Претражи Живе Речи Утехе

Митрополија црногорско-приморска и Управа манастира Морача 3. и 4. септембра 2022. године, организују прославу јубилеја – 770 година од оснивања ове древне Немањићке светиње (1252-2022). Тим поводом ће у суботу 3. септембра бити уприличена Свечана духовна академија у Дому културе у Колашину, са почетком у 19 часова, коју ће благословити Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, а празничну беседу произнеће академик Миро Вуксановић. У програму ће учествовати хор „Свети апостол и јеванђелист Марко“ из Подгорице, КУД “Мијат Машковић” из Колашина, гуслар Ђорђије Копривица и полазници школе веронауке из Колашина. У недељу, 4. септембра у 9 часова, Свету архијерејску литургију у манастиру Морача служиће са свештенством Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. У наставку ће бити уприличен богат културно-уметнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом архијерејском литургијом, коју је са свештенством служио Његово вископреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, литијом око храма, ломљењем славског колача и пригодним програмом, манастир Морача је прославио храмовску славу – празник Успенија Пресвете Богородице. У току Свете службе Божије Митрополит је рукоположио Братољуба Радовића за ђакона, а Свету тајну крштења и миропомазања примила је слушкиња Божија Анастасија. У архипастирској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да је прошло 768 година од када је почела да се служи Света служба Божја у овој древној светињи, од времена када је Стефан Вукан (синовац Светога Саве који је основао и утемељио прву епископију Митрополију зетску, данашњу црногорско-приморску) 1252. године саградио храм у којем ми преносимо Свете дарове на Светој трпези Господу и гдје се преноси нама Господ силом Духа Светога, и дарује нам своје Тијело и Крв, вјечну и непролазну божанску љубав. “И ево кроз вјекове, једино што се не прекида и не престаје је то призивање Духа Светога у коме је сила и моћ, а не у ријечима. Призивање Духа Светога да сиђе на нас и наше дарове и да хљеб наш и наше вино претвори у Тијело и Крв своју, да се и ми причестимо Светиње Светога Тијела и Крви Господње, да примимо у себе тај залог вјечнога и непролазнога живота и од смртних и пролазних бића постанемо вјечна и бесмртна бића.” Митрополит Амфилохије је казао да су се у овој светињи Пресвете Богородице без прекида сабирала сва покољења овога краја, а и шире, као и да ће, ако Бог да, тако бити до краја свијета и вијека. “Као светиња Мајке Божје она је и опстала кроз вјекове и у њу су се као такву уграђивала читава покољења. Најзначајнији људи овога краја, и не сам овога крају, су се сабирали у ову светињу и око ње кроз вјекове”, бесједио је Митрополит и подсјетио на догађаје који су везани за морачку светињу, а који су значајни не само за Црну Гору већ за сав наш светосавски народ. Указао је на чињеницу да је сав наш народ расејан по читавом свијету органски везан за ову светињу Пресвете Мајке Божије и запитао ко сад може да дође и каже да је то његова светиња: “То је хтио и Али-паша, да буде његова светиња, као и остали тирани који су пролазили кроз ове крајеве, а знало се, остало је запамћено и биће тако до краја свијета и вијека, да је ово Божја светиња, светиња Пресвете Мајке Божје и светиња свих оних који кроз њу и преко ње од смртних бића постају бесмртна, вјечна и непролазна”, истакао је владика, поучивши да су сви они који су овдје примили Свето крштења и Свето миропомазање, који су се вјенчали и који су опојани кроз вјекове, сви присутни и до данас Духом Светим на овом мјесту. Како је нагласио Митрополит велики је Божији дар и чудо да ова светиња одоли свему што јој се догађало кроз вјекове и да се кроз њу и преко ње прославља име Божје и да кроз њу и преко ње и народ овдашњи буде запамћен међу земаљским народима, да се овдје проповиједа и свједочи Јеванђеље. “И ми данас смо се сабрали овдје. То је велики Божији дар и велики сабор, а колики је сабор то само Господ знаде, који својим божанским очима сагледава колико је тај сабор за 768 година сабиран. То је живи сабор, није сабор мртвих, као што су сабори мртвих које сабирају