Претражи Живе Речи Утехе

Исфлекан, али не прљав. Раса пробушена, поцепана, закрпљена, истрошена, кратка, накриво одевена. Раскопчан око врата. Скуфија стара, знојава, изношена, набачена на главу какобило, никада како треба. Чарапе кратке, савијене на доле, виде се ноге, сасвим црвене, отечене. Ципеле у јадном стању; увек одлепљене, упропашћене. Све старо, у ритама, за бацање. Можда све то овде задобија вредност и служи свом циљу скривања ризнице. Фигура посебна, накрива. Слика лоше урађена. Лице оштрих црта. Неуобичајено. Дивље. Тамнопуто. Пуно бора. Очи проницљиве, оштре. Тело дебело, нескладно, тешкопокретљиво. Форма обимна, незграпна. Запуштено. Ход тежак, несиметричан. Глас као гавран. Оштар, тврд, нагао, безбојан. Када пева постаје још гори, руши се сваки осећај музикалности. Потпуно одсуство музикалности. Реч изобилна, али без структуре, скаче са теме на тему. Начин неорганизован, овлашан, често без дискреције, непредвидив. Литург који прави неред. Све помера са свог места. Само Свети Путир остаје на свом месту, збринут и непоколебив. Поредак узмиче пред збрком, а типик пред бучним тумачењима, навике се изобличавају. Као што он сам воли да каже: „мирујем… немиран“. Поред њега, ако си важан, биваш приморан да ћутиш, да заборавиш на свој значај или се изнутра буниш. Ако проговориш, трошиш своје достојанство. Ако си детенце, прво се уплашиш, а затим полудиш од одушевљења. Ако си његов, трпиш и збуњујеш се. Ако си у часу богослужења и пожуриш да учиниш оно што знаш, чујеш оно што никада ниси ни помислио. Ако си организован, сасвим губиш ритам. Ако си како треба, не знаш где да се сакријеш. Тип несистематичан, несиметричан, хаотичан. За вид и за слух готово одбојан. Ако судиш и размишљаш, биваш саблажњен. Ако останеш при томе што видиш и не размишљаш, одбацујеш га са манијом. Речено је статуа, слика, изглед човека. Сигурно мало претеран у негативном нагласку. Надам се да ћу у наставку успоставити равнотежу. Загонетка Глас његов непријатан, ритам непостојећи, рима тешка; али реч његова магична, нечувена, аутентична, аутентична, истинита по садржају. Изглед његов, непривлачан; али поглед магнетичан, проницљив. Појава чудна, али његов додир егзистенцијално миловање. Из далека – дивља звер; из близа детенце… 76 година. Велико дете! Када га гледаш, показује се нељубазним, те журиш да га осудиш; када га упознаш, пред собом видиш једног ретког господара. Осим речи, он увек има и нечег материјалног да пружи. Он никада не заборавља доброчинство и искрено озвраћа захвалност, увек изворно, искусно али без претварања. Увек га престиже. Када га слушаш спонтано, он је тежак, распарчан, неусаглашен; ако га пратиш жедно, он је река мудрости, извор истине, доживљај духовне различитости, слутња јединствене вредности. Као цвет пун трња, које штите своју ризницу. Дивљи цвет који ипак рађа живот и миомирише. Сасвим је стран цвећу из цвећара за трговину. На њему ничега намештеног. Ничега извештаченог. Сасвим без технике. Недодирнут историјским током, друштвеним схватањем, лажју компромиса, али веома присутан у збивањима. Он је и епископ. Никаква веза са уобичајеном сликом епископа. Ни стил, ни начин, ни реч, ни израз лица не указују на уобичајено. Његова архијерејска митра, панагија, дикирије и трикирије, одежде, све је чудно. Али све слободно од експлоатације тржишта, од навика многих, од преовладавајућих менталитета. Све следи ритам практичне логике, следи ритам његове слободе. Немогуће га је клонирати, опонашати. Он ништа не крије. Нема никаквог покушаја да улепша ствари да заокружи реч, шта више, он спонтано погоршава слику о себи. Помаже ти да му нанесеш неправду. Можда чак није ни свестан тога. Непретенциозан. Супротан лицемерју. Заиста истинит. Ко је он. Шта хоће свим тим? Шта представља? Да ли јесте или се показује? Да ли је неблагородност то што има, или у себи скрива ризницу господства? Да ли је својеглав, чудан или скривени великан? Личност Ум блистав и просвећен. У свему гибак и лако покретан. Знања недокучива. Памћење бескрајно. Мисао брза. Хитрина и живост. Суд и синтеза јединствени. Поима дубоко. Још дивније од знања и доживљаја његова креативно понирање у тајну истине и живота. Ширина схватања. У њему места има за све; у уму, али много више у срцу. Он је васељенски и свесветски и надсветски човек. Присуство пуно сигурности и силе. Савестан и храбар. Неустрашив. Смелост и иницијатива. Младост и свежина. Креативан и разоран. Пун живота. Предањски и новатор. Шаљив и дубок. Пун истине. Дубоко његово сродство са веома дубоком прошлошћу, предањем; јака његова веза са оним што је даље од есхатона. Борац са временом и његов победник. Јединствен. Непоновљив. Пун слободе. Познавање историје задивљујуће, светоотачки осећај убедљив, богословска равнотежа неуобичајена, ретко познавање философије, познавалац детаља истине, и њених тајни. Уопште није важно где се родио; шта и где је студирао, где је путовао, колико књига је написао. Није налик ни на кога, срећом. Не личи ни на добре ни на велике. Он има своју доброту и своју величину. Он је прави велики човек. Он увек говори о тајни божанског Оваплоћења. Христос – савршени Бог и савршени човек, Богочовек. На тој основи веома божанствен и веома човечан, и више од тога: оба заједно; и веома смирен. Срце које се прелива добротом, спремно за највећу жртву. Друштво његово су напаћени, заборављени, наги, онеправдовани. Учен као ретко ко, друштвен као нико. Пријатељи његови – деца. Дете је и он сам. Мудрост старца, једноставност детета. Остареће и остаће дете. Прима Царство Божије као један од те деце. Он постаје свима све и чини све „најмањој браћи Господњој“. Наизглед диваљ, а у срцу светост. Без благодати у слици, пун благодати у личности. Пун љубави и апсолутно слободан. … Благодаримо њему. Митрополит Николај (Хаџиниколау) о владици Атанасију (Јевтићу) https://dodjiividi.blogspot.com/2013/11/blog-post_6527.html?m=1

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије изабран за Патријарха српског Животопис новоизабраног патријарха српског др Порфирија (Перића) Патријарх Порфирије у првом обраћању за ТВ Храм: Молим све да се моле Богу за моју маленкост Председник Александар Вучић упутио честитку Патријарху српском Порфирију Доксологија на Православном богословском факултету Универзитета у Београду Најава: Устоличење Патријарха српског г. Порфирија Устоличен Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије Приступна беседа Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија (ВИДЕО) Света саборна Литургија и устоличење Патријарха српског г. Порфирија (ВИДЕО) Сусрет патријарха Порфирија и председника Вучића Прота Бранко Ћурчин о Патријарху Порфирију: Прави човек на правом месту! Ватикански Кардинал Курт Кох честитао избор и устоличење Патријарха Порфирија Патријарх Кирил честитао Патријарху Порфирију избор и устоличење у трон патријараха српских Честитка Митрополита Онуфрија Патријарху Порфирију: Радујемо се Вашом избору и молимо за Вас Патријарх Порфирије са Косова Патријарх српски Порфирије: Дјела Митополита Амфилохија су продужено Јеванђеље Господа Исуса Христа ТВ Храм: Пригодни разговори у част Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија Нови број "Православља" посвећен Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Господину Порфирију Православни и васцели хришћански свет и људи добре воље честитају избор Патријарху Порфирију Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Пред читаоцима је нови јануарско-фебруарски 377. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог првог броја у 2021. години је „Сећајте се својих старешинаˮ. На таласима Радија Светигора наведени број представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила СПЦ за младе. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Звона Саборног храма Светог архангела Михаила огласила су се у 11.25 часова означавајући да је устоличен 46. предстoјатељ Српске Православне Цркве, Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије. Повезан садржај: Άξιος! Достојан! - Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин др Порфирије (Перић) Света саборна Литургија и устоличење Патријарха српског г. Порфирија (ВИДЕО) -ФОТОГАЛЕРИЈА (1)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (2)- Свечани чин устоличења новоизабраног Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија започео је 19. фебруара 2021. године саборном светом архијерејском Литургијом у Светоархангелском саборном храму у Београду. Светом Литургијом је началствовао новоизабрани првојерарх Српске Православне Цркве уз саслужење отачаствених архијереја сабараних на изборном Светом Архијерејском Сабору, свештенства и верног народа. Саслуживали су или молитвено присуствовали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, преосвећена господа eпископи: сремски Василије, бањалучки Јефрем, будимски Лукијан, банатски Никанор, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, британско-скандинавски Доситеј, западноевропски Лука, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, диселдорфски и немачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, славонски Јован, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирило, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, захумско-херцеговачки Димитрије, моравички Антоније, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, диоклијски Методије, полошко-кумановски Јоаким, брегалнички Марко и стобијски Давид; протојереји-ставрофори др Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, др Зоран Крстић, ректор Богословије Светог Јована Златоуста у Крагујевцу, проф. др Владимир Вукашиновић, архијерејски намесник београдски, и Петар Лукић, старешина Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду; протојереј Срђан Перић из Сомбора; протођакони: Радомир Перчевић, Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Иван Гашић; јерођакони Силуан са Свете Горе и Саво (Бундало) из Митрополије загребачко-љубљанске; и ђакон Еразмо из Православне Охридске Архиепископије. Свечаном чину устоличења присуствовали су председник Републике Србије г. Александар Вучић, члан председништва Босне и Херцерговине г. Милорад Додик, председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, потпредседница Владе Републике Србије и министарка културе и информисања гђа Маја Гојковић, Њихова Краљевска Височанства принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић, министарка правде Маја Поповић, министар унутрашњих послова г. Александар Вулин, министар спољних послова г. Никола Селаковић, министар здравља др Златибор Лончар, министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дарија Кисић Тепавчевић, директор Безбедносно-информативне агенције г. Братислав Гашић, представници Војске Србије, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, представници српског народа у Црној Гори, Хрватској и Северној Македонији, апостолски нунције г. Лучијано Суријани, надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, муфтија србијански Мустафа еф. Јусуфспахић, представници Цркава и верских заједница у Србији, представници Српске академије наука и уметности, Матице српске и других просветних и кутурних институција, преставници дипломатског кора. На крају свете Литургије уследио је свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон Архиепископа пећких, Митрополита београдско-карловачких и Патријараха српских. Патријарашке инсигније Његовој Светости г. Порфирију уручили Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом и Преосвећени Епископ будимски г. Лукијан. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је, у приступној беседи, истакао између осталог: -Са дубоким смирењем и осећајем страхопоштовања прихватам чињеницу која је данас, овим саборним служењем божанствене службе, савршена у нашим очима, умовима и срцима, а то је да сам благовољењем Божијим и благодатним сагласјем отачаствених архијереја, моје браће у Христу, узведен у свети и божаствени, Богом подигнути престо светога кир Саве - како га називају надахнути средњевековни хагиографи - у престо великог архијерејства на коме треба да седи достојан саопштник апостолскога седења! -Молим се Богу и молим све вас да ме молитвено и делатно подржите да велики и одговорни задатак који је овим свештеним чином стављен пред мене изнесем радосно, у послушању Светом Архијерејском Сабору! Да као 46. патријарх, а 57. поглавар наше Свете Цркве будем макар у најмањој мери скромни наследник мојих великих и светих претходника! На првоме месту, дванаесторице архиепископа који су, на челу са Светим Савом, предстојали нашој Светој Цркви од 1219. до 1346. године. Потом дванаесторици поглавара, од којих су чак шесторица удостојени светитељства, који су духовно предстојали српским народом до првог укидања Патријаршије у Пећи. Наследник сам и великих обновитеља Српске Патријаршије - Макарија Соколовића 1557. и Димитрија Павловића 1920. године. Постављен сам да чувам и обнављам спомен на труд, жртву, много пута и мученичко страдање за Цркву Божију које су поднели моји свети претходници. Од Гаврила Рајића, преко Лукијана Богдановића, Варнаве Росића и Гаврила Дожића, до Викентија Проданова. А колико је тек бескрвно мучеништво великих српских црквених поглавара? Оно је познато само Богу и њима. У духовно наслеђе свих нас, оци, браћо и сестре, остављен је узвишен животни циљ: да ходимо стопама мудрости патријарха Германа, да идемо стазама светости патријарха Павла и да будемо чеда патријарха Иринеја у великом подвигу миротворства!, нагласио је Његова Светост Патријарх г. Порфирије. -Имајући све то на уму, пред живим Богом и пуноћом Цркве Божије, пред свима вама заједничари звања небескога, искрено, према исконском искуству Светог Апостола Павла, исповедам да се немам чиме похвалити осим слабостима и гресима својим. То ме ипак не испуњава безнађем, него смиреном надом да ће се, молитвама и мољењима свих вас, посебно молитвеним заступништвом мог духовног оца Епископа бачког Иринеја, и на мени остварити духовна истина у коју нас је увео овај Апостол Народа. Њега је сам Господ утешио рекавши му: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена! Те речи и мене охрабрују да на своја немоћна плећа узмем свети и тешки крст патријарашке службе и да са уздањем у благодатну помоћ вечног Првосвештеника и Подвигоположника почнем успон уз гору блаженстава Христових, обасјану лучама истините светлости и чистом ведрином истине. Обузет свештеним трепетом пред овом узвишеном Тајном и свестан множине задатака на које по повереној дужности треба заједнички да одговоримо, знам да ће овај успон ублажити сам Дух Утешитељ који дише где хоће и сама сила Јеванђеља Христовог који нам даје моћ да у њему чинимо све, поручио је новоустоличени првојерарх Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању 18. фебруара 2021. године у Спомен храму Свотог Саве у Београду изабрао је Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија за Патријарха српског. Повезан садржај: Животопис новоизабраног патријарха српског др Порфирија (Перића) Одмах после избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском господину Порфирију. Звона на храму Светог Саве на Врачару огласила су се неколико минута пре 16 часова означавајући да је изабран 46. Патријарх српски. ДОСТОЈАН! Новоизабрани Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије (Перић) рођен је 22. јула 1961. године у Бечеју од оца Радивоја и мајке Радојке. На крштењу је добио име Првослав. Основну школу је завршио у Чуругу, а Змај-Јовину гимназију у Новом Саду. Замонашен је по чину мале схиме од свог духовног оца, тада јеромонаха др Иринеја (Буловића), у манастиру Високи Дечани, на Томину недељу 1985. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету у Београду 1986. године, када га је блажене успомене Епископ рашко-призренски, а потоњи Патријарх српски Павле, у манастиру Свете Тројице у Мушутишту рукоположио у чин јерођакона. На последипломским студијама у Атини борави од 1986. до 1990. Године, када по благослову Епископа бачког др Иринеја долази у манастир Светих архангела у Ковиљу, где је рукоположен у свештеномонашки чин и постављен за игумана. За њим у манастир долази мноштво младих монаха и искушеника. То су године када манастир Ковиљ постаје духовна матица многим младим људима: интелектуалцима, уметницима, популарним глумцима и рок музичарима, поготово из Новог Сада и Београда. Од тада се игуман Порфорије, посебно ангажује и на лечењу оболелих од болести зависности. У том циљу он 2005. године формира терапијску заједницу „Земља живих“, која је признатa као најуспешнији пројекaт за лечење наркоманије, а данас, под руководством владике Порфирија, има више од стотину штићеника у камповима широм Србије. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у Београду 14. маја 1999. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епархије бачке. На тему Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу светог Јована Златоустог, докторирао је 2004. године на Богословском факултету Универзитета у Атини. Чувеног психијатра, академика др Владету Јеротића, на Богословском факултету је наследио на катедри Пастирске психологије. Његова предавања, посећена су не само од студената матичног, него и других факултета у Београду. Заједно са групом стручњака: психолога, лекара, криминолога, социолога, владика Порфирије оснива грађанско удружење које се бави ресоцијализацијом жртава деструктивних верских секти и култова. Епископ Порфирије је, већ деценију, не само председник Управног одбора, него и прави spiritus movens Хуманитарног фонда „Привредник“, који обезбеђује стипендије за велики број надарених, а сиромашних ученика и студената, без обзира на верску и националну припадност. Републичка Скупштина га је, као представника свих Цркава и верских заједница, 2005. године, изабрала за члана Савета Републичке радиодифузне агенције, а за свог председника Савет га је изабрао 2008. године. Као председник Савета Републичке радиодифузне агенције, епископ Порфирије је заступао дугорочне интересе друштва и грађана, независно од политичких утицаја. У радиодифузном спектру Србије од тада се чују и црквене радио станице. Дао је кључни допринос покретању низа радијских и телевизијских емисијa које се баве религијским темама. Свети Архијерејски Сабор му 2010. године, поверава дa утемељи свештеничку службу у Војсци Србије. Плодови његовог рада на том пољу, нису само одговарајући законски прописи, већ и одабир војних капелана, организација и опремање храмова у касарнама и вршење првих богослужења. Своје стручне богословске радове Епископ Порфирије је објављивао у часописима код нас и у свету. Учествовао је у великом броју научних конференција и симпосиона широм света. Владика Порфирије, као један од најугледнијих савремених српских духовника и интелектуалаца, има изузетно широк круг пријатеља, на само у Отаџбини, а односе личног пријатељства и блиске сарадње негује и са свештеницима и представницима других Цркава и верских заједница. Говори грчки, енглески и немачки, и служи се руским језиком, a његов стил комуникације увек је прилагођен саговорницима. У трон Митрополита загребачко-љубљанских истоличен је 13. јула 2014. године у Саборној цркви Преображења Господњег у Загребу. Свечану архијерејску Литургију служио је Патријарх српски Иринеј уз саслужење великог броја архијереја Српске Цркве и других сестринских Цркава, као и свештенства и монаштва, и благочестивoг народа. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању 18. фебруара 2021. године у Спомен храму Светог Саве у Београду изабрао је Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија за Патријарха српског. Одмах после избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском господину Порфирију. Извор: Инфо-служба СПЦ

Одговорност се састоји и у способности да се одазовемо човеку, да му одговоримо - љубављу, разумевањем, вером и надом. У овом смислу, свака љубав у себи садржи одговорност, пред тајном човека. За ово је, с наше стране, потребна непоколебива вера, она која је у стању да види тајну човека која није очигледна и која се не може видети очињим видом. Човек толико често заборавља своје достојанство, бива ситничав, постаје недостојан и самог себе, а да не говоримо о његовом божанском призвању. А, Бог га не оставља. Целокупна историја човечанства говори о томе како човек осећа тајну Божију и како у овој тајни, кроз њу, у дубинама ове тајне, налази самог себе, налази своју величину, налази образ или одраз оног човека какав треба да постане на крају. Бог, током васколике историје, говори на разне начине, различитим путевима, кроз људе бистрог ума и чистог срца, кроз просвећене, просветљене људе; говори кроз ужас живота, говори кроз савест, говори кроз лепоту, говори кроз догађаје, позивајући човека да узрасте у пуну меру. Међутим, Он не само да говори. Он постаје саучесник у људском животу и у људској трагедији, Он постаје човек, Он се оваплоћује, Бог улази у историју, Бог носи њену тежину, Бог се погружава у наш свет, и овај свет са свом тежином, са свим својим ужасом, смртоносно пада на Његова плећа. У овоме је Божија максимална одговорност за Његову првобитну одлуку, за првобитни чин стварања. Он није гледалац, он не стоји по страни; он улази у епицентар, у трагедију живота, и учествује у њему са нама. Овог Бога човек може да прихвати, овог Бога човек може да поштује; Њему може да се препусти, Њему може да буде веран, може да види да овај Бог тако верује у човека, да је такву наду положио у Њега, да га је тако заволео до смрти, и то смрти на крсту, да се може за Њим ићи, ма куда да пође: на смрт, на живот. Украјински философ Григорије Сковорода је, у једном од својих дела, рекао да је у животу све изванредно уређено: потребне ствари нису компликоване, а компликоване ствари нису потребне. ми често не успевамо да живимо зато што прекомерно компликујемо живот. Трудимо се да учинимо немогуће, пролазећи поред могућег. Мислимо да нас је, наводно, достојно само оно што је тако велико и тако далеко да га никада нећемо достићи. А, ако се овај принцип примени на јеванђељске заповести, можемо да нађемо у Јеванђељу, у речима Спаситеља Христа, заповест чији је смисао наизглед изванредно једноставан, али од које можемо да почнемо сви ми. То је заповест о томе да треба да волимо ближњег као самог себе (Мк.12,31). Ово подразумева да сами себе треба да волимо. И, ево, на овоме бих желео да се задржим; зато што ако нисмо умели себе да волимо, нећемо умети да волимо ни било кога другог. Живот и искуство показују да можемо да дарујемо другима само оно поверење које смо у стању да дамо себи, ону љубав коју можемо да дамо себи, итд. Можемо да дамо само оно што имамо. Без поштовања себе, ми ни друге не поштујемо; без љубави према себи - исправно схваћене - не можемо да волимо ни друге. Kад некога волиш, желиш му добро; што га више волиш тим веће добро му желиш. Вољенима желимо најузвишеније, најсветлије и најрадосније. Желимо да узрасту у такву меру да њихова радост буде велика, да у њима постоји пуноћа живота. Ево, са овог становишта човек треба да уме да воли и себе. Човек се изграђује подвигом, надахнућем и упорним радом; и он треба себе тако да воли, тако да цени, тако да поштује своје људско достојанство, како би схватио: нема таквог напора који не би вредело уложити да човек постане достојан свог људског призвања. Апсолутан услов за љубав је отвореност. Ипак, дешава се да се плашимо отворености. Отворити се значи: постати рањив. Отворити се значи: зависити у својој радости и у свом болу од другог човека. А, ово можемо да учинимо само ако у нама има довољно вере у другог човека. Вера бива различита. Постоји проста, детиња, чиста, светла вера: поверење, оданост, непознавање зла, неустрашивост због тога што човек никада није искусио суровост, немилосрдност и бол, који се наноси злобно и намерно. Овакво поверење се не може назвати зрелом вером; оно је почетак вере, оно се открива у раним годинама; понекад се она чува у веома чистим и дечијим душама, међутим, у њој нешто недостаје. Да, она открива човека по цену великог страдања, али истовремено, не штити другог човека од грешака, зато што ми сносимо одговорност за људе којима се откривамо. С једне стране, они могу да нам нанесу бол и ране (да не говорим о радости коју нам доносе). Међутим, с друге стране, ако се неодговорно препуштамо њиховој власти, у њима може да се открије или не открије све рђаво, може да се не оправда оно светло и велико што постоји у човеку. Зато поверење није довољно; треба да постоји друга, зрелија вера. Kао прво, вера у човека, елементарна, дубока вера у то да у сваком човеку постоје светлост, истина и бесконачне стваралачке могућности за развој; ако му се помогне, ако се подржи, ако се надахне, онај хаос, који нас често плаши у човеку, може да изнедри звезду. Долазимо у додир са људима који се налазе у стадијуму формирања, односно са људима у којима се боре светлост и тама - и понекад се сурово боре. И, кад се откривамо у чину вере, морамо унапред да признамо своју рањивост и да пристанемо на њу. Рањивост није обавезно рђаво својство. Рањивост бива горка, тешка: рањено самољубље, осећање увреде и осећање понижености такође припадају области рањивости. Међутим, говори се о способности човека да буде рањен у срцу - а да не одговара ни горчином, ни мржњом; да опрости, да прихвати, зато што верује да су суровост, издаја, несхватање и неправда - ствари које пролазе, а човек остаје заувек. Веома је важно пристати на ову рањивост. Умеће да се ова спремност човека да верује до краја и да воли по цену свог живота пронесе до краја, како не би само ти, већ и други, узрастао у пуну меру својих могућности, то је подвиг. Одговорност се састоји и у способности да се одазовемо човеку, да му одговоримо - љубављу, разумевањем, вером и надом. У овом смислу, свака љубав у себи садржи одговорност, одговорност пред тајном човека, одговорност пред његовом будућношћу. И, ова одговорност у љубави се, такође, спаја са захтевношћу. Волети љубављу која раслабљује, волети љубављу која све допушта и омогућава човеку да постане све ситнији и ситнији, све суровији и све самољубивији, није љубав. То је издаја. Љубав мора бити захтевна. Не у грубом смислу, не онако као што ми често заиста захтевамо од других оно што не пристајемо сами да урадимо, што нам изгледа претерано тешко, оптерећујући их бременима која нисмо у стању или не желимо да носимо. Не, захтевност љубави се огледа, пре свега, у томе да вољеног човека надахњујемо, да га уверимо у то да је он бесконачно значајан и драгоцен, да у њему постоји све што је неопходно како би узрастао у већу меру човечности. За ово је, такође, с наше стране потребна непоколебива вера, зато што то није увек очигледно; има момената када пред нама бљесне светозарни лик могућег човека - и угаси се: живот је угушио најузвишенији порив. Дакле, тада наша вера треба да има вид, наша нада треба да буде огњена, а наша љубав непоколебива; тада морамо, са свом пажњом, са свим искуством, да помогнемо човеку да узраста. И, само ако тако верујемо, са спремношћу да будемо отворени до крајње рањивости и не захтевајући од другога да буде све што је у стању да буде, имамо право да говоримо о томе да га истински, озбиљно, стваралачки волимо: не себе ради - већ њега ради. https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/search/label/Митрополит Антоније Блум

Сусрећемо се са светом и стичемо сазнања о свету преко наших чула. Преко наших чула не само да смо свесни света, већ смо исто тако и укључени у њега. Сва наша чула нас стављају у додир са светом предмета који нас окружују, са свим стварима око нас. Наш вид, о коме је Господ говорио у Своме Јеванђељу, је једини начин како спокојно можемо разумевати свет, али под условом, као што Господ каже, да наше око буде неподељено, светло, и да преко њега до нас долази само светлост. Један од савремених енглеских писаца нам даје две слике, за које верујем да ће нам помоћи да понешто разумемо из ових јеванђелских речи. У роману „Ноћ вештица“, Чарлс Вилијамс нас упознаје са младом женом која је умрла у саобраћајној несрећи и чија душа постепено тражи свој пут у новом свету у који је управо ступила. Затекла је себе како стоји на обалама Темзе, гледа у воду и одједном је види онако како је никада раније, док је њена душа била спојена са телом, није видела. Тада је имала одбојност према овој тамној, замашћеној и прљавој води зато што је њена имагинација одмах била повезивана са додиром и директним утиском који потиче од тела. Али сада када је душа слободна од тела она види воду Темзе слободно, онаквом каква она јесте у стварности. Она види ову воду управо онаквом каква она треба да буде, будући да је то вода реке која протиче кроз велики град и сакупља сву прљавштину и односи је. А пошто више није имала уобичајену одбојност тела, ова душа почиње да у непрозирности ове воде, у њој, види све нове и нове дубине; испод површинске непрозирности она открива слој чистије воде веће провидности, и испод тога и још дубље – и у самом средишту ове воде која протиче кроз велики град, проналази потпуно прозиран слој. А још види да ће и овај велики град једнога дана постати град Божији и у њему види ток невероватно блистајуће воде, воде вечнога живота, првобитне воде коју је створио Бог, воде о којој Христос говори жени Самрјанки. Зато што је била ослобођена од личних реакција и одбојности, ова мртва жена је могла да кроз површинску таму види растуће слојеве светлости. А док је била жива било је другачије. Услед тога што се све више упетљавамо у сопствене само-усмерене реакције, понекад успевамо да кроз слојеве присутне светлости видимо таму, а некада је чак и стварамо умишљајући је. Зато што је наше око тамно видимо таму и неспособни смо да видимо дубину, прозирност и сјај. Друга слика која се налази у истој књизи је вероватно још и трагичнија. Ова млада жена затиче себе како стоји на једном од великих мостова. Она зна да овај мост не може бити празан, да људи шетају, да пролазе аутобуси, свуда је живо, па опет она ништа од свега овога не види. Зато што је раздвојена од тела сада може да види само оне ствари и оне људе са којима је била повезана љубављу, а будући да није волела никога изузев свога мужа, сада је слепа за све око ње, постоји само празнина и ништавило. И она постепено постаје свесна овога преко малих љубави које је имала у свом животу. Преко повезаности са овом љубављу, колико год она била мала, она је почела да ово све јасније увиђа. Дакле, сада, (тек сада и то је оно што је трагично) увиђа да је љубав једини однос који остаје и да је друго само једна велика празнина… Зар то није начин како и ми живимо? Окружени смо светлошћу а видимо ништа друго осим пролазних сенки и празнине. Kолико пута неки човек прође кроз наш живот а да не остави никаквог трага? Прође непримећен упркос чињеници да нам је био потребан или да је ту просијавала нека лепота; али то је било небитно за нас, наша срца нису имала ништа са чим би могла да одговоре, била су празна. А ово опет долази од начина како посматрамо (јер гледамо без љубави) и зато не видимо ништа јер нам само љубав открива нешто. А ми смо способни да само чкиљимо у тами и то на зао начин. Kолико често пружамо зле интерпретације онога што смо видели? Уместо да их сагледамо као чињенице, ми их видимо онако како их разумевамо у дубинама наше тамне душе и нашег искривљеног искуства. Kолико често погрешно интерпретирамо поступке и речи људи зато што гледамо оком које је већ тамно?! Дакле, ове Христове речи нас позивају на изузетно пажљив став спрам начина како ћемо гледати и посматрати. Морамо запамтити да ако не видимо ништа, да то потиче из нашег слепила. Уколико видимо зло, оно потиче из таме која је у нама; уколико имамо одбојност према нечему, то често потиче из наше усмерености на саме себе због које не можемо гледати спокојно и чистог срца. То је тако, зато што, на крају крајева, не гледамо само физичким очима које нама преносе утисак, већ гледамо и срцем које може видети Бога само када је чисто, и притом не само Бога у Његовом тајанственом бићу, већ и Бога у Његовој присутности кроз благодат и лепоту и благослове. Свети Исак Сирин каже да човек који је задобио чисто око и чисто срце више не види таму у свету зато што је ова тама истиснута сијањем Божанске благодати која почива на свему ма колико нам се нешто чинило да је тамно. Хајде да научимо ову лекцију из Јеванђеља! Хајде да будемо пажљиви и да гледамо чистотом, да појмимо чистог срца и да делујемо љубављу и тада ћемо бити способни да слободно и прозирно видимо сјај света и у свету и да га волимо, да му служимо, и да будемо у овоме свету, у месту које нам је додељено од стране Христа, да благосиљамо Његово Име, верујући у све, надајући се свему, и никада не престајући да волимо чак и ако то значи да треба да положимо свој живот како би свет и други живели. Амин! https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com

Пандемија вируса корона је од Бога допопуштено искушење, које омогућава човеку да правилно погледа на свој живот и исправи га. То се наводи у посланици Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, упућеној организаторима и учесницима Свеукрајинског форума «Украјина 30. Вирус корона: изазови и одговори» 8. фебруара 2021. године. Према речима Предстојатеља Украјинске православне цркве, тема форума је веома важна и актуелна, јер се претње створене пандемијом тичу људског живота и здравља. «Брига о здрављу човека — душевном, а истовремено и телесном — била је, јесте и биће један од главних приоритета Цркве», каже се у посланици Његовог блаженства Митрополита Онуфрија. Предстоjатељ је истакао високу важност медицинске делатности која се заснива на cлужењу љубави, усмерене на спречавање и ублажавање људских патњи, и подсетио је на то да се на свакој Литургији Украјинска православна црква моли за крај разорног помора и за лекаре, коjе сносе главни терет превазилажења пандемије. Његово блаженство је нагласио да, настављајући борбу против инфекције вирусом корона, друштво мора схватити духовне узроке свега што се догодило. «Бог допушта искушења не за наше врлине, већ за наше грехе и позива нас да се боримо против греха покајањем. Данас свако од нас треба да погледа у себе и донесе праве закључке» — рекао је у поздраву Његово Блаженство Митрополит Онуфрије. Архипастир је убеђен да ово ново искушење «отрежњава и омогућава нам да правилније гледамо на живот, процењујемо га и исправно градимо будућност тако да је користан не само на земљи, већ и после, на Небу». https://mitropolija.com/2021/02/11/mitropolit-onufrije-o-pandemiji-ovo-iskusenje-pruza-priliku-da-ispravno-gledamo-na-svoj-zivot/

Без обзира на садашње проблеме, надам се да до крајњег раскола у Православљу неће доћи и да ће јединство у нашој заједничкој православној породици бити обновљено. Али, то успостављање јединства је могуће само путем повратка строгом поштовању црквених канона. У ексклузивном интервјуу за “Новости” митрополит Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, наглашава и да је прошле године СПЦ претрпела велики губитак: преминули су патријарх Иринеј и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који су били веома поштовани и у Русији. – Господ ми је дао могућност да више пута разговарам и молим се са српским патријархом Иринејем. На мене је оставио јак утисак. У њему су се осећале дубина и снага душе. Сећам се са каквом је храброшћу и одлучношћу говорио подржавајући Православље у Украјини, које је страдало. Он је волео своје вернике, кад их је благосиљао или причешћивао, посебно децу, на његовом лицу се видела духовна радост – истиче наш саговорник. * Добро сте познавали и митрополита Амфилохија? – Покојни владика је био велики архиепископ и многострано обдарен човек: богослов, организатор, духовни наставник. Његов боравак на челу Црногорско-приморске митрополије је епоха црквеног препорода у Црној Гори. Владика је успео да доведе у Цркву много људи, да надахне хиљаде верникâ на самопожртвован рад у име духовног препорода Црне Горе. Захваљујући литијама у одбрани светиња које је он покренуо, свет је видео како бије живо православно срце Црне Горе; то је постао светао пример у размерама целог хришћанског света, то је натерало многе наше савременике да се замисле о вери својих очева. * Патријарх Кирил, када је умро митрополит Амфилохије, рекао је да је за његово име везан духовни препород Црне Горе. Како видите будућност Православља у овој земљи? – Православље у Црној Гори се гради на чврстом темељу који су положили светитељи Василије Острошки и Петар Цетињски. Православна вера је, не једном у историји, давала нашој браћи снагу да добију борбу за слободу, да формирају национални карактер и културу; допринела је настанку и развоју њихове државе. Народни покрет за заштиту светиња показао је целом свету колико много отаџбинска вера и Православна Црква значи људима, посебно онима којима припада будућност, младима. Мени је врло важно да је на делима владике Амфилохија младо поколење Црне Горе могло да проникне у познање одговорности да духовно наслеђе мора да се сачува за потомство. * Руска Православна Црква памтиће српског патријарха и по томе што је чврсто подржавао канонско Православље у Украјини. Каква је ваша прогноза што се тиче Украјине? – Стварање такозване Православне Цркве Украјине имало је вештачки, политички карактер, чији је аутор бивши украјински председник Петар Порошенко. Окупили су 2018. лажне епископе две различите неканонске Цркве које су се и међусобно сукобљавале. Велики је био притисак на јерархију канонске Украјинске Православне Цркве, верне московском патријарху. Али, од деведесет епископа, само двојица су пристала да пређу на страну расколника. Притом је такозвана аутокефалија дата са низом ограничењâ. Тако се Православна Црква Украјине морала одрећи свих својих црквених општина у иностранству, као и права да формира такве црквене општине. То је још више заоштрило односе унутар новоосноване Цркве. Филарет Денисенко, бивши лидер једне од двеју расколничких Цркава (велики пријатељ црногорског расколника Мираша Дедеића), одрекао се признања Томоса који је доделио патријарх Вартоломеј. Он је поново оформио своју организацију, такозвани Кијевски Патријархат. Расте и број противречности унутар осталог дела Православне Цркве Украјине, а у отетим храмовима нема ко да служи. Руководство Константинопољског Патријархата изјављивало је да ће аутокефалија да обједини православне у Украјини, али раскол се само појачао. * Док Руска Православна Црква оптужује патријарха Вартоломеја за раскол, он најављује да ће посетити Украјину у августу, у време празновања Дана независности. – Ову најаву не треба да коментаришем ја већ Украјинке и Украјинци који су страдали када су им отимани храмови и свештеници које су избацивали из цркава које су градили својим рукама. Ти који су им наносили бол сматрали су да су за то добили морално право управо од патријарха Вартоломеја. Има основа за процене да ће његова посета Украјини бити искоришћена за нове покушаје отимања храмова. Али, сумњам да ће се то десити. Верници ће се молити, као и раније, у канонској Цркви. Расколнички храмови ће и убудуће бити празни. А политичари ће и даље покушавати да користе религију за своје интересе. * Патријарх Вартоломеј претендује да буде “источни папа”. Може ли његово понашање да доведе до распада Православља на део који је уз Константинопољ и на други део који је уз Москву? – Заиста, патријарх Вартоломеј се последњих година не понаша као координатор у односима међу православнима, како је некада себе називао. Он се понаша као да је сва власт његова и да никоме не одговара, понаша се као поглавар Цркве Христове. Таква склоност владању није у складу са православним учењем. Тешке последице неканонског деловања Константинопоља по Православље већ су свима очигледне, а, уколико он не промени понашање, раскол ће бити све дубљи. Линија раздвајања не пролази између Константинопоља и Москве нити између Гркâ и Словена. Она дели јерархе и вернике на оне који су верни канонима и на оне који их крше. Надам се да до крајњег раскола Православља неће доћи и да ће јединство у нашој заједничкој православној породици бити обновљено. * Како оцењујете данашње односе РПЦ са Ватиканом? На Куби је 2016. био први сусрет руског патријарха и римског папе. Шта треба урадити да се крене даље? – Сусрет папе Фрање и руског патријарха Кирила у Хавани био је условљен неопходношћу координације напорâ да се заштите хришћани на Блиском Истоку. Организацији сусрета претходио је многогодишњи мукотрпни рад. Сада је, у склопу наставка православно-католичког богословског дијалога, првенствено важан заједнички рад у социјалној, културној и добротворној сфери. У складу са договорима постигнутим у Хавани, почела је реализација низа хуманитарних пројеката на Блиском Истоку. Минулих година је активирана и културна сарадња. Без обзира на то што још постоје разлике у ставовима, ми успешно радимо на реализацији многих заједничких пројеката, чувајући властити идентитет, и истовремено реализујемо наше заједничко хришћанско призвање у савременим условима. * Има ли истине у причама да папа Фрања не може да дође у Русију јер се противе патријарх Кирил, многи свештеници и верници, због изјаве да треба прихватити закон који штити права хомосексуалаца? – Посета папе Фрање Русији сада није на дневном реду. Треба подвући да су актуелни папа, али и његови претходници, већ били у низу држава које припадају зони канонске одговорности Руске Православне Цркве. Сваки пут се то питање вагало, водећи рачуна о специфичностима ситуације у конкретним земљама. Важно је да се сачува крхки и деликатни међуконфесионални баланс. * Председник Северне Македоније Пендаровски молио је патријарха Вартоломеја да призна неканонску Македонску Православну Цркву. Њу не признаје не само Српска Црква него ни друге Православне Цркве. Је ли могуће избећи нови конфликт? – У Руској Православној Цркви увек су сматрали и сматрају да је решење македонског црквеног питања искључиво право Српске Православне Цркве и без њеног пристанка било какви покушаји мешања су недопустиви. * Синод СПЦ много пута се обраћао писмима Унеску да се заштите српски храмови на КиМ. Сада Албанци убеђују светску јавност да су они градили те цркве. Какав бисте савет могли да дате Србима тим поводом? – За време посете Косову и Метохији видео сам руине храмова које су порушили екстремисти, као и светиње које су претворили у сметлишта. Они који су рушили и скрнавили храмове и манастире на КиМ показали су јасно целом свету да немају никакву историјску или духовну везу са тим светињама. Православни Грци су носили и носе у срцу Свету Софију коју су им отели, чак и кад је она била претворена у џамију. Молимо се за нашу српску браћу која живе у тешким условима у том светом крају. Нека им да Бог снагу и стрпљивост да сачувају отаџбинску својину! КОРОНА НЕ МОЖЕ ЗАТВОРИТИ ХРАМОВЕ * БРОЈ жртава од вируса корона последњих месеци је порастао у РПЦ. Жириновски је позвао да се зато сви храмови затворе. У Московској Патријаршији критиковали су такав став. – У условима када људи иду у биоскопе и позоришта, купују у маркетима и возе се јавним превозом, чудно је тражити да се због епидемије затворе храмови. Треба доћи у цркве, па тек онда говорити поштују ли се прописане мере. У цркви на Ординки у Москви, где сам ја настојатељ, верници за време богослужења носе маске и држе дистанцу. Придржавамо се свих норми у складу са инструкцијама и препорукама које смо добили од Светог Синода. Иконе се дезинфикују, не љуби се рука свештенику. Дате су и инструкције како се треба понашати у време крштења, исповести, венчања, опела… Чинимо све да заштитимо своје вернике, а верујем да то исто раде и свештеници СПЦ. Вечерње новости, 31. јануар 2021, стр. 3 (редактура превода: епископ бачки Иринеј) Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Разматрана је могућност скорог сусрета епископа из Хрватске са представницима Хрватске бискупске конференције по моделу састанка одржаног у Пожеги 2019. године, а на коме би се разматрала актуелна пасторална питања, посебно она у вези са пандемијом и земљотресом, те мјешовитим браковима. У уторак 26. јануара, у Духовном центру Српске Православне Цркве на Светом Духу у Загребу, сусрели су се митрополит загребачко-љубљански Порфирије, пожешки бискуп Антун Шкворчевић, предсједник Вијећа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог и епископи пакрачко-славонски Јован и осјечко-пољски и барањски Херувим. Учесници сусрета су се осврнули на посљедице мартовског земљотреса у Загребу, посебно на катедрали и надбискупском двору, као и на Саборној цркви Преображења Господњег. Разговарали су и о посљедицама недавног земљотреса на Банији, о чему су се сви лично увјерили посјећујући, заједно са епископом горњо-карловачким Герасимом погођена подручја. Владике и бискуп су изразили саосјећање и солидарност са настрадалим људима и наду да ће велика спремност за помоћ, исказана током претходних седмица са свих страна Хрватске, те из региона и свијета, као и организованост мјеродавних државних институција, придонијети да се скрате патње страдалника и да се што прије обнове разорени стамбени, привредни, сакрални и други објекти. Епископи и бискуп су разговарали о односима двију Цркава и истакли важност заједничког јеванђелског приступа проблемима са којима се сусрећу у савременом друштву. Анализирали су и питања која се постављају због ограничења са којима се сусреће Црква у својој мисији и богослужбеном животу у времену пандемије. Свјесни великог значаја изградње међусобног повјерења и свједочења јеванђелских вриједности, размотрили су могућност скорог сусрета епископа из Хрватске са представницима Хрватске бискупске конференције по моделу састанка одржаног у Пожеги 2019. године, а на коме би се разматрала актуелна пасторална питања, посебно у вези са пандемијом и земљотресом, те мјешовитим браковима. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Доносимо интервју који је Митрополит Порфирије дао Силвији Сламниг и који је објављен у дневном листу Курир на Крстовдан, 17. јануара 2021. године. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије од првог је дана с народом који је претрпео стравичне губитке после серије разорних земљотреса у Сиску, Глини и Петрињи, као и околним селима у Хрватској. У овим тешким данима, још једном се, како каже, показало да трагедије спајају људе, а да Српска Православна Црква не гледа ко је које националности и вероисповести, већ свима нуди солидарност и љубав. У интервјуу за Kурир митрополит Порфирије каже да неће заборавити лица људи, а поготово деце, пуна страха и зебње, након што су за само неколико минута изгубили све што су имали. Ганула га је, истиче, брзина којом су реаговале институције из Србије да помогну угроженима. *Kаква је ситуација у овим местима после земљотреса? – Многи људи су остали без крова над главом, а будући да се земљотреси настављају, да се тло не смирује, зебња не престаје. У првих неколико дана људи су спавали у аутомобилима или су морали да потпуно напусте тај простор. *Ви сте одмах после трагедије отишли на лице места, обишли сте народ, рекли сте да су то биле сцене попут „библијске катаклизме”… Шта сте видели у њиховим очима, на њиховим лицима? – Два доминантна утиска и осећања су била. Један је – дубоки страх који се граничи са ужасом, нарочито код деце. Огромна забринутост. Други је – ужас пред чињеницом да је све што сте имали нестало. Да у једном тренутку имате, а у другом тренутка немате. Велики број људи са тих простора је то већ и доживео. У селима живе повратници који су се већ селили у ратовима, па се сада поново десила ова трагедија. *Kолико је људима духовно значило ваше присуство? – То је пробудило неку врсту наде, без обзира на то што смо дошли у првом тренутку само да видимо каква је ситуација. Људи су осетили, чини ми се, неку врсту олакшања због тога што су схватили да неће бити сами. Брзо је почела да се пружа ургентна помоћ у виду мобилних кућица, контејнера. Потребно је 1.000 кућица да би се сви сместили у топлом и колико-толико сигурном. Ми смо се као Црква, по природи ствари, ставили на располагање и ангажовали смо се и били уз народ, не правећи разлику међу људима у зависности од националности и вероисповести. Kао што елементарне непогоде, било да се зову корона или земљотрес, не бирају људе по националности и верском опредељењу. Још је важније да ми као људи, нарочито у оваквим тренуцима, осетимо да смо једни другима потребни и да је свако, пре свега, човек, а да у је у свакој невољи и искушењу човеку потребан други човек. *Kо се јавио за помоћ? Да ли је ова трагична ситуација пробудила солидарност? – Пробудиле су се емоције и солидарност и сви смо се трудили да будемо од користи. Ми смо као црква били задивљени и ганути чињеницом да су многе институције из Србије истог трена осетиле потребу да неком помогну, почевши од Владе Србије, позива Града Београда, који је обезбедио 200.000 евра, Града Новог Сада, који је обезбедио 35.000 евра, Извршног већа Војводине, које је помогло са 100.000 евра, затим помогле су наше две епархије, друге институције. И после позива није остало само на доброј вољи, него се помоћ одмах остварила. До сада је обезбеђено око 70 мобилних кућица и у њима је оно што је најпотребније, мокри чвор, сточић и место где се може ставити глава. А ако Бог да да се смире потреси, и ми ћемо дати све од себе да помогнемо да људи добију нову кућу, нови дом. Осећамо велику захвалност према свима који су осетили потребу да помогну. *Велика помоћ је стигла из Србије. Kако су на то реаговали званичници из Хрватске? Да ли је ово била прилика да се смање тензије? – Треба рећи да је држава Хрватска максимално ангажована на опскрбљивању људи који су остали без крова над главом. Мој утисак је да у последње време постоје напори, па и конкретни кораци који долазе из смера Србије ка Хрватској и обрнуто, од Хрватске ка Србији, да се створе услови који ће бити нормални за живот српске мањине у Хрватској, као и хрватске мањине у Србији, за коју мислим да ипак, већ годинама уназад, не постоји та врста искушења и проблема са којима се српски народ суочавао годинама уназад у Хрватској. У овом тренутку има позитивних и добрих помака на плану успостављања међусобне комуникације између две државе. Овај катаклизмични земљотрес је прилика да још боље разумемо да смо једни другима потребни и да једни без других не можемо. И нека свако у свом политичком и државном смислу иде како жели, али је важно да у исто време разумемо истину, а истина је да је неопходно и важно да, у најмању руку, цивилизовано разговарамо. Хвала Богу, видим да на политичком плану то тако и функционише. *Иза нас је тешка година, а и СПЦ је претрпела велике губитке, напустиле су нас велике црквене личности. Kоји су изазови сада пред СПЦ? – Поред нашег патријарха Иринеја, отишли су у царство Божје митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика ваљевски Милутин. У неком људском смислу осећате тугу и губитак. Истина је да је смрт смрћу побеђена и када из те перспективе посматрамо одлазак било кога од нас, схватамо да одлази у наручје Божје и ми смо тада испуњени огромном надом и оптимизмом у љубав Божју. Треба да сваког човека доживимо као свога брата и свога ближњег. *Да ли то људима у савременом свету полази за руком? – Често и не. Још увек треба да растемо и да се учимо, за почетак, да разговарамо, да не гледамо једне друге преко нишана и да не доживљавамо једни друге као непријатеље, то је увек изазов и искушење. И не треба да као појединци будемо испуњени егоизмом и самољубљем, користољубљем и да другог човека доживљавамо као препреку за остваривање наших циљева. То је не само супротно од духа, Јеванђеља и цркве него је и супротно и самој природи човековој. Човек постоји као биће заједнице. Човек заправо не постоји сам по себи. Ја не постојим без вас и ви не постојите без мене. *Одласком патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, владике Милутина, СПЦ је претрпела велики губитак. Kако даље? – Они су доста допринели Цркви. Бог пре или касније свакога позове на начин на који он мисли да је најбољи и у најбољем тренутку за свакога од нас. Kакви год да су проблеми и искушења, ако је наш циљ служба људима и служба Богу, ако је наш циљ заједница, превазилажење егоизма, превазилажење самољубља, онда ће потешкоће бити полигони на којима се ми испитујемо. Ми нисмо криви ни заслужни што смо се родили у овим временима. Свакоме је његова мука највећа, али свако има задатак да ту конкретну муку разрешава и да кроз њу расте, као појединац, али и да растемо сви заједно. Изазова ће бити, али никада нећемо изгубити веру да је Бог с нама. *Патријарха Иринеја су окарактерисали као ујединитеља свих Срба… – Тачно је то што кажете за нашег блаженопочившег патријарха. Он је чуо реч Христову: „Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама нема раздора и да сви мислите истом мишљу.” То не значи да ми немамо право на мишљење, ми имамо своје ставове и своја мишљења, али за нас Србе је ово позив да ми међу собом разговарамо да сваку тему и проблем расправимо са сваког аспекта, али да имамо исту реч и исту мисао. Да се превазиђе потреба коју модерни свет има – да хоћемо да оставимо свој лични печат. Ако имамо циљ да оставимо свој лични печат, онда он не долази из егзистенцијалних корена из читавог нашег бића, него долази из рација и има лични интерес који често неће бити у складу са даровима од Бога. *Страдали су и храмови… Kада ће они доћи на ред за обнову? – Страдало је осам храмова, два су потпуно порушена. Сада помажемо људима, чинимо све да људи добију кров над главом, а када се то заврши, мораћемо да се позабавимо и обновом храмова. Штете су велике, обнове ће трајати низ година. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У вечерашњој емисији серијала Катедра, уважени слушаоци Радио Светигоре, вашој љубави и пажњи препоручујемо предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско – приморског г. др Амфилохија Радовића, на тему “Прволик“, које је одржано 12. децембра 2007. године, у цркви Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије од првог је дана с народом који је претрпео стравичне губитке после серије разорних земљотреса у Сиску, Глини и Петрињи, као и околним селима у Хрватској. У овим тешким данима, још једном се, како каже, показало да трагедије спајају људе, а да Српска Православна Црква не гледа ко је које националности и вероисповести, већ свима нуди солидарност и љубав. У интервјуу за Kурир митрополит Порфирије каже да неће заборавити лица људи, а поготово деце, пуна страха и зебње, након што су за само неколико минута изгубили све што су имали. Ганула га је, истиче, брзина којом су реаговале институције из Србије да помогну угроженима. Kаква је ситуација у овим местима после земљотреса? - Многи људи су остали без крова над главом, а будући да се земљотреси настављају, да се тло не смирује, зебња не престаје. У првих неколико дана људи су спавали у аутомобилима или су морали да потпуно напусте тај простор. Ви сте одмах после трагедије отишли на лице места, обишли сте народ, рекли сте да су то биле сцене попут „библијске катаклизме”... Шта сте видели у њиховим очима, на њиховим лицима? - Два доминантна утиска и осећања су била. Један је - дубоки страх који се граничи са ужасом, нарочито код деце. Огромна забринутост. Други је - ужас пред чињеницом да је све што сте имали нестало. Да у једном тренутку имате, а у другом тренутка немате. Велики број људи са тих простора је то већ и доживео. У селима живе повратници који су се већ селили у ратовима, па се сада поново десила ова трагедија. Kолико је људима духовно значило ваше присуство? - То је пробудило неку врсту наде, без обзира на то што смо дошли у првом тренутку само да видимо каква је ситуација. Људи су осетили, чини ми се, неку врсту олакшања због тога што су схватили да неће бити сами. Брзо је почела да се пружа ургентна помоћ у виду мобилних кућица, контејнера. Потребно је 1.000 кућица да би се сви сместили у топлом и колико-толико сигурном. Ми смо се као Црква, по природи ствари, ставили на располагање и ангажовали смо се и били уз народ, не правећи разлику међу људима у зависности од националности и вероисповести. Kао што елементарне непогоде, било да се зову корона или земљотрес, не бирају људе по националности и верском опредељењу. Још је важније да ми као људи, нарочито у оваквим тренуцима, осетимо да смо једни другима потребни и да је свако, пре свега, човек, а да у је у свакој невољи и искушењу човеку потребан други човек. Kо се јавио за помоћ? Да ли је ова трагична ситуација пробудила солидарност? - Пробудиле су се емоције и солидарност и сви смо се трудили да будемо од користи. Ми смо као црква били задивљени и ганути чињеницом да су многе институције из Србије истог трена осетиле потребу да неком помогну, почевши од Владе Србије, позива Града Београда, који је обезбедио 200.000 евра, Града Новог Сада, који је обезбедио 35.000 евра, Извршног већа Војводине, које је помогло са 100.000 евра, затим помогле су наше две епархије, друге институције. И после позива није остало само на доброј вољи, него се помоћ одмах остварила. До сада је обезбеђено око 70 мобилних кућица и у њима је оно што је најпотребније, мокри чвор, сточић и место где се може ставити глава. А ако Бог да да се смире потреси, и ми ћемо дати све од себе да помогнемо да људи добију нову кућу, нови дом. Осећамо велику захвалност према свима који су осетили потребу да помогну. Велика помоћ је стигла из Србије. Kако су на то реаговали званичници из Хрватске? Да ли је ово била прилика да се смање тензије? - Треба рећи да је држава Хрватска максимално ангажована на опскрбљивању људи који су остали без крова над главом. Мој утисак је да у последње време постоје напори, па и конкретни кораци који долазе из смера Србије ка Хрватској и обрнуто, од Хрватске ка Србији, да се створе услови који ће бити нормални за живот српске мањине у Хрватској, као и хрватске мањине у Србији, за коју мислим да ипак, већ годинама уназад, не постоји та врста искушења и проблема са којима се српски народ суочавао годинама уназад у Хрватској. У овом тренутку има позитивних и добрих помака на плану успостављања међусобне комуникације између две државе. Овај катаклизмични земљотрес је прилика да још боље разумемо да смо једни другима потребни и да једни без других не можемо. И нека свако у свом политичком и државном смислу иде како жели, али је важно да у исто време разумемо истину, а истина је да је неопходно и важно да, у најмању руку, цивилизовано разговарамо. Хвала Богу, видим да на политичком плану то тако и функционише. Иза нас је тешка година, а и СПЦ је претрпела велике губитке, напустиле су нас велике црквене личности. Kоји су изазови сада пред СПЦ? - Поред нашег патријарха Иринеја, отишли су у царство Божје митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика ваљевски Милутин. У неком људском смислу осећате тугу и губитак. Истина је да је смрт смрћу побеђена и када из те перспективе посматрамо одлазак било кога од нас, схватамо да одлази у наручје Божје и ми смо тада испуњени огромном надом и оптимизмом у љубав Божју. Треба да сваког човека доживимо као свога брата и свога ближњег. Да ли то људима у савременом свету полази за руком? - Често и не. Још увек треба да растемо и да се учимо, за почетак, да разговарамо, да не гледамо једне друге преко нишана и да не доживљавамо једни друге као непријатеље, то је увек изазов и искушење. И не треба да као појединци будемо испуњени егоизмом и самољубљем, користољубљем и да другог човека доживљавамо као препреку за остваривање наших циљева. То је не само супротно од духа, Јеванђеља и цркве него је и супротно и самој природи човековој. Човек постоји као биће заједнице. Човек заправо не постоји сам по себи. Ја не постојим без вас и ви не постојите без мене. Одласком патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, владике Милутина, СПЦ је претрпела велики губитак. Kако даље? - Они су доста допринели Цркви. Бог пре или касније свакога позове на начин на који он мисли да је најбољи и у најбољем тренутку за свакога од нас. Kакви год да су проблеми и искушења, ако је наш циљ служба људима и служба Богу, ако је наш циљ заједница, превазилажење егоизма, превазилажење самољубља, онда ће потешкоће бити полигони на којима се ми испитујемо. Ми нисмо криви ни заслужни што смо се родили у овим временима. Свакоме је његова мука највећа, али свако има задатак да ту конкретну муку разрешава и да кроз њу расте, као појединац, али и да растемо сви заједно. Изазова ће бити, али никада нећемо изгубити веру да је Бог с нама. Патријарха Иринеја су окарактерисали као ујединитеља свих Срба... - Тачно је то што кажете за нашег блаженопочившег патријарха. Он је чуо реч Христову: „Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама нема раздора и да сви мислите истом мишљу.” То не значи да ми немамо право на мишљење, ми имамо своје ставове и своја мишљења, али за нас Србе је ово позив да ми међу собом разговарамо да сваку тему и проблем расправимо са сваког аспекта, али да имамо исту реч и исту мисао. Да се превазиђе потреба коју модерни свет има - да хоћемо да оставимо свој лични печат. Ако имамо циљ да оставимо свој лични печат, онда он не долази из егзистенцијалних корена из читавог нашег бића, него долази из рација и има лични интерес који често неће бити у складу са даровима од Бога. Огромна штета и на Божјим кућама. Храмови ће се обнављати годинама. Страдали су и храмови... Kада ће они доћи на ред за обнову? - Страдало је осам храмова, два су потпуно порушена. Сада помажемо људима, чинимо све да људи добију кров над главом, а када се то заврши, мораћемо да се позабавимо и обновом храмова. Штете су велике, обнове ће трајати низ година. Kурир.рс/Силвија Сламниг Извор: Инфо-служба СПЦ

Председавајући Синодског одељења за спољне црквене односе (ОВЦС) Московске патријаршије митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев) позвао је све који имају прилику да се вакцинишу против коронавируса 2021. године. „Саветовао бих свима који имају такву прилику да се вакцинишу против коронавируса – и онима који су већ били болесни, а посебно, наравно, онима који још нису оболели. Ја не учествујем ни у каквој кампањи вакцинације, како неки сада пишу : ево, црква се укључила у кампању вакцинације. Просто, ја сам с почетка пропатио од те болести, а затим, неколико месеци касније, вакцинисао се и препоручујем и другима да учине исто“, – рекао је у суботу у етру програма „Церкова и свет“ на каналу „Россия-24“. Тако је он одговорио на питање водитеља о томе шта би он пожелео православнима уочи Нове године.

“Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле. Звучни запис емисије Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања. То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа. Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја. Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника. “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије. “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић. Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге. Извор: Радио Светигора

Свети Доситеј је био човјек љубави, који је изграђивао мостове и који је свој вјерни народ васпитавао да читавим својим бићем слави Бога и да читавим својим бићем воли све људе, рекао је Митрополит Порфирије. Спомен Светог Исповједника Доситеја Загребачког прослављен је, у сриједу 13. јануара, Божанственим Литургијама у загребачком Саборном храму Преображења Господњег и у гимназијској капели Светог Саве, гдје је свету архијерејску Литургију служио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Саслуживало му је братство манастира Свете Петке, чији је ктитор и оснивач управо Свети Исповједник Доситеј. У литургијској бесједи Митрополит Порфирије је честитао празник и пожелио да молитве Светог Доситеја штите све људе који живе на овим просторима. Пожелио је и да, попут Светог Доситеја, имамо чисто срце и познање Бога, али истовремено и његову спремност да, ако затреба, и својим животом посведочимо веру у Христа, јер како Господ каже у Јеванђељу: ’Ко се постиди мене пред људима тога ћу се и ја постидети пред Оцем Небеским’. Свети Доситеј не само да се није постидео, него је на све четири стране света сведочио Христа и то онаквог каквог је примио у Цркви, онаквог каквог су проповедали Апостоли и сведочили свети Оци. Сведочио је Христа, који је дошао у свет, распет, умро на крсту и васкрсао, да би нама људима открио смисао нашега постојања, да би указао да постојећи у историји пролазимо кроз разна искушења и разне испите“. Владика је рекао и да „како одмиче глобална историја, али и историја појединачних живота, искушења и тешкоће, по правилу, бивају све веће и веће. У наша времена тешкоће нису мање, него што су биле у прошлости, али чим су нама дате и чим смо ми рођени у овом врмену и простору, то значи да нам Господ даје и потребну благодат, као и Своју силу и снагу да кроз та искушења пролазимо, како бисмо пролазећи кроз њих чистили своје унутарње биће, своје срце и душу и како бисмо узрастали у љубави. Искушења су, дакле, својеврсни задаци које Господ поставља пред нас. Позива нас да их решавамо како бисмо у Духу расли, а то значи расли у љубави према Њему, Живоме Богу, али и према својим ближњима, односно према сваком човеку, јер ближњи је онај кога ми у срцу своме имамо као ближњег, а не онај који каже да то јесте или није. То значи да наш ближњи може бити и онај који нам се противи, па чак и онај који, за себе, одређује да ми нисмо његови ближњи. То ко је наш ближњи зависи од тога да ли смо ми некога доживели и дефинисали и прихватили као ближњега. Позвани смо да, по Господњој речи, сваког човека прихватамо као свога ближњег“. Митрополит је истакао да је Свети Доситеј својим животом потврдио вјеру у Живог Бога, распетог и васкрслог Христа, те да је био човјек љубави и грађења мостова, али и више од тога, васпитавао је свој вјерни народ да, као и он, читавим својим бићем слави Бога и да воли све људе. „Нека би нам Господ дао ту веру, одлучност и снагу Светога Доситеја како бисмо до краја могли упознати његов подвиг и његову личност, те и сами потом ићи путем којим је он прошао, а то је пут истине и правде Божије“, позвао је Митрополит Порфирије. Прослава Светог Доситеја Исповједника Загребачког обиљежена је на имању које је 1888. године Ђуро Авировић, дугогодишњи одборник и црквени тутор, завјештао Српској православној Црквеној Општини загребачкој. Управо овдје је 1936. године Митрополит Доситеј основао манастир Свете Петке. Од оснивања манастира, па све до почетка Другог свјетског рата, сестринство манастира сачињавале су углавном монахиње руског поријекла. Данас је на овом имању изграђена Српска православна гимназија и Духовни центар, али је стари манастирски конак, са капелом посвећеном Преподобној Параскеви, мјесто на које православни Срби из Загреба радо долазе на молитву и које трајно чува успомену на мученичко страдање и непоколебиво исповједање православља његовог оснивача и првог Митрополита загребачког, Светог Доситеја. Доласком владике Порфирија на трон Митрополије загребачко-љубљанске манастир Свете Петке је поново оживио и данас функционише као мушки манастир. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Почасни Патријаршијски егзарх све Бјелорусије Митрополит Филарет (Вахромејев) прeставио се у Господу 12. јануара 2021. године, у 86. години живота. Владика Филарет је претходно био хоспитализован у једној од клиника у Минску. Вријеме и мјесто испраћаја покојника биће накнадно објављени. Митрополит Филарет (у свијету Кирил Вартоломејевич Вахромејев) рођен је 21. марта 1935. године у Москви у породици државних службеника. Дјед, Александар Иванович, познати јарославски трговац, од 1913. године био је наследни племић. Отац, Вартоломеј Александрович (1904-1984), био је наставник музичке школе Гнесинског на Московском конзерваторијуму, аутор уџбеника „Основна теорија музике“. За састављање уџбеника црквеног пјевања за богословске школе одликован је Орденом Св. Књаза Владимира II степена. Мајка Александра Феодоровна Вахромејева (1903-1981) и старија сестра Олга Вартоломеевна Вахромејева (1925-1997) такође су биле наставнице московских музичких школа. Године 1953. завршио је средњу школу бр. 557, а истовремено музичку школу у класи хорског пјевања и контрабаса. Дипломирао је 1957. године у Московској богословији и уписао Московску духовну академију. На другој години Академије, 3. априла 1959. године, намјесник Тројицке-Сергијеве лавре архимандрит Пимен (Хмелевски), постригао га је у монаштво са именом Филарет у част праведног Филарета Милостивог. У току Божанствене литургије у Богојављенском саборном храму у Москви, 26. априла 1959. године, Његова светост Патријарх московски Алексеј I рукоположио га је за јерођакона. Дипломирао је 1961. године на Московској духовној академији и одбранио кандидатску дисертацију на тему „Пастирско старање о душама Митрополита московског Филарета, према његовим писмима“. Задржан је као професор стипендиста на Московској духовној академији. У новембру исте године постављен је за наставника Московске духовне академије, а 14. децембра на Божанственој литургији у храму праведног Филарета Милостивог у Патријаршијским одајама Тројицке-Сергијеве лавре, Његова светост Патријарх Алексеј га је рукоположио у чин јеромонаха. У септембру 1962. године постављен је за првог помоћника главног васпитача Московске духовне академије; од јуна 1963. главни је васпитач Московске духовне академије. У Успенском храму Тројицке-Сергијеве лавре, 4. августа 1963. године Епископ Волоколамски Питирим (Нечаев) одликовао га је чином игумана са правом ношења крста са украсима и надбедреника. Исте године, 8. октобра, Патријарх Алексеј га је уздигао у чин архимандрита. Од септембра 1963. године био је задужен за постдипломске студије на Московској духовној академији. Одлуком Светог синода од 8. октобра 1965. године изабран је за Епископа тихвинског, викара Лењинградске епархије. За епископа је наречен 23. октобра 1965. године у цркви Лењинградске духовне академије. Хиротонисан је 24. октобра на Божанственој литургији у храму Свете Тројице Александро-невске лавре. Богослужење су извршили Митрополит лењинградски и ладошки Никодим (Ротов), Архиепископ пермски и соликамски Леонид (Пољаков), Архиепископ херсонски и одески Сергије (Петров), Архиепископ мински и белоруски Антоније (Мелников), Епископ кировски и слободски Јован (Иванов), Епископ вологодски и великоустјужски Мелхиседек (Лебедев). Од 1961-1965. био је секретар комисије Светог синода за јединство хришћана. Одлуком Светог синода од 14. маја 1966, постављен је за Епископа дмитровског, викара Московске епархије и ректора Московске духовне академије. 7. октобра исте године именован је за члана уредништва часописа „Теолошки радови“. 28. новембра 1968. именован је за другог замјеника предсједника Одјељења за спољне црквене односе Московске патријаршије. 20. марта 1969. године укључен је у Комисију Светог синода за јединство хришћана. 16. децембра исте године укључен је у Комисију за проучавање питања канонизације јапанског Архиепископа Николаја. Посјетио је Јапан. Од 6. септембра 1971. до 25. августа 1972. привремено је управљао Калининском епархијом. Његова светост Патријарх Пимен је 9. септембра 1971. године Епископа Филарета одликовао чином архиепископа. Исте године, 19. октобра, разријешен је дужности замјеника предсједавајућег ОВЦС-а према сопственом захтјеву. Одлуком Светог синода од 18. априла 1973. године именован је за архиепископа берлинског и средњеевропског, Патријаршијског егзарха Средње Европе. 7. маја 1974, изабран је за почасног члана Московске духовне академије. 15. априла 1975. године одликован је чином митрополита. 3. марта 1976. године изабран је у Комисију Светог синода за хришћанско јединство и међу црквене односе. 2. септембра 1977. године добио је право ношења друге панагије. Одлуком Светог синода од 10. октобра 1978. године постављен је за митрополита минског и бјелоруског; од 12. октобра – Патријаршијски егзарх Западне Европе. Више пута је посјећивао парохије егзархата. 16. новембра 1979, повјерена му је привремена управа Корсунске епархије (у вези са преласком епископа корсунског Петра (Лјулие) у надлежност Православне цркве у Америци). 23. децембра 1980. именован је за члана комисије Светог синода за организацију прославе 1000-годишњице крштења Русије.Одлуком Светог синода од 14. априла 1981. године постављен је за предсједавајућег Одјељења за спољне црквене односе и сталног члана Светог синода. 22. јула исте године именован је за замјеника предсједника комисије Светог синода за припрему прославе 1000-годишњице Крштења Русије. 19. децембра 1983. године изабран је за предсједника Јавне комисије за односе са вјерским круговима који су иступали за мир.1. фебруара 1984. године, разријешен је дужности егзарха Западне Европе, сагласно сопственој молби. 19. априла 1985. повјерена му је брига о православним парохијама у Финској. 24. марта 1985. године награђен је пригодном панагијом на којој је приказана Жировичка икона Богородице. 4. јула 1988, награђен је Панагијом за активно учешће у припреми и одржавању јубиларних прослава посвећених 1000-годишњици Крштења Русије. 1988. године, на оснивачкој конференцији Удружења креативне интелигенције „Свијет културе“, изабран је за њеног потпредсједника. 15. децембра 1988. ушао је у изборну комисију за избор народних посланика СССР-а из мировног покрета уједињеног од Совјетског мировног комитета и из Удружења за сарадњу Уједињених нација у СССР-у. За егзарха Бјелорусије са титулом „митрополит мински и гроднински, патријаршијски егзарх бјелоруски“ постављен је 16. октобра 1989. године. Одлуком Светог синода од 13. новембра 1989. године, ослобођен је, према молби, дужности предсједавајућег ОВЦС-а уз очување сталног чланства у Светом синоду све док ово питање не буде ријешено на Архијерејском сабору. Одлуком Архијерејског сабора од 30. до 31. јануара 1990. постао је митрополит мински и гродински, патријаршијски егзарх све Белорусије.1990-1995. био је посланик Врховног совјета Бјелорусије, члан Комисије за образовање, културу и очување историјског наслеђа. 1990. године изабран је за члана Савјета бјелоруског огранка Међународног фонда за словенске писмености и словенске културе, предсједавајућег Комисије Врховног савјета БССР-а за парламентарну етику. 16. јула 1990. именован је за предсједника комисије Светог синода за помоћ у напорима у превазилажењу последица чернобилске несреће. Од јануара до децембра 1991. године – народни посланик СССР-а. Од 18. фебруара 1992. године – митрополит мински и слутски, патријаршијски егзарх све Бјелорусије, свештеноархимандрит Успенског Жировитског манастира.28. децембра 1993. именован је за предсједника Синодалне богословске комисије, формиране од Комисије за јединство хришћана. Од 3. фебруара 1994. – свештеноархимандрит Благовештењског Љаденског манастира. Од 28. децембра 1996. до 17. јула 1997. привремено је управљао Полотском епархијом, од 28. фебруара до 4. јула 2002. привремено је управаљао Могиљевском епархијом. Од 27. јула 2009. године – члан Међусаборног присуства Руске православне цркве. 21. марта 2010. године добио је право коришћења Предностног крста током богослужења на територији Бјелоруског егзархата.Одлуком Светог синода од 5. до 6. октобра 2011. године (бр. 100) разријешен је мјеста предсједавајућег Синодске библијско-теолошке комисије на основу сопствене молбе. Синод је одлучио да изрази дубоку захвалност митрополиту Филарету на дуготрајном предсједавању Синодском комисијом, „захваљујући којој су се унутарцрквене и међународне теолошке расправе развиле на високом нивоу, организован је озбиљан дијалог између црквеног научног свијета и свијета свјетовне науке, на теолошка питања која су архијереји слали комисији благовремено је одговарано “. Одлуком Светог синода од 25. децембра 2013. године (бр. 125), умировљен је у вези са сопственом молбом. Синод је именовао Његово високопреосвештенство митрополита Филарета за почасног патријаршијског егзарха све Бјелорусије, задржавајући му право да учествује у раду Светог синода и почасно мјесто на богослужењима и званичним церемонијама. Превод: Протопрезвитер Остоја Кнежевић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, Архијерејев Богодохновеноје удобреније Доситеје премудре: ученми твоими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим. Сећање на великог архијереја и светитеља Српске Цркве Митрополит Доситеј рођен је у Београду 5. децембра 1878. године, где је учио гимназију и богословију, коју је завршио 1899. године. Као питомац Фонда митрополита Михаила упућен је 1900. године у Русију гдје је ступио у кијевску Духовну академију коју завршава 1904. са степеном кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Немачку и ступио на Универзитет у Берлину, где је изучивао протестанску богословску науку. Након двогодишњих студија у Берлину, прешао је у Лајпциг, где је изучавао философске науке код професора Вунта, Хајнца и Фолкелта. Замонашио се пред свршетак богословије (1898.) и добио јерођаконски чин. Године 1907. постављен је за наставника Богословије у Београду, где остаје до половине 1909. године, а онда као питомац Министарстава просвете и црквених послова упућен је у Француску ради продужења студија. У Паризу се образовао на Сорбони и Вишој школи социјалних наука. На измаку 1910. године прешао је у Женеву као студент тамношњег Универзитета. У Женеви је остао до објаве Балканског рата у јесен 1912. године када се вратио у Србију и ставио на располагање својој Цркви и Отаџбини. Изабран је и хиротонисан за Епископа Епархије нишке 25. маја 1913. године. Како је стицајем прилика Ниш постаје престоница Србије (1914-1915.), то је епископ Доситеј, као епископ нишки, постао центар свега доброчинства и милосрђа. Трагичне 1915. године остао је са својим свештенством и народом у Нишу и био интерниран од Бугара. По свршетку Светског рата, у јесен 1918 године враћа се у своју епархију. У својству подпредседника Средишњег Архијерејског Сабора учествовао је у преговорима са Цариградским Патријаршијом на стварању јединства Српске Православне Ццркве и њеном уздизању на степен обновљене Патријаршије. У доба великог покрета у Чехословачкој и Поткарпатској Русији, ишао је тамо као делегат Српске Православне Цркве, где је остао три године. Исто тако као делегат Српске Православне Цркве био је у Женеви, Базелу, Атини, Бугарској и другим местима. Говорио је одлично руски, чешки, немачки и француски језик. Одликован је орденом Светог Саве I степена са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, орденом Карађорђеве звезде 4 степена, орденом Бијелог орла 4 степена и орденом Црвеног крста, руског и југословенског. Изабран је 1932. године за првог митрополита Епархије загребачке у Загребу а на Цвети, 9 априла 1933. године, свечано је устоличен. Митрополит Доситеј се нарочито истакао својим организаторским радом. Новооснованој Митрополији загребачкој поставио је чврсте темеље и дао значај који јој и приличи у таквој политичкој и културној метрополи као што је град Загреб. Рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ, 10.априла 1941. године, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазаром Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта, који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видевши тело изнакаженог митрополита Доситеја, рекао: "Но, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде". Тешко болестан премештен је у болницу Милосрдних сестара. Уместо лечења "милосрдне сестре" свирепо су га мучиле и понижавале. Од њих је свакодневно мучен и злостављан, тако да му је сва брада била почупана. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, "Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд". У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд. Неколико месеци после тога умро је у манастиру Ваведење у Београду 13. јануара 1945 године, од тешких последица злостављања. * извор: Слободан Милеуснић "Духовни геноцид 1991-1995 (1997)" Београд 1997., Драгослав Страњаковић " Највећи злочин данашњице: (патње и страдање српског народа у Независној држави Хрватској од1941-1945.) /Одбор Томе Максимовића/ ; види о митрополиту Доситеју "СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ 1941-1945. Вељко Ђурић Мишина, Ветерник 2002. год. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве Митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедања православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исповедник. Српска црква га прославља 13. јануара/31. децембра. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Прије 83 године на Божић рођен је Ристо Радовић, наш блаженог спомена Митрополит Амфилохије. У нашем народу постоји једно предање да је велико знамење када се неко роди у ове велике празничне дане, а можемо слободно рећи, истинито када је у питању личност нашег Митрополита Амфилохија. О животу и раду са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем, за Радио Светигору говорио је један од његових најближих сатрудника, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске. Разговор је водила Тијана Лекић. Звучни запис разговора *Оче, ускоро се навршава 20 година откад сте у свештеничкој служби и поред Митрополита Амфилохија. Митрополит је био, као што знамо, велики обновитељ, свештенства и монаштва, наручито женског. Можемо рећи да је манастир Ждребаоник тада постао центар духовне обнове вашег даниловградског краја. Како је то изгледало из перспективе једног гимназијалца и студента, и шта је за Вас све тада значио Митрополит Амфилохије. Кад се сјетим тих раних дана, дјетињства и мога уласка и одласка у Цркву, у мом бјелопавлићком крају после рата је био један свештеник, отац Ђорђије. Он се упокојио 1978. и након његовог упокојења није било парохијског свештеника и живот овог краја био је спорадичан. Храм Свете Текле у Даниловграду био је скоро запуштен. У Ждребаонику је тада био монах Матеј, који је чувао светињу колико је могао, а није му било лако од мојих Бјелопавлића. Отац матеј је сада архимандрит манастира Раваница. Тек од доласка Митрополита Амфилохија, почела су редовна богослужења у мом крају, гдје је он задужио оца Андрију Ђикановића, подгоричког пароха, да долази суботом да служи литургију. Те суботње службе су биле прве које ја памтим у Даниловграду. У манастиру Ждребаоник, древној Немањичкој светињи су се увијек Бјелопавлићи окупљали, а поготово откад су дошле мошти Светог Арсенија. Митрополит је овдје затекао једног намученог монаха, те је овдје поставио монахиње које су дошле са њим из Баната и тако је манастир Ждребаоник постао пелцер који се пренио у остале манастире. У вријеме кад сам кренуо у цркву, ту је било тако мало младих људи, да смо могли да се пребројимо на прсте једне руке, али мало соли је потребно да се ручак осоли. Митрополит је долазио кад је могао, а његов долазак је за нас увијек био велики празник. Сјећам се једне прилике, кад сам играо фудбал са својим друговима и поред те ливаде видим, пролази Митрополит аутом, ја озарен јер знам да иде у Ждребаоник, остављам лопту и трчим кући да се пресвучем, да идем да га видим, да узмем благослов. Оно што је најупечатљивије у мом животу је једна прилика кад је он дошао да исповједа сестре и мене мати Јустина зове на кућни телефон касно у 11 увече и каже да дођем ујутру пошто Митрополит служи. То је био радни дан, ја сам тада био гимназијалац, дошао сам на Литургију и стао поред врата. Он је тада служио сам, по јерејском чину и позвао ме прстом да дођем и каже: ”Хајде да чтецираш”, а ја му кажем: ”Владико, ја никад нисам чтецирао, нисам никоме никад додао кадионицу”, а он каже: ”Па ево ти прилика, ја ћу да те научим.” Тако је прва кадионица коју сам додао неком свештенослужитељу била она коју сам додао мом драгом Митрополиту Амфилохију. Његова улога у духовној обнови мог краја и Црне Горе уопште је била немјерљива, а сви јерарси и високи гости који су долазили у Митрополију, прошли су кроз Ждребаоник. Испричаћу вам један детаљ, када је у посјету долазио Патријарх московски и све Русије Алексеј, да положи камен темељац храма Христовог Васкрсења у подгорици. Сјећам се да је Митрополит прије тога дошао у Ждребаоник и рекао сестрама да спреме нешто да поклонимо Патријарху руском. Хоћу да вам дочарам како су манастири тада били сиромашни и како се живјело тада. Сјећам се те иконе Светог Симеона Мироточивог, то је била репродукција, ишли смо у пилану да тражимо даску да се исијече, дакле била је то каширана икона. Тако нешто данас никад не бисмо поклонили таквом једном великодостојнику, али ми смо тада били пресрећни кад смо успјели да то лакирамо, средимо, па су сестре то лијепо упаковале. Походећи ову светињу, мој живот се из коријена промијенио љубављу Митрополитовом. *Ви сте, као што рекосмо, прије скоро 20 година дошли овдје на Цетиње, у кабинет Митрополита Амфилохија, а претпостављам да нисте ни сањали да ћете се баш ту обрести. Како је Вама тада на почетку све изгледало? Пренесите нам утиске из тих првих година уз Митрополита. Како је било уједно постати службеник Митрополије и парох цетињски? Живот ми је некако био скопчан уз Митрополита. Имао сам част и благослов да ме он и вјенча, управо у манастиру Ждребаоник. Сјећам се тог свадбеног ручка, он сједи између супруге Иване и мене, окреће се и каже јој: ”Невјесто, да те нешто питам, али да буде како ја хоћу. Да овог твог рукоположимо.” Тада сам још био апсолвент Богословског факултета, те ме је рукоположио у капели Светог Јована Богослова у Београду. На дан Светог Василија Великог, када се студенти окупљају код њега, наговијестио ми је да ће ме рукоположити за свештеника. Тада у Митрополији скоро да и није било младих свештеника. Рукоположио ме је на Светог Саву у мјесту Фрутак, Митрополит волоколамски Питирим, који је тада био гост Митрополита Амфилохија. Служио сам код сестара 40 дана, а онда дошао на Цетиње. Било је ту назнака за неке парохије, али видио сам да се тај боравак на Цетињу мало одужио. Једне прилике, кад се вратио са неког пута, позове ме да попричамо у библиотеци и каже: ”Види, имају оне парохије што смо помињали, али оно што ти је са благословом, то је Цетиње.” Мени је то био као гром из ведра неба. Ту сам затекао покојног оца Саву Тутуша, свршеног богослова Обрена Шарића, садашњег пароха морачког, учио се првим корацима црквене администрације која је мени тада била потпуно страна, али био је велики благослов и у ватри и у води пратити Митрополита Амфилохија. Он је имао неку силну енергију и снагу, љубав Божију која нас је све кријепила и чувала. Стасавали смо уз Митрополита, који је био ватрена жишка у том времену. Ту је био отац Матеј, келејник Митрополитов, отац Лука, игуман манастира, Владика Јоаникије је тада још увијек био викарни Епископ. Цетињски манастир је тада био једна права оаза духовности и благослова и тако сви заједно носили смо тај крст, Богу хвала до данашњега дана. *Има ли нешто што бисте посебно издвојили, тих првих година живота уз Митрополита Амфилохија? Тада сам био парох бајички и доњокрајски, а већ је почело оно смутно вријеме, када су нека наша браћа почела да се отуђују од ове древне светиње, од ћивота Светог Петра, Митрополит ми је говорио да се не плашим јер ко је уз светињу, њему никаква сила ништа не може. Испричао ми је о једном његовом сусрету са Бајицама, када је кренуо на Његуше, па изашли неки Бајице, који су били кивни на Митрополита због неких његових ријечи и ставова, па га је један гађао каменом и сломио шофершајбну. Митрополит каже: ”Што ја волим ове моје Црногорце, какав је то дамар! Он има храбрости камен да баци на свог Владику, каква је то вјера!”, он је чак и у томе видио љубав и однос, јер из сваког односа се рађа нешто. Има још један догађај који је обиљежио прву годину мога битисања овдје. Јавише нам једну тужну вијест, да су нека дјеца у Гораждевцу рањена и убијена. Знате колико је Митрополит био везан за Косово и Метохију и колико је њега та рана тиштила. Био је јако потресен када су га звали на сахрану малог Милана и Пантелије који су страдали и повео ме је на тај несрећни догађај. Отац Лука Анић је тада био на испомоћи у Пећкој Патријаршији, а и тада сам први пут срео нашег Николу Мреновића, оца Јустина. То је био мој први одлазак на косово и Метохију и у првом сусрету са Пећком Патријаршијом осећао сам се као да сам дошао у Јерусалим. Сутрадан смо отишли на сахрану у Гораждевац и то је један од најпотреснијих момената у мом животу. Сећам се тих погреба, тог бола и тог плача, ја сам то доживио као ридање над судбином читавог народа на косову и Метохији. Стајао сам поред митрополита, а малом Ивану је било једно око отворено и сјећам се те његове потресне бесједе, гдје је он рекао да то око суди свим моћницима овога свијета. Једно око које гледа ка небесима и суди. Ето, из тих ранијих година, издвајам овај догађај који остаје у мом срцу до краја живота. Ту сам видио Митрополитову величину, његову љубав према људима, љубав која је била јача од смрти. Из ових бурних догађаја, да се вратимо у неке мирније дане. Опишите нам однос Митрополита према вама, његовим најближим сарадницима и опишите нашим слушаоцима, како је изгледао један Митрополитов ”обичан дан” на Цетињу. Када сам дошао на Цетиње, био сам веома млад, и када имате пред собом таквог духовника и такав ауторитет, имате осјећај да је он много старији, то што он јесте, много је озбиљније од самих година. Увијек сам имао неки страх како да му одам поштовање кад се са њим сретнем, јер он је био јако скроман човјек, није никад ништа тражио. И сада се сјећам тих момената, сва утроба трепери у сусрету, па кад хоћу нешто да му кажем, помало се и збуним од те позитивне треме, па он то види и каже: ”Ајде, ајде, немој да се плашиш, ту смо да сарађујемо, на Божијем послу смо заједно.” Увијек нас је ослобађао и давао невјероватну слободу људима. Кад сам дошао, видио сам како се свештеници понашају са њим, били су то слободни људи, имали су слободан однос. Митрополит је волио само искреност. Он никад није прескакао богослужење. Ако се вратио и после три ујутру, он је обавио своје келејно правило, ујутру поранио на јутрење које почиње у пет, након литургије вратио би се у своју канцеларију око осам, попричамо о свакодневним темама, а онда и о радним обавезама. Сваки је сусрет са њим био једна школа, из најбаналнијег сусрета са њим, могли смо да научимо велику науку. Велику науку да поштујемо човјека људе, и да се према свима односимо са љубављу и да у свакоме видимо оно најбоље у њему, ако је неко нешто погријешио, да га не посматрамо као грешника него као покајника. Око 16 часова, пошао би на ручак, хранио се са братијом у манастиру као најобичнији монах, живио је без икаквих личних прохтјева. Њему никада нисмо требали ништа посебно да доносимо и правимо, оно што је била монашка трпеза, то је била и трпеза Митрополита црногорско-приморског. У 17 часова би отишао на вечерњу службу, а увече би често имао неки радни састанак. Тако је у раду и молитви пролазио дан Митрополита Амфилохија. Ми бисмо некада кући ишли у 14, некада у 16, некада у 10 увече, а некада и после пола ноћи, али нам никада није било тешко, јер то је био човјек заиста вулканске енергије и љубави која је просто исијавала. Вјерујте ми, колико год да смо били уморни, није нам било тешко, то је једноставно била љубав. Неке ствари се не могу ријечима описати. *Оче, ви сте прије десетак година понијели још један крст, још једну одговорност, постали сте секретар Митрополије. Приближите нашим слушаоцима, шта значи бити секретар, која су задужења секретара Митрополије црногорско-приморске? Док је отац Сава био ту, било ми је лако, јер све оно што је било кључно, важно, кад је требало донијети неку одлуку кад митрополит није ту, то је чинио отац Сава, а ми млађи му помогнемо колико знамо и умијемо. Међутим те 2010. године кад је отац Сава отишао у пензију, ја сам тада имао 33 године, били смо уплашени, како ћемо тако млади да нешто савјетујемо Митрополита. Вјерујте ми, ти титраји у организму, та позитивна трема, била је присутна од првог до последњег дана, не зато што смо се ми њега плашили, него јер смо имали бескрајно поштоваље према њему, његовој личности, према његовој жртви која је била испуњена љубављу. Он није био обичан епархијски архијереј, како је и сам говорио, њему је и васиона била уска. Њему је кроз ту духовност и кроз тај свој однос са Богом, та вертикала била и шира и већа. Више је ишао у вертикалу него у хоризонталу. Није било лако, обавезе су заиста велике и велика је одговорност, али је и велика част бити на том мјесту. Бити уз таквог човјека је заиста велики благослов, велика одговорност. Он је био онај ледоломац у залеђеном мору, он је ломио, а ми смо били као реморкери који га прате, ишли за њим и помагали му на ношењу његовог крста. Заиста, могу да вам кажем, он се никада није руководио регулама, он је знао да ове горе не трпе регуле, већ само регуле љубави које преображавају човјека. Он је увијек, у сваком односу, чак и у службеном, гледао да духовно обликује човјека. Ако је неко у паду да га подигне, ако је неко на добром путу, да га још више утврди. Кроз ту слободу коју нам је давао, он је омогућавао да свако пројави свој дар. У овом мозаику земаљском шару свако има своје мјесто, неко је око, неко ухо, неко је један дјеличак одежде на икони Господњој, али без сваког детаља та икона је крња. Заиста је са њим радити била велика част, велики благослов. Сјећам се, то су дани проведени ван куће, знате како, ми смо породични људи, породичне обавезе, дјеца мала, школа, итд. Али он је то покривао својом молитвом, вјерујте ми, кроз то служење Христу, кроз служење Цркви, кроз помагање њему у ношењу тога крста, нас је Бог био покрио од свих искушења, породичних, болести, итд Тако да сам радио како сам знао, колико сам умио, трудио сам се кад год сам погријешио, да се извиним. Трудио сам се да никоме не станем на пут, да пренесем благослов Митрополитов, да Митрополиту предочим ствари онакве какве јесу. Учио нас је да у свакоме видимо добро, да увијек истакнемо оно што је најбоље. Желим да вам кажем какав је он однос имао према свештеницима. Сјећам се, један наш добар свештеник, имао је неко своје искушење и написао једно писмо које је стигло до мене. Мени се учинило да је то писмо написано у набоју искушења. По слободи га позовем и кажем му да је писмо мало прејако, да је писано у искушењу и да не треба да га шаље Митрополиту, али он је инсисторао да то писмо остане и ја га оставим, али га нисмо завели. Прошло је нелолико дана од тог догађаја и тако је то отишло код Митрополита, а да нисмо стигли претходно да попричамо. Митрополит ме је позвао и каже: „Оче Обрене, јеси ти погледао писмо од овог оца?” Кажем да јесам, а он каже да га позовем, јер написано у искушењу. Ја му кажем да сам то већ урадио, али да је он је инсистирао да Владика то ви. ”Ајде, благо мени, зови га и реци да ја то нисам видио”, каже Владика. Позовем опет тог свештеника, а он каже: ”Је ли видио оно Митрполит?” Казао сам му да није, а он ми се бескрајно захваљивао. Тај свештеник ће можда сад тек сазнати да је Митрополит прочитао писмо. Вјерујте ми, он је такав био, понашао се са толико љубави, и никад то поменуо није. Он никада никог није казнио. *По тој љубави био је васељенски познат не само у нашој, већ и у другим црквама и вјерским заједницама. Ви као секретар, пратили сте га на многа његова путовања, на Крф у Јужну Америку, и многа друга, али бих овом приликом издвојила инагурацију Папе Франциска, гдје сте Ви ишли са њим. Чини ми се да наши слушаоци нису имали прилике да чују о овом догађају, па ако можете да нам укратко пренесете Ваше утиске? Митрополит је заиста био васељенски човјек, код њега су многи долазили као и што је и он ишао на многа мјеста. Остала му је једино жеља да посјети Индију. Богу хвала, имао сам прилике да путујем са њим у многе земље, на разне континенте, али ево лијепо што сте баш ово истакли јер не вјерујем да је неко имао прилике о овом да прича. То је било 2013. године, Митрополит је изабран као представник СПЦ да иде на инаугурацију Папе и да поведе два човјека по избору. Одабрао је оца Игора Балабана и мене. Сјећам се, то је било неколико дана уочи васкршњег поста, мар. Морали смо пар дана раније да кренемо због летова, тако да смо имали и времена да обиђемо Ватикан, и то управо са њим. На аеродрому нас је сачекао професор Милан Жуст, Словенац. Били смо смјештени у Дому Свете Марте у Ватикану. Након доласка, отац Милан нас је позвао на вечеру и није нам ни на крај памети било да ћемо одмах да сретнемо Папу. Улазимо и видимо кардинале у црвеним одорама и међу њима само једна бијела. Ја кажем: ”Ево га Папа”, а Милан Жуст каже: ”Па то није могуће.” Папа Франциско је био кардинал у Буенос Аиресу, а Митрополит је тамо имао своју мисију, па су имали прилике раније да се срећу. Повели су нас за један сто, а они су наставили да вечерају. После око пола сата, устадоше кардинали и ми остали, мислећи да ће Папа да иде у своје одаје, међутим он каже: ”Не, хоћу да дођем да вечерам са вама.” То је за мене и оца Игора било незамисливо, а предпостављам и за Митрополита и оца Жуста. Ми смо ту остали око сат времена, Митрополит је тако дивно са њим разговарао, о студентским данима, и сјећам се да је похвалио прву Папину изјаву кад су га изабрали за поглавара римске Цркве, да он не жели папоцентричну, већ христоцентричну Цркву. Били смо тих дана гости ту и сретали се са Папом у лифту, на ходнику, вечерали, ручали са њим, био је то за нас један несвакидашњи сусрет, близак, непосредан, личан, а све захваљујући Митрополитовом угледу. Један дан смо имали слободан мимо протокола да сами себи организујемо. Наравно, Митрополиту су најбитније биле библиотеке и књижаре. Ми смо тако ишли од књижаре до књижаре и он је гледао и куповао све те наслове. Носи отац Игор, носим ја, у једном тренутку видим да не можемо више да носимо толико књига и купим кофер. Он је на десетине књига купио, што на италијанском, на латинском, на француском језику. Од свега што смо купили у Ватикану, било је преко 50 књига, које је митрополит лично из свог џепа платио, платио је чак и ту торбу коју сам ја купио, јер никада није дозвољавао да се црквени новац користи за његове личне потребе, већ је све плаћао од своје плате, односно пензије коју је тада примао. Такав је био Митрополит. *Хвала пуно на овој успомени, а сада да се из Ватикана вратимо у Црну Гору, у вријеме кад је Црна Гора била центар православног свијета. У вријеме Ваше службе секретара, десиле су се многе значајне ствари, али да издвојимо освећење два велика храма, у Подгорици и Бару. Подгорички храм христовог Васкрсења су осветили сви првојерарси православне Цркве, осим јерусалимског Патријарха, који је пак осветио храм светог Јована Владимира у Бару. Ви сте уз Митрополита били у самом центру ових догађаја. Како је било све ово организовати, како је било пратити Митрополита Амфилохија у свим његовим подухватима и шта је за Митрополита значио Саборни храм Христовог Васкрсења у који је и положено његово тијело, као и храм у Бару? Код нас у Црној Гори, сјећам се, који год велики догађај буде, ми мислимо да је то врхунац и да преко тога не може, али ови велики догађаји су се само низали. Митрополит је увијек био у неким подухватима и ја имам осјећај да је ово Митрополитово вријеме заиста била Педесетница Црне Горе. Благодат Духа Светога нас је непрестано посјећивала кроз разне догађаје и разне људе. Сјећам 2013. када је била прослава Миланског едикта на нивоу цијеле васељене, Митрополит је предложио да у ту светковину уђе освећење храма Христовог Васкрсења и да то буде допринос наше Цркве. Сјећам се како се он само залагао се за све то, учествпвао у сваком детаљу припреме, да се не враћамо, од камена темељца па до златног крста на куполи и до задњег листића позлате фрескописа. Требало је тада дочекати најначајније личности у Хришћанству, све поглаваре и представнике држава, и остале личности. То је био заиста васељенски догађај. Цијела Црна Гора је у томе учествовала, долазили су људи разних струка, сами се нудећи да нам помогну. До задњег човјека, сви су помагали да се то организује, сви су осјећали да је то јако значајно. Када је одлучено да будем на челу одбора за освећење, пита ме Митрополит могу ли се прихватити. Рекао сам му да то нико не може, али да сви заједно можемо. Тако је и било, сви свештеници, моји из канцеларије, сви као један дишемо, оци из Подгорице, сво свештенство и сав народ, то је било дјело свих. Ту је било непроспаваних ноћи, на десетине свештеника као једна душа, сјећам се да се за тих пар мјесеци нико ни са ким није посвађао, није било ниједне горке ријечи. кад наиђе наитије Духа Светога, па тако иде све благословено, а Митрополит је то све својим стрпљењем и молитвом покривао. Сви су осјећали васељенски карактер и огромни благослов који је носио овај догађај, чак и невјерујући људи. Тако је било и 2016. године, када се славило 1000 година од кончине Светог Јована Владимира, а знамо колико је Свети Јован Владимир важан у историји Црне Горе, а самим тим и у православљу. Благослов да овај храм освети јерусалимски Патријарх, који је донио благослов гроба Господњег, није био ништа мањи догађај од освећења храма у Подгорици. *Ови догађаји су неописиви, то је било чудо љубави Божије које се пројавило кроз љубав и жртву Митрополита Амфилохија, а и свог свештенства, монаштва и вјерујућег народа у Црној Гори. За Митрополитов живот, можемо да кажемо да је био једна велика борба за Цркву Христову и за народ Божији. Откад сте Ви дошли овдје на Цетиње, власт у Црној Гори почела је заузимати све негативнији став према Цркви. Ако се осврнемо било је ту и тешких момената, као рецимо кад је дошло до напада на Цетињски манастир 2007. године. Ту је и немили догађај на Ивановим Коритима 2009, борба за цркву на Крушевцу, за цркву на Ћипуру, и других који су били увертира за изгласавање злосрећног Закона о слободи вјероисповјести. Па ако можете да приближите тај однос Цркве са властима, Митрополит је све то носио на својим леђима и борио се, а то је резултирало овим величанственим литијама, и коначном побједом православља у Црној Гори. Знате како, ти односи између државе и Цркве тих раних деведесетих година су били прилично добри. Власт је имала разумијевања и помагала је тих година. Недавно смо 30. децембра имали 30 година од Митрополитовог устоличења и тада, на том устоличењу присуствовао је предсједник Црне Горе, Момир Булатовић. Могу рећи, сјећам се кроз само Митрополитово казивање нама, тај успон односа између државе и Цркве трајао је до 1996. и 1997. године. Нажалост од 2000. године до данас, то је кренуло неком силазном путањом која се није поправљала, све до 30. августа прошле године. Сјећам се тих немилих догађаја у Црној Гори, који су били потпуно вјештачки фабриковани и наметнути овом народу, да би од једног народа постала два народа. Ево како је то изгледало на примјеру само једне породице коју сам ја имао у својој парохији. Сјећам се имао сам један парастос на Чеву. Позвали су ме да одслужим помен на гробу и да освештам гроб. На Чеву је иначе увијек турбулентно и било је ту и тамо немилих догађаја и иницијатива које не служе никоме на част. Дошао сам испред храма, и видим нека два човјека стоје на гробу, а мања групица испред саме цркве. Како увијек идем прво да цјеливам икону, да се сретнем са људима, приђе ми једна жена каже: ”Оче ја сам Вас звала,мој брат је преминуо. Да Вам кажем шта је ово несрећно вријеме учинило само од наше породице. Сви смо рођени на Чеву, од истог оца и мајке. Ја сам Српкиња, а имам три брата. Овај преминули брат био је велики Југославен, онај у црвеној мајци, он је велики Црногорац, а онај трећи… он је ништа.” Ја сам тада у њиховој породици видио судбину Црне Горе, располућеност нашег народа. Хоћу да вам кажем колико је тешко било Цркви Божијој, у таквом односу снага гдје је Црква била та која је увијек нападана да она руши јединство између народа, а било је управо све контра, држава је потенцирала те несрећне подјеле. Митрополиту нашем је на плећа, не нејака већ јака, што је вријеме показало, падало бреме које није имало везе са њим. Наметали су му неке ствари које нису истините, а он је покушавао на разне начине, кроз библијски језик, да пробуди и позове на љубав, на јединство, да нас кроз своју личност уједини. Знамо колико је у Црној Гори битна личност црногорског Митрополита и та катедра Светог петра Цетињскога. Можемо да изведемо закључак да кад је год постојала та синтеза између духовне и световне столице, онда је био и благослов на Црној Гори, али чим се власт отуђи од те духовне столице и од значаја коју она има, крене путем који није благословен, што смо и окусили од 2000. на овамо, што је кулминирало изгласавањем овог несрећног Закона. Они који су остали на власти, кренули су да се обрачунавају са сопственим народом ударивши на Цркву. Мислили су ако ударе на пастира да ће се стадо разбјежати, али народ је увијек уз своју Цркву. Оно што се десило крајем 2019. и током 2020, оне предивне литије су управо дар са неба, да нас исцијеле од подјела. Та година дана припрема за мирну смјену власти је била управо катихезација Црне Горе. Црна Гора је у суштини, кад је Митрополит дошао, била некрштена. Ми свештеници смо се некада бунили због толико масовног крштења у острогу, а да немамо прилике да их упознамо, да им нешто кажемо, да их упутимо… Е Бог је троз ових годину дана надокнадио оно што Црква није могла да уради за тих 30 година. Има ли данас куће у Црној Гори која не зна шта је литија, крсни ход, икона, молитва, икона, крст, па колико је пута саборно изговорена молитва Оче наш, колико је пута исповјеђен Символ вјере… То је била припрема за обнову те братске љубави, да се сви вратимо једни другима и да се кроз ту молитву вратимо на оно исконско и право. Видимо да и данас један дио наше браће, можда није разумио смисао литија. Нису литије биле ни против кога, ни против државе Црне Горе, већ против једне идеје једне групе људи која је на власти, која је хтјела да из коријена промијени нешто што никад Црна Гора није била. И Црква као организација која свједочи Божију љубав је једино на такав начин и могла да се одупре, јер Црква нема другог оружја осим Светог јеванђеља, Ријечи Божије, љубави Божије. Црква Божија и народ Божији, били су спремни на жртву. То је Господ видио. Сјећам се једног момента, доље у холу, када је Митрополит сједио. Ту је долазио један политичар који је координирао везано за овај несрећни Закон, и сјећам се када је саопштио, неколико дана пред изгласавање, шта ће све да се деси, а ја сам присуствовао том разговору. Кад је отишао, па смо сумирали овај разговор, Митрополит је рекао: ”Кренули су злим путем”, а то је тешка ријеч из уста једног духовника, Митрополита од 82 године. Онда је сјео у фотељу и рекао: ”Свети Василије и Свети Петре, помагајте. Ако икад мислите да помогнете, сад помозите, јер не можемо сами без ваше помоћи.” И оно што се касније догодило, излазак моштију Светог Василија, имам осјећај да је управо одговор Светитеља на тај вапај и ту молитву Митрополитову, када се небеса подигну. Имам осјећај да је ова литија земаљска, коју смо ми очима гледали, да је још већа била на небесима, да су устали и анђели и светитељи Божији који су просијали у Црној Гори и у читавом нашем светосавском роду, а и широм васељене. Овдје у црној Гори, није се бранио појединац или нека идеја. Бранило се Православље, бранио се Христос кога су поет кренули да разапињу у Црној Гори. Народ Божији је прошао кроз голготу и хвала Богу што смо прошли кроз голготу, јер је то значило васкрсење Црне Горе и Црна Гора је освештана. Оно што се десило у храму Васкрсења 2013, тај пелцер је пренесен на читаву Црну Гору. Нема стопе црногорске земље која није освештана тим свештеним ходом, који управо непрестано излази из храма христовог Васкрсења, односно из гроба Господњег, јер Црква Божија управо свједочи Васкрсење Христово. Оно што је Митрополит започео деведесетих година, кулминирало је у васкрсењу народа, то је круна, догађај који превазилази и Црну Гору. Радостан сам, што је после свих падова и лоших односа између државе и Цркве, Митрополит видио васкрсење свога народа. Оно што је најбитније, он је као Мојсије у Старом завјету, водио да изведе свој народ, али није ушао у обећану земљу, али је провео народ кроз Црвено море и видио обећану земљу. Заиста мислим да је његово дјело буквално равноапостолно. Оно што је он урадио за Црну Гору, то су радили апостоли Христови. Он је свом народу проповиједао као да су први пут чули за Господа. Нажалост, има један мали дио који се и даље односи према Цркви и према Христу као да никада нису чули ниједну ријеч Светог Јеванђеља, али ипак овај велики хљеб живота који је Митрополит заквасио у Црној Гори, уроди ће плодом да и они чују и повјерују, вријеме је Божића, да се збратимимо и да живимо у љубави Христовој. *Како се приближавамо краву нашег разговора, тако се у разговору приближавамо крају живота нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Ви сте били све вријеме уз њега, иако нисте били са њим у болници, били сте у непрестаном контакту са њим, са докторима и са оцем Јустином. Желим да Вас питам како је изгледао ваш последњи разговор са Митрополитом? Знате како, ту смо више од 20 година, а и више од тога од кад сам у Цркви Божијој, живот ми је саплетен у ту Божију плетеницу, а једна од тих струка плетенице је управо Митрополит Амфилохије. Било је ту дивних разговора, али што бих издвојио међу тим последњим разговорима уживо, било је управо то вече у болници, гдје смо га и оставили са оцем Јустином. А последње наше опраштање, било је на моју крсну славу Свету Петку, 27. октобра, а ето он се упокојио три дана касније, када ме је звао да ми честита славу и благослови мој дом и породицу. Пошто је имао упалу плућа па смо му слали неки козји сир и млијеко, и он каже: ”Хвала ти на оном дивном сиру и млијеку”, ја му кажем: ”Владико, само да Ви нама изађете, биће и сира и млијека…” То су ти задњи разговори са њим, али знате како, са Митрополитом тешко да се може задњи пут разговарати. Он јесте отишао са земље на небо, али уствари он је увијек овдје небом живио, тако да је то је било блажено пресељење. са њим и даље разговарам, и ових дана кад ту са оцима радимо, и са Владиком Јоаникијем, само се присјетим шта би Митрополит рекао и шта би он урадио. Он је толико живо присутан и мислим да мој разговор са њим никада неће престати, јер сваки је био драгоцјен и подједнако значајан. Било је прилике и да уђем да се опростим од њега пред само упокојење, али просто сам хтио да га памтим онако како сам га задњи пут оставио онако јаког и храброг, како стоичи носи свој крст којим га је Бог обдарио овдје на земљи… *Након упокојења дочекали сте га у Цетињском манастиру из кога сте га испратили и пратили до храма Христовог Васкрсења. Пренесите нам из Ваше перспективе ова сјећања. Када смо чули да је Митрополит лоше, цијело свештенство и монаштво је било узнемирено. Очекивали смо да ће да изађе, јер је његов опоравак кренуо у једном тренутку у добром правцу. Али свако има своје вријеме и мјеру, па очигледно да се његово вријеме било испунило, да иде у Царство небеско. Сјећам се те ноћи која је многима била непреспавана, и тог јутра када сам се договарао са оцем Бранком везано за Свето причешће. Тог јутра смо сви из канцеларије дошли јако рано у Митрополију, јер смо осјећали да ће нешто страшно да се деси. Јавили су нам ту тужну вијест и како то бива, хришћани приносе молитве Господу. Ми смо се окупили и отпјевали о Блаженом уснићу, вјечан покој нашем Митрополиту. Било је ту суза, знате како, то је био један велики земљотрес у душама свих нас појединачно, који се осјетио и лично и колективно. Донијели га на Цетиње гдје се окупио велики број Цетињана да га цјеливају, да се опросте и да траже од њега опроштај, што могу да потврдим из исповијести после, многи до тад нису схватали ко је он био. Вријеме ће показати колика је он личност био и многи ће схватити величину његових дјела. Послије онај величанствени дочек који је несвакидашњи, онолико хиљада људи који клече. Сам онај долазак Његове светости Патријарха, великог броја архијереја, свештенства, монаштва и вјерног народа, који су дошли упркос пандемији. Оно заиста јесте био само ужи круг породице, јер да није било пандемије, сигуран сам да би било много више људи који би дошли из свих кр?

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије дочекао је синоћ помоћ Града Београда која је упућена Петрињи, а за Танјуг каже да је потребно људима који су у земљотресу изгубили кров над главом обезбедити да се сместе и да преспавају. Наводи да је потребно још монтажних кућа, јер је велики број људи у земљотресу остао без домова. -Има доста старијих. Ноћи проводе у аутомобилима и то не само они којима су домови срушени, него и они где би се можда и могло преспавати, али због страха од сталних понављања земљотреса не усуђују се да проведу ноћ у домовима, рекао је митрополит Порфирије. Помоћ Града Београда се састоји од 22 монтажне куће намењене породицама које су након разорног земљотреса остале без својих домова и без смештаја у Глини и Петрињи, а митрополит Порфирије је изразио захвалност Српске Православне Цркве Граду Београду и другим институцијама и појединцима на помоћи. Kаже да је до сада укупно довезено око 40 контејнера, да је остало још око 20, а да у међуврему стижу и друге донације, као што је донација Покрајине Војводине, али и приватне донације. -Сад покушавамо да оно што је најургентније обезбедимо и допринесемо општој акцији државе Хрватске у рессавању најосновнијих потреба, рекао је митрополит Порфирије. Очекује да ће Црква испоручити укупно око 100 контејнера. Навео је да ће поред контејнера, бити потребно још помоћи за народ у земљотресом погођеном подручју. -Биће потребно, када се буду градили домови, да и ту Црква и друге српске институције притекну у помоћ колико је могуће. Очекујемо да ће највећи терет заправо поднети држава, рекао је митрополит Порфирије. Он је рекао да је важно да представници Цркве посете људе у местима погођеним земљотресом како би их охрабрили и како би им показали бригу и то да неће бити препуштени сами себи. -Kао што пандемија, тако и земљотрес као елементарна природна непогода не зна ко је ко, не бира и не дели људе по начину на који се моле Богу, којој Цркви припадају и ком народу, све се јединствено третира. Тако се и ми у овом тренутку трудимо да будемо отворени за све којима је помоћ потребна", поручио је митроплит Порфирије. Додао је да ће им у овом тренутку бити ипак већа брига православни верници и православни Срби, али и да никога неће прескочити у пружању помоћи. Описујући ситуацију у Петрињи и местима погођеним земљотресом, митрополит Порфирије каже да све делује врло драматично, као библијска катаклизма. -Дођете у та села и све око вас је порушсено. Људима су порушени домови, штале, остали су неки без ичега. Сви спавају по аутомобилима или у нечем импровизованом, навео је митрополит Порфирије. Kаже и да је много храмова који су до темеља порушени у земљотресу. -Сматрамо да у овом тренутку треба да помогнемо људима, а када се живот врати у нормалне токове градићемо храмове, каже митрополит Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ

На Бадњи дан Митрополит Порфирије је обишао кориснике глинског Дома за старе који су због посљедица земљотреса премјештени у Загреб. У земљотресу који је разорио Банију тешко је оштећен и Дом за старе у Глини, а његових седамдесетак корисника остало је без крова над главом. Двадесет корисника Дома су позитивни на вирус Covid-19, те су они смјештени у подружници Слобоштина загребачког Центра за рехабилитацију дјеце, младих и одраслих особа са интелектуалним тешкоћама. Многи од њих су православне вјероисповијести, те их је Митрополит Порфирије посјетио у поподневним часовима Бадњег дана. Са свештеницима, који су били у његовој пратњи, отпјевао је тропар Божића. Честитао им је наступајући празник Христовог Рођења и пружио ријечи утјехе. Потом је подијелио бадњаке и божићне дарове. Посебно дирљив је био сусрет са двоје пацијената поријеклом из околине Дервенте, родног краја Митрополитових родитеља. Митрополит је рекао болесницима да ће их имати у својим молитвама. Дао им је и број свог телефона, рекавши да је у сваком тренутку спреман за било коју врсту помоћи која је у његовој моћи. Захвалио је управници Центра за рехабилитацију Теодори Нот и особљу на несебичној жртви коју указују болеснима не жалећи себе. 7

На Бадњи дан Митрополит Порфирије је обишао кориснике глинског Дома за старе који су због посљедица земљотреса премјештени у Загреб. У земљотресу који је разорио Банију тешко је оштећен и Дом за старе у Глини, а његових седамдесетак корисника остало је без крова над главом. Двадесет корисника Дома су позитивни на вирус Covid-19, те су они смјештени у подружници Слобоштина загребачког Центра за рехабилитацију дјеце, младих и одраслих особа са интелектуалним тешкоћама. Многи од њих су православне вјероисповијести, те их је Митрополит Порфирије посјетио у поподневним часовима Бадњег дана. Са свештеницима, који су били у његовој пратњи, отпјевао је тропар Божића. Честитао им је наступајући празник Христовог Рођења и пружио ријечи утјехе. Потом је подијелио бадњаке и божићне дарове. Посебно дирљив је био сусрет са двоје пацијената поријеклом из околине Дервенте, родног краја Митрополитових родитеља. Митрополит је рекао болесницима да ће их имати у својим молитвама. Дао им је и број свог телефона, рекавши да је у сваком тренутку спреман за било коју врсту помоћи која је у његовој моћи. Захвалио је управници Центра за рехабилитацију Теодори Нот и особљу на несебичној жртви коју указују болеснима не жалећи себе. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска