Претражи Живе Речи Утехе

Године 1237. мошти Светог Саве су пренете из Трнова у манастир Милешеву. Oвога дана установљено је у нашој светој Српској Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског. Пренос моштију Светитеља Саве I би за време благочестивог краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако: Пошто прође година дана од блаженог уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране светог му тела у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: "Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство". Краљ се веома обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асепу са молбом да му да тело Светога Саве, стрица, учитеља и заштитника свога. Прочитавши писмо, и чувши и усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: "Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?" И тако га отпусти празних руку. Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: "Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство". Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: "Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују". Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што сагрешио. И говораше: "Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче". Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево. Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, радосно се поклони цару и из све душе му захвли, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења, о којима се говори опширније у Житију Светитељевом (под 14. јануаром). Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцељења. Носећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, благочестиви краљ Владислав радосно хиташе испред кивота, као некада цар Давид испред Ковчега Завета, појући псалме. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом верујућих, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ Српски чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да види и да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости са псалмима и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег чесно положише у гроб који му краљ Владислав беше спремио. И благочестиви краљ приреди велико празнично славље у спомен Светога Саве. После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру Милешеву јави се у сну Свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То би учињено: подигоше из гроба пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и ставише га напред у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцељење. И потом бише од светих моштију многа чудесна исцељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога - Теодосије и Доментијан. Молитвама Светога оца нашег Саве Чудотворца, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј Српски род и све Православне, Aмин! Присуство моштију светитеља Саве у Србији имало је црквено-религиозни и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као светитељ Сава, почев од његовог времена до данашњих дана. Над његовим моштима крунисан је 1377. године босански бан Твртко за краља Срба и Босне. Стефан Вукчић Косача, хумски војвода, назива себе 1448. године "херцегом (тј. војводом) од светог Саве". Култ овога српског свртитеља окупљао је све јужнословенске народе, а посебно православне Србе; његовом гробу долазили су на поклоњење и римокатолици и муслимани. Жан Шесно (1547) и Катарин Зен (1550) забележили су да муслимани поштују гроб светитеља Саве и да га се боје. Бенедикто Рамберти је оставио сведочанство из 1553. године да Турци и Јевреји дају већу милостињу манастиру Милешеви неголи Срби. Овде је прилика да се сумарно прикаже у чему се састоји јединственост Савиног лика - Сава је први владарски син који стиже на Свету Гору са жељом да се замонаши; Савин отац Стефан Немања је први владар који као монах стиже на Свету Гору са жељом да ту остане до краја; Сава постаје познат по својој ревности и подвигу и ништа мањој дарежљивости свим светогорским обитељима; оснива српски манастир који одмах улази међу четири водеће обитељи на Атосу (после Велике лавре, Ватопеда и Ивирона) са посебним правима; у Кареји оснива ћелију са устројством дотле непознатим на Светој Годи; ове две установе добијају свој посебни типик; Савин отац Симеон улази у списак светогорских светитеља који није дуг, те се стога ту тешко стиче место; у тешким временима латинске окупације тек преко Саве успоставља се веза Свете Горе и византијског цара у Никеји као њеног законитог господара; Сава је оснивач и први поглавар самосталне Цркве у Срба. Сава крунише првог и дотле јединог православног краља; са своја два путовања у Свету земљу спада међу највеће путнике свога времена. Сава је писац, дипломата који лично иде у мисије највећег ризика, што се ретко среће пре и после њега (боравак у Солуну и Цариграду за време латинске власти, кад ту није било места за православног епископа); по биографу, добијао је победе без рата; после упокојења и прогласа за светитеља добија штовање и у Цркви и у народу подједнако као што је имао и за живота; уз то, спаљивање моштију неког светитеља није честа појава. О столовању Арсенија његов биограф говори наизглед опширно, али са мало чињеница. Житије има тон проповеди са циљем да поучи, не да саопшти. Оваква намена житија назире се већ из наслова Теодосијевог списа Житије и подвиг у пустињи са оцем и засебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светог оца нашег Саве, првог архиепископа и учитеља српског... Већ из овога се види да ту неће бити речи о Савином управљању Црквом. Тога се држао и архиепископ Данило у својим биографијама архиепископа. Ускраћивањем конкретних података о архиепископу Арсенију биограф наноси „штету" и манастиру Жичи, јер тиме и знања о њој су оскудна. За време столовања овог јерарха мало смо обавештени и о политичкој историји српске државе. Звучи необично, али захваљујући Савиним биографима, боље познајемо прве три деценије 13. века него следеће три. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Године 1237. мошти Светог Саве су пренете из Трнова у манастир Милешеву. Oвога дана установљено је у нашој светој Српској Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског. Пренос моштију Светитеља Саве I би за време благочестивог краља српског Владислава 1237. године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако: Пошто прође година дана од блаженог уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране светог му тела у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: "Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство". Краљ се веома обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асепу са молбом да му да тело Светога Саве, стрица, учитеља и заштитника свога. Прочитавши писмо, и чувши и усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: "Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?" И тако га отпусти празних руку. Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: "Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство". Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: "Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују". Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што сагрешио. И говораше: "Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче". Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево. Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, радосно се поклони цару и из све душе му захвли, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења, о којима се говори опширније у Житију Светитељевом (под 14. јануаром). Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцељења. Носећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, благочестиви краљ Владислав радосно хиташе испред кивота, као некада цар Давид испред Ковчега Завета, појући псалме. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом верујућих, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ Српски чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да види и да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости са псалмима и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег чесно положише у гроб који му краљ Владислав беше спремио. И благочестиви краљ приреди велико празнично славље у спомен Светога Саве. После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру Милешеву јави се у сну Свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То би учињено: подигоше из гроба пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и ставише га напред у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцељење. И потом бише од светих моштију многа чудесна исцељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога - Теодосије и Доментијан. Молитвама Светога оца нашег Саве Чудотворца, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј Српски род и све Православне, Aмин! Присуство моштију светитеља Саве у Србији имало је црквено-религиозни и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као светитељ Сава, почев од његовог времена до данашњих дана. Над његовим моштима крунисан је 1377. године босански бан Твртко за краља Срба и Босне. Стефан Вукчић Косача, хумски војвода, назива себе 1448. године "херцегом (тј. војводом) од светог Саве". Култ овога српског свртитеља окупљао је све јужнословенске народе, а посебно православне Србе; његовом гробу долазили су на поклоњење и римокатолици и муслимани. Жан Шесно (1547) и Катарин Зен (1550) забележили су да муслимани поштују гроб светитеља Саве и да га се боје. Бенедикто Рамберти је оставио сведочанство из 1553. године да Турци и Јевреји дају већу милостињу манастиру Милешеви неголи Срби. Овде је прилика да се сумарно прикаже у чему се састоји јединственост Савиног лика - Сава је први владарски син који стиже на Свету Гору са жељом да се замонаши; Савин отац Стефан Немања је први владар који као монах стиже на Свету Гору са жељом да ту остане до краја; Сава постаје познат по својој ревности и подвигу и ништа мањој дарежљивости свим светогорским обитељима; оснива српски манастир који одмах улази међу четири водеће обитељи на Атосу (после Велике лавре, Ватопеда и Ивирона) са посебним правима; у Кареји оснива ћелију са устројством дотле непознатим на Светој Годи; ове две установе добијају свој посебни типик; Савин отац Симеон улази у списак светогорских светитеља који није дуг, те се стога ту тешко стиче место; у тешким временима латинске окупације тек преко Саве успоставља се веза Свете Горе и византијског цара у Никеји као њеног законитог господара; Сава је оснивач и први поглавар самосталне Цркве у Срба. Сава крунише првог и дотле јединог православног краља; са своја два путовања у Свету земљу спада међу највеће путнике свога времена. Сава је писац, дипломата који лично иде у мисије највећег ризика, што се ретко среће пре и после њега (боравак у Солуну и Цариграду за време латинске власти, кад ту није било места за православног епископа); по биографу, добијао је победе без рата; после упокојења и прогласа за светитеља добија штовање и у Цркви и у народу подједнако као што је имао и за живота; уз то, спаљивање моштију неког светитеља није честа појава. О столовању Арсенија његов биограф говори наизглед опширно, али са мало чињеница. Житије има тон проповеди са циљем да поучи, не да саопшти. Оваква намена житија назире се већ из наслова Теодосијевог списа Житије и подвиг у пустињи са оцем и засебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светог оца нашег Саве, првог архиепископа и учитеља српског... Већ из овога се види да ту неће бити речи о Савином управљању Црквом. Тога се држао и архиепископ Данило у својим биографијама архиепископа. Ускраћивањем конкретних података о архиепископу Арсенију биограф наноси „штету" и манастиру Жичи, јер тиме и знања о њој су оскудна. За време столовања овог јерарха мало смо обавештени и о политичкој историји српске државе. Звучи необично, али захваљујући Савиним биографима, боље познајемо прве три деценије 13. века него следеће три. Спаљивање моштију Светог Саве Сваке године, 10. маја, Српска Православна Црква молитвено се сећа и обележава дан спаљивања моштију Светог Саве Српског. Године 1594. на београдском брду Врачар, турски војсковођа Синан-паша сурово кажњава Србе. Те године банатски Срби су подигли устанак против турске власти. Лик српског великана ношен је на заставама. Као казну за ову буну у крви угашеној, Синан-паша је наредио да се мошти највећег српског светитеља донесу из манастира Милешеве, где су се налазиле преко 350 година, и спале. То је требало да уништи светитељев велики култ у народу, а са њим и све наде за ослобођење од османлија. Мошти Светог Саве биле су, по речима историчара, „извор српског државног легитимитета" и „симбол српских традиција о држави и независности". Како бележе савременици, овај злочиначки чин је био пропраћен непогодом, градом и олујом. Пепео просветитеља српског био је разнет на све стране. И где год је трунка пепела му пала, ту је нова љубав к' роду засијала! Јован Јовановић Змај Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово преосвештенство Епископ пакрачко – славонски Г. Јован служио је Свету архијерејску литургију у Горњем Острогу у цркви Ваведења Пресвете Богородице, 1. јануара 2021. љета Господњег, на празник Светог мученика Бонифатија. Саслуживали су му протојереј-ставтофор Драган Крушић, никшићки парох и јерођакон Роман, острошки сабрат. Богослужењу је присуствовало свештенство, монаштво и вјерни народ, који су молитвено учествовали у евхаристијском сабрању. Извор: Манастир Острог

