грца, каже Шантић, не као фразу... Нисам се обратио некој апстрактној маси, него мом народу. Народу који је јуче изашао из рата. Јуче из грађанског рата због распада државе, прекјуче из Другог рата и крваве револуције, тек две деценије раније из Великог рата. Пар година пре из Балканских ратова.... Нема краја... Да не набрајам даље. Људи, станите. То што се у последњем рату Срби нису међусобно убијали изгледа да некоме веома недостаје. Као да се по сваку цену тражи разлог да то буде надокнађено. А колико је глава српских од српске руке пострадало у двадестом столећу! Шта очекивати од патријарха или од било ког хришћанина? Једноставна, библијска мудрост изречена речима мајке Јевросиме: ... да зло добра донијети неће, добар је коментар и о аутодеструкцији на ауто-путевима, мостовима, раскрсницама која се приказује као врхунска врлина. Ни за запету не мењам мој позив на мир, љубав, штавише на цивилизацију љубави. Притом инсистирам на перманентном дијалогу, који ће донети делатан мир. Увек сам се уздржавао да не упутим горку реч медијима, новинарима, посленицима јавне речи. Поред свештеника, највише мојих пријатеља су новинари. Синтагма посленик јавне речи, има сакрално значење, ако се боље замислимо. Обавезује много, много... Знам веома добро и колико зна да буде тежак, горак новинарски хлеб. Али, забога, поједини медији личе на Прокрустрову постељу, а новинари на самог Прокрустра, митског јелинског гостионичара који је ономе који легне у његову постељу уколико је сувише дугачак одсецао ноге, а неког кратког је истезао до кидања и смрти. Значи, уколико се нечији став не уклапа у тренутно задату слику стварности коју одређени медиј диктира, тим горе по стварност, а оно што се изговори ће, или растезати или исећи да би се уклопило у пожељни идеолошки контекст. А таква прокрустровска медијска политика генерише насиље на улицама. Због одговорности коју имамо сви за све, морамо то да признамо једни другима. Стварност никада није у црно-белој техници. После позива на мир, лично сам критике примио са обе стране. Веома, веома сличне. Сетих се те вечери Кеноових Стилских вежби, где људи један исти догађај виде и тумаче потпуно различито. Код Кеноа је то духовито, а у Куросавином Рашомону трагично. И то треба узети у обзир, односно у памет. Тек је омеђивање Цркве страначким оградама апсурдно, ускогрудо, недалековидо. Има тога сувише и у Цркви, али на срећу много, много мање него страначких и медијских пројекција. Цркву не можемо да омеђимо, ни просторно ни временски, а камо ли страначки. Црква увек гледа целину, ако хоћете не целину једног народа, макар био и мој народ - најбољи, како ја видим српски народ. Црква гледа човечанство, универзум, васељену и будући век. Црква Литургијом, животом, свим светим тајнама, икономијом спасења, узноси епоху у будући век, у Царство небеско. Епоху у тоталитету, све - људе, природу, живу и неживу. Какве странке, власт и опозиција за Бога милога! То, пак, не искључује бригу Цркве за данашњицу, за хлеб, за мир. Мир пре свега и мир више од свега. Мир је највиши божански дар који је дат свим људима и који подразумева склад са Божијом промишљу. Мир је плод Божијег благослова, благослова његовом народу. Пророк Исаија каже на неколико места да мир ствара плодност, блатостање, напредак, радост. То управо ја желим мом народу и за то се молим: да буде плодан, да се рађамо и множимо, да буде креативан, напредан, да живимо у радости, да се радујемо једни другима и да помажемо једин другима, а не да се млатимо моткама по улицама. Свако има одговорност за мир. Ја моју одговорност доживљавам и живим на овакав начин. Онај ко у Цркву уноси дух политичког странчарења или било каквог странчарења је промашио тему. А промашену тему до промашеног живота, дели кратак корак. Колико је за Српску Православну Цркву важно потписивање Темељног уговора са Црном Гором и како данас гледате на однос према Српској Цркви у тој суседној земљи? Недавни предлог Европске комисије да се у јавном говору у Европској унији не користи реч Божић, опомиње нас да ће у годинама које су пред нама бити озбиљних притисака за промену хришћанског идентитета европских народа. И из тог угла гледано, мислим да је добро да се закључи уговор који ће, макар осујетити намеру било које будуће владе да тако нешто покуша. Наш савремени писац из Боке сигурно претерује када каже да су идентитети у републици Црној Гори и иначе непоуздани. Литије су га у потпуности демантовале. Чињеница да су аналогни уговори закључени са Светом Столицом и са Исламском заједницом, оставила је већински народ, већинску заједницу и већинску Српску Православну Цркву у апсурдно неравноправном положају у својој матичној земљи. Ја са пуном одговорношћу и повишеном обазривошћу прихватам чињеницу да ће Темељни уговор, када га закључимо, по правној снази бити изнад локалних закона. Стога ћу и овде поновити надам се познати став да одредбе уговора морају бити на добро свих и да нико не сме да буде због њих ускраћен за неко право. Лично се осећам обавезним да на исти начин уважим и заштитим интересе обе уговорне стране, и Српску Православну Цркву и Републику Црну Гору. На то ме обавезује и чињеница да обе стране у огромној већини чини један исти верујући народ, наш народ, те да се уговорне одредбе односе на тај крштени народ Божји, на његова права, права народа из литија, права народа који живи на подручју на коме је рођен отац Светог Саве, на коме је Свети Сава основао прву епископију, а за његовог рођеног стрица написано Мирослављево јеванђеље. Нема никакве сумње да ћемо, чим се политичке прилике у Црној Гори среде, приступити заједничком расматрању свих досадашњих опција које су нам из Подгорице достављане. Ако буде сврсисходно, неће нам бити тешко да кренемо и од сасвим белог папира. Све ћемо учинити на добро народа, државе и Цркве. Дакле, као и сви у нашој Цркви, по овом питању сам потпуни оптимиста. Чини се да је скопска јерархија поново кренула у нови круг покушаја да реши проблем сопственог статуса. После покушаја у Софији, тренутно су дошли до Истамбула. Какви су њихови изгледи? Како ви видите тај проблем? Сваки разговор који може да створи минимум могућности за успостављање нарушеног јединства Цркве је благословен и мене радује, јер се ради о још једној од рана која и мене и сваког свештеника, епископа Српске Цркве, па и многог верника боли. Сваки раскол је рана на телу Христовом, на Цркви. У ово време када је међусобно удаљавање људи једних од других постало пожељно, када је томе, на жалост, претходило и дистанцирање између посмесних православних цркава, актуелна настојање јерархије која пребива ван јединства видим као знак савести, као знак спознаје да стање раскола за њих није природно и одрживо. И ми овде у Пећкој Патријаршији, српски епископи, не само да не одустајемо, него са пуном одговорношћу за верни народ у Северној Македонији, чија је побожност, љубав према Цркви Христовој свима позната, желимо да се нарушено јединство васпостави. Свети Архијерејски Сабор је на последњем заседању сагледавши различите могућности које пружају свештени канони и начела црквене икономије одлучио да поново позове архијереје које су се одвојили од Пећке Патријаршије да заједно у братском, стрпљивом дијалогу нађемо благословено решење. Веома сам задовољан што су, после свих искушења, заправо великих страдања, архиепископ Јован и сви његови епископи, изразили највишу свест, љубав према Цркви и верност Христу, кључно доприносећи сагледавању начела и могућности црквене икономије у решавању проблема раскола у овим епархијама. Ја изражавам лично уверење да је једини прави пут којим треба ићи да би овај проблем добио трајно решење, пут од Скопља ка Београду, или од Београд ка Скопљу, свеједно. То је дефинисано и томосом којим је цариградски патријарх 1922. године, потврдио да епархије у садашњој Северној Македонији припадају Српској Патријаршији. Нико други нас неће и не може боље разумети него ми који смо се вековима на овом широком балканском простору заједно уграђивали у Цркву Христову, немајући никаквих међусобних неспоразума. Лично сам уверен да они који су 1967. године прекинули међусобно општење, то нису учинили по свом разуму, али да сада ми имамо могућност и пуну слободу да по свом разуму учинимо све како би сви могли приступити заједничкој чаши. Уколико нам је то заиста циљ, онда натпис на етикети не може бити почетна премиса за разговоре, него циљ који треба да буде плод молитве Богу, Светом Сави и Светом краљу Милутину, светом Клименту и Науму, светом Ђорђу Кратовцу и свим светима прецима нашим који су својом вером, изграђивањем Тела Христовог на земљи и мучеништвом постали наши животни топоси. Молитва овим светима указаће нам благословена решења за сва комплексна питања која су део решења, али ми епископи Пећке Патријаршије свесрдно желимо да се ово питање реши. Због чега још увек није обављен свечани чин Вашег устоличења у Пећкој патријаршији, древном седишту српских патријараха? Да ли је разлог пандемија или и друштвено-политичка ситуација у покрајини? Разлог је једноставан. Епидемиолошке мере су непредвидиве и често су толико рестриктивне да устоличењу најчешће не би могли да присуствују ни сви чланови Светог Архијерејског Сабора, а камо ли верни народ. Стога ћемо сачекати да се епидемиолошке околности нормализују како би устоличењу могао да присуствује свако ко жели. Ја то из свег срца желим, али не журим. Који су главни доприноси веронауке образовном систему, њена главна постигнућа за ових двадесет година откако је враћена у школе? Заједно са осталим поглаварима традиционалних цркава и верских заједница указали сте на проблеме и тражили њихово решавање. Доста формално звучи питање, па ћу Вам тако и одговорити, али ћу настојати да одговор бити целовит . Закон о образовању као најважније циљеве образовања и васпитања у Републици Србији, наводи: развијање здравих животних стилова ученика, њихов пун интелектуални, емоционални, социјални и морални развој; развијање позитивних људских вредности; развијање личног и националног идентитета. Мени се чини да од свих предмета једино Верска настава говото у целости обухвата све неведене циљеве и даје заиста незаменљив допринос нашем образовном систему. И из тог разлога смо се као и 2001. године, сви представници традиционалних Цркава и верских заједница сагласили да је неопходно да Верска настава треба поново да буде изборни предмет, а не изборни програм, као што су Руке у тесту, Чувари природе, на шта је сведена без чак формалног обавештавања заинтересованих Цркава, родитеља, ученика. Али ја сам уверен да важност веронауке попут покојног др Зорана Ђинђића и његове Владе, истински препознаје и Влада Ане Брнабић. Да потсетим и то да се Ђинђић није определио за Верску наставу из неких лукративних, политичких разлога, за шта га појединци из његовог најближег окружења оптужују. Зоран Ђинђић је лично, своју децу узео за руке и довео на часове Православног катихизиса. Исто тако, ми очекујемо да после двадесет година рада, наставници вероучитељи, не буду дискриминисани у односу на све запослене Србији, јер су на основу личних и стручних квалитета, потпуно интегрисани у све токове образовно-васпитног процеса у основним и средњим школама, те да им се омогући да коначно буду запослени за стално, а не да им се уговор обнавља сваке године. Трудом бројних генерација и упорношћу многих, од патријараха и највиших државних представника до обичних грађана, засијао је Храм Светог Саве из којег се и Ви често обраћате вернима и узносите молитве Богу. Остали су мањи радови на довршењу Храма и велики свечани чин освећења мозаика. Када би ова молитвена свечаност могла бити уприличена? Заправо служићемо чин освећења храма. Молим се Богу и Светом Сави да током предстојеће године, епидемиолошки услови буду такви да наши људи са свих страна света могу да дођу на Врачар на освећење. У храму се, најчешће, нека ми други опросте, сећање је сигурно варљиво, сетим да су поготово у почетку, прилози за храм стизали највише из Сједињених Америчких Држава и из моје Босне. На послетку је стигла помоћ и уметничка и материјална из Русије, али посебно и огроман допринос Владе Србије, који је резултат визије и сарадње мога претходника, блаженопочившег патријарха Иринеја и председника Александра Вучића. Без те сарадње и прилога државе далеко бисмо били од завршетка радова. Мени је припао благослов да настављајући сарадњу приведем радове крају те, ако Бог да, иако најмање заслужан ускоро организујем освећење велелепног здања, нашег заветног храма. Волео бих да Срби са свих страна тога дана буду у храму. Имам идеју, када би то могло бити, али је нисам проверио ни са Синодом, ни са мојим свештеницима у Београду. На пролеће или на јесен.... Пуних 15 година прошло је од усвајања Закона о црквама и верским заједницама. Колико је овај закон допринео стабилнијем положају српске Цркве у друштву и грађењу добрих односа са представницима државе? Закон о Црквама и верским заједницама је кратак и садржи свега 45 чланова. То је у складу са оним начелима по којима о неприкосновеним слободама закони ћуте. Његову вредност потврђује чињеница да су 2006. године у Устав Републике Србије уграђене начелне одредбе из Закона о црквама и верским заједницама, па су оне у највишем законодавном акту, под називом „цркве и верске заједнице“ постале уставна категорија. Претходни устави су избегавали и помињање појма црква. Исто тако, у поједине важне законе уграђене су одредбе из Закона