Претражи Живе Речи Утехе

Поводом празника Светог Арсенија другог Архиепископа Српског, наследника Светог Саве наш саговорник био је монах др Павле Кондић црквени историчар. Отац Павле нам је говорио о једном мало познатом периоду изгнанства Светог Арсенија током Првог свјетског рата када је и Светитељ, преко својих моштију, учествовао у страдању свога народа али и доносио благодат и уливао снагу за опстанак и борбу за коначно ослобођење и уједињење, чију стогодишњицу обиљежавамо управо ових дана. Отац Павле се осврнуо на страдање и осталих Ћивота светитеља у Црној Гори током Другог свјетског рата. Звучни запис разговора View full Странице

У организацији Митрополије црногорско-приморске, Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи и општине Будва 14. и 15. септембра 2018. године биће одржан Научни скуп под називом „Седам векова манастира Свете Тројице - Стањевићи (1338-2018.)“. Радио Светигора: Научни скуп у Стањевићима, монах др Павле Кондић Овај значајан научни скуп, којим почиње обележавање 680 година велике светиње стањевићког манастира, чија ће централна прослава бити одржана 22. септембра, благословиће у петак, 14. септембра 2018. године, у 10 часова у манастиру Стањевићи Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а у његовом раду учествоваће велики број еминентних научника. Другог дана, 16. септембра, скуп ће биће одржан на будванској Цитадели. У Организационим одбору скупа су: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије - председник Одбора, Епископ буносајрески Кирило Бојовић, протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, декан Православног богословског факулета Свети Василије Острошки у Фочи - Универзитет у Источном Сарајеву, Ђорђије Вујовић, председник Скупштине општине Будва, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар ЕУО Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, протосинђел Јефрем Дабановић, настојатељ манастира Стањевићи, др Васиљ Јововић, историчар, мр Луција Ђурашковић, директор ЈУ Музеји и галерије Будве, Мила Бољевић, директор Градске библиотеке Будва, монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске, и дипл. инж. Јован Маркуш, историчар и публициста - секретар Одбора. По завршетку скупа биће штампан зборник радова. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Монах др Павле Кондић који је приредио за штампу сабрана дјела свештеномученика Луке Вукмановића, говорио је о личности, дјелу, страдњу и светитељском лику свештеномученика Луке Црмничког. Он је са нама подијелио и своја искуства приликом приређивања сабраних дјела Светитеља Луке црмничког. Звучни запис разговора View full Странице

Са интернет портала headliner.rs доносимо видео запис на коме јеромонах Петар и монах Теофило из туманске обитељи изводе њихову верзију "Wasting Love": View full Странице

На дан када Црква прославља Свете бесребренике и лекаре Козму и Дамјана, 14. јула 2018. године, фрушкогорски манастир Раковац прославио је ове Божје угоднике, своје заштитнике и покровитеље. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Епископ сремски г. Василије уз саслужење архимандрита Данила из манастира Папраће, Епархија зворничко-тузланска; јеромонаха Сергија (Антића) из Епархије бањалучке, јерођакона Иринеја (Цветковића) из Епархије шумадијске и јеромонаха Митрофана из манастира Бешенова). На торжественој Литургији саслуживали су протонамесник Бране Миловац из Бачке Паланке; протојереји-ставрофори: Душан Н. Петровић, ректор Карловачке богословије у пензији; Душан Колунџић и Радослав Живанов из Епархије бачке; јереј Бранислав Мишковић, парох румски; ђакон Станко Лакетић, професор Карловачке богословије. Апостол је читао професор појања у Карловачкој богословији Јован Стојановић, док су чтечеви били Никола Лукић, асистент за предмет Савремено богослужбено предање и Историја српског богослужења (Универзитет у Београду, Православни богословски факултет) и студент Ђорђе Марковић. За певницом су појали професори и богослови Карловачке богословије, свештенство и монаштво Епископије сремске, а верни народ је одговарао на Литургији. Током свете Литургије Бојана Пилиповића, студента Православног богословског факултета Универзитета у Београду, родом из Бачке Паланке, на монашки постриг привели су архимандрит Серафим из манастира Денковца, Епархија шумадијска, и протосинђел Пајсије, духовник манастира Раванице Сремске. Примивши монашки чин, млади Бојан је добио монашко име Евгеније. Епископ сремски Василије је честитао игуманији Гаврили, духовнику манастира Раковца оцу Варнави и сестринству на томе што су добили новог сабрата и посленика на Њиви Господњој, оца Евгенија. Између осталог, Владика је казао: -На светој Фрушкој гори било је некад 40 манастира, а данас их је васпостављено 23. У свакој од ових светиња гори кандило вере и у свакој од њих има некога да запали свећу и отвори врата, да прими верника и поклоника. Тако је обновљен и манастир Раковац, посвећен Светима Козми и Дамјану, који је у српском народу и Карловачкој митрополији играо велику улогу. Многи су подвижници и оци стасавали у овом манастиру. И данас када је наш брат Евгеније приступио древној светињи, пожелимо му да се по угледу на многе Свете оце, учитеље Цркве, подвижнике, непрестано моли Богу и светим и бесребреним Козми и Дамјану. Честитамо оцу Евгенију на овоме чину, на ангелском образу, и молимо се да као што смо читали молитве и призивали да благодат Духа Светога сиђе на њега исто тако пожелимо да кроз ту призму божанске енергије он надвлада сва искушења и одагна их од себе, а да тако у чистоти и лепоти душе своје, узрастајући у меру раста висине Христове, послужи Господу и роду нашем, поручио је Преосвећени Владика који је заблагодарио родитељима оца Евгенија што су га васпитавали у духу истинске вере и подржавали његову жељу од малих ногу да прими монашки чин. Владика Василије је после свете Литургије осветио и преломио славски колач који је припремила мати Гаврила са сестринством. Небоземни тропар Божјим угодницима Козми и Дамјану певали су сви присутни. Празнично слово после Литургије произнео је Преосвећени Епископ г. Василије. Отац Евгеније је по завршетку божанске Литургије примао честитања од христољубивог народа. Богоугодни разговор и радост због прослављања покровитеља манастира Раковца, светитеља Козме и Дамјана, и због новог сабрата оца Евгенија, настављена је за време трпезе љубави. О свему се данас старао отац Варнава, показујући велико гостољубље овог манастира. Манастирској слави и чину монашења присуствовали су верни из неколико епархија наше Свете Цркве, свештенство и монаштво из епархија Сремске и Шумадијске; протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве; јеромонах Димитрије из манастира Шишатовца; професори Карловачке богословије: Љубомир Лукић, Јован Стојановић и Горан Власац; докторант на Православном богословском факултету Бојан Грујичић (Епархија ваљевска), колеге оца Евгенија из школских и студентских дана, родбина, пријатељи, сарадници и приложници манастира Раковца. * * * Манастир Раковац, познат још од 15. века са дугом и богатом, али и страдалном историјом, и данас призива све на молитву, јер кандило вере чува се овде већ непуних шест векова. Да подсетимо: у Раковцу је 1700. године сачињен нови препис Душановог законика, а 1714. године написан познати раковачки рукописни Србљак. Године 1741. бакрорезац Тома Месмер „изрезао“ је за овај манастир гравиру под именом Христос Евхаристија, а 1749. године изрезбарене и осликане певнице за Раковац (данас у Баноштору) начинио је јеромонах Силвестер Поповић. У ризници манастира Раковца чувани су петохлебница из 1609. године; омофор извезен свилом 1664. године; дрвени кивот украшен седефом у коме је чувана десна рука Светог Прокопија; бакрорез из 1741. године са сликом тадашњег манастира, рад Томе Месмера; фелон од зеленог сомота из 1749. године... Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Кроз осам вјекова дугу историју СПЦ, црквено – народни и архијерејски сабори су имали веома важну улогу у животу како саме Цркве, тако и државе. Кроз историјску ретроспективу свих важних дешавања везаних за саборе СПЦ води нас доктор историјских наука, монах Павле Кондић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице

Мати игуманија Параскева Митрић рођена је 1941. земљорадничкој породици од оца Савка (1913-1974) и мајке Тривуне (1912-2001) рођ. Квргић, у месту Чуклић код Шипова – Република Српска. На крштењу је добила име Стана. Породица Митрић била је позната богомољачка породица у Шипову и околини. Игуманијин деда био је солунац у Великом рату, а њен отац Савко био је у немачком заробљеништву за време Другог светског рата. Савко и Тривуна имали су деветоро деце, а Стана је била четврто дете по реду. Крсна слава породице Митрић је Свети великомученик Георгије – Ђурђевдан. Основно образовање и средњу пољопривредну школу Стана је завршила у Чуклићима и Шипову, након чега се одазива призиву Божјем и долази у манастир Месић где добија благослов игуманије Теодоре да буде искушеница. Показавши велику ревност према вери и монашком животу, током више година искушеништва, епископ банатски Висарион Костић, замонашио је, по чину расофорне монахиње, у манастирском храму Месића, искушеницу Стану и дао јој име Параскева, на празник Преображења Господњег, 19. августа 1959. године. Монахиња Параскева је, од доласка у манастир Месић, била под будним оком духовне мајке и игуманије Теодоре, која је заједно са, тада малобројним сестринсвом, у тешким временима обнављала Светопретечин манастир Месић, духовни бисер православног Баната. Епископ браничевски Хризостом Војиновић је, у својству администратора епархије банатске, замонашио у чин мале схиме монахињу Параскеву у капели епископског двора у Вршцу, на празник Ваведења 1980. Том приликом је у беседи рекао:„Вечерас смо присуствовали и постригу у малу схиму монахиње мајке Параскеве. У обреду смо чули и оне Господње речи:“Ако и мајка заборави своје дете, Ја те заборавити нећу!