Претражи Живе Речи Утехе

По предању монаштва манастира Дохијара, испред старе манастирске трпезарије на зиду је била живописана једна јако стара Богородичина икона. Пред овом иконом дакле, био је пролаз којим су оци пролазили у трпезарију. Једне ноћи 1664. године, трпезарац по имену Нил је пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свећама, чуо речи: “Више не пролази овуда са свећама и не чади ми икону.” Он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свећама. Неколико дана касније је поново чуо исти глас и након тога ослепео. Након тога монах Нил је клечечи преко пута свете иконе, молио се непрекидно ноћима и данима. Након неколко дана јавио јавио му се поново глас: “Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом светом манастиру Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих православних хришћана који ми са побожношћу прибегавају, јер се зовем Брзопомоћница.” Након тога Нил је поново прогледао. Од тада више нико није туда пролазио према трпезарији, него је место око свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено и пошто гледа према западу – а простора много није било – са десне стране чудотворне иконе подигнут је свети храм украшен сваким благољепијем, посвећен Пресветој Богородици – чудотворној Брзопомоћници. *** Преблагословена Владичице, Приснодјево Богородице, Која си Бога Реч, Који је изнад сваке речи, родила и благодат Његову више од било кога другог примила, Која си показала море божанствених дарова, преко чуда која непрестано течеш изливајући благодат на све који Ти с вером притичу, чудесној икони Твојој клањајући се молимо Тебе, свемилостиву Мајку Човекољубивог Владике: излиј на нас пребогату милост Твоју и пожури да мољења наша, која Ти приносимо, Брзопомоћнице, испуниш, јер свакоме корист и спасење припремаш. Посети, Преблага, слуге Своје благодаћу Својом, подари болеснима исцељење и савршено здравље, узнемиренима тишину, заробљенима слободу и све, који на неки начин страдају, утеши, избави свемилостива Господарице сваки град и сваку земљу од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, мача и сваке друге казне привремене и вечне, Материнском Својом одважношћу одвративши гнев Божији; од душевне слабости, напада страсти и грехопада ослободи слуге Твоје, да бисмо без спотицања у свакој побожности проживели у овоме веку и удостојили се вечних добара у будућем, благодаћу и човекољубљем Сина Твога и Бога, јер Њему доликује свака слава, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. https://www.facebook.com

Преко стотину хиљада људи, сабраних око кивота Светог владике Николаја Српског, испунило је централне улице српске престонице током Спасовданске литије коју је данас преводио Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. Овогодишња слава престоног Београда, Вазнесење Господње, и традиционална Спасовданска литија због бола и туге услед страдања и губитка живота младих људи у градским општинама Врачар и Младеновац, протекла је у знаку речи Светог владике Николаја Жичког и Охридског: Молитвом измолимо благословени мир међу људима! На челу Литије са великим крстом Господњим у рукама били су Патријархови стипендисти, Нишлијка г-ђица Сара Димитријевић, студент друге године Православног богословског факултета, и Ужичанин г. Милан Богосављевић, апсолвент Философског факултета у Београду. У складном поретку стотине свештеника, свештеномонаха, ђакона и чтечева, црквени хорови, припадници Војске Србије и Полиције, стотине ученика веронауке са својим вероучитељима и преко стотину хиљада Београђана стигло је до раскрснице улица Краља Милана и Краља Милутина, где је Његова светост Патријарх српски г. Порфирије служио помен за упокојење душа невино пострадале деце Ане, Софије, Андријане, Катарине, Еме, Маре, Андрије и Ангелине и слугу Божјих Драгана, Немање, Лазара, Марка, Александра, Николе, Далибора, Милана и Кристине, као и свих жена жртава породичног насиља. Патријарху су саслуживали Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи шумадијски Јован, диселдорфски и немачки Григорије, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, осечко-пољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, западноевропски Јустин, ремезијански Стефан, марчански Сава, новобрдски Илиарион, јегарски Нектарије, липљански Доситеј, топлички Петар, умировљени канадски Георгије, свештеници и ђакони Архиепископије београдско – карловачке. Затим је Литија наставила Булеваром ослобођења до платоа испред Храма Светог Саве где је Патријарх Порфирије служио молебан.Патријарх Порфирије је рекао да није желео да држи беседу, али да је почео пљусак, који има посебно значење: “На словенским језицима киша се каже дажд, а то значи давање. Спасовданска киша значи давање и благослов. Али ево, да заједно са вама, благодаримо Богу што је дао кишу и пустио сузу радосницу, што је међу нас дошао велики Свети владика Николај. Добродошао, Свети владико, у српску престоницу, добродошао на Спасовдан. Завапили смо и ти си дошао, у ово смутно време, када су велике невоље навалиле на твој род и твоја чеда.” Беседећи пред кивотом Св. владике Николаја Велимировића Патријарх је нагласио важност мисионарске делатности Светог Владике: “Водио си литије широм отаџбине, и будио свој народ. Слава Богу, данас водиш и нашу Спасовданску литију. Данас се подсећамо твојих речи: “Зар нису литије безброј пута изазвале кишу у време суше, отупиле косу смрти у време помора”. Зато нас нико не може боље схватити и завидати ране, од тебе.” Патријарх се посебно осврнуо и на немиле догађаје који су дубоко и болно потресли све наше људе напомињући да се пред нама јављају безбројна питања: “У тим неочекиваним тренуцима наша питања се сједињују у једној речи. Та реч је Бог. Наш светосавски народ прошао је све своје тешкоће распећа, мученичке смрти, незамисливе голготе и страдања. Не само зато што је имао образоване и мудре људе, технике и вештине, него зато што је имао веру јеванђељску, што је знао Бога и живео по јеванђељским вредностима. Зато што је чинио све што је било до њега. А на крају, зато што је имао веру у промисао Божију.” Поглавар Српске православне цркве је рекао да наш народ зна да се не треба бринути само о спољашњем, већ и унутрашњем, те су “породица, дом и отаџбина светиња”, али и да су наша “Грачаница, Пећка патријаршија, Дечани, Сопоћани, Жича, Студеница, све наше светиње, и овај свети храм пред којим стојимо, да је то наша лична карта, наше име и презиме”. “Спустивши се у своје срце, искрено се запитајмо, да ли ми то данас знамо, или бисмо да будемо нешто друго, да се одрекнемо себе, свога кода и идентитета. Те да прихватимо нама стран систем вредности, и постанемо оно што нисмо. Али све док стојимо овде окупљени око светитеља Божијег, независно од кише и града, овај народ ће имати наду, овај народ Голготе и Васкрсења ће живети”, казао је Патријарх. Патријарх Порфирије је истакао да смо суочени са страшним злом, које је напало нашу децу, и да нас је погодило тако да смо занемели: “Ум посустаје пред покушајима логичног објашњења онога што се догодило. Зло нема име и презиме, расу и нацију. Зло је неухватљиво, и ма шта чинили, зло се не може коначно победити никаквим институцијама, техникама и знањем. Они помажу, али не избављају, све је то благословено и потребно. Али суштинска питања о циљу и смислу постојања, о страдању, радости и тузи, о животу и смрти, о добру и злу, остају без коначног одговора. Шта нам је чинити? Ниједно кључно питање човек не може решити само својим снагама.” Суочени са злом и трагедијама морамо вером и молитвом отворити врата благодети Божијој, како би нама и другима знања била на корист, закључио је Патријарх истичући да се “морамо пробудити сви заједно”: “Сви смо погођени, сви осећамо тугу и бол, сви имамо трауму. И зато смо сви потребни једни другима, као потпора и ослонац. Заједно смо на крсту, зато се заједно морамо сабирати. Не смемо дозволити себи да оптужујемо једни друге, и да тако сејемо ново семе зла. Истина, сви смо различити, различито мислимо и говоримо, али различитости су дар Божији, не да бисмо се сукобљавали, него да бисмо се обогаћивали.” На крају Његова светост је посебно нагласио да не смемо дозволити да заједничку несрећу злоупотребљавамо, оптужујући једни друге: “Иако смо различити, не продубљујмо наше раздоре, не доливајмо уље на ватру. Много је искушења пред нама. И поменућу једно. Наше око, ухо, то је Косово и Метохија. И ако нам неко узима око, ухо и срце, да ли можемо живети без тога. Знам да сви у себи знамо одговор. Потребна је молитва, и да сабирамо снаге, да бисмо као некада сачували Косово и Метохију. Као део Србије, да се не би десило на било који начин, посредно или непосредно, Косово и Метохија буду отуђени. Сабирајмо се, не доливајмо уље на ватру, потребно смо једни другима, и потребна нам је снага.” Питајући се о разлозима и кривцима за стравичне догађаје Патријарх је рекао да смо сви одговорни за оно што се догодило: “Осећам да сам и ја одговоран, не само када сам поступао погрешно, него када нисам учинио све оно што сам могао. Када сам био себичан, искључив, када нисам слушао другога. Када нисам отворио очи, уши и душу за вас. Сви смо једно, и ви и ја. Одговорни смо зато што нисмо бољи. Одговоран сам и ја што нисам бољи. Сви морамо да будемо бољи, да будемо онакви какве нас Бог хоће, како је записано у Светом јеванђељу.” Патријарх Порфирије је, осврћући се и на ауктуелне ставове у друштву, напоменуо да су се наши преци већ “500 година молили Богу на овај датум”, те да “литија није митинг, никога не дели и не искључује”. “Све позива, зато што се Црква не поистовећује само са једним делом народа, нити само са једном страном, нити само са једном странком, већ обухвата све. Поистовећује се са сваким нашим човеком. Црква је целина, а литија позива на покајање, лично преиспитивање и преображај свакога од нас. Од највишег до најнижег. То је изливање благодети Божије на све људе и читаву творевину. Зато Цркву не можемо разумети као још једну у низу институција, нити је то “трећи од два пута у нашем народу, или две Србије. Ја мислим да постоји само једна Србија. А Црква је изнад сваког пута и стране. Она је сама Пут, Живот и Истина. Црква је Христос, све сабира и обједињује. У њој има места за све, и она се моли за све. Пут љубави Христове почиње у нама самима. И сваку спољашњу поделу исцељујемо прво у своме срцу. Линија која раздваја добро од зла, није изнад нас, него пролази кроз наша срца. У нашим срцима се води борба између добра и зла. Борба једних за друге. Ко је упоран, ко се са вером бори, он ће се изборити за добро”, истакао је Патријарх. У Литији су, поред десетина хиљада грађана учествовли и градоначелник Александар Шапић, министри Милош Вучевић, Никола Селаковић и проф. др Даница Грујичић, градски менаџер Мирослав Чучковић, кошаркаш Дејан Томашевић, и многи други. Извор: Радио Слово Љубве