идеологије земаљске и партије и државе. Све оне само физички сабирају привремено, а ово је сабрање вјечно и непролазно. Сви који су се овдје сабирали и сабирају, сви су они живи и у Богу, присутни Духом Светим данас овдје заједно са нама”, рекао је владика. Побрајајући многа значајна имена оних који су данас на овоме сабору у манастиру Морача, владика је подсјетио и на Светог Патријарха српског Гаврила Дожића чију годишњицу, 70 година од његовог упокојења, обиљежавамо ове године: “Он је ученик ове светиња, надахнут Духом Светим животворним одавде је кренуо у свијет и на школе и учења, и обишао одавде свијет до Цариграда и Јерусалима, до Москве, да би вријеме рата, и Првога и Другога свјетског рата, провео у заробљеништву. Седам и по година, како је сам записао, у 30 затвора је прошао свој живот Патријарх Гаврило Дожић.” Митрополит је игуману морачке светиње, архимандриту Рафаилу, предао за библиотеку Патријарха Гаврила, која је основана прије 10 година, три књиге дјела Патријарха Гаврила Дожића: Животопис, госпође Радић из Београда, Меомари и Списи, које је приредио монах др Павле Кондић. Митрополит: Опредјељујте се коме Богу ћете служити и за кога ћете гласати Говорећи о страдању манастира кроз вјекове, подсјетио је владика да су комунисти морачку светињу у своје вријеме претворили у клозет, а да данас њихови духовни потомци кажу да су светиње њихове: “Чије њихове? Ко су они?! Одрекли су се Светога Петра Цетињскога и Светога Петра Ловћенској Тајновидца, срушили његову цркву на Ловћену, оскрнавили његове земне остатке. Владика је оставио проклетство на Црну Гору и данас је ово проклета Светим Петром Другим Ловћенским Тајновидцем Црна Гора! Проклета је зато што је рекао Црногорцима: ако ме не сахраните у цркву коју сам ја саградио, да будете проклети!” Даље је казао да је Ловћенски Тајновидац био сахрањен на Ловћену и да су сви који су га сахрањивали и бринули о његовој капели и обнављали је, били благословени. Такође је подсјетио да је владар Александар Карађорђевић скинуо своју албанску споменицу и поклонио се светоме и да му је тада Свети владика Николај говорио: “На кољена Ваше величанство, ово је кров овога народа и ове државе!” “И клекнуо је на кољена Александар, није радио оно што су урадили ови у вријеме и послије рата, и што раде и данас. Данашњи премијер шта је урадио јуче и прекјуче?! Намјесто да је вратио Црној Гори, Црногорцима ону цркву срушену седамдесетих година прошлога вијека и тиме скинуо са њих проклетство, намјесто да је обећао да ће оно камење поред кога је причао оне бесмислица и изговарао мржњу, вратити на Ловћен и обновити завјештање Светога Петра и тиме скинути проклетство са Црне Горе, он наставља то проклетство на Црну Гору у име Црне Горе, борећи се против оних који су наводно анти-Црногорци”, бесједио је Митрополит и запитао: “Ова светиња немањићка је ли она антицрногорска, овај сабор који трају овдје 768 година је ли и он антицрногорски? Јесу ли наши преци Морачани и Ровчани, који су присајединили ову светињу Цетињу прије 200 година, анти-Црногорци? Је ли то антицрногорски чин, је ли ово сабрање антицрногорско?” Високопреосвећени Митрополит је казао да све што је саграђено и обновљено у ово наше вријеме у Црној Гори, и што се обнавља и данас, и што се гради, све је за Црну Гору те да то нико неће нигдје носити, као што нико за скоро 800 година није однио ни ову светињу и даровао је неком другом. “Какве су то бесмислице, какво је то неразумље које је завладало у ово наше вријеме под утицајем безбожништва, мржње против човјека и свога народа”, казао је владика, подсјетивши да је од Москве кренуло уништавање и рушење светиња. Безбожништво је настављено и у Русији и овдје код нас претварањем светиња у клозете и убијањем браће и свештеника. “Није ли Митрополит Јоаникије убијен и не зна му се ни данас ни гроба ни мрамора, и преко 120 свештеника, а да не говоримо о другима који су такође заједно са њима погинули у Црној Гори. Преко 50.000 је погинуло од братске руке! Брат је убио брата! Хоћемо тај дух да наставимо у Црној Гори? У име тога духа да градимо будућност Црне Горе? Зато, благо мени, биће избори па изволте, опредјељујте се коме Богу ћете