“. Мати Параскева је као сасвим мала једном то већ искусила на себи. За време рата, пред неком изненандном опасношћу, њени су безглаво побегли у збег а њу, онако малецну, оставили… Кад је опасност прошла и њени се вратили, нашли су је онако саму, гладну, беспомоћну и преплашену – још живу… Најближи су је оставили а Бог је, ето, сачувао, те смо вечерас – после двадесетак година од доласка у манастир – присуствовали њеном свечаном давању завета Господу Христу, који нека јој свесрдно помогне да положене завере и одржи! Нека Бог и Света Петка, на чији се дан мати Параскева родила, и на чији празник дошла први пут у манастир Месић, чувају и буду на помоћи како њој тако њеном манастиру и мајци Игуманији и свим у Христу сестрама.“[1] Показавши велику ревност према манастиру Месић, као и послушност Цркви, епископ банатски Хризостом Столић, произвео је монахињу Параскеву у чин игуманије на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља 1992. године и поверио јој управу манастира. Великим трудом игуманије Параскеве и месићког сестринства, завршена је грађевинска обнова манастира Месића коју је започела још игуманија Теодора Милошевић, док је на духовној обнови и узрастању своме и сестринства радила непрекидно, до издиханија. Велику љубав показала је према сестрама које су у манастир Месић пристигле поготово од ступања на епископску службу др Амфилохија Радовића, 1985. сада митрополита црногорскоприморског. Смирењем и ревношћу за Дом Божји била је узор младим сестрама које су се духовно обликовале у манастиру под руководством исповедника, епископа Амфилохија. Већина од њих је и кренула за својим духовним оцем у Црну Гору 1991. и сада су игуманије манастира Ждребаоник, Бања код Рисна, Бешка, Дуга и др. Игуманија Параскева, упокојила се 24. октобра 2017. уочи празника своје небеске покровитељке, свете Петке. Заупокојену Литургију служили су митрополит Амфилохије и епископ банатски Никанор Богуновић а потом, на платоу испред храма свечано монашко опело игуманије Параскеве, уз саслужење и појање преко 100 свештеника, свештеномонаха, монаха и монахиња и бројног народа Божјег из разних епархија Српске цркве. Сахрањена је у монашком гробљу у порти манастира у коме је послужила Богу и народу 60 година. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

МОНАХ КОЈИ ЈЕ УЧИНИО ПРАВИ ПОДВИГ - ОТКУПИО 15.000 ОСУЂЕНИХ ИЗ ЗАТВОРА Архимандрита Гервасију (Раптопулоса) из Солуна су предложили за Нобелову награду за мир. За последњих 35 година, он је откупио из затвора више од 15 000 људи, на шта је потрошио више од 4 милиона евра. После неколико разговора с њим, један познати преступник-рецидивист је решио да оде на Атон. Коментаришу руски затворски свештеници. Доброг свештеника су имали прилику да упознају и московски затвореници. 2010. године, о. Гервасије је служио у храму Покрова Пресвете Богородице у Бутирском затвору. То је била, вероватно, прва у Русији, служба свештеника разних земаља у затвору. За успомену, госту су дали икону „Спаситељ у белом хитону“ (хитон - дуга бела старогрчка кошуља до пета), коју је некада насликао мученик који је робијао у Бутирки (затвор у Москви), митрополит Серафим (Чичагов). Зато што је отац Гервасије посветио свој живот помоћи затвореницима, они су га прозвали светим. „Светац затвореника“ је плаћао казне за сиромашне људе, који су направили мале преступе, што им је помогло да избегну затвор. Новац за помоћ затвореницима, оцу Гервасију су давали многи грчки и инострани добротвори. Поред откупа људи, свештеник је помагао и онима који остају иза решетака. Његовом заслугом затвореници су добијали одећу, обућу, средства хигијене и чак стоматолошку помоћ. За само 35 година свог рада, он је потрошио на помоћ затвореницима више од 4 милиона евра За неке људе, сусрет с оцем Гервасијем је доводио до потпуног преображаја њиховог живота и дубоког покајања. Како извештавају средства масовног информисања, недавно је отац Гервасије посетио преступника из Грчке, који издржава казну у Румунији. После неколико разговора рецидивиста (човек који је поново извршио преступ за који је већ био осуђиван) је замолио оца да онде на Атон и да се замонаши. Данас се он још налази у затвору, али свакодневно извршава монашко правило и обележава црквене празнике. Међу затвореницима има много бивших хришћана Повраћај људи вери у време издржавања казне је масовна појава, примећује протојереј Константин Кобељев, старији свештеник Покровског храма у Бутирском затвору. Последњих неколико година, проценат оних који се причешћују у храму је много већи, него на средњем московском нивоу. Причешћује се око 68% људи, од оних који су дошли на службу. - Истовремено, - додаје отац Константин, - међу затвореницима има много људи који су раније били верујући, али их је овоземаљско одвукло на странпутицу и престали су да се исповедају и причешћују. По речима оца Константина, људи своју веру у много случајева задрже и после ослобађања, али због одсуства система рехабилитације, они често не могу да нађу себи место у животу и поново се нађу иза решетака. Делимично, у решењу проблема рехабилитације могу помоћи манастири. За то су неопходни добро припремљен игуман и добронамерно настројена братија. Тада је рехабилитација у потпуности могућа, - сматра заменик председника Синодског одељења за манастире и монаштво, игуман Стефан (Тараканов). – Главно је да то за манастир не буде наредба „пристигла одозго“, зато што ће тада рад бити формалан и неће дати резултата. За још једну опасност игуман Стефан сматра превелик број бивших затвореника у манастиру. - Ако је то 1-2 човека, онда је рехабилитација сасвим могућа – говори о. Стефан. – Али ако је половина братије из те категорије, онда ће се пре мењати облик самог манастира, а не бивши затвореници. Ипак, тачан број бивших затвореника међу манастирском братијом, представник Синодског одељења није могао да изнесе, зато што се таква статистика не води. Изгледа, да је најпознатији манастир који ради с ослобођеним затвореницима, по његовим речима, Антонијево-Сијски манастир у Архангелској области. Враћали смо у нормалан живот разборите затворенике - 2000-их година код нас је било, скоро непрекидно, око 60 послушника, од којих су велики део чинили бивши затвореници, - сећа се архимандрит Трифон (Плотников), који је 18 година био настојатељ Антонијево-Сијског манастира, а данас је на челу Одељења социјалног служења Екатеринодарске епархије. По речима бившег настојатеља, првих година постојања обитељи, када се језгро братије још није оформило, на бивше затворенике се, понекад, могло ослонити више него на послушнике који су се припремали за монашки пут. - Они су много пута спасавали манастир, преузимајући на себе много тога и много су се трудили у обнови манастира и обнављању монашког живота, - додаје архимандрит Трифон (Плотников). – Ипак с њима није било лако, нимало лако. Некада смо се осећали као да седимо на бурету барута. Ипак, атмосфера је била прилично добра. Како ја понекад кажем, ми смо враћали у нормалан живот разборите разбојнике. Сачували смо многе од тих, који су били на путу да постану практично професионални разбојници. Манастир може да препороди човека – сматра архимандрит Трифон, али постоји једно велико „али“ – захтева се његова жеља и унутрашњи (духовни) рад на самом себи. - Манастирски живот, богослужење, покајање, молитва – све то толико помаже, - сматра отац архимандрит. – Човек, сам, мора веома много да „изгара“, да би се то остварило, а манастир му у томе само помаже. По аутоматизму нико не постаје бољи. Али, наравно, није способан сваки манастир да ради с бившим затвореницима, упозорава о. Трифон, зато што такав рад захтева „зној и крв“. У Сијском манастиру, рад с затвореницима није почео по сопственој жељи, већ стицајем околности – у области има много затвора и људи који излазе на слободу су понекад куцали на манастирска врата. По речима оца Трифона, ти људи нису имали куда да оду и било им их је толико жао, тако да у манастиру просто нису имали другог избора, но да их приме. - Ето, он само што је изашао из затвора, он се боји света – све у свету се изменило, док је он лежао у затвору. Он је усплахирен, као сатерана у угао звер, - сећа се отац архимандрит. – И куда да иде? Он мора негде да иде, бар на кратко време, бар на недељу. Поживеће, прилагодиће се. Гледаш – већ је некако постао веселији и другачије гледа на људе. - Веома је пријатно, што на овом свету има таквих људи какав је отац Гервасије, - закључио је отац Трифон. – То је подвиг, помагати затвореницима, и дај Боже да таквих људи као што је отац Гервасије буде што више“. Напомињемо да ће се 14. октобра, на празник Покрова Пресвете Богородице, по благослову Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила, у Москви одржати добротворна акција „Дан милосрђа и саосећања са свима који су у затворима“. На тај дан, у сваком храму престонице ће, после завршетка Божанствене литургије, да буде одржан молебан за „православне хришћане, који су у затворима“. У храмовима истражних затвора престонице, православни свештеници ће одржати празнични молебан и честитати затвореницима празник. Кирил Миловидов, 11. 10. 2012. Превод с руског: С. М. 22. 12. 2012. Извор: архива манастира Лепавина