Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светог великомученика Пантелејмона и Светог Климента Охридског, у четвртак 9. августа 2018, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Самограду код Бијелог Поља, чији је храм посвећен овом великом угоднику Божјем. Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Митрополије црногорско-приморске и Епархија западноевропске и будимљанско-никшићке, а у евхаристијском сабрању је учествовао вјерни народ овог краја. Звучни запис беседе Надахнутом архипастирском поуком обратио се Преосвештени Епископ Јоаникије, заблагодаривши Господу што их је Бог удостојио да се сабирају на овом светом мјесту гдје су се у давним покољењима сабирали православни хришћани међу којима и наши давни преци. „Овдје, на овом мјесту које удивљује и Бога и људе, које задивљује сваког ко га посјети, на којем је Бог био издашан својим стваралаштвом, био је издашан и изливањем светиње, па имамо до сада откривене двије прекрасне светиње. Ми смо их, не знајући коме су првобитно биле посвећене, посветили једну, између ове двије стијене, Светом великомученику и исцјелитељу Пантелејмону, а другу, на уласку у манастир посветили смо Светом Јовану Крститељу, сабирамо се на Усјековање главе Светог Јована Крститеља“, рекао је Владика. Славимо овај прекрасни дан, у коме обиљежавамо спомен Светог великомученика Пантелејмона, молећи се, по ријечима Његовог Преосвештенства, за здравље душе и тијела. „Ми се у Цркви молимо, прије свега, за душевно здравље, јер је оно претежније од тјелесног здравља. Док је човјек здрав Бог му даје прилику да се труди да чини нешто добро за себе, породицу, за ближње и Цркву, а када онемоћа, ако је душевно здрав он онда дјела веће дјело. Здрава душа непрестано узноси молитве Господу од чистог срца, а ми да се научимо да благодаримо Богу и кад нам је лијепо и кад трпимо тешкоће и искушења. Ако знамо да се молимо Богу како ваља онда ће нам се сви дани овоземаљског живота претворити у љепоту, јер нема ништа узвишеније од молитве и благодарења Богу“, бесједио је Владика Јоаникије. Он је истакао да нам најбољи примјер дају Свети мученици, као што је Свети Пантелејмон, који су последње тренутке земаљског живота жељели да посвете Богу, да се Њему помоле. „Тако је и Свети Пантелејмон умолио своје мучитеље да му дају неколико тренутака да се помоли Богу за Цркву, за ближње, за сва хришћанска покољења па га је Бог тога удостојио не само у том моменту него је услишио његову молитву за сва времена, па га је Бог зато прославио те стоји пред престолом Божјим и појавио се као небески покровитељ свих православних хришћана, свих оних који му се обраћају за помоћ. Исцјелитељ душе и тијела Свети Пантелејмон, а исто тако и Свети Отац наш Климент охридски, кога данас, такође, славимо“. „Он је непосредан ученик Свете браће Кирила и Методија, са својим сатрудником Наумом охридским и осталим ученицима Светих Кирила и Методија. Када прослављамо Светог Климента охридског треба да се сјетимо онога што је изузетно важно да смо ми православни Словени, не само од Македоније до ових гора и Сент Андреје, једно, него да су сви православни словенски народи једно по вјери, по поријеклу, по култури и по осјећању, иако је међу нама било неких размирица. Али, то доносе историјске неприлике и оне не би требало да замраче оно што је много важније и што је темељ наше духовности, наше културе“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Слава манастира Самограда прослављена је благосиљањем и ломљењем славског колача. Домаћин славља био је Црквени одбор са о. Савом, а обавезу за наредну годину преузео је Драган Недовић са породицом. У славу Божију, а у част Светог великомученика Пантелејмона, одржан је црквено-народни сабор са пригодним програмом. Извор: Епархија будимљанско-никшићка View full Странице

-Дух нашег рода је снажан и то је препознао читав свет пре сто година, и уз помоћ Божју препознаће то опет, поручио је владика Иринеј. Поводом сто година прокламације председника Вудроа Вилсона, Представништво Републике Српске у Америци заједно са Комитетом за обележавање стогодишњице приредило је у Карнегијевом Институту за науку у Вашингтону пријем пријатељства у част овог јубилеја и председнице Владе Републике Српске гђе Жељке Цвијановић. Пријему су присуствовали Преосвећена господа Епископи источноамерички Иринеј и западноамерички Максим, свештеници и монаси са читаве Источне обале, гости из Републике Српске, Србије и других делова САД, као и некадашњи и садашњи амерички званичници. Повезане вести: Први пут у историји САД: Молитва српског владике на отварању Представничког дома америчког Конгреса Стогодишњица „Дана молитве за Србију“ у Вашингтону Промотивни спотoви под називом Ви сте свет Први светски рат и подршка Америке Србији не значи да се та подршка није односила на сав српски народ, укључујући и онај са друге стране Дрине, истакле су званице из Српске али и Америке. Председница Владе Српске гђа Жељка Цвијановић захвалила је посебно Српској Православној Цркви што је учествовала у очувању идентитета Срба у дијаспори, али и помагала Српску у тешким тренуцима. Америка је превелика да би за њу Република Српска могла да буде у великој мери видљива, али у Вашингтону, тврди шеф Представништва Републике Српске у Америци г. Обрад Кесић, за Српску се итекако зна. Бивши конгресмен Боб Мекјуван подсетио је у свом обраћању на речи америчког председника Вудроа Вилсона, након завршетка Првог светског рата, истичући да је, како каже, сећање за један народ најважније. Како ће изгледати однос Америке и српског народа не зависи само великих подвига из прошлости, истакнуто је на скупу, него и од комуникације и стварања нових односа у будућности. После свечаног пријема, уприличен је и концерт на ком су, после поздрава које је у име СНФ пренео г. Џон Буфалини, спектакуларан музички таленат показале чланице гудачког квартета Школе за музичке таленте из Ћуприје, али и чланови Српског певачког друштва Лира. Чланови Друштва су се овом приликом из сабрали из читаве Америке, како би под диригентском палицом протинице Јелене Вранић, отпевали чувене родољубиве песме Хајд’ јунаци, Креће се лађа француска, Тамо далеко и Ово је Србија. Познати телевизијски глумац и редитељ Радош Бајић произнео је стихове о Србији песника Танасија Младеновића, а затим се обратио присутнима емотивним говором величајући славу српског рода и способност Србина да тријумфује упркос свим тешкоћама. Опште одушевљење, признање и аплауз побрао је г. Тајлер Спаркс из Вашингтона, дугогодишњи официр за везу испред Министарства спољних послова САД, коме је за све заслуге и велику љубав према Србима уручен орден Светог Севастијана првог степена који додељује Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци. Орден је у име Савета уручио Епископ источноамерички г. Иринеј захваљујући г. Спарксу за свако добро према српском народу. У завршној беседи, епископ Иринеј је захвалио свима, организаторима, гостима, уметницима, свештенству, волонтерима, призивајући на све благослов и евоцирајући сећања на славне претке, на њихове патње и Голготу, али и песму, игру, васкрсење. -Дух нашег рода је снажан и то је препознао читав свет пре сто година, и у славу и помоћ Божју, препознаће то опет, поручио је владика Иринеј. Извор: Епархија источноамеричка Епархијске вести View full Странице

Под духовним покровитељством Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја, Српска Православна Црква - Епархије у Сједињеним Америчким Државама организује у Вашингтону вишедневну прославу значајних догађаја. Дана 28. јула 1918. године, влада Вудро Вилсона, председника Сједињених Америчких Држава, издала је проглас којим се тај дан одређује за „Дан молитве за Србију“. Одређено је да се тога дана српска застава вијори код Беле куће и да се звона цркава широм Америке огласе у част српских жртава у Првом светском рату. Велики број Срба из Америке оставио је своје породице и огњишта у Новом свету желећи да помогне својој браћи у борби за част и слободу у отаџбини и придружио се српској војсци. Многи од њих се никада нису вратили. Препознајући њихове жртве и љубав према српском народу, али сећајући се и великих пријатеља нашег народа у Америци, Српска Православна Црква организује прославу стогодишњице прокламације председника Вилсона, пробоја Солунског фронта и завршетка Првог светског рата. Под духовним покровитељством Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја, Српска Православна Црква – Епархије у Сједињеним Америчким Државама организује у престоном граду Вашингтону вишедневну прославу ових значајних догађаја. Прослава ће почети у среду, 25. јула 2018. године, отварањем сесије Конгреса САД молитвом коју ће произнети Његово Преосвештенство Владика г. Иринеј. У поподневним часовима тога дана биће уприличен пријем у просторијама Конгреса у организацији Српског кокуса у Конгресу САД, Амбасаде Р. Србије у Вашингтону и Одбора Српске Православне Цркве за обележавање стогодишњице Првог светског рата. За наредни дан, 26. јул 2018. године, у Националном прес клубу предвиђен је научни скуп о улози Српске Православне Цркве и српског народа у Првом светском рату. Очекује се да ће на скупу и Стејт Департмент бити заступљен на високом нивоу. Покровитељ скупа је Српска народна одбрана, чији је први председник и оснивач Михаило Пупин одиграо главну улогу у организацији помоћи нашем народу током Првог светског рата. По завршетку рада скупа планиран је пријем за све учеснике. Током скупа биће премијерно постављена визуелно-литерарна изложба под насловом „Тамо далеко: 1918-2018“ у организацији Art Exchange из Вашингтона и њихових партнера. У петак, 27. јула 2018. године, планиран је свечани пријем у Карнеги Институцији у Вашингтону у организацији представништва Републике Српске, а у част Њене Екселенције гђе Жељке Цвијановић, премијерке Републике Српске. У наставку ће бити одржан културни програм под покровитељством Српског народног савеза. Учесници су гудачки квартет Школе за музичке таленте из Ћуприје и Српско певачко друштво „Лира“ из Вашингтона. На саму стогодишњицу прокламације, у суботу 28. јула 2018. године, света архијерејска Свеправославна Литургија биће служена у Саборном храму Светог Николаја Америчке Православне Цркве у присуству више архијереја и већег броја свештеника. Поред архијереја Српске Православне Цркве очекује се присуство архијереја и свештенства из других православних јурисдикција у Америци. По завршетку свете Литургије, чланице Кола српских сестара при Српској православној цркви Светог Луке у Вашингтону припремиће послужење за присутне. У вечерњим часовима тога дана, планиран је свечани банкет у Националном прес центру. Уважене званице из пословног света и света политике, заједно са српским родољубима, имаће прилику да прикладно обележе завршетак Великог рата, одају пошту српским жртвама, као и да се са захвалношћу сете пријатеља нашег народа из Америке у том, за Србију, тешком периоду. Последњег дана прославе, у недељу 29. јула 2018. године, биће служена света архијерејска Литургија у Српској православној цркви Светог Луке у Вашингтону. У наставку Литургије следи породични пикник на црквеном имању. Позивамо сву браћу и сестре, родољубиве Србе, да нам се придруже у прослави овог за наш народ значајног јубилеја. Обележимо заједно успомену на наше велике претке и одајмо им дужну почаст по речима владике Иринеја: „Сви путеви воде у Вашингтон на прославу дана када се српска застава вијорила код Беле куће!“ протонамесник др Василије Вранић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Овде износимо учење о томе каква је молитва својствена почетнику који је тек почео да иде ка Господу путем покајања. Основне мисли изнели смо засебно, са циљем да се на њих при читању обрати већа пажња, а и да се лакше запамте. Читање ових мисли напаја ум истином, а срце смирењем, и зато може да даје души одговарајуће смернице у њеном молитвеном подвигу и послужи као припремно занимање за такав подвиг. 1. Молитва је узношење наших мољења Богу. 2. Основа молитве садржана је у томе да човек јесте пало биће. Он тежи да добије оно блаженство које је имао па изгубио – зато се и моли. 3. Пристаниште молитве је у великој милости Божијој према људском роду. Син Божији је ради нашег спасења принео себе своме Оцу као жртву милости и помирења: на тој основи, ако желиш да се предаш молитви, одбаци сумњу и дводушност.[1] Не реци сам себи: „Грешник сам; зар ће ме Бог услишити?“ Ако си грешник, онда се управо на тебе и односе утешене Спаситељеве речи: Нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање.[2] 4. Припреме за молитву су: полугладан стомак, одсецање брига мачем вере, искрено праштање свих увреда, благодарење Богу за све невоље у животу, удаљавање од себе расејаности и маштања, побожни страх, као нешто што је човеку тако својствено да има када му, по неизрецивој доброти Творца према творевини, буде допуштено да разговара са својим Творцем. 5. Прве Спаситељеве речи палом човечанству биле су: Покајте се, јер се приближило Царство небеско.[3] Зато, док не уђеш у то Царство, куцај на његова врата покајањем и молитвом. 6. Истинска молитва је глас истинског покајања. Када молитва није жива зато што у себи нема покајање, тада она не испуњава своје одређење, тада Бог не мари за њу. Он неће одбацити дух скрушен, срце скрушено и унижено.[4] 7. Спаситељ света назива блаженим сиромашне духом, то јест оне који мисле да су управо они најнижи, да су пала бића, и да су овде, на земљи, у изгнанству, изван своје истинске отаџбине – неба. Блажени сиромашни духом који се моле потпуно свесни свог сиромаштва, јер је њихово Царство небеско.[5] Блажени који плачу у својим молитвама од осећања свог сиромаштва, јер ће се утешити[6] благодатном утехом Светог Духа, која се састоји у Христовом миру и у љубави у Христу према свима ближњима. Тада нико од ближњих, ни најљући непријатељ, није искључен из загрљаја љубави тога који се моли; тада тај који се моли бива помирен са свим најтежим приликама земаљског живота. 8. Учећи нас да се молимо, Господ чини да душа која се моли постане слична удовици: супарник је вређа, и она упорно долази непристраном, праведном судији да је одбрани.[7] Не удаљавај расположење своје душе од ове сличности. Нека твоја молитва буде упорно жаљење на грех који над тобом врши насиље. Удуби се у себе, расеци себе пажљивом молитвом,и видећеш да и ти живиш као удовац у поменутом смислу пред Христом, а све због греха, твог непријатеља који живи у теби и изазива у теби унутрашњу борбу и мучење, и чините туђим Богу. 9. „Сав дан,“ – говори о себи Давид – „сав дан земаљског живота – постиђен ходих[8]; проводих га у блаженом жаљењу због својих грехова и недостатака – јер се слабине моје напунише поругама, и нема исцељења телу моме.[9] Слабинама је названо идење путем земаљског живота а телом човеково морално стање. На сваком кораку све људе на том путу дочекује бројно камење спотицања; морално стање људи не може се излечити никаквим сопственим средствима и напорима. За наше исцељење неопходна је Божија благодат, а она исцељује само оне који признају да су болесни. Сигуран знак нашег истинског признања да смо болесни је наше брижно и непрестано пребивање у покајању. 10. Служите Господу са страхом, и радујте се Њему са трепетом,[10] говори пророк, а други пророк говори у име Бога: на кога ћу погледати? на невољнога и на онога које скрушена духа и ко дрхти од моје ријечи.[11] Господ погледа на молитву смирених, и не понизи мољење њихово.[12] Он даје живот, то јест спасење, онијем који су скрушена срца.[13] 11. Бог одбацује молитву онога који се не моли као грешник, макар стајао на самом врху лествице врлина.[14] 12. „Сматрам да се налазим у самообмани сваког оног дана у коме не плачем због себе“, рекао је један блажени трудбеник истинске молитве.[15] 13. „Макар пролазили многе најузвишеније подвиге“ – рекао је свети Јован Лествичник – „они нису ни истинити ни плодни ако у њима немамо болно осећање покајања.“[16] 14. Жаљење у мислима због греха частан је дар Божији;онај који то жаљење носи побожно у својим грудима и чува га како доликује, тај носи светињу. Оно замењује све телесне подвиге, у недостатку снага за њих.[17] Супротно овоме, од снажног тела при молитви се тражи труд; без њега срце неће битискрушено, молитва ће бити немоћна и неистинита.[18] 15. Осећање покајања чува човека који се моли од свих лукавстава ђавола: ђаво бежи од подвижника и миомириса смирења којим они одишу. Миомирис смирења рађа се само у срцу покајника.[19] 16. Приноси Господу у својим молитвама дечије тепање,просту дечију мисао – не красноречивост, не знање. Ако се не обратите – као из незнабоштва и мухамеданства, из ваше сложености и дволичности и не будете – рекао им је Господ као дјеца, нећете ући у Царство небеско.[20] 17. Дете исказује плачем све своје жеље: и твоју молитву нека увек прати плач. И док изговараш речи молитве, и док молитвено ћутиш нека плач искаже твоју жељу за покајањем и помирењем са Богом, твоју изузетно велику потребу за Божијом милошћу. 18. Вредност молитве зависи искључиво од њене садржине, а не од њене дужине: дужина је за похвалу ако доводи до садржине. Садржина увек доводи до дужине; дужина доводи до садржине када се човек ревносно моли.[21] 19. Садржина истинске молитве је добра зато што се ум током молитве налази у пажењу и што га срце подржава у томе. 20. Закључај ум у речи молитве које изговараш и сачуваћеш га у пажењу.[22] Имај очи на устима, или их затвори:[23] тиме ћеш доприносити сједињењу ума и срца. Изговарај речиполако и лакше ћеш закључати ум у речи молитве: ниједна реч твоје молитве неће бити изговорена ако је пажење није оживело. 21. Док се закључава у речи молитве, ум привлачи срце да га подржи. Та подршка коју срце пружа уму исказује се кроз умиљење, тј. побожно осећање које у себи сједињује жаљење и тиху, кротку утеху.[24] 22. Молитва обавезно подразумева и краће чекање[25]. Када осетиш сувоћу, каменосрдност, не остављај молитву зато што ће ради твог чекања и подвига против безосећајности срца сићи на тебе Божија милост садржана у умиљењу. Умиљење је дар Божији: оно се шаље онима који су трпељиви у молитви,[26] оно стално расте у њима и води их према духовном савршенству. 23. Док се пажљиво моли пред невидљивим Богом, ум мора и сам бити невидљив, као лик невидљивог Бога; ум, дакле,не треба ни у себи, ни из себе, ни пред собом да ствара било какав лик – он мора бити потпуно невидљив. Другим речима:ум се мора потпуно клонити маштања, колико год то маштање изгледало непорочно и свето.[27] 24. Током молитве не тражи усхићења, не покрећи своје нерве, не узрујавај крв. Напротив, задржи срце у дубоком миру у који га доводи осећање покајања – јер материјални огањ,огањ пале природе, Бог одбацује. Твоје срце има потребу да се очисти плачем покајања и молитвом покајања; а када се очисти, тада сам Бог шаље у њега свој свесвети духовни огањ.[28] 25. Пажење у молитви доводи нерве и крв у стање мира,помаже срцу да се погрузи у покајање и да остаје у њему. Ни Божији огањ не нарушава тишину срца ако сиђе у одају срца онда када су у њој сабрани Христови ученици – помисли и осећања узети из Јеванђеља. Тај огањ не опаљује, не распаљује срце, већ га, напротив, орошава, хлади, измирује човека са свим људима и свим околностима, вуче срце у неисказиву љубав према Богу и ближњима.[29] 26. Расејаност поткрада молитву. Онај ко се помолио расејано, тај осећа у себи неодређену празнину и сувоћу. Онај ко се стално моли расејано, тај се лишава свих духовних плодова које обично рађа пажљива молитва и прихвата стање сувоће и празнине. Из тог стања рађа се хладноћа према Богу, униније, помрачење ума, ослабљење вере, и од њих мртвило према вечном, духовном животу. А све ово заједно сигуран је знак да Бог такву молитву не прима. 27. Маштање у молитви је штетније од расејаности. Расејаност чини молитву бесплодном, а маштање је узрок лажних плодова: самообмане и демонске прелести, како их зову свети оци. Слике предмета видљивог света и у машти стваране слике невидљивог света остављају трага у уму, задржавају се у њему, и тако га чине у извесном смислу материјалним, преводе га из Божије земље Духа и Истине у земљу материје и лажи. У тој земљи срце почиње да подржава ум, али не духовним осећањем покајања и смирења, већ телесним осећањем, осећањем крви и нерава, преурањеним и хаотичним осећањем наслађивања, толико несвојственог грешницима, неправилним и лажним осећањем привидне љубави према Богу. Људима који си неискусни у духовним опитима грешна и мрска љубав изгледа као света, а у ствари она није ништа друго до хаотично осећање срца неочишћеног од страсти, утонулог у наслађивање славољубљем и сладострашћем, дакле оним што је машта изазвала. Такво стање је стање самообмањивања. Ако човек оклева у њему, онда слике које му се јављају постају необично живе и привлачне. Чим се оне појаве, срце почиње да се незаконито распаљује и наслађује, или, како каже Свето писмо, да постаје прељубник.[30] Ум сматра да је такво стање благодатно, божанско: тада је близак прелаз у отворену демонску прелест, при којој човек губи власт над собом, постаје играчка и предмет исмејавања лукавог духа. Бог се са гневом одвраћа од машталачке молитве која доводи човека у такво стање. Над оним ко се моли таквом молитвом збива се осуда Писма: Молитва његова да буде на грех.[31] 28. Одбацуј наизглед добре помисли и наизглед светла знања који ти долазе током молитве и одвлаче од тебе молитву.[32] Они долазе из области лажно названог знања, седећи на славољубљу као коњаници на коњима. Њихова мрачна лица су прекривена зато да ум онога ко се моли не би могао да препозна у њима своје непријатеље. Можемо, ипак, познати дасу оне непријатељи и да долазе из области господара овога света управо по томе што су непријатељске молитви, што одвлаче од ње ум и одводе га у робовање и тешку покорност, што пустоше душу и остављају је без ичега. Духовни ум, Божијиум, помаже молитви, усредсређује човека у самог себе, погружава га у пажење и у умиљење, наводи на ум побожно ћутање, страх и дивљење, створене осећањем Божијег присуства и Божије величине. То осећање у своје време може да постане толико снажно да молитва за онога ко се моли постане суд Господњи, суђење пред престолом Његовим пре Страшног суда.[33] 29. Пажљива молитва, далека од расејаности и маштања,јесте виђење Бога, који привлачи себи поглед ума и жељу срца. Тада ум гледа тако што затвори телесне очи, и потпуно је задовољан тим невиђењем вишим од сваког виђења. Разлог тог блаженог невиђења је бесконачна тананост и недостижност предмета ка коме је гледање упућено. Невидљиво Сунце истине – Бог, шаље и зраке које нису видљиве, али их душа лако осети: оне испуњавају срце чудесним миром, вером, храброшћу, кротошћу, милошћу, љубављу према ближњима и Богу.На основу тих дејстава, видљивих у унутрашњој клети срца,човек поуздано препознаје да је Бог примио његову молитву, почиње да верује живом вером и тврдо се узда у Онога који воли и којег волимо. То је почетак оживљавања душе за Богаи блажену вечност.[34] 30. Плодови истинске молитве су: свети мир душе, сједињен са тихом, безгласном радошћу, далеком од маштања,од уображености, од порива и кретњи који распаљују, затим љубав према ближњима, која, ради љубави, не раздваја добре од злих, достојне од недостојних, већ посредује за све пред Богом, као за себе, као за своје сопствене чланове. Из такве љубави према ближњима сија најчистија љубав према Богу. 31. Ти плодови су дар Божији. Душа их привлачи у себе својим пажењем и смирењем, чува их својом верношћу Богу. 32. Душа остаје верна Богу када се удаљава од сваке грешне речи, грешног дела и грешне помисли, када се одмах каје због оних сагрешења којима се предала због своје слабости. 33. Да заиста желимо да стичемо дар молитве доказујемо стрпљивим остајањем у молитви пред вратима молитве. За стрпљење и постојаност добијамо дар молитве. Господ – каже Писмо – даје чисту молитву ономе који се усрдно моли[35] стрпљиво, сопственим напором. 34. Почетницима су корисније кратке и честе молитве него дуге молитве између којих прође доста времена.[36] 35. Молитва је најузвишеније вежбање ума. 36. Молитва је глава, извор, мајка свих врлина.[37] 37. Буди мудар у својој молитви. Не тражи у њој ништа пропадљиво и сујетно, и сећај се Спаситељеве заповести: Иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све, то јест све потребно за пролазни живот, додати.[38] 38. Када намераваш да нешто учиниш, или кад нешто желиш, у тешким животним околностима, обарај своју мисао у молитви пред Богом: моли оно што сматраш да ти је потребно и корисно, али испуњење и неиспуњење твоје молбе остављај Божијој вољи у вери и уздању у свемоћ, у премудрост и доброту Божије воље. Тај најбољи пример молитве даровао нам је Христос, који се у Гетсиманском врту молио да га мимоиђе Њему одређена чаша. Али не моја воља – завршио је Он своју молитву Оцу – но Твоја нека буде.[39] 39. Приноси Богу смирену молитву за врлине и побожне подвиге које чиниш, очишћуј их, усавршавај молитвом и покајањем. Говори о њима у својој молитви оно што је праведни Јов говорио свакога дана у својој молитви о својој деци: Може бити да су се огријешили синови моји и похулили на Бога у срцу свом.[40] Лукава је злоба: неприметно се меша са врлином, оскрнављује је и трује. 40. Одбаци све да би наследио молитву, и, подигнут са земље на крст самоодрицања, предај Богу свој дух, душу и тело, а од Њега прими свету молитву, која, по учењу апостола и васељенске Цркве, јесте дејство Светог Духа у човеку када се Дух настани у човеку.[41] ЗАКЉУЧАК Ко не хаје за вежбање у пажљивој и покајањем раствореној молитви, тај је далеко од духовног напредовања, далеко од духовних плодова – тај се налази у мраку многоликог самообмањивања. Смирење је једини жртвеник на коме је људима дозвољено да приносе молитвене жртве Богу, једини жртвеник са којег Бог прима молитвене жртве;[42] молитва је мајка свих истинских, божанских врлина. Не може, ни у чему не може да духовно напредује онај који је одбацио смирење и није се побринуо да ступи у свети савез са молитвом. Вежбање у молитви је завет апостола: Молите се без престанка – говори апостол.[43] Вежбање у молитви је заповест самог Господа, заповест сједињена са обећањем: Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се.[44] Молитва неће задремати, ниши ће заспати[45] док не покаже ономе који њу воли и стално се вежба у њој стан вечних наслада, док га не уведе у небо. Тамо ће се она преобразити у непрестану жртву благодарности. То благодарење непрестано ће приносити и неућутно изговарати Божији изабраници од непрестаног осећања блаженства у вечности, изниклог овде, на земљи и у времену, из семена покајања које је посејала пажљива и усрдна молитва. Амин. Извор: Православие.ру View full Странице

Чућете често неке да кажу да у цркву, на заједничку молитву не долазе, јер се они, веле, моле сами, у својој кући. Ту и свијеће пале и кандила прислужују. У своје оправдање, или похвалу, рећи ће да је Бог свуда и на сваком мјесту па да је тако свеједно гдје се човјек молио Заиста, Бог је свуда и на сваком мјесту, али из светог јеванђеља видимо да је Он Сам испуњавао црквене заповијести свога доба и, попут свију, у прописано вријеме, у дом молитвени долазио. „И учаше у једној синагоги суботом“, (Лк. 13, 10) вели свети јеванђелист Лука. На другом мјесту јеванђелист наводи да је одлазак у храм, на молитву, Господу нашем био редовни и уобичајени посао. „И дође у Назарет, гдје бјеше одгојен, и уђе, по обичају своме, у дан суботњи у синагогу и стаде да чита.“ (Лк. 4, 16 Нама, у овом хектичавом и брзолетећем времену, много што шта се изобичајило. Нема више некадашњег природног циклуса смјењивања радних и празничних дана, посних и мрсних времена. Ја призивам из најдубљих својих сјећања успомене на најраније дјетињство, како се, у оно доба, већ у суботу поподне почела осјећати недјељна, празнична, атмосфера; како су се послови – ма колико да их је било и ма како да су важни били – полако почели приводити крају; а жене би пролазиле поред наше куће, на свом путу према гробљу, одакле би се, потом, чуло њихово ритуално запомагање и запијевање, да би на крају дана, када је све свом концу приведено било, мајка припремила кадионицу и цијелу кућу кадила мрмљајући у себи само њој знане молитве и ми сви, с татом на челу, одстојали редовну кућну молитву, прије но што се за софру сјело и вечерало. И то све у неком свечаном и побожном реду. У мојим данашњим сјећањима, наша парохијска црква, са прастарим попом Бранком, који је крстио наше родитеље и све нас, дјецу, редом, долази као да је са самих небеса спуштена била Сада, са ужасом, посматрам стравичну небригу већине Срба, од најстаријих до најмлађих, који никако, ни у најмањи ћошак свога бића, не могу да удјену своју Цркву и да за духовну страну свога постојања бар мало времена изнађу. Тако, без Цркве и Бога, стасале су и, за увијек, изгубљене многе генерације. С каквом се небригом према Цркви односимо сви су жалосни изгледи да ни у будућности ништа боље неће бити „Хтео бих да се молим али – немам времена – вели једна пјесма. Хтео бих да вам помогнем али – немам времена. Дете се игра – нема времена. Ђак учи – нема времена. Студент има предавање – нема времена.“ И све тако пјесма ређа док не дођу, и пјесма и живот, свом неминовном завршетку, па се каже: „Болесник треба да се лечи – нема времена. Смртник – нема … Доцкан је – више заиста нема времена. Тако трчећи пролазимо кроз живот, журно, нервозно, нестрпљиво. Не молим Те, Господе, да ми даш времена да учиним ово или оно. Молим Те да ми помогнеш да савесно извршим, у времену које си ми дао, Оно што очекујеш од мене.“ (Православни мисионар, 2. 79. Неко је израчунао, што није тешко израчунати, да „у току дана и ноћи, за 24 часа, прође 1440 минута. Запитајмо се и искрено одговоримо колико од тих 1440 минута дневно посветимо молитви – разговору душе са Богом?“ (Исто) При томе имајмо у виду да је за Молитву Господу, Оченаш, потребна само једна једина минута. Православље је заједница, сабор дјеце Божије, окупљене истом вјером. Света Црква је и установљена у заједници. Дјела апостолска свједоче да рани хришћани „сваки дан бијаху истрајно у храму“. ( Дап. 2, 46-47) Прави хришћанин живи своју вјеру заједно са људима међу које га је Бог поставио ”Богу се можемо молити свуда и на сваком мјесту али Он нам сам, својим примјером, показује да је храм, ипак, то одабрано и посвећено мјесто гдје се сила Божије благодати најјаче излива. Заједничка молитва у храму има већа преимућства над посебном. На ова преимућства Господ је мислио када је рекао: „Гдје су два или три сабрани у име моје, онда сам ја међу њима.“ (Мт. 18, 20) „Разуме се – вели прота Живан Маринковић – Бог је присутан свуда и на сваком месту, али његово присуство особито се осећа у храму, за време заједничке молитве. Зато се ту у највећој мери осећа благодат Божја и изливају њени дарови на учеснике у заједничкој молитви. Зато су заједничке молитве снажније од појединачних. То нарочито истиче свети Јован Златоусти: „Ја могу, веле неки, да се молим и код куће… Вараш се ти, човече, разуме се, моли се и код куће, али да се молиш тако, као у цркви, где се једнодушно уздиже песма Богу, код куће није могуће. Ти нећеш тако брзо бити успешан, молећи се Господу код куће сам, као молећи се са својом браћом. Овде је нешто више: једнодушност и сагласност, савез љубави и молитве свештеника. Зато и предстоје свештеници, да би се молитве народа, као слабије, сјединиле са њиховим, јачим, молитвама и заједно са њима узлазиле на небо… Молитва са народом има више смелости него молитва која се врши код куће у осами.“ У потврду реченог светитељ као примјер наводи светог апостола Петра, кога су топле и силне молитве јерусалимске цркве избавиле из окова и тамнице, (Дап. 12, 5-17) и светог апостола Павла, који је у својим посланицама молио Цркве да се моле за њега Богу. (Рим. 15, 30; 2. Кор. 1, 10-11; Ефес. 6, 18-19) А он је то тражио зато што је знао моћ заједничке молитве. „Ако је Петру помогла молитва Цркве и извела га из тамнице, како онда ти, реци ми, пренебрегаваш њену моћ и какво оправдање можеш имати?“ пита свети Златоусти. Он затим наводи да је заједничка молитва становника Ниневеје спасила њихов град од казне којом је Бог запријетио преко пророка Јоне Заједничке молитве у храму, по ријечима светог оца Јована Кронштатског, подстичу узајамну љубав међу хришћанима тиме што им указују да су они дијелови једног тијела у Господу, па треба да живе у јединству и међусобној љубави, какво јединство и љубав постоји између лица Божанске Тројице, (Јн. 17, 21) да помажу једни друге; имућнији – сиромашног, мудрији – простијег, школовани – необразоване, моћнији – слабијег. Посебна молитва, ако се хришћанин само на њу ограничи, издваја га од заједнице и потхрањује у њему себичност, поред тога што га лишава оних благодатних дарова, које Бог излива на верне приликом њихове заједничке молитве. Издвајање од заједнице у молитви води у духовну смрт, као што би у сигурну смрт одвело руку или ногу, која би се одвојила од тела и престала да се храни крвљу, од које живе сви делови и ћелије тела. Оно што је крв за наше тело, то је благодат Духа Светога за тело Цркве. Као што рука или нога не могу физички живети ван тела, тако ни хришћанин не може живети духовно ван црквене заједнице, сам за свој рачун“, закључује прота Маринковић „Господе, кушала сам моћ храма Твога – пјева Исидора Секулић. Гле, кућица је то као и свака друга кућица крај друма, између неколико дрвета. Улазила сам у тај храм када сам била горка и мргодна и измучена као сиротињски коњ који хоће да угине. Улазила сам у њега када сам била беспомоћна и уморна као далеко терана овца, која четири своје ноге не уме да расплете, и једва одвоји две предње да падне на њих на колена, и спусти главу на свежу земљу, и жели смрт, смрт, смрт. Боже, излазила сам из храма права и одморена, бистра погледа, знајући шта ћу и куда ћу тога дана, и још и сутрашњег дана. Кушајмо и ми, чешће и приљежније, моћ храма Божијега и хранимо се благодатним даровима Духа светога, у заједници браће и сестара, вјерних, на спасење наше. https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3743 View full Странице

Од свих предивних химни и молитава за вријеме Свете четрдеснице,Часног и великог поста, најбогатијег периода црквеног богослужења у току године, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Ријеч је о молитви Светог Јефрема Сирина, великог и дивног Светог оца Цркве Божје: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гриjехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вjекове вjекова. Амин. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије каже да је у овој великопосној молитви “Господе и владико живота мога“ садржана сва хришћанска нарав, оно што називамо етиком, садржан је човјек онакав какав јесте, огреховљен, исповиједа се и признаје стање које угрожава његово људско биће, његов људски лик, а, у исто вријеме, даје му се и открива пут којим треба да ходи да би могао да постане истински човјек. Преносимо тумачење молитве “Господе и владико живота мога“ које је високопреосвећени владика изговорио у бесједи на Вечерњој служби у Цетињском манастиру на Недјељу прашатања а која је објављена у новом, 269 броју образника за вјеру, културу и васпитање „Светигора“. Господе и Владико живота мога – исповједамо Њега као Господа свога и Владику живота нашега, духа чамотиње, лењости, властољубља и празнословља немој ми дати. Чамотиња и лењост су оно што највише трује човјека и његов живот, и по савременим психијатрима то је основна болест савременог човјека. Рецимо Франкл, чувени психијатар из Беча, схватио је и увидио колико је та тзв. тугомора, сад се то назива депресијом, затровала људе. Та тугомора се јавља управо из разлога што човјек негдје у дубинама свога бића нема истинске и праве радости, а те радости нема све дотле докле човјек не повјерује у Живога Бога, и докле ту вјеру не обогати својим дјелима и својим трудом и духом свога покајања. Докле не побиједи чамотињу, докле не побиједи маловјерје, сујевјерје и сваку лажну идеологију која га трује, и докле не побиједи похот очију, похот тијела и гордост живота, који су коријен човјековога богоотуђења. Ослобођење од њих, управо путем покајања, јесте повратак ономе што називају Свети оци радостворна туга. Туга је у природи људској. Али, постоји туга која убија, која рађа смрт-тугомора којом је затрован савремени обезбожени свијет, а постоји и радостворна туга – туга по Богу, туга по Христу, туга по спасењу, туга за живим ликом Живога Бога. Молимо се потом да нам не да опаког духа властољубља, духа гордости, а онда ни духа празнословља – испразног људског живота. Јер, није случајно речено да ћемо дати одговор на Страшном суду за сваку празну ријеч, за сваку празну мисао. И мисао и ријеч и све што је у човјеку створено је не да остане празно, него да се испуни. Све зависи од тога чиме ћемо испунити и своје срце и свој ум и своју душу; од тога зависи човјеков живот. Стога после ове прве и основне молбе, изговарамо и онај други дио ове молитве: Духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари ми. Цјеломудреност је здравоумље. То је цјеловитост човјекова, јединство његове душе и тијела, обједињеност, онако како их је Бог створио јединствено. Тако човјек ни срце, ни ум, ни душу, ни тијело не смије да препушта испразноме, празноме, греховноме, богоотуђујућем, него треба да здравоумно сабере себе и да крене путем не гордости, не надмености, него путем цјеломудрености, смиренумља и трпљења. Из истинског смиреноумља се рађа истинско трпљење. У Јеванђељу се не каже: „ко претрпи“, него: „ко претпи до краја“. То је трпљење истинско, па га и називамо дуготрпљењем. То је Христово трпљење: „Слава долготерпљењију Твојему, Господи“. Он је претрпио шибање, страдање и мучење, и распеће и смрт је претрпио, оставши вјеран Оцу своме и послушан до смрти на Крсту. Е то трпљење је оно за које се ми молимо. Само из тог и таквог трпљења, таквог смиреноумља и здравоумља и такве цјеломудрености рађа се права и истинска, несебична љубав. Љубав која не тражи своје, која се не горди, љубав која је христолика, која је боголика, љубав онаква какву је Бог показао преко Христа, Јединородног Сина свог према овоме свијету и призвао је и нас на ту и такву љубав, да се њоме испунимо. Оно што је веома битно и што је суштинско у Светом јеванђељу, па онда и у овој молитви исказаној у потпуности у духу Јеванђеља, јесте молба: Да, Господе Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем ближњега свога. Ту смо најслабији – сви колико нас има непрекидно осуђујемо, судимо другима. Што је човјек мање свјестан самога себе и својих слабости и својих немоћи, своје несавршености, своје огреховљености, своје духовне помрачености, то је спремнији да види ту помраченост и гријехе код других људи. Што је човјек свјеснији себе самог, то је све удаљенији од осуде других. „Не судите да вам се не суди“, „Којом мјером мјерите, том ће вам се и мјерити“ – све је то оно на шта нас позива Црква Божија у цијелом нашем хришћанском животу, а посебно нас на то подстиче управо у овом великом и светом посту, на те и такве врлине, на тај и такав труд који је закрштен управо духом покајања, духом непрекидног труда на промјени, и непрекидног служења, свим умом, срцем и душом својом, живоме Господу. Као што кажемо у оној јектенији на Литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. То је смисао овога Великога поста, и нека нас Господ удостоји да постимо и тјелесно, а да постимо и духовно, уздржањем, да би нас заиста лице Божије обасјало; да бисмо заиста постали од дјеце мрака дјеца свјетлости. На то смо призвани ми хришћани, да би се свјетлила свјетлост лица нашега пред људима, да би људи, гледајући наша добра дјела и свјетлост која сија из нас, прослављали Оца нашега који је на небесима, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

У старој Цркви чин отпуста Литургије био је врло једноставан и састојао се од благослова и отпуштања народа. Ђакон је позивао вернике да сагну своје главе ради полагања руку епископа, који је иза амвона, смештеног у централном делу храма, читао „молитву полагања руку“.(1) После ове молитве народ је отпуштан са богослужења у миру. У Антиохији, Сирији и Египту формула отпуста је била: „Идите у миру“,(2) а у Литургији светог апостола Јакова: „У миру Христовом пођимо“(3). Исто значење имају и речи у византијској Литургији: „У миру изиђимо“, а што се види из одговора народа: „у име Господње“(4). Исти отпуст налазимо и у Миланском ритуалу: „Procedamus inpace“(5). У византијској Литургији молитва полагања руку добила је назив „заамвона молитва“ – ευχη οπισζαμβωνος јер се читала од стране епископа или презвитера иза амвона, где се и данас чита, али без приклањања главе и дељења благослова.(6) Ради успомене на овај стари обичај, ђакон пред лицем свију приклања главу пред иконом Спаситељовом, као да он моли и прима благослов од самога Бога.(7) У седој старини Цркве све су се евхаристијске молитве гласно изговарале, јер су оне биле молитве целе хришћанске општине, коју је у молитви предводио епископ или презвитер. Богослужење је за све њих било сладост и многима од њих је богослужбени живот био једини живот. Ревност хришћана је временом ослабила и они су постали равнодушни према евахаристијском животу. На Истоку су услед тога евхаристијске молитве добиле карактер „тајних“ молитава, а Запад је добио „тиху мису“. Све је ово било веома страно саборној природи Цркве, која је дотле с пуним правом могла да се обрати Богу речима: „Народ Твој и Црква Твоја Те моле.“(8) Хришћани више нису учествовали у тако садржајном мољењу, јер су молитве Свете евхаристије, изузев заамвоне, за њих постале „тајне“. Од тога времена доступни су им само јектеније и возгласи. Ако се Литургија служи на разумљивом језику, онда их и неки возгласи збуњују, јер су завршетак молитве коју они нису чули, те добијају утисак да ту нешто недостаје, а недостаје оно што је најсадржајније. То је, вероватно, руководило и цара Јустинијана да својом 137. новелом нареди епископима и презвитерима, да божанствено приношење не врше тајно (non insecreto). Прво хришћанско сазнање, каже архимандрит Кипријан, гледало је на народ као на активног учесника у тајнама, као на саучесника, или ако желите, чак као на саслужитеља, а не пасивног посетиоца храма, гледаоца и слушаоца.(9) Слично мишљење је изразио и чувени француски теолог Louis Bouyer, рекавши: „У хришћанској старини, чак ако је епископ или презвитер сам говорио евхристијске молитве, сви хришћани, клир и световњаци, који су се молили са њим, у истом положају, у истом правцу, одговарајући му у почетку и на крају, били су перфектно свесни факта, да је све оно што је он говорио било речено у име свих.“(10) Сједињење пастве и свештеника за време Литургије има у виду и друга молитва за верне на Златоустовој Литургији у којој се, између осталог каже: „Подари, Боже, и онима који се моле са нама... да Ти свагда са страхом и љубављу служе...“ Литургија је толико савршена „Божанствена“ служба, каже професор Скабаланович, да се православна Црква не решава да је мења и за такве велике празнике као што је Пасха.(11) Зато литургијска пракса Истока, насупрот пракси Запада, није дозвољавала никакве измене у литургијским молитвама, изузев заамвоне молитве. (Измене у Литургији су дозвољене само у погледу читања антифона, входних стихова, топара, кондака, песама које се поју место Трисвете песме, прокимена, ирмоса и причасног стиха.) Заамвона молитва је једина из читавог низа евхаристијских молитава била изменљива и зависила је од успомене која се одређеног дана литургијске године славила. Описујући 162 литургичка рукописа у свом капиталном делу Описание литургических рукописей, хранящихся в библиотеках православного Востока,(12) професор Дмитриевски (Алексей Афанасьевич Дмитриевский) је објавио осам заамвоних молитава. Осам година доцније ће професор М. Орлов објавити текстове заамвоних молитава из Евхологиона епископа Порфирија Успенског. Овај драгоцени Евхологион, из IX или X века, има двадесет седам заамвоних молитава: тринаест је изложено иза Литургије светог Василија Великог, једанаест после Литургије светог Јована Златоустог, а три после требника, на крају рукописа. Све ове молитве је набројао, али погрешно, архимандрит Кипријан Керн у свом делу Евхаристија.(13) Наиме, молитава има двадесет седам, а не двадесет осам, како каже архимандрит Кипријан. Ни називи молитава не слажу се са оригиналом. Пре четири године појавила се у Америци збирка од тридесет осам заамвоних молитава у издању Дејвида Петраса (David Petras).(14) Најстарија молитва потиче из IX-X века, а најмлађа из XVI века. Приликом састављања ове збирке, Петрас је узимао рукописе који се чувају у разним библиотекама, од којих су неки публиковани. Из Порфиријевог Евхологиона узео је само седамнаест молитава. Изоставио је оне молитве које се понављају и молитве које немају натписе, тако да његова збирка садржи молитве за следеће празничне и недељне дане: Рођење Пресвете Богородице, Воздвижење часног Крста, Сабор светог архангела Михаила, Ваведење, Недеља светих Отаца – пред Христово Рођење, Навечерје Христовог Рођења, Рођење Христово, Свети архиђакон Стефан, Образање Господње, Навечерје Богојављења, Богојављење, Сретење, Благовести, Рођење светог Јована Крститеља, Свети апостоли Петар и Павле, Преображење, Успеније Пресвете Богородице, Усековање главе светог Јована Крститеља, Месопусна субота, Месопусна недеља, Сиропусна недеља, Прва недеља Васкршњег поста, Друга недеља поста, Трећа недеља поста, Четврта недеља поста, Пета недеља поста, Субота светог праведног Лазара, Цветна недеља, Велики четвртак, Велика субота, Ускрс, Ускршњи понедељак, Ускршњи уторак, Недеља Антипасхе, Преполовљење, Вазнесење, Недеља свете Педесетнице и Недеља свих Светих. Из Порфиријевог Евхологиона Петрас није унео, дакле, следећих десет молитава: у Пету недељу поста, ваји, молитва заамвона (без натписа), заамвона молитва на празнике, заамвона молитва на Свето Христово рождество, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, на Успеније и заамвона молитва друга светога Василија. Када овим молитвама додамо још две заамвоне молитве за Велики четвртак и Велику суботу, употребљаване у Јерусалиму у IX и X веку, а које је објавио професор Дмитриевски још 1894. године,(15) онда су нам данас познати текстови педесет заамвоних молитава. Све наведене молитве употребљаване су на Литургијама светог апостола Јакова, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог. На потпуним, дакле, Литургијама. Из заамвоне молитве која се данас употребљава на пређеосвећеној Литургији, дало би се закључити да је она у старини употребљавана само за време свете Четрдесетнице, јер прва три дана Страсне седмице имала су своје посебне заамвоне молитве у којима се говорило о догађају који се тога дана славио.(16) Многа места у овим молитвама узета су из Светог писма, јер је православна Црква „Црква Библије par exellence“(17). Целокупно богослужење православне Цркве (разне Литургије, свете тајне, молитвословља, октоих, триод, пентикостар, минеји, часосослов и евхологион) је под врло великим утицајем Светог писма.(18) У свим овим заамвоним молитвама које се више не чују у нашим црквама, открива се на ванредно леп начин смисао празника и објашњава њихов значај у икономији нашег спасења. Примера ради наводимо у целини заамвону молитву на Антипасху: „Ти си нас поставио, Свети, у храму Твоме и открио си нам Твоје боравиште, ставивши у уста наша победну песму. Ти си нас обрадовао пречистим и свесветим телом, напојио си нас из Твога извора који вечно тече из пречистог и животворног ребра Твога, које видевши, опипавши(19) и поклонивши се апостол Тома, великим гласом клицаше: Господ мој и Бог мој! И чиме ћемо, Господару, узвратити Теби за све што си нам Ти, Господару, дао? Но, Ти, свемогући Царе свега, обуци свештенике наше, који живе у православној вери, у правду. Нашим православним царевима дај силу против непријатеља, народ који стоји овде сачувај у миру, незнабошце укроти, заробљене хришћане, браћу нашу, врати и умири Свој свет, Боже, Спаситељу наш!“ Возглас: „Јер Теби приличи свака слава, част, благодарност и поклоњење, заједно са пречистим Твојим Оцем и Свесветим и Животворним Твојим Духом, сада и увек.“ Познато је да су у свим Литургијама, изузев коптске Литургије Григорија Богослова и Testamentum Domini nostri Iesu Christi, евхаристијске молитве упућене Богу Оцу. Међутим, двадесет осам заамвоних молитава упућено је Богу Сину, једна Богу Оцу, једна Богу Оцу и Богу Сину, једна Пресветој Богородици, а једна светом Јовану Крститељу, чиме се стварала дисхармонија у евхаристијском канону.(20) Данас обе византијске Литургије, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог, имају заједничку заамвону молитву за целу литургијску годину: „Господе, који благосиљаш оне који Те благосиљају... “ Постоји мишљење да се ова молитва употребљавала само у обичне дане.(21) Са њом се срећемо први пут у почетку VIII века у јерменској верзији Златоустове Литургије.(22) Барберинијев кодекс, из следећег века, такође је има, али само у Литургији светог Василија Великог.(23) Велика је штета што се тако велики број садржајних заамвоних молитава више не употребљава на богослужењу, јер би ове молитве и данас „по дубини мисли служиле веома назидавајућим средством за просвећење оних који се моле у духу православне побожности“(24). Да завршимо речима епископа Порфирија Успенског: „Значи, заамвоне молитве су јако старе? Да! Зато што је и мој Евхологион врло стар. Да ли је могуће обновити читање обих молитава у наше дане? Не само да је могуће, већ би и требало, зато што се у њима назидавајући објашњава суштина празника.“(25) НАПОМЕНЕ 1 Ова пракса је постојала у Источној сиријској Цркви још 708. године. Casimir Kucharek, The Byzantine-Slav Liturgy of St. John Chrysostom, Allendale, N. J., 1971, 729. 2 Књига о судијама, 18, 6. 3 F. E. Brightman, Liturgies Eastern and Western: Eastern Liturgies, Oxford 1896, 67. 4 Марко, 11, 9; Лука, 19, 38. 5 Missal Ambrosianum, 1912, 183. 6 Протопрезвитер др Лазар Мирковић, Православна литургика. Други посебан део. Друго издање, Београд 1966, 122. 7 Исто. 8 Luis Bouyer, The Final Synthesis of the Eucharist of St. James, Eucharis, Notre Dame, Ind., 1968, 237. 9 Профессор Архимандрит Киприан (Керн). Евхаристия. (Из чтений в Православном Богословском институте в Париже), 1947. 10 Luis Bouyer, Liturgy and Architecture, Notre Dame, Ind., 1967, 59. 11 М. Н. Скабалланович, Толковый Типикон: Объяснительное изложение Типикона с историческим введением, Киев, Вып. 3, 1915, 13. 12 Т. II, ib., 1901. 13 Архимандрит Киприан, наведено дело, 335. 14 Ambon Praayers of the Byzantine Church. For various feasts. Parma, Ohio 1072, 67 15 Богослужение Страстной и Пасхальной седмиц во св. Иерусалиме в IX–Xвв., Казань 1894. 16 Исто, 50-53, 64-67, 80-83. 17 Demetrios J. Constantelos, The Holy Scriptures in Greek Orthodox Worship, Brookline, Mass., 1966, 7. 18 Исто, 8. 19 У овој заамвоној молитви се каже да је свети апостол Тома опипао Спаситељева ребра, као што се о томе говори и у служби Томине недеље, а такође се представља и у иконографији. Међутим, апостол Тома то није учинио, а што се види из Јовановог Јеванђеља 20, 26-28: „И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијеху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој.“ 20 Дисхармонију имамо и данас у евхаристијском канону, јер је уношењем тропара трећег часа у молитву епиклезе нарушена не само граматичка целина, већ и сам смисао молитве. Види о томе Архимандрит Кипран, наведено дело, 277-286. 21 Casimir Kucharek, наведено дело, 730. 22 G. Aucher, La versione armena della Liturgia di San Giovanni Chrysostomo, in:ΧΡΙΣΟΣΤΟΜΙΚΑ (Rome 1908), 397-398. 23 F. E. Brightman, наведено дело, 343-344. 24 Архимандрит Киприань, наведено дело, 335. 25 Орлов М. И., прот. Литургия св. Василия Великого, СПб., 1909, 321. Извор текста: http://zlatousti.org/clanakview/index?id=66 Извор фотографије: http://www.spc.rs/sr/episkop_sava_vukovitsh_izabrani_bogoslovskoistorijski_radovi View full Странице

Где је дугме које треба да притиснем? Вероватно се сваки свештеник и помагач у цркви, много чешће него што би желели, сусрећу с питањима верника ком свецу треба приложити свећу, како би решили неки одређен животни проблем. Још више брига задаје чињеница да та питања не постављају само они који о хришћанском животу скоро ништа не знају, већ и они који редовно посећују цркву. Недостатак неопходног поимања како се успоставља однос овоземаљске Цркве и небеске Цркве, неизбежно се одражава на црквени живот човека, стога сматрам да је важно попричати о томе. Морамо да схватимо да мољење одређеном свецу за исцељење искључиво болести очију, а другом за добар принос краставаца, није просто обичај који датира из паганизма. То је појава која у некој мери проистиче из особености савременог живота. Ми се све више навикавамо на то да до резултата у многим животним ситуацијама можемо доћи једноставним притиском на дугме, при чему нам на основном корисничком нивоу знања није ни потребно да знамо како функционише читав процес. И нешто слично у данашње време можемо опазити у Цркви: човек улази у цркву и у његовим очима је видно питање – «А где је овде дугме?». И он почиње буквално да јурца по храму у потрази за скупом дејстава које треба да испуни, како би на крају дошао до жељеног резултата. Разуме се да у овом имају удела и молитвеници у којима издавачи, вођени комерцијалним интересима и надајући се што већој продаји, приписују сваком свецу неку уску «специјализацију». Човек уопште не сумња да је то и став Цркве, када у једном таквом зборнику покрај имена одређеног угодника Божијег прочита назив своје болести или невоље. Несумњиво је да имамо неки оправдани разлог да се молимо овом или оном свецу у конкретној нужди, јер је то повезано са помоћи коју нам је тај светац раније пружао, са његовим житијем, с људима којима је он помагао и са чудесима која су уследила после његовог упокојења. Али и у том случају, наше молитве свецима треба да се заснивају на комуникацији међу двума личностима, а не на томе шта ми за себе можемо добити од њих. Јер сваки угодник Божији је пре свега човек, који је некада живео на земљи и наставља да живи на Небесима, не престајући да буде личност. Нама је јасно да би било лицемерно, ако бисмо са сваким кога сретнемо у овоземаљском животу комуницирали искључиво из жеље да од тог човека добијемо неку помоћ, али нам из неког разлога у односу према свецима таква мисао не пада на памет. А било би сасвим природно када би наше упознавање са светитељима, мученицима, преподобнима, праведницима, Христа ради јуродивима текло на исти начин, као и када упознајемо обичне људи с којима се зближавамо – удбуљујемо се у њихово житије, и као да улазимо у њихов живот, а они у наш. Тада се рађа уважавање, тада долазимо до истинског поштовања, тада исказујемо несебичност. И тада из свега тога, у нашем односу са свецем, може проистећи то што ће заиста на боље изменити наш живот. Упознавање са свецем долази кроз молитву У свему томе треба обратити пажњу на једну ствар: не доноси свако житије свеца до нас све живе детаље, који нам откривају његове поступке и особености његове личности. А има и угодника Божијих о којима скоро ништа није познато. Човек жели да ближе упозна свог небесног покровитеља, а о њему у зборнику житија светих стоји свега један пасус. Испада да многа имена у прологу треба таква и да остану за нас, условно говорећи, да буду само имена? Мислим да у сваком случају треба да се потрудимо да изађемо из оквира односа са свецем, који се своди на прост скуп чињеница. Можда ће то звучати чудно, али можемо упознати свеца и непосредно кроз молитву њему. Због тога што се наша молитва на завршава на томе да проговоримо пар речи и одемо – у нашем срцу ничу осећања и то изазива одзив светаца којима се обраћамо и који у Духу Светом виде сав наш овоземаљски живот. А из тога се и код нас већ рађа неки конкретан однос са свецем. Ниче узајамност и та узајамност је потпуно реална, зато што је блискост са светима пуно већа од блискости са људима, којима се можемо обраћати директно. Ми не знамо како тачно свеци виде помисли и животе свих људи, али то је истина, без сваке сумње. Преподобни Пајсије Светогорац у једној од својих књига описује следећу сцену: једном приликом је, по свом обичају, читао јутарње молитве и када је дошао до дела где треба да спомене оне свеце, који се тог дана славе, сетио се да нема црквени календар при руци. У то време се селио из једне келије у другу и књиге су му биле спаковане, тако да није могао да дође до календара. Засигурно га је то веома ражалостило и у том тренутку му се јавио неки предивни човек и рекао: «Оче ја сам тај и тај светац, данас је мој дан». Наравно, ми не треба да рачунамо да ће исто то догодити и у нашем животу, јер би нам тако нешто највероватније нанело много више духовне штете, него користи. Но, невидљиве нити међу нама и свецима протежу се управао на тај начин: ми о њима стално мислимо, обраћамо им се, надамо се њиховом заступништву, и они такође мисле о нама, виде нас и одједанпут нам притичу у помоћ. Узгред, не правимо увек ми сами први корак у пријатељству са светима. Све је као и у обичној комуникацији: не чинимо искључиво ми први корак, већ и неко други може то учинити. А како такав корак може да учини светац? Да бисмо то разумели довољно је да се присетимо чуда, која су се дешавала после кончине Светитеља Николаја Чудотворца, или, на пример, Светитеља Нектарија Егинског. Знамо да је Светитељ Нектарије на чудесан начин познат и поштован широм Канаде и Северне Америке, иако је цео свој живот провео у Грчкој. Све је врло просто и објашњиво: он се више пута јављао православним хришћанима, даровао им олакшање у њиховим тешким животним околностима, а потом су на неки начин долазили до иконе овог свеца, и препознавали га. А даље се то поштовање преносило на њихове ближње, познанике и целу хришћанску заједницу. Отприлике исто може бити речено и о посебном поштовању према Светом Николи у свим руским земљама: он никада није имао контакт са Руском Црквом и руским народом и могао је да остане скоро непознат за нас, када не би било његове збиља необичне љубави и безбројних случајева помоћи нашим људима. И тачно тако, како се милост и љубав светих излива на целе државе и народе, она се може излити и на конкретног човека. И наравно не треба да смо у чуду од тога, и не треба, обрнуто, тражити у томе неки смисао који би нас испунио гордошћу – једноставно треба са свом узајамном љубављу и благодарношћу да одговоримо на тај корак. Помолити или замолити? Једанпут сам са парохијанкама отишао на ходочасничко путовање по московским светињама: посетили смо Блажену Матрону, били смо у Хоткову, у Тројице-Сергијевој лаври, у Гетсиманском скиту. И без обзира на све те дивоте, није могла да ме не погоди једна неподударност: у реду за поклоњење моштима Блажене Матроне била је огромна количина људи (морали смо да чекамо неколико сати), а моштима Преподобног Сергија смо се поклонили за 15 минута. Волим и поштујем Блажену Матрону, али да ли она више значи нашој Цркви, од игумана целе Русије? Због чега онда толико интересовање? Изгледа ми да на то питање може бити само један одговор: Блажену Матрону посећују како би за нешто «замолили», а Преподобног Сергија да би се помолили. Из нашег црквеног живота, у све већој мери, нестаје непрестана молитва пред светима – без користољубља, без нужде, без жеље да истог трена решимо неки проблем. Људи носе до кивота све своје муке, и мало ко усред тога налази времена да се порадује сусрету са угодником Божијим. А та радост је јако важна, без ње нема правог односа. Преподобни Исак Сирин каже да молитва треба да одговора животу човека који је изговара. Тојест, када имамо неку преку потребу, када нас нешто мучи, не смемо то да носимо «мимо» Бога, треба Њему да се обратимо и да се молимо за олакшање. Али морамо да имамо на уму да од свега тога постоји нешто више – жеља за насушном милошћу Божијом и за испуњењем Његове воље. И постоји молитва «Господи помилуј!», која обухвата апсолутно све. А како ће Господ пожелети да нам конкретно покаже Своју милост, Своју љубав, више није важно, јер човек осећа присуство Бога и поверње према Њему. С таквим устремљењем и у таквом стању духа потребно је да се молимо и светима. Обавезно барем понекад. И тада ће они одиста постати наша велика браћа, како је то рекао Свештеноисповедник Атанасије (Сахаров). С руског Алксандар Ђокић Игуман Нектарије (Морозов) http://www.pravoslavie.ru/srpska/105125.htm

Тропар и кондак Усопшима: Тропар, глас 8. Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. Кондак, глас 8. Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. О задушницама Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се савршава на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлебова (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што преведено значи - Исус Христос побеђује. Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: "У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси". Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви. Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове. Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао. Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника. Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади. На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник служи мали помен и окади гробове. Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен. На задушнице се дели милостиња. Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига. Књига духовног садржаја се може, на спомен и за помињање у молитвама, дати неком ко не може да је купи, затим, такве књиге се могу поклањати библиотекама, где ће већи број људи моћи да дође до праве литературе, а то је право дело духовне милостиње, или духовну књигу поклонити црквеној библиотеци. Извор: Светигора; Патријарх српски Павле: О молитви за упокојене Беседа изговорена на Светој Литургији за Задушнице у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог. "А он рече: Пазите да вac не преваре јер многи ће доћи у име моје говорећи: Ја сам, А кад чујете за ратове и немире, немојте се уплашити: јер cвe то најпре треба да буде, али није одмах крај. Тада им рече: Устаће народ на народ и царство на царство; И земљотреси велики биће по местима, и биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба". (Лука 21, 8-11; Зач. 105) "Заиста, заиста вам кажем: Кo моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни. и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот, Заиста, заиста вам кажем,, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути Глас Сина Божијег, и чувши Га оживеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину уа има живот у себи: И даде му власт u да суди, јер је Син Човечији. Не чудите се томе јер долази час у који ће cвu који су у гробовима чути Глас Сина Божијег, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда". (Јован 5,24-30; 3ач. 16) Ми смо у Христу једно, једна Црква којој је глава Христос, а ми смо сви мистички тело Цркве, тело Христово. У Цркву Христову спада и Господ као глава те Цркве, Света Богородица и сви свети Мученици и остали Свети у Цркви торжествујућој, а такође и ми живи који смо још у Цркви војинствујућој. У ту Цркву спадају, кажем, и сви упокојени у Господу. И наша је дужност, ако можемо рећи за љубав да она има дужност, да се сећамо својих упокојених јер смо заједница, остајемо то и по смрти њиховој и нашој кад дође, заједница остаје са Богом и њиховим и нашим, и са свима светима и са свима нашим упокојенима. Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божијег да би чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога, да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34). То да буде и данашња наша опомена и данашњи наш савет и себи и свима. Нека се Господ сети упокојених слугу Својих који су у вери и животу по вери и отишли са овога света и помогне и нама и да имамо у виду тај час изласка пред Њега, Судију Праведнога, да живимо и сада са том вером, животом по тој вери светој православној. Бог вас благословио! Извор: Православије. ру; Задушнице – молитвено сећање на покојне сроднике Задушнице су дан посвећен молитвама за покој душа наших преминулих сродника. У Цркви се увијек молимо како за живе тако и за оне који су се упокојили, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих, сви су у Њему живи и они који су у овом свијету и они који су већ у наручју Божијем. У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увијек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вјером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недјељни Господ је васкрсао и однио побједу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свијећу и у молитвама се сјете својих покојних сродника. Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вјери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вјером живјели, који су живјели у страху Божијем, Господ наћи мјеста у Царству небеском. Њих неће бити мали број, већ много више од оних 365 имена које читамо за сваки дан у календару, али нам све то још није откривено. Гледано из божанске перспективе, они који су у наручју Божијем имају прави живот, а то су светитељи Божији, и према њима ми смо у смрти, а они су у животу. Од оних који су отишли из овог свијета у нови свијет ми не знамо колико их је светих, јер је Господ само поједине пројавио као светитеље још овдје у историји, али, у Царству небеском ће бити много више оних који ће се показати као свети, праведни и који су задобили живот вјечни, задобили близину Божију. Митровданске задушнице послије оних прољећних, задушница пред Васкршњи пост, имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске задушнице, и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и прољећне задушнице су свеопште, а не треба, свакако, да заборавимо ни оне које се у свим црквама врше у суботу уочи Тројичиндана. То је устројство које важи за све Цркве Православне, али знамо, да свака помјесна Црква има и нешто своје што није обавезујуће за остале Цркве, него чини једно богатство у тим различитостима. То су разлике које доприносе јединству, а не раздвајају, него нам је драго кад код других - наше браће православних хришћана са којима смо у јединству вјере, љубави и евхаристијског заједништва - видимо нешто посебно, као што многе задивљује наша крсна слава. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије остатак текста:СПЦ View full Странице