У Никшићу је данас одржан велики црквено-народни сабор на којем су хиљаде сабраних вјерника око моштију Светог Василија Острошког од Владе Црне Горе затражиле повлачење дискриминаторског Предлога закона о слободи вјероисповијести и правном положају цркава и вјерских заједедница. Порука Световасилијевског црквено-народног Сабора Радио Светигора: Одлуке, писма и поруке прочитане на Световасилијевском црквено-народниом сабору у Никшићу На црквено – народном сабору у Никшићу у току Литургије обратио се Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије Владика Јоаникије јуришницима на Божје храмове: Не чините зло, не навлачите проклетство на своје домове, породице и потомство! Мошти Светог Василија у саборном храму у Никшићу Порука Хиландара црквено-народном сабору у Никшићу -ФОТОГАЛЕРИЈА- Литургију у саборном храму Светог Василија Острошког, покрај светитељевих моштију служили су Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа Епископи: рашко-призренски Теодосије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, пакрачко славонски Јован,бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки Димитрије, диоклијски Методије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије са многобројним свештенством и свештеномонаштвом. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља бесједио је Владика Јоаникије: У име Оца и Сина и Светога Духа, Сабрали смо се, свете Владике, часни оци свештеници, монаси, монахиње, браћо и сестре и драга дјецо, око имена Божјега и око моштију Светога Василија Острошкога. Ево, ово Јеванђеље које смо управо чули је темељ овога сабора. Господ је сабрао своје апостоле и дао им силу и власт, и благодат да исцјељују људске немоћи, да ослобађају од демонских напасти, да просвећују силом Божје истине и правде све народе. Обукао их је у силу са висине да се не боје у овоме свијету него да воде брод Цркве своје кроз сва времена сигурним царски путем. Ми се такође сабирамо у овој години поводом осамсто година од оснивања Жичке архиепископије аутокефалне Српске православне цркве, Пећке патријаршије. И прослављамо Бога за све оне милости које је изливао на наш народ и дао му силу и благодат да никада не посустане. Благодаримо Богу који нам је дао Божје угоднике и светитеље, чудотворце, мученике, исповједнике свете вјере православне. Осам стотина година живота и дјелања наше свете Цркве видимо као осам вјекова стварања, напредовања и уздизања, јер је наша света Црква родила велике личности и обдарила цио наш народ духовношћу, честитошћу, добротама Божанским и људским. А ево, имамо изузетну прилику данас овдје, обиљежавајући јубилеј велики да дочекамо небеског заштитника и покровитеља овога града и цијеле Старе Херцеговине и Црне Горе, и свих српских земаља Светога оца нашега Василија, Митрополита херцеговачкога, епископа града Никшића, острошког испосника и чудотворца, исцјелитеља и утјешитеља. Његов сабор око његових светих моштију укључује се у овај велики сабор светих апостола око Христа и у тај велики сабор светосавски, који ево траје непрекидно осам вјекова. А око моштију Светога Василија наш род и многи други који припадају његовим светим моштима из других народа траје преко 350 година. И зато смо радосни и зато славимо и дочекујенмо са радошћу Светога Василија Острошкога и овај ћемо дан убудуће прослављати као посјету Светога Василија граду Никшићу и пренос његови светих моштију. Да благослови и овај храм и овај град, као што је благословио и оне године када смо с његовим моштима прошли кроз град Никшић. И он је својим входом свштенијем кроз град Никшић утврдио ову Литију коју имамо на празник Светог Василија Острошкога у нашем граду. Ми смо се сабрали да се објединимо, да се духовно оснажимо, духовно укријепимо уочи Рођења Христовога, да се исто овако саберемо око Богомладенца Христа на Божић и да се наситимо Божије љубави и милости и међусобне љубави и разумијевања, доброте и радости. Радосни смо и када имамо невоља и тешкоћа. А имамо их и данас, јер трпимио неправду. Али се тјешимо Светим Василијем Острошким, који је све неправде, и тешкоће и муке, које су лично њему наношене и његовоме народу, носио смирено и кротко, али и храбро, носећи и бреме свога народа. Али зато му је Бог дао силу и благодат те је обједињавао свој народ и заштитио брод Цркве од разарања и утврдио свој народ у вјери, и ојачао. Даће Бог да и ми ојачамо кроз ова искушења, која данас трпимо због неправде, због удара на православље, на нашу свету вјеру, на храмове и на гробове, и на огњишта и на домове, и на част и на образ… Ако неко удара на храм, ударио је онда на све. Даће Бог да ова искушења ми, овако обједињени и сједињени око ћивота Светога Василија пребродимо. И молимо се Господу да уразуми све оне који су у срце своје ставили злу намјеру да отимају оно што је Божје, што је црквено. Ушпозоравамо их да то зло не чине, да не навлаче проклетство на своје домове, и на своје породице и на своје потомство – не дао Бог! Али, ако неко срља на проклетство, ми смо дужни да га упозоримо да то не чини. Нека Бог миолитвама Светога оца нашега Василија све нас руководи правим истинским путем. И нема чега да се бојимо: Црква Божја је онај броди сигурни, који плови морском пучином, а крманош тога брода је Господ Исус Христос, распети и васкрсли. И Он је рекао: Ево, Ја сам са вама у све дане до скончанија свијета и вијека. И још је рекао да ни врата ада Цркви Божјој неће одољети. А то „врата ада“ заправо је збир све злобе, и демонске и људске. Наравно, ми увијек гледамо на људе, без обзира какви су, као на нашу браћу. Иако гријеше, опет, руководећи се Јеванђељем које каже: Љубите и неприојатеље своје. Ми смо дужни да се и за њих Богу молимо. И да Бог истине, правде, љубави и човјекољубља све уразуми и спаси. Нека бууде срећан и благословен овај сабор око имена Божјег и око моштију Светога Василија. Ја само да вас поздравим и да вам зажелим да посредством Светога Василија његовим молитвама на вас сиђе Божја милост и Божја благодат, Божја истина и правда и да понесете благослов својим домовима, да се наситите Божје љубави кроз свете тајне. Бог вас благословио и свако вам добро даровао! Након Литургије, сабранима се обратио Митрополит Амфилохије који је рекао да смо се данас сабрали у никшићком саборном храму пред ћивотом Светога Василија, око његових светих моштију, не да их оскрнавимо, како то кажу безбозници. „То управо говоре они чији су духовни преци разорили Тврдош. Ови савремени безумници хоће да отму храмове за себе. Ни Турци нијесу радили што ови безбожници желе – да отму цркве и дају их сектама. Ова група богаташа, бивших титоиста су опљачкали сва предузећа а сада хоће и храмове. Неће моћи“, поручио је Митрополит црногорско-приморски Потом су прочитани: писмо Патријарха цариградског Вартоломеја предсједнику Црне Горе Милу Ђукановићу у којем га упозорава да не дискриминише Цркву у Црној Гори, одлука Синода Руске православне цркве о овом питању, недавно објављено писмо Папе римског Франциска Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју, подршка манастира Хиландара данашњем сабору и на крају проглас и завјет сабора о одбрани Цркве у Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 17. октобра 2020. године, на празник Светог Стефана и Преподобне Јелене (Штиљановић), свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Београду. Саслуживали су старешина Саборног храма протојереј-ставрофор Петар Лукић, протојереј-ставрофор Вељко Гачић из Берлина, јереји Славиша Поповић и Игор Грацун, као и протођакон Дамјан Божић. Беседио је архијерејски намесник београдски други протојереј-ставрофор Бранко Топаловић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Мошти овог светог оца и чудотворца сверуског нађене су нетљене 1423. године, за време великог кнеза Јурија Димитријевича. Преподобни и богоносни отац наш Сергије родио се у граду Ростову од побожних и угледних родитеља бојара Кирила и Марије. Још од утробе матере Бог га изабра на службу Себи. Једном мати његова, бременита њиме, дође по обичају свом у цркву на свету литургију. Пред само читање Светог Еванђеља младенац у утроби њеној громко викну, и глас његов чуше сви што стајаху близу матере његове; исто тако за време Херувимске песме он по други пут викну; и кад свештеник изговори: "Светиње светима", по трећи пут се чу глас младенца из утробе материне. Из тога сви разумеше да ће се на свет јавити велики светилник свету и служитељ Пресвете Тројице. Јер као што пред Мајком Божјом радосно заигра у утроби свети Јован Претеча, тако и овај младенац заигра пред Господом у светом храму Његовом. При овом чуду матер преподобнога обузе страх и ужас; и сви који чуше глас дивљаху се веома. После тога када дође време Марија роди сина, и наденуше му име Вартоломеј. И од првих дана свога живота младенац се показа строги испосник: средом и петком није сисао; а није се дотицао материних сиса и у друге дане када се дешавало да она Једе месо; приметивши то, Марија престаде јести месо. Када Вартоломеј наврши седам година, родитељи га дадоше да се учи књизи; заједно са њим учаху се и два брата њихова, старији Стефан и млађи Петар. Док се браћа учаху лепо и показиваху велике успехе, дотле Вартоломеј далеко изостајаше за њима, јер се тешко учио; иако се учитељ веома усрдно трудио око њега, ипак је он врло мало напредовао. Зато су га родитељи грдили, учитељ кажњавао, другови исмевали. Међутим све то беше по промислу Божјем, да би дете добило разум за успех на књизи не од људи него од Бога. Веома ожалошћен због свога неуспеха у учењу, Вартоломеј се пламено и са сузама мољаше Богу да му да напредак на књизи; и Господ услиши молитву побожног детета. Једном отац посла Вартоломеја са књигама у поље; навикнут на послушност, он одмах крену без поговора. Путем он наиђе на једнога монаха старца, или тачније - на Богом посланог анђела у монашком обличју, где у дубрави стоји под храстом и врши молитву. Вартоломеј му приђе близу, стаде, и поклонивши му се чекаше да заврши молитву. По завршетку молитве монах старац благослови Вартоломеја, загрли га и упита шта жели. Вартоломеј одговори: Свом душом желим да се научим књизи, оче! Дали су ме да се учим, али ми учење не иде, и ја просто не знам шта да радим. Него молим те, оче свети, помоли се Богу за мене, да ме Он просвети светим молитвама твојим. Монах испуни Вартоломејеву молбу: сатвори молитву и благослови Вартоломеја рекавши: Ево, чедо моје, од сада ти Бог дарује да разумеш све што захтеваш, да би могао и другима користити. - При томе старац извади сасудић и даде Вартоломеју као неку честицу од просфоре; нареди му да је поједе, говорећи: Узми, чедо, и поједи; ово ти се даје на знамење благодати Божје и ради разумевања Светога Писма. Не гледај на то што је ова честица тако мала; велика ће бити сласт када окусиш од ње. После тога старац хтеде да се удаљи, али обрадовани дечак га стаде од свег срца молити да посети дом његових родитеља. Вартоломејеви родитељи с великом чешћу сретоше госта, јер поштоваху монахе. Они му предложише хране, али старац одговори да се најпре треба прихватити духовне хране; - и када се сви стадоше молити, он нареди Вартоломеју да чита псалме. Вартоломеј одговори: Ја не умем, оче. - На то стари инок пророчки изговори: Од сада ти Господ дарује знање писмености. - И стварно, Вартоломеј тог часа стаде течно читати псалме. - Родитељи се силно удивише тако брзој промени код њиховог сина. При растанку старац рече родитељима Вартоломејевим: Син ваш биће велики пред Богом и људима; он ће некада постати обиталиште Светога Духа и служитељ Пресвете Тројице. Од тога времена блажени дечак без икакве тешкоће читаше књиге и разумеваше све написано у њима: јер му Бог отвори ум да разуме Писмо (ср. Лк. 24, 45). И растијаше Вартоломеј годинама, и уједно с тим разумом и врлинама: јер љубљаше пост и уздржање, и од раног детињства молитва му беше сласт души. Зато он ревносно посећиваше храм Божји, не пропуштајући ниЈедну службу. Дечје игре он брижљиво избегаваше; у весељу и осмеху својих вршњака не учествоваше, јер је знао да зли разговори кваре добре обичаје (ср. 1 Кор. 15, 33). Дубоко свестан истине: Почетак је мудрости страх Господњи (Пс. 1 1 0 , 10), он се стално трудио да се научи тој мудрости. Са особитом марљивошћу и ревношћу он је читао Божанствене и свештене књиге. Побожни дечак прописа себи строги пост: средом и петком ништа јео није, а у остале дане хранио се само хлебом и водом. Иако се још није налазио у манастиру, он је водио монашки живот, тако да су се сви изненађивали видећи такво уздржање и побожност у дечака. Плашећи се за здравље свога сина, мајка га је спочетка одвраћала од тако суровог начина живота. Но Вартоломеј је смирено одговарао, својој мајци: Не сметај ми; дозволи ми да водим такав живот; не приморај ме на непослушност према теби. - И мајка престаде ометати добру намеру свога сина. И тако, укроћујући уздржањем тело своје, Вартоломеј не излажаше из воље родитељима својим; и идући из силе у силу он растијаше у човека савршена. Међутим родитељи његови Кирило и Марија преселише се из древног и славног града Ростова у скромни градић Радонеж, познат и чак прослављен касније именом преподобног Сергија. Родитељи преподобнога силно осиромашише од пљачки и пустошења Татара који у то време владаху Руском земљом, а и од намета и угњетавања од стране намесника Московскога кнеза Јована Даниловича Калите који управљаху Ростовом. Заједно са другим Ростовљанима Кирило и Марија преселише се у Радонеж, феудални град млађег Калитиног сина Андреја, привучени тиме што пресељеницима кнез Андреј обећа разне повластице и слободу од угњетавања. Вартоломеј коме тада беше петнаест година дође такође са својим родитељима у Радонеж; а браћа његова беху се већ поженили. Када напуни двадесет година Вартоломеј стаде молити своје родитеље да му даду благослов да се постриже у монаха, јер је одавно жудео да се посвети Господу. Но родитељи његови, иако монашки живот стављаху изнад свега, ипак молише сина да причека неко време. И говораху сину: Чедо, причекај мало! Ти видиш, ми смо већ стари, болесни и у оскудици, и нема ко да нам послужи. Браћа се твоја оженише; они су заузети својим бригама, а ти послужи нама, својим родитељима. Испрати нас до гроба, погреби нас, па онда оствари своју н а меру, испуни своју жељу. Вартоломеј, послушан и пун љубави син, покори се вољи својих родитеља и усрдно се стараше да их утеши у старости, да би заслужио њихове молитве и благослов. На извесно време пред смрт Кирило и Марија примише монаштво у ПокровскоХоћковом манастиру, који се налази на пет километара од Радонежа. Тамо дође и обудовели старији брат Вартоломејев Стефан и ступи у монаштво. Након мало времена родитељи Вартоломејеви се један за другим брзо у миру преставише и бише погребени у Хоћковом манастиру. После смрти својих родитеља браћа проведоше ту четрдесет дана, узносећи Господу усрдне молитве за упокојење новопрестављених слугу Божјих. К у ћу и свој бедни иметак Кирило и Марија оставише Вартоломеју. Но он део наследства потроши на помињање душа преминулих родитеља, на милостињу и храњење сиромашних, а остало предаде млађем брату Петру. За себе он ништа не узе, ништа не задржа, јер се надао у Бога који "даје храну гладнима" (Пс. 145, 7). Чезнући за пустињаштвом, Вартоломеј мољаше старијег брата Стефана да остави Хоћков манастир и да иду ради подвига у пустињу. Стефан пристаде и они кренуше да траже пустињско место, подесно за пустињачки живот. Дуго они ходише по околним шумама док не дођоше на место где се сада вије манастир Пресвете Тројице, прослављен именом преподобног Сергија. Тада се хо место називало Маковец, и било је покривено густом, непролазном шумом. И наоколо на све стране пружала се надалеко шума и пустиња; мимо тог места није пролазио пут и нико није залазио туда; у близини није било ни села, ни кућа, ни икаквих насеља људских; само су зверови боравили ту. Браћа се ватреном молитвом обратише Богу, призивајући благослов Божји на ово место њиховог боравка и предајући себе светој вољи Божјој. Начинивши колибу они се стадоше ревносно подвизавати и молити Богу. Затим подигоше малену цркву и решише да је освете и посвете Пресветој Тројици: ради тога отпутоваше у Москву и молише митрополита Теогноста за благослов да се црква освети. Митрополит их врло љубазно прими и посла са њима свештенослужитеља да освете цркву. Тако скромно би положен основ СветоТројицке Сергијеве лавре. Млади подвижник Вартоломеј би обузет великом радошћу видећи како се његова заветна жеља почиње остваривати. И он се сада са још већом ревношћу предаде духовним подвизима. Али његов старији брат Стефан не беше одушевљен овако пустим местом, и у радовима слабу помоћ указиваше Вартоломеју, па убрзо остави младог брата у пустој шуми и пређе у Московски Богојављенски манастир, где се зближи са Алексијем, потоњим митрополитом Московским. Оставши потпуно сам, Вартоломеј се стаде усрдније припремати за монашки живот, јер беше решио да постриг прими онда када ојача у трудовима и подвизима и навикне себе на строго испуњавање монашких правила. И у своје време млади пустињак позва код себе једнога игумана, по имену Митрофана, који га и постриже у монашки чин у двадесет трећој години живота, на дан светих мученика Сергија и Вакха, због чега Вартоломеју и би дато име Сергије. После пострижења игуман Митрофан одслужи свету литургију у цркви Пресвете Тројице и удостоји новог инока причешћа светих Христових Тајни; у то само време црква се испуни необичним миомиром који се ширио чак и изван храма. Новопосгрижени монах седам дана борављаше безизлазно у цркви. Игуман сваког дана служаше свету литургију и причешћиваше га светим Телом и Крвљу Господњом. За све то време храна Сергију беше просфора, коју му је сваког дана давао игуман. Дан и ноћ Сергије провођаше у молитви и богоразмишљању, стално славословљаше велико име Господње, певаше псалме Давидове и песме духовне: он сав беше обузет радошћу, и душа му гораше божанским огњем и побожном ревношћу. Пошто проведе са Сергијем неколико дана, игуман Митрофан му рече: Чедо, ја одлазим, а тебе предајем у руке Божје; Господ нека ти буде заштитник и чувар. - Притом изрече и овако пророчанство: Господ ће на овом месту устројити обитељ велику и славну. - И сатворивши молитву игуман отпутова. Оставши сам, преподобни Сергије се усрдно подвизаваше, умртвљујући тело постом, бдењем и разноврсним пословима; и провођаше време у непрекидној, даноноћној молитви и у марљивом читању Светога Писма. Зими, када је земља пуцала од, мраза, он имађаше на себи само једну расу и трпљаше, као да је бестелесан. Но ђаволи, не подносећи такве подвиге његове, навалише на њега, еда би га отерали са тог места. Стога се понекад појављиваху у облику зверова, понекад у облику змија, јуришајући свирепо на њега. А он их одгоњаше молитвом као оружјем, и храброшћу својом страшилишта њихова кидаше као паучину. Једном ноћу, када се подвижник мољаше у цркви, на њега нападе читава војска демона бесно урлајући: одлази, иначе ћеш злом смрћу погинути! - И кад говораху, огроман пламен сукташе им из уста. И још прећаху да ће му до темеља разорити цркву и келију, а њега самог убити. А л и он, наоружан молитвама и часним крстом, најури демонску војску, и без икаквог страха продужи певати и славити Бога. Други пут, када млади пустињак читаше ноћу правило, одједном се проломи тутњава из шуме, и огромно мноштво демона опколи келију преподобног Сергија, и претећи му викаху: Та одлази одавде! Што си дошао у ову неприступачну шуму? Шта ту тражиш? Не надај се да ћеш и надаље живети овде; сам видиш, ово је место пусто и непроходно! Зар се не бојиш умрети од глади или погинути.од руку разбојника? - Но, узалуд беху ове претње, оне не могаху уплашити преподобног: он се само помоли Господу, и одмах ишчезе демонска руља. После оваквих јављања демона, за подвижника не беху страшне дивље звери: поред његове усамљене келије протрчаваху чопори гладних вукова и губљаху се у шумском честару, или прилажаху преподобноме и као њушаху га; а навраћаху туда и медведи. Но сила молитве спасаваше пустињака. Једном приликом преподобни Сергије спази пред својом келијом медведа, па видећи да је веома гладан, сажали се на медведа, изнесе му комад хлеба и положи на пањ. Од тога времена медвед стаде често долазити келији преподобнога, очекујући уобичајену милостињу, и није одлазио док је не би добио; преподобни радосно дељаше са њим хлеб, а често му је давао и последње парче. И дивља звер у току целе године свакодневно похађаше пустињака. Господ не остављаше Свога угодника у пустињи: Он беше са њим у свима његовим невољама и искушењима, помагаше му, сокољаше га и крепљаше. Међутим глас о необичном пустиножитељу - подвижнику поче се ширити. Пре другах дознадоше за њега богобојажљиви монаси, и стадоше долазити у Радонежску пустињу по један, по двоје или по троје, молећи преподобног Сергија да их прими за своје сажитеље и саподвижнике. Преподобни их одвраћаше, указујући им на тешкоће пустињачког живота. И говораше им: Ви нисте у стању живети на овом месту и не можете носити пустињски подвиг: глад, жеђ, јаде, тешкоће, оскудицу и немаштину. - А када би ови упорно молили подвижника да их не одбацује, и он видео њихову чврсту решеност да се подвизавају у пустињи, он их је онда позивао на трпљење: Сада спремите срца своја не на храну, не на пиће, не на спокојство и безбрижност, него на трпљење, да бисте могли подносити свако искушење и сваки труд; припремите се на пост, на подвиге духовне и многе невоље. Од тога времена преподобни Сергије стаде се подвизавати не као усамљеник већ заједно са братијом, која се старала да га поДражава у подвизима. Убрзо се у Радонежској пустињи сабра дванаест људи, и тај се број дуго мењао није. Ако би ко од братије умро, на његово место долазио је други. Братија начинише дванаест келија. Преподобни Сергије са братијом огради храм и келије дрвеним плотом са једним вратима, на којима поставише вратара. Тако ниче манастир који благодаћу Божјом постоји досад. Скроман и убог беше тада изглед Тројицке лавре. Тихо и мирно прохођаше подвижнички живот пустињака; свакодневно се они сабираху у своју малену цркву и узношаху своје усрдне молитве Господу: служила се полуноћница, јутрење, часови, вечерње и повечерја, а за вршење свете литургије позивали су свештеника из најближих села. После неког времена к преподобном Сергију у новоосновану обитељ дође и свештеномонах Митрофан који беше постригао преподобног Сергија за монаха; братија га с радошћу прими, и он би једнодушно од свих изабран за игумана. Монаси се радоваху што се сада света литургија могла служити чешће него раније. Али игуман Митрофан поживе у обитељи око годину дана, па премину. Тада братија стадоше .молити преподобнога Сергија да он прими свештенички чин и буде им игуман. Преподобни то одби: хтео је да се угледа на Господа и да свима буде слуга. Својим рукама саградио је три или четири келије; на својим раменима носио је у две ведриие воду са извора под гором и остављао код келије свако га брата; секао је дрва, пекао хлеб, шио одећу, готовио јело, и смирено обављао друге послове. Своје трудове велики подвижник сједињавао је са молитвом, постом и бдењем: хранио се само хлебом и водом, и то у малој количини; сваку ноћ проводио је у молитви и бдењу, само је на кратко време прибегавао сну. И за дивно чудо, тако сурово живљење ни најмање не ослаби подвижниково здравље; угушујући греховне устанке тела, такво живљење као да је укрепљавало његово тело и придавало му силе за нове, још веће подвиге. Својим уздржањем, смирењем и побожним животом преподобни Сергије пружаше пример свој братији у обитељи. И сви се монаси труђаху свом снагам својом да га подражавају; како он, тако и они пребиваху у посту, молитви и непрестаним трудовима: час су шили одећу, час преписивали књиге, час обрађивали мале градине своје н обављали друге сличне послове. У манастиру беше савршена једнакост, али преподобни стајаше изнад свих; он беше први подвижник у својој обитељи, или боље рећи - први и последњи, јер су се многи у његово време и касније подвизавали ту, али се нико није могао упоредити са њим. Међутим у манастиру се сваким даном све јаче осећала потреба за игуманом и јерејем. Позивати у манастир свештенике није увек било могуће, а и братији је био потребан руководитељ са игуманском влашћу. Лица достојнијег за то није било од оснивача обитељи, али преподобни Сергије се плашио игуманства; желео је он да буде у манастиру не старешина него последњи инок. Напослетку се подвижници Радонежске пустиње договорише и решише да преподобног Сергија изаберу за игумана, па сви заједно одоше к њему и рекоше: Оче, ми не можемо живети без игумана; желимо да нама ти будеш наставник и руководитељ; ми хоћемо да долазимо к теби с покајањем и да, откривајући сваки дан пред тобом све помисли, добијамо од тебе разрешење наших грехова. Служи у нас свету литургију, да бисмо се из чесних руку твојих причешћивали Божанским Тајнама. Преподобни Сергије одлучно одби, овако говорећи: Браћо моја, на игуманство никада помислио нисам; душа моја жели једно: да окончам дане своје као прост монах. Не приморавајте ви мене. Најбоље је да све то препустимо Богу; нека нам Он сам открије вољу Своју, па ћемо тада увидети шта нам ваља радити. - Међутим монаси и надаље неодступно мољаху преподобног, и говораху: Ако ти нећеш да се бринеш о нашим душама и да нам будеш пастир, онда нам измоли игумана од владике. У противном случају, сви ћемо ми бити принуђени да оставимо ово место и погазимо завет који смо дали; тада ништа неће преостати него да лутамо као овце без пастира. Братија су и после тога не једанпут долазили преподобноме и молили га да прими игуманство, и претили му још упорније да ће оставити манастир и отићи у свет из пустиње, сву одговорност за то пред Богом бацајући на преподобног. Таквим претњама они најзад примораше преподобног Сергија нда се прими игуманске дужности у својој обитељи. Са два старца преподобни отпутова у Перејаслављ Заљески код Атанасија, епископа Болинског, пошто је овај, због одласка светог Алексија митрополита у Цариград, водио тада послове митрополије. Владика с љубављу прими подвижника, о коме је давно био чуо, и дуго разговараше с њим о спасењу душе. По завршетку разговора преподобни Сергије се смирено поклони епископу Атанасију, молећи од њега игумана за своју обитељ. На његову молбу владика одговори: Одсада ти буди отац и игуман братији, тобом сабраној у новој обитељи Животворне Тројице. И преосвећени владика постави преподобног Сергија најпре за јерођакона, затим га рукоположи за јеромонаха. Препун страха Божјег и умилења, преподобни отац Сергије са највећом побожношћу и богобојажљивошћу одслужи прву свету литургију, после које и би постављен за игумана. Владика Атанасије изговори дугу поуку новопостављеном игуману, и рече му: Чедо, ти он сада примио велики чин свештенства; знај дакле да си, по заповести великог апостола дужан слабости слабих носити и не себи угађати (Рм. 15, 1); сећај се и ових речи његових: Носите бремена један другога, и тако ћете испунити закон Христов (Гал. 6, 2). Целивавши и благословивши преподобнога, владика га отпусти с миром у обитељ Пресвете Тројице. Пустиножитељи с ликовањем дочекаше игумана - свога наставника и оца, и поклонише му се са синовском љубављу. Радоваше се и игуман гледајући своја духовна чеда. Ушавши у цркву он се обрати Господу са усрдном молитвом да га Господ благослови и ниспошље му свесилну помоћ Своју у новој, тешкој дужности. После молитве преподобни се обрати братији са поуком: подстицаше их да не малаксавају у подвизима, тражаше њихову сарадњу и снисходљивост према њему, и по први пут их благослови својим игуманским благословом. Поука његова беше проста и не са много речи, али својом јасноћом и убедљивошћу она се занавек укорени у срцима братије. Уосталом, преподобни није толико утицао на братију речју колико самим својим животом, својим добрим примером. Поставши игуман, преподобни отац наш Сергије не само не измени своје пређашње подвиге, него са још већом ревношћу испуњаваше сва монашка правила, стално носећи у срцу свом Спаситељеве речи: Који хоће да буде старији међу вама, нека буде свима слуга (Мк. 10, 44). Он свакодневно служаше свету литургију, и увек сам спремаше за њу просфоре: својим рукама је туцао и млео пшеницу, сејао брашно, месио и заквашивао тесто, и сам их пекао. Печење проефора. беше нарочито омиљен посао преподобнога: никоме другоме он није препуштао тај посао, иако су многи од братије желели да узму на себе то доста тешко послушање. Осим тога он је сам варио кољиво и правио свеће за богослужење. У цркву је долазио први, стајао право, не дозвољавајући себи ни да се наслони на зид ни да седне; из цркве је излазио последњи. Неуморно и с љубављу поучавао је братију. У својим подвизима преподобни Сергије се угледаше на стародревне устројитеље монаштва, чија је житија читао са великим усрђем. Назидавајући се казивањима о светим подвиж ницима, преподобни се дивио како њиховом равноангелном живљењу и победи над злим дусима, тако и њиховом служењу невољним људима у свету. Он се мрљаше Пресветој Тројици да и њега удостоји да иде стопама светих мужева, који су хранили просјаке, помагали уловице, сирочад и све невољне, и који су добили од Господа дар исцељивати болне, васкрсавати мртве, помагати путнике на суву и на мору. После извесног времена ђаволи, не подносећи врлински живот светитељев, поново устадоше на њега. Претварајући се у змије или у зверове, они улажаху к њему у келију, или га опкољаваху у шуми кад је секао дрва, и трућаху се да му мисао одврате од молитве и богомислија. Тада се блажени обраћао са молитвом Господу и молио да га избави ђавољег нападаја, и ђаволи су одмах са својим привидима ишчезавали као дим. Од тога времена Бог дарова Своме угоднику такву власт над нечистим дусима д, а се они нису усуђивали ни да му се приближе. Дуго времена братије беше у манастиру дванаест душа. Но глас о преподобном ширио се по околини. И дође из Смоленска неки архимандрит по имену Симон. Одрекавши се високог положаја, Симон са дубоким смирењем мољаше преподобног да га прими као простог монаха. Веома потресен таквом молбом, преподобни га с љубављу прими. Архимандрит Симон предаде преподобном и велики иметак што беше донео као дар на устројство манастира. Тим даром преподобни, уз помоћ Божју, подиже пространу дрвену цркву у име Животворне Тројице, прошири манастир и доведе у ред његове зграде: келије братије беху постављене у виду четвороугаоника око цркве, тако да је црква стајала у средини и видела се са свих страна. И преподобни с братијом својом живљаше ангелски као на небу, дан и ноћ славословећи Бога. Тада се у обитељ преподобног Сергија врати из Московског Богојављенског манастира његов млађи брат Стефан. Он доведе са собом свог млађег сина, дванаестогодишњег Јована, и предаде га преподобном да га постриже у монаштво. Преподобни се удиви таквој вери свога брата, испуни му жељу и постриже Јована дечака за монаха давши му име Теодор. Измлада васпитан оцем у побожности, пошћењу и чистоти, Теодор се под руководство свога стрица утврђиваше у монашким подвизима. Од тога времена многи са разних страна, и издалека, стадоше се окупљати око преподобног оца Сергија, да под руководством славног подвижника спасавају душе своје. Свети игуман с љубављу примаше све који му долажаху, и старе и младе, и богате и сиромашне, али знајући тегобе монашког живота он их не постригаваше брзо. Обично је наређивао те су дошљака облачили у дугачку одећу од црног сукна и одређивао му извесно послушање да обавља заједно са осталим монасима. Тако је поступао зато, да би новодошавши могао упознати сав манастирски устав; тек након дугог испитивања преподобни отац би га постригао у монаштво, облачио у мантију и давао камилавку; а савршеније саподвижнике своје удостојавао је схиме. Примајући монахе после марљивог искушеништва, свети отац је и после тога будно пратио њихов живот. Тако, он је строго забрањивао братији да после повечерја излазе из својих келија или да разговарају; сваки је дужан био боравити у својој келији, бавећи се рукодељем или молитвом. Касно увече, нарочито за време дугих ноћи, неуморни и ревносни игуман је, после келијске молитве, обилазио келије и кроз прозорчиће гледао чиме се ко бави. Ако би затекао монаха где врши молитву или се занима рукодељем или чита душеспасоносне књиге, онда је с радошћу узносио за њега молитве Богу да га Господ поткрепи. Ако би пак чуо недозвољени разговор или приметио да се неко бави каквом ништаријом, он би закуцао на врата или прозор, и одлазио даље. Сутрадан је призивао к себи таквог брата, ступао с њим у разговор, и издалека, тихо и кротко наводио га да призна своју кривицу. Послушан монах би признао, искао опроштај, и отац Сергије му је с родитељском љубављу праштао; а на непокорног, који не би признао своју кривицу, он је налагао епитимију. Тако се преподобни Сергије бринуо о повереном му стаду; тако је умео он да спаја кротост са строгошћу, и био прави пастир а не најамник. У прво време свога постојања обитељ преподобног оца нашег Сергија беше врло сиромашна; подвижници њени често нису имали ни оно што је најпотребније. Удаљена од насеља, одсечена од целога света скоро непроходном шумом, ова обитељ је ретко добијала помоћ од мирских људи. Често братија нису имали вина за вршење божанствене литургије, и они су бивали принуђени да себе лишавају ове духовне утехе; често нису имали пшенице за просфоре или тамјана за кађење или воска за свеће или зејтина за кандила; у таквом стучају монаси су запаљивали луч и при таквој светлости вршили богослужења у цркви. Но у бедно осветљеном храму они сами гораху и пламтијаху љубављу к Богу јаче од најлучезарнијих свећа. Живот монаха беше прост и једноставан, просто беше и све што их је окружавало и што су употребљавали; али та простота беше величанствена: сасуди за свету Тајну Причешћа беху од дрвета, црквене одежде - од простог грубог платна, богослужбене књиге - писане на танкој брезовој кори. Понекад монаси ове свете обитељи, у којој тада још не беше општежиће, оскудеваху у храни. Тако се догоди једном да братија три дана остадоше без хране, и беху у великој невољи. А устав манастирски забрањиваше монасима да излазе из манастира и просе хлеба од мирјана, него да сву наду полажу на Бога који храни свако створење и да од Њега ишту са вером оно што је потребно. Притешњени глађу, братија почеше роптати на игумана, говорећи: Докле ћеш нам забрањивати да идемо и просимо од мирјана оно што нам је потребно? Ево, ми ћемо трпети још ову ноћ, а сутра ћемо изаћи одавде да не помремо од глади. - А свети Сергије их тешаше причајући им житија светих отаца, како они Господа ради подношаху многе невоље, и глад, и жеђ, и наготовање; и подсећаше их на речи Христове: Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их (Мт. 6, 26). А када Он храни птице, не може ли нас прехранити? Ето, сад је време трпљења, а ми се показујемо нетрпељиви, не хотећи да поднесемо краткотрајне невоље. А да смо их с благодарношћу примили, то би нам било на велику корист; јер се у огњу искушења злато очишћује. - И прорече светитељ говорећи: Ова оскудица нас задеси на кратко време; а колико сутра имаћемо свега у изобиљу. И зби се светитељево пророчанство: сутрадан би донесено од неког непознатог човека мноштво свежих, тек испечених хлебова, и много рибе, и других разних јестива. Они што донесоше рекоше: Један христољубац посла ово ави Сергију и братији што су с њим. - Братија мољаху доносиоца да се и они с њима прихвате мало, али они не хтедоше, рекавши да им је наређено да се одмах врате натраг. И они хитно одоше из манастира. А братија, видећи изобиље донесене хране, разумеше да их Господ посети милошћу Својом, и благодарећи Бога устројише трпезу. И донесена храна потраја братији на много дана, А преподобни рече братији у поуку: Гледајте, браћо, и дивите се како Господ Промислитељ изобилно награђује трпљење, и не заборавља ово свето место и слуге Своје што живе у њему и служе Му дан и ноћ. - И наводећи речи светог апостола Павла: Кад имамо храну и одећу, овим да будемо задовољни (1 Тм. 6, 8), свети отац саветоваше братију да се не брину о пролазним стварима него да се уздају у Бога промислитеља. Након петнаест година од оснивања Радонежског манастира, у близини његовој стадоше се насељавати сељаци. Они су несметано секли шуму, градили куће и стаје, крчили поља и сејали житарице. Огромна пространства шуме они претворише у чиста поља, и тиме пустиња изгуби у многоме свој пустињски изглед. Нови суседи манастира усрдно похађаху ову светињу, у изобиљу доношаху разне намирнице, те на тај начин у обитељи преподобног Сергија занавек нестаде оскудице. Треба се сетити и тога да се преподобни отац наш Сергије при доласку свом у пустињу беше настанио на безводном месту; а он то учини подвига ради: да би доносећи воду издалека, што више замарао тело своје. Али, пошто се образова манастир и умножи братија, то настаде велика потреба за много више воде. И неки од братије, носећи издалека толико воде, почеше роптати на преподобнога оца и говорити му: Зашто си се тако непаметно настанио на овом месту? зашто си овде основао обитељ када у близини нема воде? - А преподобни смирено одговараше:? Браћо, ја сам хтео да на овом месту сам усамљенички молитвено тихујем и живљујем, али пошто Богу би угодно да се овде подигне толики манастир, то је Он моћан да нам дарује и потребну воду, само не малаксавајте духом и молите се са вером. Јер када Он у пустињи изведе из камена воду за непокорни народ јеврејски, утолико пре неће оставити вас који Му усрдно служите. После тога преподобни узе са собом једног од братије и тајно сиђе у честар под манастиром, где никада није било текуће воде. Нашавши у једној јами мало кишне воде светитељ преклони колена и стаде се молити усрдно: Боже, Оче Господа нашега Исуса Христа, услиши нас у часу овом и покажи славу Своју: као што у пустињи преко Мојсија чудодејствова снажна деоница Твоја источивши воду из камена, тако и овде покажи силу Своју, - Творче неба и земље, даруј нам воду на овом месту, и нека разумеју сви да Ти благонаклоно слушаш оне који Ти се моле и узносе славу Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и кроза све векове. Амин. - На ове речи изненада изби обилан извор, који и данас постоји, увек богат водом за све манастирске потребе. Овим чудом братија би силно поражена: роптање незадовољника уступи место осећању страхопоштовања према светом игуману. Монаси чак стадоше овај извор називати "Сергијевим". Но смиреном подвижнику прослављање од људи падаше тешко, и он рече: Браћо, нисам вам ја дао воду, него је сам Господ посла нама недостојнима. Стога немојте извор називати мојим именом. - Отада братија престадоше називати извор "Сергајевим". И од ове воде биваху, и бивају, многа исцељења онима који је пију са вером.

Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. Катихета Бранислав Илић: Свети Николај чудотворац – правило вере и образац кротости А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја. То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој. После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви. Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора. И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду - двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. - О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег. Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца. И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из светитељевог житија доносимо сведочанство о његовом упокојењу и обретењу нетљених моштију Острошког чудотворца. Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог овоземаљског живота. Упокоји се мирно без болова и патње, лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова лоза, иако у стени нема ни мало земље. У часу Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и надземаљском светлошћу. Тело Светог Василија острошки монаси сахранише у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје. Одмах по престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не престају. Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива. Глас о прослављењу тела Светог Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју поче долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају, милошћу Божјом и светошћу Светог Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Ка великој и многоценој острошкој светињи стадоше долазити не само православни, него и остали хришћани, па чак и муслимани. И, по вери њиховој и милости Божјој и Светог Василија, налажаху утеху и добијаху благодатну помоћ. Међу многим поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи патријарх српски у Пећи Василије Бркић - Јовановић (1763-1765 г., умро 1772 г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори. Он у Острогу проведе крај моштију Светог Василија шест месеци у молитви и посту, и том приликом састави Службу и Житије овом светитељу. А у тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947 г.) Акатист Светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу. Извод из житија Светог Василија Острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Књига митрополита Месогејског и Лавреотијског Николаја (Хаџиниколауа) представља путописни дневник владичиног путовања на Атос 70-их година прошлог века, као и скорашње посете Светој Гори. Пред читаоцем је исечак из поменуте књиге, који колоритно дочарава вечну Свету Гору, где је све устремљено ка Небесима и вечном животу. Уторак, 18. августа по Јулијанском календару, 1971. године. Трпеза са свежим деверикама код даниловаца. Наравно, деверике нису из рибњака. Упецао их је отац Стефан. Он се спушта до манастирског пристаништа и пење се назад с таквом лакоћом, као када ми просто прелазимо из једне собе у другу. Одмах иза поднева полазимо у мали скит Свете Ане. Наша прва станица је братство из келије Светог Томе. Овде се три оца подвизавају. Они су јувелири који израђују предмете од сребра и код сваког изазивају добронамерност. Мудри старац је човек старог кова: није много образован, али је веома разборит, нема пуно знања, али је дубоко просвећен. Угостили су нас, показали нам свој занат, али ми смо журили да стигнемо код оца Герасима Микрајананита, те се нисмо пуно задржали код њих и убрзо смо их напустили. Мали скит Свете Ане је место изузетне лепоте, спокоја и благе климе. Улазимо у колибу старца Герасима. Он је благородан, великодушан, пријатан, благодатан, исти онакав какав је био када смо се први пут упознали у Уранопољу. Он говори служећи се старинским изразима, што на мене оставља непролазан утисак. Слушам га, и не могу да се наслушам. На сву срећу, он не штеди речи. Чудесна атмосфера. Буквално, као да се годинама познајемо. У простој, маленој келији, чији су зидови у потпуности прекривени књигама, отац Герасим проводи све своје бесконачно радно време. Он је уроњавао у дубину времена, како би се тамо сусрео са светима. Уроњавао је у њихове животе, како би открио њихове тајне. Уроњавао је у благодат Божију, како би написао службе и литургијске песме тим свецима. Пре него што смо отишли, помолили смо се у пећини Светих Дионисија и Митрофана, а затим смо се поклонили моштима Светог Нектарија (кључара, ако ме памћење добро служи) и Светог Георгија из Јањина. Мошти су тако пријатно мирисале, да сам чак и ја изразио чуђење и збуњеност због тога. Искрено не могу да разумем, како се то дешава! После неколико година, са још једним другом сам посетио манастир Светог Григорија. Увече сам игумана Георгија упитао о благоуханију моштију. Он нам је простодушно принео малени делић моштију (претпостављам Светитеља Григорија Паламе), да бисмо могли да их целивамо. Пошто смо их целивали, он нас је питао да ли су мошти пријатно мирисале. — Можда јесу, не пуно... Ја ни сам не знам, – одговорио сам му. — Не, – казао је отац Георгије, – код њих нема благоуханија. Али ако бисмо сада одслужили молебан свецу, тада би се читава ова просторија испунила предивним мирисом. Хоћете ли да пробате? — Не треба експериментисати са светињама... – одговорио је мој пријатељ. «Треба!» — тврдоглаво рекох сам себи. Али прилика је већ била изгубљена, жртвована скривеним благочестијем мог сапутника. Ипак, Бог је испунио моју жељу. Благоуханије светих моштију је једна од најупечатљивијих потврда Божијег присуства и Његове благодати. То је заиста потресно животно искуство. Духовни мирис свеца је толико силан, толико испуњен животом, да он прониче у душу и преображава тело сваког ко дође у додир са тим чудом. Исходећи од мртвих, он пружа тврдо уверење да су вечни живот и светост стварни. Пуно пута сам се, за свог живота, клањао светим моштима и притом сам сваки пут примећивао нешто посебно: кад год смо почињали да певамо молебан или тропар свецу, црква се испуњавала благоуханијем. Или када би се неко с болном и искреном молитвом у срцу, с дубоким поштовањем приближио моштима, светац им је даривао благодат у виду благоуханија. У 5 сати поподне, изашли смо из скита Мале Ане и запутили се у скит Свете Ане. Кроз неколико минута, прошли смо мимо колибе Васкресења Христовог, где се подвизавао отац Сава-духовник. Пред нама се открио невероватан поглед. Нисмо могли да се нагледамо. Никада нећу моћи да се навикнем на лепоту овог дела Атоса. Увек ми је јако тешко да престанем да уживам у овом видику. И не умем да опишем то што виде моје очи, и тешко ми је да изразим то што осећа моје срце. Овде се на диван начин преплиће лепота земаљска са лепотом небеском. Овде се: «невидљиво од постања света, умом на створењима јасно види» (Рим. 1, 20). У Светој Ани смо се зауставили код братства картсонеја. То су тихи и смирени људи. Отац Пантелејмон, дословце као мало дете, певао нам је све што смо га замолили. Какав чудесан глас! Какво скромно братство! Следеће вечери смо посетили колибу старца Антима. Отац Антим је касно могао да нас прими, јер је дуго исповедао. Питао је младог господина, који је чекао старца заједно са мном, да ли је ожењен. — Да, — одговорио је, — и имам троје деце. Такав одговор је скрушио и разочарао оца Антима. Он није очекивао тако нешто, желео је да чује нешто сасвим друго. Али у сваком случају, он је уверио младића да се он још увек може спасти. А мени је, нажалост, још увек доступна погодна могућност... Ја сам нежења. С великом љубављу, отац Антим ми је показао светлост града Сарти, који се налази на полуострву Ситонија. — Тамо је пакао, — рекао је, — овде је рај. Али мени је изгледало, као да ја заправо бирам пакао... Јако ме је привлачио свет. Тамо сам се осећао својим. Из Свете Ане, кроз Нови скит, упутили смо се у манастир Светог Павла. То је велелепни манастир, у подножју Атоса. Искључива чистота. Све плосто блиста! Зидови ходника украшени су библијским причама и повестима светих отаца, а распоређени су тако да обогате ум свим посетиоцима. Одвели су нас у собу за ходочаснике. Пожелео нам је добродошлицу и донео окрепљење, необично висок монах, скоро два метра, стар око 55 година, помало неспретан и успорених покрета. Строг је и крајње шкрт на речима. Врло је пријатан, али без трага осмеха. Стално је нешто шапутао за себе. Пажљивије сам га погледао и схватио да понавља молитву: «Господе Исусе Христе, помилуј ме». Покушао сам да га погледам у очи, али испоставило се да није могуће ухватити његов поглед. Не само на његовом лицу, које не би смео ни да погледаш, већ у целом његовом држању био је видан њему својствен спокој. Само његово присуство било је прожето спокојем. Неки непознати ходочасник га је питао: — Оче, колико сте високи? — Го-о-осподе, помилуј, — одговрио је отац Митрофан (тако су га звали). Завладала је тишина. Затим, после неколико минута ходочасник је поставио друго питање: — Колико година сте већ у овом манастиру? — Сла-а-ава Теби, Боже, — гласио је његов одговор. Опет тишина. — Старче, колико се отаца подвизава у манастиру? — то је било треће питање. — Пођите, показаћу вам ваше собе, — одговорио је отац Митрофан, устајући. Када је наше преноћиште било спремно, изашли смо да се мало прошетамо по манастирском дворишту. Тамо смо срели дедицу, седог као снег, невероватно младоликог лица и са истом таквом душом. У рукама је држао грозд грожђа и стрпљиво са њега чупкао једно по једно зрно. Старац је почео да нам прича о Царству Небеском, о тајном благу «наших непроцењивих душа», о нашем спасењу, које је њему изгледало тешко. Његова борба за спасење је била очигледна. Он се смркао и замолио да се молимо за њега. Неко од нас му је предложио да се сликају заједно. — Шта ће вам та фотографија? — успротивио се дедица. — Просто за успомену, — није одустајао ходочасник. — За успомену ти памти пакао и рај, — одговорио је монах. Тиме је коначно била разрушена свака нада да благодатни лик старца од 80 година, који је био леп попут младића, буде овековечен на фотографији. Увече после вечере, позвао нас је отац Андреј. Провели смо с њим око 2 сата, седећи у полутами, при светлу петролејке. Његово грубо лице човека из Кефалоније, било је избраздано борама од непрестаних испосничких подвига и напора. Благородна спољашњост. Промукао глас. Отац Андреј је отворенео поразговарао са нама о савременим црквеним проблемима: о екуменизму, као фактору извртања истине Православља и наслеђа светих отаца и напослетку, о важности честог причешћивања Светим Христовим Тајнама. Свидела ми се његова племенитост и искреност. Ипак, најнезаборавнији утисак на мене, у манастиру Светог Павла, је оставила ноћна служба. Не могу речима да изразим колико ме је надахнуо главни храм ове обитељи. Вероватно ме не би привукао неки хладан, мраморни иконостас урађен у Западном стилу. Али овде... Смирење, кроткост, тишина, спокојство свештеника који је служио службу, благочестиви и ревносни духовни пламен у монасима, умилно певање једног од стараца... Сама мисао да ће се ускоро и то завршити, постати део прошлости, будила је у мени неисказиву тугу. Никада у животу нисам имао прилике да будем близу таквог мира, спокоја и благочестија. Још увек памтим осећај апсолутног савршенства самог устројства службе: савршенство тајанственог осветљења, природне простоте и унутрашње моћи богослужења, и услед свега тога осећај умиљења, који ме је пратио након молитве. Овде постоје сви спољашњи услови, потребни да донесу мир нашим узнемиреним душама. То је ретки одраз небеског спокојства, у којем савшрено природно, чак и не мислећи о томе, живе душе оних, који су смирено и без сујете изабрали свој животни пут и потпуно предали себе вољи Божијој. Наше последње преноћиште, у овој незаборавној посети Светој Гори 1971. године, био је манастир Григоријат. Блистајући од чистоће, строги манастир. Време је било чудесно. Изашли смо на балкон. Чаробни залазак сунца. Сви око нас се диве призору. А монаси седе у својим келијама. Шта они тамо раде? Какву лепоту пропуштају! Како то могу? Или, можда они нешто добијају заузврат? Та питања су буквално испунила моју главу и натерала ме да се окренем од прекрасне природе ка дубоком духовном сагледавању, ка тражењу истине. Следећег дана је дошло време да се растанем са Светом Гором. Отпловили смо из Дафни у 14 часова, 21. августа. После двочасовне пловидбе стигли смо у Уранопољ у 16 часова, 3. септембра. Свет у који смо стигли био је сасвим другачији. Овде је на снази други календар. Хронолошки смо скочили 13 дана унапред, а духовно смо били у давним временима, вековима уназад... Нико у овом свету не може да достигне византијско време. Мирјанима је понекад тешко да схвате, зашто се на Атосу држе тог чудног, неудобног система рачунања времена. Међутим, главни циљ тог календара је да се очува ноћна молитва. Посвуда је шаренило, бука, галама, туристи, роштиљи, световне песме, упадљива одећа. Поред нас пролазе породични парови, жене с малом децом, јуре бицикли и мотори. Овде нема Атоса. Овде је свет. Свет којем недостају небеса. И с небеса се враћамо на земљу, на пристаниште Уранопоља – Небесног Града! Прави правцати парадокс... Извор: Православие.ру

Честица мошти светог пророка Јована Крститеља, Крститеља Господњег, из манастира Јована Крститеља у Јерусалиму, боравиће у Петрограду од 9. до 17. марта 2020. године. 9. марта у 20,30 ч. чесне мошти биће донете у Петроград, по благослову Његове Светости патријарха Кирила и јерусалимског патријарха Теофила, преноси агенција.тома.ру позивајући се на веб страницу Петроградске митрополије. Верници ће моћи да се поклоне честици моштију Светог Јована Крститеља од 10. до 17. марта од 8.00 до 23.00 ч. у Казанској саборној цркви (Казански трг, 2). Кивот са светињом пратиће игуман манастира Јована Крститеља у Јерусалиму, архимандрит Вартоломеј (Мелисинос). Извор: Инфо-служба СПЦ

Књига митрополита Месогејског и Лавреотијског Николаја (Хаџиниколауа) представља путописни дневник владичиног путовања на Атос 70-их година прошлог века, као и скорашње посете Светој Гори. Пред читаоцем је исечак из поменуте књиге, који колоритно дочарава вечну Свету Гору, где је све устремљено ка Небесима и вечном животу. Уторак, 18. августа по Јулијанском календару, 1971. године. Трпеза са свежим деверикама код даниловаца. Наравно, деверике нису из рибњака. Упецао их је отац Стефан. Он се спушта до манастирског пристаништа и пење се назад с таквом лакоћом, као када ми просто прелазимо из једне собе у другу. Одмах иза поднева полазимо у мали скит Свете Ане. Наша прва станица је братство из келије Светог Томе. Овде се три оца подвизавају. Они су јувелири који израђују предмете од сребра и код сваког изазивају добронамерност. Мудри старац је човек старог кова: није много образован, али је веома разборит, нема пуно знања, али је дубоко просвећен. Угостили су нас, показали нам свој занат, али ми смо журили да стигнемо код оца Герасима Микрајананита, те се нисмо пуно задржали код њих и убрзо смо их напустили. Мали скит Свете Ане је место изузетне лепоте, спокоја и благе климе. Улазимо у колибу старца Герасима. Он је благородан, великодушан, пријатан, благодатан, исти онакав какав је био када смо се први пут упознали у Уранопољу. Он говори служећи се старинским изразима, што на мене оставља непролазан утисак. Слушам га, и не могу да се наслушам. На сву срећу, он не штеди речи. Чудесна атмосфера. Буквално, као да се годинама познајемо. У простој, маленој келији, чији су зидови у потпуности прекривени књигама, отац Герасим проводи све своје бесконачно радно време. Он је уроњавао у дубину времена, како би се тамо сусрео са светима. Уроњавао је у њихове животе, како би открио њихове тајне. Уроњавао је у благодат Божију, како би написао службе и литургијске песме тим свецима. Пре него што смо отишли, помолили смо се у пећини Светих Дионисија и Митрофана, а затим смо се поклонили моштима Светог Нектарија (кључара, ако ме памћење добро служи) и Светог Георгија из Јањина. Мошти су тако пријатно мирисале, да сам чак и ја изразио чуђење и збуњеност због тога. Искрено не могу да разумем, како се то дешава! После неколико година, са још једним другом сам посетио манастир Светог Григорија. Увече сам игумана Георгија упитао о благоуханију моштију. Он нам је простодушно принео малени делић моштију (претпостављам Светитеља Григорија Паламе), да бисмо могли да их целивамо. Пошто смо их целивали, он нас је питао да ли су мошти пријатно мирисале. — Можда јесу, не пуно... Ја ни сам не знам, – одговорио сам му. — Не, – казао је отац Георгије, – код њих нема благоуханија. Али ако бисмо сада одслужили молебан свецу, тада би се читава ова просторија испунила предивним мирисом. Хоћете ли да пробате? — Не треба експериментисати са светињама... – одговорио је мој пријатељ. «Треба!» — тврдоглаво рекох сам себи. Али прилика је већ била изгубљена, жртвована скривеним благочестијем мог сапутника. Ипак, Бог је испунио моју жељу. Благоуханије светих моштију је једна од најупечатљивијих потврда Божијег присуства и Његове благодати. То је заиста потресно животно искуство. Духовни мирис свеца је толико силан, толико испуњен животом, да он прониче у душу и преображава тело сваког ко дође у додир са тим чудом. Исходећи од мртвих, он пружа тврдо уверење да су вечни живот и светост стварни. Пуно пута сам се, за свог живота, клањао светим моштима и притом сам сваки пут примећивао нешто посебно: кад год смо почињали да певамо молебан или тропар свецу, црква се испуњавала благоуханијем. Или када би се неко с болном и искреном молитвом у срцу, с дубоким поштовањем приближио моштима, светац им је даривао благодат у виду благоуханија. У 5 сати поподне, изашли смо из скита Мале Ане и запутили се у скит Свете Ане. Кроз неколико минута, прошли смо мимо колибе Васкресења Христовог, где се подвизавао отац Сава-духовник. Пред нама се открио невероватан поглед. Нисмо могли да се нагледамо. Никада нећу моћи да се навикнем на лепоту овог дела Атоса. Увек ми је јако тешко да престанем да уживам у овом видику. И не умем да опишем то што виде моје очи, и тешко ми је да изразим то што осећа моје срце. Овде се на диван начин преплиће лепота земаљска са лепотом небеском. Овде се: «невидљиво од постања света, умом на створењима јасно види» (Рим. 1, 20). У Светој Ани смо се зауставили код братства картсонеја. То су тихи и смирени људи. Отац Пантелејмон, дословце као мало дете, певао нам је све што смо га замолили. Какав чудесан глас! Какво скромно братство! Следеће вечери смо посетили колибу старца Антима. Отац Антим је касно могао да нас прими, јер је дуго исповедао. Питао је младог господина, који је чекао старца заједно са мном, да ли је ожењен. — Да, — одговорио је, — и имам троје деце. Такав одговор је скрушио и разочарао оца Антима. Он није очекивао тако нешто, желео је да чује нешто сасвим друго. Али у сваком случају, он је уверио младића да се он још увек може спасти. А мени је, нажалост, још увек доступна погодна могућност... Ја сам нежења. С великом љубављу, отац Антим ми је показао светлост града Сарти, који се налази на полуострву Ситонија. — Тамо је пакао, — рекао је, — овде је рај. Али мени је изгледало, као да ја заправо бирам пакао... Јако ме је привлачио свет. Тамо сам се осећао својим. Из Свете Ане, кроз Нови скит, упутили смо се у манастир Светог Павла. То је велелепни манастир, у подножју Атоса. Искључива чистота. Све плосто блиста! Зидови ходника украшени су библијским причама и повестима светих отаца, а распоређени су тако да обогате ум свим посетиоцима. Одвели су нас у собу за ходочаснике. Пожелео нам је добродошлицу и донео окрепљење, необично висок монах, скоро два метра, стар око 55 година, помало неспретан и успорених покрета. Строг је и крајње шкрт на речима. Врло је пријатан, али без трага осмеха. Стално је нешто шапутао за себе. Пажљивије сам га погледао и схватио да понавља молитву: «Господе Исусе Христе, помилуј ме». Покушао сам да га погледам у очи, али испоставило се да није могуће ухватити његов поглед. Не само на његовом лицу, које не би смео ни да погледаш, већ у целом његовом држању био је видан њему својствен спокој. Само његово присуство било је прожето спокојем. Неки непознати ходочасник га је питао: — Оче, колико сте високи? — Го-о-осподе, помилуј, — одговрио је отац Митрофан (тако су га звали). Завладала је тишина. Затим, после неколико минута ходочасник је поставио друго питање: — Колико година сте већ у овом манастиру? — Сла-а-ава Теби, Боже, — гласио је његов одговор. Опет тишина. — Старче, колико се отаца подвизава у манастиру? — то је било треће питање. — Пођите, показаћу вам ваше собе, — одговорио је отац Митрофан, устајући. Када је наше преноћиште било спремно, изашли смо да се мало прошетамо по манастирском дворишту. Тамо смо срели дедицу, седог као снег, невероватно младоликог лица и са истом таквом душом. У рукама је држао грозд грожђа и стрпљиво са њега чупкао једно по једно зрно. Старац је почео да нам прича о Царству Небеском, о тајном благу «наших непроцењивих душа», о нашем спасењу, које је њему изгледало тешко. Његова борба за спасење је била очигледна. Он се смркао и замолио да се молимо за њега. Неко од нас му је предложио да се сликају заједно. — Шта ће вам та фотографија? — успротивио се дедица. — Просто за успомену, — није одустајао ходочасник. — За успомену ти памти пакао и рај, — одговорио је монах. Тиме је коначно била разрушена свака нада да благодатни лик старца од 80 година, који је био леп попут младића, буде овековечен на фотографији. Увече после вечере, позвао нас је отац Андреј. Провели смо с њим око 2 сата, седећи у полутами, при светлу петролејке. Његово грубо лице човека из Кефалоније, било је избраздано борама од непрестаних испосничких подвига и напора. Благородна спољашњост. Промукао глас. Отац Андреј је отворенео поразговарао са нама о савременим црквеним проблемима: о екуменизму, као фактору извртања истине Православља и наслеђа светих отаца и напослетку, о важности честог причешћивања Светим Христовим Тајнама. Свидела ми се његова племенитост и искреност. Ипак, најнезаборавнији утисак на мене, у манастиру Светог Павла, је оставила ноћна служба. Не могу речима да изразим колико ме је надахнуо главни храм ове обитељи. Вероватно ме не би привукао неки хладан, мраморни иконостас урађен у Западном стилу. Али овде... Смирење, кроткост, тишина, спокојство свештеника који је служио службу, благочестиви и ревносни духовни пламен у монасима, умилно певање једног од стараца... Сама мисао да ће се ускоро и то завршити, постати део прошлости, будила је у мени неисказиву тугу. Никада у животу нисам имао прилике да будем близу таквог мира, спокоја и благочестија. Још увек памтим осећај апсолутног савршенства самог устројства службе: савршенство тајанственог осветљења, природне простоте и унутрашње моћи богослужења, и услед свега тога осећај умиљења, који ме је пратио након молитве. Овде постоје сви спољашњи услови, потребни да донесу мир нашим узнемиреним душама. То је ретки одраз небеског спокојства, у којем савшрено природно, чак и не мислећи о томе, живе душе оних, који су смирено и без сујете изабрали свој животни пут и потпуно предали себе вољи Божијој. Наше последње преноћиште, у овој незаборавној посети Светој Гори 1971. године, био је манастир Григоријат. Блистајући од чистоће, строги манастир. Време је било чудесно. Изашли смо на балкон. Чаробни залазак сунца. Сви око нас се диве призору. А монаси седе у својим келијама. Шта они тамо раде? Какву лепоту пропуштају! Како то могу? Или, можда они нешто добијају заузврат? Та питања су буквално испунила моју главу и натерала ме да се окренем од прекрасне природе ка дубоком духовном сагледавању, ка тражењу истине. Следећег дана је дошло време да се растанем са Светом Гором. Отпловили смо из Дафни у 14 часова, 21. августа. После двочасовне пловидбе стигли смо у Уранопољ у 16 часова, 3. септембра. Свет у који смо стигли био је сасвим другачији. Овде је на снази други календар. Хронолошки смо скочили 13 дана унапред, а духовно смо били у давним временима, вековима уназад... Нико у овом свету не може да достигне византијско време. Мирјанима је понекад тешко да схвате, зашто се на Атосу држе тог чудног, неудобног система рачунања времена. Међутим, главни циљ тог календара је да се очува ноћна молитва. Посвуда је шаренило, бука, галама, туристи, роштиљи, световне песме, упадљива одећа. Поред нас пролазе породични парови, жене с малом децом, јуре бицикли и мотори. Овде нема Атоса. Овде је свет. Свет којем недостају небеса. И с небеса се враћамо на земљу, на пристаниште Уранопоља – Небесног Града! Прави правцати парадокс... Извор: Православије.ру

У Недељу o митару и фарисеју, 9. фебруара/27. јануара 2020. године, у Силбашу је прослављен празник Преноса моштију Светог и богоносног оца Јована Златоуста, којем је силбашки храм посвећен. Бденије уочи празника служио је протонамесник Никола Темеринац, парох деспотовачки. Евхаристијским сабрањем на дан празника началствовао је протопрезвитер Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки, уз саслужење јеромонаха Павла (Пајића), презвитера Владимира Маркова, надлежног пароха, и ђакона Николе Дувњака, сабрата Светојовановског храма у Бачкој Паланци. После прочитаног јеванђелског зачала, беседио је отац Стевица. Ученици који похађају веронауку у Основној школи Браћа Новаков у Силбашу, предвођени вероучитељицом Станиславом Темеринац, узели су учешћа на светој Литургији и причестили се светим Тајнама Тела и Крви Христове. На крају свете Литургије освећени су славски дарови. Благољепије на бденију и светој Литургији својим појањем су улепшали појци из Бачке Паланке. У Светосавском дому је уприличена трпеза љубави. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Никшићу је данас одржан велики црквено-народни сабор на којем су хиљаде сабраних вјерника око моштију Светог Василија Острошког од Владе Црне Горе затражиле повлачење дискриминаторског Предлога закона о слободи вјероисповијести и правном положају цркава и вјерских заједедница. Порука Световасилијевског црквено-народног Сабора Радио Светигора: Одлуке, писма и поруке прочитане на Световасилијевском црквено-народниом сабору у Никшићу Владика Јоаникије јуришницима на Божје храмове: Не чините зло, не навлачите проклетство на своје домове, породице и потомство! Мошти Светог Василија у саборном храму у Никшићу Порука Хиландара црквено-народном сабору у Никшићу -ФОТОГАЛЕРИЈА- Литургију у саборном храму Светог Василија Острошког, покрај светитељевих моштију служили су Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа Епископи: рашко-призренски Теодосије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, пакрачко славонски Јован,бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки Димитрије, диоклијски Методије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије са многобројним свештенством и свештеномонаштвом. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља бесједио је Владика Јоаникије: У име Оца и Сина и Светога Духа, Сабрали смо се, свете Владике, часни оци свештеници, монаси, монахиње, браћо и сестре и драга дјецо, око имена Божјега и око моштију Светога Василија Острошкога. Ево, ово Јеванђеље које смо управо чули је темељ овога сабора. Господ је сабрао своје апостоле и дао им силу и власт, и благодат да исцјељују људске немоћи, да ослобађају од демонских напасти, да просвећују силом Божје истине и правде све народе. Обукао их је у силу са висине да се не боје у овоме свијету него да воде брод Цркве своје кроз сва времена сигурним царски путем. Ми се такође сабирамо у овој години поводом осамсто година од оснивања Жичке архиепископије аутокефалне Српске православне цркве, Пећке патријаршије. И прослављамо Бога за све оне милости које је изливао на наш народ и дао му силу и благодат да никада не посустане. Благодаримо Богу који нам је дао Божје угоднике и светитеље, чудотворце, мученике, исповједнике свете вјере православне. Осам стотина година живота и дјелања наше свете Цркве видимо као осам вјекова стварања, напредовања и уздизања, јер је наша света Црква родила велике личности и обдарила цио наш народ духовношћу, честитошћу, добротама Божанским и људским. А ево, имамо изузетну прилику данас овдје, обиљежавајући јубилеј велики да дочекамо небеског заштитника и покровитеља овога града и цијеле Старе Херцеговине и Црне Горе, и свих српских земаља Светога оца нашега Василија, Митрополита херцеговачкога, епископа града Никшића, острошког испосника и чудотворца, исцјелитеља и утјешитеља. Његов сабор око његових светих моштију укључује се у овај велики сабор светих апостола око Христа и у тај велики сабор светосавски, који ево траје непрекидно осам вјекова. А око моштију Светога Василија наш род и многи други који припадају његовим светим моштима из других народа траје преко 350 година. И зато смо радосни и зато славимо и дочекујенмо са радошћу Светога Василија Острошкога и овај ћемо дан убудуће прослављати као посјету Светога Василија граду Никшићу и пренос његови светих моштију. Да благослови и овај храм и овај град, као што је благословио и оне године када смо с његовим моштима прошли кроз град Никшић. И он је својим входом свштенијем кроз град Никшић утврдио ову Литију коју имамо на празник Светог Василија Острошкога у нашем граду. Ми смо се сабрали да се објединимо, да се духовно оснажимо, духовно укријепимо уочи Рођења Христовога, да се исто овако саберемо око Богомладенца Христа на Божић и да се наситимо Божије љубави и милости и међусобне љубави и разумијевања, доброте и радости. Радосни смо и када имамо невоља и тешкоћа. А имамо их и данас, јер трпимио неправду. Али се тјешимо Светим Василијем Острошким, који је све неправде, и тешкоће и муке, које су лично њему наношене и његовоме народу, носио смирено и кротко, али и храбро, носећи и бреме свога народа. Али зато му је Бог дао силу и благодат те је обједињавао свој народ и заштитио брод Цркве од разарања и утврдио свој народ у вјери, и ојачао. Даће Бог да и ми ојачамо кроз ова искушења, која данас трпимо због неправде, због удара на православље, на нашу свету вјеру, на храмове и на гробове, и на огњишта и на домове, и на част и на образ… Ако неко удара на храм, ударио је онда на све. Даће Бог да ова искушења ми, овако обједињени и сједињени око ћивота Светога Василија пребродимо. И молимо се Господу да уразуми све оне који су у срце своје ставили злу намјеру да отимају оно што је Божје, што је црквено. Ушпозоравамо их да то зло не чине, да не навлаче проклетство на своје домове, и на своје породице и на своје потомство – не дао Бог! Али, ако неко срља на проклетство, ми смо дужни да га упозоримо да то не чини. Нека Бог миолитвама Светога оца нашега Василија све нас руководи правим истинским путем. И нема чега да се бојимо: Црква Божја је онај броди сигурни, који плови морском пучином, а крманош тога брода је Господ Исус Христос, распети и васкрсли. И Он је рекао: Ево, Ја сам са вама у све дане до скончанија свијета и вијека. И још је рекао да ни врата ада Цркви Божјој неће одољети. А то „врата ада“ заправо је збир све злобе, и демонске и људске. Наравно, ми увијек гледамо на људе, без обзира какви су, као на нашу браћу. Иако гријеше, опет, руководећи се Јеванђељем које каже: Љубите и неприојатеље своје. Ми смо дужни да се и за њих Богу молимо. И да Бог истине, правде, љубави и човјекољубља све уразуми и спаси. Нека бууде срећан и благословен овај сабор око имена Божјег и око моштију Светога Василија. Ја само да вас поздравим и да вам зажелим да посредством Светога Василија његовим молитвама на вас сиђе Божја милост и Божја благодат, Божја истина и правда и да понесете благослов својим домовима, да се наситите Божје љубави кроз свете тајне. Бог вас благословио и свако вам добро даровао! Након Литургије, сабранима се обратио Митрополит Амфилохије који је рекао да смо се данас сабрали у никшићком саборном храму пред ћивотом Светога Василија, око његових светих моштију, не да их оскрнавимо, како то кажу безбозници. „То управо говоре они чији су духовни преци разорили Тврдош. Ови савремени безумници хоће да отму храмове за себе. Ни Турци нијесу радили што ови безбожници желе – да отму цркве и дају их сектама. Ова група богаташа, бивших титоиста су опљачкали сва предузећа а сада хоће и храмове. Неће моћи“, поручио је Митрополит црногорско-приморски Потом су прочитани: писмо Патријарха цариградског Вартоломеја предсједнику Црне Горе Милу Ђукановићу у којем га упозорава да не дискриминише Цркву у Црној Гори, одлука Синода Руске православне цркве о овом питању, недавно објављено писмо Папе римског Франциска Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју, подршка манастира Хиландара данашњем сабору и на крају проглас и завјет сабора о одбрани Цркве у Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Свештеномучениче Рувиме, Максиме, Василије, Михаило и Димитрије, заједно са осталим пострадалим монасима превлачким, Исповедници Православља, чудотворци и миомирисни кринови небески, пуне мира маслине, руком Божијом у Вечности засађене, украси и светионици вере наше, молите се Господу да спасе и помилује душе наше. Чуда Светих превлачких мученика Мироточење из моштију Св. Превлачких мученика (1997) Експертиза моштију Светих мученика Превлачких Предање о Светим мученицима Превлачким Отац Момчило Кривокапић: Свети мученици Превлачки и наш идентитет „Господ Христос дао нам је спасоносне изворе: мошти светаца, које разноврсно изливају благодат, које испуштају мирисно миро. И нека нико не посумња у то! Јер ако је из стеновитог и тврдог хрида потекла у пустињи вода (II Мој 17,6), када је то Бог желео, и из чељусти магарчеве за ожеднелог Самсона (Суд 15,18-19), онда зар је невероватно да из мученичких моштију изобилно тече мирисно миро? То није невероватно бар за оне који знају о Божјем свемогућству и о прослављању Његових светих.“ Св. Јован Дамаскин: Тачно изложење православне вере, књига IV, гл. 15 Стварање није за Бога минуло у бездану времена, него је трајно од-догађање. Сам чин стварања се очигледно непрестано збива. Упркос томе, сва природна чудеса, неверника никада не доводе до вере, како сведочи Достојевски. Природна чудеса су, у ствари, природни закони по којима све појаве имају свој узрок, а узроци своје последице и да се све догађа на природан начин. Отац Јустин Поповић, позивајући се на, чини ми се, св. Августина Ипонског, каже да чудесно умножење хлебова није било ништа зачудније од онога што се догађа у било ком пшеничном зрну. Све је изнова изведено из ничега. Не постоји ништа нормалније него да Бог чини чудеса. С друге стране, многе случајности које не знамо да објаснимо називамо чудом, међутим увек се испостави да је реч о оним случајностима које не можемо да сведемо на Аристотелову, односно Еуклидову раван размишљања, неуобичајену појаву. Из тога проистиче да случајности нема, већ иза уобичајене и неуобичајене случајности увек је воља Божја – провиђење Божје. И ово обретење, налажење и мироточење моштију Светих мученика превлачких је провиђење и оно је на наше добро. Ми, који смо у философији заведени уз Аристотела и његова начела логике, физике и метафизике, у чудесним догађајима не препознајемо провиђење Божје, већ му се опиремо. Када бисмо се пак покорили вољи Божјој, сва и најситнија збивања у животу добила би свој чудесни смисао под окриљем провиђења. У погледу физичких закона, па и у погледу сва три закона термодинамике, ништа не можемо променити, док се у духовним законима јавља и тај реметећи чинилац – грех, који нас удаљује од склада са целим космосом и Божјом вољом. Све следи Творца, осим човека. Пророк Варух рече: „Он пошаље светлост, и она, гле, пође; натраг је зовне, и дршћући она га послуша. Звезде му весело сјаје на својим постајама; зовне их, и оне му одговоре: Ево нас! – и радосно сјаје свом Творцу“ (Вар 3,33-35). У Превлаци Светог Михаила, слично као код пророка Језекиља у Долини плача и смрти, од памтивека су многи прозирљивци у визијама видели полуострвце од сасушених људских костију. Поред бокељског песника Мирка Костића, многи су се Грбљани и Бокељи од памтивека питали као Псалмопевац: „Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса? Или ће мртви устати и тебе славити? Еда ли ће се у гробу проповедати милост твоја, и истина твоја у труљењу? Еда ли ће у томе познати чудеса твоја, и правду твоју где се све заборавља“ (Пс 88,10-12). У васкршњој посланици патријарха Павла за 1997. годину, налазимо одговор: „И данас би многи одговорили: мртве кости не могу никада оживети. Али није тако мислио наш Створитељ, Чија је реч приликом стварања света и човека стваралачка: „Јер Он рече, и постаде; Он заповеди и показа се“ (стих на Слава… 1. антифона Степена 4. гласа), и живот се враћа у сасушене кости. Свети Пророк је врло брзо био у прилици да у визији гледа како суве кости, у које се вратио дах живота, устају у пуној снази, а „бејаше пуно костију“ (Јез 37,1). Обретење или откривање, односно проналажење светих ( Лученичких миомирисних моштију, увек буди највеће наде у ишчекивању општег васкрсења, јер ми верујемо у васкрсење мртвих, у васкрсење душе и тела. Опште васкрсење ће се догодити приликом другог доласка Господа Исуса Христа кога очекујемо. 0 поузданости тих нада инвентивно пише св. Кирило Јерусалимски, богато осветљен и духовном и интелектуалном светлошћу: „Нада у васкрсење јесте корен сваког доброг дела; ишчекивање награде снажи душу за вршење врлине. Сваки је подвижник спреман на подношење труда, ако се нада награди за тај труд… Свака душа која не верује у васкрсење препушта се пропасти. Ко верује да живот остаје за васкрсење, тај се брине за ову одећу душе и не скрнавије блудношћу. Напротив, онај који не верује у васкрсење, препушта се нечистоти злоупотребљавајући своје тело као ствар која њему не припада. Стога је вера у васкрсење мртвих велика поука и опомена Свете Једине Саборне Апостолске Цркве, велика и потребна, којој се многи опиру, иако је доказано да је истина. Грци се боре против њега, а кривоверци му изврћу смисао: Приговор има разна лица, дочим истина има само једно“ (Саtechesae mystagogicae 18,1; са латинског И. Ђ). Без икаквог улепшавања и побожног претеривања, такорећи експериментално, од обичних костију раздвојиле су се мошти пре свега по литургијском, светотајинском епифеномену мироточења или осмогенезији. Поред миомириса који је росио из моштију, у духу предања узете су у обзир и оне кости које су делимично или потпуно превучене пергаментским ткивом. Поменута конзервирана кожа је нарочито добро очувана у стању осушења на једном челу. Живимо у последњим временима, а то је, у ствари, време изливања Духа Светога, па „ово мироточење благодати Божје“, како је изливање мира из моштију мученика превлачких назвао епископ будимски Данило Крстић, вероватно се ослањајући на апостола Павла: „А хвала Богу који нам свагда даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на сваком мјесту; јер смо ми Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају: Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот“ (II Кор 2,14-16)… Чуло мириса може бити повод и смрти (греху) и животу (врлини). Овај мистични епифеномен мироточења, осмогенезије, нам је дат ради освештања душе и тела и да се прослави Бог у светима својим. Тај чудесни дар називамо харисмом, благодаћу (I Кор од 12. до 14. главе и Рим 12-14). На овом светилишту су се још од старине догађале харисме виђења, јављања, па и левитације, односно лебдења тела без физичке подршке и јављања светлосних појава као што су ореол или нимбус. Осмогенезија је, по Оцу Јустину Поповићу, знаковље светачких врлина светаца, а по св. Амвросију Миланском у питању је „отварање ноздрва“ да би се удисао мирис вечне побожности. Чудо је икона и као такво, чудо је знак који нам показује Пут. Чудо је расплет привидно непрозирних и неповезаних узрока. Оно је и прекид са законима природе и то основним Мендељејевљевим природним законом. У самом чуду је белодано јасно даје Божја слобода апсолутна. Чудо је, по речима епископа будимског Данила, отвор кроз који Бог отвара вишу реалност. Зато је чудо благовести нешто што ће Бог учинити. Оно је отвор за оно што је пред нама, што је у нама и што је изнад нас. Оно је увек пророчко, а у томе пророчком је његова суштина. Реч је о продору у будућност. Јеромонах Иларион Ђурица (Из књиге „Превлака Светог Архангела Михаила – Хумак српске духовности“, издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила – Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.) Свети Свештеномученици и Мученици Превлачки, на дан храмовне славе од Латина отровани, као расцветали пупољци душом к Небу узлетели. Целим бићем Христа Бога пригрлили, и од пуноће те љубави на нас миро изливате. Некада на земљи веру исповедавши, сада нам са Неба Рај сведочите надземаљским пуним љепоте миомиром. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Питома оаза усред крша и камена,обасјана дивном свјетлошћу крста православнога и благословом Св. Арсенија Сремца каква је бјелопавлићка равница не би била то што јесте да у њој, Христу Богу на дар Немањићи не оставише једну своју задужбину. Можда би и била лијепа за око намјерника, да се у зеленилу и питомини мало одмори, али не би имала онога свјетила и небескога сјаја који обасјава срце човјеково чак и онда када се сви, за тјелесно око видљиви светионици угасе. Тај неугасиви светионик за бјелопавлићку равницу је манастир Ждребаоник са црквом Св. Архангела. Сијао и сија непрекидно. И порушен и похаран и запуштен и зарастао и обновљен и освећен. Сија и сијаће. Манастир Ждребаоник О настанку имена Ждребаоник постоје двије верзије. Прва каже да су Немањићи на овом имању узгајали коње, а друга се везује за словенску реч ждребје, што означава плодну црквену земљу. На жалост писани документи о настанку манастира нису сачувани. Сачувана су само усмена предања која су сложна кад је у питању ктитор - Стефан Вукан Немања. Зашто их нема? Можда бисмо то питање могли поставити онима који су послије рата спалили библиотеку манастира Мораче. Ко зна да ли су међу живима... И ако јесу то је за њих тад била само хрпа папира која се противи идеји, документа у којима се на разне начине потврђује постојање душе једнога народа. А чак и сама ријеч душа била је партијски непријатељ. Међутим један руски научник, Коваљевски у својим списима наводи да је 1841. године у Манастиру Морачи својим рукама држао повељу у којој је писало да је Манастир Ждребаоник грађен у исто вријеме кад и манастир Морача, као његов метох. 1896. године је тада стогодишњи старац Петар Агичин Радуловић из Пажића записао: "Ја памтим стару цркву Св. Архангела и био сам момак пунољетан када су Бјелопавлићи саградили ову данашњу на мјесту старе цркве. Ждребаоник је био пашњак Немањића, онога краља који је направио манастир Морачу, а памтим и кад даваше десетак ока рибе од лова са Слапа и траварине са Гарча, по једног брава сваке године." Бјелопавлићи памте да је и једна сестра Стефана Немање била удата у ове крајеве. Кажу да је село Кујава, у околини Даниловграда по њој добило име. Затим да је Јелена Анжујска градила цркве у околини Даниловграда. Манастир Ждребаоник је био мјесто где се састаје, договара, одлучује. У њему је била и монашко богословска школа. Неколико пута је паљен, рушен, пљачкан. 1714. годину и Нуман пашу Ћуприлића запамтила је цијела Црна Гора, а Мехмед паша је 1612. године попалио Бјелопавлиће. Оба пута и манастир је са народом страдао. Сулејман паша је поново 1876. године разорио храм. Ни у другом свјетском рату манастир није био поштеђен. У извјештају од 07. маја 1941. год јеромонаха Павла Павићевића, тадашњег настојатеља манастира Острог, стоји. ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Цетиње У прилог депеши која је послата из Данилова града од стране Управе манастира Ждребаоника извјештавате се да је јутрос 7. о. м. око 6 часова прије подне један вод од 20-22 војника (Италијана) дошао у манастир Ждребаоник, разбили настојатељев стан као и канцеларију Управе, изговарајући се да траже државне ствари и том су приликом покупили скоро све животне намирнице и то 100 кгр. брашна (сите), 50 кгр. масти, 18 кгр. гаса, 200 кгр. кромпира, 50-60 кгр. пасуља, 3 шунке, 30 кгр. шећера, 22 кгр. паште, једном ријечју сву залиху животних намирница са којима је располагала управа манастира, тако да је братство манастира и послуга остала без икакве хране с обзиром на данашње прилике тешко се иста може и набавити, па вас молим да интервенишете код италијанских власти да се ови манастири заштите оваквих или сличних случајева, који ће се, како изгледа, понављати врло често. ПРИВ. НАСТОЈАТЕЉ МАН. ОСТРОГА, јеромонах П. Павићевић Прва обнова, односно изградња нове на темељима старе цркве била је 1818. године. Изграђена је као једноставна једнобродна грађевина са звоником на преслицу. Освештао ју је Св. Петар Цетињски. Половином 19. вијека направљени су конак и једна дугачка приземна зграда. Изнад улазних врата цркве повише лика Св. Архангела Михајла стоји натпис: „На темељу Немањића храм Св. Архангела Михаила саграђен је 1818. године. А звоник из својих средстава подиже окружни протојереј-ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926. године." У цркви се са лијеве стране налази кивот са моштима Св. Арсенија Сремца, првог насљедника Св. Саве у архиепископском трону. 10. новембра 1989. године обављено је пресвлачење светитеља и полагање његових моштију у нови кивот. Нови кивот сачинио је блаженопочивши игуман острошки Георгије Мирковић, а група од 50 верника из Новог Сада заједно са својим парохијским свештеником приложила је унутрашњу дрвену облогу за кивот. Постоље за кивот и сто за цјеливајућу икону рађени су дуборезом и рад су ђакона Томислава Живановића из Крњева. Иконостас се састоји од бетонског и дрвеног дела. У иконостасу су 33 иконе, у три реда. Рад је браће Ђиновски и датира са почетка 19. века. У непосредној близини манастира налази се главичица или гувно на којем се годинама из 66 бјелопавлићких села окупљао народ на Госпођиндан. Ова дивна традиција прекинута је 1947. године. То је ипак требао бити скуп на коме не би било парола „Тито и партија" и сличних, те се морао прекинути. У порти се налази и гробље. Ту су сахрањени: протојереј Срдан Поповић, јеромонах Сава Шарановић, прота Јован Говедарица, Коста Вујошевић, игуман Сава Шалетић, јеромонах Исаија Цуца . Поред моштију Св. Арсенија Сремца у манастиру се чувају дио лобање Св. преподобномученице Февроније, честице моштију Св. Николаја Мирликијског Чудотворца, Свете равноапостолне Текле, Св. мученице Јустине, Блажене Матроне Московске, Св. Александра Невског, Св. Сергија Радоњешког, Св. великомученика Георгија, Св. преподобне Олимпијаде и Димитре Кијевске, Св. Серафима Саровског, Св. преподобних Марте, Александре и Јелене и Блажених Пелагије, Параскеве и Марије подвижница Дивјејевских. Прије него што ће стићи у манастир Ждребаоник, мошти Светог Арсенија су око 166 године преношене из светиње у светињу. Сматра се да су због најезде Турака 1690. године из Пећи донијете у манастир Довољу. Одатле су пренијете у манастир Морачу. Након тога 1835. године у цркву на Медуну у Кучима код Подгорице. Због похаре Куча мошти Светитеља су 1856. године први пут донијете у манастир Ждребаоник. 1884. из Ждребаоника су премјештене у манастир Косијерево. 1914. године манастир Косијерево страда, устаници избављају мошти из ватром захваћене цркве и односе их под Острог. У Ждребаоник је Светитељ враћен 1920. године. 1991. године Ждребаоник постаје женски манастир и предано се ради на његовој цјелокупној обнови. Изграђен је нови конак са параклисом посвећеним Св. Арсенију. Конак и параклис су освештани 2000. године руком блаженопочившег патријарха српског г. Павла. Обновљена је црква, као и стари конак, дограђене су неке нове помоћне просторије и уређена црквена порта. Подигнута је агиазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини. Сада у манастиру живи 11 сестара а већ двије деценије игуманија ове светиње је мати Јустина Таушан. Сестре се баве иконописањем, израдом разних сувенира, уређују и обрађују манастирско земљиште, а изнад свега пружају топлу ријеч и гостољубље за све оне који дођу да посјете ову светињу и поклоне се моштима Св. Арсенија. Јован Б. Маркуш: Обнова манастирâ и цркава у Црној Гори у вријеме Митрополита Амфилохија (11) – Манастир Ждребаоник Кратки историјат манастира Манастир Ждребаоник налази се на лијевој обали ријеке Зете, у питомој Бјелопавлићкој равници на домаку Даниловграда. Писаних докумената о његовом настанку нема, нити су вршена детаљнија археолошка испитивања. Истраживања која су вршена од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе указују на постојање старијег и знатно већег црквеног објекта, и да је садашњи подигнут на темељима храма с краја 16. или почетка 17. вијека, од кога су сачувани зидови у висини од 50 см. Обнављан је и 1885. године.О његовој градњи постоје многа народна предања која се преносе са кољена на кољено и сва су везана за име славних Немањића. Неки савремени историчари тврде да не постоје писани извори који та предања могу потврдити, па стога сматрају да у то не треба много вјеровати. Њихова сумња не би имала основе да поратни „просвјетитељи“ нијесу спалили богату библиотеку манастира Мораче. Руски научник Коваљевски тврди у својим списима да је у Морачи 1841. године у својим рукама држао повељу у којој је писало да је Ждребаонички храм грађен као метох манастира Мораче у исто вријеме кад и Морача, и да им је ктитор Стефан Вукан Немања. То је засигурно знао и прота Срдан Поповић кад је изнад улазних врата храма поставио камену плочу која и данас стоји, а на којој пише: „На темељу Немањића храм Св. Арх. Михаила саграђен је 1818, а звоник из својих срестава подиже окружни протојереј – ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926“. Интересантно је и свједочење стогодишњег старца Петра Агичиног Радуловића из Пажића, које је записано 1896. „Ја памтим стару цркву Светог Архангела и био сам момак пунољетан када су Бјелопавлићи саградили ову данашњу на мјесту старе цркве. Ждребаоник је био пашњак Немањића, онога краља који је направио манастир Морачу, а памтим и кад даваше десетак ока рибе од лова са Слапа и траварине са Гарча, по једног брава сваке године.“ Необично је име самог манастира. Објашњавају га двије верзије које се чувају у народу. По једној верзији Немањићи су овдје узгајали коње, а по другој име је везано за словенску ријеч ждребје која се може наћи у старим српским документима, од прилике она би означавала плодну црквену земљу. По Душановом законику властелин је био дужан да свештеницима који немају земље пода ждребје – три њиве законите, плодне. Отуда би се назив Ждребаоник могао превести као плодна земља. Цјелокупна историја Бјелопавлића, поред Острога везана је и за Ждребаоник. Он је вјековима био у жижи свих збивања. Ту су се одржавали племенски сабори и ту су доношене важне одлуке. Његова судбина била је и судбина његовог народа. Најранији писани запис о ждребаоничкој цркви може се извући из контекста народне пјесме „Бој с везиром Махмут пашом.“ Битка се одиграла 11. јула 1796. „А Владика окупи главаре, те су они обрнули пред бијелу Аранђелску цркву те им наук и благослов даје“ Нигдје у Бјелопавлићима нема толико простора на коме би стала сва војска, нити има у близини цркве посвећене Светом Архангелу. У часопису Невесиње који је излазио крајем 19. вијека, стоји да је Свети Петар овдје војску причестио. Манастир је у својој историји неколико пута паљен и рушен. Зна се да је Мехмед паша још 1612. попалио Бјелопавлиће. 1714. године Нуман пашу Ћуприлића запамтила је цијела Црна Гора, Ждребаоник је спаљен и срушен до темеља. Вјероватно да је послије тог разарања направљена мала црква Светог Архангела коју памти Петар А. Радуловић. 1818. године саграђена је ова данашња као једноставна једнобродна грађевина са звоником на преслици. У дописима часописа Невесиње стоји да је градњу цркве помогао Свети Петар Цетињски, породица Петрушиновић и засигурно и остали Бјелопавлићи. По завршетку радова, храм је освештао Свети Петар. Половином 19. вијека направљен је конак, двоспратна камена кућа са лијеве стране, а са десне дугачка приземна зграда. Да је владарска кућа Петровића вољела и помагала овај манастир види се из тестамента Пера Томова Петровића, Његошевог брата, гдје за своју душу оставља „манастиру светог Василија под Острог талијера 100, у манастир на Ждребаоник 50 и манастир у Морачи 50.“ Сулејман паша је у свом ратном походу на Бјелопавлиће 1876 – 1878. дјелимично разорио храм и манастирске конаке. Крајем вијека манастир је поново обновљен. У току ратних немира, Светац је ношен 1872. на Чево, а 1876. у село Загреда, а потом је био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. У току Другог светског рата око манастира су опет вођене борбе. Мошти Светог Арсенија су тада склоњене на Јеленак у цркву Светог Николе. Поред свих невоља које су пратиле житеље овог краја и свештенослужитеље ове светиње, при манастиру је 1870. отворена школа а затим 1875. прва Књажевска земљорадничка школа. 1898. године митрополит Митрофан Бан је издао наредбу да се овдје отвори Монашка школа. „Манастир има три куће: његово зданије које се налази источно од цркве. У њему се налази манастирска монашеско-богословска и школска управа, монашеска богословија, школа трећег и четвртог разреда и стан калуђерски. У том зданију кад дођу, почивају Њихова височанства и господин Митрополит. Двије много мање куће налазе се сјеверозападно од цркве: у једној се налази школа другог разреда, а друга служи за стан и кужину ученика монашеске богословије. Школа првог разреда не налази се у манастиру због тјескобе и малог простора куће но је премјештена у кућу господина подофицира Лазара Павличића.“ О манастиру су се старали и у њему живјели и радили многи свештеници и монаси. Гробови неких од њих налазе се уз саму цркву. То су протојереј Срдан Поповић (1845-1937). Он је дао и коначни изглед храма, јеромонах Силвестар (Сава) Шарановић (1893-1917), прота Јован Говедарица (1815-1898) један од покретача херцеговачког устанка, Коста Вујошевић (1862 – 1900), игуман Сава Шалетић (1890-1969). Овдје су сахрањени јеромонах Исаија Цуца (1847) и архимандрит Рафаило (1891) али им гробови нијесу обиљежени. Имена познатих настојатеља од средине 19. вијека су: јеромонах Серафим Митровић – помиње се у једној преписци 1843, јеромонах Исаија Цуца – до 1847, јереј Јован Драговић – од 1870. до 1873, јереј Милутин Жарић – од 1873. до 1876, протојереј Јован Говедарица, од 1878. до 1898, синђел Михаило Ранковић помиње се 1898, јереј Коста Вујошевић – упокојио се 1900, (а не зна се тачно до када је био настојатељ), протојереј Срдан Поповић – до 1937, јеромонах Павле Павићевић – до 1945, игуман Сава Шалетић – до 1962, јеромонах Григорије Траиловић од 1962. до 1968, и јеромонах Матеј Ристановић – до 1991. Вриједно је помена истаћи да је Митрополит Црногорско-Брдски Иларион Рогановић (Илија, рођен у Подгорици од родитеља Ђура и Марије, рођене Марковић) послије 1847. као јеромонах постављен за старјешину манастира Ждребаоника у којем је био до 1856. године, када одлази на Цетиње а потом бива постављен за старјешину манастира Острог. Доласком митрополита Амфилохија у Црну Гору 1991, Ждребаоник постаје женски манастир на челу са игуманијом Јустином Таушан. Уз Божију помоћ кренуло се одмах са адаптацијом и градњом у манастиру. Помогла је Влада Црне Горе, општина Даниловград, бројна предузећа и добри људи са свих страна. Дограђене су помоћне просторије и нови конак са параклисом Светог Арсенија. (Започет 1996. а довршен 2000). На Аранђеловдан 2000. године параклис и конак је освештан руком блаженопочившег Патријарха српског Павла, Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија, Епископа захумско-херцеговачког Григорија и Епископа Будимљанско-никшићког Јоаникија. Током Свете Литургије крштено је више вјерника, а настојатељица манастира Ждребаоника, мати Јустина постала је игуманија. Вриједна игуманија и сестринство послије ове велике обнове и изградње нијесу стале већ сталним оплемењивањем и додавањем нових детаља трајно уграђују себе у љетопис ове велике светиње. За све ово вријеме манастир су посјетили и многи угледни гости: Васељенски патријарх Вартоломеј, Српски патријарх Павле, Атински архиепископ Христодул, Албански архиепископ Анастасије, игуман Хиландарски Мојсије, бројни архијереји Руске цркве, као и архијереји осталих помјесних цркава, вјерници из земље и иностранства, државници, министри и дипломате. Манастирска здања Храм Св. арханђела Михаила Храм Св. арханђела Михаила је једнобродне основе, са полукружном апсидом, дозиданом припратом и високим звоником изнад дозиданог дијела. Дугачак је 15, а широк 7 и. Градиво је прецизно клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове, скоро без спојница. На подужним зидовима постављена су по два лучна прозора, а на апсиди један. Главни архитектонски украс храма сконцентрисан је на прочељу грађевине, гдје доминира високи звоник, који са двије етаже слободно излази из масе крова. Портал је лучног облика и у његовој линети је лик храмовне славе – Св. арханђела Михаила. Изнад портала је плоча са исклесаним натписом о обнови. Дозидани дио цркве из 1926. године, иако изведен од сличног материјала, јасно се издваја од старијег корпуса грађевине. У средњем травеју, уз јужни зид, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца. Иконостас у цркви је рад браће Ђиновских са почетка 20. вијека. Умјесто традиционалног декоративног дубореза, конструкција иконостаса је изведена од зиданих елемената, прекривених виновом лозом у штукатури. Конак Уз стару зграду са лијеве стране дограђене су помоћне просторије, с десне стране изграђен је нови конак са параклисом Светог Арсенија. У порти је подигнута агијазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини. Црква је прекривена бакром, те тако заштићена од прокишњавања. Иза конака урађена је зграда вишенамјенског карактера. Манастирска порта је пространа. У њеној средини је црква, а двије зграде конака омеђавају порту са истока и запада. У источном дијелу порте налази се неколико старих гробова манастирских игумана. Свете мошти У средњем травеју, уз јужни зид храма Св. арханђела Михаила, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, који је дуго година био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. Послије земљотреса 1979. Завод за заштиту споменика изводио је радове на цркви и конаку и 1988. и Светитељ је био пренешен у цркву Свете Текле, а 1989. године враћен је у манастир, пресвучен у нову одежду и положен у нови кивот. Пресвлачио га је блаженопочивши Патријарх српски Павле, ондашњи Епископ Рашко-призренски заједно са Митрополитом Црногорско-приморским Данилом. У цркви се налази дио главе Свете Мученице Февроније, а у изложеним мошчевицима похрањене су честице моштију: Светог Јована Крститеља, Светог Николаја, Светог Великомученика Димитрија, Светог Сергеја Радоњешког, Светог Данила Московског, Светог Александра Невског, Светог Серафима Саровског, Светог Григорија Богослова, Светог Јована Златоустог, Свете Марије Магдалине, Свете Марије Египћанке и Свете Матроне Московске. Поред набројаних честица које су изложене у храму постоји још један број који још није изложен. Драгоцености у манастиру Од икона манастир посједује једну стару руску икону Пресвете Богородици и једну новију икону Светог Архангела Михаила, дар амбасадора Украјине г. Оксане Сљусаренко. Нажалост, од некадашњих драгоцјености послије многих похара манастира није остало ништа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ белоградчишки Г. Г. Поликарп, викар Патријарха бугарског служио је у уторак, 29. октобра 2019. године Свету архијерејску Литургију у Храму Свете Недеље у Софији уз саслужење софијских свештеника, као и свештеника из Православних Епархија нишке, тимочке и Митрополије београдско-карловачке. Овом приликом обављен је свечани чин пресвлачења моштију Светог краља Милутина, које почивају у овом Светом храму, у нове одежде које је даривала Православна Епархија нишка. Управа Саборне цркве у Нишу организовала је поклоничко путовање у Софију, па је поред свештенства нишке Епархије овом светом чину присуствовало и мноштво верног народа из наше богомспасаване Епархије. Извор: Радио Глас

Данас, 23. октобра 2019. године извађене су мошти Свете Новомученице Босиљке које су биле узидане уз стуб храма Преображења Господњег у селу Пасјане, саопштено је на фејсбук страници манастира Грачаница. Житије Свете Новомученице Босиљке Пасјанке У хору Срба који се као мученици уписаше, и крвљу својом земљу Косовску натопише, посебно сија Босиљка, девојчица смерна. Месеца октобра у 13. дан (26. по новом календару) вршимо спомен свете и сваке хвале достојне мученице Босиљке, за Христа Бога смело пострадале на Српском Косову у деветнаестом веку. Ова света Христова дјева, незлобива и простодушна, за земаљску отаџбину имаше од давнина чувено село Пасјане, крај Гњилана, на Лазаревом Косову. У побожној и сиромашној породици растући, васпитавана је у свакој врлини. Одликујући се послушањем и трудољубљем, ову младу девојку, док је у јесен помагала при сакупљању дрва оцу и брату, отеше тројица арнаута, непријатељи Христове вере, и хтедоше је помуслиманити. Како је она то одлучно одбијала, и поред многих мука, јасно исповедивши своју чврсту веру у Господа Исуса Христа, не пристаде на другог изабраника, осим Онога, Који ју је Својом најслађом љубављу неизрециво заручио. Крај реке Лапаштице многим мукама уморена и на крају коњима растргнута, душом узиђе у Небеске брачне одаје да се са Жеником Христом вечно радује. Њене свете мошти узидане су уз стуб храма у њеном родном месту Пасјану. Молитвама Свете Новомученице Босиљке, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 17. октобра 2019. године, на празник Светога Стефана и Преподобне Јелене (Штиљановић), свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Београду. Саслуживали су старешина Саборног храма протојереј-ставрофор Петар Лукић, архијерејски намесник београдски други протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, јереји Славиша Поповић и Игор Грацун, као и протођакон Дамјан Божић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Инфо-служба СПЦ

Свечана прослава је одржана у Патрасу, у Грчкој, у недељу 29. септембра 2019, поводом 55-годишњице повратка моштију Светог Андрије Првозваног у овај град после више од 500 година. Архијерејска Литургија је служена у једној од двеју градских цркава посвећених Светом Андреју, а служио је митрополит аркалохорски, кисамски и вијански Андреј и пет других архијереја, међу којима и надлежни архијереј, митрополит патраски Хризостом, као и митрополит јужномадагаскарски Продром. Митрополит аркалохорски Андреј је одржао проповед, нагласивши драгоцену вредност ових моштију, у овом случају чесне главе, враћене из Ватикана 1964. године. Поподне је била уређена литија са чесном главом и иконом Светог Андреја како држи море и земљу. Најзад, на тргу Три савезника, где је некад био уређен дочек светих моштију, пре 55 година, митрополит патраски Хризостом беседио је о великом дару и благослову Божјем што се припада Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви и части да се целива гроб, глава и крст Светог Андреја Патраског. „Шта би била Грчка без Православља и Патра без светог апостола Андреја?“, запитао се Високопреосвећени. Лобања је враћена у Патру из базилике светог Петра у Риму, где је почивала 504 године. Вратио ју је папа Павле VI у знак добре воље и благонаклоности према Грчкој Православној Цркви. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је на празник Свете мученице Агрипине, 6. јула, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, крај моштију Светог Нектарија Егинског, које су од 4. јула биле изложене на поклоњење вјерном народу. Преосвећеном Епископу је саслуживало бројно свештенство и свештеномонаштво Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Током Литургије вјерници су приступали да се поклоне и цјеливају честицу моштију великог светитеља и исцјелитеља Нектарија Егинског. Помазивао их је освећеним уљем из Манастира Светог Нектарија са Егине протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, чијим трудом и љубављу се, уз помоћ бројних приложника и добротвора, у Никшићу подиже Црквено-омладински центар са параклисом Светог Нектарија. Архипастирском бесједом обратио се владика будимљанско-никшићки, који је казао да су сви свети исти по Божјој благодати и милости којом су се надахнули и која их је укријепила, послије њиховог упокојења учинила мошти чудотворним. „Божја благодат која дјелује преко моштију Светих угодника Божјих је иста, али сви свети се по нечему разликују, сваки појединачно. Када читамо житије Светог Нектарија Егинског оно је слично житију Светог Василија Острошког, али и много различито и нарочито. Свети Василије Острошки трпио је притиске, углавном, од иновјерних, исламске и римокатоличке вјере, а Свети Нектарије трпио је, понајвише, биједе и клевете од својих“, навео је владика Јоаникије. Овај Божји угодник, по владичиним ријечима, оклеветан је за многе гријехе, али је све то претрпио христолико. „Зато што је његово име толико било блаћено за вријеме живота, а посебно зато што је трпио на правди Бога, што је све подносио са благодарношћу, славећи име Божје и молећи се за своје непријатеље, Бог га је прославио великом светошћу и великим чудесима. Он се показао у нашем времену као љекар од најтежих болести, душевних и тјелесних, нарочито од рака“, бесједио је Његово преосвештенство. Поред моштију Светог Нектарија Егинског исцијелили су се многи, а они који се нијесу исцијелили добили су, нагласио је владика, духовну снагу да носе тешку болест са благодарношћу. „Свети Нектарије Чудотоворац Егински даје утјеху и снагу, он кријепи вјеру у душама људи, а та вјера привлачи Божју милост, као што каже Господ када исцјељује оне који му приступају: Вјера твоја поможе ти“, рекао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Зато је велики благослов и радост за Црквену општину Никшић долазак моштију Светог Нектарија Егинског, које Саборни храм походе трећу годину за редом. Њему у част у Никшићу се подиже Црквено-омладински духовни центар. „Тиме свједочимо да смо у Цркви сви једно и да нам је Свети Нектарије близак, иако није од нашег рода, него од јелинског. Светитељ и угодник Божји коме ријеке поклоника долазе са свих страна, сви православни су поред његовог ћивота заједно, и сви су браћа и сестре у Христу. Обједињује нас Дух Свети Који нас препорађа, просвјетљује, уздиже, прави од нас Цркву Божју једног народа Божјег, новог Израиља“, рекао је владика, закључујући да је Бог многе дарове дао Светом Нектарију Егинском због његове вјере и молитвености. „Био је велики богослов, велики духовник и пјесник. Колико само у пјесми Агни Партене, коју је испјевао Пресветој Богородици, има вјере, умиљења, колико је био смјеран пред ликом Пресвете Богородице и пред Њеним заступништвом. Како је Њу прослављао, славећи оваплоћење Христово, а преко њега, славећи Бога Живога, Пресвету Тројицу. Бог му је дао велике и неисказане дарове због његовог трпљења и његове вјере, силу Духа која је побиједила све замке људске и демонске на овом свијету“, закључио је владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Мошти Светог Нектарија Егинског на поклоњење вјернима биле су изложене од 4. јула, а из никшићке Саборне цркве испраћене су данас око 12 часова. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

У Саборном Храму Светог Василија Острошког у Никшићу велики број вјерника и свештеника синоћ је свечано дочекао дио моштију Светог Нектарија Егинског које ће у овом храму бити изложене на поклоњење и цјеливање до сјутра, 6. јула. Протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, казао је да је благословени долазак моштију Светог Нектарија Егинског у овај храм управо потврда његових ријечи да жели да помогне и да се сретне са људима, да загрли људе овога града и овога краја. „Велики је светитељ Свети Нектарије, призива многа чудеса за све оне који му усрдно прибјегавају и на све оне који чиста срца долазе. Долазе вољни и невољни, болни и здрави, богати и сиромашни и радници и професори, онако како треба да буде, и све их једнако грли и љуби јер је он видио Христа. Када видимо Христа онда живимо другим начином живота, онда живимо пуноћом живота. Када Господа сретнемо, та љубав Господња, ако нас једног тренутка додирне, мора да нас промијени и онда постајемо људи, постајемо хришћани.“ Бесједећи током свечаног дочека моштију, отац Слободан је нагласио да данас нема већег дара него бити хришћанин, звати се слуга и брат Господњи. „Када читамо молитве светитељима, увијек говоримо Радуј се и нема љепше ријечи од те Радуј се и како апостол каже И опет кажем радуј се, и зато се данас Никшић радује што је опет имао благослов да се излије благодат и дође Свети Нектарије овдје међу нас.“ Отац Слободан је говорио и о острву Егини гдје се налазе мошти Светог Нектарија. „Као мало физички, али као да стојите на небесима“, сликовито је описао отац Слободан. Акатист Светом Некатрију Егинском читао је отац Љубиша Брњош из Источно-америчке епархије. Јутрос је у Саборном Храму Светог Василија Острошког служена Света литургија а вечарас у 18 часова алужиће се вечерња служба са акатистом светитељу. Сјутра, 6. јула, у 9 часова Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служиће Свету архијерејску литургију, а након које ће бити освештани темељи параклиса Светог Нектарија Егинског, богослужбеног мјеста будућег црквено-омладинског центра посвећеном овом Божијем угоднику. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У оквиру посете званичне делегације Васељенске Патријаршије Риму, папа Фрања је дао иницијативу да се Константинопољској Цркви подари честица чесних моштију Светог апостола Петра у украшеном реликвијару. Честицу чесних моштију, која се чува у Папској капели, уручио је лично папа Фрања архиепископу телмесоском Јову, који је преводио цариградску делегацију. Овом чину присуствовали су и владика милитински Максим и ђакон Воспорије Магафас, писац кодекса Светог и Свештеног Синода Цариградске Патријаршије. Свечани пријем честице чесних моштију св. апостола Петра био је у недељу, 30. јуна, на дан када Црква слави Сабор Светих Дванаест Апостола ( по н.ст.), у цркви парохије Ферикија, кад је Божанском Литургијом началствовао лично Васељенски патријарх. Извор: Српска Православна Црква