служити и коме Богу се поклонити и за кога ћете гласати! То је ваше! Ја ћу изаћи у 82. години да гласам за светиње и оне који чувају и који се уграђују у светиње, у тај Сабор божански у који се уграђују људи милиони из свих земаљских народа већ двије хиљаде година.” Казао је Архиепископ цетињски да Пресвета Богородица сабира тај Сабор те да га је и данас сабрала овдје у овој немањићкој светињи, као и Свети Стефан Вукан чији је ћивот у њој сачуван до наших времена а који је такође свједок тога континуитета непрекидног. “Нека би Господ подарио свима нама мудрости, разума, вјере, наде и љубави, и братске љубави и љубави према Богу, јер нема љубави међу људима без љубави према Богу и то свједочи и ова светиња. Све што се догађало кроз људску историји, догађа и данас. Сада нека се опредјељују савремени Црногорци: или ће Богу изворноме – Богу Израиљеву – Христу Богу, кога је прорицао пророк Михеј и за кога су се жртвовали милиони људи кроз вјекове, или ће лажним идолима да се клањају овога свијета којима је дах у носу. Ми се, молећи Пресвету Дјеву да нас укријепи у тој вјери, љубави и нади, клањамо живоме и истинитоме Богу, као и наши преци који су се клањали Њему кроз вјекове, ево већ скоро 800 година. Надамо се да ће се ништа мање, ако не и много више и у будућим временима, поклањати Богу истинитоме, ходећи путем Божјем, јединим истинским путем, и ходећи за Оним који је пут истина и живот – за Христом Богом нашим, коме нека је спава и хвала у вијекове вјекова, амин”, закључио је у својој бесједи у манастиру Морача Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством предводио празничну литију, која је опходила манастирски храм а затим је благосиљан славски колач. Литургији и свечаности поводом храмовне славе древне немањићке светиње присуствовао је и амбасадор Србије у Црној Гори Владимир Божовић. По завршетку Свете службе Божије сабрање у порти манастира Морача настављено је предавањем на тему “Седамдесет година од упокојења Патријарха Гаврила Дожића”, којим се завршава овогодишња културна манифестација седми “Трг од ћирилице”. О Патријарху Гаврилу Дожићу, као и књигама објављеним поводом јубилеја, говорили су Митрополит Амфилохије, др Васиљ Јововић и Драгиша Дожић. Одломке из Мемоара читао је свештеник Никола Радовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, прошлонедељни прилог посветили смо манастиру Острог, а данас, седам дана касније, у оквиру трећег прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Морача. МАНАСТИР МОРАЧА - НЕМАЊИЋКА ЗАДУЖБИНА У српским земљама, пре епохе Немањића, цркве су биле врло малих димензија (3-6 метара дуге, а 2-4 метра широке). У тако малим црквама, при богослужењу, било је места само за свештеника и народне прваке, а народ је стајао напољу. Тек када су све области српског народа под владом Немањином спојене и постале велика сила на Балканском полуострву, почеле су се подизати веће цркве и манастири. Сам Немања је у томе дао пример својим потомцима. Он је још пре него што је постао велики жупан почео подизати цркве и манастире, а његове доцније задужбине - манастири Студеница и Хиландар - спадају у ред најзначајнијих споменика нашег културног наслеђа. Он је слао поклоне и црквама у Јерусалиму, Цариграду, Солуну, Риму и Барију. Такође, обдарио је и многе светогорске манастире. Ту његову љубав према цркви наследили су и сви Немањићи, међу којима и његов унук (син Вуканов) Стефан, ктитор и оснивач манастира Мораче. Једна од три области које је Вукан Немањић још за владе очеве добио на управљање, са титулом "вељи кнез", била је и Дукља (Зета). У то време, дукљанска област захватала је и земљиште дуж читавог слива реке Мораче, па је отуда и дошло до тога да Вуканов син Стефан подигне задужбину у овом крају. Кнез Стефан Немањић, који је носио и стару дукљанску краљевску титулу, подигао је манастир Морачу 1252. године, за владе краља Уроша I. Манастир је подигнут на десној обали реке Мораче, у проширеном делу кањона ове реке, названом Доња Морача, на једној тераси која надвисује речно корито за око 40 метара. У непосредној близини манастира извире јако врело, чија вода још увек служи за пиће. Ту, до самог манастира, је и обронак звани Светигора, са кога вода пада са висине од 40 метара. Ово је најлепши водопад у Црној Гори. Главна црква Морачког манастира је једнобродна базилика са куполом и пространом припратом. По свом архитектонском облику, она спада у најстарију групу српских цркава такозване "рашке школе" и грађена је по угледу на раније владарске задужбине: Студеницу, Жичу и Милешеву. Црква је посвећена Успенију Пресвете Богородице. Њена дужина је 22,70, ширина 6,36, а висина до крста на куполи око 23 метра. Поред олтара, средњег храма и припрате, она има још ђаконикон на јужној и проскомидију (жртвеник) на северној страни олтара, трансепте (певнице) на северној и јужној страни средњег храма, као и малу капелу посвећену архиђакону Стефану, првомученику хришћанском, на северној страни припрате. Црква је зидана сигом (тухом), донесеном из Тушине (дан хода), а портали (довратник, праг и надвратник) су од сивог домаћег мермера, који је вађен недалеко од манастира. Портали западних врата, која су висока до 3 метра, и оних на улазу из припрате у средњи храм, лепо су израђени, док су јужна врата знатно мања и простије израде. Бифоре (дводелни прозори са стубићем по средини), као и једноставни прозори, такође су од сивог мермера. Истим мермером поплочана је и црква, само што су плоче грубо обрађене. Међутим, врло пространи амвон, кружног облика, испред царских двери, управо испод куполе, необично је лепо израђен од разнобојног камена и личи на розету (округли орманент у виду руже). У средњем храму налази се и велики камени саркофаг - гробница, у којој је вероватно сахрањен ктитор Манастира, кнез Стефан. Двокрилна врата (тзв. "Красна врата"), на улазу из припрате у средњи храм, инкрустрирана слоновом кошћу, представљају висок домет уметничке израде. У дворишту Морачког манастира налази се још једна, мала, црква посвећена Светом Николи, старија од велике. По свом архитектонском облику, ова црквица не личи на црквену грађевину. Њен патос је за 3-4 степенице испод површине дворишта. Њена дужина је 5 метара, ширина исто толико, а висина око 6 метара. Некада је имала и припрату. Негде на почетку XVI века, Морачки манастир тешко је настрадао. Турци су тада са манстирске цркве скинули оловни кров, а кровну конструкцију спалили. После ове похаре, црква је остала без крова пуних 70 година. За то време, првобитни живопис из XIII века скоро је сав пропао. Тек 1574. године црква је обновљена и покривена. Исте године израђен је, у олтару и средњем храму, нови живопис, који и данас постоји. Стари живопис, из 1252. године, који је некада прекривао све зидове цркве, сачувао се сада само у ђаконикону, и то у лошем стању. Међу најзначајнијим композицијама свакако је циклус из живота пророка Илије, изложен у 11 сцена. Веома је значајан зато што представља једини познати пример овога цикуса у монументалном средњевековном живопису. Циклус је рађен у две зоне. На сваком зиду су четири композиције, сем на северном, где су само три. Ту, у горњој зони, започиње - на полукружној површини је насликано Рођење Илијино, а затим се ређају сцене које не иду хронолошким редом. Ремек дело је свакако фреска која представља пророка Илију, у часу созерцања, у пустињи крај обале реке Хората, са гавраном који га храни. Донедавно се још веровало да испод новијег живописа из XVI и XVII века можда постоје фреске из XIII века, али су ипитивања показала да је приликом израде новог живописа обијен стари у највећем делу цркве. Они који су припремали зидове за израду новог живописа нису имали осећај за лепо, макар то било и дотрајало и немилосрдно су, где је обијање теже ишло, изгребали стари живопис. Сликари су имали тешку дужност да, држећи се ранијег распореда монументалних фресака, у границама својих изражајних могућности, покрију велика архитектонска платна. У нескладу између њихових композиционих концепција и монументалних облика који су им се наметнули, лежи главни разлог лошег деловања њиховог сликарства. Треба истаћи, међутим, да је сликарска техника којом је рађен овај живопис, иако знатно грубља од оне из XIII века, занатски врло солидна. Боје су задржале изванредну свежину и стабилност. Живопис XVII века у параклису Светог Стефана и црквици Светог Николе, знатно је вишег уметничког квалитета. Он се издваја из сликарства тога времена свежином и лепотом колорита, као и композиционим решењима, и подсећа на сликарство Милутиновог периода из XIV века. Једна од главних личности у великој обнови Морачког манастира почетком XVII века је хиландарски зограф Георгије Митрофановић. Сликар фресака и иконописац, Георгије је један од најбољих сликара прве половине XVII века, који кроз своја дела, у форми, цртежу и боји, уноси новине. На морачком иконостасу се и потписао, као сликар престоне иконе Богородице са Христом. У Морачи се налази и једна од најлепших и најзначајнијих иконописаних целина код нас, из XVII века. На њеном стварању радили су истакнути домаћи мајстори тога времена са хиландарским зографом, Георгијем Митрофановићем, на челу. Иконостас и иконе ван њега, датиране и потписане, сведоче о постојању сликарске радионице у Морачи, која је интензивно радила у XVII веку, окупивши најбоље сликаре. Оно што импресионира код морачког иконописа је веома солидна сликарска техника, изванредна занатска обрада дубореза и његова позлата. Управо изненађује у то време тако добра техника са једне стране и богатство са друге стране. Морачки иконостас рађен је дуго, од 1596. до 1617. године, и то у тешким приликама неуспелог устанка против Турака. Само велики крст над иконостасом, рађен је и сликан 11 година, што се види из натписа на његовом подножју. Следећи етапе ликовног развоја и удео појединих уметника, могу се сагледати ликовна схватања овог културног и уметничког центра. Доста везани за старе традиције, ови мајстори се донекле инспиришу ранијим стварањем, желећи да сачувају уметност прошлих времена, али уносе и много новог, како у детаљу, тако и у општој ликовној концепцији. (Задужбине Немањића) МАНАСТИР МОРАЧА - СВЕДОК ИСТОРИЈЕ На десној обали реке Мораче, у проширеном делу кањона, на природној заравни сликовитог пејзажа подигнут је манастир Морача. Реч је о једној од најзначајнијих средњовековних светиња. Налази се на половини пута Колашин-Подгорица. „Тај манастир сабира у себе време и векове, историју, народну душу и сведочанство је онога што смо били и што смо кроз векове Богу приносили на дар и онога што ћемо оставити за будућа покољења", рекао је митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Он је казао да је манастир прошао кроз многа распећа, али да је остао неуништив и неизбрисив. О значају ове светиње проф. Аника Сковран је истакла „да је манастир имао важну улогу за Србију и представља један од споменика који су од оснивања до данас остали сведок историје и уметности". „Манастир Морача је изузетан споменик Немањићке лозе", казала је Сковран. Издавачка кућа „Светигора" издала је монографију „Манастир Морача" у којој се сажима вековни живот у том манастиру као и уметничко културне вредности које су се током више векова стварале и чувале. Морачки храм је подигао 1252. године Стефан, син краља Вукана, а унук Немањин, што се спомиње у натпису на надвратнику западног портала. Комплекс ове светиње се састоји од саборне цркве Успења Богородице, мале цркве Светога Николе и зграда конака. Порта манастира опасана је високим зидом са две капије. Саборна црква је велика једнобродна грађевина, грађена у стилу рашких цркава, са полукружном апсидом, бочним певницама и куполом и, за разлику, од цркава грађених у приморском стилу, зидови су јој омалтерисани. Уз наос је саграђена пространа припрата. Главни портал је урађен у романичком стилу. Поред архитектуре, посебну знаменитост манастира Морача представља његов живопис. Од првобитног сликарства из 13. века сачуван је само мањи део у ђаконикону, где се монументалношћу и снагом израза издваја 11 композиција из живота пророка Илије. Снага и монументалност тог сликарства надмашује све што је код нас у 13. веку, пре Сопоћана насликано у фреско-сликарству (раритет је слика Исуса са плавим очима). Остали део живописа страдао је у првој половини 16. века када су манастир опустошили Турци и однели оловни кров. Према забележеном предању манастир је спаљен 1505. и био пуст све до 1565. или 1570. године када је обновљен, под патронатом игумана Томе и Вукића Вучетића. Украшавање се наставља до краја 16. века и током 17. века. У 16. и 17. веку у манастиру је било преко 100 монаха. Морача је имала значајну улогу управо у 17. веку, поготово када је патријарх Јован 1608. године овде организовао сабор народних првака, а у овом манастиру је 1648. године изабран патријарх Гаврило (Рајић) за наследника патријарха Пајсија. Манастир Морача је имао, поред великог духовног, и велики политички значај за Србе, нарочито у 16. и 17. веку. Из Мораче је иницирано више устанака за ослобођење од Турака (у Банату, у Клису, око Пећи и у Црној Гори). Одржано је и неколико значајних сабора. Последњи турски напад на манастир догодио се 11. јуна 1877. године, када је игуман Митрофан Бан лично предводио батаљон који је одбранио манастир. Крст над иконостасом резан је и сликан од 1596. до 1607. Ту је и велико Богородичино коло (лустер) које виси испод кубета, а испод кога су се странке у споровима заклињале када није било другог начина да се утврди истина. Црква Светог Николе је старија од велике. Налази се поред ограде близу главног улаза. У овој цркви полукружна ниша са прозорчетом има улогу олтара. Лепота и очуваност боја живописа ове мале цркве плени и подсећа на то како су тек морале бити лепе фреске пре страдања и многих векова. Фреске у цркви Светог Николе, рађене 1639. су по угледу на најбоље - из времена краља Милутина. Данашњи изглед манастира потиче из 1935. године када је урађена рестаурација. (Српска Православна Црква) ФОНДАЦИЈА "ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ": МАНАСТИР МОРАЧА МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Храм Успења Пресвете Богородице - Подигнут је 1252. годнне, о чему говори уклесани натпис на надвратнику главног портала. Храм Успења Пресвете Богородице је једнобродно здање са куполом и пространом припратом са западне стране. На бочним странама главног дијела храма истичу се пјевнички простори, а уз сјеверни зид припрате саграђена је истовремено мања црквица – параклис посвећен Св. архиђакону Стефану. Са источне стране храм се завршава полукружном апсидом, а уз средишњи дио олтара налазе се одијељени простори проскомидије и ђаконикона. Док је унутрашњи простор храма подређен потребама православног богослужења, у спољашњем изгледу запажају се многе особености романичког градитељства (портали, прозори, кровни вијенац). Црква је дугачка 22, а широка 13 м. Храм је зидан од ситних квадера сиге, преко којих је нанесен малтер. По разуђеноста унутрашњег простора, Морача припада споменицима рашке школе, којима је узор била Жича. У овом светом храму налази се саркофаг у којем почивају мошти кнеза Стефана Вукановог Немањића, ктитора свете обитељи ове. О умјетничким вриједностима храма Успења Пресвете Богородице др Сретен Петковић, у публикацији ,, Манастир Морача” (Београд, 2003.г), записао је сљедеће: „Скулптура Оо умјетничкој вриједности скулптура морачког главног храма заостаје за архитектуром. Два портала – на улазу и други између припрате и наоса – лијепо су клесана, као и два дводјелна прозора, што је знак занатског искуства њених мајстора. Фигуралним представама невјешто је украшен само главни, спољашњи портал. На њему су приказани у рељефу Распеће Христово и Богородица са Христом, што је симболична представа почетка и краја Христовог овоземаљског живота. У унутрашњости храма скулпторска остварења вриједна пажње су епископски престо у олтару и камени саркофаг ктитора Стефана у наосу храма. Љепотом и складношћу се истиче епископски престо, чије су бочне стране украшене рељефима фантастичних животиња – грифона. Сликарство Ф р е с к е из XIII в и ј е к а. Првобитне фреске из средине XIII вијека очуване су дјелимично само у јужном дијелу олтарског простора – ђаконикону који је био посвећен пророку Илији. На три зидне површине приказан је живот пророка Илије у једанаест сцена, почев од његовог рођења до вазнесења на небо. На источном зиду насликана је Богородица са Христом, Благовијести и Деизис – Христос коме се обраћају Богородица и Јован Претеча. Ове фреске се убрајају у знаменита дјела српског средњовјековног сликарства. Анонимни мајстори, највјероватније домаћи, посједовали су снажно осјећање за монументалност и складна композициона рјешења. Поједини ликови лијепих пропорција зраче богатим унутрашњим животом. Фрескама посебну вриједност даје префињени колорит у коме преовлађују хладнији тонови. Као посебно успјела остварења памте се сцене Свети Илија у пустињи и Свети Илија и удовица из Сарепта. Још двије мање фреске у лунетама изнад портала припадају XIII вијеку. На обијема су приказане Богородица са Христом са по два анђела. Зидне слике XVI и XVII в и је к а. Зидне слике XVI вијека, дјело једне локалне сликарске радионице, прекривају највећи дио зидних површина у наосу и припрати главне цркве. У наосу су 1574. насликани главни хришћански празници, Христова страдања и велики број појединачних фигура, поред осталог и ликови ктитора – обновитеља кнеза Вукића Вучетића и игумана Томе. У припрати су 1577/1578, по узору на старе фреске XIII вијека, представљени, поред осталог, Седам васељенских сабора, Лоза Христових предака и монументални Страшни суд. Ове двије цјелине зидног сликарства XVI вијека, изузев неких детаља, убрајају се у слабија дјела своје епохе због многих извођачких слабости. Много су умјетнички вриједније зидне слике из XVII стољећа. Оне су сачуване на неколико мјеста у цркви. Георгије Митрофановић, хиландарски монах, украсио је западну фасаду фрескама 1616. и приближно у то вријеме и доњу зону источног зида припрате. Сликар знатне умјетничке културе, Митрофановић се истиче сигурношћу цртежа и лијепим осјећањем за боју. Поп Страхиња из Будимља, који је око 1616. исликао проскомидију – сјеверни простор олтара – доста је рустичнији у цртачком погледу. Тај недостатак, он надокнађује теолошком ученошћу и изражајношћу светитељских ликова. Најзначајније фреске XVII вијека у главној морачкој цркви очуване су у параклису уз припрату. Оне су настале 1642. а дјело су сликара Јована, највећег српског сликара XVII вијека. Поред сцена из живота и посмртних чуда архиђакона Стефана, патрона овог малог храма, представљени су и појединачни ликови и ктиторска композиција. Цртеж је изведен сигурном руком, а претежно хладан колорит показује истанчаност укуса. Док архитектуру и пејсаж у композицијама сликар Јован декоративно схвата, он у исто вријеме врло предано обрађује људски лик. Иконе Збирка икона XVII и XVIII вијека у манастиру Морачи је изузетно богата. Један дио налази се на раскошно резбареном иконостасу који је настао између 1600. и 1617. године. У најнижем реду икона претежно су остварења попа Страхиње из 1600. (иконе Христа, арханђела Михаила са сценама чуда, царске двери). Икону Богородице са пророцима из овог реда и цио други ред са представом Деизиса насликао је Георгије Митрофановић 1617. Најљепшу морачку икону са представом Св. Саве Српског и Симеона Српског са сценама из живота Св. Саве насликао је сликар Јован 1645. Он је аутор и мање иконе ових светитеља са ктитором Стефаном Вукановићем и Св. Кирилом Философом. По умјетничком домету Јовановим остварењима може бити такмац икона св. Луке са сценама из његовог живота, рад вјероватно сликара Радула из 1672-1673. Ове и још неколико других икона учинили су Морачу мјестом на коме су се збрале најзначајније српске иконе XVII вијека.” Храм Светог Николе У манастирском комплексу налази се и мала црква посвећена Св. Николи, подигнута око 1635, на темељима некадашње главне одбрамбене куле. Отуда је њена основа квадратна, нема споља видљиву апсиду, а није ни оријентисана у правцу исток- запад. Сликар Јован је живописао ову црквицу 1639. Светом Николи посвећено је петнаест сцена из живота и чуда, међу којима је и представа како светитељ враћа вид краљу Стефану Дечанском. У најнижој зони је приказана.уз стојеће фигуре. и ктиторска композиција. Ове зидне слике, лијепо укомпоноване на зидним површинама, сигурног цртежа и вриједног колорита, одликује наглашена склоност аутора да у религиозним композицијама реалистички приказује предмете из свакодневног живота. Спољна фасада Св. Николе била је, такође, живописана, али су фреске скоро сасвим испране током времена. Конак Порту манастира Мораче заокружује издужено крило конака, на које се, са обје стране, надовезује оградни камени зид. Манастир има двије капије, главна је са јужне стране. Уклањањем скорашњих дозиданих објеката унутар порте без икакве вриједности, поново је успостављен првобитни просторни однос цркве, конака и оградног зида, што је још једна јединствена особеност овог манастира који је и капитални споменик наше духовности и културе. У оквиру манастирског комплекса реновирана је манастирска воденица која је по предању старија од манастира и у њеној близини направљена је мини хидроелектрана снаге 12 киловата од које је манастир добио своју струју. Исте су пуштене у рад и освећене на Госпођиндан, 28. августа 2009. године. За потребе манастира изграђен је 2008. године економски објекат (живинарник, штала и дрвара). Манастирском комплексу припада, на простору испред улаза у порту, гувно и мост на потоку званом Врело, обновљени рибњак и кућице на Врелу ради одмора поклоника који посјећују манастир. У оквиру манастирског комплекса налази се манастирско гробље на којем су санирани и реновирани поломљени гробови и крстови на гробовима 1995. године. Свете мошти Од значајних реликвија хришћанске икумене данас се у манстиру чува рука Св. Великомученика Харалампија Ризница Oбновом куће Головића простор је адаптиран за поставку манастирске ризнице, која је освећена 26. маја 2002. године, поводом прославе 750 година постајања манастира. Освећење ризнице извршио је блаженопочивши патријарх српски г-дин Павле са архијерејима СПЦ. Ризница манастира Мораче посједује веома вриједне рукописне књиге из ХVI и XVII вијека, а међу штампаним књигама вриједне су посебног помена примјерак Октоиха петогласннка из прве јужнословенске Ободско – цетињске књигопечатње Црнојевића штампан 1493. и Острошка библија из 1581. године. На Великогоспођинском Сабору 28. августа 2010. г. отворена је витрина у манастирској ризници са одеждом патријарха Гаврила Дожића, његовим архијерејским штапом – патерицом, панагијом са којом је ухапшен од Гестапоа 1941. у манастиру Острогу и коју је носио током читавог свог страдања и изгнанства у току и непосредно након II свјетског рата, затим његовим писмом из 1947. године упућеном архимандриту Леонтију, тадашњем игуману острошком и његовим Мемоарима издатим у Паризу 1974. године. Трудом монаха др Павла Кондића, сабрата Цетињског манастира и његових сарадника, за ову прилику је изашла и обимна књига – зборник списа Патријарха Гаврила „Живимо у светињи и слободи“ на 620 страна. Ризница, поред наведеног садржи сљедеће драгоцјености: Рукописне и штампане књиге, окована Јеванђеља, иконе, крстове, кандила, кадионице, кивоте, дискосе, путире, дикирије и трикирије, панагију, антимис…итд Библиотека На Великогоспођинском Сабору 28. августа 2010. г. освештана је спомен плоча, образ патријарха Гаврила у барељефу постављен поводом обиљежавања 60-годишњице његовог упокојења, рад академског вајара проф. Предрага-Пеђе Милачића, а потом је освештана обновљена манастирска библиотека, која носи име патријарха Гаврила Дожића. Библиотека је обновљена након 58 година пошто су је комунисти спалили 1952. године. Тада је спашена једна од вриједнијих књига из те библиотеке – чувени Морачки поменик. Поменик је од краја 80-тих дошао до руку тадашњег епископа банатског, данашњег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је га је све до 2010. чувао, да би га када су се стекли услови обнављањем Библиотеке, на чување предао архимандриту Рафаилу Калику, игумана манастира Мораче. МАНАСТИР МОРАЧА ДАНАС Настојатељ: архимандрит Рафаило (Калик), рођен 14.12.1940. у Скрадину, Дрниш; завршио Монашку школу у манастиру у Овчар Бањи 1964. г. Замонашио се 4.8.1963. г. у манастиру Острогу. Рукоположен за јерођакона и јеромонаха јануара 1965. г. Настојатељ манастира Морача од 1.1.1982. г. Одликован је звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 28.08.2007.г.) Братство: архимандрит Стефан (Калик) и јерођакон Игњатије (Шћепановић). (Митрополија црногорско-приморска) Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово трећи у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Морача. За недељу дана, у понедељак 29. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Савина. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ: