Претражи Живе Речи Утехе

У оквиру узвратних посјета, након устоличења, Високопреосвећени митрополит г. Хризостом разговарао је на важну тему са поглаваром Исламске заједнице Босне и Херцеговине. Како је у недавном интервјуу рекао досадашњи администратор митрополије дабробосанске, Преосвећени г. Григорије, ти разговори са ефендијом Кавазовићем започети су прије годину дана и у њих треба да се укључи шири, али ефикасан, тим добронамјерних познавалаца проблема с обје стране. Надамо се да ће православни хришћани и муслимани и у Босни и Херцеговини, и шире, поздравити напоре својих вјерских вођа. 5. октобра 2017. Митрополит дабробосански г. Хризостом посетио је Реиса-л-улему Исламске заједнице у БиХ Хусеина еф. Кавазовића. На састанку се разговарало о међурелигијском дијалогу Српске Православне Цркве и Исламске заједнице у БиХ. Митрополит Хризостом је том приликом истакао важност сарадње ове двије вјерске заједнице али и свих вјерских заједница, истичући да свештеници, имами али и други вјеродостојници својим примјером покажу народу да заједно превазиђу подјеле и неспоразуме. Извор: Митрополија дабробосанска View full Странице

Као што је саопштено раније, друштвени и црквени делатници, представници интелигенције и побожни Грци су изразили негодовање због новог закона „о слободној промени пола“ који је грчки парламент усвојио у првој редакцији. О закону који су усвојили грчки посланици у својој проповеди је говорио и Фиотидски митрополит Николај, преноси портал Agionoros.ru. „Да ли сте видели до које мере су пали грчки православни посланици? На срећу, још увек нису сви. Они су изговорили хулу против људског тела. Изгласали су закон по којем сваки човек напунивши петнаест година може да поднесе писани захтев и да промени пол. То је безумље за сваког разумног човека и сатанска ствар с тачке гледишта закона Божијег. Али неки људи желе да нашу државу претворе у државу греха. Први председник наше земље Јован Каподистрија је заједно с посланицима увео грчки устав који се базира на уважавању и поштовању Бога. И данас наш главни закон почиње речима „У име Свете Тројице“ и садржи одредбе у којима се говори о поштовању према људској личности. Ово нам даје основе да захтевамо поштовање устава и да громогласно протестујемо. Данас нам неки кажу да Бог није створио мушкарца и жену излуђујући самим тим нашу децу. Сваки мушкарац лако може да постане жена, а жена мушкарац. Да ли знате зашто то чине? Желе да по сваку цену издејствују да хомосексуалци могу да усвајају децу. Молим политичаре који су гласали за закон да престану да долазе у цркву и да нас варају како би добили гласове на изборима. Шта ће нам они?“ Извор: Православие.ру View full Странице

Ауторка: Љубица Гојковић 29.09.2017. године Гост: Митрополит црногорско-приморски и архиепископ цетињски Амфилохије Радовић говори за нашу телевизију о вишевјековном и непрекинутом трајању СПЦ у Црној Гори, о односима између Исламске заједнице и СПЦ у Црној Гори, о тзв. ЦПЦ али и Косову и жељи да оставри аманет краља Николе и светог Петра Ловћенског Тајновидца. Снимљено у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. View full Странице

О теми причешћивања постоји раширена заблуда која уопште не одсликава изворни православни доживљај. Неки верују да је причешћивање дозвољено само два – три пута годишње. Такво схватање је скроз – наскроз погрешно и далеко од истине. Оно кривотвори изворни православни доживљај и озбиљно угрожава православни духовни живот. Изврће целокупно православно хришћанско учење о Светој Евхаристији и собом носи духовне опасности за вернике који се духовно подвизавају. Шта је ту истина Шта је истина о овој спасоносној теми причешћивања која представља основу и темељ духовног живота? Тајна Божанске Евхаристије представља средиште живота Цркве. Савршавајући тајну Божанске Евхаристије и учествујући у њој, утеловљујемо се у мистично, духовно Тело Господње и сједињујемо се са Господом. Без свесног учествовања у тајни Божанске Евхаристије немамо духовног живота нити задобијамо спасење. Но, свесно учествовање у Тајни Божанске Евхаристије неминовно намеће причешћивање Телом и Крвљу Господњом. Ми нисмо просто посматрачи Тајне Божанске Евхаристије, него њени учесници. Верници заједно са свештеником савршавају Тајну Свете Евхаристије, светотајински доживљавају живот Господњи, причешћују се Телом и Крвљу Христовом и тако се сједињују са Христом. Због тога се на свакој Божанској Литургији свештеник обраћа вернима и позива их на причешћивање Телом и Крвљу Христовом говорећи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. Свесни и савесни верници су дужни да се одазову на овај свештеников позив. Наравно, неопходна је душевна припрема. Потребни су жива православна вера, искрено покајничко расположење, борба против греха и љубав према Христу. Свето причешће: Извор живота Целокупна Света Литургија својим молитвама, које не треба изговарати у себи, него верници треба да их чују, својим прозбама и химнама, припрема верне за учешће у чаши живота. Онај који није само обични посматрач, него и душом учествује у савршавању Тајне Божанске Евхаристије, задобија, прозбама и молитвама Свете Литургије, дух покајања, доживљава унутрашње умилење, иште милост Божију за своје грехе, сапутник је Господу на путу према Голготи, и душа му се освећује. Живи Господом. Са љубављу чезнући за Христом, скрушена духа прилази, причешћује се Телом и Крвљу Господњом и постаје Богоносац и Христоносац. Тако се учешће вернога хришћанина у вршењу Тајне Божанске Евхаристије запечаћује његовим причешћивањем Телом и Крвљу Христовом. То и јесте духовни живот. Без сталног причешћивања нема духовног живота. Божанско причешће је извор живота. Сам Господ је рекао: „Ко једе Тело моје, и пије моју Крв, има живот вечни“. Божанско причешће је лек бесмртности – „да онај ко од њега једе не умре“. Оно је лек јер је опроштај наших грехова и извор нашег освећења. Сједињује нас са Господом. „Ко једе моје Тело и пије моју Крв, у мени пребива и ја у њему“, рекао је сам Господ. Верници треба да се причешћују често По правилу верници треба да се причешћују на свакој Светој Литургији. Наравно, уколико се духовно труде и живе духовним животом. Честом причешћивању учи нас најпре сам текст Свете Литургије и позив свештеника, као што смо већ поменули. Верници заједно са свештеником преклињу Господа при сваком причешћивању: „и удостој нас да се неосуђено причестимо Твојим непорочним и животворним тајнама… на отпуштење грехова, на заједницу Светога Духа.