Претражи Живе Речи Утехе

Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије одржао је 17. маја предавање у крипти Храма Светог Саве у Београду. Предавање на тему "Видовданска етика и Косовски завет", у организацији Светосавске омладинске заједнице, претежно је било посвећено савременом страдању православних на Косову и Метохији. Снимак Телевизије Храм, не покрива, нажалост, нарочито потресно певање косовских песама "Пећка кандила" и других, од свих присутних. View full Странице

Од Дан -12 маја, 2017 Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као Независна држава Хрватска или, не дај боже, као Дрљевићка „Независна“. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића, поручио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије у писму предсједнику Владе Црне Горе Душку Марковићу. У митрополитовом писму се истиче да посебно радује да ће један од приоритета Марковићеве владе „бити конструктиван и разуман приступ изналажењу рјешења за превазилажење подјела у православном бићу Црне Горе“. „У праву сте, црногорско друштво је оптерећно тим подјелама. Очевидно је свакоме разумном човјеку, не само да је оптерећено подјелама него да никад у историји те подјеле нису биле тако дубоке и свестране као у ово наше вријеме. Што је још опасније, на тим све дубљим и свестранијим подјелама се данас гради будућност Црне Горе. Што се тиче мене као митрополита црногорског (45. по реду од оснивања Епископије зетске 1220. године) већ у својој приступној бесједи на Цетињу (30. децембар 1990. године) изговореној пред патријархом Павлом, епископима, свештенством, народом, ондашњим предсједником Црне Горе рекао сам да је она ‘била и остала сабирна и саборна Митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе, Исток и Запад; древнохришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе, предање Западне Цркве…’ При томе сам додао да је ‘овај олтар прави подигнут на камену крвавом, утемељен на том непоколебивом Темељу, саграђен на неколико стубова: Светом Јовану Владимиру, Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, новомученику Станку Острошком и Светом деспоту Стефану Штиљановићу Паштровићу’. А то значи: на мученичкој жртви за вјеру, правду и истину; на миротворству Св. Петра и борби за Крст часни и слободу златну, на подвигу, богољубљу и човјекољубљу Св. Василија, на жртвовању до смрти за Христа и хришћанску вјеру и за своје ближње. Да је Митрополија била и остала вјековна чуварка и његоватељка у Црној Гори духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој, узвишених врлина чојства и јунаштва“, истакао је митрополит Амфилохије, додајући да је свој програм као митрополит видио у томе да буде, као и сви његови претходници, свједок непролазне свјетлости и светиње Божје, свједок истинске вјере, мира, помирења живих, а и мртвих, међу собом, зацјељењу братских рана у братоубилаштву пострадалих. „Трудио сам се ових 26 година свога служења на трону Светог Петра, да остварим овај свој програм и програм Цркве Божје Цетињске, према својим моћима, да ‘објединим и окупим око једне ватре’ (коју помињете) Црну Гору и Црногорце и све људе добре воље. Та ‘ватра’ је огањ Христове истине и љубави коју је Он, како сам каже, ‘донио са неба и како би му се хтјело да се тај огањ распламса у срцима свих људи’. То је голготски огањ, који је природа саме Цркве, огањ саможртвене љубави, на којој је свуда у свијету, па и у Црној Гори сазидано све што је часно и поштено. ‘Крст носити нама је суђено, васкрсења не бива без смрти’, по Његошу“, поручује митрополит. На том голготском огњу богољубља и братољубља се, каже он, гријала и њима се просвећивала древна Дукља Светог Владимира, немањићка и Црнојевића Зета и Црна Гора Петровића. Диобе, пак, одувијек се рађају, свуда, па и код нас истиче митрополит, због гашења тог огња саможртвене љубави, богоубиством у људским срцима и из њега неминовно рађаним братоубиствима; особито од времена бољшевичко-титоистичке идеологије која је управо засновала људско „братство и јединство на идеологији богоубиства и братоубиства. Религија није „опијум за народ“ који треба искоријенити „Управо је таква идеологија била оно што је, посебно код нас, а и шире у свијету, продубило постојеће диобе и максимално их проширило, обоготворивши смртнога човјека, тј. његово самољубље и земне интересе, лишавајући га бесмртног вјечног достојанства, ‘грабећ’ небу искру божествену, у скотско је селећи мртвило (Његош). Отуда није никакво чудо што је религија проглашена за ‘опијум за народ’, који треба уништити и искоријенити“, навео је митрополит Амфилохије. Како је оцијенио, ту се налази објашњење односа према Цркви и код наших ратних револуционара, нарочито послије Другог свјетског рата, а тиме и њихове идеологије која је затровала Црну Гору диобама незапамћеним у њеној историји. Подсјећа да је, кад је устоличен за митрополита црногорског, Митрополија имала, од предратних око 300, свега петнаестак активних и пензионисаних свештеника, стотине запустјелих храмова и манастира, читаве генерације некрштених, одраслих у марксизму и атеизму, без икаквог знања о цркви и без вјеронауке (укинута 1947) образованих. „Понадали смо се да ће политичке и друштвене промјене послије деведесетих прошлог вијека помоћи да се промијени и однос према Цркви. Да ће се омогућити њена обнова и вратити јој се имовина (то је Скупштина учинила, али је 2000. године Закон о реституцији црквене имовине повучен), и она улога коју је вјековима имала у духовном и моралном препороду народа и друштва, препороду без којег је неостварив било какав други напредак: образовни, економски, политички, друштвени… Поготово у Црној Гори коју су митрополити црногорски и створили и којој је Митрополија била кичмена мождина све вријеме њеног постојања и новијег стварања за вријеме светородне лозе Петровића. Заиста, благодарећи тим политичким и друштвеним промјенама, разумијевању, па чак и помоћи државних органа (нпр. при градњи Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици), омогућена је обнова стотина храмова, десетина манастира, градња нових храмова, од којих су најзначајнији храмови у Подгорици и у Бару, а што је најважније обнова свештеничког и монашког подмлатка, повратка Цркви мноштва народа, нарочито младих, васпостављање укинуте (1956) Будимљансконикшићке епархије (за вријеме Краљевине Црне Горе звала се Захумско-рашка)“, написао је митрополит Амфилохије. Тзв. вртање ЦПЦ Митрополит је истакао да се, нажалост, у времену ових нових превирања политичких, партијско-идеолошких и друштвених, једна мањинска струја у друштву, оптерећена племенском свијешћу својственом нам од давнина, васпитана у духу брозоморноатеистичке идеологије, без основног знања о Цркви, усмјерила, ради остварења својих политичких циљева, ка стварању своје „Црногорске цркве“. Како подсјећа, по признању самих оснивача „Одбора 5 за вртање аутокефалности Црногорјске цркве“ (1993), већина њих су били атеисти. „Та група, подржана у то вријеме Либералним савезом на челу са Славком Перовићем, каменовала је Цетињски манастир (1991) на Петровдански сабор током Литургије коју сам служио са старим митрополитом Данилом у црквеној порти. Све је било припремљено