У данашњи дан се врши молитвени сабор у част чудотворне иконе Пресвете Богородице "Млекопитатељнице" Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе МЛЕКОПИТАТЕЉНИЦЕ Прими, Госпођо Богородице, сузна мољења Твојих слугу, који Ти прибегавају. Видимо Те на светој икони како на рукама носиш и млеком храниш Сина Твог и Бога нашег, Господа Исуса Христа. Јер иако си безболно родила Њега, све мајчинске туге знаш и немоћи синова и кћери видиш. Зато топло припадајући исцелитељном образу Твоме, скрушено га целивајући, молимо Те свемилостива Владичице, нас грешне, који смо осуђени да се у мукама рађамо и у бригама васпитавамо, милостиво помилуј и сажаљиво заступи. Децу нашу, као и родитеље њихове, од тешких болести и горких невоља избави. Даруј им здравље и благовремену помоћ, да све више и више узрастају, радошћу и утехом испуњујући родитеље своје, тако да се и сада посредовањем Твојим из уста мале деце и која сисају начини хвала Теби. О, Мајко Сина Божијег, сажали се на све мајке синова људских и на немоћне људе Твоје; болести које су нас снашле брзо исцели, надолазеће на нас муке и жалости утишај, и не презри сузе и уздахе слугу Твојих. Услиши у дан невоље оне који прибегавају икони Твојој, а у дан радости и избављења прими песму хвале из наших благодарних срца. Узнеси молбе наше ка престолу Сина Твога и Бога нашег, да милостив буде гресима и слабостима нашим, и да распростре милост Своју на оне који знају Име Његово, тако да и ми и деца наша прослављамо Тебе, милосрдну заступницу и несумњиву наду рода нашег у векове векова. Амин. https://www.facebook.com/profile.php?id=100057463839589

Опело новопрестављеној слушкињи Божјој, игуманији врдничке Раванице, мати Анастасији (Поповић) данас, 28. марта 2022. године, служио је Преосвећени Епископ сремски г. Василије, уз саслужење високопреподобних архимандрита Доситеја игумана гргетешког и Нифонта, архијерејског заменика (Епархија шабачка), свештенства и монаштва Епархије сремске и других Епархија наше Свете Цркве. Литургији и опелу су присуствовала сестринства фрушкогорских манастира, духовна чада, родбина, пријатељи и сарадници манастира, кумови славски и многобројни народ. Мати игуманија је сахрањена у врдничкој Раваници. Мати Анастасија је уснула у Господу у Недељу Крстопокону, 27. марта 2022. године, нешто после 13 часова. Рођена је 30. августа 1946. године. У Манастир у Боговађи ступила је 27. августа 1964. године, а замонашена је на Ђурђевдан 1968. године. Малу схиму је добила 27. јуна 1990. године, са благословом Епископа сремског г. Василија. За игуманију манастира Раванице у Врднику постављена је 27. јуна 1991. године. Вечан спомен мати Анастасији. Извор: Радио Слово љубве Беседа Владике Василија на опелу мати Анастасији: http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/Ep.sremski Vasilije opelo mati Anastasiji vrdnicka Ravanica 28.03.22.mp3

Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, служио је Свету архијерејску литургију у манастиру Ћириловац, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва из више епархија Српске Православне Цркве, а по завршетку Свете литургије опијело новопрестављеном слузи Божијем архимандтиту Јоилу Булатовићу, игуману ове свете обитељи. Повезана вест: Упокојио у Господу схиархимандрит Јоил (Булатовић), игуман Манастира Ћириловац Након опијела, Митрополит је у бесједи истакао да је игуман ове свете обитељи поживио свој овоземаљски живот потрудивши се за славу Имена Божијега, саградивши ову обитељ, подигавши два манастира и Ловћенску капелу на Кључу. ”Сабрао братију. Монахе и монахиње, многе утјешио, многе поучио, многе од заблуда избавио, многе са пута гријеха вратио на пут спасења, и потрудивши се и Богу угодивши, провео је живот у молитви и припремивши се добро, одлази у наручје Божије”, рекао је. Митрополит Јоаникије је нагласио да је отац Јоил био ријетка појава у овом нашем времену: ”Да као млад човјек презре све оно што је земаљско и, испунивши се Божије љубави и ревности, свега себе принесе на жртву Господу. Гледао је не само своју душу да спасе, него да помогне и многима.” Додао је како се отац Јоил трудио, послуживши ћивоту Светог Василија и Острошкој светињи, да прво своје срце освети и своју мисао просвјетли да би могао ићи правим путем, а на тај начин и сам постао путоказ многима. ”Повукао се од земаљске вреве овдје, у ову пустињу, у ове горе, да се у тишини моли Богу. Подигао ове светиње које су пропојале, а његова душа је заувијек пропојала молитвом име Божије”, рекао је Владика и додао да је његов подвиг био тако одлучан и јасан, да су сви у њему видјели човјека живе вјере. ”Многи су овдје долазили и нашли утјеху јер им је он показивао нешто што је скупље и драгоцјеније од цијелога свијета, указивао на пролазност живота и да многобрижност коју људи имају у свијету, нема неког нарочитог ни смисла ни циља. Тако је многе привео Господу”, рекао је Владика. Рекао је и да отац Јоил данас одлази, али са њим иду и његова добра дјела, трудови које сам Бог зна, јер док овај свијет ноћу живи свој живот и док људи спавају и док се људи у тами још више тамом испуњавају, он је горио пред престолом Божијим као свијећа, држећи, докле је год могао, Светогорски устав. Како је живио, тако је и отишао, у последње дане све више и више вапијући Господу да га прими у своје наручје и да га разријеши од овога привременога живота и свијета, да заплови у Царство слободе Божије, Духа и љубави”, рекао је и додао да смо сви увјерени да је наш отац Јоил угодио Господу и знамо да је оставио дубок траг у животу Српске Православне Цркве, Митрополије црногорско-приморске, у животу нашег народа и свих људи који ће га запамтити. ”Најважније је што је он ушао у Божије памћење као вјерни слуга Христов, који ће га, увјерени смо, примити ријечима: Приђи, слуго добри и вјерни, у малом си ми угодио, над многима ћу те поставити”, нагласио је Владика Јоаникије. ”Нека Господ нашег оца Јоила прими и награди за његове трудове, за велику љубав према Богу, према Цркви, према народу, према светињама, и да га уврсти међу Своје служитеље, међу свете, амин, Боже дај”, закључио је своју бесједу Митрополит црногорско-приморски Јоаникије. У име породице, говорио је Иван Булатовић, предсједник Братства православне омладине Црне Горе. Он је нагласио да су биографски подаци које говоримо када испраћамо неког са овога свијета, извјесни рам за слику у којој се човјек остварује, након чега је прочитако кратак и потресан животопис оца Јоила. Иван је посебно нагласио како је отац Јоил духовно и физички изгарао девет година у непрестаној молитви поред кивота Светог Василија. ”Знао је да ми каже: Онога тренутка кад више не будем могао да служим Свету литургију, нека ме Бог узме, и ето тако се и десило, након што је дошао овдје 1999. кад је освећен овај манастир, а затим горе и мушки манастир и црква Преображења Господњег, служио је сваки дан Свету службу, служио је и поноћна богослужења, пред крај живота примио је и велику схиму коју је жарко желио. Ево, последњих мјесеци није могао да служи Свету литургију и већ се спремао за онај свијет, и мирно предао душу своју Богу”, рекао је Иван Булатовић и додао да бисмо о оцу Јоилу могли пуно да говоримо, али да је довољно издвојити кратку констатацију да у времену када су људи фалсификовали међуљудски однос, он је био тај који је свједочио искреност и истинитост и у сваком тренутку оно што је мислио. ”Благодарим у име породице Богу што смо га имали, јер сигурно да на овакав начин не бисмо служили Христу и не бисмо били људи Цркве да није било њега”, рекао је Иван, захваливши Господу и у своје лично име јер га је удостојио да прве године живота проведе уз оца Јоила учећи се о смирењу и љубави према Богу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу, 19. фебруара 2022. године, у храму Преноса моштију Светог оца Николаја Мирликијског чудотворца на београдском Новом гробљу, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха Порфирија, служио је свештеничко опело новопрестављеном протопрезвитеру-ставрофору Ратку Савићу, дугогодишњем пароху храма Светог Саве на Врачару и духовнику параклисâ Светог Јована Шангајског у Ортопедској клиници на Бањици, и Светог Луке Симферопољског у Војно-медицинској академији у Београду. Након одслуженог свештеничког опела, на којем је владици Стефану саслуживао велики број свештенства, у молитвеном присуству верног народа, земни остаци протопрезвитера-ставрофора Ратка Савића погребени су на београдском Новом гробљу где ће чекати Васкрсење мртвих и живот будућега века. Вечан ти спомен, достојни блаженства, драги наш прото Ратко! Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. децембра 2021. године светом заупокојеном архијерејском Литургијом пред одром блаженоупокојеног Епископа западноевропског Луке у манастиру Ваведења Пресвете Богородице. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Патријарх Порфирије у опроштајном писму поводом упокојења Епископа Луке: Сећање и молитва за Тебе драги брате наш Лука, биће једна вечно пламтећа воштаница за покој Твоје душе Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Молитвени испраћај новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи сремски Василије, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игнатије, милешевски Атанасије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, топлички Јеротеј, мохачки Дамаскин, марчански Сава и хумски Јован. Над одром блаженопочившег епископа Луке, по благослову Његове Светости Патријарха, беседу је произнео Преосвећени Епископ браничевски г. Игнатије: -Овај наш растанак је привременог карактера. У то је и блаженопочивши владика Лука веровао, јер тако нам је Господ обећао, за кога смо сви везани, а то је да и ако умремо да се не бојимо, јер ће нас Он васкрснути у последњи дан. Управо Он је тај Хлеб живота који је са Неба сишао и сви који од Њега једу неће умрети, већ ће живети вечно. Будући да је човек слабо биће, он тражи сигурност и често се везује за ствари које су око њега, за ствари материјалне и све оно што га окружује. Дамаскинове стихире нас упућују на то да је све то пролазно и да је то лажна нада. Једина нада је веровање у Господа нашега, јер је Он једини који има живот вечни. Наравно, смрт је трагедија. Господ је дошао да нас спасе, смрћу својом да нам дарује живот, зато што нико од људи рођених од мужа и од жене не може ову трагедију избећи. Сви смо наследници првороднога греха Адамовог чија је плата смрт и зато је било непоходно да Господ дође, да Он постане човек, да сједини читаву природу са Богом, са Собом, јер једино у том сједињењу имамо живот вечни. Након свете Литургије Патријарх је са архијерејима служио опело новопрестављеном епископу Луки. Тело епископа Луке је сахрањено на гробљу манастира Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку. Епископ западноевропски Лука (Ковачевић) се упокојио у Господу 17. децембра 2021. године у Паризу. Рођен је 30. октобра 1950. године у Пискавици код Бања Луке. Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки завршио је 1971. године, а студије теологије 1982. године на Институту Светог Сергија у Паризу. Замонашен је 26. јуна 1976. године, а исте године на празник Светог пророка Јелисеја рукоположен је у чин јеромонаха од стране Епископа аустралијско-новозеландског Николаја. Од 1982. до 1992. године био је сабрат манастира Светог Саве у Илајну у Аустралији. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању 1992. године, изабрао је архимандрита Луку за Епископа аустралијско-новозеландског. Чин епископске хиротоније у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду 17. августа 1992. године обавио је Патријарх српски Павле уз учешће већег броја архијереја. Исте године у манастиру Светог Саве у Илајну устоличен је у трон Епископа аустралијско-новозеландских. Године 1997. године изабран је за Епископа западноевропског са седиштем у Паризу, а уједно је обављао дужност администратора Епархије аустралијско-новозеландске све до 1999. године. Извор: Инфо-служба СПЦ

У четвртак 23. децембра 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља Светог Јована Деспота српског, Његово Високопреосвештенство Митрополит Француске, западне и средње Европе антиохијског Патријархата Г. Игнатије началствовао је светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Саве у Паризу. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Високопреосвећеном Митрополиту Игнатију, саслуживали су Преосвећена господа Епископи, хвостански Јустин, викар Патријарха српског и хумски Јован, викар Епископа диселдорфског и немачког Григорија. Након евхаристијског сабрања, Његово Високопреосвештенство Митрополит Француске Г. Димитрије из Цариградске Патријаршије, служио је опело блаженоупокојеном Епископу Луки, уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Митрополита Француске, западне и средње Европе антиохијског Патријархата Г. Игнатија, Епископа Јелисеја, викара Митрополита Јована, Епископа Ригијског г. Иринеја, викарног епископа из Цариградске Патријаршије, те Преосвећене Господе Епископа, хвостанског Јустина, викара Патријарха српског и хумског Јована, викара Епископог диселдорфског и немачког Григорија, свештенства из многих дијацеза и епархија у западној Европи. Писмо Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, прочитао је његов изасланик на овом молитвеном сабрању, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског. Извор: Телевизија Храм

У уторак, 23. новембра 2021. године, на дан Светих апостола Олимпа, Ераста и Родиона, у 78. години живота упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Јован Клајић, свештеник у пензији. У четвртак, 25. новембра 2021. године, на празник Светог Јована Милостивог и Преподобног Нила Синајског, служена је заупокојена Литургија на којој су узнесене молитве Господу за упокојење протојереја-ставрофора Јована Клајића. Свету Литургију служили су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник боровски, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, други парох даљски, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски, протојереј Ђорђе Ковачевић, архијерејски намесник барањски, протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, јереј Бранислав Михајловић, протојереј Немања Клајић, службеник ЕУО и први парох даљски и ђакон Предраг Јелић из Даља. Опелом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење многобројног свештенства Епархије осечкопољске и барањске и других епархија. Пригодним посмртним словом од проте Јована опростио се протојереј-ставрофор Милован Влаовић који је изговорио следећу беседу: -Ваше Преосвештенство, браћо свештеници, ожалошћена породицо, браћо и сестре у Христу, Припала ми је изузетно тешка дужност да се у име Његовог Преосвештенства, Епископа осјечкопољског и барањског Господина Херувима, братства овога св. храма и свештенства наше Епархије, опростим од драгог нам брата и салужитеља новопретстављеног протојереја-ставрофора Јована. Господ који свима живот даје исто тако и све нас позива да једнога дана станемо пред Лице Његово и дамо добар одговор за овоземаљски живот. Са собом носимо добра дела, искрену веру и љубав према Богу и ближњима. Дана 23. новембра 2021.г. Господ је позвао племениту душу проте Јове како смо га сви звали, да посведочи своју искрену веру, добра дела са љубављу према своме Господу и ближњима. Својим животом прота Јова је сведочио Васкрслог Господа служећи пре свега Богу живом и свом напаћеном и срадалном народу. Рођен у Даљу 1943.године, као треће дете родитеља Бранка и мајке Драгице рођене Варница, са годину дана остаје без мајке и мајчинске љубави, коју заједно са четири члана уже породице стрељају Немци у Осијеку 1944.г. Оставши без мајчинске љубави, прота је боравио код тетке и стрица... Сви су се они неизмерно трудили надоместити мајчинску љубав, али сви знамо да то није лако. По завршетку рата отац се жени и проту помајка Милица прихвата као своје чедо. Породица сели у Чепин, где прота завршава основну школу. Одрастајући у побожној породици, јавља му се љубав према свештеничком позиву, те уписује богословију „Светога Саве“ у Београду, коју успешно и завршава. По благослову епископа сремског Макарија склапа црквени брак са Љубицом Тодоров из Товаришева, са којом је изродио двоје деце, кћер Драгицу и сина Бранка. Од стране истог Епископа рукоположен је у чин свештеника 20. новембра 1966. године у храму Св. архангела Михаила у Чепину.Епископ Макарије га поставља на парохију у Ердевик, да би 1974. године постао парох даљски, где са верним народом обнавља храм Св. вмч. Димитрија. Даљски храм је осветио и троносао Епископ сремски Василије, уз присуство Његове Светости патријарха српског господина Германа 1989.године. По потреби службе 1992.године прота Јова је премештен у Ердут. Благословом Епископа осјечкопољског и барањског Лукијана, 1998. године поверена му је дужност да успостави црквени живот у ратом опустошеној чепинској парохији и околним местима на западу наше Епархије. На предлог Епископа Лукијана, 1996.године Свети Архијерејски Синод наше Цркве одликовао је проту Јову чином протојереја-ставрофора, с правом ношења напрсног крста. Прота Јова припада генерацији богослова и српских свештеника, који су у оно тешко време прогона Цркве, мукотрпно обављали своју пастирску службу, када је требало подигнути духовни живот и обнављати свете храмове. Проту Јову и његову честиту породицу упознао сам још као богослов долазећи у његов дом са блаженопочившим Владиком Лукијаном, који је у то време био игуман манастира Бођани. У њиховом дому увек се осећала љубав према ближњем без обзира на веру и нацију, баш онако како нас Господ и учи. Драги наш прото, данас нећемо посебно да спомињемо ни једну од твојих добрих особина, јер их је јако много. Све твоје племените особине чуваћемо у лепим сећањима, све док се опет не сретнемо у Царству Небескому. Прота Јова као свештеник је био духовни отац свим парохијанима у свим парохијама где је службовао. Нама браћи свештеницима је дуги низ година био исповедник, увек сусретљив и вољан нам помоћи. Служити Богу неизмерно је волео, а према својој духовној деци увек био благ и љубазан. Али прота Јова, није био само добар свештеник и ревносни проповедник Јеванђеља , већ је био и примеран супруг, незаборавни родитељ и васпитач своје деце. Био је човек са великом душом јер без велике душе сваки човек је мали.Тако се тај велики човек, наш прота, дубоко уградио у животе свих нас, браће свештеника, своје породице, родбине, пријатеља и увек ће бити у нашим срцима, мислима и молитвама. Прото нека твоју душу Господ смести у наручје Аврама, Исака и Јакова, где те чекују твој отац и мајка, тамо је и твоја помајка, сека, браћа... твоја браћа у Христу свештеници и Епископи Макарије и Лукијан. Како си до недавно овде са нама узносио молитве и бескрвну жртву нашем Господу Исусу Христу, тако да наставиш у Царству Небеском служивати са анђелима и са свим светима. Сви рецимо: Блажен је пут којим идеш данас душо, јер ти је припремљено место покоја. Нека милостиви Господ подари души новопредстављеног брата нашег и саслужитеља протојереја-ставрофора Јована, Царство небеско, где нема бола, туге ни жалости већ живот вечни. Амин. Животопис блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Јована Клајића (1943-2021) Рођен на салашу Чворковац, недалеко од Даља, 9. јула 1943. године, као треће дете родитеља оца Бранка Клајића и мајке Драгице рођене Варница. Рођен у несрећно време, у току Другог светског рата, име добија по прадеди Јовану. Прве године његовог детињства биле су страшне и тешке. Његову мајку Драгицу, деду Срету и још четири члана уже породице ухапсили су и стрељали Немци 9. новембра 1944. године у Осијеку. Оставши с годину дана без мајчине бриге, једно време борави у Даљу са сестром Даницом код тетке Бојане, а касније код најстаријег стрица Матије и стрине Златице у Бијелом Брду, који су бринули о њима, замењујући мајку, која је преким судом фашиста осуђена на смрт. По завршетку рата, отац Бранко, удовац, жени Милицу, која их је пригрлила као своју децу, одхранила, школовала и извела на прави пут заједно с оцем. Убрзо затим, већ 1949. године, породица се сели у Чепин, у кућу помајке Милице, где мали Јован уписује и завршава основну школу. Ту је стасавао уз оца Бранка и помајку Милицу која је била из честите и побожне хришћанске породице, те је у том духу васпитавала и децу. Поред родитеља мали Јован имао је и још од некога да научи. Наиме, само неколико кућа даље био је парохијски дом свештеника протојереја-ставрофора Лазара Мишковића, пароха чепинског, где је с протиним сином, сада доктором Милорадом Мишковићем, одрастао, стасавао и завршио основну школу. По завршетку осмог разреда, 1959. године, по препоруци новог свештеника чепинског протојереја Стевана Лучића, уписује Српску православну богословију Светог Саве у Београду. Након завршетка богословије 1964. године, по благослову епископа сремског господина Макарија, 13. октобра 1966. године у Чепину склапа црквени брак са својом изабраницом Љубицом Тодоров из Товаришева, ћерком Ивана и Станке Тодоров. Дана 20. октобра 1966. године епископ сремски господин Макарије рукополаже га у храму Светога архангела Михаила у Чепину у чин ђакона, а 20. новембра исте године у чин презвитера, те бива постављен за привременог пароха ердевичког, бингулског и љубског са седиштем у Ердевику. У Ердевику им се 11. септембра 1967. године родила ћерка, којој су дали име, по убијеној мајци – мученици, Драгица. Веома дробро примљен као млади свештеник, одмах организује верски живот у парохији која тада, у “комунистичко време”, није био баш на завидном нивоу. Бећ 1971. године, генерално је споља уређена црква Преноса моштију светога оца Николаја у Ердевику и капела Светога великомученика Георгија у Бингули. Исте године, 18. септембра, у Ердевику им се рађа и друго дете, син Бранко. Неколико година касније, тачније 1974. године, трудом и залагањем оца Јована, генерално је обновљена, готово порушена у току Другог светског рата, црква Светог великомученика Димитрија у малом селу Љуба на Фрушкој гори. Троносање и освећење храма извршио је епископ сремски господин Макарије, који је том приликом одликовао оца Јована правом ношења црвеног појаса, похваливши га за његов неуморни труд и рад на њиви Господњој, где је свега 18 домова успело генерално обновити храм. За посебне заслуге, а по потреби службе, 1. новембра 1974. године постављен је од горе поменутог Епископа за пароха прве парохије даљске. Његово Преосвештенство епископ бачки и администратор сремски господин Никанор, на други дан Васкрса 1980. одликује га чином протонамесника. Доласком на даљску парохију, наставља се успешан рад оца Јована на подизању нивоа верског живота, али упоредо с тим, врше се и припреме за генералну обнову храма Светог великомученика Димитрија у Даљу. У склопу тога 1984. године постављен је нови торањ с бакром. На Светој Литургији 14. маја 1989. године, приликом освећења и троносања храма Светог великомученика Димитрија у Даљу, одликован је чином протојереја. Освећење храма извршено је у присуству Његове Светости Патријарха српског господина Германа, епископа жичког господина Стефана, епископа тимочког господина Саве и епископа сремског господина Василија. После 18 година, по потреби службе, а по одлуци епископа осечкопољског и барањског господина Лукијана 1992. године, премештен је на парохију Ердут, у којој је такође служио напаћеном и многострадалном српском народу. На предлог епископа Лукијана, 1996. године, Свети архијерејски синод Српске православне Цркве одликовао га је највишим чином за мирског свештеника, чином протојереја-ставрофора, с правом ношења крста. Убрзо после тога, 1998. године, поверена му је душност да успостави црквени живот у напуштеним и у рату уништеним парохијама Чепин, Допсин, Мајар, Слободна Власт, Будимци, Бела Лоза и Белишће. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Дугогодишњи професор Богословије „Свети Сава“ и Православног богословског факултета у Београду, као и у више мандата декан ове високообразовне установе, протођакон др Прибислав Симић испраћен је на вечни починак у родном селу Врело (Уб) на празник Светог Нектарија Егинског. У Храму Светог Оца Николаја опелом је началствовао Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање свештенства из Архиепископије београдско – карловачке и Епархије ваљевске. Повезана вест: Упокојио се у Господу протођакон др Прибислав Симић (1935-2021) Да се опросте од угледног научног радника, предавача и неимарског прегаоца, који је дао драгоцен допринос градњи нове зграде ПБФ –а, дошли су: некадашњи ректор београдске богословије и професор ПБФ – а протојереј – ставрофор др Драган Протић, колега му презвитер др Сава Милин, протојереј – ставрофор др Владислав Топаловић, декан ПБФ „Свети Василије Острошки“ у Фочи, презвитер др Дарко Ђого, продекан ове установе, др Јоргос Нектариос, професор Грчког отвореног универзитета у Патри и многи други, браћа у Христу, сатрудници и ученици, који су са блаженоупокојеним оцем Прибиславом Симићем стварали у славу Божју и крај њега стицали разна знања из области богословских наука и црквене уметности. Професор Симић био је строг као васпитач у интернату, али правичан и добронамеран. Научено од њега о поретку богослужења и молитвама, до данас се памти и на томе благодари, успомене су проте др Драгана Протића, који је, доласком за наставника у богословију, наследио управо проф. Симића на предметима литургика и апологетика. Оно што сам научио од њега преточио сам у праксу, предавајући својим ђацима и на томе сам му захвалан. Касније, били смо колеге на ПБФ – у, где је проф. Симић целог себе дао на службу. У више махова биран је за декана. Нимало није било лако бити на том месту, јер је на његовим плећима био терет организовања свих скупова, прослава Светог Саве и других светковина. Највећи терет поднео је при грађењу нове зграде факултета. Уложио је целог себе, не жалећи труда. Био је истрајан и благодаћу Божјом, а уз помоћ добротвора, он је најзаслужнији за изградњу нове зграде на Карабурми – рекао је проф. др Драган Протић, изразивши уверење да ће труд и врлине проф. Симића Бог наградити местом у рајском насељу. Протођакона др Прибислава Симића на путу служења Богу и бављења Божјом науком наследио је млађи син протојереј др Срђан Симић, професор ПБФ – а у Фочи. Протођан др Прибислав Симић сахрањен је на сеоском гробљу у Врелу. Вечан му спомен и Царство небеско! Извор: Епархија ваљевска

У суботу, 23. октобра 2021. године, у храму Светог великомученика Георгија у Бечеју, служена је света заупокојна Литургија, а у наставку и опело новопрестављеном протојереју Дејану Станојеву, архијерејском намеснику бечејском. Повезане вести: Епископ бачки Иринеј служио помен новопрестављеном протојереју Дејану Станојеву Упокојио се у Господу протојереј Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, викар Епискoпа бачког, служио је заупокојну Литургију, а саслуживали су: протојереј Јован Милановић, ректор Богословије „Светог Арсенијаˮ у Сремским Карловцима, протонамесник Жељко Милованов, архијерејски намесник оповски, свештеници и ђакони Епархије бачке. Светој Литургији је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Опело новопрестављеном проти Дејану служио је Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког г. Дамаскина, протојереја Јована Милановића, протонамесника Жељка Милованова, као и свештенства и ђаконâ Епархије бачке. Преосвећени владика Иринеј је у својој беседи истакао марљивост и пожртвованост новопрестављеног проте Дејана и изразио наду да ће Милостиви Господ његову душу присајединити праведницима. „Сабрани смо данас, тужним поводом, у овом предивном бечејском светом храму да бисмо испратили тамо куда одлази свака људска душа, пре или касније, душу нашега драгог и уваженог проте Дејана, који, по нашој људској, ограниченој тродимензионалној логици, одлази прерано, а то болније од свих осећа његова породица. Али, Бог има Своју надумну логику, нама недоступну, по којој свакога од људи призива ка Себи онда када је за његову душу то најпотребније и најспасоносније. Знајући за тешко рвање са болешћу нашега проте Дејана и за то колико је била неочекивана ова његова кончина овде на земљи, ипак непоколебиво верујемо и знамо да ако је Господ тако расудио и тако благословио, онда то треба сви да примимо као излив љубави Божје и дар Божји, маколико то тродимензионалној људској логици изгледало чудно и неприхватљиво, а не само несхватљиво. Сваки наш људски растанак, поготову са блискима, милима и драгима, уме да буде итекако болан, макар био и растанак на неколико недеља или неколико месеци, поготoву на неколико година. Али овакав растанак је још болнији, понајпре за најближе покојникове. Имајући сазнање које нам наша света Црква богонадахнуто саопштава и дарује кроз све молитвене речи опела, ми, имајући то све у виду, осећамо у исто време и неку неугасиву, тиху радост од оне утехе коју нам пружа истина о томе да је Христос, Распети и Васкрсли, узласком на небо основао Цркву Своју, ниспослао јој Духа Светога и кроз Њу је увек присутан са нама, по Његовој речи: Ево, Ја сам са вама у све дане, до свршетка века. То све гледајући очима вере и слушајући ушима наде и прихватајући срцем љубави наше и благодарности наше, ми испраћамо проту Дејана, верујући да ће – као што се света Црква управо моли и као што је Господ обећао – Господ њега примити у Своје Наручје и у наручје Својих светих, Авраама и осталих угодника Божјих; да ће га настанити у насељима праведникâ, да ће га уврстити међу те своје праведнике, изaбранике и угодникеˮ, истакао је Епископ бачки Иринеј. Опелу су присуствовали и представници Римокатоличке Цркве у Бечеју, жупници Ласло Фудерер и Миклош Вилагош, као и часници Црквеноопштинског управног одбора у Бечеју. Светој заупокојној Литургији и опелу присуствовао је многобројни верни народ из Бечеја и околине, који је дошао да испрати новопрестављеног проту Дејана и да на тај начин изрази своју благодарност за све оно што је он чинио за њих на пољу спасења и утврђивања у духовном животу у Цркви Божјој. На заупокојној Литургији су певали чланови октета Карловачке богословије, као и чланови црквеног хора „Свети великомученик Георгијеˮ из Бечеја. По завршеном опелу, учињен је опход око Светођурђевског храма у Бечеју. Тело проте Дејана превезено је до православног гробља у Опову, где је одслужен мали помен, а потом је прота сахрањен у породичну гробницу, уз молитвени вапај свих присутних изражен у речима: Вјечнаја памјат! Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног молитвеног сећања, брате и оче наш Дејане! Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У четвртак 23. септембра 2021. године, у 13 часова, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је опело др Милети Радојевићу, саветнику у Министарству просвете, науке и технолошког развоја за верска питања и дугогодишњем директору Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу. Епископу Јовану су салуживали Епископ пакрачко-славонски Господин Јован и Епископ тимочки Господин Иларион, свештенство и монаштво Епархије шумадијске и других Епархија Српске Православне Цркве. Звучни запис беседе Пре самог опела у Центру за културу Лазаревац, у 11 часова, одржана је комеморација поводом упокојења Господина Милете Радојевића. Комеморацији су присуствовали председник Народне скупштине Републике Србије господин Ивица Дачић, Министар просвете, науке и технолошког развоја господин Бранко Ружић, директор Коридора Србије Александар Антић, потпредсеник СПС-а господин Жарко Обрадовић, председник Општине Лазаревац господин Бојан Стевић, београдски надбискуп Станислав Хочевар, представници исламске заједнице у Србији, свештенство и монаштво СПЦ-а, бројни државни секретари, директори јавних предузећа на нивоу Републике Србије и локалних самоуправа, велики број пријатеља, који су пре почетка комеморације породици упокојеног Милете Радојевића упутили речи саучешћа. Председник Народне скупштине Републике Србије господин Ивица Дачић опростио се од Милете овим речима: „Милета је био човек спреман свима да помогне. Не само његовим Лазаревчанима, већ свакоме ко би му се обратио за помоћ. Милета је био од оних људи који су увек ту за своје ближње, онај који све проблеме решава са лакоћом. Био је пример човека који даје увек више него што се од њега тражи и очекује. Убеђени социјалиста и велики верник, он је у себи објединио идеје хуманости, солидарности и бриге о човеку. У људима је видео пријатеље и браћу, а у свом послу мисију да се посвети заједници и сваком њеном члану. Својим знањем и карактером био је спона изнеђу државе и њених институција, са једне стране, и Српске Православне Цркве и других црквених заједница, са дуге стране. То може само човек кога изнутра покреће осећај за добробит свих око себе. Као верујући човек, духован и побожан, посебно место у свом срцу и души имао је за Српску Православну Цркву и њене свете оце.“ У току опела по прочитаном Јевађељу у својој беседи Епикоп Јован се осврнуо на живот Милете Радојевића: „Наш Милета је био дубоко верујући човек, човек који је имао црквену свест, и као такав био је пример како се воли Бог и човек, како се воли Црква и богослужење и како се воли своја породица. Био је добар човек, а добар је само онај хришћанин који живи по Богу и у Богу у Истини. Све оно добро које је наш Милета чинио, јесте бесмртно и вечно, и његова добра дела данас иду испред њега. Кроз цео свој живот се трудио, колико је то било у његовој моћи, да у себи носи лик правог српског хришћанина и домаћина. Одликовао се чврстином карактера и великом вером у Бога и у мисију коју је вршио. Био је примеран супруг, незабораван родитељ, осећајни деда, драг сарадник и топао саговорник. На његовом путу пратиће га молитве Светог оца Николаја, његове крсне славе, али и молитве Свете Петке, у чији је спомен почео да гради цркву-манастир у Сибници где се, како ми је више пута причао, излечио његов отац, који је једно време био глув, нем и слеп. Уз осећај људске туге, али не и очаја, и жаљења због растанка са Милетом, осећамо људски бол што он није више са нама овде на земљи, што није више са својом породицом, пријатељима, али ми у исто време осећамно духовну радост у овом болу, што је Милета прешао из смрти у живот, и радујемо се у духу што смо у њему задобили молитвеника пред Богом.“ После опела у храму Светог Димитрија, поворка се упутила до градског гробља у Лазаревцу, на коме је др Милета Радојевић сахрањен. Мноштво верног народа, свештенства и монаштва који су се сабрали да молитвено испрате упокојеног слугу Христовог, само су још једно сведочанство несебиче помоћи храмовима и манастирима наше помесне Цркве, али и на многа још доброчинства и љубав који су од нас сакривени, а по којима ће Господ препознати Милету у Свом Царству. Милета је био човек благе нарави, увек насмејан. Он је поштовао, уважавао, саветовао, слушао. Волео је људе и несебично им помагао, порушено је градио, мирио завађене, опраштао свима... Својим радом и животом посведочио је речи Апостола Павла: “Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах“. Упокојио се у Господу 18. септембра 2021. године, оставивши за собом супругу Зору, сина Зорана и ћерку Ивану са својим породицама. Бог да му душу прости. Вјечнаја памјат! Извор: Епархија шумадијска

Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионара“, званичног гласила Српске православне цркве за младе. Јулско – августовски број тематски је посвећен Богмољачком покрету Светог Владике Николаја. О 380.броју „Православног мисионара“ разговарамо са катихетом Браниславом Илићем, чланом уређивачког одбора овог листа. Звучни запис разговора Извор: Радио Златоусти

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија изговрена на Спасовдан, 10. јуна 2021. године, у храму Светог Саве на Врачару, на крају највеће литије у историји српског народа и његове престонице. Повезане вести: Више десетина хиљада Београђана у Спасовданској литији Патријарх српски Порфиријe: Господ нас је на Спасовдан узнео на Небо и наша ограничења покидао У име Оца и Сина и Светога Духа, Драга у Христу преосвећена браћа архијереји, уважени Градоначелниче, домаћине овога града и први међу слављеницима данашњег празника, као и сви они који су са Вама у Вашој пратњи у чину и реду, Преузвишени Надбискупе, браћо и сестре, Небо се данас отворило! Данас је оно што су пророци проповедали и оно што су биле наше најдубље жеље и потребе постало реалност. Бог, који је дошао међу нас, који је постао човек, који је пострадао, распет и умро на крсту, али и васкрсао, данас је нашу природу узнео тамо где су одувек били уперени наши погледи, на оно место за које је непрестано наше срце куцало. Данас је Бог, Син Божји, узневши се на небо заједно са собом узнео и нашу људску природу, узнео своју Цркву. Ми смо испуњени тим сазнањем данас, испуњени смо слављењем Бога, радошћу, безобалном неисцрпном, несагледивом и неразумљивом за пролазно око овог света; радошћу неразумљивом за онога који у центар читаве васељене ставља себе, свој его, своје самољубље, који у центар васељене ставља као основну потребу своју да све своје покори, да му све своје служи, за онога који у центар васељене ставља поглед на свет и философију која се зове антропоцентризам, а то је идеологија која хоће да живот човеков осмисли без смисла, која хоће да осмисли своје постојање без Христа, без Бога. На данашњи дан нама постају јасне речи Светог оца Јустина Поповића који наш поглед на свет назива богочовечанским погледом на свет. То је поглед не само на стварну природу и токове у њој, већ је то поглед на постојање, на смисао постојања ближњег, на смисао наших међусобних односа, свега онога што нас чини радоснима, што нас испуњава, али исто тако и на смисао у свим беспућима и урвинама овога света и онда када се налазимо на крсту, кад пролазимо искушења. Ми смо се, браћо и сестре, вечерас сабрали у једно, у овој Спасовданској литији, у крсном ходу кроз улице првопрестоног нашег града Београда. Сабрали смо се под куполом овог предивног храма који је посвећен нашем родоначелнику, првом Архиепископу и архипастиру нашем, светитељу Сави. Тим ходом, том литијом кроз улице града, и сабирањем у ову жижу, у овај центар нашег града и нашега народа, ми смо показали да знамо ко смо, да знамо одакле смо, али исто тако да знамо и куда идемо. Није нама потребно да нам било ко објашњава ко смо и шта смо. Знамо ми своје име и своје презиме, знамо ко су нам отац и мајка, знамо ко су наши преци, знамо ко су наши светитељи! Знамо уосталом, браћо и сестре, ко је онај под чијим сводовима храма смо се нашли, храма подигнутом у његову славу. Знамо добро да је наше име и презиме Растко Немањић и да је то име и презиме преображено Христом постало наше име и презиме које се зове Свети Сава. То име, браћо и сестре, јесте наш заступник, али то име нас обавезује, то име нам налаже на наша бремена и плећа крст и јарам који нису тешки, крст, јарам и бреме који су благи, јер је то крст Христов. Светитељ Сава не би био нама оно што јесте и ми њим и у њему не бисмо били оно што јесмо да светитељ Сава није био Христов. Христос је његов почетак и крај, он је уобличио светитеља Саву, а он је Христом нас породио и уобличио подаривши нам пре свега савршену и чисту веру хришћанску, веру Христову. И гле чуда, баш на данашњи дан пре 800 година, у светој Жичи, у Дому Спасовом, Свети Сава је изговорио своју чувену беседу. Тада се се баш као и вечерас овде у Београду, у Жичи сабрало небројено мноштво православних Срба, предвођених својим епископима и свештеницима да чују шта је аманет православном Србину; да чују Беседу о правој вери. Та Беседа јесте, браћо и сестре, аманет који је оставио светитељ Сава. Суштина и срж речи Савиних, упућених тада сабраном роду своме, и нама сабраним данас и овде, као и свима који ће се после нас сабирати, износе суштину нашега постојања, износе суштину Јеванђеља, износе шта је то што је нама насушни хлеб да бисмо разумели поруку данашњег празника; таквог празника који кида границе између Бога и човека, али кида и све границе које ми неретко вештачки успостављамо међу собом. Свети Сава је тада у Жичи изрекао истине праве вере, вере православне, и рекао да без истинске и праве вере није могуће достићи у потпуности истински прави и аутентични живот. Али, сa друге стране и да погрешан живот, живот у злу, живот који је промашен и који је промашај, не може одражавати и не може сведочити праву веру која дарује Христа. Примера ради, Јеванђеље каже: Љуби ближњега свога као самога себе, штавише вели: Љуби и непријатеља свога - не можеш употребити лоше методе да би постигао здрав и исправан циљ. А филозофија овог света вели: Опскрби се вештинама и немој да водиш рачуна о средствима ако хоћеш да постигнеш неки циљ. Сваки циљ оправдава средства макар та средства била, једном речју, антихумана и античовечна. Такав поглед на свет никада не може да обликује хришћанина. А заповест Божја, заповест јеванђељска, она на које је Свети Сава подсетио сабране у Жичи, вели: Љуби ближњега као самога себе, али пре тога и: Љуби Господа читавим својим бићем. То је двоједина заповест. Није могуће волети Бога ако не волиш човека, ако не волиш икону Његову. Ко вели и тврди да воли Бога а не воли човека, тај лаже себе, а другима је јасан. Ми, браћо и сестре, волимо Бога слаби, немоћни и грешни. Нема тог међу нама, који кад је најсавршенији и у највећем подвигу, неће рећи као што је рекао апостол Павле: Само сам недостојни слуга Божји. Али, баш због тога што знамо да смо недостојне слуге Божје и због тога знамо да је на Спасовдан Господ нас узнео на небо и наша ограничења покидао, која су резултат самољубља, егоизма, лицемерја, осуђивања, оговарања, искључивости и ограничења која не дозвољавају да у нашој близини буде било ко - Господ је нас обезграничио! Ми смо, браћо и сестре, у Њему постали без почетка и краја. Постали смо неограничени. Зато у нашем срцу, у нашој души, у нашем наручју, на нашим грудима, има места за свакога, јер се ми налазимо на грудима Савиним, а он је нас заједно са собом спустио на груди Христове. Отуда, браћо и сестре, Христом проширеним не пристајемо на то да прихватимо оно, што неки злонамерно, па нека буде и непознавајући нас, кажу да смо најгори и да нисмо човекољубиви. Не пристајемо на то! Не зато што мислимо да смо бољи од других, него зато што знамо да нас је Господ обезграничио и зато што у Њега верујемо вером јеванђељском говорећи увек: Верујем Господе, помози моме неверју, али и: Уздамо се у Тебе, слаби и немоћни, уздамо се у Твоју љубав! Зато, браћо и сестре, Савина порука јесте порука спасовданска. Ништа није случајно у нашем животу, па није ни случајно што је Свети Сава беседу о правој вери изрекао на Спасовдан, јер на тај дан ми смо разумели Христову реч и поручили да хоћемо да будемо једно са Христом. А то значи да хоћемо да будемо једно са собом и да сви будемо једно. Уморни смо, браћо и сестре, од подела. Уморни смо од ружних и лоших вести. Песникиња је рекла: Дајте нам једампут лепу вест. А има их, хвала Богу, милијарду пута више него лоших. Па, немојте онда од нас правити будале! Опростите ми на овој јеткој речи. Ми знамо чији смо и знамо да смо Христови. Стога имамо право да ово кажемо. Морамо да будемо једно, браћо и сестре, да границе, које носимо у себи унутра, покидамо. Пре свега, у Христу да превазиђемо схизофрена своја лична стања. Родитељи, да бринете о својој деци. Волите их, али немојте само да им испуњавате жеље, како вас не би заболела глава од њихових несташлука, да бисте ви имали свој комфор. Волите их љубављу Христовом, распињући се за њих. Децо, да слушате своје родитеље. Волите своје родитеље и да их служите нарочито кад постану стари. Немојте заборавити на сузу мајчину, на зној очев. Немојте зато што су вас снашли ваши проблеми заборавити на потребу ваше мајке и оца да вам само чују глас. Немојте говорити: Има времена за то. Има времена за све друго, али за то је увек мало времена. И немојмо непрестано тражити оправдања за своје незадовољство изван себе: криви су родитељи, крива су деца, крива је школа, криво је друштво, крива је држава, криви су други народи итд. Наравно све може бити боље, али немојмо тражити разлоге за мир, за радост, за хармонију, за љубав изван себе. Немојмо се правдати што све то немамо разлозима изван себе. Није нико други крив и нема кривца, само треба примити испружену руку Христову и хтети постати бољи и постати брат и сестра свима. Неверујемо ми - рекла је недавно једна наша православна Српкиња и лекарка светског формата овде у овом храму - да је човек човеку вук. Ми знамо да је човек човеку лек! И зато је нама свако оно како смо га ми дефинисали, а не обрнуто. Јер ми Христом знамо - и хоћемо због тога да чинимо добро - да нас Бог неће питати шта су нама други чинили, него шта смо ми њима чинили. Неће нас ни питати да ли су други постали бољи, него да ли смо ми постали бољи. Хтели бисмо често да сви око нас буду савршени, али само ми да не останемо преображени и останемо у овој летаргији. Браћо и сестре, нека је благословен и нека је радостан данашњи дан! Ја сам благодаран што су овде моја у епископству браћа Давид, Пахомије, Арсеније, Херувим, Георгије и Стефан, свештеници и монаси, али сам посебно данас радостан, а верујем да ћете и ви бити овог тренутка када кажем да су у овој молитвеној литији са нама узели учешће и игуман манастира Хиландара отац Методије, као и игуман манастира Студенице отац Тихон. Молим све њих да се моле за све нас. Молим посебно оце игумане да се са својом братијом моле за овај град и људе који живе у њему, за читав свет и да нам Бог подари што више молитвеника. Јер духовно здравље једног народа се мери по броју монаха у том народу. Молим их да се моле да овај град увек, као што на свом грбу има отворену капију, има не само отворене капије, него и отворена срца и душе и да се сви који дођу у овај град осете се као домаћи, као и да се сви људи, независно како се моле и ком народу припадају, осете не само да су добродошли, него да су наша браћа. Исто тако, нека сваки сукоб и свака невоља, сваки неспоразум између појединаца, заједница, народа и држава, крене путем умањења, како би нас онда Господ, који нас је узнео на небо и поставио с десне стране Оцу, учинио сапрестолнима Њему и тако наша срца учинио простором обитавања благодати Духа Светога, простором мира, љубави, истине и правде, како бисмо ми онда истим путем којим је Господ најпре сишао међу нас, а онда отишао ка Оцу своме, заједно са Њим, свакога дана се узносили у добру, у врлини, у лепоти, у радости. У радости, јер је то наше назначење и зато што смо у радости створени! Ако нисмо у радости, то знак је да ову тајну још увек добро не разумемо и да нам треба додати вере. Додај нам Господе вере, како бисмо Те славили овде на Земљи, свакога дана и свакога трена свога постојања и онда том вером препознали у Теби нашега Спаситеља, коме нека је слава заједно са Оцем и Духом Светим сада и увек и у векове векова, амин. Срећна слава и Господ нека све благослови! Извор: Инфо-служба СПЦ

Наша света Црква у суботу, 29. маја 2021. године, врши молитвени спомен на Свете мученике сурдуличке, који су пострадали у Првом свеском рату, а у диптих светих наше помесне Цркве уписани су 2017. године. О молитвеном прослављању празника Светих мученика сурдуличких у Алмашком храму, који поседује честицу моштију Сурдуличких мученика, говорио је презвитер Александар Поповић, свештеник при истоименом храму. После вечерњег богослужења на дан празника Светих сурдуличких мученика, у порти Алмашког храма биће уприличено предавање проф. др Бориса Стојковског и проф. др Предрага Вајагића, на тему „Мученици Твоји Господе”. О садржају предавања говорио је проф. др Предраг Вајагић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве започео је 24. маја 2021. године, на празник Светих Кирила и Методија, светом архијерејском Литургијом којом је, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење и моливено присуство отачаствених архијереја. Повезан садржај: Патријарх Порфирије: Суштина Цркве као Сабора јесте света Литургија у којој смо показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом „Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве, али истовремено, да бисмо - сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава наша Црква - заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме која имају за циљ да сведоче распетога и васкрслога Христа и да изграђују тело Христово”, поручио је патријарх Порфирије на крају свете Литургије. „То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака који се држе у свету. Саборност је сама природа Цркве - друго име Цркве је сабор. Сабирамо се око Христа и у Њему као тело Његово. Темељ, суштина и манифестација Цркве као Сабора - као једног организма - јесте света Литургија коју смо служили и у којој смо нераскидиво показали јединство са Христом, али и јединство међу собом. Сабори постоје да би се отклонила свака врста индивидуализма, самовољности, појединачности,” додао је патријарх Порфирије. „Данас смо испуњени радосном тугом јер смо изгубили најпре поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја, а затим и архијереје ваљевског Милутина, црногорско-приморског Амфилохија и захумско-херцеговачког умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих био значајнији за живот наше Цркве и унутар саборног организма Цркве допринео проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа", истакао је Патријарх. „Свети равноапостолни Кирило и Методије, које данас славимо, допирнели су да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Имамо двојицу архијереја који носе име Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут служисмо после изборног Сабора, који је био ванредни, свету Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је такође саборни храм нашег народа и наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашег саборовања да све оно што у Духу Светом, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве", поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Патријарх Порфирије: Отац Јован је наследник светониколајевског, светојустиновског и светосавског православног духа и предања Од истакнутог духовника Српске Православне Цркве архимандрита Јована Радосављевића величанственом молитвеном свечаношћу у манастиру Лелићу опростио се Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, више архијереја Српске Православне Цркве, свештенство, свештеномонаштво и бројни верници. Повезан садржај: Патријарх Порфирије на сахрани архимандрита Јована: Господ га позвао кад је био најспремнији! (звучни прилози Радио-Источник) Архимандрит Јован Радосављевић, савременик свевремених и бележник вечности Епископ бачки Иринеј служио помен новопрестављеном архимандриту Јовану Радосављевићу Упокојио се у Господу архимандрит Јован (Радосављевић) Заупокојену Литургију у манастирском храму је предводио Преосвећени Епископ врањски г. Пахомије, чија је епархија била дом оцу Јовану током последњих дана његовог земаљског служења. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи крушевачки Давид и нишки Арсеније и више свештенослужитеља. Поменом након Литургије је началствовао Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј, уз саслуживање свог викара Епископа мохачког г. Исихија и на Литургији служашчих архијереја. У летњем олтару у порти манастира опело је одслужио Патријарх српски Г. Порфирије са браћом архијерејима и свештенством. Молитве за душу великог прегаоца за веру Христову принели су и имењаци му Преосвећена господа Епископи шумадијски Јован и умировљени Јован Пурић. - По промислу Божјем, отац Јован нас је данас сабрао овде, јер је и њега Господ по промислу позвао Себи у тренутку у коме је засигурно најспремнији за одлазак из овог света и улазак у дом Оца Његовог и Оца свих нас. Сабрао нас је да бисмо се помолили за његову душу, али и да се ми помолимо оцу Јовану, јер вером својом имамо знање да отац Јован има слободу пред Богом да Га скромно, у духу којим је живео читав живот, замоли за наше спасење, беседио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије приликом опела архимандриту Јовану. Почетак и крај земаљског живота оца Јована везани су за Лелић, свето место украшено моштима Светог владике Николаја и Преподобног оца Јустина. - У духовним скутима владике Николаја започео је свој живот и Бог је хтео да на том истом месту се нађе у наручју владике Николаја у дому Господа Бога нашега. Најбољи духовни простор из ког је изникао отац Јован јесте земља духовна коју су обрађивали, у коју су себе уложили и све што имају положили јесте духовна њива владике Николаја и оца Јустина. Из тог корена је изникао отац Јован и са тог извора напајала се његова душа. Многи од нас овде сабрани, управо благодарећи оцу Јовану, имали су могућност да се прикључе на тај корен и пију исту духовну питку воду, казао је патријарх Порфирије. - Отац Јован наследник је светониколајевског, светојустиновског и светосавског православног духа и предања. Међу особинама које су красиле личност оца Јована издваја се смирење. Многи његови ученици постали су свештеници, монаси и епископи, као и благочестиви хришћани уопште. Сви, без изузетка, о оцу Јовану могу рећи да је био смирени слуга Божји, истакао је српски првојерарх. - Сарађајујући са благодаћу Духа Светог, много тога је умножио. Али, поред свега тога, остао је смирен и крајње скроман. Многи од нас сведоци смо да је наилазио и код браће и пријатеља на неразумевање, увреде и понижења, људским језиком речено, до последњег дана свог живота. Али, као можда нико од нас, све то доживљавао је као благослов и радост, те био спреман да се он умањује, а други се увећава и расте. Господ га је позвао у најбоље време по њега, онда када је најспремнији, истакао је патријарх Порфирије, узмоливши у име свих који припадају нашој Цркви да опрости за све у чему га је било ко увредио. - Он је, закључио је Свјатјејши - то већ учинио, али дужни смо да то кажемо и помолимо се да се он моли за нас да будемо са свима светима у Царству Божјем. По благослову патријарха Порфирија, речи благодарја оцу Јовану упутио је његов послушник, духовни син и сатрудник Епископ бачки г. Иринеј, чије познанство са оцем Јованом и Преподобним авом Јустином датира од раних му студентских дана. Та повезаност нераскидива је до данас, како са великим духовницима, тако и са манастирима Ћелије и Лелић, свештенством, монаштвом и верним народом ваљевског краја. О монашком постригу владика Иринеј је размишљао проводећи летње распусте по манастирима. Али, коначну одлуку да се на тај начин преда служењу Богу и роду, донео је препознавши Божју промисао када га је отац Јован одвео Преподобном ави Јустину, поделио је бачки архијереј своје успомене на догађаје од пре пола века, који су утрли пут његовом пастирском служењу. - Данас, као никада пре, имамо потребу за монасима тог „старог кова“, чији је он један од последњих изданака међу нама данас, који су школу и испит живота полагали на вековном благодатном искуству, на „светодуховском универзитету“, који је у ствари наше монаштво. Зато је данас потребно да, колико смо у стању, и сами се надахњујемо и учимо на примерима тих монаха, који су живели духом монаштва од првих векова до новог доба, рекао је владика Иринеј. - Отац Јован је показивао изузетно лично монашко смирење, стечено откако је са једанаест години отишао владики Николају у Жичу и коме се данас вратио у завичајни им Лелић. Није себи никада дозвољавао непримерену реч у опхођењу са епископима, свештеницима и народом. Увек је бирао речи и са обиљем поштовања све дочекивао. И по томе је био прави ученик аве Јустина, део је успомене владике Иринеја, који је са новопрестављеним служитељем Божјим провео драгоцене тренутке у свим фазама свог духовног развоја и стварања. - Кад год смо служили Литургију овде, у Новом Саду, у Врању и другим нашим епархијама, сваки пут после Литургије би прилазио и захваљивао за то што је имао могућност да служи са епископима Српске Цркве. У вези са његовим смирењем и апсолутним поштовањем личности, слободе и савести ближњих, он је у себи неговао најдубљу црквену свест, свест о јединству и саборности Цркве. Био је у правом смислу речи саборни човек. Умео је да воли у исто време своју Српску Цркву, Руску, Грчку и све Цркве и православне народе без изузетка, али да буде човекољубив и добронамеран и према неправославнима. О томе најбоље говори време његовог службовања на Косову и Метохији. Сав његов живот је био у знаку крста и васкрсења, казао је владика Иринеј у веома дирљивом слову у част блаженоуснулог архимандрита Јована. У проповеди на светој заупокојеној Литургији Епископ крушевачки г. Давид упутио је лепе речи о блаженоуснулом архимандриту Јовану. - Верујемо да је наш упокојени брат, саслужитељ, духовник, учитељ био неко ко је све дане свог живота посветио Господу. Служио, дишући Богом из дана у дан, припремајући се за излазак пред Њега и за улазак у вечни живот. Његов живот је за углед и пример. Он је један од сведока Божјих наших дана који се удостојио речи Божјих: Слуго верни и добри, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити. Његов изузетно дуг земаљски живот био је испуњен разноврсним страдањима и патњама. Носио је свој крст и оно што је за угледање јесте то да га је изнео часно, богобојажљиво и да се сасвим природно наставља чекајући васкрсење, рекао је владика Давид. Архимандрит Јован Радосављевић је сахрањен на монашком гробљу манастира Лелић, крај првог игумана те светиње архимандрита Авакума на чији се умрли дан и упокојио. По завршетку молитвене молитвеног опроштаја у Лелићу, патријарх Порфирије је обишао храм Васкрсења Христовог у Ваљеву и одслужио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину. Извор: Епархија ваљевска

У уторак, 6. априла 2021. године, на дан претпразништва Богородичног празника Благовести, служењем великопосних богослужења у храму Светог великомученика Георгија у Темерину: јутрења, часова и изобразитељне и потом Малог помена, отпочео је молитвени испраћај новопрестављеног слуге Олтара Божјега, високопречасног крстоносног протојереја Милана Остојића, умировљеног пароха темеринског. Наведена света богослужења предводио је високопречасни протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, уз молитвено учешће братства реченог храма. . По датом отпусту, прота Бранислав је служио помен новопрестављеном протојереју-ставрофору Милану Остојићу, уз саслужење високопречасне браће свештеника, парохâ темеринских, Миленка Поповића и Ивана Спасевског, као и уз молитвено присуство породице покојног проте Милана и сабраног верног народа Темерина и других места у којима је прота вршио службу парохијског свештеника. Опело протојереју-ставрофору Милану Остојићу, са почетком у 12 часова, у истом храму, уз присуство већег броја верника, служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, викар Епископа бачког, уз саслужење свештенства и ђаконâ Епархије бачке. Владика Исихије је у својој опроштајној беседи од проте Милана истакао да се налазимо у оквирима Свете Четрдесетнице, у данима Часног поста, и да је протин целокупни живот био једна својеврсна Четрдесетница. Истичући његове врлине, које је прота Милан од Бога добио у наслеђе као и сваки човек рођен под небом, владика Исихије је нагласио да их је прота ревносно умножавао и тако оплемењивао сопствену душу и душе свих који су му били поверени на духовно старање у парохијама широм Епархије бачке, почевши од Бајше, преко Бачке Тополе и на крају Темерина где је и завршио своју активну свештеничку службу. Остајући свима у сећању као трудољубив и марљив пастир и слуга на Њиви Господњој. Верни народ Темерина и околине, као и из местâ где је прота Милан службовао, дошао је у великом броју да испрати свог пароха у Наручје Господње и на тај начин изрази своју срдачну благодарност за све оно што је он чинио за њих на пољу спасења и утврђивања у духовном животу у Цркви Господњој. По завршеном опелу и прочитаној опроштајној молитви, учињен је трократни опход око темеринског светог храма, а потом је тело проте Милана превезено до православног гробља у Госпођинцима где је Преосвештени владика Исихије, уз саслужење свештенства и ђакона, одслужио Мали помен и прота је сахрањен у породичну гробницу уз молитвени вапај свих присутних изражен у речима вјечнаја памјат. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног молитвеног сећања, брате и оче наш Милане! Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Са надом у Васкрсење и живот вечни, обавештавамо црквену јавност да се дана 29. марта 2021. године, на дан Светог апостола Аристовула и Светог мученика Савина, упокојио у Господу дугогодишњи старешина и парох цркве на Карабурми протојереј-ставрофор Живадин Протић. Sveštenik Ugrin Popović: Radosna tuga - Čudo WWW.CUDO.RS Данас смо сахранили протојереја-ставрофора Живадина Протића. Осим што је био мој први старешина и неко ко ми је на мени разумљив начин саопштавао правила... Прота Живадин Протић рођен је 2. јануара 1954. године у Бродарици код Коцељеве, Епархија шабачка. Основну школу завршио је у родном крају, а Богословију Светог Саве у Београду 1974. године. На Богословском факултету у Београду дипломирао је 2003. године. Био је службеник у администрацији „Православља“ при Српској Патријаршији у периоду од 1976. до 1990. године. Руком патријарха Германа рукоположен је за ђакона у Саборној цркви на Божић 1980. године и своју ђаконску службу вршио при храму Светог великомученика Лазара и при цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду. На други дан Божића 1990. године, Митрополит загребачко-љубљански Јован, који је замењивао оболелог патријарха Германа, рукополаже га у свештенички чин и поставља за старешину и другог пароха новоподигнуте цркве на Карабурми. На том месту прота Живадин остаје све до пензионисања 1. фебруара 2020. године. Молитвени испраћај проте Живадина биће обављен у четвртак, 1. априла 2021. године у 14.30 часова у цркви Светог Јована Милостивог на гробљу Лешће. Вечан спомен и Царство Небеско оцу Живадину. Братство храма Сабора српских светитеља Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве започео је 18. фебруара 2021. године светом архијерејском Литургијом којом је, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, председавајући Светим Архијерејским Синодом, уз саслужење и моливено присуство отачаствених архијереја сабраних поводом избора новог предстојатеља Српске Православне Цркве. Изборни Сабор биће одржан у крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару по процедури одређеној Уставом Српске Православне Цркве и канонима Свете Цркве. Није предвиђено присуство медија овом догађају, а по завршетку заседања биће издато званично саопштење за јавност. Информативна служба Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ

У среду, 24. децембра 2020. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског и администратора Архиепископије београдско-карловачке Господина Јована у манастиру Благовештење Рудничко, са почетком у 9 часова, служена је Света заупокојена Литургија којом је началствовао јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава. Звучни запис беседе Оцу Петру саслуживало је свештенство и свештеномонаштво из Епархије шумадијске и из других Епархија наше Помесне Цркве. Опело блаженопочившем архимандриту Серафиму служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован. Након прочитаног Јеванђеља својом беседом владика Јован се опростио од блаженоупокојеног оца Серафима. Верни народ наше Цркве, који је са тугом и болом примио вест о упокојењу оца Серафима, дошао је данас да се молитвено опрости од великог духовника нашег времена. Извор: Епархија шумадијска

Под сводовима цркве Свете Тројице манастира Јазак на светој Фрушкој гори, крај ћивота светог цара Уроша молитвено је прослављен спомен овог угодника божјег из светородне династије Немањића. Свету Литургију, служило је осам свештеника и ђакон. Појале су монахиње, богословци и сав народ који је испунио пространу манастирску цркву. Славски колач и жито благословио је архимандрит Филимон, старешина манастира Каона, који је и началствовао богослужењем. Присутном народу Божјем било је мило видети младог официра Војске Србије који је у униформи учествовао у чину благосиљања славског колача уз ћивот светитеља. Вредно је напоменути да од 2001. године када је враћен ћивот цара Уроша у његов манастир Јазак, сваке године официри Војске Србије учествују у прослави манастирске славе Тројичиндан и на празник цара Уроша. Игуманија мати Параскева принела је захвалне молитве за тридесет година службе настојатељице манастира Јазак у који је, у раној младости, ступила са својом мајком 1953. године. Током славске трпезе у манастирском конаку одјекивале су речи јуначких песама које су у част празника певали сви присутни верници предвођени свештенством и монаштвом. Певане су песме "Полећела два анђела", "Јечам жњела Косовка дјевојка", "Онамо, намо", "Где је Српска војводина" и др. и тиме је на најлепши и најдостојанственији начин одата почаст цару Урошу Немањићу који је узор смирености и пожртвовања српских владара средњовековног доба. Ризница литургијског богословља и живота: Молитвени спомен светог цара Уроша у манастиру Јазак BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

На празник Светога Стефана Дечанског, у уторак, 24. новембра 2020. године, навршила се четврта годишњица од упокојења блажене успомене епископа јегарског Јеронима (Мочевића). Тим поводом, током свете Литургије у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, као и у новосадском Саборном храму и осталим храмовима Епархије бачке, извршен је молитвени помен блаженопочившем епископу Јерониму. Поводом годишњице упокојења, јуче је на Радио-Беседи емитован пригодан програм са беседама и предавањима епископа Јеронима. У данашњем програму Радио-Беседе слушаоци ће имати прилику да послушају специјалну емисију посвећену годишњици упокојења епископа јегарског Јеронима. Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме! Приступна беседа блаженопочившег епископа Јеронима Гостовање блаженопочившег епископа Јеронима у емисији Агапе Предавање блаженопочившег епископа Јеронима на тему: „Велики вход и Херувимска песма”

Поводом упокојења Патријарха српског Иринеја света заупокојена Литургија биће служена у недељу, 22. новембра 2020. године, у храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова. Началствоваће Његово Преосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење више архијереја и свештенства Српске Православне Цркве и гостију из других помесних Православних Цркава. Појаће Прво београдско певачко друштво и хро Бранко из Ниша. Током свете Литургије беседиће Његово Преосвештенство Епсикоп бачки г. Иринеј. У наставку свете Литургије биће служено опело после кога ће се од блаженоупокојеног патријарха и оца нашег Иринеја беседама опростити старешина Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду протојереј-ставрофрор Петар Лукић, Митрополит дабробосански г. Хризостом, председник Републике Србије г. Александар Вучић и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. Патријархово тело биће сахрањено у крипти храма Светог Саве. * * * Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода: Стриктно се придржавати мера које су због тешке епидемиолошке ситуације прописали наделжни државни органи Извор: Инфо-служба СПЦ