“ Постоје и сведочанства из праксе и живота Цркве и из беседа Светих Отаца одакле се јасно види неопходност честог причешћивања. Дела Апостолска нас уверавају да су први хришћани „били постојани у апостолском учењу, у заједници, у ломљењу хлеба (тј. причешћивању) и у молитвама.“ Дакле, центар живота првих хришћана била је проповед Апостола и учествовање у Светој Тајни Божанске Евхаристије. Девети апостолски канон јасно говори о честом причешћивању: „Све верне који улазе (у Цркву) и слушају Свето Писмо, али не остају и за време молитве и Светог причешћивања, треба одлучити као оне који изазивају беспоредак у Цркви.“ Дакле, по овом канону од Цркве се одсецају они који се не причешћују на свакој Литургији. И Свети Василије Велики је по овом питању категоричан. Он каже: „Причешћивати се и узимати Христово Свето Тело и Свету Крв свакога дана очигледно је добро и корисно, јер Он сам јасно каже: 'Онај који једе Тело моје и пије моју Крв, има живот вечни.' Јер, ко сумња у то да учествовати непрестано у животу није ништа друго до вишеструко живети? Ми се, дакако, причешћујемо четири пута седмично: недељом, средом, петком и суботом, али и другим данима ако је празник неког од светих.“ Овај велики Отац Цркве нас обавештава да су се хришћани у његово доба причешћивали најмање четири пута седмично. А од новијих Отаца Цркве, Свети Никодим Светогорац, у свом делу о сталном причешћивању пише: „Причешћивање Светим Тајнама свих верника и ради свих њих, подразумева се и не бива тек ради свештенодејствовања Пресветог Тела и Крви Христове, него да се свим вернима ово Причешће разда, те је потпуно намењено свима ради њиховог причешћивања. А Свети патријарх Григорије Пети у својој енциклици о сталном причешћивању, коју је објавио 1819. год., пише: „Нипошто се не забрањује стално причешћивање, нити се захтева да прође период од четрдесет дана да би се хришћанин поново причестио, као што су то неки мислили.“ Све ово потврђује и Литургија пређеосвећених дарова Надаље, Литургија Пређеосвећених Дарова сама од себе громогласно потврђује праксу Цркве о сталном причешћивању. Литургија Пређеосвећених Дарова служи само тој сврси. Пошто се за време Велике Четрдесетнице, због тужног карактера овог периода црквене године, не служи Божанска Литургија која иначе има васкрсни карактер, Црква је створила такозвану Литургију Пређеосвећених Дарова, која је у суштини чин причешћивања, да би верни могли да се причешћују и током седмице. Дакле, не само суботом и недељом, када је дозвољено савршавање Свете Литургије у правом смислу те речи, него и средом и петком, раније освећеним хлебом живота. Ово је чиста, православна и кристално јасна истина о сталном причешћивању. Припрема за причешће пречистим тајнама Припрема за често причешћивање претпоставља, наравно, целокупан живот хришћанина. Није то припрема од само неколико дана. Прави хришћанин је дужан да увек живи са вољом Божијом као својим водичем. Компас његовог живота је реч Божија, онако како је изражава Свето Писмо и тумачи Православна Хришћанска Црква. Верни хришћанин проучава реч Божију, да би увек знао шта је Божија воља, и настоји да свој живот увек усклади са њом. И његове речи, и његова дела, и његове мисли, треба да се надахњују православним хришћанским учењем о животу. Треба да промишља православне хришћанске догме, да верује у њих, и да настоји да живи православно хришћански. Православна вера је и тачно правило вере у Бога, и тачно правило живота и делања. Хришћански живот је живот напора и труда да се живи истина православне хришћанске вере. То је живот молитве, честог учествовања у богослужењима и светим тајнама, живот са црквеном свешћу и савешћу у напорном подвигу борбе против греха, и у аскетском труду да се у животу примењују заповести Божије. То је, дакле, живот љубави, доброте, трпељивости, уздржљивости, чистоте, самоконтроле и свакодневног освећивања. Хришћанин који настоји да врлински живи по Богу и искрено војује у духовној борби, треба и може да се причешћује често, да би се крепио у свом духовном подвизавању и да би освећивао своју душу. Такав хришћанин има свог духовника, исповеда се с времена на време, односно кад због нечега осећа грижу савести. Њега апсолутно ништа не спречава да се причешћује често. Једино су смртни грех и непокајаност препрека човеку да се причешћује пречистим тајнама. Хришћанин који пази на свој живот и живи у трајном покајању, треба и може да се причешћује веома, веома често. Што је могуће чешће, а ако је могуће сваке недеље и на свакој Литургији. Посебности Да би човек могао да се причешћује пречистим тајнама те да непрестано буде сједињен са Господом, нарочито је потребно: прво , душевно стање чежње за причешћивањем Телом и Крвљу Господњом; друго, духовни живот, како смо га горе описали у грубим цртама; треће, одсуство мржње, осветољубивости и пакости према ближњима; четврто, добри односи са ближњима; не неправда према другима, него доброта и љубав према свима; пето, уздржавање од смртних грехова, живљење у духу непрестаног покајања и доживотна борба против греха, и шесто, молитвено расположење и љубав према Богу. Не тражи се посебан пост Онима који живе по Богу и често се причешћују, не прописује се посебан пост. Сви су хришћани, уколико не постоје озбиљни здравствени разлози, обавезни да држе канонима одређене постове током целе године. А то су: а) пост средом и петком, дакле уздржавање од меса, рибе, млечних производа и јаја сваке среде и петка током читаве године, осим Светле седмице и седмице од Педесетнице до недеље Свих Светих, као и седмице од недеље Митара и Фарисеја до недеље Блудног Сина, када је дозвољено јести све; такође је дозвољено јести све осим меса у Сиропусној седмици; б) постови: Часни или Велики пост, Божићни пост, Пост Светих Апостола или Петровски пост и Великогоспојински пост, уколико не постоје озбиљни здравствени разлози да се не пости. Пост је подвиг уздржања. То је велика врлина и дужност свих верних уколико им то здравље допушта. Држање поста од стране верних хришћана препушта се расуђивању њихових духовних отаца који га својој духовној деци приликом исповести због здравствених разлога могу и ублажити. Црква је човекољубива. Она увек користи такозвану икономију и има разумевања према људској слабости. Не постоји апсолутно ниједан канон који одређује или прописује посебан пост пре Светог Причешћа. Хришћанин који, по мери својих могућности и у зависности од свог здравља, држи пост средом и петком и светим канонима предвиђене вишедневне постове које смо горе набројали, може се слободно причешћивати сваке недеље и на свакој Светој Литургији, без икаквог, апсолутно икаквог додатног поста. Први су се хришћани причешћивали пошто су претходно јели на такозваним вечерама љубави. И Господ је предао тајну Божанске Евхаристије и дао да се Његови ученици причесте усред тајне вечере. Касније је Црква, из практичних разлога, установила причешће просто на таште, односно пре икаквог јела, не тражећи да се пости у претходне дане. А у пракси Црква је увек имала и Свете Литургије служене у вечерње сате спојене са Вечерњим следећег дана, када верни могу да се причесте слободно, под условом да су се у потпуности уздржавали од хране барем шест – седам часова. Просто је обичај, због страхопоштовања према овој светој тајни, да они који се често причешћују не узимају мрсну храну већ од претходне вечери. Веома је погрешно схватање појединих који се не причешћују на недељној Литургији, него се причешћују суботом, јер, наводно, суботом није дозвољено постити. Такав обичај и такво схватање представља заблуду и ниподаштавање Свете Литургије која се служи у недељни дан. Горе речено не важи за немарне! Горе речено важи за хришћане који се труде да живе по Богу. За оне, међутим, који су само по имену хришћани, а живе без духовних интересовања, немарним и непажљивим животом и не чувају се од греха – за такве не важи горе речено. Ти млаки хришћани обично се и не интересују за често причешћивање. Сматрају да је довољно да Причешћу приступе само два или три пута годишње, јер се, како то они кажу, тако ваља. Они који Причешћу приступају углавном о Божићу и о Васкрсу треба обавезно да се претходно исповеде и да посте у складу са мишљењем њиховог исповедника. Али ни млаког хришћанина ове врсте који само изјављује да је православни хришћанин, а притом нема изражена духовна интересовања, Црква, наравно, не занемарује, него и њега са нежном љубављу прихвата у загрљај. Он, међутим, не спада у живе чланове Православне Цркве. Верницима млаке вере по икономији се допушта да се причесте два – три пута годишње, и то увек после поста и исповести. Ово је православно учење Ово је православно учење о честом причешћивању. Ову истину громогласно потврђује и разглашава и сама Света Литургија, али и пракса и живот Цркве. Ретко причешћивање сведочи о опадању црквености и изопачавању православног хришћанског етоса. Сведочи, даље, о немарном животу, млакој хришћанској свести и савести и непознавању суштине и циља Божанске Евхаристије. Дакле, они који заговарају ретко причешћивање врше насиље над православним духовним животом, испољавају своје непознавање суштине свете тајне Евхаристије и налазе се у најжалоснијој прелести или заблуди. Беседа, Богословски часопис православне Епархије бачке Књига 6, Нови Сад 2004. , стр. 51 – 56. View full Странице

У Цетињском манастиру прослављена Мала Госпојина – храмовна слава манастира, служили Митрополити Амфилохије и михаловско-кошицки Георгије 21. септембра 2017. Светом архијерејском литургијом, резањем славског колача и славском трпезом хришћанске љубави у Цетињском манастиру је у четвртак, 21. септембра прослављен празник Рождество Пресвете Богородице – Мала Госпојина, храмовска слава ове светиње. Служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Митрополит михаловско-кошицки Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгије, који са шездесетак поклоника из своје Епархије борави у посјети светињама Митрополије црногорско-приморске. Саслуживало им је многобројно свештенство Српске, Руске, Грчке и Православне цркве Словачке и чеших земаља. У току Литургије Митрополит Амфилохије је миропомазао новокрштену слушкињу Божију Дарију. Након причешћа вјерних, Архијереји су са свештенством благосиљали славски колач, а онда је Митрополит Амфилохије у архипастирском слову поздравио Митрополита Георгија и његово свештенство и остале поклонике из Чешке и Словачке, као и госте из Русије и Грчке. Он је казао да je Цетиње град Пресвете Богородице. „Она је његова покровитељка откада је утемељен, јер је већина храмова у њему њој посвећена. Она је, сада заједно са руком Светог Јована Крститеља, са својом чудотворниом иконом коју је сликала рука апостола Луке, заиста покровитељ овога града“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је благодаран Пресветој Дјеви за данашње сабрање на Цетињу и позвао све присутне да се помоле Мајци Божијој да не дозволи утамничење иконе Богородице Филеримос у пећину на Цетињу, што је намјера овдашњих властодржаца. „Они су присвојили икону Пресвете Дјеве која припада Богу, Пресветој Дјеви и свима хришћанима на свијету. Она је као њихова, па они хоће да на њој паре зарађују, да је стрпају у пећину. Помолимо се Богу да ове године она буде враћена у ову светињу и да овај краљевски град испуни завјет краља и господара Николе и цара страстотерпца Николаја Романова о градњи цетињског саборног храма Свете Тројице“, казао је он. Рекао је да је данашње богослужење почетак градње храма Свете Тројице на платоу изнад Цетињског манастира, у којој треба да буду чуване рука Светог Јована Крститеља, икона Богородице Филеримске и честица Часног Крста. Митрополит Амфилохије се посебно осврнуо на реаговање дијела овдашње јавности на своју недавну бесједу у овом манастиру која се односила на значај светог крштења. Он је рекао да је тада говорио о томе да су сви они који су стварали Црну Гору били крштени и миропомазани. „Свједоци тога су и мошти Светога Петра Цетињскога, Светога Василија Острошкога и ове друге светиње. И онда сам рекао, можда је мало тешко, нешто што сам чуо од мога духовног оца авве Јустина. Он је то рекао у Србији неком Брозовом официру који га је послије рата посматрао и ругао му се у возу. Кад му је рекао да је и он Србин рођен у Шумадији, Свети Јустин му је рекао да се и волови рађају у Шумадији, да пасу шумадијску траву, али нијесу Срби“, казао је Владика Амфилохије. Он је објаснио да је тај случај поменуо и овдје за Црногорце. „Црногорци који нијесу крштени, Црногорци који нијесу миропомазани, који не вјерују у Бога, они не признају ни Светог Петра Цетињскога, Светог Василија Острошкога и њихову Светињу. А ја таквима кажем: По чему сте Црногорци? По томе што сте рођени у Црној Гори? Па и волови и козе се рађају у Црној Гори, али нијесу Црногорци и Црногорке. Јесу црногорски волови и црногорске козе, али нијесу Црногорци и Црногорке који су цјеливали и цјеливају мошти Светог Петра Цетињског и икону Мајке Божије, покровитељке овога града. Њену икону хоће да стрпају у пећину да на њој зарађују паре. Јесу ли то Црногорци, је ли то култура“, упитао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је Митрополиту Георгију поклонио копију иконе Богородице Филеримос, на што је Владика узвратио иконом Светог ђакона Светог Василија Острошког, за коју је рекао да вјерује да се ради о првој икони светитеља чије мошти су недавно откривене у острошкој светињи. Након Литургије је у трпезарији Богословије Светог Петра Цетињског приређена славска трпеза хришћанске љубави. Рајо Војиновић Фото: Јован Радовић © 1219-2016 Православна Митрополија Црногорско-Приморска НАПОМЈЕНА (СА ФБ ПРОФИЛА Г. ЈОВАНА МАРКУША, ЦЕТИЊЕ): МАКЕТА САБОРНОГ ХРАМА НА ЦЕТИЊУ КОЈИ ЈЕ ПОЧЕО ДА СЕ ГРАДИ НА ПЛАТОУ,,НОВА ЏАДА" У БЛИЗИНИ ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА 1934.Г. ПОСЛИЈЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА 1951. ПРИПРЕМЉЕНИ КАМЕН ЗА ХРАМ ОТЕЛА ГРАДСКА ВЛАСТ ЗА ИЗГРАДЊУ ЗГРАДЕ У КОЈОЈ СЕ ДАНАС НАЛАЗИ УПРАВА ЗА ЗАШТИТУ КУЛТУРНИХ ДОБАРА ЦРНЕ ГОРЕ, А ТЕМЕЉЕ У ВИСИНИ ЧОВЈЕЧЈЕГ ТИЈЕЛА ВРЕМЕНОМ РАЗНИЈЕЛИ РАЗНИ ОТИМАЧИ ЗА ИЗГРАДЊУ СВОЈИХ ОБЈЕКАТА. САБОРНИ ХРАМ НА ЦЕTИЊУ Прву скицу за Саборну цркву на Цетињу направио је архитекта Драгиша С. Милутиновић 1870. године. Није нам познато да је било конкретних активности на плану изградње Саборне цркве, све до 1910. Тада је на простору између Дома краљевске владе (садашњег Владиног дома) и „Биљарде“ била предвиђена локација за нову Саборну цркву, коју је у славу јубилеја педесетогодишње владавине краља Николе и проглашења Црне Горе за Краљевину, желио да подигне руски цар Николај II. Освећење камен-темељца обавио је митрополит Митрофан Бан са свештенством у августу 1910. године. Изградњом оваквог катедралног храма задовољила би се потреба становништва за простором који је потребан за молитву, с обзиром да је садашња манастирска црквица, која сада служи као катедрала Митрополије црногорско-приморске, сувише мала, јер у њу „не може стати ни стотину душа“. Али како је ускоро послије полагања камена темељца почео Балкански рат, затим и Први свјетски рат, замисао о подизању катедралног храма је остала неостварена. Поновну иницијативу за подизање велелепног саборног храма, дао је митрополит Гаврило Дожић. Цетиње, као сједиште Митрополије није имало репрезентативну цркву, и била је намјера да се подигне велелепни храм и посвети Светим апостолима Петру и Павлу. По замисли митрополита Гаврила, храм је требао да буде саграђен у романско-византијском стилу, са једним великим кубетом, као Високи Дечани и манастир Морача. Цијела црква је имала да буде саграђена од тесаног камена, а унутрашњи иконостас од мермера. Са одобрењем краља Александра, 1929. године предузете су мјере да се та давнашња замисао оствари. Исте године је расписан конкурс за израду идејних скица. Одзив стручне јавности је био изузетно велик. Данас се та грађа чува у Цетињском манастиру. Овом приликом историјска Tабља је изабрана као мјесто на коме ће се подићи нови храм. Намјера је била да се доцније, када се за то буду указале прилике, поред храма подигне и зграда Митрополије. Земљиште на коме је требала да се сагради црква било је више за 26 метара од нивоа вароши, тако да би се нови храм могао видјети са свију крајева вароши. Зидови су требали бити од камена, а кров прекривен бакром или оловом. 1) Припремни радови су отпочели 1934. године. Пробијен је и уређен пут до платоа изнад Цетињског манастира, локације будућег саборног храма. Приликом прављења усјека у брду отворио се улаз у Цетињску пећину, за коју су касније спелеолози утврдили да је богата спелеолошким украсима или „пећинским накитом“ ријетких боја. На потпуно припремљеном платоу урађени су темељи храма и отпочето је са градњом зидова, али је даљу изградњу прекинуо Други свјетски рат. Tемељи од лијепог тесаног камена опстали су све до средине педесетих година XX вијека. Поред плана да се у овај храм пренесу посмртни остаци краља Николе и краљице Милене, постојао је и план да се направи костурница борцима погинулим у Првом балканском рату, који су своје кости оставили за ослобођење Скадра од Tурака. Запис о овом плану можемо наћи у „Споменици прославе 25-годишњице ступања Црне Горе у Балкански рат и оснивање првог самосталног добровољачког батаљона у Црној Гори 1912–1937“, Цетиње 1938. године. 2.) Поновна иницијатива за изградњу саборног храма, на истој локацији, покренута је 1993. године, од стране Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског, скендеријског и егзарха Пећког трона др Амфилохија Радовића. фусноте: 1.) „Зетски гласник“, бр. 52, Цетиње, 1934, стр. 2. 2.) Ј. Б. Маркуш, „Повратак краља Николе у отаџбину“, Светигора, Цетиње, 2001, стр. 211-218.

Данас, 18. септембра 2017. лета Господњег, упокојио се у Господу Његово Високопреосвештенство Митрополит видински ДОМЕТИАН (бугарска Православна Црква), саопштила је видинска митрополија Високопреосвећени владика родио се 1932, а монашки постриг примио је 1959. године. У архијерејски сан хиротонисан је 1974., да би од 1987. године, дакле пуне три деценије био на челу Видинске митрополије, једне од највећих у Бугарској православној цркви. Као епархијски архијереј знатно је унапредио црквени живот и уживао поштовање поверене му пастве. Био је искрени пријатељ Српске православне цркве и народа. View full Странице

Osveštana barska katedrala Svetog Petra "Čekalo se 70 godina na ovaj sveti događaj, smjenjivali su se u stolici nadbiskupi Dobrečić, Tokić, Perkolić i ovaj pred vama, pričalo se o različitim lokacijama na periferiji." vijesti. me Foto: Radomir Petrić Autor: Radomir Petrić Pred velikim brojem crkvenih velikodostojnika i vjernika rimokatoličke crkve, te zvanica iz duhovnog i javnog života države i Barana ostalh konfesija, danas je u Baru održana posveta-svečano otvaranje katedrale Svetog Petra apostola na Topolici. Ovim povodom, svetu misu služio je nadbiskup barski u mirovini Zef Gaši, za čijeg je pontifikata počela gradnja katedrale. "Čekalo se 70 godina na ovaj sveti događaj, smjenjivali su se u stolici nadbiskupi Dobrečić, Tokić, Perkolić i ovaj pred vama, pričalo se o različitim lokacijama na periferiji. Napokon, imajući u vidu značaj Nadbiskupije barske koja je najstarija vjerska institucija u Crnoj Gori, donijeta je odluka u SO Bar devetog marta 2006. o ovoj lokaciji u centru Bara u kojem vijekovima žive ljudi raznih vjera u skladu, što je viši oblik od tolerancije. Taj suživot je bogatstvo barske kotline i uz zeleni tepih barskih maslinjaka njeno duhovno bogatstvo što sjedinjuje i unaprjeđuje stare i mlade generacije. Nadbiskupija barska će katoličkom širinom razvijati taj duh i ubuduće", rekao je monsinjor Gaši. On je akcentovao da za patrona katedrale nije slučajno izabran sveti Petar, “simbol jedinstva, čvrstine i bratstva, svetac cijelog hrišćanstva”. Monsinjor Gaši je dodao da se Barska nadbiskupija s pravom diči svojom istorijom, te da če sveti Petar kao simbol upornosti biti zaštitnik ove diocese koja slavi milenijum postojanja . "Sveti Petar je djelima dokazao da vjeruje u Hrista pored kojeg je umro mučeničkom smrću. Neka ovaj prelijepi hram bude dokaz naše vjernosti Bogu i njegovoj crkvi. Podsjećam da je 16. juna 2006. postavljen kamen temeljac za katedralu koji je blagoslovio kardinal vašingtonski Teodor MekKarik, a da je 30. juna 2010. počela gradnja hrama", dodao je Gaši. Papski nuncije za Crnu Goru i BiH Luiđi Percuti čestitao je svima koji su dali doprinos gradnji “ovog divnog hrama”, ističući zalaganje monsinjora Gašija, te ukazujući da je dosanjani san gradnjom katedrale dao snagu i energiju katoličkoj zajednici u Baru. "Želim da ovo bude otvorena crkva za sve, kao majka svih barskih crkava", rekao je Percuti. Čestitajući Nadbiskupiji barskoj ovaj hram ispred patrijarha SPC Irineja i u lično ime, mitropolit crnogorsko primorski Amfilohije poklonio je nadbiskupu Roku Đonlešaju Raspeće Hristovo i ikonu. Mitropolit Amfilohije kazao je da je sveti Petar ispovijedio Isusa Hrista kao mesiju i sina Božijeg “i na toj njegovoj ispovijedi je utemeljena crkva Hristova”. Predsjednik Opštine Bar dr Zoran Srzentić istakao je da je ovo zdanje duhovno obogatilo Bar u kojem je Nadbiskupija osnovana još u XI vijeku, te da je duhovni centar “iz kojeg će zračiti poruke mira i ljubavi, ali i kulture i umjetnosti”. Generalni vikar Nadkbiskupije Paško Gojčaj rekao je da je gradnja katedrale koštala 3,5 miliona eura, te da su među donatorima najveći bili crkvene organizacije i pojedinci iz Vatikana, Italije , Njemačke i SAD. Nadbiskup barski Rok Đonlešaj zahvalio je na dolasku papskim nuncijima, kardinalu Ernestu Simoneu, predsjedniku biskupske konferencije biskupu zrenjaninskom, nadiskupu beogradskom, biskupu kotorskom Iliji Janjiću, nadbiskupima Tirane i Skadra, biskupima subotičkom, banjalučkom, dubrovačkom šibenskom i mostarskom. Na svečanosti su bili i ambasadori Hrvatske i Italije, ministar Mehmed Zenka, potpredsjednik Skupštine Crne Gore Genci Nimanbegu, predsjednik Opštine Ulcinj Nazif Cungu, predsjednik SO Bar Radomir Novaković, predsjednik Jevrejske zajednice Crne Gore Jaša Alfandari, protojerej barski Slobodan Zeković, predsjednik Odbora Islamske zajednice Bar Ćazim Alković. Svečanost je uveličao hor Nadbiskupije barske kojim su dirigovali profesori Marko i Ivona Klepić. Otvoren Pastoralni centar rtcg.me Svečanom Svetom misom danas je otvoren Pastoralni centar nove konkatedrale Svetog Petra Apostola u Baru, na Topolici, prenosi Bar info. Foto: Bar info Misu je, pred nekoliko stotina vjernika iz Bara i regiona, ali i brojnih turista iz svih krajeva svijeta, služio kardinal Peruđe Gvaltjero Baseti, uz sasluženje nadbiskupa barskog Zefa Gashija, te biskupa Kosova Dede Gjergjija i biskupa Sape Lučana Augustina, na četiri jezika latinskom, italijanskom, albanskom i našem, dok su misne poruke vjernici čitali i na engleskom i poljskom jeziku. Svečana misa bila je posvećena nadbiskupu barskom Đovaniju Pjan de Karpineu, koji je bio upravo iz Peruđe a stolovao je u Baru od 1252. godine. „Đovani je bio poslan od Pape u daleku Mongoliju da bi navijestio tim narodima dobru vijest Jevanđelja i da bi ponio riječ mira. Tako smo i mi danas poslani u brojni narod koji je i u našoj staroj Evropi izgubio pravac bogatstva, jevanđeoskog bogatstva, i ne traži više hleb života koji je bio ishrana u mnogim vjekovima. Mi smo nasljednici slavne istorije, života i svetosti, koja nam dolazi od prošlih vjekova, izvor civilizacije i ljepote. Iako su ponekad zlo i nasilje prodirali u naše kuće i gradove, izvorni navještaj Jevanđelja u svojoj bistrini je bio uvijek nagovještaj mira i oslobođenja“, rekao je u svojoj propovjedi kardinal Baseti. Brojne zvanice na misi (foto: Bar info) Gost iz Italije je barskom nadbiskupu poklonio svečanu odeždu i zlatni kalež, rad majstorske radionice iz Peruđe, a biskupima specijalno izrađene medalje. Nadbiskup barski Zef Gashi zahvalio se visokim crkvenim gostima iz Italije, Albanije i sa Kosova, „djeci i brojnoj pastvi iz svih krajeva koji su za ovu priliku došli u Bar“, a posebnu zahvalnost uputio je inženjeru Caričiću, koji je projektovao katedralu čiji se završetak očekuje do kraja godine. Foto: Bar info Poseban ton Svetoj misi dao je hor „Naša lipa“ iz Hrvatskog zagorja, koji je u Crnu Goru došao samo za ovu priliku. Do septembra će se Svete mise nedjeljom služiti u Pastoralnom centru konkatedrale, koji će, kako je istakao župnik barski don Simo Ljujić, „ubuduće služiti za katihezu, ali i za promocije knjiga, konferencije, i svečane skupove za potrebe Nadbiskupije, ali i čitavog Bara“. ФОТОГРАФИЈЕ СА ФБ ПРОФИЛА Г. ЈОВАНА МАРКУША

Извор:http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=267845 Његово високопреосвештенство новоизабрани митрополит дабробосански Хризостом свечано је данас устоличен и уведен у трон у Храму Рођења Пресвете Богородице - Саборној цркви у Сарајеву. Устоличен митрополит дабробосански ХризостомФото: РТРС Овом свечаном чину претходила је Света архијерејска литургија, коју је служио Његова светост патријарх српски Иринеј уз саслужење архијереја и свештенства СПЦ. Патријарх је са епископима и свештеницима причестио вјерни народ у Саборном храму, а чином причешћа завршена је Света архијерејска литургија. Након тога званицама и вјерницима бесједом се обратио Његова светост патријарх српски Иринеј, послије чега је прочитана одлука Сабора СПЦ да на трону даборобосанских митрополита сједи митрополит Хризостом. Церемонија устоличења завршена је бесједом митрополита Хризостома, који је рекао да са великим оптимизмом преузима управљање Митрополијом дабробосанском. Сарајево: Церемонији устоличења новоименованог митрополита дабробосанког Хризостома присуствоавли су и многи званичници (Фото: Срна) Светој архијерејској литургији присуствовали су, заједно са бројним вјерницима, предсједник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић, министар саобраћаја и веза Републике Српске Неђо Трнинић, директор Републичког сектераријата за вјере Драган Давидовић, члан Предсједништва БиХ из реда српског народа Младен Иванић, министар спољне трговине и економских односа БиХ Мирко Шаровић, министар правде Србије Нела Кубуровић. Свечаности је присуствовао и амбасадор Русије у БиХ Петар Иванцов, амбасадор Србије у БиХ Станимир Вукичевић, високи представник у БиХ Валентин Инцко, врхбосански надбискуп кардинал Винко Пуљић, представници Исламске заједнице БиХ, Јеврејске заједнице БиХ и представници међународне заједнице, те начелници општина и градоначелник Источног Сарајева и представници политичког и друштвеног живота. На Литургији поводом устоличења новоизабраног митрополита учествовали су Хор Српског пјечавког друштва "Слога" из Сарајева и Хор смјера за црквену музику и појање Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву. Владика Хризостом је 61. митрополит Митрополије дабробосанске, коју је 1221. основао Свети Сава. Епископ Хризостом изабран је за новог митрополита дабробосанског на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном у мају ове године. Сарајево: Устоличење новоименованог митрополита дабробосанског Хризостома - Патријарх Српски Иринеј предводио је свету архијерејску литургију у Храму рођења Пресвете Богородице у Саборној цркви (Фото: Срна) Епископ Хризостом је на трону дабробосанских митрополита насљедник блаженопочившег митрополита Николаја, који је Митрополијом управљао од 1992. до 2015. године. Школске 1968/1969. године уписао се у петоразредну Богословију у Манастиру Крки, коју је са одличним успјехом окончао школске 1973. године. Још као ученик 4. разреда Богословије примио је монашки постриг, а замонашио га је владика далматински Стефан Боца на бденију уочи празника Рођења Пресвете Богородице /Мале Госпојине/ 20. септембра 1971. године давши му на монашењу име Хризостом. У чин ђакона рукоположен је на Крстовдан 27. септембра 1971. године, а у чин јеромонаха у Манастиру Крки 10. јуна 1973. године, када га је рукоположио тадашњи епископ далматински Стефан Боца. Године 1974. након одслужења војног рока постављен је за секретара Црквеног суда у Епархији далматинској у Шибенику. Благословом владике Стефана, уписао је ванредне студије теологије у Београду на Богословском факултету, али је због обавезе у Епархији далматинској и парохији скрадинској, коју је по потреби опслуживао, прекинуо ванредно студирање на Богословском факултету у Београду. Већ 1975. године Свети архијерејски синод га је на препоруку владике Стефана упутио на редовне студије теологије у Букурешт, али због политичких разлога /инфорбировска афера Дапчевић/ тамо никада није отишао. Због те "афере" крајем јануара 1976. године владика Стефан га шаље у Солун ради учења грчког језика и припрема за упис на редовне студије теологије на Аристотеловом универзитету у Солуну, који је завршио 1980. године. За све вријеме студирања у Солуну редовно је одлазио на Свету Гору Атонску и боравио, прије свега, у Манастиру Хиландару и другим светогорским манастирима. Посебно је био духовно везан за старца Никанора /Савића/, тадашњег првог епитропа хиландарског. Од њега је много научио, а молитва старца Никанора била је да послије завршених студија остане у Хиландару. Његову молбу и жељу тада млади јеромонах Хризостом је осјетио и прихватио, па је одмах по положеној заклетви на крају студија отишао у Хиландар и примио послушања ефимериоса и секретара манастира за грчки језик. Међутим, због инсистирања тадашњег владике далматинског Николаја /потоњег Митроплита дабробосанског/ да се врати у Манастир Крку и да буде наставник у тамошњој Богословији почетком 1981. године, јеромонах Хризостом се вратио у свој постриг Манастир Крку, у којој је од септембра 1981. до септембра 1991. године био наставник, васпитач, главни васпитач, манастирски економ, гостопримник, кустос новоотворене ризнице Манастира Крупе, администратор парохија ђеврсачке, скрадинске и брибирске. У мају 1991. године Свети архијерејски сабор СПЦ изабрао га је за првог епископа новоосноване Епархије бихаћко-петровачке, а устоличен је одлуком Светог архијерејског синода 4. августа 1991. године у Храму Светог Саве у Дрвару јер је Катедрални храм у Босанском Петровцу био у фази реконструкције. У Епархији бихаћко-петровачкој остао је 22 године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ, 1. јуна 2013. године изабран је на упражњену катедру епископа зворничко-тузланског, а 13. јула 2013. године устоличен је у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Бијељини. Послије четири године архипастирског рада у Епархији зворничко-тузланској, одлуком Светог архијерејског сабора 24. маја ове године владика Хризостом изабран је за митрополита дабробосанског. Извор: Срна Додик и Цвијановићева честитали устоличење митрополиту дабробосанском Предсједник Републике Српске Милорад Додик упутио је честитку Његовом високопреосвештенству митрополиту дабробосанском Хризостому поводом устоличења на ту часну и одговорну дужност и упутио му најљепше жеље за успјех у светој мисији духовног вође и свјетионика вјерном православном народу. Милорад Додик и Жељка Цвијановић (Илустрација: РТРС)http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=267856 "Нека Вам Господ Бог по милости својој подари изобиље снаге и мудрости за остваривање ове високе дужности у служби наше Свете Цркве и народа који Вам је повјерен", истиче се у честитки предсједника Републике. Додик је навео да је дубоко увјерен да ће митрополит даборобосански Хризостом, обављајући ову часну и одговорну дужност, наставити да јача јединство и слогу и обнавља вјеру и наду на путу мира и узајамног поштовања међу народима и свим људима добре воље, саопштено је из кабнета предсједника Српске. Предсједник Владе Републике Српске Жељка Цвијановић пожељела је новом митрополиту да у здрављу и миру врши свету дужност духовног вође и чувара традиције православног народа. "Увјерена сам да ћете у вршењу ове часне дужности српске православне вјернике својом мудрошћу и духовном снагом водити на путу јединства, разумијевања, толеранције и поштовања", наводи се у честитки премијера Српске. Цвијановићева је честитку упутила у име Владе Републике Српске и у своје име, саопштено је из кабинета предсједника Владе Републике Српске. У Саборној цркви у Сарајеву данас је обављен чин увођења у трон новоизабраног митрополита Хризостома. View full Странице

У манастиру Тумане код Голупца, на празник Светог Јакова Новог, у понедјељак 21. августа 2017. године је одржано величанствено молитвено сабрање у славу Божију, а у част туманских Синаита и чудотвораца. Уз молитвено присуство око стотину свештенослужитеља, 50-ак монахиња и неколико хиљада христољубивих душа из свих крајева Србије, Црне Горе и Републике Српске Свету Архијерејску литургију служили су Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ Пожаревачко- браничевски Господин Игнатије уз саслужење великог броја свештенослужитеља из свих Епархије наше Свете Српске православне Цркве. Након прочитаног Јеванђеља, изузетно надахнутом и поучном бесједом преподобном монаштву, часном свештенству и вјерном Лаосу обратио се Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. На тонском запису бесједе Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и овом извјештају благодаримо оцу Игору Карановићу. Извор: http://www.svetigora.com/node/21374 http://manastirtumane.org/mitropolit-amfilohije-bog-pohodi-narod-svoj-saljuci-mu-svete-ljude-svoje-svetigora-com/ View full Странице

Беседа Митрополита Амфилохија после Свете Литургије служене на дан Св. Јустина Философа и Преп. Јустина Новог Ћелијског у ман. Ћелије код Ваљева, 14. јуна 2017. године. Беседа је веома емотивна и говори о бившем владици Артемију, сада Марку (Радосављевићу). Извор: Поуке.орг View full Странице

Неславно пропадање славних новина 16. Јул 2017 - 15:24 Неславно пропадање славних новина или како се „Вечерње новости” против банкрота боре лажима о Српској Православној Цркви Четворогодишње стрмоглаво пропадање „Вечерњих новости“, очај запослених и њихова молба држави као сувласнику да њих и њихову кућу спасе од менаџмента, урушавања тиража свих издања, мобинга, изгубљених парница, вишемилионских дугова и, напослетку, блокаде рачунâ пред банкрот, – за који се надамо да ће ипак бити избегнут, – из нашег угла ишли су упоредо са кардиналном променом уређивачке политике према Српској Православној Цркви. Да неистине са насловне и четврте стране „Вечерњих новости“ од 15. јула нису толико бруталне и злонамерне, на њих се не бисмо ни осврнули. Али, када на половини насловне стране стоје речи „Шок на крају рада Комисије – ПОТПИСАНО: СТЕПИНАЦ ЈЕ МУЧЕНИК?! У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима“, јасно је да уредништво „Новости” потура читаоцима отровну лаж да су српски чланови Мешовите комисије за дијалог о Степинцу мал’те не потписали његову канонизацију. Тиме, очевидно, жели да код верникâ изазовe крајње неповерење према Светосавској Цркви. Да бисмо покушали да разумемо мотивацију уредништва за такав однос према Српској Цркви, вратимо се на 18. јануар претходне године! Тада су „Новости”, после посете званичне црквене делегације Ватикану, објавиле: „Новости сазнају: СПЦ у Ватикану уговарала папину посету Београду“. Наравно, на сличан начин писала је о овом догађају и загребачка штампа. Да би повукли ову измишљотину, „Новостима” нису била довољна ни два званична писмена демантија из врха Српске Цркве, ни изјава Одељења за штампу Свете Столице, ни изјава митрополита Амфилохија. За уредништво „Вечерњих новости“, и тада и данас, важно је једино шта каже (или налаже?) Загреб, односно део тамошњег политичког и црквеног естаблишмента који би имао користи од канонизације надбискупа Степинца. Искључиво у том светлу може се разумети зашто у чланку од 15. јула, без икакве задршке или опреза, горљивије него у загребачкој штампи, „Новости” немилосрдно ваде речи из контекста, фалсификују, тенденциозно и искривљено, а у корист хрватске стране, тумаче поједине ставове заједничког саопштења, измишљају непостојеће саговорнике из црквених и научних кругова, све до измишљања и стављања под наводнике апсолутно непостојеће реченице: „Степинац је мученик и исповедник вере Римокатоличке Цркве“. Да нема места чуђењу због оваквих поступака него да се ради о доследном праћењу каптолске диригентске палице, потврђује и то што, на пример, део саопштења, оригинално написаног на италијанском језику, који гласи: „Si è pure potuto illustrare la vita e il ministero di un importante рastore cattolico, in un periodo particolarmente travagliato della storia“, наводе по нетачном хрватском преводу, – „... Живот и служба једног угледног католичког пастира у посебно тешком историјском периоду..“, а не правилно: „... Живот и служба једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду“, како стоји на званичној интернетској страни Српске Православне Цркве. Коме и због чега је било потребно да свесно даје погрешан превод заједничког саопштења, нама је јасно, а јасно је и због чега несавесне преводиоце, свесне тога шта и зашто раде, следи уредништво „Новости“. Поред загребачких диригената, са српске стране једини саговорник „Новости“ заправо је био др Вељко Ђурић Мишина, еnfant terrible српске историографије, трудољубив и вредан истраживач, али и човек који ће остати запамћен како по недоличном писању о двојици корифејâ српске науке, академику Василију Крестићу и професору др Србољубу Живановићу, тако и по неодговорном и неаргументованом коментарисању учинка српског дела Мешовите комисије о Степинцу, управо у „Новостима” од 15. јула. Он за „Новости” представља и црквене и научне кругове, а њему се причињавају игре у режији политичких и других чинилаца. Он громопуцатељно, али сасвим неутемељено, проглашава: Хрвати однели победу! Није него... На његову жалост и на жалост „Новости” и њихових новинара који, свесно или несвесно, пишу као чланови хора под диригентском палицом загребачког Каптола, ситуација је потпуно другачија: српски део заједничке комисије, заједно са врхунским српским историчарима, изнео је, за православно схватање живота и светости, за православни етос, снажне и убедљиве аргументе за своје ставове. Истина је да те аргументе хрватска страна у дијалогу није прихватила, као што ни наша страна није прихватила њене аргументе. То значи израз „и даље различита тумачења” (интерпретације) двеју страна, а не прихватање Степинца као светитеља и мученика од стране српског дела Комисије, како безочно и бесрамно импутирају новинари „Вечерњих новости”. У складу са постигнутим договором, без обзира на фалсификате, притиске и кампању коју у Хрватској води Каптол, а у Србији незнавени пропагатори каптолске „истине” о Степинцу, попут уредникâ и новинарâ „Вечерњих новости”, Српска Православна Црква неће износити у јавност аргументацију наше стране све док се рад Комисије потпуно не приведе крају, осим уколико колеге из Загреба у међувремену не прекрше договор. Напослетку желимо да изразимо жарку жељу и упутимо молитву Господу да, зарад читалаца и запослених, одговорни у држави нађу решење за опстанак „Вечерњих новости“, а да их убудуће воде људи који спас од финансијског банкрота неће тражити у духовном и моралном банкроту, односно служењу оним круговима који нам не мисле добро. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, председник српског дела Мешовите комисије за дијалог о Степинцу, и епископ бачки Иринеј, члан исте Комисије View full Странице

Ми се не питамо увек каква испитивања пролазе људи који су решили да посвете цео свој живот служећи Богу. Ово је рекао Његово Блаженство Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, уочи Дана Ангела, Светог Онуфрија Великог, у интервјуу Информативно-просветној служби УПЦ. "Једна је ствар доћи у манастир на два или три дана, недељу или чак годину дана, знајући да ћете отићи из манастира и наставити да водите другачији начин живота. Друга је ствар - када особа бира пут сопственог живота. Ова особа ће имати јаку духовну борбу, сам ђаво биће против тог човека, покушавајући да га заведе. Најчешће, ђаво нас наводи у пад и пролом, дубоко нас озледи, али ако онда устанемо, кроз стицање духовног искуства, његов следећи напад, биће искушење којем можемо да одолимо. Онуфрије Велики био је један од оних славних испосника који могу да нас подуче овој духовној борби, коју су и сами прошли. Не треба само веровати у Бога, човек мора себе да се повери Богу. Када се особа поверава Богу, отвара јој се пут који води до истине, пут знања о Богу. Онда човек почиње да у свом уму, осећа вољу Божију. Дакле, Онуфрије Велики се понизио пред Богом и то нам је најдрагоценије духовно наслеђе светитеља. Земаљски живот човека је кратак, има свој почетак и крај. Овај живот смо добили да бисмо показали своју оданост Богу, љубав према Богу и ближњем, као носиоцу слике Божије. Манифестација ове љубави је различита. Понекад захтева малу жртву, а понекад сведочење током читавог живота. Онуфрије Велики, као и други пустињски оци, био је сам спреман за сведочење целог свог живота. Наш Бог не захтева велике жртве, али очекује једну ствар - да ближњег прихватамо онаквог какав јесте. Не смемо да постављамо услове: "Ако постанеш бољи, онда ћу те толерисати. У супротном, не могу да те поднесем. " Бог нас све толерише, али с времена на време смо веома грешни, ни не приметивши то за себе саме"- рекао је Предстојатељ. View full Странице

Зоран Ђуровић: Митрополит Николај на Теорију еволуције Митрополит Месогејски и Лавротикијски Николај је један од ретких на светском нивоу истакнутих научника који је у мантији. Пре него што се посветио Богу владика је био научни консултант при Националној ваздухопловној и свемирској администрацији САД (NASA) и био је познат по својим иновационим истраживањима у области астрофизике, механике, медицине и биоинжењерије. На челу је првог Центра за биотику и деонтологију у Грчкој и председник је Синодалног комитета за биоетику Јеладске Цркве. На Харварду је магистрирао астрофизику и докторирао медицинску технологију, у Солуну докторирао теологију. Као хирург је смислио помоћни метод при операцији срца. Оставивши НAСА-у и велики академски успон отишао је на Свету Гору да се замонаши. Након извесног времена изабран је за епископа и данас је митрополит Месогеје и Лавротике, наставио је да се бави научним радом. У једном интервјуу одговара на Теорију еволуције. Одломак се налази у књизи Αν υπάρχει ζωή, θέλω να ζήσω (If Life Exists, I Want To Live), translated by John Sanidopoulos. Текст је кратак и јасан и добронамерним људима у цркви говори довољно какав став би требало имати око теорије еволуције, јер га предлаже човек који је ауторитет како у научном, тако и у духовном. Моја маленкост до речи потписује овакав приступ. Питање: Као особа која верује у Бога, какав је ваш поглед на некога ко жели да се бави савременим истраживањима, посебно онима која ипак на крају изазивају Бога, као што је генетски инжењеринг, космологија или неурологија? Одговор: Истраживање које се спроводи да би оспорило Бога, болује од предрасуде. Истраживање се врши да би се открила научна истину. Какав би био проблем са неким ко желе да прошире хоризонте својих мисли и знања? Богу се на тај начин боље прилази. Бог није идеологија коју би требало да свим средствима бранимо, него ми верујемо у Њега, јер је Он Истина. У том смислу, чак и научна истина открива га. Ако је Он још увек за дискусију, време је да сазнамо више о њему. Верник који се боји научног истраживање, боји се истине. Можда је он верник који не верују. Питање: Шта бисте рекли о теорији еволуције? Зар она није у супротности са учењем Цркве? Одговор: У вези са овом темом, учење Цркве се заснива на инспирисаној књизи Постања. Она није књига о физици или биологији. Важна ствар о којој се говори није да ли је Бог обликовао човека од земље и где ју је нашао, него да је човек направљен «по слици Божијој и налику». Све остало спада у детаље. Како наука може да поткопа ово? Осим тога, ако наука побољшава наше разумевање овог света и нашу слику о Њему, зашто би то било изазивање Бога? Највише што можемо рећи је да боље разумемо неке ствари. Човеково наликовање на Бога, а то је да смо начињени са божанским животом и угравирани са циљем да наликујемо божанству, то наука не може да промени. Иако неки научници то могу са арогантношћу да покушавају да провоцирају. Питање: Дакле, није битно да ли човек потиче од животиња? Одговор: Оно што је битно је божанско порекло човека и његов однос са Богом, наиме да нас је Бог створио, а не како нас је створио. Такође, није опасност да човек потиче од животиња, већ могућност да ћемо завршити као они: «Људи, упркос њиховој части, не претрајавају, они су као звери које нестају» (Псалам 49:12). И док је наш циљ да будемо као Бог, зашто покушавамо да докажемо да смо животиње? Проблем, дакле, није научна потврда еволуције, него залагање за болесног тумачење исте. Ово последње не доказује непостојање Бога, него потврђује острашћену кратковидост човека. Заменити божанску сврху са једном несмотреном дегенерацијом на животињу! Чак се ни животињама то не би допало. Питање: Али имамо битних сличности са животињама и треба да се одгонетне њихова важност. Одговор: Интересовање за нашу сличност са животињама изненађује ме. Када би било сличног интересовања за наш афинитет са Богом, колико би била другачија ствар! Ваљало би да откријемо значење овог афинитета. Што се тиче животиња, сигурно има сличности. Наше тело на овај или онај начин, подсећа на тела виших примата. Ми се чак можемо учити на основу инстинктивних врлина животиња. Имамо много примера који се налазе у Светом Писму. Христос каже у Беседи на гори да «гледамо на птице небеске» и на који начин можемо да их имитирамо. Али, шта је битно у нашем разликовању у односу на животиње? Човек је психосоматско биће. Ово је извор његове вредности. Време је да окренемо пажњу са наше сличности са животињама ка могућности наше сличности са Богом.

Управо је објављен пун текст новог издања о учешћу СПЦ на Светом и Великом Сабору на Криту. Књига садржи пресаборске ставове српских архијереја, њихова пуна излагања на Критском сабору, рецепцију Критског сабора од наших еминентних теолога, архијереја и професора Богословског факултета, као и посебну свеску свих одлука Сабора на јелинском и у српском преводу. Књигу је приредио: презвитер др Гајо Гајић Пун текст предговора митрополита г. Амфилохија: http://www.spc.rs/files/u5/2008/2/odluke_sabora_predgovor_mitropolit_amfilohije1.pdf View full Странице