за окупирање манастира, избацивање двојице митрополита, монаштва и побожног народа, како би та група преузела манастир и Митрополију у циљу ‘вртања’ тамо њихове Црногорске цркве. Било је и рањених, замало и мртвих. Само Бог и Свети Петар су спасли тај празник од крвопролића. И сами ћете признати да стварање у Црној Гори Цркве на каменовању ћивота Светога Петра, незапамћеном у историји Црне Горе (ни у временима окупације), не може имати Божјег благослова ни за кога, а камоли за Црну Гору. Тај г. Славко Перовић, по свједочењу самог архимандрита Антонија Абрамовића пред патријархом Павлом, позвао је писмом истог (1993) да се прихвати оснивања и поглаварства тзв. ЦПЦ“, подсјетио је митрополит. Иако је Антоније патријарху претходно рекао у Канади „да му не пада ни на крај памети да то учини, ипак је, будући читавог живота заљубљен у ђинђуве владичанске митре, дошао и пред Двором краља Николе од руље био проглашен за „митрополита“ (тај чин никад није добио ни од кога). Тако је оснивана „Црногорска црква“ – истиче се у писму митрополита Амфилохија. Како подсјећа да се послије Абрамовића те улоге прихватио Мираш Дедеић, „Ваш гост на пријему, бивши свештеник Цариградске патријаршије, лишен свештеничког чина и од патријарха Вартоломеја стављен под проклетство, како он, тако и свако ко од њега узима ‘благослов’. О томе је патријарх Вартоломеј писмено обавијестио у своје вријеме бившег премијера Мила Ђукановића и тиме потврдио једном за свагда да та ‘вјерска заједница’ не постоји за васељенску Православну цркву“, нагласио је митрополит. Подржана и створена од партије Либерала, једно вријеме и од СДП-а, а сада од званичне власти Црне Горе (послије 1997. године, односно послије референдума 2006, регистрована први пут 2000. године лажно се представља, како она, тако и њено „свештенство, покушава да отима храмове Митрополије, води судске процесе у том циљу, проглашавајући себе за наследницу Православне цркве Краљевине Црне Горе, иако са њом, као ни са Православном црквом уопште у свијету, нема никакве везе, ни по настанку, ни по оснивању и устројству, ни по историјском континуитету и вјеровању. Једино што подсјећа на њу и тиме обмањује лаковјерне, јесте антиканонски и противуставно узурпирани назив ЦПЦ – каже митрополит Амфилохије. У нормалним уставним државама, како је додао, таквима се суди за лажно представљање и криминално организовање. Митрополит додаје да је сагласан са ставом премијера Марковића да је држава дужна да обезбиједи једнаку слободу вјероисповијести за сваког грађанина Црне Горе. Запитао се да ли спада у уставну обавезу Владе Црне Горе и државних органа да региструје, законски признаје и подржава било коју вјерску заједницу, било партију или неку другу организацију под именом и са правима већ постојеће организације, у овом случају Цркве са континуитетом од осам вјекова. „Ноторна је превара и лаж да је стварањем Краљевства СХС наводно краљ Александар укинуо ЦПЦ. У ствари, управо је Свети синод Православне цркве Краљевине Црне Горе, први од свих покрајинских Цркава-Митрополија, донио одлуку (1918) о обнављању и васпостављању јединствене Пећке патријаршије, укинуте султаном 1766. године. Цариградска патријаршија је о томе издала Томос (1922), а краљ Александар, у име државе, као што данас предсједник проглашава законе, потврдио. Сво свештенство, монаштво и православни народ у Црној Гори су то једнодушно прихватили; од тада до данас, Митрополија наставља да живи и дјела под својим именом, са својом имовином и свеправославно признатим достојанством. Као такву су је последњих двадесет година посјетили скоро сви православни поглавари, на челу са васељенским, московским и јерусалимским патријарсима, учествовали, са нашим патријархом у њеним свечаностима, освећењима великих храмова итд.“, навео је митрополит Амфилохије. Тиме је, сматра он, Митрополија дала и даје немали допринос угледу Црне Горе на свјетском плану. Запитао се чиме то Митрополија црногорска и остале православне епархије у Црној Гори, као вјековне самоуправне епархије Пећке патријаршије, од 1931. године назване СПЦ, угрожавају државност Црне Горе. Зар се Митрополија, наглашава митрополит, припадајући СПЦ не назива и „Црногорском“ ако неком из националних разлога смета оно „Српска“. „То поистовјећивање Цркве са нацијом и државом од неких, показује ноторно незнање самог свехришћанског Симбола вјере, који се чита на свакој Литургији, у коме се исповиједа ‘једна, света, саборна и апостолска Црква’. Ту нема ни римске, ни грчке, ни руске, ни српске, ни црногорске, ни кинеске цркве. Још је апостол Павле прије двије хиљаде година записао да ‘у Цркви нема ни Грка ни Јевреја, ни роба ни слободњака, него су сви људи и народи једно у Христу Исусу’. Због тих појава, и у наше вријеме, поистовјећивања Цркве са државом и нацијом, на предлог наше помјесне цркве на Великом сабору на Криту (јуна прошле године), одлуке Цариградског сабора (1872), које су донијете сличним поводом везаним за ондашњи бугарски раскол, добиле су васељенски, универзални значај. Наиме, етнофилетизам је осуђен као ‘змијински отров’, као ‘проклета јерес’, која разара јединствени организам богочовјечанског универзалног Тијела Цркве Божије“, наглашава се у писму митрополита Амфилохија. Православне цркве, као и Римокатоличка, објашњава он, по природи нису националне, иако због историјских околности неке од њих носе национални назив. Оно што чини Цркву Црквом јесте, по митрополитовим ријечима, истинито исповиједање вјере, њено апостолско наслеђе и прејемство, епископални карактер и устројство. Цитира ријечи Светог Игњатија Богоносца: „Тамо гдје епископ са апостолским прејемством (рукоположењем), са презвитерима, ђаконима и народом служи Свету литургију, ту је ,једна, света, саборна и апостолска Црква Христова, без обзира коме народу, времену или држави припада.“ „Кажете ‘Влада неће пресуђивати која је Црква озбиљна, а која је псеудовјерска заједница. Тачно, није у надлежности Владе, односно државе, поготово секуларне као што је Црна Гора, да се мијеша у устројство Цркве. Међутим, свака уставна држава штити и разликује праву монету од лажне монете. Дужна је да законом и судом штити, брани и гарантује име, право и имовину како појединца, тако и законом признатих колектива, заједница, установа. Заиста, та права је стекла и вјерска заједница тзв. ЦГОД од тренутка свога регистровања 16. јануара 2000. године. Од тада па надаље она има право да стиче имовину, гради храмове… Међутим, поставља се питање откуд њој као новокомпонованој вјерској заједници право да узурпира име једне установе која постоји осам вјекова и тиме да угрожава, отима, присваја њена вјековна права, и то уз помоћ државних органа“, указује митрополит Амфилохије. Црногорска влада је, додао је он, склопила „Темељни уговор са садашњим универзално признатим папом римским и његовом Католичком црквом“. Како напомиње, постоје данас десетина папа и њихових „правих Цркава“, али ниједна европска држава не склапа са њима уговоре. Постоје такође бројне „истините“ Руске цркве, грчке „старокалендарске цркве“, чак од двадесетих година прошлога вијека и једна „Православна Турска црква“, која из истих националистичко-државних разлога пориче општепризнату Васељенску патријаршију. „Али, колико знам, нико, па чак ни турска влада, не позива ову Цркву и њеног ‘папа Ефтима на званичне пријеме и не склапа са њом Темељне уговоре’. Зашто наша влада не позива и десетину других новоформираних вјерских заједница у Црној Гори на пријеме, од којих је притом већина призната као огранак неке шире међународно признате вјерске заједнице у свијету, не само регистрована у Црној Гори. Зашто једино форсира ову, ни од кога у свијету признату, вјерску заједницу звану ЦПЦ. И не само да је форсира него и финансијски издржава њене самопроглашене свештенике, гради јој храмове, додјељује имовину, дозвољава да шири најгнусније лажи о Митрополији црногорско-приморској и СПЦ, као и да сије вјерску мржњу, ствара диобу православног корпуса незапамћену у историји Црне Горе“, поручио је митрополит Амфилохије. Добро је, каже он, што се народу у Црној Гори, православног наслеђа, без обзира на национално и партијско одређење, не може продати рог за свијећу. „Чак и већи дио оних који су са идеолошко-етатистичких разлога у неком тренутку подржали ову племенскопартијску вјерску интересну заједницу временом све више схватају да се ради о пропалом, у суштини антихришћанском и антицрногорском пројекту, који нема будућности и који је срамота за изворну светопетровићевску Црну Гору и њено исконско вјерско, културно, морално и државотворно достојанство“, подвукао је митрополит Амфилохије. Сличан пројекат у НДХ Подсјећа и на, како је навео, један сличан пројекат из времена усташке Независне државе Хрватске. Како прецизира, Анте Павелић је, као и наши послијератни носиоци брозоморне атеистичке идеологије, покушао да уништи Православну цркву српску у усташкој Хрватској. „Убијена су четири православна епископа, стотине свештеника, а народа православног, срушених и отетих храмова и насилно покатоличених ни броја се не зна. Но, већ 1942. године Павелић је схватио да Православну цркву српску и народ не може уништити, па је онда створио „Хрватску Православну цркву, нашавши једног излапјелог старца руског епископа Гермогена, избјеглог од Совјета, између осталих, уз помоћ чувеног Пипера Савића Штедимлије и проклетог мог Морачанина Секуле Дрљевића, творца фашистичке Независне Црне Горе на Петровдан 1941. године на Цетињу. То је исти онај Секула Дрљевић који је са усташама у Старој Градишки око 20. априла 1945. одвојио командни кадар несрећне четничке црногорске војске, кренувше, по народној, на зли пут, на челу са Павлом Ђуришићем (њих 120), све их у Сави побио (или их по некима у Јасеновцу спалио). Обезглављену војску, њих око 9.000, прогласио је за војску Независне Црне Горе са црногорским капама“, наводи митрополит Амфилохије у писму предсједнику Владе. Ту је, подсјећа он, први пут и пјевана као државна химна „Ој, свијетла мајска зоро“ у Секулиној обради. „Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као НДХ или, не дај Боже, као Дрљевићка Независна. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Црна Гора Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића. Да узгред поменемо да је, нажалост, у том истом духу писан и прошлогодишњи Нацрт закона о слободи вјероисповијести, који, намјесто да озакони враћање, сагласно европском законодавству на које се Влада угледа, стремећи Европској унији, одузете Цркви и национализоване имовине предвиђа њено ново отимање и подржављење свега црквенога што је грађено у Црној Гори до 1918. године. Зли језици тврде да држава хоће то да учини како би то уступила ‘својој’ вјерској заједници тзв. ЦПЦ“, закључио је митрополит Амфилохије. Прогони, судски процеси, удари на имовину… По ријечима митрополита Амфилохија, послије благословеног разведравања над Православном црквом у Црној Гори, негдjе од 1991. до 1997. године кренуло је њено ново гоњење. Она је, како каже, једина од свих цркава и вјерских заједница данас ван закона непризната, без „Темељног уговора“. Једино се њени свештеници, монаси и монахиње прогоне, остајући без права боравка. Њено име, идентитет и имовина су угрожени, од ње се тражи да руши своје цркве (случај цркве на Румији). Против њеног митрополита се воде судски процеси, сада су три у току, на основу оптужби да „девастира културно благо Црне Горе“, обнављањем, седамдесетогодишњој небризи и запуштености препуштених, стотина храмова и манастира. Он је, такође, на оптуженичкој клупи ради „мијешања у политику“, због његове, од претходних црногорских митрополита, наслијеђене одговорности и бриге за свеукупно духовно-образовно, морално и културно народно биће и за темељење Црне Горе, њеног напретка и вјечног достојанства на предачком јунаштву и чојству тј. на вјечним богочовјечним вриједностима, на којима је вјековима грађено све што је у Црној Гори вриједно, а не на ефимерним поробљивачким интересима хомо економикуса данашњице – нагласио је он. Голгота Православна црква је, каже митрополит Амфилохије, посебно у Црној Гори, била и остала на Голготи. „Она је распета и прогоњена Црква. Навешћу само основне примјере код нас тога од 1945. године до данас. У току и послије Другог свјетског рата убијен је митрополит црногорски Јоаникије, ни данас му не знамо гроба ни мрамора, и више од 115 најбољих православних свештеника, само зато што су били вјерни Богу и Цркви и бранили своју вјеру и своја исконска права. Послије рата створено је партијско свештеничко удружење, као понушај замјене њиме вјековног устројства Цркве и њеног разарања изнутра. Суђено је десетине преосталих свештеника и затварани су, неки затвору и убијени примјер Милоша Јоксимовића 1949. године“, навео је митрополит. Додао је да је национализована црквена имовина, која ни до да нас није враћена, да би Црква била доведена на просјачки штап, а свештеници у биједи поткупљивани за мале паре. Народ је, како указује, одгоњен од Цркве, па су стотине храмова постали пусти и празни, а десетине хиљада Црногораца некрштени и отуђени од Бога и отачке вјере и морала. Додаје да је тек 1947. године било могуће поставити новог митрополита Арсенија, који је 1954. године осуђен на 11 година затвора као „непријатељ државе и народа. Кад му је истекла казна забрањен му је повратак у Црну Г ору, четворица његових свештеника су затварани, тучени и тројица приморани да свједоче против њега на суду. „Друга православна епархија у Црној Гори Будимљанско-полимска због насиља над епископом Макаријем и свештенством била је укинута 1956. године. Срушена је црква (капела) Светог Петра првог на Ловћену, погажено завјештање Петра другог и он утамничен у зиндан фараоновског маузолеја, гдје и до данае чами. Зато што се томе супротставио митрополит Данило и Свети синод СПЦ, против митрополита су одржане демонстрације на Цетињу, једине такве врсте у послијератној Црној Гори. Први пут се тада појавила идеја о стварању ‘Црногорске цркве’ непризнавањем њега за митрополита, да би се оправдао тај злочин. Кад су питали тадашњег главног актера рушења цркве на Ловћену – Ђурановића (неки кажу да је то био Орландић), зашто нијесу послије рата створили ‘Црногорску цркву’ одговор је био: ‘Ми смо рачунали да је Црква уништена и да ће нестати'“, написао је митрополит Амфилохије. Гдје је неправда, ту нема слободе Слобода која није слобода од неправди, насиља, али и смрти пролазности и ништавила представља химеру, а не истинску слободу, каже митрополит Амфилохије. „Човјек лишен права, нарочито права на бесмртноа и вјечни живот, окован у крлетци времена и земног простора личи на миша у мишоловци“, написао је он. „У нади да ће се садашња државна администрација ослободити од наслијеђених идеолошких предрасуда о Цркви и сачувати од модерних заблуда о човјеку и људском друштву, макар се оне звале и „европске“. У вјери да ће престати да гради будућност Црне Горе на продубљивању духовних, националних, језичких, образовних, културних диоба, тј. на располућености црногорског свеукупног бића и на ономе што Црну Гору не гради него разграђује и разара све у њој свето честито. У нади да ћемо о свему овоме моћи и усмено поразговарати, примите, господине предсједниче, изразе мога особитог поштовања“, наводи се митрополитовом писму премијеру. View full Странице

А Филистеји кад видјеше где погибе јунак њихов побјегоше. (1 Цар. 17, 51) Ви знате, возљубљени слушаоци, да су родитељи, у циљу доброг хришћанског васпитања, дужни да усађују у срца своје деце не само добро, него и да побеђују, искорењују све лоше. Код деце, рођене у првородном греху и окружене грехом, има много чега лошег ; која лоша наклоност или страст треба пре свега да се искорењује код деце, на борбу са којом од страсти и порока превасходно треба да се усредсреди пажња родитеља? Примећено је да сваки човек, а следствено и свако дете, има неки главни недостатак, једну главну страст, и ако би ти хришћански родитељу, имао десеторо деце, све једно, лако се може десити, да код сваког од њих буде своја посебна главна страст. Једно дете је по природи нарочито наклоно гордости, самољубљу, упорности, друго је наклоно шкртости и похлепи, треће је наклоно осећајности, четврто ка зависти и злурадости, пето ка лењости и беспослености и тд. Главна страст обично бива један од седам грехова, такозваних смртних грехова. С тим примећеним и главним грехом у детету и треба да се родитељи боре у првом реду и да га сваким начином искорењују, тако рећи, у зачетку. Погледајмо сада, зашто над њим, превасходно треба однети победу и како лакше препознати ту болест своје деце.

Архиепископ охридски први пут - о детаљима судског прогона власти у Скопљу, боравку у затвору "идризово"...У новој пресуди осуђен сам на затворску казну колико сам провео иза решетака ПОСЛЕДЊИХ 15 година није било дана или да нисам био у затвору или да није вођен судски процес против мене. То је свакако тешко издржљиво, ако човек нема благодат Божју и ако није убеђен да жртва коју чини носи добро Цркви. Говори овако, у ексклузивном интервјуу за "Новости", архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Шести (Вранишковски), први пут о детаљима судског прогона и затворској голготи у Идризову код Скопља, из ког је изашао у фебруару 2015. Поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА), једине признате православне цркве у Македонији, која представља хронични проблем властима у Скопљу јер је у канонском јединству са СПЦ, наглашава да ПОА и у 21. веку делује по кућама и становима и указује да је власт у Скопљу, мислећи да ће се ако удари на пастира, и словесно стадо распршити. - Но, постигла је супротан ефект. Колико су веће биле тортуре и притисци, толико су бројнији, али и зрелији постајали верници. Истина је да раскол оптерећује односе између Скопља и Београда, али за то кривицу сноси само једна политичка врхушка и то она у Скопљу. * Да ли сте имали помоћ других православних цркава? - Било је и до сада и верујем да ће је бити и даље. Црква је једна, а јединство се најупечатљивије показује управо када страда неки члан Цркве. Није тајна да сам у готово свим навратима колико сам био у затвору, превремено ослобађан. То се свакако догађало због залагања других православних цркава, али и многих владиних и невладиних организација, европских и америчких. Што се тиче помоћи других православних цркава, она је увек добродошла. Није непознато и да је мој последњи превремени излазак из затвора био по залагању Московске патријаршије. * Власти у Македонији покушавале су да судске процесе против вас прикажу као кривичне? - Свако ко је пратио црквене догађаје, па чак и онај који их је мање пратио, зна да нисам имао никакве кривичне кривице, већ је једина моја кривица била успостављање јединства са СПЦ. Заиста је апсурдно у 21. веку некога гонити судски и осудити на затворску казну, само због његових верских убеђења. * Има ли наде за наставак прекинутих разговора за исцељење вишедеценијског црквеног раскола у Македонији? - Пре неколико дана завршен је поновни судски процес вођен против мене, двојице епископа, двојице свештеника, четири монахиње и 10 верника ПОА, међу којима су и моја мајка и моја сестра. Због тог предмета сам већ био у затвору, а други су осуђени условно на пет година. Крајем марта суд је донео нову пресуду којом сам осуђен на затворску казну колико сам времена провео у затвору. Условно су осуђена још двојица лаика, а сви остали оптужени у претходном поступку били су ослобођени. Свакако да оваква пресуда има неку позадину и то нам не дозвољава да се безрезервно отворимо за обновљене разговоре са МПЦ која је још у расколу. * Искушења вашег вишегодишњег робијања добар део јеваности препознаје као печат учвршћења у сведочењу вере? - Дуговековно искуство Цркве нам је показало да се истина брани бираним и правим речима, истиновањем у љубави, отвореношћу за дијалог и ширином за праштање. Но, у одређеним случајевима, када се истина не напада само вербално, већ се праве покушаји физички да се истребе носиоци истине, тада се брани само спремношћу за сведочење, или како се другачије назива - мучеништвом. О РИГИСТРАЦИЈИ НИ СЛОВО * У Македонији су данас регистроване две цркве и 31 верска организација и група, али не и ПОА. - Захтев за регистрацију ПОА је државним органима поднела још 2004. године. Према тадашњем закону, надлежна за регистрацију била је Комисија за односе са верским заједницима. Та Комисија је одбила регистрацију ПОА. Од 2009. надлежан за регистрацију верских заједница је Други основни суд у Скопљу. Ми смо исте године поднели захтев, али смо били одбијени. Поднели смо тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру. Будући да смо претходно истом суду поднели тужбу и због одбијања регистрације, обавештени смо од суда да су обе спојене у једну. До данас нисмо добили никакву пресуду. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:661890-Митрополит-Јован-Ни-још-15-година-тамнице-не-би-ме-одвојило-од-СПЦ View full Странице

Митрополит Пирејски Серафим, послао је председнику Турске Реџепу Тајипу Ердогану отворено писмо, у коме га је позвао да пређе на православље, јавља агенција Agionoros. Писмо почиње од анализе кризне ситуације, која траје на Блиском истоку. Митрополит Серафим је назвао односе Турске и Русије «веома важним» и истакао, да управо такви односи омогућују турским властима да «на равној нози разговарају са Сједињеним Америчким Државама и Европском унијом». Владика је исказао увереност да је Ердоган дуги низ година спремао «план Б» за обнављање старе славе Османског царства, у случају погоршања односа Турске и ЕУ. Митрополит је посебно нагласио да би «свака држава пожелела да има политичког вођу, који поштује и исповеда већинску религију свог народа», и назвао Ердогана уништитељем кемализма и обновитељем ислама у Турској. Ипак, владика сматра да ислам није добар избор као фактор консолидације. Ослањајући се на мноштво богословских и историјских примера, митрополит Серафим је доказивао погрешност исламске вере и констатовао да се она ослања на низу заблуда. По заврштеку свог богословског текста на више страна, јерарх Јеладске Православне Цркве позвао је председника Турске да се одрекне од «демагошке, лажне вере» и да се ради «истинске духовне користи за себе, своје ближње и свој народ, покаје и одбаци заблуде у којима се налази, и поверује у Богочовека Христа, Спаситеља и Избавитеља света.» На крају га је владика посаветовао да прође катехизацију и прими Свето Крштење и да притом замоли свог тренутног савезника Владимира Путина да му буде крсни кум, а да Цариградски патријарх изврши ту Свету Тајну. http://www.mitropolija.com/mitropolit-pirejski-serafim-poslao-predsjedniku-turske-redzepu-tajipu-erdoganu-otvoreno-pismo-u-kome-ga-je-pozvao-da-predje-na-pravoslavlje/ View full Странице

„Светиња хљеба и вина“ била је тема предавања које је у подгоричком Саборном храму Христовог васкрсења одржао митрополит црногорскоприморски Амфилохије. Тема је то, истиче митрополит, која одговара на суштинско питање о бити човјековој, а дотиче се и поста. Односно, што је оно што човјека чини човјеком, што му је потребно да би био човјек да ли је то само хљеб као симбол материјалног, или хљеб као симбол духовног, вишег реда постојања. А, који је хришћанима чак и материјално дат кроз причешће, као хљеб тијело Господње и вино – крв Господњу. Уосталом, подсјећа митрополит, када свештеници саборно служе литургије, и када припремају хљеб и вино, тијело и крв Господњу за причест, говоре цјеливајући се „Христос посреди нас!, исто као и када се окреће славски колач, када свештеник и слављеник цјеливају колач кажу: „Христос посреди нас! Јесте и биће! Опет, захваљујући „упливу Духа Светога наше пролазне егзистенције добијају димензију вјечног, непролазног, односно хљеб постаје тијело Христово, а вино Његова крв“, објашњава митрополит Амфилохије. Хомо економикус без садржаја – Човјечанство се данас налази пред искушењем Адама и Еве, и искушењем Христовом на Гори кушања. Сва данашња економија, као код ове наше Владе, има програм који је стопроцентно заснован на претварању камења у хљебове. Хомо економикус човјек који се само храни овоземаљским, и који сматра да само то треба унаприједити и да се само преко тога може постићи истинска срећа и напредак. Сва модерна евро-америчка цивилизација, у коју се ми безглаво, без дубљег размишљања покушавамо уклопити, не представља ништа друго него то каже митрополит Амфилохије. – У тајни хљеба постаје присутан живи Бог, Христос Господ. Питање хљеба је најдубље егзистенцијално питање човјековог живота. Однос према храни је оно чиме се човјек опредјељује, и није случајно што је и прво демонско искушење Христа било искушење хљебом. Јер, демон је рекао Христу након 40 дана поста, кушајући га хљебом „претвори камење у хљебове и цио свијет ће кренути за тобом. А Христ му на то одговара – Не живи човјек само о хљебу, већ и о свакој ријечи која излази из Божјих уста, појашњава митрополит Амфилохије. Он подсјећа и да је прво искушење Адаму и Еви било дато кроз искушење храном са Дрвета живота. „И ту су пали, и то искушење је људско искушење докле буде човјека на Земљи“, додаје владика, наглашавајући да ћемо се увијек питати постоји ли још нека храна за човјека мимо ове коју познајемо. – Однос према храни, хљебу, истовремено иницира и дубље питање смисла човјековог живота. Да ли је човјек само биће које се рађа на земљи и које се храни водом и хљебом, да ли је само на томе заснован његов живот или има нешто друго што даје смисао тој храни, а кроз то и људском животу и постојању каже митрополит Амфилохије, подсјећајући на Јеванђеље по Јовану. Односно, питање хљеба је и питање правог, истинског живота човјековог. А тај истински живот није овај пролазни, земаљски, ограничен простором и временом, већ вјечни, непролазни, каже митрополит. И кроз овај земаљски хљеб, који се претвара у Хљеб Живота, задобијамо и вјечност, за коју је човјек предодређен, истиче митрополит. – Реални однос душе према светињи хљеба, према светињи причешћа, а о чему Црква подучава вјековима, односно причешћа тијелом и крвљу Господњом суштина је хришћанског живота каже митрополит, додајући да зато требамо бити свјесни тога да је пост припрема за сусрет са Господом, и да пост мијења философију живота. – То је питање односа према храни, али не било каквој, већ истинској, правој храни која нам се открива у тајни хљеба и вина небесног каже владика. Како напомиње архиепископ цетињски, увијек треба имати у виду и жртву за вјечни живот и за ближњега свога, саможртвену љубав на коју позива Господ, јер и Он који себе назива Хљебом Живота, пројавио се нама као Тајна неизрециве љубави провјерена распећем и жртвом, а за шта нас припрема пост. Уводник у вече дао је свештеник Предраг Шћепановић, који је заједно са митрополитом позвао на прославу Цвијети у Манастиру Златица ове недјеље. Овом приликом, истакнуто је, биће одржан традиционални дјечји сабор, а гостоваће дјеца из Косовске Митровице. Најавио је да ће у Аргентини бити изграђен храм СПЦ идентичног тлоцрта као древна базилика са Златице, а која се сада обнавља. Он је изразио наду да ће ускоро почети и градња Цркве Св. Василија Острошког на Конику. Наредно предавање у Саборном храму одржаће умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије. http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-u-sabornom-hramu-u-podgorici-odrzao-predavanje-svetinja-hljeba-i-vina/ View full Странице

Наставак и завршетак текста: Након достизања зрелости, кренувши да проповједа, Исус је много говорио о Свом Небеском Оцу. Међутим, Он је већ у дванаестој години знао да Његов Отац јесте Бог, а да Јерусалимски Храм припада Његовом Оцу. Тешко је претпоставити да је Марија могла рећи дванаестогодишњем дјечаку како Јосиф није Његов отац. Још много мање се може претпоставити да му је то говорио Јосиф. Исусове ријечи са дванааест година својим родитељима које они нијесу разумјели, али их је сачувала у срцу Његова мати, сугеришу да је Он у раној младости знао тајну синовства. Дирљива епизода у исказу Луке – једина је у Јеванђељима која се односи на Исусово дјетињство. Слиједећи пут Исус се појављује у Јеванђељу по Луки када има три деценије. Између ове сцене и појаве Исуса на обалама Јордана прошло је скоро двадесет година које Лука даје у једној реченици: „И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи." (Лк 2, 52.). Не знамо ништа о том периоду Исусовог живота и можемо само да претпостављамо да се споља Његов живот није битно разликовао од живота обичних људи, његових савременика и сународника. Очигледно, пре тридесете године живео је у послушности родитељима, столарском занимању и проучавању Светог Писма. Да ли је Исус као младић могао да добије образовање у неком другом мјесту, ван Израела? Могуће је да прије тридесете године путовао различитим земљама. Међутим, ако је то случај, зашто јеванђелисти једногласно ћуте о томе? Ако је Исус стекао филозофско образовање, зашто се није нашао никакав одраз било у Његовом говору или у наративима о њему? Ниједно од Јеванђеља чак и не наговјештава да је Исус могао да добије образовање изван земље. Његов једини пут изван Палестине, који се помиње у јеванђељима, је краћи боравак у Египту, док је још био беба. Може ли тај боравак да остави утицај на формирање личности Исуса? Према Матеју, Света породица се вратила у Јудеју у вријеме, када је краљ био Архелај, син Ирода. Његова владавина је почела након смрти Ирода Великог у 4. години прије нове ере, а завршена је у 6. години нове ере, када га је цар Август послао у изгнанство. Повратак Марије и Јосифа из Египта, тако, није могао да се касније догоди од 6. године, али је вјероватно да се догодио ближе почетку владавине Архелаја. На то указују ријечи о смрти Ирода (Матеј 2, 19). И када је чуо да Архелај је влада у Јудеји уместо свог оца Ирода (Матеј 2, 22) . Ова два запажања указују да су смрт Ирода и владавина Архелаја одвијају непосредно један за другим. Тако, у вријеме повратка из Египта, Исус није могао бити старији од три до четири године. Због тога, мало је вјероватно да је боравак у Египту могао значајно да утиче на васпитање и образовање Дјетета. Напомене: [1] Puig i Tàrrech A. Jesus. P. 180. [2] Иустин Философ. Диалог с Трифоном. 88 (PG 6, 688). Рус. пер.: С. 280. [3] Филон Александрийский. O соитии ради обучения. 15–18 (Opera. Vol. 3. P. 75). [4] Meier J.P. A Marginal Jew. Vol. I. P. 272. [5] Филон Александрийский. Об особых законах. 2, 62 (Opera. Vol. 5. P. 102). View full Странице

Аутор и водитељ: Марина Рајевић Савић ТВ ХРАМ View full Странице

Ништа се случајно не догађа на овој земљи, а све што се деси, има вечни смисао. Без Светог Саве, Морачке лавре и ћирилице били бисмо као глава без очију, као очи без зенице Преко писма Ћириловог, морално, умно и духовно сазревали смо кроз векове. Зрење наше записивали смо и посведочили да припадамо озбиљним земал>ским народима. Посебно подвлачим питање ћирилице. Кад се нађете у нашим градовима, то је отприлике као да сте негде у Немачкој или Италији. Кад улазим у Колашин, по писму које видим, као да стижем у Чикаго. Сви натписи али и имена написани су овим писмом. И не мислим на називе хотела или служби, већ и све остале. Тужно је да се у „филџанавнојскоЈ“ Црној Гори понашамо као народ који тек сад започиње своју историју. Или је опет ово наше време оболело од мувљег памћења. Јер мува памти месец, два или три највише. Памћење људи не би смело да буде такво, али да није управо мувље, не бисмо били сведоци стварања новог идентитета и новог човека. Рече ми један од најугледнијих људи у Црној Гори да су од проглашења независности први пут створене њене границе, па ћемо сад да откривамо и стварамо и посебан идентитет Црне Горе. Страхујем од последица процеса који се одвија у таквом духу и управо на основама мувљег памћења. То је посебно опасно што се резултат новог идентитета народа и државе одражава на све области свакидашњег живота. Најтужније, најопакије и најопасније у малој Црној Г ори јесте што је то све утемељено на деобама какве историја није запамтила. Поделе су и раније постојале у Црној Гори. Истина је да смо као народ били склони и братственичким деобама и свађама, као и племенским осветама. Ово што се данас дешава на томе је утемељено, али је још дубље и опасније. У прошлости се наш народ делио по разним основама. Били смо бјелаши и зеленаши, четници и партизани. Сад смо две нације, не чак ни две него три, па није ни три него заправо четири. У једној Црној Гори сад говоримо са четири језика. Данас се користи писмо које су окупатори наметнули 1916. године. Сетимо се само прогона 14 учитеља у Даниловграду који су одбили наредбу аустроуграске окупаторске власти да се одрекну ћирилице и српског језика и да пишу латиницу. Тосеопетпоновило 1941. године, када су туђини тражили и успели да се „Глас Црногорца“, најстарије црногорско гласило, штампа на латинском писму. То су чинили окупатори. Али који су то просветитељи који у 21. веку окупаторско писмо проглашавају за једино званично у Црној Гори. Чак и школска сведочанства исписана су латиницом. Видим да се у Подгорици и на Цетињу латиница користи чак и на фобљима, а не бих се изненадио да се појави и у другим местима. А чини ми се да кад латиница дође до фоба, можемо да будемо сигурни у нашу пропаст. Наставнике, учитеље, професоре гимназија позивам и молим: Кумим вас Богом, немојте своју децу отуђивати од изворног памћења народа које се манифестује управо преко писма ћирилице. Суочени смо са деобама, деобама, деобама. Два језика, два писма, две академије, а покушавају и две цркве да стварају. Влада из Подгорице плаћа такозвану Црногорску православну цркву, која је по много чему копија Хрватске православне цркве из 1942. године. Њу су створили Хрвати, усташе и фашисти, они исти који су се држали принципа „једну фећину Срба побити, другу покатоличити, а трећу прогнати“. Овај процес одвијао се у усташкој Хрватској, а јавља се и данас. Нешто сличнио догодило се и у Црној Гори почевши од 1941. године. У годинама које су уследиле најпре је убијен митрополит Јоаникије, затим 115 најбољих свештеника из Колашина, а потом је суђено онима који су претекли. И то није све. Сетимо се само послератних демонстрација против мог предходника мифополита Данила Дајковића само зато што је бранио да се руши Црква Светог Петра Цетињског на Ловћену. Кад сам дошао за мифополита, тамо где је некада било 300 свештеника, затекао сам свега њих 15. Када је отворена прича неке Црногорске цркве, питали су тадашње комунистичке функционере Веселина Ђурановића и Марка Орландића: „Зашто нисте раније покренули тај пројекат?“ Они, такви какви су били, одговорили су да су били убеђени да је Црква у Црној Гори уништена и да је више никада неће бити. Није, међутим, лако с Богом ратовати, а све деобе које су се догодиле и које носимо у својим костима утемељене су у нашим ратним и послератним дешавањима. На томе данас фаде будућност. Нужно је зато да се у духу Светог Саве, великог помиритеља, помиримо као браћа, ми четници и партизани, миловци и момиривци. Да се као браћа зафлимо. ЈБуди смо, какви смо такви смо, и феба да једни другима опростимо и да се вратимо духу братске слоге и заједништва. (Одломак из беседе одржане на Савиндан у Колашину) Извор: Новости View full Странице

Аутор и водитељ: Марина Рајевић Савић , ТВ ХРАМ View full Странице

13. јануар (31. децембар)Митрополит загребачки Доситеј (Васић) је рођен 5. децембра 1878. године у Београду. Гимназију и богословију је завршио у Београду. Године 1900. упућен је на усавршавање на кијевској Духовној академији у Русији као питомац митрополита Михаила. Кијевску Духовну академију је завршио 1904. године и стекао звање кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Берлин, где је изучавао протестантску богословску науку. Након двогодишњег студирања у Берлину отишао је у Лајпциг, где је изучавао експерименталну философију код Вунта, чисту код Хајнца и Фолкета. Монашки чин примио је 1898. године као ученик београдске богословије. Године 1907. постављен је за наставника београдске богословије. На том положају је остао до половине 1909. године, а потом је као питомац Министарства просвете упућен у Француску, где је на Сорбони изучавао философске и социјалне науке. Пред крај 1910. године прешао је у Женеву као студент тамошњег Универзитета. У Женеви је остао до почетка Балканског рата 1912. године. Тада се вратио у Србију и ставио на расположење својој Цркви и Отаџбини. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 25. маја 1913. године на свом редовном заседању изабрао за епископа Епархије нишке. С обзиром да је 1914. и 1915. године Ниш постао престоница ратом захваћене Србије, епископ Доситеј је доста радио на помоћи избеглицама и сиротима, који су из разних крајева Србије бежали од непријатеља. Епископ Доситеј је после повлачења српске војске и народа 1915. године остао у Нишу. Бугарска војска га је интернирала одмах по уласку у Ниш, три године је био затворен у бугарском логору Габрово. На катедру епископа нишког вратио се 1918. године. Од стране Свете Православне Српске Цркве, као један од најученијих Епископа свога времена послан је у мисију на молбу чешког народа који је желео да се поучен Православном вером врати под окриље Свете Цркве Христове. У Чешкој и Закарпатској Русији овај у истину дивни апостолски муж примером своје вере и Златоустим беседама обратио је многе душе и упутио их на Пут спасења, међу њима у Цркви Христовој као свештеноисповедника прослављеног Горазда Епископа чешког. Епископ Доситеј је у многим званичним међуцрквеним сусретима представљао Српску Цркву. Одлично је говорио руски, немачки, чешки и француски језик. Одликован је Орденом Светог Саве са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, Орденом Карађорђеве звезде XX степена, Орденом Белог орла XX степена и Орденом Црвеног крста, руског и југословенског. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1932. године изабрао за првог митрополита Загребачке епархије. Устоличен је на Цвети, 9. априла 1933. године. Митрополит Доситеј је много заслужан за организовање духовног живота и администрације Загребачке митрополије. Други светски рат га је затекао у његовој резиденцији у Загребу. Ухапшен је на дан проглашења НДХ, 10. априла 1941. године. Заједно са њим ухапшен је и његов ђакон Лазар Живадиновић. Усташе су их затворили у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. С обзиром да је митрополит био болестан, усташе су га преместили у болницу римокатоличких милосрдних сестара. Усташка штампа тога времена је на ударним страницама објавила његову фотографију и вест да је "ухићен митрополита Доситеј Васић и да је стављен у притвор"(вид. у усташком "Новом листу" број 11 од 9. маја 1941. године). У болници римокатоличких милосрдних сестара митрополиту Доситеју није указна неопходна лекарска помоћ. "Милосрдне сестре" су га страшно мучиле и понижавале. Свакодневно су на разне начине искаљивале бес над њим, а много су га тукле бичевима. Митрополит Доситеј је после великог инсистирања српске Владе пуштен из "болнице". У прилог податку да је у "болници милосрдних сестара" мучен говори и чињеница да су му "милосрдне сестре" почупале целу браду. Митрополит Доситеј је као тежак болесник преведен у Београд. Одмах по доласку у Београд, упућен је у санаторијум, где је дуго лечен. Од тешких последица мучења и злостављања умро је као мученик и изгнаник правде ради 14. јануара 1945. године у Београду. Сахрањен је у манастиру Ваведење Пресвете Богородице у Београду. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедање православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исповедник и слави се 13. јануара. Године 2008. његове свете мошти извађене су из гробнице и постављене у кивот у храму манастира.

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије захвалио је Бошњацима у у црногорској владајућој коалицији што су блокирали установљење дана Његошевог рођења као празника црногорске културе. „Хвала Бошњацима, јер очевидно нијесу ови заслужили да Његоша славе на тај начин. Хвала им и гдје чули и гдје не чули“, рекао је Митрополит Амфилохије на крају Свете архијерејске литургије коју је јутрос служио са свештенством у Лаври Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици. Он је додао да је Његош велики и без тога да га таквим проглашавају садашњи црногорски властодршци. „Он је сам себе узвеличао до небеса. И Бог га је узвеличао. Сам је то записао и захваљивао Богу што га је душом и тијелом украсио над милионима“, казао је Владика. Владика је додао да Брозова идеологија није ништа друго до наставак муратовско-мехметфатиховске идеологије. „Она је оскрнавила Ловћен, посјекла утробу Ловћену. То је нешто најстрашније што се догодило у Европи -. да цјеломудрену, невину планину, Богом посађену ту, оскрнаве. То је исто као да, Боже сачувај, копаш по мајчиној утроби, да копаш дијете из њене утробе. Исто се то догодило са Ловћеном“, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Он је подсјетио да је тада срушена прва црква посвећена Светом Петру Цетињском. „Одрекли се, дакле, Светог Петра Цетињског, његове вјере, његовога часнога крста, његовог законика. А његов законик почиње ријечима: У име Оца и Сина и Духа Светога. Имао је тридесет и три члана, онолико колико је Господ година живио на земљи“, казао је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је рекао да они који су рушењем цркве на Ловћену погазили аманет Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца сада хоће да га проглашавају празником црногорске културе. „Зато, браво Бошњацима. Нисте ви достојни да славите њега. А ако заиста хоћете да га славите, онда прво обновите цркву његовога стрица, његову задужбину на Ловћену и вратите га назад у његову црквицу. Овако ви нијесте достојни да га славите. Ко сте да сте, свака вам част, али нијесте достојни да га славите“, закључио је Митрополит Амфилохије. Рајо Војиновић http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-hvala-bosnjacima-sto-su-njegosa-zastitili-od-nedostojnih-da-ga-slave/ View full Странице

Митпополит Месогеас Николај, Саопштење поводом економске кризе Спата, 30. Септембар 2011 Саопштење 63. Благоверним хришћанима наше Митрополије: Љубљена браћо моја, Благодат и благослов Господа нашег Исуса Христа нека покрива све вас, друштво, нацију и нашу Цркву. Размишљао сам пуно да ли да саставим ово саопштење и да га упутим вашој љубави. До последњег тренутка нисам био сигуран да ли је требало да то урадим, али током последњих дана, у стању опште панике која влада нашом отаџбином, грчевитих одлука одговорних руководилаца за наш живот и нашу будућност, више пута поновљених и промењених обећања и порицања која су ранила наш морал и достојанство, поплава бескрајних пореских терећења, одговорио сам на мноштво телефонских позива и порука грађана из нашег краја који траже очајнички једну интервенцију, неку подршку у њиховом економском безизлазу, драми. Плате и пензије су смањене, доста људи је отпуштено, повећава се број незапослених, многи су економски пресушили. И одједном се уз претње и уцене тражи од нас да платимо још већи порез за кућу у којој живимо као да је држава још сиромашнија од сиромашних. Дошли смо до тога, да уместо да нам издаци буду за храну, кућу и личне потребе, све одлази на две страшне речи: порез и дугове. Није тешко да се примети осећај дављења који обузима можда и већину наших суграђана, а сигурно и велики број нас. Ко је могао да замисли да ће наш предиван и поносан народ да спадне овако (ниско)? Да је дао и последњу кап свог зноја, свог труда, своје вредности и поред свега тога да будемо тако оцрњени у целом свету? И сада, без икакве наде и гаранције да захтева наша држава од нас, притискајући нас, наше сузе и нашу крв? Очигледно је да не можемо да издржимо више. То није претеривање. Треба то и рећи. Да викнемо у уши одговорних: „ До овде! Не можемо више. Нађите друга решења. Можда тежа, али која ће уродити плодом, паметнија и сигурно људскија. Ако не можете, признајте своју немоћ. Није срамота да не може неко, али је неприхватљиво да инсистира на нашој општој катастрофи. Створили сте нам једну државу која пружа народу много мање него што од њега тражи. Морате то да схватите; нисте дужници само зајмодавцима већ и свом народу за који сте се определили да му служите. Кад већ не успевате да спасите нацију политичким консензусима, спас ће неминовно произићи из народних потреба и иницијатива“ Љубљена браћо, Дошао је час када народ мора да покаже калибар своје снаге, да покаже своје границе. Дошао је час да сви заједно узмемо у руке своје животе. Све док смо неактивни, све док смо поданици погрешним и неиздрживим изборима, толико више чинимо себе одговорнима за спору али сигурну егзистенционалну дегенерезу. Време је да устанемо. Све треба да се промени. И зато што то неће променити неко други, морамо да се ухватимо у коло сви. Ко год брине за ову ситуацију и воли истину, за њега има места у овој промени. Нико није вишак. Сви преокрети, све велике промене десиле су се од стране хероја, пре свега младих. Не од стране компромисних учесника нити бесних, али од стране здраво побуњених. Сви заједно и морамо и можемо, и намеће се да својом иницијативом променимо нашу будућност - не насиљем али снагом и одлучношћу. Не ништавним изборима већ чистотом, херојством и памећу. Сигурно и наша одговорност као народа није нимало мала. Сложили смо се са малоумним политичким изборима и њих начинили нашим навикама и менталитетом. Неискреност, равнодушност, ушушканост, лака зарада, непоштовање институција, ругање вери и традицији, непоштовање државе и закона, расипничка потраживања – сачињавала су део живота Новогрка и нису нам на част ни мало. Нису нам криви само други, како год да се зову – шпекуланти, или страни интереси, или политичари. Наш део заслуге за данашњу ситуацију није лако занемарљив. Једини пут су покајање и промене. Друге не можемо да променимо, али наш менталитет и живот имамо могућности и одговорност да мењамо. Нека почне овај устанак променом нас самих. То је најхрабрији (подухват). Признајем, да су нас и као Цркву учинили делом падајућег државног система. Зато нас и често погрешно схвата народ. Загрлили смо државу, ослонили смо се на њу и тако ранили нашу везу са народом. Ми смо га служили као немоћног и сиромаха, али га нисмо загрлили као део нашег бића, или бар нисмо успели да нас тако схвати. Загадило се млеко његове мајке, Цркве, и окренуо је своје лице од њених недара. То је најгоре што је могло да се деси. Народ је најсветије што имамо после Бога, и Црква је по природи дах народни. За овај дах смо у последње време били ускраћени (овај дах нам је био у последње време ускраћен). Дошао је час да опет почне право дојење. Не доводим у питање и чињеницу да смо и жртве. Неки су нас преварили. Неки су управљали нашим питањима са кривичном неспособношћу. Неки су нас оцрнили по свету и ставили нас у уста звери овога света, или због површности или из сумњиве прорачунљивости. И ево докле смо стигли! Спустили смо на нулу своју имовину и на ништа своје достојанство. И поред свега тога не тражимо кривца. Журимо да нађемо решења. Али, решења која не газе по народу већ васкрсавају његову част. Дошао је час да они који доносе одлуке виде шта се дешава у домовима, на улицама, у радњама, у свакодневности. Шта се дешава у нашим душама. То неће сазнати од Тројке или из њихових међусобних консултовања. Сазнаће то од народа. Не може се друкчије. Желим да кажем, дакле, онима који не могу да плате такозвани „посебан допринос за имовину“, да не падају у очајање. Да знају да ћемо се сви уједињени наћи на њиховој страни и викнућемо заједно: „Не може се узети од онога коме није дато“. Нека схвате да немамо. Не можемо. Дошли смо до ивице, али не дозвољавамо да нас униште. Ако будемо инертни, неће то схватити. Свети Козма Етолски је прорекао пре 250 година, говорећи: „Наметнуће вам тежак и неподношљив порез, чак и на прозоре и на кокошињце, али неће стићи“. Стварно, неће стићи! Немојте да се савијете пред економским банкротом. Ми у њему већ живимо. Одреците се банкрота достојанства, историје, етничке савести. За то можемо и морамо да се боримо до последње капи крви. Чак и сада у последњем тренутку. Месогеа и Лавреотики је благословен крај који је до недавно пуцао од развоја и благостања. Али у последње време све је више оних који се у очају обраћају Цркви или другде, и преклињу за подршку и помоћ. Многи су се савили, економски су поклекли. Не могу да исхране своју децу. Изгубили су сан. Живе са претњом садашњости и са страхом од будућности. Имају имовину али немају новца. Како ће они да плате? Где да нађу (новац)? Узеће им кућу? Искључиће им струју? Да ли је могуће да ће бацити у мрак Кератеју и Лаврио, места на којима се налази највећа фабрика електричне енергије у нашој отаџбини? Шта год да се деси, браћо моја, хоћу да знате да ће наша помесна Црква дати све да би била уз вас. Ако једном од вас искључе струју, ми ћемо је искључити у свим храмовима. Венчања ћемо обављати са свећама у рукама и служити литургије са сузама у очима. Ни на један начин нећемо дозволити, у тренутку кад су домаћинства осуђена на мрак, да наши храмови служе са упаљеним полијелејима. Сви заједно, дакле, сада смо дужни да притиснемо наше представнике више него што их притискају кредитори. Зато што наша потреба за преживљавањем превазилази њихову потребу за влашћу над нама. Зато што је наше достојанство изнад било које користи. Зато што је наш национални понос заснован на историји на коју су сви они љубоморни. Зато што Европу видимо више као породицу која разуме потешкоће народа него као омчу која води друштва у пропаст. Не преостаје нам ништа друго до да преобразимо опет Грчку у нашу отаџбину, њену историју у наш идентитет, примере наших предака у наше доживљаје и да се повратимо из безумног богаћења у достојанствену једноставност и скромност, из кукавичког повлачења у храброст и од светског брукања у понос и универзално признато дивљење. Тако Бог, као што каже народ, неће да нас остави, зато што га и ми на тај начин нећемо оставити. Са очинским молитвама и у нади за буђењем, МИТРОПОЛИТ МЕСОГЕАС И ЛАВРЕОТИКИС НИКОЛАЈ Извор: Ακτίνες за Поуке.орг превела Јелена Стоименова