Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'молити'.
Found 4 results
-
Молитва је начин комуникације са Богом. У овом дијалогу човек може да Му открије све своје тежње, снове и захтеве. Али, пазите, у дијалогу, а не у монологу. Неки људи једноставно воле монолог. А други се обраћају Њему само да траже, савијајући своје прсте: „Дај ми ово, и ово, и ово“. Човек мора сазрети за молитву, доћи у посебно стање. Веома је важно да схватимо да наша физичка и духовна снага нису довољне да нешто променимо како у нашим животима, тако и у животима наше деце или најмилијих. Треба доћи до стања разбојника на крсту, који каже: „праведно смо осуђени, јер примисмо оно што је достојно наших дела“ (Лк. 23:41). Када хришћанин погреши и схвати своје грешке, он се каје и каже: „Господе, нећу да живим овако! Помози ми!" Човек који је починио грех обично разуме коме и где мора да се обрати да му се то не би поновило у животу. Постоји Бог, који ће упутити и помоћи, постоји Црква, где ће подстицати и поучавати молитви, и показати пример који треба да следимо. Сећам се једне епизоде из живота Светог Сисоја Великог. Лежао је на самрти и нешто шапутао. Питали су га с ким разговара. Подвижник је одговорио - са анђелима који су дошли по њега: молио их је да му дају више времена да се покаје. Ученици су се чудили: има ли потребе за овим? – А он је одговорио: „Не знам да ли сам започео своје покајање." Односно, верник схвата своју слабост у борби против греха. Наравно, таква свест не долази одмах. Све се учи у пракси. Треба да разумете вредност комуникације са Богом. А не : „Господе, дај ми то и то!“ — окренете се и одете, и Бог вам више није потребан. Или: „Господе, ући ћеш у мој живот када Те будем позвао". Треба да учините Христа средиштем свог живота. Тада ће живот испасти потпуно другачији. Молитва може бити различита: покајничка, захвална, у радости, у тузи. Можете тражити за себе, за друге... Имамо право да се обратимо Нашем Творцу са нашим захтевима. Како контактирати? - као деца. У буквалном смислу те речи. Деца знају да моле шта желе, и то са успехом. Тако и ми - можемо много да измолимо од Бога. Он ће дати. Али важно је запамтити: човек не може увек да предвиди колико ће бити корисно оно што је тражио. И друго: не можемо увек правилно управљати оним за шта молимо. Господ се увек радује нашој молитви, јер жели да комуницира са нама. Зашто су многи пречасни оци отишли из света у пуста места – у пећине, шуме, планине? Да се успоставе дијалог са Богом. Човек мора да се прилагоди Божијој таласној дужини да би чуо Његов глас. Управо због тога су се свети оци повукли: да ништа не може пореметити ово расположење или одвратити од општења са Свемогућим. Молитва подразумева промену погледа на свет и перцепције постојања. Без ове промене ништа се неће догодити. Када отворимо своја срца Богу, и престанемо, сликовито речено, савијати своје прсте и наређивати оно што желимо од Њега, тада ћемо имати дијалог о коме смо раније говорили. Дакле, треба се молити. Да, Господ је свезнајући. Али оно што је Њему важно јесте наша жеља да се Њему обратимо, наше поверење. Сетимо се приче о Адаму и Еви. Зар Господ није знао да ће сагрешити? - Наравно, знао је. Али Он их није напустио, није их напустио због лошег искуства, него им је дао спасење. Чувајмо у срцу лик покајаног разбојника, да не бисмо постали старији син у параболи, коме треба више него што му је дато. протојереј Ђорђе Мусић https://pravlife.org/ru/content/zachem-molitsya-ved-gospod-znaet-nashi-nuzhdy
-
Психичка траума – када није довољно само молити се
тема је објавио/ла JESSY у Православна психологија
Моја лекција је прилично специфична и говори о теми истине и милости у психотерапији. Ми видимо да ипак не постоји никаквог таквог глатког и мирног односа између психологије и религије – када срна и лав леже заједно и грле се. Овако ја видим проблем: када се припремамо за психотерапеутски рад, ми очекујемо да ће сада у нашу ординацију ући човек са својом патњом, са конфликтима, уопште са неким животним проблемом. Он почиње да говори и ми се убрзо налазимо не само пред проблемом, већ и пред грехом. И како бисмо требали, седећи у психотерапеутској столици, да се односимо према овоме. На пример, жена са јучерашње консултације (удата жена) говори о њеној афери са ожењеним човеком који има троје деце, све тајно је постало јавно, што прети уништењем две породице. Она то назива заљубљеношћу, романсом, љубављу. Она је верујућа особа која иде у цркву, али то не назива прељубом. И… можемо ли ми овде да саосећамо са њом? Да, ми можемо дочарати себи то стање збуњености, страха од губитка свега… Можемо разумети њен осећај кривице који има. Мајка јој је рекла: „Не препознајем те, као да ми ниси ћерка. „Шта ти је, мама, шта причаш глупости, чини ти се.“ Али у души говори њој, и себи: „И ја саму себе не препознајем“. Она осећа да губи себе и да губи све. И ми можемо да саосећамо са тим. Али ако у нашем односу постоји само једно: саосећање, милосрђе, утеха, тада ћемо изгубити унутрашњу срж истине. А ако нас, напротив, не дај Боже, занесе удесно и видимо у томе само грех, само блуд, онда ћемо се наћи у позицији оцењивања, осуде, неког хладног, глупог моралисања. И ово је изазов нашем терапеутском ставу, који је, као што сви знамо, заправо главни целебни фактор. Да наведем пример из Достојевског. Чувена епизода Раскољникове исповести Соњи Мармеладовој. Он /Раскољников/ пред сам разговор даје Соњи један морални задатак да реши. Тиче се проблема са Лужином, који је управо умало убио Соњу и целу њену породицу. Раскољников говори: „Када бисте унапред знали све Лужинове намере и знали да би деца и Катерина Ивановна могли умрети, и ако би све то било препуштено вашој одлуци: да ли он или они да живе у свету, односно да Лужин живи и чини своје гадости или да живи или умре Катерина Ивановна, како бисте онда одлучили – ко од њих да умре?“ То је, да тако кажемо, једна литературна историја, а њена унутрашња логика је следећа: ако Соња чак и у мислима може дозволити себи да каже – да, овај нитков нека умре, а моји ближњи да остану живи; ако она, макар сакривено у својој души, дозволи себи ову могућност на преступ, онда ће бити иста као и ја, могу јој признати свој злочин; а ако одлучи да нека умиру њени ближњи, значи да она издаје своје ближње. Ову нерешиву дилему Соња разрешава јеванђељском једноставношћу – она одбацује саму лажну основу питања. Она каже: „Не могу ја да знам Божији промисао; и ко је мене овде поставио за судију да одређујем: ко треба да живи, ко не“. Мислим да се из ове епизоде могу извући веома важни закључци, важни концепти драгоцени за психотерапију. Соња веома саосећа Раскољникову. Веома му је захвална, он ју је заиста спасао. Али да је она у том тренутку кренула путем свог саосећања и своје захвалности; и оставила по страни истину, изгубила би своју позицију сапреживљавања (co-experiencing). Позиција сапреживљавања је важан појам за наш терапеутски рад; и чини ми се да се у њој, на неки начин, морају срести милост и истина. Још ми се чини да је у психотерапији, а можда и у животу уопште, однос милости и истине прилично драматичан. Могли бисмо размишљати овако: „Да, наравно, добро би било, како каже псалам, да се сретну милост и истина, и да се правда и мир целивају[1], али, у крајњем случају, ако не останемо у истини, код нас ће тада остати сажаљење, милост… Испада, да ако изгубим истину, онда губим и способност на истинско саосећање и истинско милосрђе. И као Соња – да није остала у истини, она би изгубила шансу да спасе од духовне и душевне смрти душу Раскољникова. Наравно, треба да се подсетимо да стајати у истини у психотерапији уопште не значи стајати у такој светлој непогрешивости. То значи – стајати у некој таквој обнажености своје недостојности, јер, уопште говорећи, сви греси од којих пате наши пацијенти нису нам познати из неких тамо књига. Сваки од њих ми препознајемо у свом животу, осећамо у својој души. Али ако ја изгубим милост у психотерапији, ако не могу да саосећам, да се солидаришем и да плачем са оним који плаче, онда ствар стоји тако: „Шта да кажем, бар ми остаје истина, па добро, нека је и хладна, строга, али је бар истина“, зато што, губећи милост, ја остајем не са истином, него са неком неправедном осудом другог. Уопште говорећи, мислим да би сваки психотерапеут могао у себи да узвикне: „Несрећни ја човек! Милост и истина морају да се сретну у нашем раду, у нашој души, а како то постићи не знам.“ https://poznajsebe.wordpress.com/2021/11/18/milost_i_istina/ -
Приликом паљења свеће за живе (односно упокојене) људи у себи кажу молитву (или молитве). Којом молитвом се треба молити у том тренутку паљења свеће, или непосредно након тога ?
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.