о црквама и верским заједницама, тако да је са доношењем овог закона, пре петнаест година, започео процес обнове српског државно-црквеног права. У последњих петнаест година стварни положај цркава и верских заједница у друштву промењен је набоље. Процесима демократизације друштва, цркве и верске заједнице, превасходно захваљујући широкој подршци грађана, вратиле су се у јавни живот, одакле су деценијама биле искључене. Овај закон је унапредио положај Цркве у друштву и допринео изградњи добрих односа између Цркве и државе. Наш је идеал слободна Црква у слободној држави. Ту има много посла и никада не престаје грађење добре атмосфере и здравих друштвених односа. Малопре смо разговарали о Верској настави. На том подручју понекад, на жалост идемо корак напред, два назад. Закон о универзитету је, пак, благодарећи разумевању и политичкој зрелости, усклађен са реалним животом на Богословском факултету. Уверен сам да ће се и питање статуса Верске наставе, као кључног формативног предмета решити на опште добро. Ни ми у Српској Православној Цркви, ни наши сарадници из традиционалних Цркава и верских заједница, са којима делимо успехе и искушења, а та чињеница ме чини веома задовољним, од тога свакако не можемо и нећемо одустати. Још увек се боримо са епидемијом вируса корона, по свему судећи и ова година проћи ће у знаку те борбе. Посетили сте прошле године баш о Божићу, као митрополит загребачко-љубљански, ковид позитивне пацијенте у загребачком Центру за рехабилитацију. Шта бисте данас поручили онима који се боре са овом тешком болешћу, али и онима који изгледа не маре за позив попут оног „да чувамо једни друге“, да поново цитирам Вашу поруку с почетка овог разговора? Ваше питање ме потсећа, опомиње ме да без обзира на то на каквом се положају налазим, коју дужност вршим, у околностима као што је епидемија, сви делимо исте бриге, исте страхове, исте наде. Тако сам и ја период између два Божића, без обзира на промене у животу, провео слично као и било ко други. Посећивао заражене у болницама, прво оболеле старце и старице са Кордуна у једној загребачкој клиници, патријарха Иринеја у војној болници на Карабурми, обилазио болесне пријатеље, молио се за упокојене, молио се за болесне да оздраве... Као и било који други суграђанин безброј пута разговарао, анализирао, размишљао о овој болести, последицама на друштво, појединце, привреду, страховао за ближње. Данас ме је онеспорожило сазнање да поново има више од две хиљаде заражених дневно. Све то имајући у виду, осећам потребу да још једампут најкраће одговорим на једну дилему која је наметнута, а која оптерећује савест многих православних хришћана. Једноставно да кажем: болест се не преноси светим причешћем. Замислите колико би свештеника преживело актуелну епидемију да се зараза шири причешћем? Веома мали број. Тако да ово питање за нас није тема. Греше и они који мисле да је свето причешће лек против короне или неке друге болести. Свето причешће је лек за бесмртност. Стога сви верујући људи треба да слушају препоруке лекара и надлежних власти, али да истовремено будемо ослоњени на Христа Господа, најбољег лекара душа и тела наших, да му се сви молимо да зараза што пре прође, како не бисмо постали жртве страха, колико од вируса, толико од ближњих, са којима, кажу нам, треба да будемо на дистанци. Човек је човеку потребан, а страх од другога је ропство које нас цепа и спречава да чинимо све што је на корист наших ближњих и заједнице којој припадамо. Ово је први Божић који српска Црква и верни народ прославља са 46. поглаваром на трону Светог Саве. Како се Божић прослављао у Вашем дому: оном родитељском у Чуругу, светоархангелском у Ковиљу, митрополијском у Загребу? У Чуругу, Ковиљу, Загребу, у привременом смештају у банијским селима, у косовским и метохијским геотима, на Теразијама, у Њујорку и Јонахнесбургу, Херцег Новом и Љубљани или, што песник каже, од Солуна до Будима, где год српских тића има, свуда се у радости прославља Божић. Радост треба да буде и јесте непроменљива константа прослављања Рождества Христовог. Kод верујућих православних људи, који заиста у великом броју широм нашег света долазе у храм на божићну службу, радост је неизвештачена, искрена, ни налик маркетиншки дефинисаним осмесима, које због комерцијалне добити форсира глобална култура или анти-култура. Окупљенима у светом храму, а потом у светињи дома за празничном трпезом, онима који прослављају лечећи или бивајући лечени у болницима, војницима, полицајцима и другима који су на професионалним дужностима, затвореницима, морнариma на далеким морима, свима нека Рождество Христа Богомладенца донесе радост, уједини нас у заједништву, у молитви једних за друге, у вери, нади и љубави. Мир Божји! Христос се роди! Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом несрећних и дуготрајних сукоба између муслимана и хришћана на нашим просторима У нашој основној четворогодишњој школи Вехбија је радио дуго. Кад сам пошао у пети разред, у Вареш Мајдан, наставници су на нас гледали прије свега као на Вехбијине ђаке. Добијали смо оцјене некад за једну, а некад и за двије више од оног како смо код нашег учитеља пролазили. Он сам нам никада није давао оцјене током школске године, или бар није да ми знамо. Само бисмо на крају добили ђачку књижицу, и то би било то. Када би нас оцијенио, није било питања и приговора, нити је ико сумњао у ваљаност његових оцјена. Учитељ Вехбија није био ожењен. За толико година живота у нашем малом планинском селу за његово име се није везао ниједан скандал. Долазио је у све наше куће, да гледа телевизију, дневник и утакмице. Знао је да остане подуже, али опет му људи нису замјерали. Пушио је цигаре које су биле упаковане у зелено-бијели папир, а звале су се 57. Пушио је стално, чак и на часовима. А кад год је пушио, држао је ногу преко ноге и био је замишљен. Цигаре је држао елегантно, као неки добар глумац у америчком филму, а у то су вријеме глумци у филмовима, ако су ишта значили, обавезно пушили. Мени је нарочито било занимљиво што је увијек писао наливпером, које је било црно са зеленим поклопцем – и за дивно чудо – никада се није њиме умазао. Имао сам утисак да само он на цијелом свијету зна како се пише тим пером те да зато само он има право њиме да пише. Што се тиче физичког изгледа, био је мршав, увијек чист и педантан. Није био ни снажне грађе, ни превише слаб, али никада није обављао физичке послове. Истина, није знао ни фудбал да игра. Како оно кажу, имао је двије лијеве ноге, чега је био свјестан. Пратио је ипак спорт, нарочито кошарку. Премда је често гледао утакмице репрезентације и Босне код мог стрица Душана и код мајчиног ујака Новице, кад је учитељ ту, ја нисам смио да се помјерам или коментаришем. А то што је он увече био у нашим кућама сутрадан у школи није помагало. Иначе, увијек би носио лагане јакне, панталоне на пеглу и дубоке патике, које смо звали шангајке. Коса му није била густа, већ мекана и ријетка, но није био ћелав. Имао је лијеп рукопис, а и нас је учио лијепо да пишемо, те нас је стално подстицао да читамо књиге и развијамо машту. Вехбија је за све нас био друг учитељ и једини прави господин којег смо познавали. За нас ђаке најупечатљивије било је ипак то што његов час није трајао 45 минута. Час је, колико се сјећам, трајао док он не каже да је завршен. Тако смо некада остајали баш дуго у школи, а то је зависло од његове процјене – и опет се никада нико против тога није бунио. Некад је и одмор, ако смо се лијепо заиграли, могао трајати и по сат и више. Око школе смо сваке године садили цвијеће и све је морало бити чисто – учионице, тоалети, степениште. Кад би дошла зима, чистили бисмо снијег – обично они снажнији међу нама, у које ја, на моју жалост, нисам спадао. Ишли смо на излете у природу, а у природи смо и живјели кад год је он хтио или кад год би се њему ишло, а ишло му се кад је био сигуран да је лијепо вријеме и да неће пасти киша. У природи смо учили биологију и попуњавали хербаре. На путовањима и екскурзијама био је веома пажљив према нама, као онда када смо ишли на море са школом, које је он нарочито волио. Добро је пливао и ми смо, иако планинска дјеца, сви научили да пливамо захваљујући њему. Да ли је некад неког повукао за уво? Мислим да јесте, али мене није, мене је зато критиковао што сам мршав и што не доручкујем… Док ми ове слике пролазе кроз главу, никако не умијем и не могу да дефинишем ту необичну личност. Јављају ми овдје, у Београд, да му сви говоре да му је боље и паметније да оде у већински муслиманско село или у сам град, јер ће тамо бити безбједнији, јер ако нападну на нас – нико неће знати да он једини није Србин. Он то одбија одлучно. – Немам ја куд, ја сам са овим народом толико хљеба појео. Па, ови људи, младићи и дјевојке, сви су они моји ђаци и какав бих ја човјек био да их сад оставим? – упорно је, кажу, понављао. На попису 1991. изјаснио се као Бошњак, муслиман – и наравно – нико му то није замјерио, премда је он био више комуниста, како се мени чинило. Но ништа од тога није било битно. Битно је било да је он наш учитељ, који је ту моћну професију, све су прилике, одлично обављао. Да су сви моји учитељи послије њега били као он, ја бих сада завршавао студије ко зна гдје, а не овдје – помислих надобудно. Ова размишљања о учитељу разгалила су ме до суза. Неки људи остављају значајан траг у нашим животима, а да понекад ни ми ни они нисмо тога свјесни. Гранични моменти, изгледа, откривају ко је ко, али и све оно што је могло заувијек остати скривено о нама и неком нашем односу. Због свега ми је дошло да заплачем, али није ишло. Гледао сам у плафон и дуго држао широм отворене очи. Хтио сам, макар на силу, да пустим сузу за својим учитељем Вехбијом. С том мишљу почео ме је хватати сан, али одједном више нисам желио да заспим. Желио сам да размишљам о том човјеку, о којем досад никада нисам пуно мислио. Он је био нешто попут константе у мом животу, неко ко се тамо, у тој Планиници, подразумијева. А види сад, одједном је он, стицајем несрећних околности, сувишан и одједном је он, који једини никада никоме није представљао проблем – постао проблем. И није он никоме од нас у селу проблем, него онима за које очекујемо да ће нас напасти. А ко су они? И зашто би нас напали кад смо само људи, баш као и они? Како је сада све то моје мудровање недовољан и танак аргумент у овом лудилу, у којем је кренуло уништавање свих оних који нису оно нешто што ја јесам. Заиста за људску глупост нема кантара. Било како било, ми у Планиници смо имали среће што нам је човјек попут Вехбије био учитељ. Није био само добар учо, него – ево сад се то нарочито види – и ријетко добар човјек. Како ли је њему и његовој души у овим тренуцима кад се руши читав један свијет којем је служио и у који је вјеровао. А, ето, баш сам због њега понекад потајно прижељкивао да постанем учитељ, што ми се уједно чинило узвишеним и недостижним циљем. Ко зна, можда је управо он заслужан за то што сад имам потребу да запишем ове редове. П. С. Планиница је нападнута 30. маја 1992. Четворо људи је изгубило живот, неколико их је теже и лакше рањено, док се цијело село морало иселити на српску територију. Учитељ Вехбија је и током напада, а и послије њега остао у селу. Они коју су га познавали кажу да је умро од туге за људима с којима је провео готово читав свој вијек. Одломак из необјављене књиге. Извор: Епархија диселдорфска и немачка

У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Данас смо чули како је један законик приступио Христу искушавајући Га питањем: „Како да живим да бих имао живот вечни?“ А Господ га пита: „А шта је о томе написано у закону?“ и он одговара: „Воли Господа Бога твог свим срцем твојим, и свом душом твојом и свом снагом твојом, и свим разумом твојим, и свог ближњег као самог себе.“ И Спаситељ му каже: „Тако поступај и имаћеш живот вечни.“ А овај законик, желећи да се оправда, зато што његов живот очигледно није одговарао ономе што је читао у закону, лукаво упита Христа: „А ко је мој ближњи?“ И Господ му је на то испричао догађај – причу. Један човек је из Јерусалима ишао у Јерихон и пао је у руке разбојника. Напали су га, опљачкали, претукли скоро до смрти и једва живог оставили да лежи на путу. Поред је пролазио свештеник и није обратио пажњу на овог несрећника, ништа није учинио. Затим је пролазио левит, и то је био човек који је на посебан начин близак храму, служењу Богу. Пришао је, погледао овог несрећника и такође прошао поред њега. И пролазио је Самарићанин – јеретик, човек с којим Јевреји нису општили. У Јеванђељу има неколико места на којима се и Христос Сам среће са Самарићанима и већ из Јеванђеља знамо да су се Јевреји према њима односили с презиром као према издајницима вере, као према људима који су изопачили истинско богопоштовање. Самарићани су знали нешто о истинском Богу, али је код њих било много паганских примеса и Јевреји су их избегавали. Дакле, овај Самарићанин је угледао несрећника – а претучени је био Јеврејин – сажалио се на њега, очистио му је ране и превио их, ставио га је на свог магарца и однео у гостионицу. И у гостионици је служио овом несрећнику, а затим је требало да оде својим послом и дао је гостионичару новац и рекао да ће му, ако више потроши на лечење овог човека, касније надокнадити трошкове. И Господ пита законика: „Дакле, ко је био ближњи овог несрећника?“ и он Му одговара: „Онај који му је учинио добро.“ „Иди и ти поступај исто тако, па ћеш живети,“ – каже Господ (в.: Лк. 10: 25-37). У овој причи видимо разобличавајуће речи Господа о нама, савременим хришћанима. Истовремено видимо и ко је ближњи. Одједном схватамо да човек за којег се чини да је далек од Цркве може бити много вернији Христов следбеник од нас. Чини нам се да исправно живимо: постимо, обављамо молитвено правило, долазимо на исповест, дајемо неки прилог за храм – наш живот је уједначен и исправан. Али кад би било тако не би било толико много страдалника око нас. У Москви има много храмова и својствено нам је да се тиме поносимо. Али ми почињемо да се поносимо не само због ових храмова, него уопште. Наши преци су учинили много и ми се тиме веома поносимо и понекад тако гледамо на свет: „Постојимо ми, постоје они. Наравно, ми смо бољи!“ Бољи смо управо зато што су наши преци чинили такве подвиге, што имамо тако велику земљу, што смо сачували православну веру. Али да је заиста тако, не би било толико много напуштене деце и напуштених стараца који живе у апсолутно ужасним условима. Колико је пре револуције у Русији, у Москви, било различитих свратишта и добротворних установа! Руски богаташи су то увек имали добро на уму. И дан-данас у Москви постоје ове дивне зграде, само што их користе други људи у друге сврхе. Има чак и таквих зграда у којима постоје домаће цркве, али су то сад нечије канцеларије. А некада су људи којима је Господ слао богатство имали на уму шта је прави хришћански живот и ово богатство су трошили на то да би ближњи могли да науче да нешто раде, да би и сиромашни људи који се нађу у главном граду имали где да спавају. И нико ове људе није приморавао, никаква држава их никаквим порезима није наводила на то, просто им је њихова хришћанска савест говорила шта значи волети Бога и шта значи волети ближњег. Ако не волимо ближњег који је поред нас, не можемо да волимо Бога и сва наша спољашња побожност је исто такво фарисејско понашање које је било својствено оним људима који су све време искушавали Христа, који су знали закон Божји, али нису живели по њему. О чему нам још говори ова прича? О томе да свог ближњег треба да видимо и у човеку који можда уопште није црквен и који не зна ништа о Богу, али чије је срце отворено за милосрђе и љубав. Наравно, то не значи да пре свега треба да волимо неке даљње људе; пре свега треба да будемо хришћани и да волимо свог ближњег. А колико често хришћани мрзе хришћане! Други људи нас гледају и кажу: „Па какви сте ви хришћани? Не можете да живите међу собом у миру, а нас учите како да живимо.“ И тако се хули Христово име, хули се и Црква. А све зато што не налазимо у себи снаге и времена да послужимо свом ближњем, иако то у ствари није нимало тешко. Желимо да спознамо тајне спасења: читамо свете оце, трошимо много времена на усрдне молитве, копамо по својој души да бисмо је очистили у покајању. И исто као свештеник и левит из приче пролазимо поред свог ближњег – то је ужасно и страшно. То говори о томе да је спасење врло далеко од нас и да је наше хришћанско друштво болесно – тешко је болесно, али се надајмо да није смртоносно. Апостол данас каже: будите достојни звања у којем сте призвани. Будите јединствени у овој љубави према Богу. Само Бог треба да буде у вама и ви треба да живите у овом јединству љубави и вере (в.: Еф. 4: 1-6). Међутим, ово јединство је могуће само ако буде постојала права и делатна љубав према ближњем која је љубав према Богу Творцу. Амин. Jeромонах Игнатиjе (Шестаков) Московски Сретењски манастир https://srpska.pravoslavie.ru/135854.html

У уторак, 22. септембра 2020. године, у порти храма Ваведења Пресвете Богородице у Врбасу, архимандрит Михаило Биковић, игуман манастира Јовања, одржао је предавање на тему „Мој живот у Цркви”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Кнез Махмут Бушатлија потомак владара Зете Ивана Црнојевића интервју нам је дао у манастиру Острог. Титулу предака вратио му је лично митрополит црногорско-приморски Амфилохије, након што је после пет векова исламске вероисповести своју породицу вратио у православље. Његов предак био је и Махмуд паша Бушатлија. Њему је лично Петар II Петровић Његош у бици на Крусима одсекао главу која се и данас чува у Цетињском манастиру. Три века након тог догађаја, његов потомак крштен је управо на Цетињу, а добио је име свог претка Станка Црнојевића. Махмуд Бушатлија, један од најпознатијих стручњака за улагање и стране инвестиције у манастиру Острог проводи неколико месеци годишње од како се вратио у православље. Каже да дан у манастиру почиње око седам ујутру, после литургије је неизоставан разговор са монасима и свештеницима у заједничкој трпезарији, а онда свако оде својим послом. Бушатлија мало „злоупотребљава” титулу кнеза Бушатлија прича да је неко ко не бежи да стекне ново искуство па то користи и овде. „Врло радо долазим у амбијент који је под покровитељством једног Свеца чије се присуство осећа и дан данас и то ми даје снагу да радим. Последњих година доста проводим овде, додуше, мало злоупотребљавам своју кнежевску титулу па остајем и дуже него што је то у манастиру нормално”, прича нам Махмуд Бушатлија. Сматра да је Острог центар који зрачи енергију која обухвата све људе и доводи их у цркву. Ово светилише је универзално, додаје он, јер га посећују припадници свих вероисповести. „Мислим да то јединство игра веома важну улогу што се видело и у чињеницама ко је све излазио на литије. Оне су превазишле верни свет, окупљао се народ не водећи рачуна о нацији и вери. Одавде зрачи та енергија која дозвољава да људи превазиђу 30 година константног притиска на растављање овог народа на националне Србе или Црногорце. Показало се да је то све ништавно и да су сви они заједно”, рекао је наш саговорник. На помињање литија, које су због ванредног стања одложене, Бушатлија каже да су оне биле начин да грађани покажу незадовољство политиком али и економијом у Црној Гори. Наш саговорник сматра међутим да би до пада интересовања за литије у будућности могло да дође само ако би држава у наредних месец дана ванредног стања успела да поправи све оно што је уништавала последње три деценије али не верује да је то могуће учинити. Због тога, каже, не очекује да ће се осећај грађана те земље према литијама променити. Црна Гора најбољи ђак Европске уније, а чека је банкрот Црна Гора је од 2017. чланица НАТО али у односу на Србију предњачи и у чланству за Европску унију. Међутим, наш саговорник је категоричан - ова Европска унија није мерило неког квалитета и њихова похвала не би смеле много да значи у реалним основама. Наравно, додаје он, дневна политика ће се увек ослонити на такву похвалу не водећи рачуна да више хвали себе. „Политичари пренаглашавају своје учешће у економском животу и нормално да је све приказују као успех. Црна Гора има доста спецификума који не дају шансу за велике успехе — има 600 хиљада становника, деиндустријализовану економију и највећу стопу незапослености на Балкану која износи 15 одсто. Оно што највише брине јесте незапосленост младих у категорији од 16 до 35 година који овде не виде шансу и одлазе још за време школовања“, оценио је Бушатлија. Читав систем транзиције, односно тајкунизације, сматра он, довео је до тога да је у земљи изражена поларизација и да је сада пола становништва на граници сиромаштва, док се овдашњи политичари хвале са БДП-ом и упоређују га са другима. „До пре две године јесте био највећи на Балкану али је то било захваљујући великом дугу. Ово је земља која једва 15 посто свога увоза може да плати својим извозом (док је то у Србији 70 одсто). Јавни дуг је прешао скоро 70 посто и на њему се не може живети дуго. Сматрам да је Црна Гора веома близу тога да дође у ситуацију да можемо да очекујемо и банкрот, јер ће јој све теже бити да се задужује”, рекао је Бушатлија. Он не види неку основу за оптимизам, осим ако то није оптимизам структуре на власти који гледа да прода свој имиџ што боље за следеће изборе. Арапи лажни, Кинези фер инвеститори у Црној Гори Од доношења Закона о слободи вероисповести многи су као један од разлога за његово усвајање наводили присвајање црквеног земљишта на Буљаричком пољу. Бушатлија са сигурношћу каже да зна да је једна црногорска адвокатска канцеларија доводила одређене Арапе у Митрополију црногорско-приморску. „Они су били заинтересовани за куповину црквеног земљишта на Буљарицама али сам по тим људима закључио да иза свега стоји црногорски новац који је раније изнесен из земље па се сада део тих пара враћа кроз пројекте који се приказују као арапски. Тиват је место где су они највише уложили и које се представља као једно од најразвијенијих општина. На жалост, то не осликава стварно стање на терену“, додаје он. Са друге стране, оно што је очигледно, каже Бушатлија, то су послови Црне Горе са кинеским компанијама. За критику је чињеница да земље Балкана саме одлучују о пројектима и доносе погрешне одлуке – раде оне који су неисплативи. Тој категорији припада и аутопут у Црној Гори који наводно треба да се настави и са српске стране. „Са економске стране, то је неприхватљив пројекат, јер повезивање Београда и луке Бар аутопутем апсолутно није исплативо. Много бољи пројекат била је обнова железничког саобраћаја, јер је то једини вид транспорта који би могао да допринесе подизању промета са два на пет милиона тона годишње, а и десет пута је јефтинији од друмског“, оцењује он. Аутопут у Црној Гори је, каже наш саговорник, доказ да Кина не врши политичке притиске кроз свој економски развој. Они не инсистирају на спровођењу уговора који им даје за право да далеко брже раде, већ остављају држави да она реши питање експропријације иако би по основном уговору могли да врше велики притисак. „Кинези процењују да Црна Гора не може да врати две милијарде евра, па је боље да стану у тренутку када је дуг 358 хиљада и зато цео пројекат касни“, објашњава овај стручњак за инвестиције. Корона и кинеска економија Шта ће се након вируса корона десити са кинеском привредом за Бушатлију није непознаница. Он тврди да је Кина млада, високо индустријализована земља и највећи је произвођач на свету. „То је постала захваљујући жилавом темпераменту и миленијумским стицањем искустава, јер код њих време не игра неку велику улогу, али посвећеност је јако важна. Читава њихова историја довела је до тога да се веома брзо адаптирају. То преносе и на индустрију што је у кризним ситуацијама веома важно да би земља што пре стала на ноге,” сматра наш саговорник. Као доказ за то је и чињеница да су за мање од три месеца, не само локализовали вирус него успели и да обнове индустрију у најугроженијим деловима. Са друге стране, веома су спремни да помогну осталима у невољи што смо могли да видимо на примеру Италије, рекао је Бушатлија. Извор: Спутник

Дана 16. јануара 2010. године навршило се двије године од свирепог убиства Оливера Ивановића, лидера СДП- а, који је био један од најзначајнијих српских политичара са Косова и Метохије. Убијен је 16. јануара 2018. године у 8:15 часова, пред вратима канцеларија у којима је провео скоро двије деценије политичког рада. Звучни запис емисије Из архиве нашег Радија доносимо разговор који смо 16. јануара 2019. године, поводом прве годишњице Оливеровог убиства, снимили са његовим рођеним братом судијом Мирославом Ивановићем. „Оно што мени импонује, и што на неки начин ублажава бол цијеле породице је управо чињеница што људи данас све више говоре о Оливеру. Људима се враћа сјећање на све шта је и како је Оливер за њих радио, или за неког другог а они су били свједоци и очевидци тога. Ја сам у ситуацији да, шетајући овим градом, бивам заустављан од људи који осјећају потребу да ми нешто кажу. Углавном се то своди на опис и препричавање свега онога шта им је Оливер у животу учинио, како им је помогао, како је у неким ситуацијама реаговао. Све то, у афирмативном смислу, помаже нам да мало утихне бол због Оливеровог губитка, јер и ми коначно, и онако нескромно сад схватамо да је Оливер заиста био велики човјек“- каже г. Ивановић. Он се сјећа и Оливеровог суђења и каже да у моменту када је Оливеру изречена првостепена пресуда по којој је за једну оптужницу добио девет година затвора и додаје: „Иза судског вијећа, у публици, чуо се врисак, плач, једна невјероватна драма људи које смо морали умиривати. У исто то вријеме Оливер се окреће и рукама показује, и говори ,,Смирите се, није ово ништа. Још ћемо се ми борити“. Дуго сам у судству али ја нисам имао прилике да видим толику храброст“-каже судија Мирослав Ивановић. У животу породице Ивановић и животу Оливера Ивановића спојено оно нераскидиво Косово и Метохија и Црна Гора, и косовски завјет и учење Марка Миљанова. Оливер ће живјети вјечно јер их је испунио! Извор: Радио Светигора

„Оно лијепо чега се сјећам су људи, који су били добри, благи, стрпљиви, који су претрпјели живот са мном. Заиста много чудесних људи, било да су најобичнији или они који су имали неку важну улогу у друштву... А онда долази безброј тих лијепих ствари - као што је ова свјетлост херцеговачког сунца. Топлина овог камена и зеленило Требишњице, Неретве и Брегаве. И то је мој живот и слика коју носим, што испуњава и моје очи и моје срце. Велика је то привилегија и радост имати такву једну слику и носити је ма гдје да човјек пође.“ Овако ће године свог епископског службовања у Херцеговини памтити владика Григорије. Епископ Диселдорфа и цијеле Њемачке, којем ће сутра вече у Културном центру поводом 20 година епископства бити приређена свечана академија, у разговору за емисију „У сретање празнику“ нашег радија каже да су те двије деценије за њега биле „један трен, бљесак муње, један тренутак у коме се догодило милион разних чуда“. Са непуне 32 године је постао владика и каже да је био веома млад за тако одговорну службу. „Било је једно страшно вријеме, посљератно. Владика Атанасије се повриједио па смо сви били око тога заузети, бринули смо се како да живимо у новој ситуацији. И та брига је моју пажњу одвраћала од тога да размишљам шта ће сада бити, него из дана у дан смо ишли даље и гледали шта да поправимо, доградимо, урадимо. Али све то у једном интезивном односу са људима, младим људима - и то је помогло јер су они увијек добри сатрудници, саборци, и у том смислу, ја сам све то лакше носио и догодило се на крају нешто много лијепо. Овај град је најљепши град који ја знам у нашем народу, гдје наши људи живе. И не кажем ја то само, то сви кажу. Сад долазе и људи које ја шаљем из Америке, Њемачке... Ево, синоћ ми је био у гостима румунски владика, који је био одушевљен тиме како један мали град може бити толико лијеп“, испричао нам је владика Григорије. У емисији Радио Требиња епископ Григорије је говорио и о својој новој књизи „Гледајмо се у очи“, која ће вечерас бити представљена у Мостару. Тај позив на гледање у очи, каже владика, упућен је свима који имају воље да прочитају књигу. У њој су, додаје, текстови које је објављивао у новинама и часописима, интервју у којем казује о свом виђењу свијета и животу, а који је захваљујући околностима био буран, у предратном и послијератном времену. „Ту је и блок интересантних бесједа које су настале током времена и под неким притиском и говоре о ситуацијама у којима сам се налазио. Говорио сам и у Сарајеву пред папом и у Дубровачкој катедрали, у нашим црквама - и одатле је извучено оно што је било најзанимљивије за издавача. И на крају у књизи постоји и наслов 'У огледалу', гдје људи који ме знају, пријатељи и познаници као што је бискуп дубровачки, муфтија мостарски, Дејан Бодирога, Богољуб Шијаковић, Вук Хамовић, говоре о мени. И то је велика част за мене, али са друге стране, некако нам увијек то огледало открива нешто што можда и сами не бисмо могли да видимо“, прича владика и каже да му је посебно задовољство што је увод написао академик Љубомир Симовић, наш велики писац и пјесник. Епископ Григорије, између осталог, у емисији „У сретање празнику“ говори и о томе како се носи са похвалама, али и критикама и злурадим коментарима на свој рачун, да ли је у Њемачкој као човјек срећан... Разговарала Сунчица Пешић. Извор: Радио требиње

Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене? Ово су питања која су у раном дечаштву и младости заокупљала пажњу Григорија Дурића, садашњег Епископа диселдорфско-немачког. Трагање за одговорима на ова питања постала су корен свега онога што је овај велики пастир наше Цркве урадио током своје службе Богу, Цркви и народу. Између осталог, та питања била су и корен настанка његове нове књиге – “Бити са другим”. Владика Григорије истиче да је његова књига “Бити са другим” настала као плод дугогодишњег размишљања и бављења темама које су, директно или индиректно, заокупљале његову пажњу готово читав део његовог живота. Сам процес настанка ове књге му је, како истиче, помогао да спозна и сагледа сложеност односа и веза на којима почива овај свет, који је, према Владикиним речима, једновремено рајска долина и долина плача. “Да бих своје увиде и запажања што јасније и уверљивије пренео на папир, било је пре свега потребно да проникнем у смисао и значај замашног и осетљивог посла писања, који захтева нарочиту отвореност ума и духа. Наиме, када једном узмете перо у руке, у трену раскрилите и отворите своју душу другоме, па чак и онда када је посреди научни дискурс, као што је то у овом случају. Стога је писање можда најсличније молитви – то је непрестани однос и окренутост ка другоме, јер све оно што напишемо подразумијева постојање читаоца” – истиче Владика Григорије. Владика сматра да је писање пођеднако усхићење и мука духа и ума – усхићење јер у ономе који пише тиња неизрецива потреба да са другим бићем подели оно о чему размишља или што осећа, а мука је пак јер је увек присутна бојазан да нећемо ваљано умети да мисао уобличимо и изразимо речју. “Настојећи да успоставим равнотежу између те две опречене силе које умногоме одређују сам чин писања, упустио сам се у проучавање и појашњавање Зизјуласове релационе онтологије, проучавање које није толико било подстакнуто потребом да се отиснем у научне воде, колико да пре свега самом себи, а потом и другима, пружим одговоре на питања са којима сам се сусретао још од тренутка када сам сам постао свестан себе и света који ме окружује” – каже Владика Григорије додавши да је из из тога проистекло његово занимање за изучавање управо Зизјуласовог схватања онтологије односа који владају између личности. “Да бих на ово питање пружио тачан одговор, присетићу се раног дечаштва и младости, времена у којем су ме интензивно заокупљала питања: Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене? Још у време када се почела јављати запитаност о свету који ме окружује, почео сам размишљати о вечности. То размишљање ће ме – некад свесно, некад подсвесно – пратити кроз цели живот. Будући да сам оца изгубио као четворогодишњак, за мене је тај губитак био од животног значаја. Владика Григорије сматра да је поменутом мисаоном озрачју добрим делом допринела је и зачуђеност пред тајнама природе и лица која су га тада окруживала. “Једновремено постајао сам свестан и чињенице о важности других људи за моје постојање. Да ближњи осмишљава и употпуњава моје постојање, научио сам још у породичном окриљу – из односа са мајком, братом, дедом (па чак и са умрлим оцем), из њихове љубави која је усмеравала сваки мој (по)двиг и поступак. Много касније, као ученик богословије, схватио сам да однос са другим бићем, из кога црпимо свој идентитет, био то братски, пријатељски, родитељски, љубавни или какав год други, бива тек у својој пуноћи остварен када је опосредован, употпуњен Богом и његовим присуством. То ме је учврстило у спознаји да успостављајући међуљудске односе заправо непрестано тежимо да успоставимо онај круцијални однос – однос са Богом.” Владика Григорије истиче да се преко ових питања и сазнања до којих су га она доводила полако упутио стазом боготражитељства која су га временом увела у Цркву. “У моје сећање трајно се урезала слика догађаја који је у крајњем исходу допринио овом чину. Једног дана, након неважне свађе са братом којег сам увек волео до обожавања, сломљен и очајан узео сам Јеванђеље које је стајало скоро нетакнуто од очеве смрти. Отворио сам га и почео читати. Био је то одломак који говори о односу са ближњим, братом, сваким човеком: „Ако ти сагреши брат твој…“ Изашао сам у дневну собу, тамо је брат гледао телевизију. Нисам ни поменуо претходну свађу, само сам рекао: „Могу ли да ти прочитам нешто!“ Ћутао је, а ја сам почео да читам. Након неколико минута приметио сам да плаче, а после неколико часова читања обојица смо плакали. Ништа нисмо говорили, нисмо тумачили или расправљали. Те ноћи сам почео да се молим. Стајао сам пред иконом и молио се искрено. Стално сам говорио и вапио: „Чуј ме, Боже мој!,“ јер сам чуо да се тако моли моја мајка. „Услиши глас мој, не остави ме, не одбаци ме, прими ме…“. Док се молитва умножавала и прочишћавала мој запарложени слух, односи са другима су се продубљивали постајући складнији. Много година касније на темеље вере обликоване још у детињству некако се природно надоградила теологија. Она је у мој живот ушла нечујно у четвртом и петом разреду богословије, када смо почели учити догматику. Теологија је постала нови занос, радост, пут и циљ. Учио сам о Богу Тројици, о Христу, о Цркви – све је то било веома битно за мене. Теологија је постала нови облик молитве, нови начин тражења одговора на судбинска питања” – написао је у предговору своје нове књиге “Бити са другим” Епископ диселдорфско-немачки Григорије и додао: “Послије завршене богословије и Богословског факултета је дошао рат и моје замонашење. Као свештеник у рату сахрањивао сам многе младе људе и то су сећања која се не заборављају и која сваки потоњи тренутак живота и радости прате као смртна сенка. Из тог времена памтим само две врсте односа: са Оним коме сам у руке предао своју душу, тј. своју слободу, и са онима које сам сахрањивао и којима нисам могао дати ништа, а који су постали моји верни сапутници. И опет је, као и приликом очеве смрти, смрт веома снажно поставила питање смисла живота. Иако смо често плакали и туговали за ближњима и даљњима, Црква нам је била све и давала нам је истинску Светлост. У том периоду Владика Григорије дошао је до важног закључка: Црква не би требало само да нам пружа одговоре на крајња питања већ да буде увек ту, у сваком тренутку наших живота. Уверен сам да она треба не само да нам разјасни зашто се неко рађа и умире, већ и да нам открије зашто постојимо и зашто јесмо. Владика Григорије у предговору своје нове књиге “Бити са другим” пише да су му искуства која је стекао у детињству и раној младости била од велике користи када је постао свештеник и старешина манастира: “Тај пут и живот били су једино могући у живом односу са Богом и са другим оцима и народом. Држао сам се чврсто за Господа и Цркву, проповедао сам, деци, омладини, људима! Највећа утеха је била у крштавању људи на рекама, на којима смо седели и плакали, бежећи од фараона овога света. Тада сам доживио Цркву, крштење и литургију као никада пре: снажну и свету, светлу. Сусрет светова збивао се међу нама. Несвети је чинио свако зло, али ми смо били некако удаљени од злога” – написао је Владика Григорије и још додаје: “У често непојамном редоследу животних догађаја постоји нека унутрашња закономерност којом нас Божија рука усмерава у одређеном правцу и с одређеном сврхом и циљем. Тако је све оно што у овом делу заокупља моју научну пажњу утемељено много раније, у детињству и младости. Трагајући за одговорима на многа питања (свестан сам: некада мање а некада више успешно), утирао сам пут разумевању теме која је предмет ове књиге. Теме о којима сам тада почео да размишљам тек ће у добу животне зрелости достићи свој зенит. Због њих сам, на крају, почео да трагам за одговором и на питање онтологије међуличносних односа, за постојањем у истинском односу. Ова књига је плод тог трагања и један од покушаја одговора на поменуте дилеме. Писао сам је са свешћу о својим немоћима и недостацима за које сам увек веровао да ће их Он благодаћу допунити. “То је и разлог због кога се усуђујем да вам је предам на читање, веерујући да ће се, упркос разноликости људских судбина, свако моћи препознати у поменутим питањима. Различите су околности које нас на ова питања подстичу, али је врло тешко замислити да тајна сопственог идентитета, који градимо у односу са другима, те проблем живота и смрти – и то не као апстрактних феномена већ управо у контексту љубави, тј. односа са онима које волимо и без којих нећемо и не можемо да замислимо своје постојање – може неком звучати незанимљиво и ирелевантно” – написао је Владика. Владика Григорије је нарочиту благодарност у посвети своје нове књиге “Бити са другим” упутио својој мајци Савки и духовном оцу владици Атанасију, “чија су му љубав, пажња и брига биле увек у животу, па и при писању ове књиге, велики подстрек и неисцрпна покретачка снага”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Дарко је био обичан, скроман човјек, смртник који није јурио за славом и зарадом. Волио је Цркву, људе. Највише је посјећивао манастир Врањину…. и ту гдје је пустио коријене скончао је свој овоземаљски живот. Иако смо много тога прошли заједно, ипак га нијесам познавао, јер овај последњи чин, подвиг, полагање живота за ближњег свога, потискује све пролазне ствари које сам знао о њему. Овим подвигом је рекао све о себи“, овим ријечима је Веселин Вујошевић подијелио сјећање са слушаоцима Светигоре, на свог брата Дарка Вујошевића који је трагично пострадао заједно са трочланом породицом Кумбуровић на Скадарском језеру приликом повратка са Литургије из манастира Врањина. Звучни запис разговора О трагично пострадалим вјерницима говорио је и ђакон Иван Црногорчевић који се осврнуо на Дарков подвиг – покушај да спаси породицу Кумбуровић, који никога није оставио равнодушним. Подсјетио је на литургијску молитву: Сваки савршени поклон и сваки савршени дар одозго силази од Тебе Оца светлости, протумачивши да ништа на овом свијету не можемо да урадимо мимо Бога – Божијега допуштења. „Дарков гест говори колико је био у Христу и колико је волио ближњег свога“ , казао је ђакон Иван и додао да иако га није дуго знао имао је утисак да га познаје читав живот. Дарка су, по његовим ријечима, красиле многе лијепе особине: ведар дух, полетност, поштење, људскост и скромност, љубав и радост: „Овај његов гест, покушај да спасе живот једне породице није изненађујући. Од тако великог човјека се тако нешто могло очекивати.“ Ђакон је казао да је часну и поштену породицу Кумбуровић упознао управо на мјесту гдје се и догодила несрећа, у манастиру Врањина 2013. године: „Из наше перспективе, овоземаљске логике, можемо да кажемо да је несрећа. Међутим, из Божанске логике је питање да ли је несрећа јер путеви су Божији несазнајни и Његова логика је увијек надљудска, надчовјечанска. Божија логика је логика љубави и никад као православни хришћани не смијемо да заборавимо и омаловажимо ту бескрајну љубав. Све наше молитве, литургијске и остале, су упућене на то да Бог са свима управља, тако је Бог на неки начин и ово уредио да то буде на спасење њихових душа.“ Присјетио се да је Ратка Кумбуровића последњи пут видио прије два – три мјесеца, када је био у неком проблему и Ратко се одмах понудио да помогне: „Изложио сам му проблем, без намјере да тражим помоћ. Међутим, он се моментално понудио да ми помогне и послије се око тога заузео више него што би најрођенији. Дуго ми је тај гест био на памети. Размишљао сам о том човјеку који не живи лагодним земаљским животом, али Бог му је дао ту бескрајну љубав коју ми је показао.“ Веселин Вујошевић се захвалио свима који саучествују у болу за пострадалима, за његовим братом, који су препознали Даркову жртву – подвиг, навијачима Будућности…, а посебну захвалност упутио је Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију. Ђакон Иван Црногорчевић је казао да треба да се сјетимо и оца Неофита, којег је сам Бог спасио јер није знао да плива, а који сад носи свој крст: „Битно је да се молимо да му Бог да снаге да издржи и да изнесе тај крст. Морамо да имамо вјеру у Бога и да не доведемо у питање Његову љубав.“ У трагедији на Скадарском језеру у недјељу, 3. фебруара, четири вјерника је изгубило живот: трочлана породица Кумбуровић из Зете, супружници Јана и Ратко и њихова дванаестогодишња кћерка Нина, и Подгоричанин Дарко Вујошевић. До несреће је дошло када се манастирски бродић, који је послије Литургије у манастиру Врањина превозио осам вјерника, преврнуо пред налетом олујног вјетра. Супружници Кумбуровићи су се утопили у покушају да спасу своју кћерку, а брат Дарко, који се домогао обале и вратио да им помогне, у покушају да њих спаси. Монаху манастира Врањина оцу Неофиту (Кимпанов), који је чамцем превозио госте своје именданске славе, одређен је притвор док се не саслушају сви свједоци овог трагичног догађаја. Тијела Јане и Нине Кумбуровић су пронађена, док се потрага за оцем дјевојчице Ратком и њиховим пријатељем Дарком Вујошевићем наставља. Помолимо се за покој душе упокојених слугу Божијих и помолимо се за нашега брата Неофита да му Господ да снаге. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гост Радија Светигоре била је преводилац Светлана Луганска из Москве, аутор књиге “Људи српске цркве“ која је 2017. године постала бестселер у Русији, а од ове године имамо и српско издање овог дјела које носи назив “Духовни огањ Српске цркве“. Звучни запис разговора Светлана је рођена у Подољску, у Подмосковљу. Завршила англистику на престоничком Филолошком факултету, потом и Светотихоновски богословски институт (данас универзитет). Први српски аутор којег је превела био је митрополит Амфилохије и тај пут, боготражитељски, траје до данас. Скоро четврт века. Године 2008. одликована је Орденом Светом Саве. Што се планова тиче, Светлана планира да преведе филм који је у Русији снимљен о нашем Митрополиту Амфилохију. Извор: Радио Светигора

„Срећан Божић“, жеља је која се пред крај сваке године изговара милионима пута. Једноставна је. Али, да ли сте икада размишљали о томе да „Божић“ заправо значи „Христово рођење“ и да „Срећан Божић“ представља жељу да све у нама и око нас буде такво да се без проблема оствари рођење Христово? Заиста имам необичног Бога! Свакако, ако причамо о православљу, требало би да говоримо о Богу који и ове године тражи место да се роди у друштвима – супер маркетима бола, рата, неправде, и у срцима – агенцијама усамљености, безнадежности, расизма. „Видим чудесно и несхватљиво тајинство“ (Ирмос 9. песме Божићног канона, 1. гласа, прим. прев.). Како бих, дакле, могао да опишем (уз сву своју неспреност и изненађење) свог Бога? Мој Бог – исељеник Христос је Син Божји, Бог и он сам, који се иселио са својих небеса да би сишао на земљу као у туђину. А у тој туђини има много тога да уради, од бивања новорођенчета у јаслама, до распећа и васкрсења. Дакле, радник је у туђини (Јн 5, 17). Но и тамо је непрестано био мигрант: Богородица га је зачела у Назарету, рођен је у Витлејему, био у збегу у Египту, одгајен у Назарету, живео је у непрестаном покрету (Мт 2-3; Лк 2, 1-5; Дап 10, 38-39). Зар и сам то није рекао: „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечји нема где главе заклонити“ (Мт, 8, 20)? Дакле, убица Ирод се острвио на новорођенче-досељеника. Да ли вас то на нешто подсећа? Можда је у наше време Ирод оставио старомодни мач и зграбио свастику? И шта данас значи „мигрант“? Пакистанац у Енглеској? Грк у Немачкој? Можда Албанац у Грчкој? Безначајни мали људи у страној земљи, рећи ћете. А шта ћемо са тим што је мој необични Бог Себе поистоветио са њима? „Странац бејах… кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (уп. Мт 25, 31-46). Мој Бог – недостојанствен Ствари су могле бити другачије. Дакле, рођење у палати, дворцу, вили, на јахти, и слично. Свакако да је свемоћни Бог могао и тако да уради. Али тада то не би био хришћански Бог, зато што је тај Бог изабрао јасле; зато што тај Бог најдубље воли, не своје достојанство, него човека. И ако данашњи системи напајају и напајају се пожељним понашањем („како треба“) које сваког човека затвара у херметички покров престижа, власти и изолованости, мој Бог је „узео обличје слуге и постао човек“ (Флп 2, 7) зато што „није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој“ (Мт 20, 28). Мој Бог – смутљивац Христос није дошао у духовни туризам. Није дошао да благослови трулеж, смрт, искоришћавање. Његовим рођењем „народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија“ (Мт 4, 16). Он Сам је то рекао: послан сам „да јавим јеванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедим заробљенима да ће се отпустити и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; и да проповедам пријатну годину Господњу“ (Лк 4, 18-19). Његовим рођењем је у историју ушла Љубав, с месом и костима, која од тада настоји да све прожме. Љубав није сладуњаво осећање, није избегавање одговорности, није попустљивост и неутралност. Она је једини аутентични начин живота, те стога сукоб са сваким равнодушним поретком ствари. Тако су у очима сваког режима хришћани (дужни да буду) „они што узмутише цели свет“ (Дап 17, 6). Дакле, колико истините могу бити речи „Срећан Божић“ које ће пожелети они који се изјашњавају као хришћани, али су продали своју душу партијском газди, или закидају на надници свом раднику Филипинцу, или напросто шаљу своје дете у колеџ док други родитељи школују децу онде где им то дозвољава субвенција за незапослене? (Имућнији Грци, а нарочито новопечени богаташи, своју децу обично шаљу у скупе приватне америчке колеџе, а готово је правило да их у кући опслужују странци, углавном Филипинци, који за ниску плату и најчешће непријављени, дакле без здравственог и социјалног осигурања, раде све од кувања, чишћења, чувања деце, шетања паса, уређивања баште па до релаксационе масаже. Прим. прев.). Мој Бог – анти-Пепељуга Сећате ли се „доказа“ у бајци о Пепељузи? Ципелица коју је пробала била је њена! И све се даље добро одвијало, за све, као и за ногу девојке која је обула ципелу у свом броју. Чини ми се да је мој Бог лошије среће. Често чинимо све што можемо да Га на силу угурамо у наше појединачне ципеле које Га некада болно стежу, а некада несношљиво „плива“ у њима. Једино што желимо јесте да наметнемо свој број другоме, па чак и ономе кога речима признајемо за свог Бога. И тако „бог“ ког стварамо по својој мери може бити „бог“ нечовекољубив, вољан да спали све које сматрамо за своје непријатеље, „бог“ бестелесан, „бог“ неприступачан, „бог“ ратоборан, укратко, „бог“ који се никада није нашао у Витлејему; не-помазаник и анти-помазаник. „Мој“ је зато што је „наш“ На крају, потичем из многодетне породице. Зар не би било будаласто кад би један од моје браће почео да верује да је наш отац само његов? Због тога, када му се обраћамо, не кажемо „Оче мој“ него „Оче наш“, Оче свих нас. И пошто је „Отац наш“, сви ми смо браћа, од исте „материје“ саздани. „Јер сте сви синови Божји вером у Христа Исуса… Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један, у Христу Исусу“ (Гал 3, 26-28). Мој Бог је и мој отац управо зато што је отац сваког човека који долази у свет, а не зато што је наводно мој сопствени. Ако је мој сопствени, онда је мој осуђеник. Рођење Христово значи да се по први пут у историји Бог сјединио са човеком. Син Божји се очовечио, примио људску природу (узео је стварно људско тело и душу). То тело с којим се по први пут сусрећемо у јаслама, прво је људско тело које је, напојено живоносним божанством, дошло до Васкрсења и победило пропадљивост и смрт. Оно, међутим, не представља прошлост. Само ако помислимо на тајну Евхаристије која се савршава у свакој цркви, осетићемо да се Христос није повукао са земље, него нам је оставио Себе као своје Тело, да би сваки човек могао да постане његов уд, сателесан Телу Богочовека.[1] Срећан Божић браћо, и имајмо на уму: Ако се Христос није оваплотио за последњег „циганина“ (како нажалост модерни Грци радо називају сваког ко им се не допада), тада се није оваплотио ни за кога од нас. Извор: Теологија.нет

У наредној деценији сам провео већину свога расположивог времена размишљајући, предајући, пишући или разговарајући о литургији. Покушао сам да то чиним као служитељ Цркве. Многи значајни литургичари – Едмунд Бишоп, Антон Баумстрак, Анселм Штритерметер, Хијеронимус Енгбердинг имали су мало или нимало утицаја на литургијску праксу Цркве. Али ово није била традиција мојих језуитских претходника као што су Јунгман или Хансенса, нити мојих језуитских наставника, Лигера, Раеса и Матеоса, чија истраживања, због тога што су имала директан однос са црквеним разумевањем и богослужбеном праксом, нису била ништа мање научна. То не значи да је задатак историчара да пронађу пасторална решења за конкретне проблеме богослужбених заједница. У литургијској обнови посао историчара је да уклони препреке ка разумевању, створене погрешним читањем прошлости. Историјско истраживање не може да каже Цркви шта треба да ради. Може само да помогне Цркви да види шта би могла да уради ако би то они који се баве пастирском службом оценили као изводљиво. Али то није скромна тврдња, јер су управо историјске науке више од било ког људског напора омогућиле литургијски препород у коме ми данас уживамо. Друге дисциплине као што су социологија и културна антропологија, пастирско богословље и аскетика су такође дале своје доприносе. Међутим, њихов део није ништа у поређењу са стрпљивим откривањем свих могућих опција у традицији, које су појавиле пажљивим копањем кроз наслаге наше прошлости. Управо је рад на новозаветним студијама, патрологији, историјској теологији и литургици подстакао и наставља да подстиче све суштинске помаке које смо начинили. Да ли смо поново установили смисао недеље као дана који обухвата све остале дане? Дугујемо то студијама попут оних Вилија Рордорфа. Постоји ли неко ко не препознаје улогу Јунгманове Missarum sollenmia у реформи римске мисе? Одакле мислимо да је Пије XII добио идеју да обнови васкршње бденије? Да ли би ико довео у питање свеоубохватни значај за наше литургијско разумевање и обнову који је имао проналазак и реконструкција извора Апостолског предања Иполита Римског? Да ли саборно био прихваћен катихуменат за одрасле да није било онога што нас је историјско истраживање научило о катихези и иницијацији, на основу Апостолског предања и сличних раних извора? Зар нам историја није помогла да пасхално славље повратимо као центар целе године, његову тајну као темељног смисла свакодневног хришћанског живота и обреда? Шта је допринело томе да се превазиђе дихотомија између псеудо-есхатологије и освећења времена ако не историјско истраживање? Шта је друго спустило на ниво cliché-а, претпостављену kairos-chronos антиномију? Rазлика између монашких и катедралних (парохијских – прим. прев.) служби, толико плодоносна за разумевање литургије часова као молитве целог Божијег народа, а не само монаха; ријетко постојање у неким раним слојевима онога што зовемо ,,сакраментом миропомазања“; прекрајање хришћанске инцијације у један процес макар у нашем разумевању, ако не у свим нашим обредима; наше растуће екуменско слагање о смислу Евхаристије као жртве; скорашњи помаци ка екуменском схватању и узајамном признавању хришћанских чинова; повратак Евхаристије и њене анафоре у центар недељног сабрања у неким заједницама; поновно откриће улоге жене у животу ране Цркве, и месту женских метафора у њеној мисли – све то, све једно од побројаног, на неки начин дугујемо историјском истраживању корена нашег наслеђа. И ова листа није исцрпљена. Линије фронта можда исцртава наша данашња агенда, али историјско истраживање обично доноси муницију. Ово не износим просто као apologia pro disciplina mea (лат. „апологију своје дисциплине“ – прим.прев), него као апел да рад буде настављен. Јер, историја је највећи релативизатор, а историја литургије је једна од интелектуалних сила која нас ослобађа од окова овештале прошлости. Зато историја хришћана које су хришћански истраживачи писали за добробит своје браће хришћана, макар за мене, представља хришћанско служење. Као таква, другачија је од начина на који историчар религије проучава хришћанство, или од начина на који хришћанин проучава будизам или будиста хришћанство. То је посебна врста историје са посебним циљем, јер вуче своје порекло од питања промене и развитка, а њена сврхе је потрага за суштинским континуитетом, који остаје и може бити означен као традиција, која се уздиже изнад смена плиме и осеке. Наравно, свака истинска историја није само хроника, већ интерпретација прошлости која се изводи из образаца опажених или наметнутих од стране ума историчара. За историчара хришћанске традиције, ипак, тај образац није толико потрага за традицијом, колико њено тестирање. Традиција није историја, нити је прошлост. Традиција је тренутна црквена самосвест о томе шта је предато, не као инертно благо, него као динамично животно начело. То је савремена црквена стварност разумевана кроз своје порекло, у континуитету са оним што га је створило. Темељ црквеног идеала јесте да верно представља и за свако ново доба и околности наново тумачи вољу и поруку свога оснивача, не само у њеном исходишту, него у сваком тренутку континуума у коме су та воља и порука биле пројављене. Историју традиције проучавамо не зато што смо заинтересовани да оживимо мртву прошлост, већ да бисмо промовисали савремено разумевање хришћанског живота у оквирима његовог порекла и развоја. Мислити да неко може да конструише теологију неког аспекта те традиције без исцрпног познавања њене историје је илузорно. Ако је теологија размишљање о традицији у њеном пресеку са савременим искуством – Карл Барт је редном рекао да теолог мора да гледа на свет са Библијом у једној руци и дневном штампом у другој – ако се теологија усредсреди на ову тачку пресека, морамо знати оба пола интеракције; а традиција није нешто што наново измишљамо сваког дана, већ дата стварност која се да спознати кроз истраживање њених бројних споменика. Хришћанска литургија разуме се једино уколико знамо шта је то она и шта је била, баш као што се учи шта је то енглеска књижевност кроз њено читање. Ово не значи да историја пружа моделе за имитацију. Црква и њени обновитељи никада не смеју бити вођени ,ретроспективном идеологијом. Обнова кроз минесис (сећање – прим.прев.) је јурцање за митом, јер је Ранкеова прошлост „wie es eigentlich gewesen ist“ (,,како се заиста десила“ – прим.прев.) радикално неповратна, док ће ретроспективни обновитељи пукотине увек попунити својим закључцима. Не, истинска обнова не може бити заснована на игри ,,одабери век“. Прошлост је увек упутна, али никада нормативна. Шта њено проучавање, као свако проучавање, треба да обезбеди је разумевање, разумевање које доводи у питање митове и ослобађа нас од тираније, не само једног парчета прошлости, него и од тираније најсвежијих cliché-а, тако да можемо да кренемо напред ка решењима прикладним данашњици у слободи вере, верни живом предању коме се увек дугује, али слободно од прошлости. Немојте, међутим, мислити да је историја нека врста лакмус теста савремене валидности. Историчари и реформатори су сасвим довољно пута потпуно оманули да би се претварали да представљају последњи суд. Историји традиције, као и било којем занату, потребно је стално преправљање, како се наша перспектива мења, док једну предрасуду замењујемо другом. Оно што је важно, дакле, јесте да рад иде даље. Чуо сам једанпут некога да каже како је посао литургијске историје завршен, те да можемо да наставимо са другим, значајним пастирским темама. Ово је дубоко погрешно. Чак и да је (сав) рад био урађен, морао би да буде урађен опет, и опет, и опет. Зашто Пеликан пише нову историју догмата после Харнака? Не, засигурно, зато што се прошлост променила, већ зато што смо се ми променили, зато што наша садашњост није Харнакова. Шта су онда, из перспективе историчара, ствари које треба да се ураде или поново ураде? Поред готово бескрајне листе појединачних ствари које потребују истраживање предлажем две (ствари) које, мислим, имају значај за историју литургије. Прво, треба поново укључити у наш рад методе релативно скорије pieta popolare (лат. ,,народна побожност) или annals школе хришћанске историје у Европи. Поред позе које заузимају марксистички историчари када покушавају да успоставе своје неумитне класне антиномије, не треба бити комуниста да би се увидело да се прошлост више не може реконструисати одозго. Оно на шта наилазимо у литургијским рукописима било је испреплетено са друштвено-културним амбијентом изван кога не може бити схваћено као литургија, нешто што су стварни људи чинили. Надаље, овакви писани споменици су производ високе културе, те стога сачињавају само половина приче. Историчари менталитета као Деларо говоре о deux christianismes (фран. ,,Бог хришћанства“), оног званичног бога клира, рафинисаног, езотеричног, израженог језиком неприступним ,,масама“, и оног народног, наивног, који не зна за доктрине, маргиналног у својим изразима и укорењеног у пракси и побожности који није увек под званичном контролом. Како бисмо ово схватили, морамо проучавати много више од литургије. Историчар литургијске традиције мора бити уроњен у целокупни живот периода који проучава. Тако да су нам потребне историје литургије написане из нове перспективе, које за контролни оквир имају време и простор, а не ритуал. Треба да проучавамо не само римску мису кроз векове, као што је то Јунгман (Jungmann) радио, него и литургијски живот у јужној Галији или северној Италији у изабраном периоду, и то морамо да урадимо унутар укупног друштвено-историјског контекста тога времена. Морамо заронити у оно што је Жак ле Гоф је назвао ,,археологијом свакодневнице“, остављајући по страни деветнаестовековно виђење средњег века као градско и буржоазијско. Готово читава званична црквена историја је била градска, јер се историја – макар један поглед на историју – ствара у центрима моћи. Евелин Патлаген нам је показала, ипак, да хришћанско село оживљава у животима светаца, тако да и хагиографија треба да буде наша глина за вајање. Али да бисмо све ово урадили морамо, можда, да се суочимо са фундаменталним недостатком у нашем занату. Литургологија/литургика је млада и безоблична наука, и ми нисмо још довољно размишљали о томе шта то ми радимо. Мислим да је то тачно и у пастирском и у научном погледу. Ако су библијске студије у збрци због презасићености методологијама које се надмећу, ми још нисмо почели ни да разумевамо шта та реч значи. Свакако, не желим да имплицирам да литургичари раде без методе. Свако ко нешто ради то чини одређеним средствима и са одређеном сврхом. Методологија је, међутим, промишљање методе, и у том погледу заостајемо. Ово је посебно важно због субјективности знања. Знање није збирка чињеница, већ опажање њихове узајамности, а напредак у знању не састоји се толико у откривању до сада непознатих чињеница колико у опажања нових односа који омогућавају разрађивање нових образаца или система. Ајнштајн није открио свет другачији од Њутновог универзума; он је само изнашао нови начин виђења ствари. Дакле, метод је само начин на који приступамо и организујемо сирове информације које поседујемо. Попут језика, историје или теологије, методи су производи људског ума, алатке за свесну организацију података у разумљиве и стога комуникабилне јединице и оквире. Без тог организовања нема ни разумљивости ни комуникабилности. Маса података на нашем располагању је безоблична и по себи не може дати разумевање. Морамо је учинити разумљивом објашњавајући је, а за то морамо имати храброст да будемо субјективни. Ствари нису исте од Ханс Георг Гадамерове тврдње да је митолошка објективност илузија. Сви ми имамо идеолошке обрасце који условљавају наш рад. Али истраживач треба да их буде свестан и да их подвргне изазову критике – укратко, истраживачу треба не само метода, већ и методологија. Методолошко размишљање испитује наше пресупозиције и открива обрасце наших образаца. Мислим да је ово од суштинског значаја за напредак нашег поља истраживања, јер се показује да је оно испуњено многим неиспитаним претпоставкама. На пример, читава генерација истраживача је причала или писала о литургијској обнови, ову планирала, неговала, или на било који начин у њу била укључена. Ипак, не знам ни за један једини делић размишљања о самој природи те стварности. Имамо студије о начелима развоја догмата, али само неколицину о начелима литургијског развоја. Имамо студије о концепту и природи црквене обнове, али ниједну о самој идеји и природи, или чак могућности литургијске обнове. Проблеми обнове иду до самог порекла Цркве као обновитељског покрета унутар јудаизма, покрета против кога је антички свет бацао сталну и страшну оптужбу да је хришћанство нешто ново. Историја нам показује да Црква стално игра менует између текућих промена и експлицитно декларисаног следовања познатом диктату папе Стефана I Nihil innovetur nisi quod traditum est („Нека се уз оно што нам је предато ништа ново не уводи“ – прим.прев.). Герард Ладнер, у својој значајној студији Идеја реформе држи да је сам појам обнове хришћански. Колико је само необично да ми који смо у укључени у обнову несвесни проблема који су укључени у њену саму идеју. Потребна нам је феноменологија и философија литургијске реформе, и то нам је потребна очајнички. Изврсна нова студија Рене Борнеа о реформи литургије у XVI веку у Стразбуру је корак у правом смеру, али то је само један корак, једна цигла у потребном здању. Сада када сам поставио агенду која може да држи историчаре и литургичаре заузетим више од године, док нас следећи добитник Берака награде не пошаље у другом правцу, понудићу нека размишљања о богослужењу, не само као историчар литургијске традиције, него и из личног искуства литургијске молитве. Моје искуство из детињства неколико једноставних, али непромењивих обичаја су ме испунили осећањем поштовања за традицију. Током Великог поста устајали смо у шест ујутру и хтели-не-хтели одвлачени смо на Мису сваког дана. Увече на Велики Четвртак породица је одлазила у посету богато украшеним, љубављу припремљене ризнице седам цркава. Током тродневља Страсне седмице, одлазак у Цркву није било нешто што се ради – уз животне неопходносте, то је било све што се ради. На Велики петак, од подне до три сата када је Спаситељ висио на Крсту, био си сам у својој соби затворених уста: нема буке, нема радија, нема игара. Онда је долазила служба страдања поподне, изношење крста док свештеник пева Ecce lignum crucis ван интонације, свлачење олтара, празан табернакул… На велику суботу ујутру палио би се нови огањ, освећивала вода, читала пророштва; а васкршње јутро је освануло са новом одећом на миси, са славама и алилујарима, белим и златним одеждама. „Ово је била лоша литургија“, неки људи би рекли касније. Нисам сигуран. Имала је недостатака. Потребна јој је била промена и ми смо је променили. Сада то функционисало, нарочито после искуства са народним језиком. Али страшна снага обреда је моћно импресионирала младог дечака. Не сећам се да сам био подвргнут било каквој мистагогији о значењу свега тога. Знам да су постојале ствари које су означавале ритам године са подсетницима на рођеног, мртвог, васкрснутог и поново долазећег Спаситеља. Још важније, ови подсетници су утицале на то шта сам, као мали дечак, требало да радим. Такве ствари остају са тобом. И још увек, физички не могу, да радим ништа од подне до три сата на Велики петак осим да одем негде и сам размишљам о величини свега тога. Литургијска традиција се формира понављањем обичаја, водећи децу док су веома млада и радећи исте ствари са њима за Дочашће, Божић, Велики пост, и за празнике и постове, недељу за недељом, годину за годину. Овакви прости доживљаји из детињства, обични које деле милиони, учинили су ме скептичним према извесним принципима нашег модерног приступа литургији и њеним узастопним реформама – посебно према потреби за варијацијама, спонтаношћу, креативношћу, јасноћом. Како је Карл Дене проницљиво приметио у одличном чланку о приватној побожности, варијетет је начело монашког богослужења. То је такође начело елитне литургије. Како Дене каже: ,,стварању монашког стила не теже само монаси, него и свака група са посебним религијским интересовањем… ,,Најмонашкије“ литургије које сам доживео служене су око стола за кафу у становима лаика волонтера. Такву apostolische Sitzmesse (нем. „апостолска седална миса“ – прим. прев.) одликују знакови и свесна дубока интериоризација: дуга тишина, напори који изазивају агонију да човек буде начисто са собом о томе у каквом је стању, без одежди, скоро без гестова осим дубоких уздисаја. Највећи део литургијских планера и црквених музичара, када једноставно подмирују своје потребе и могућности, стварају монашке литургије (тј. богослужења)“. Сада смо елита. Међутим, оно што су реформе Другог ватиканског концила започеле био је повратак литургије народу. Увођење народног језика био је први велики корак, али и нови литургијски размештај (унутар) цркве, обновљене службе ђакона, кантора, лектора, музичара, успостављање служби са причешћивањем – све ово је значајно допринело томе да оно што је постало тајни конзерват уског круга професионалаца, поново постане популарно. Једини начин, међутим, да ово остане популарно је ако га оставимо на миру. Стварни проблеми пастирске литургије су тамо у парохијама где, у неким случајевима, хиљаде људи учествују у богослужењу сваке недеље. Ови проблеми су веома другачији од оних у манастиру, семеништу или школи, где релативно униформисана група иде у цркву сваког дана у скоро ,,лабораторијским“ условима. Таква богослужења имају посебне проблеме који захтевају сопствена решења. Оно што је обичним људима у обичним парохијама потребно јесте фамилијарност, једноличност, стабилност обредне традиције која може бити постигнута само понављањем. Они неће толерисати промену сваки пут када свештеник прочита нови чланак. Једини начин да доживе литургију као своју, и према томе да у њој учествују, јесте када знају шта ће се следеће догодити. Шта је са спонтаношћу и креативношћу? И историја и савремено искуство су показали да структурална стабилност и спонтаност нису антиномије. Наш проблем није то да структурисан и учвршћен обред не може да прими спонтаност, већ то што је већина нас производ нордијске културе стегнутости у јавним ситуацијама, изузев када друштвени обред о коме је реч укључује либерално ,,благосиљање грла“. Пентикостално и афро-америчко богослужење је и структурисано и спонтано, а то исто важи и за високо ритуализоване литургије позне антике. Заједница Јована Златоустог у IV веку у Антиохији прекидала је његове беседе аплаузом и узвицима одобравања, док је проповед Григорија Богослова поздрављано одобравањем бучним као хука мора. Он је чак сањао о људима који му узвикују да им проповеда на свакодневном говору који су могли да разумеју. Кирило Александријски је такође имао своју навијачку секцију. Други проповедници, попут Павла Самосатског у трећем веку, имајући следбенике који су обезбеђивали изрежирани аплауз, претече су модерних телевизијских емисија. Уколико ово звучи као нешто одвећ налик индустрији забаве, онда је смисао јасан. Рани оци настојали су да учине катедрално богослужење привлачним и забавним, тј. популарним. Хришћани четвртог века били су задовољни на литургији када би им се дало да нешто раде – оно што би ми назвали ,,јавно учешће“. Нема никакве сумње да је певање читаве заједнице било уведено, не због некакве небопарне теорије о суштинском значају музике за јавно богослужење, него зато да би људе учинило заузетим, заинтересованим и укљученим. И успјевало је. Практично једина литургијска ствар због које су Оци хвалили народ је било њихово певање. Допустите ми стога да јасно изложим један литургијски принцип: ритуал – или назовимо га поредак богослужења, ако припадате традицији која не воли реч ритуал – извесна стабилност у развоју (фран. déroulement) богослужења не само да не спречава спонтанитет и учествовања заједнице, већ чини његов conditio sine qua non, што важи и за било који друштвени догађај. Италијанске масе спонтано узвикују ,,брава“ дивама у операма – али не у сред арије – зато што конвенције грађанства диктирају да за све постоји време и место. Када професионални литургичари говоре о спонтаности, мисле на своју спонтаност, а не на спонтаност заједнице. Једини пут да се обезбеди прихватање богослужења од стране заједнице јесте да се служи поредак који је њихов, а не да се на њихова већ уморна рамена полаже спонтани излет у коме они нису учествовали. Тако, варијације морају бити ограничене, а спонтаности литургијске заједнице, а не свештеника, треба дати почасно место. Нешто слично може се рећи и за једноставност и јасноћу. Прекомерна једноставност је просто досадна, а нелагода у вези са ритуалом, изузев када је праћен објашњењем, представља проблем беле више класе. Литургија потребује доста символа на нивоу осећања (енг. gut-level), доста покрета и буке, мириса и звона, али не и коментатора у троделном оделу који ће све да објашњава. Допустимо да она погоди људе непосредно, уместо што програмирамо сваку њихову реакцију. Убијамо спонтаност на сваком ћошку, непоколебљиво одбијајући да допустимо да иједан уздах проговори за себе. Ово иде уз оно што сам раније рекао о стабилности и варијацијама. Понављање је суштина обредног понашања. Увек ћемо морати да објашњавамо ствари ако инсистирамо да на свакој литургији наново измишљамо точак. Креативност је такође потребна у литургији, али још једном морамо испитати шта је то креативност. Цела литургија је резултат људске креативности. Међутим, као и било које друго заједничко наслеђе – наш енглески језик, на пример – креативни процес је био дуг и замршен, укључујући како прописану креативност појединаца тако и пријемчивост друштвене групе. Нова креативна активност је ограничена и условљена већ постојећим наслеђем и не може да се одвија као исписивање на tabula rasa. На исти начин људи су састављали анафоре и пројектовали цркве у прошлости као што то чине данас. Међутим, то нису чинили на начин који би одговарао потребама неспутане уметничке слободе, већ у складу са нормама које није поставио само њихов геније или надахнуће, него и традиција, која није индивидуални посед уметника, композитора, литруга или песника посед, већ групе. Оно што су они створили, попут нових литургијских књига које данас издајемо, постало је литургија тек онда када је прихваћено од стране групе. Креативност унутар традиције је креативност вођена и ограничена нечим што је важније од самог ствараоца. Да ли ово значи да традиција гуши креативност? Мислити то значи противречити читавој историји музике, драме, књижевности – и литургије. Да ли би ико озбиљно тврдио да музичари који изводе Баха нису довољно музички креативни осим ако не испремештају ставке, убаце неколико својих мелодија, а избаце пола онога од што је Бах саставио? Да ли је глумац никакав уметник ако он не напише представу, сопран никаква дива ако сама није саставила арију? Да ли су све Шекспирове трагедије или сонети мање креативни зато што он није измислио (те) жанрове? Да ли је Т. С . Елиот никав писац зато што је писао на енглеском, а није есперантом сопствене производње? Мислим да је време да ми литургичари иступимо против приступа играња са задивљујућим Божијим богослужењу и људима вратимо традицију која је њихова, а не само наша. Хајдемо да проповедамо оно што нам је Црква увек говорила, да је прва спонтаност и креативност хришћанског богослужења она срдаца и умова уздигнутих Богу у љубави, песми и молитви. Оно што покушавам да кажем је да морам да пустим литургију да говори за себе уместо што покушавам да је натерам да говори за мене, уместо што је искоришћавам као медијум да изразим себе. Попут средњовековних катедрала, литургије су створене не као споменици људској креативности, већ као чинови богослужења. Објекат богослужења није израз себе, чак не ни само-испуњење, него Бог. ,,Он мора да расте, а ја да се смањујем“, рекао је Јован Крститељ за Исуса (Јн 3, 30) и то је одличан принцип за литургијске служитеље. Искуство нам у сваком случају говори да је спонтаност спонтана само први пут. Након тога, увек звучи исто. Штавише, већина људи није нарочито креативна у било ком другом аспекту свога постојања, па нема разлога да мислимо да ће бити креативни када је у питању литургија. Они могу, међутим, да буду привучени да учествују у заједничком наслеђу, много племенитијем и богатијем од креације ма кога од нас појединачно. Оно што нам је потребно није да надаље наново измишљамо точак, не да преобликујемо нашу литургију сваки пут када прочитамо нови чланак, већ само да узмемо оно што имамо и да га искористимо веома добро. Томас Џ. Тејли прича причу која илуструје оно што покушавам да кажем: „Радивши једног недељног јутра док није било одвећ касно да стигнем на мису у девет часова, потом на мису у десет часова у оближњој парохијској цркви, и коначно на ону у једанаест часова у парохији мало даље, схватио сам да се љуљам на ивици проклетства, отргнуо сам се од онога чиме сам се био забавио, и обукао се на време тако сам само два минута закаснио на последњу мису у подне у Св. анђелима чуварима, римокатоличкој парохији преко Десете авеније од Семеништа. Била је то пријатна зграда, можда мало превише брижљиво грађена рана италијанска ренесанса да би била сматрана архитектонским спомеником, али ништа мање љупка црква. До тога часа, наравно, свештеник је завршио све своје јутарње дужности и без сумње служио је ономе што би Ли Мичелелов отац називао ,,жеђу за праведношћу“. Свештеник на миси био је „омладинац“, рекао бих, тек изашао из семеништа. Ништа у његовом опхођењу није показивало да је био ,,специјалиста за литургију“, и тајне су се одвијале баш као што је то мисалчић предвиђао. Посматрао сам са интересовањем пошто сам био потпуно убеђен, и још увек сам, да сам посматрао дело не једног избрушеног мистагога, него једноставно учинак стандардног теолошког образовања на једном младом човеку који је желео да постане свештеник и још увек жели, онај који није знао ништа више од онога што је Данвуди захтевао од њега да знао, који је пажљиво обучен у складу са мисалом Павла VI. Целокупно искуство, морам рећи, било је дубоко охрабрујуће. Делом стога што је то била једна од неколико цркава на Менхетну која није захтевала никакву озбиљнију реновацију након Друге инструкције; имајући мермерни олтарски престо који је слободно стајао испод лепог балдахина, док се за младог свештеника чинило да је стајао тамо одувек (олтар је на западном крају ове мале базилике) и призивао успомене на литургијске сцене изрезбарене у слоновачи из X века. Приметио сам да је, након што је напунио путир, додао мало воде у њега. Можда је био уверен да се то засигурно десило на Тајној вечери, или је можда знао да се тако радило у време Јустина Мученика, а можда је чак био свестан континуиране традиције симболичког тумачења коју је ова радња уживала још од времена Кипријана. Можда је, заиста, сматрао да то има смисла. Али ја сам имао јасан утисак да је он то урадио зато што је свештеник који врши обред, а да обред то од њега захтева да уради. Показавши хлеб и чашу народу током канона, он је заправо клекнуо приликом оба момента. И поломивши хостију на ломљењу хлеба, он је још један мали део одломио и спустио у чашу. Да ли је он размишаљао о ферментуму о коме је Инокентије писао Децентију или о светој церемонији у Орду I (лат. Ordo Romanus I)? Да ли је читао Андријево Immixito et Consecratio? Некако сам имао утисак да је одговор на сва та питања био не(гативан), и да то није ни било важно. Из тог разлога, дубоко сам осетио снагу традиције у тој скупини људи који су ми били странци. Ова литургија била је оно што је обнова створила и била је јасна, снажна, директна и дубоко архаична. Нисам видео како би то избор или постављење новог литургијског комитета могао да измени овај ауторитет, јер он није био успостављен на премисама. Премда је можда било старијих лаика којима је ова литургија још увек била новина, за мене је била стара колико историја нашег народа, и свежа као што никада није била у тих двадесет векова. Ја просто немам сензибилитета, ингениозности, нити ерудиције да створим тај осећај ауторитета. Нити је, сигуран сам, имао тај момак. Таква врста ауторитета налази се у самом ритуалу“. Другим речима, литургија је заједничка традиција и идеал молитве до ког се морам уздићи, а не нека приватна игра коју могу да сведем на ниво сопствене баналности. И када обред има нешто што ја не разумем, нарочито ако је то нешто што хришћани у скоро свакој традицији, источној и западној, већ практикују готово један миленијум, онда би можда мој први инстикт требало да буде да посумњам у недостатност сопственог разумевања, пре него што одмах кренем са исецањем онога што је имало дрскости да измакне ограничењима моје интелигенције. Ово нисам рекао зато што сам довољно наиван да мислим да наши званични текстови не могу бити побољшани, нити зато што сам несвестан да су чланови ове Академије заиста способни да их побољшају. То кажем зато што конкретно искуство доказује да велика већина наших свештеника не само да нису способни да их побољшају, него ни да се њима ваљано служе. Ако не верујете у то, нисте у скорије време били у цркви. Ако ће напредак захтевати постојане промене и реформу, ја сам дубоко убеђен да ово дело мора бити извршено заједнички, не приватно, и да је право бојно поље будућих борби у учионици, литургијском центру, литургијској комисији, на страницама научних часописа, а не у олтарима наших парохијских цркава. Стога, не заступам да напустимо креативност. Ипак, желео бих да видим креативност ограничену на оне компетентне и заиста креативне; креативност мора бити усмерена до свога правог објекта, тамо где је потреба највећа. Могли бисмо да живимо и без новог таласа другоразредних анафора, али нам је очајнички потребна боља музика и достојанствене цркве за служење. Велика иронија већине садашњих креативних напора је да је управо у оне две области које су званично остављене нашој креативности – беседништву и заступништву након читања из Свето Писма – богослужење тако непоправљиво грозно. Историчари су приповедачи прича. Допустите ми да закључим са завршном причом из сопственог искуства, која ће посведочити зашто се свим тим уопште бавим. Пре не тако много година примио сам писмо од једног свог студента, мисионара латинског обреда са Блиског Истока. Као западњак који је проучавао источну литургију, морао је да служи литургију коју није проучавао, а да проучава ону коју није служио, не само зато што није била његова, већ зато што није имао жељу да (литургија) буде његова. Била му је преоптерећујућа, умртвљујуће једнолична, отупљујуће дуга. Осим тога, чланови те цркве не би никада дозволили да се странац меша у нешто тако блиско њиховом целокупном бићу и идентитету као што је њихов обред. Можда сам требао да се бавим свештеним Писмом, размишљао је. Одговорио сам му следећим редовима који збирају – исто тако добро као било које лукавство које бих могао да смислим да закључим ова размишљања – којима се, надам се, бави моје животно дело. ,,Carissimo amico (лат. „најдражи пријатељу“ – прим. прев.) … Веруј ми када кажем да сам често читао и р?

На данашњи дан 2015. године упокојила се у Господу мати Февронија игуманија Пећке Патријаршије, која је важила за источник православља на Косову. У Подгорици је 2016. године основано сестринство Свете Февроније при храму Христовог Васкрсења, а гости у студију нашег Радија биле су сестре Февронија Реџепагић и Јелена Станић из овог удружења. Са њима смо разговарали о сјећањима на блаженог спомена мати Февронију Пећку, о сестринству Свете Февроније и о овој Светитељки чији дио моштију се чува у подгоричком Саборном храму. Звучни запис разговора

Хвала вам, моја браћо и сестре, за ову награду. Бити награђен од својих вршњака је засигурно највећа могућа награда. Она крунише задовољство које осећам сваког дана мога живота, јер не могу да замислим ништа друго толико испуњавајуће од проучавања како су људи богослужили Богу кроз векове. Морам признати да сам се доста премишљао о томе коју од традиционалних позиција да заузмем када будем говорио о части коју ми чините. Међу различитим расположења које сам препознао код својих славних претходника, Überlieferung и Aufgabe, односно анамнетичка и паренетичка су, чини се, превлађивале, а не видим ниједан разлог да напустим традицију. Анамнеза (грч. сећање) је међутим представљала проблем. Чепркајући на тавану своје прошлости, изналазио сам мало разлога да помешам своју биографију са историјом спасења, или чак литургијском историјом. Никада нисам чуо реч ,,Литургија“ док нисам приступио језуитима августа 1949. Наравно, ишао сам у цркву, али као Молијеров Господин Журден, који није знао да је говорио прозу, тако ни ја нисам знао да је то што се служило у цркви, била Литургија. Било је то тако да сам у језуитском искушеништву први пут научио о двема стварима које ће обележити будући ток мога живота: литургијском покрету и Missio Orientalis Дружбе Исусове. О литургијском покрету сам чуо од колеге искушеника који је потпао под утицај Вилијама Леонарда са Бостонског колеџа, а реч ,,Литургија“ је ушла у мој речник по први пут. Прибавио сам дневни мисал, а касније и Малу службу Благословене Дјеве, на латинском наравно, која ће бити моја дневна молитва годинама. Али сам и даље био далеко од било каквог професионалног интересовања за Литургију. То ми чак није био ни хоби. Само сам покушавао да учествујем у богослужењу на начин за који су боље упућени људи сматрали да је правилан. Моје горуће интересовање је лежало другде. Мој ум је одувек био ,,туриста“. Као детету омиљена књига ми је била од Књига чуда (Book of Marvels) Ричарда Халибортона, која је набрајала светска чуда од пирамида до Кремља, и од Свете Софије до Симонопетре, манастира на стрмим литицама на Светој Гори. Други народи и други путеви су ме привлачили, У искушеништву са мном био је искушеник из баснословне Месопотамије, наш први призвани из Мисије провинције Нове Енглеске у Багдаду, на обалама Тигра. Он је био (римо)католик сиро-антиохиојског типа. Нисам знао да је постојала таква ствар. Како сам могао да будем служитељ своје Цркве ако сам толико мало знао о томе? (Тек касније сам сазнао да такво незнање није никаква задршка). Прочитао сам књигу есеја насловљену Источне гране Католичке цркве, затим Источна католичка црква Доналда Атвотера, а Хришћанство без по муке из 1949. постало је моја прва љубав и врата кроз која ми се отворио свет хришћанске Литургије, којом ћу се касније бавити у мом животу. Моје интересовање, које је започело као интелектуална радозналост, ускоро је било подстакнуто бесом и постиђеношћу. Био сам постиђен својом кратковидом визуром хришћанства коју сам имао, и још више својим наивним и ,,секташким“ погледом на историју и врлине своје Цркве. Био сам огорчен како су источни хришћани у општењу са Римокатоличком црквом били третирани. Био сам узбуђен њиховом дугом борбом за ослобођење која је кулминирала Међународним евхаристијским конгресом у Јерусалиму, из 1893, чији је први конкретан резултат енциклика Orientalium dignitas папе Лава XIII, од следеће године, која се с правом сматра за Magna Carta источних (римо)католичких цркава. Још један резултат овог покрета 1917. године је било оснивање Понтификалног оријенталног института у Риму, који ће имати значај за мој живот, ког тада, наравно, тада нисам био свестан. У међувремену сам открио Русију – што је откриће које ће усмерити моја растућа интелектуална и екуменска интересовања на одређену културу хришћанског Истока. Године 1924, након Споразума у Риги, који је одредио источну границу скоро васпостављене Пољске након Првог светског рата, хиљаде византијских хришћана се обрело унутар пољских граница, са потребом за свештенством. Папа Пије IX je затражио помоћ од језуита , и тако је рођен Missio Оrientalis Дружбе Исусове, којој сам се касније и сâм придружио. Изгнани због Другог светског рата и његових последица, неколико језуита из ове групе је, дошавши на Фордамски универзитет 1949. године, наишло на Руски центар у периоду када су руске студије постајале популарне на америчким универзитетима. Тако сам први пут чуо за ову апостолску службу скројену за моја интересовања. Mоје адолесцентско занесењаштво изродило језапањујући идеал: да отворим нечији ум и срце ка овом великом и многострадалном народу са његовом богатом хришћанском културом, да радим на помирењу Истока и Запада. Одмах сам контактирао језуите руског обреда и почео да гњавим своје надређене да ме приброје овој мисији. Током следеће деценије, мање-више, док сам споро напредовао кроз дуге године језуитског образовања, ,,прождирао“ сам руску књижевност, философију и историју. Достојевски и Соловјев су били далеко од мог почетног сусрета са искушеником из Багдада, али 1956. године моја интересовања су довршила кружни пут када сам придружен мисији у Багдаду. Свет хришћанског Истока, досада знан само кроз књиге, понеку повремену посету православној цркви и пребирању по уметничким радњама у бостонском Бек Беју у потрази за иконама – постао је мој свакодневни живот наредне три године. После деветанестодневног путовања од Хобокена до Бејрута, возили смо кроз планине и преко сада чувене долине Бека до Дамаска, где су каравани Наирн Десерт Транспорт Компаније кренуле једног свежег поподнева на пут преко Велике сиријске пустиње до Месопотамије. Ово путничко предузеће, које су за превоз преко пустиње основала два брата из Аустралије после Првог светског рата, значајно је смањило ризике дугог преласка преко пустиње до Багдада. Огромне, посебно направљене приколице за пустињу које су вукле два дизел трактора, нису били ,,боинзи“, али су биле искорак у односу на камиле. Млазњаци су, претпостављам, одавно заменили Наирн, али прелазак преко пустиње неће бити исти без њих. Око тридесет миља (око 48 км) источно од Дамаска пут се завршавао и одатле се прешло на навигацију према звездама док се караван вијугао 250 миља кроз пустињу, да би се опет вратио на пут код Рутбе, прве пустињске предстраже у Ираку, на пола пута до Багдада. Сам Багдад, баснословна престоница Харуна Ал Рашида, град хиљаду и једне ноћи је сигуран лек за занесењаштво. Настава је почела на Багдадском Колеџу у септембру, да би изненада дошло до прекида пошто су нереди због Багдадског споразума након Суецке кризе довели до тога да се све школе затворе. Искоришћавао сам наметнуту беспосленост да започнем са упознавањем егзотичних литургија ,,мањих Источних цркава“, како их је је Фортеско насловио. Празник или сахрана, венчање или крштење су ме позивали. Са свеском у руци, намерио бих кроз узане, увоњале уличице хришћанског кварта у старом делу граду, до једне од неколико катедрала разбацаних у том лавиринту гета. Тамо бих посматрао, покушавајући да пронађем у мом преводу о чему је тачно трупа ђакона на беми (простор за клир) ,,завијала“, и брижљиво забележим бизарне занимљивости које су ми привукле пажњу – шта год би се чинило да одступа од онога што је требало да раде према мојој, мање-више поузданој, верзији на енглеском. Осећао сам се веома налик професору Евелина Вога на крунисању Хајла Селасија 1930. године, као што је описано у његовој веома забавној књизи Отуђени људи: „Служба је била веома дуга, чак и према оригиналном распореду, а свештенство је успело да је продужи најмање још сат и по преко додељеног времена. Наредних шест дана прославе, требало је да буду поглавито војничке, али сâм церемонијал крунисања био је у рукама Цркве, а они су хтели да га искористе што је више могуће. Псалми, химне и молитве су се низале једна за другом, дуги одељци из Светог Писма су били читани; све то на изумрлом црквеном језику – гизијском. Свеће су паљене једна за другом; завети на крунисању су читани и прихватани под заклетвом; стране дипломате су се мрдале у њиховим неудобним свечаним столицама, бучна свађа је избила око улаза између царске гарде и пратилаца локалног поглавице. Професор В. који је био стручњак надалеко чувен преко Атлантика по познавању коптског обреда, с времена на време би прокоментарисао: ‘..Сада започињу мису’. ‘То је било предложење’. ‘Не, погрешио сам, то је било освећене’. ‘Не, погрешио сам, мислим да је то тајно Јеванђеље’; ‘Не, мора бити Апостол’.’Како занимљиво; не верујем да је миса уопште у питању’. ‘Сада започињу мису’, и тако даље. Сада су епископи почели трапаво да се крећу између постављених инсигнија и увођење је почело. Цару су показивани плашт, орб, мамуза, копље, и на крају, круна. Почасна паљба је испаљена, и маса испред која је заузимала огроман простор је почела да ликује; краљеви коњи су постројени … Унутар павиљона се осетио општи утисак олакшања; све је било веома фино и импресивно… Сада је очигледно дошло време да се крунише краљица и наследник. Уследила је још једна паљба, током које је један абисинијски коњушар поломио два ребра, покушавајући да тимари коња. Али коптски хор је још увек певао; епископи су тада кренули да враћају регалије са одговарајућим молитвама, читањима и химнама. ‘Приметио сам неке веома занимљиве варијације у Канону мисе’, прокоментарисао је професор, ‘посебно у вези са целивом мира’. ‘Онда је Миса почела’.“ Провео сам три године попут тог збуњеног професора, али сам успео да извучем из тога, моју прву, елаборирану публикацију – веома кратак чланак у Jesuit Missions Magazine, насловљен ,,Од Детроита до Зака“, описујући рукоположење за епископа Квас Тума Рајсa, бившег пастора у Детроиту, за халедео-католичког епископа Зака, на курдским висоранима северно од Мосула, на реци Кабур, која раздваја Ирак и Турску. Испрва су ови покушаји били више резлтат моје знатижеље везано за источне обичаје, него ли интересовања за литургичку науку. Оно што ме је на концу усмерило на литургичке студије био је случајан, али судбоносан сусрет у лето 1957. Врућина је дошла, школа се завршила, и још једаред су нас браћа Наирн пребацивали преко пустиње до маронитске семинарије у Газиру, планинском селу које се уздиже изнад залива, северно од Бејрута. Тамо сам по први пут упознао Хуана Матеоса. Невероватна је привилегија имати велике учитеље. Хуан Матеос је један од великих учитеља Литургије нашег доба. Тих дана је још увек био докторанд који је радио истраживање за своју пионирску дисертацију о вечерњим и јутрењима у халдејској традицији. Он је формулисао оно што сам већ почео да опажам из сопственог искуства: да је Литургија душа хришћанског Истока. За некога ко је био тако пасионирано заинтересован за хришћански Исток, као што сам то био ја, тврдио је Матеос, може ли постојати боља врата за улазак у овај свет? Током тог дугог и успореног лета, хладнија јутра сам проводио прождирући француске књиге, укључујући моју прву књигу од Јунгмана. Тих дана језуитске куће француске традиције нису биле чувене по својим водоинсталацијама, али су имале веома богате библиотеке – омаж несамеривој интелектуалној традицији каква је Француска. Недељом бих ишао на маронитску литургију у сеоску цркву, тапкао стопалом у ритму симбола и ритмичног арапског напева, и посматрао. Следеће јесени Матеос је био у Ираку спроводећи истраживање у хришћанским селима и манастирима где се говорио сиријски у околини Мосула, а ја сам ишао возом дуж Тигра да бих се сусрео са њим на Божић. Изишли смо до села и манастира да видимо рукописе које је проучавао; неки од њих су били тикиритски од једне, до тада непознате, месопотамске традиције коју је он открио током свога истраживања. Овде је било истраживање историчара из прве руке; било је као да сам посматрао грнчара за његовим точком, и по први пут сам увидео креативност истраживачког рада. Свет историчара не постоји тако да га свако види. Неко га мора призвати у постојање из безобличних магли прошлости. Матеосов отрежњујући савет, када сам га питао шта би требало да урадим да бих се припремио за проучавање Литургије, био је да научим језике, а онда више језика и коначно, још више језика. Никада нисам добио бољи савет. Ослонити се на превод је осуђивање себе на посматрање стварности из друге руке, преломљену кроз призму туђег ума. Најважнији језик који сам научио тих година, био је, међутим, језик екуменизма. Екуменизам није само покрет. То је начин на који се бива хришћанином. То је нови пут бивствовања научника. Екуменско истраживање је много више од истраживачке објективности, иде много даље од искрености и правичности. Оно настоји да буде безинтересно у раду, служећи ниједној сврси осим истини за којом се трага, ма каква она била. Оно настоји да посматра ствари са туђе тачке гледишта, да озбиљно узме у обзир критику коју други упућују нашој заједници, као и њене историјске грешке и промашаје. Попут преамбуле Духовних вежбиСв. Игњатија, оно тражи да дâ најбољу интерпретацију онога што други ради и каже, да баци светло критике равномерно на промашаје сопствене Цркве, као и на промашаје других. Укратко, оно тражи да хришћанску љубав пренесе на поље истраживања, и то је неумољив непријатељ свих облика верског фанатизма, нетрпељивости, тенденциозног извештавања, и неискрених поређења која супротстављају неостварене идеале једне Цркве са далеко од идеалном ситуацијама нечије друге Цркве. Екуменизму сам се учио читајући часописе Eastern Churches, Irenikon иIstina, број за бројем. Ови католички часописи су православни Исток третирали са правичношћу и љубављу. Научном екуменизму сам се учио читајући Франсиса Дворника, католичког свештеника чији су беспрекорни истраживачки рад и смирена објективност рехабилитовали патријарха Фотија и отворено изложили удео Рима у отуђивању Истока и Запада, које је кулминирало у догађајима из 1054. године. Маја 1959. године сам се вратио са Блиског Истока после застрашујуће године метежа и грађанских сукоба после револуције од 14. маја 1959, и неупарени делови моје слагалице су почели да се склапају. Стекао сам титулу мастера из руског на Фордаму, а онда сам започео студије теологије на Вестон Колеџу 1960. Године 1962. сам био пребачен из мисије у Ираку у руске мисије, примио потребне документе за промену обреда из Рима, и био рукоположен за ђакона према словено-византијском обреду исте године, а за презвитера 1963. Коцка је била бачена, пут изабран, настројење успостављено. Остало је било питање учења заната, које сам савладао у Риму, живећи као алумни Руског колеџа и учећи под менторством Хуана Матеоса на Оријенталном институту. Након што сам стека титулу доктора крајем 1970, отишао сам у Белгију на постдокторске студије оријенталних језика на Универзитету у Лувену. Већ је била 1973, а ја сам имао преко четрдесет година, осећајући се касно призваним у овај посао са литургијом. * Други део текста биће објављен 15.11.2018. http://teologija.net/moj-zivot-sa-liturgijom-i/

Исповедајући веру у Бога Створитеља ми заправо исповедамо веру у Бога поету. Уколико такво исповедање имамо као оно темељно у својој вери, неће нас зачудити тесна повезаност религијског и стваралачког, пре свега поетског, искуства. Такво искуство је снажно посведочено у Светом писму, а нарочито збирци библијске поезије, Псалтиру. Псалам 23 представља врхунски израз таквог сведочанства. Овај псалам је ремек-дело књижевности и мост ка древним цивилизацијама библијског Оријента чије тековине преузима библијски песник, али у исто време и богословски исказ надубљег религијског искуства којим се пророчки сеже ка Новом завету и омогућавају најдубљи антрополошки и христолошки увиди. На који начин нам препознавање поетских облика може помоћи у разумевању богословских мисли? Каква је веза између Старозаветних метафора и њихове новозаветне рецепције? Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке