Претражи Живе Речи Утехе

Ваша светости, ваша висопреосвештенства, преосвештенства, преузвишени Надбискупе барски, честити Ефендијо, господине Предсједниче Републике Србије, господине члане Предсједништва Босне и Херцеговине, цијењена породице Радовић, велики Саборе Црне Горе, Амфилохијев Саборе. Част ми је да на овом сабору поздравимо посебно Митрополита Украинске Православне Цркве, нашег брата и саслужитеља Антонија из Кијевопечерске лавре, Митрополита Андона Православне Цркве Албаније, који се заједно са нама данас овдје молимо, и посебно челнике нове власти у Црној Гори, Предсједника Скупштине Црне Горе, и мандатара за састав Владе Црне Горе. Долазак оволико значајних личности, оволико свештенства и монаштва, вјерног народа са свих страна под овако тешким условима је велики догађај, раван великој жалости која је снашла Црну Гору. Ваш долазак је нама велика утјеха. Кад плачемо, ако заједно плачемо, лакше нам је. Плаче Црна Гора, и нека плаче, има за киме! Али тај плач ће се претворити у радост, јер све што је везано за име нашег Митрополита Амфилохија, све се његовом љубављу и Божијим благословом претвара у радост, јер је био човјек библијски и јеванђелски, светоотачки. Дубоко је понио својим духом и својом мишљу у тајне Божије и њудске, у тајне спасења. Човјек дубоке, истрајне, тихе молитве и тихог ћутања, а и такав бесједник као апостол и као нови Златоуст, као нови Владика Николај Велимировић. Бог му је дао те је обновио Црну Гору, и њене храмове, уљепшао лице Црне Горе, окадио сваки камен, свако дијете помиловао, сваког жалосног утјешио, свакога гладнога нахранио, свакога бескућника примио, свакога уважио, и све трпио, и свакога миловао својом љубављу. Он је био човјек Христов, човјек Христове Голготе и Христовога Васкрсења. И његова теологија је теологија Васкрсења. И његова ријеч је свијетла ријеч која просветљује мисли и умове и осјећања и оплемењује људске душе, а то је све због тога што се ослонио и што се сјединио са Богом љубави, и ту љубав је изливао на овај свијет и својом молитвом и својом ријечју. Његова жртва за Цркву и за Христа, за истину и правду Божију, оспособила га је да спозна тајну Косова и Метохије као тајну српске голготе. Исто тако и Јасеновца и Црне Горе. И открио је да се Косовски завјет и тајна косова упечатила у Црну Гору. И када је громко са овога мјеста загрмио: Не дамо светиње!”, то је значило: ”Не дамо Острог, не дамо Дечане, не дамо Цетињски манастир, не дамо Патријаршију, Грачаницу, и девич, и Морачу!” Може наш Митрополит данас рећи: ”Добар рат ратовах, цркву сврших, вјеру одржах.” А како је ратовао тај рат? Најјачим оружјем! Истином Божијом и правдом, али и љубављу, и молитвом, и трпљењем, и праштањем! Зато је и побиједио у свакој бици до данас, а у његова смрт је запечатила све његове побједе до дана данашњег! Зато и његову смрт, његову блажену кончину доживљавамо као побједу. Јесте велика жалост, али то је таква жалост која ће се милошћу Божијом претворити у радост, не само Митрополије црногорско-приморске, него, увјерени смо, много шире и утјешиће све оне који данас плачу због растанка са митрополитом Амфилохијем широм православне васељене. Ја, послије свих говора и лијепих ријечи, које је свакако Митрополит Амфилохије заслужио, а имајући у виду да је то такав човјек да ће се о њему говорити, и улазиће се у тајну његовог лика и дјела, и њеових врлина, за будуће вјекове, знајући да ће његова слава блистати кроз вјекове, нећу више говорити, него само да вас позовем да смогнемо снаге да се са њиме опростимо и да га понесемо у молитвеном ходу до његовог вјечног почивалишта. Хвала вам на љубави, нека вам се на добро враћа! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Тужни саборе! Ожалошћени народе! Млада слободна Црна Горо! Надао сам се да ће Митрополит Амфилохије сахранити мене. Била је то велика част за свакога кога је сахрањивао протеклих тридесет година, и томе се свако од нас надао. Али небо је одлучило да се ја опраштам и сахрањујем њега. А знам да нећу ни моћи ни умети онако како би он могао и умео. Господ га је позвао у лучинске дане, безмало када и Светог Петра Цетињског и Петра Другог Ловећенског Тајновитца пошто их је светим Луком спојио. Њих двојицу дуго је биркао и чекао, онога који је достојан да у три дана приброји трећег лучинца ─ Амфилохија Радовића Морачког јасновитца. И већ сам видео његову икону, два света Петра Петровића су две живе стене на којима је саграђена Црногорско-примор ска митрополија Свете српске православне цркве. А трећа најтврђа стена одваљена у наше време из црногорског каменолома била је Амфилохије Радовић. А сва тројица нису били мање верни Христу од апостола Петра, постоља и камена Христове цркве. Онако како ка га је описао Свети Лука. Уосталом, апостол Петар се Христа одрекао три пута, а наша два Петра нису ниједанпут, а никада и ни за шта то не би могао учинити Митрополит Амфилохије Радовић. Амфилохије се родио на Божић и на крштење добио име Ристо. Наш народ и Христоса зове Ристос. И два света Петра Петровића били су песници. Овај други је једини горостас у српској поезији. И Амфилохије Радовић је песник, и српски народ је песник, и најпесмотворнији народ. И српски језик је од највећих ауторитета светске културе убрајан у најлепше и најважније језике света, и како је речено, способан да створи светску, а не буџаџку државу и земљу Учмалију. И Црна Гора је дело поезије. А шта је теологија и монахологија него стихологија и доказ да атеистичке поезије нема, и како је написао Иво Андрић: Песнику и његовом делу ни време ни људи не могу ништа. Велике људе и њихова дела смрт само увећава, прославља и увеличава, а само ситне душе и њихова недела поништава. Данас почиње други нови вечни живот Амфилохија Радовића. Кад је хиротонисан на Цетињу, ја сам му рекао ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час, баш кад је требало. А ко ће к’а Бог? Да га је позвао раније, не би ваљало, но ђе ја да Бога учим. Позвао га је на небо где ће сам моћи више да учини за свој народ и своју Цркву, него да је остао на земљи. Где је учинио све због чега се родио и због чега га је Бог створио. Нова препорођена Црна Гора почиње од А зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан. Зато ми плачемо, а он и небо се радују. Као што је Свети Ђорђе некад убио аждају, тако је и Амфилохије у наше дане погубио корону. И не само болест него и као вирус братске мржње. Били смо заједно у Хиландару и у Оптини пустињи и у Петрограду на гробу Свете Ксеније Петроградске, и у Гатчину, у Царском Селу, у манастиру Руке Светог Јована, оне руке која је сада на Цетињу, и у Институту „Светог Сергија“, и на српском војничком гробљу у Паризу, које је монах Амфилохије једини окадио. Ту смо се фотографисали на гробу незнаног српског јунака и мученика који је прегазио Албанију, а умро у туђини и ту сахрањен као безимен. Када сам се вратио из Француске, питала ме мајка шта је најлепше што сам видео у Паризу. Рекао сам: Амфилохије Радовић. Та реч је стигла у Морачу до његовог оца Ћира, који је пешке на опанке потегао у Колашин и позвао ме да чује где и како је његов син, о коме годинама није ништа знао. Амфилохије је споља носио избледелу мантију, а изнутра је већ био раскошно одевен. Шетали смо Јеслисејским пољима кад је пришла непозната девојка да му целива руку и поклони се његовом путу и чину, у исто време кад су и њега и његовог оца проклињали и каменовали у Титограду и Колашину. Гонили су га безумно од првог дана па до овог последњег не помишљајући да тако исписују његово житије. Црна Гора је била црква, држава је била црквено имање. Њени су владари калуђери. Монаси црнорисци звали су се Црногорци, а монахиње Црногорке. У новијим временима небамутитељи лишавали су Црну Гору неба, а свом богу се молили да Бога нема. Нису закопали само једну цркву него и целу Црногорско-приморску митрополију и њен клир. Амфилохије је пропирио ватру и убацио варницу у охладњеле груди Црне Горе. Није био само човек, него и свечовек и човекофил. Враћајући реч ономе Ко му је ту реч дао, преклињао је и позивао на помирење у јединој земљи на свету у којој има антифашистичких, а нема фашистичких јама, бесудну земљу у којој су рађале само крававе воћке, калемио и племенио и намирисао својим јунаштвом љубављу и поштењем молећи Црну Гору и Црногорце да се врате своме Праобразу. Наследник трагичног јунака косовске мисли, био је косовски јунак који се испео на косовски вис, голим рукама сахрањивао косовске мученике, до задњег даха преклињао да не заборавимо Косовски завет и једном зуаувек дату реч. Косово је небеско решење српскога питања и зато се ни по коју цену не сме попустити и пасти најниже тамо где смо се попели највише. Позивао ме да дођем у Црну Гору, а кад сам га подсећао да су ми улазак забранили, рекао је: Па нека те мало затворе. Као што су завтворили владику Јоаникија и толике монахе и свештенике хапсили и понижавали, а њега сатима држали у полицијској станици, али му нијесу наудили. На крају је свет видео литије какве нигде није видео и никад раније чуо јединствен, поклич, какав се ни у једној земљи никада није чуо. Не дамо светиње! Из братских јама гробова и бездана грунуо је на светило дана млади, лепи, здрави свет Црне Горе. И показао да га има као цвећа, што га видимо и данас. Или је Црна Гора решила да оздрави. У ове дане кад цео свет пере руке и говори с крпом на устима, испраћамо на далек пут Митрополита Амфилохија, онако како су испраћени још само краљ Александар и патријарх Павле. И већ видимо како га, колико данас, грле Свети Јустин Ћелијски и Свети Николај Лелићки и Жички и дочекују речима које се проламају небесима: Не дамо светиње! Срећан пут, кажемо и ми, а Небеса узвраћају: Добро дошао, Амфилохије! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је помен Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију у петак, 17/30. октобра 2020. године, у Владичанском двору у Новом Саду. На празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, после свете Литургије, у суботу, 18/31. октобра 2020. године, Преосвештени владика Иринеј је служио помен новопретстављеном митрополиту Амфилохију у Саборном храму у Новом Саду, у присуству свештенства и верног народа. Епископу Иринеју су саслуживали протонамесник Горан Димић, презвитер Миладин Божиловић и протођакон Горан Ботошки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово преосвештенство Владика Јоаникије, са свештенством и вјерним народом, служио празничну вечерњу службу са петохљебницом у Цетињском манастиру. Након вечерње, служен је помен крај одра блаженопочившег Митрополита црногорско.приморског Амфилохија. По благослову Владике Јоаникија, крај одра свог и нашег духовног оца, сабранима се обратио отац Гојко Перовић ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је подсјетио да је Лучиндан је дан када славимо Светог Луку, а да од прије двјеста година славимо на тај дан и Светог Петра Цетињског Чудотворца. Он је додао да је трудом Митрополита Амфилохија, као светитељ је почео да се прославља и Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац. Он је рекао да нико није могао да очекује да ће су упокојити у та два дана (31. се упокјио Свети Петар Цетињски, а сутрадан Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац), ”Ево дан прије Светог Петра да буде и трећи дан, као што се три дана обиљежавају Божић и Васкрс, тако је дао Бог да ћемо ми од ове године три дана обиљежавати три наша Цетињска Митрополита”, рекао је отац Гојко и додао да ћемо се сјећети данашњег дана упокојења нашег Митрополита и ове двојце Цетињских Архијереја. Отац Гојко је рекао да ми стојимо на камену, подсјетивши на Господње ријечи Апостолу Петру, када му је дао име и рекао му да ће на том камену саградити Цркву, а то значи да се Црква гради на тврдој вјери, на нечему тврдом у људима. ”Људи су меки, и пролазни, и слаби, и грешни, управо смо чули молитву да нема човјека да живи, а не гријеши, али Господ је тражио то чврсто у људима”, додао је. Осврнуо се такође на нашу тешку историју, те да је и у највећој окупацији остао камен, камен Ловћена, а на том камену Иван Црнојевић са Цетињским Митрополитима, саградио Цетињски манастир који је постао светионик међу људима. Направио је аналогију између праотаца, Авраама, Мојсија, до данас. ”Драги наш Митрополите Амфилохије, добро си нас научио коју књигу да читамо, Библију да читамо”, рекао је и подсјетио на однос народа према Мојсију, напоменувши да је Владика Амфилохије знао да упореди Светог Петра Цетињског са Мојсијем. ”И немам, драги Владико и учитељу, и оче, ништа да кажем, него да знам сада овдје пред овим одром, сви професори Богословије, када на Цетињу, као пред Црвеним морем, кад није било никакве шансе да се на Цетињу обнови богословска школа, ти си рекао да ће бити и свесака и оловака, само да кренемо”, рекао је отац Гојко и нагласио да нема шта друго да каже него да Владика личи и Мојсију и Светом Петру Цетињском. „И због тога данас имамо Богословију, имамо радио, имамо часопис по оном Вашем водоскоку испод манастира Мораче, Храм у Подгорици, Храм у Бару, обновљене женске и мушке манастире, школе вјеронауке, три хора: никшићки, подгорички и которски, који могу пјевати и пред васељенским и пред руским Патријархом, као што су пјевали. Наш Митрополит је једини Епископ у Православној Цркви који је успио да на једном мјесту окупи цариградског и московског Патријарха да освештају Храм у Подгорици“, нагласио је отац Гојко Перовић. Он је казао и да је Митрополит као пророк Мојсије дочекао да изведе свој народ из ропства: „Процвјетала пустиња и камено море се по ко зна који пут раздвојило овдје у Црној Гори, и Митрополит је дочекао да изведе овај народ из седамдесетпетогодишњег мрака гдје смо сами своје храмове и цркве претварали у штале и магацине. Чуда смо се нагледали како каже један стих у Светом Писму. Бог подиже великог Пророка међу нас и Бог походи народ свој. И то се односи на Митрополита Амфилохија“, нагласио је ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је на крају казао да је Владика говорио претходних година како је све успио али не и да измири Црногорце и ко зна кад ћемо то дочекати, али ако ћемо ићи путем Митрополита Амфилохија, то је онда пут љубави и мира. У току службе, из Херцеговине су дошли и умировљени Владика захумско-херцеговачки Атанасије и Епископ захумско-херцеговачки Димитрије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију, који је јутрос уснуо у Господу, након што су његови земни остаци из КБЦ Црне Горе пренијети у Цетињски манастир служен је помен. Чинодејствовао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством и свештеномонаштвом. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Као муња је кроз сва српска срца прохујала вијест о упокојењу митрополита црногорско-приморског Амфилохија, одјекнувши у душама многих као небеско звоно које нас позива да се молитвено саберемо око блаженопочившег митрополита, који нас је, за живота, духовно сабирао око Христа. Упокојио се наш добри митрополит уочи празника Светог Петра Цетињског, свог претходника на трону митрополије црногорске, који га је, чврсто вјерујем, дочекао на рајским дверима, духовно га загрливши као сина, који је „добар рат ратовао, трку свршио, вјеру одржао“ (2. Тим. 4, 7). Упокојио се наш митрополит да својом смрћу умири страсти у којима је Црна Гора пребивала протеклих годину дана, а литије, које је неуморно предводио, од данас су добиле свог небеског предводника. У земаљској Црној Гори – туга непреболна, у небеској – радост неисказива! Отишао је митрополит Амфилохије у духовни загрљај онима које је за живота славио – Светом Василију Острошком, Светом Арсенију Ждребаоничком, Светом Стефану Пиперском, Светом Јовану Владимиру, великом Његошу, краљу Николи, патријарху Павлу... Отишао је велики митрополит, али нас није оставио, већ нам је оставио дио свога срца у свему ономе што је за живота постигао – у вјери, нади и љубави. Због тога данас и плачемо, јер знамо без кога физички остајемо, не знајући гдје нам је био потребнији – на Земљи или на Небу?! Имајући његов лик и дјело свагда пред очима, благодаримо Господу што смо га имали за оца, учитеља, брата, састрадалника и молитвеника, знајући да ће он то и остати, не по нашим заслугама, већ по љубави његовој. Вјечан ти покој у Царству Цара Славе, драги и добри митрополите!

Филм о Његовом Високопреосвештенству Архиепископу Цетињском, Митрополиту Црногорско-приморском и Егзарху свештеног трона Пећког Господину Амфилохију (Радовићу).

Руски медији са наглашеном пажњом прате стање митрополита црногорско-приморског Амфилохија. О борби митрополита са коронавирусом руску јавност обавјештавају како православни информативни портали, попут „Руске линије“, тако и водећи информативне куће. О нашем владики, али и укупној ситуацији у Црној Гори говорили су „Русија24“, „Планета“, ТВ Цариград… Са задовољством су пренијели и наводе Митрополије да се је стање митополита стабилно. РИА Новости су, такође, подсјетиле на низмјеран допринос митрополита у одбрани светиња и смјени тродеценијског режима, који је у својој завршној фази имао намјеру и да „оснива цркве“. Вијест да је владика инфициран коронавирусом, те да је из болнице Данило Први ради даљег лијечења превезен у КЦЦГ пренио је и МИР24. И угледни ТАСС је пренио извјештај Митрополије црногорско-приморске, наглашавајући да се владика „добро осјећа“. ТАСС такође подсјећа да су црногорске власти „посљедње у Европи признале присуство вируса у земљи“, као и да су „у сусрет туристичкој сезони и парламентарним изборима, 25. маја, објавили побједу над КОВИД-19“. Здравствено стање митрополита Амфилохија прате и Газета.Ру, Известија, петроградска Фонтанка, али и многи други медији. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Амбасадор Србије у Црној Гори Владимир Божовић данас је у телефонском разговору пренио Његовом високопреосвештенству Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију срдачне поздраве и искрене жеље за брз и успјешан опоравак и оздрављење од предсједника Србије Александра Вучића, као и спремност Србије да у сваком тренутку помогне на било који неопходан начин ако за то буде потребе. У саопштењу из Амбасаде Србије у Црној Гори се истиче да се Митрополит Амфилохије захвалио предсједнику Србије на бризи и пажњи и пренио благослов и молитве свом српском народу који је уз њега и у овим тешким изазовима. “Амбасадор Божовић је у сталном контакту са руководством и поступајућим љекарима КБЦ Црне Горе и овим им се путем најискреније захваљујемо на бризи, пажњи и љубави са којом поступају у лијечењу Митрополита и свих других обољелих од ове опаке и опасне болести.Такође, смо у контакту са Митрополијом црногорско-приморском која заједно са љекарским тимом прати стање здравља Митрополита и о томе објективно и правовремено обавјештава јавност која је заинтересована не само у Црној Гори, већ и у Србији и Републици Српској као и цијелом региону и расијању гдје живи наш народ”, казали су из Амбасаде Србије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Премијерно доносимо текст и звучни запис пјесме "Ђедо" која је посвећена Његовом Високопреосвештенству Архиепископу цетињском и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Свако има деду, ми имамо Ђеду. Он о свима брине, да буду у реду. Ум и срце своје управља ка Горе, само Бога тражи, Који га и снажи. На молитву стаје, целог себе даје, за претње не хаје, јер за Вечност траје. Он велику жртву подноси за Бога, и светиње брани од нечастивога. ЂЕДО, ЂЕДО, НЕКА БИ И У ВЕЧНОСТИ БОГА ГЛЕД'О ЂЕДО, ЂЕДО, ТИ КОЈИ СИ ХРИСТУ ЖИВОТ ПРЕД'О. Храмове подиже и обнавља старе, ал` за овај подвиг безбожни не маре! Не плаши се смрти, за Истину живи, моли се за народ да се с Богом мири. Литије се нижу широм земље мале, све су душе верне уз свог Ђеду стале. Јер, благослов његов, знају, чуда ствара, а молитва силна Небеса отвара. ЂЕДО, ЂЕДО, НЕКА БИ И У ВЕЧНОСТИ БОГА ГЛЕД'О ЂЕДО, ЂЕДО, ТИ КОЈИ СИ ХРИСТУ ЖИВОТ ПРЕД'О. Ал' има и оних којима баш смета што толики народ молитвено шета. Онима на власти ништа није јасно, Ђедо све што мисли изговара гласно. На мржњу с љубављу увек одговара, док се у молитви с Богом разговара. не могу му ништа, јер он служи Богу, а Божјег човека победит’ не могу. ЂЕДО, ЂЕДО, НЕКА БИ И У ВЕЧНОСТИ БОГА ГЛЕД'О ЂЕДО, ЂЕДО, ТИ КОЈИ СИ ХРИСТУ ЖИВОТ ПРЕД'О. И верна му чада уз њега су стала, низашта на свету Ђеду не би дала. Већ се чврсто држе уз Христа и Ђеду, да све опет буде у миру и реду. ЂЕДО, ЂЕДО, НЕКА БИ И У ВЕЧНОСТИ БОГА ГЛЕД'О ЂЕДО, ЂЕДО, ТИ КОЈИ СИ ХРИСТУ ЖИВОТ ПРЕД'О.

Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил честитао је 31. маја 2020. Његовом Блаженству митрополиту варшавском и све Пољске Сави годишњицу устоличења. У поруци се вели: Молим Вас, примите моју срдачну честитку за 22. годишњицу Вашег првојераршког устоличења. Ваше плодно служење на престолу блажењејших митрополита варшавских и све Пољске побуђује на обилно захваљивање Богу (2 Кор 9,12). На овај значајан дан узносим молитве Пастиреначалнику Христу да ојача Ваше духовне и телесне снаге, да Вам ниспошље обилну помоћ у даљима предстојатељским трудовима, да предано делате на учвршћењу Светог православља на пољској земљи и просвећујете људе светом апостолском вером. Са братском љубављу у Господу, + К и р и л, Патријарх московски и све Русије Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом седамдесетпетогодишњице рођења Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија – предстојатеља Украјинске православне цркве, прошле године је снимљен документарни филм „Наш Блажењејши“ који препоручујемо вашој пажњи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Црногорском и Приморском г. Амфилохију, у Господу љубљеном брату и саслужитељу Наше Недостојности, цјелив свети у Христу Исусу. Жао нам је, пошто непрестане Наше пастирске обавезе у Јерусалиму и Јордану, нису дозволиле изасланство Преосвећеног Архиепископа Катара Макарија богоспасаваној Митрополији нама многољебњеном и многопоштованом Високопреосвештенству, да и преко њега изразимо солидарност наше Древне Патријаршије Светој Митрополији Црногорској и Приморској, да би превазишла проблеме, које њој стварају планови оних који се боре против ње. Међутим, задржавамо право да првом приликом тамо пошаљемо изасланство, које ће пуноћи богомспасаване ваше Митрополије пренети благодат и благослов Пресветог и Животворног Гроба. Стога, цјеливајући Ваше Високопреосвештенство цјеливом светим у Христу тијелом од Дјеве Рођенога из Свечасне и Богопријемне Пећине Светог Витлејема, остајемо Ваш доброжелатељ, У Светом Граду Јерусалиму 15 Децембар 2019 Возљубљени у Христу брат Теофил III Патријарх Јерусалимски Извор: Митрополија црногорско-приморска

(поводом прославе јубилеја владике Амфилохија, децембар 2015.) Шта је човек, да га се сећаш? Или син човечији, да га походиш? Умањио си га замало од Анђела, славом и чашћу венчао си га. (Пс.8.5,6) Овако се давно запитао Псалмописац очаран неизрецивом тајном људске личности, а поновио Свети Апостол Павле задивљен испуњењем те тајне у личности Христа Богочовјека. Зато је бесједити о другом човјеку увијек тешко и надасве одговорно. Посебна је част али и одговорност говорити о личности г. Амфилохија, Митрополита Црногорско-приморског, и то данас када празнујемо јубилеј његовог тридесетогодишњег епископског служења у Цркви Христовој. Само пак помињање имена Амфилохије у минулих тридесет година никога није остављало равнодушним, од нас којих га истински волимо до оних који га ненавиде. Велико је мноштво оних који о њему непрестано говоре, размишљају, суде и просуђују. Стога, говорећи пред вама, унапријед знам да ће много тога остати недоречено. Вјерујем да је животопис Митрополита Амфилохија свакоме од вас познат и зато вас нећу подсјећати на оно што већ знате. Дозволите ми да из позиције поштоватеља покушам да искажем свој доживљај о данашњем слављенику. У претпразничким данима Божића не можемо а да се не присјетимо давног Божића 1938. године када се у Морачи родио Ристо Радовић, који је управо одавде, с црногорских висова, кренуо у свијет. Први његов избор је био да постане богослов и тај избор га је одвео из Црне Горе у богословске школе у Београду, Берну и Риму, а одатле у Грчку, Атину и Свету Гору, потом до Париза и опет натраг до Београда. Зато пред нама стоји тако сложена личност, интелектуално снажна, дубоког, проживљеног богословља, велике ширине, те безграничног човјекољубља. Други одлучујући избор који је трајно обиљежио Митрополита јесте његово монаштво. Инспирисан својим старцима Пајсијем Светогорским и Јустином Ћелијским, он постаје истински монах послушан у свему Христу и Цркви. Зато кад год поменемо његово име, као да смо изговорили ријеч монах. Вјероватно из те његове спремности да служи, и најдубљег смирења, који су првенствено плодови љубави, он добија дарове које одговорно умножава. Постаје свештенослужитељ олтара и отац многима. Очинство је једна од одлика његове личности, која постаје тако очигледна од оног тренутка када бива изабран и постављен за Епископа Вршачког и цијелог Баната. Амфилохије своје владиковање разумијева и живи као родитељство. Он почиње да рађа и одгаја нову дјецу чинећи их дјецом Цркве Христове. Епископство му се очитује у сусрету, личном односу из којег се чудесно рађа љубав и повјерење. Он једноставно и најискреније свједочи Човјекољубивог Христа. Владичански двор, најљепша грађевина у Вршцу, сједиште многих банатских епископа, његовим доласком постаје дом Милостивог Оца. Поред мноштва обавеза које има као епископ у епархији што је прије његовог доласка била без пастира, он сусреће, крштава, исповиједа, тјеши и храни људе. Налази времена да саслуша свакога – од дјетета до старца. Разумије и грли сиромаха и богатог, најумнијег и незнатног, има огромну љубав, јер разумије најстрашније људске падове. Поред свега тога, он постојано остаје монах и почиње око себе да окупља монаштво. Месић, древни банатски манастир, захваљујући његовом очинству постаје станиште бројних младих и образованих монахиња и као никад у својој историји постаје чувен. Из ове кошнице разројавају се многа сестринства и оживљавају многи манастири. Стога је данас већ сигурно да Митрополитовим руководством женско монаштво код Срба доживљава свој највећи процват. Након само шест година епископског служења у Банату историја те епархије дијели се на периоде прије, за вријеме и послије Владике Амфилохија. Пошто је изабран за Митрополита Црногорско-приморског, на сопственој кожи је искусио оне библијске ријечи: „Нигдје није пророк без части до у постојбини својој и међу родбином и у дому своме“ (Мк.6.4). Црна Гора је у посљедње двије деценије у сусрету и сукобу са морачким пророком Амфилохијем и то је најочитији доказ да народ и Црква потребују пророчку ријеч. Та ријеч је често неразумљива и болна, али љековита. Да није тако, зар би данас црногорски манастири били пуни живота и молитве, зар би данас у Црној Гори било толико дивних свештеника и вјерника чија лица свијетле и радују широм тамне стварности времена и свијета у коме живимо? Пророк је одувијек несхваћен али је поштован и ничије уши, сем оних који их затискују, не могу а да не чују његову ријеч. Није ли наш данашњи слављеник управо такав – несхваћен а ипак и итекако поштован и његова се ријеч чује и слуша? Пророке су убијали одвајкада, на разне начине, поругом, покудом, гоњењем и разним смртима, а они се никад нису плашили, док су се други њих прибојавали. Митрополит Амфилохије се никада није уплашио. То га је учинило, у овом свијету страха и кукавичлука, магнетом привлачним за уплашене и растужене које радо прима под своја орловска крила слободе. Митрополит је и пјесник. Пророк и пјесник, то је као да кажете храброст и њежност у једноме, пјесник рањеног, отвореног срца коме капље крви и суза лију над Црног Гором ево већ деценијама. Али не лију узалуд него умивају Црну Гору и заливају виноград који засади рука Господња, слично оној мајци Јанковић Стојана која сузама виноград залива дозивајући свога сина. Овај молитвеник дозива Сина Очевога, кога су зли виноградари избацили напоље и убили. Монах, пророк с пламеном пјесмом, успијева да призове Христа, а виноград зато расте и многи род доноси. Митрополит Амфилохије је, дакле, умјетник, а умјетник је најсличније биће Творцу. Творац пак сваком бићу даје да буде друго, да буде оно што хоће, и воли свако биће отварајући му срце за слободу, за идентитет који љуби не мрзећи никога. Умјетник као љубљени ствара бића која љубе; ако неко не љуби, он није менталитета нити богодоличног идентитета нашега Творца и Оца и Христа Сина и Духа Животодавца. Митрополит Црногорско-приморски је читавога свог живота свој ум и срце охристовљавао; рекао бих да је изабрао најбољи могући али и најтежи и најхристоликији пут. Још од малих ногу (Х)Ристо је одабрао пут смирења и праштања. Да, браћо и сестре, то је најтежи пут, јер он подразумијева борбу са најтежим гријехом, а то је злопамћење. Ако бисмо у најкраћем хтјели описати нашег оца и пастира који нас чува ево већ тридесет година, онда је то срце пуно праштања и без капи, без зрна злопамћења. Свети Анастасије Синаит каже да је злопамћење теже од убиства и прељубе, од свега тежи гријех, а Свети Јован Златоуст својим коласалним умом тумачи Христову науку о праштању у бесједи о незлопамћењу. Када је Свети Петар, тај ватрени апостол који пада и посрће, али који открива да је Христос Син Бога Живога, с усхићењем питао Господа да ли до седам пута да опрости брату, пао је на испиту по ко зна који пут када је чуо од Учитеља да треба да опрости не седам пута него седам пута седамдесет и седам – другим ријечима, безброј пута. Опростити, љубазна браћо, на древном грчком кажемо синхоро, а хорос је простор. Кад молимо некога за опроштај, као да га питамо има ли у његовом срцу простора, мјеста за нас. Срце нашега Господа никада није било без мјеста за свакога који моли за опроштај. Какав Бог и какав Господ! Ако се неко у наше дане и пред нашим очима на овај највеличанственији начин уподобљавао Богу, онда је то отац Амфилохије, Митрополит цетињски. Митрополит тога малог мјеста које су прослављали велики људи и на чијој је страшној пољани одстојао овај горштак и смирени монах. Каква величанствена борба у наше вријеме. Но уз све то, мени се ипак чини да ни то не би било довољно да није овог другог и дивног подвига праштања, који је сваким новим опроштајем ширио срце архијереја црногорског и приморског, а таквих праштања је било не мање од седам пута седамдесет и седам. И док су с пјеном у устима грцали Ристо Сотоно и док му на сваком кораку налазе гријехе и грешке, он је, праштајући им, корачао храбро и тихо загледан у лице Онога који прашта чак и са крста. Тежина овог праштања тим је већа што отров потиче најчешће од браће, од своје дјеце, од свога рода и народа, од својих. Није ли читаво ово житије, браћо и сестре, тако христолико и није ли страшно, крстолико? Ако је неко научио да без крста нема Васкрсења, онда је то Митрополит Амфилохије. Вечерас, у подножју овога дивног храма, пред лицем његовог истинског ктитора, нашег слављеника, у име свих вас, браћо и сестре, и нарочито у своје име, подучени овим дивним ликом, његовим ријечима, дјелима, добротом, животом и изнад свега праштањем, могу само да кажем: опрости, оче и Владико, и издржи до краја, ходећи и творећи вољу Божију, да у садањем вијеку познамо кроз твој живот пут богопознања, а да се у вјечној радости сретнемо и наслађујемо Христом и његовим непролазним Царством. Извор: Vladikagrigorije.info

Речи поздрава и подршке митрополиту кијевском и Украјине Онуфрију испоручио је Свјатејши патријарх бугарски Неофит у сусрету са митрополитом житомирским и новоград-волинским Никодимом у Софији 9. децембра 2019. године. „Свјатејши патријарх Неофит је казао да је сагледао реално стање Православља у Украјини и замолио је да се пренесу речи поздрава и подршке Блажењејшем митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију“, речено је у саопштењу. У разговорима са бугарске стране учествовали су секретар Светог Синода те Цркве епископ мелнишки Герасим, секретар Софијске митрополије, епископ билоградчишки Поликарп и сарадници Патријаршије. Током разговора о стању Православља у свету митрополит Никодим је уручио патријарху Неофиту поклон Предстојатеља Украјинске Православне Цркве. Иначе, митрополит житомирски Никодим борави у Бугарској по благослову митрополита Онуфрија и на Никољдан 6. децембра (по н.ст.) прослављен је Никољдан, када је саслуживао митрополиту ловечком Гаврилу у храму Светог Николаја Мирликијског (у Подворју Руске Цркве у Софији), а 8. децембра митрополиту старозагорском Кипријану у храму Рођења Христовог у граду Шипки. Извор: Инфо-служба СПЦ

Празник Светог Амфилохија иконијског, Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски, Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије, прославља као свој имендан. Поводом имендана високопреосвећеног Владике, доносимо овај прилог. Вашој пажњи препоручујемо: Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Житије Светог Амфилохија Иконијског Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна Православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски. Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори. Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем. Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, која је у току, и којега би освећење требало да буде у септембру 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија. У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања. На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште. У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др. Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу. Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда. Долгоденствуј, Високопреосвећени Владико, на многаја љета!

Српска развојна академија из Београда додијелила је Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију златну плакету за животно дјело. Плакету је Владици данас у Митрополији на Цетињу уручио потпредсједник Академије професор Салих Селимовић. Митрополит Амфилохије је професору Селимовићу поклонио икону Светог Петра Другог Тајновидца Ловћенског. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У част његовог 75. рођендана, украјинска телевизија Интер снимила је дугометражни документарни филм о Његовом Блаженству митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију под насловом „Наше Блаженство“. Филм говори и његовом детињству, одласку у богословију, у манастир, о рукоположењу, хиротонији и ступању на првојераршки престо Украјинске Цркве. Филм обухвата неке интервјуе са Његовим Блаженством и разговоре са онима који га добро познају као човека чврсте вере и молитве. Филм је снимљен на руском језику, а прате га изванредни призори лепих цркава и манастира и саме украјинске природе, пропраћено божанским службама митрополита Онуфрија када гледалац може осећати мир и спокој који зрачи из човека који говори. Извор: Инфо-служба СПЦ

Одељење спољашњих црквених веза УПЦ објавило је данас на свом сајту писмо које је митрополит црногорско-приморски Амфилохије упутио митрополиту кијевском Онуфрију. У писму се објашњавају околности сусрета митрополита Амфилохија са представником "ПЦУ" Евстратијем Зорјом у Цетињском манастиру. Митрополит наводи да је био обеспокојен "саслуживањем" црногорског расколника Бориса Бојовића са митрополитом француским Емануилом и јерархијом "ПЦУ" 25. маја о.г. у Кијеву. Због тога се обратио васељенском патријарху Вартоломеју, након чије интервенције је добио и извињење митрополита Емануила и поглавара "ПЦУ" Епифанија Думенка, које је на Цетиње донео Зорја. О свему томе одмах је обавештен патријарх српски Иринеј и чланови Синода СПЦ на седници 26. јуна о.г. Митрополит Амфилохије је поновио митрополиту Онуфрију да је позиција СПЦ о украјинском питању непромењена, и да она, као и већина Помесних цркава, тражи свеправославно решење, које би уважило факт да је Руска православна црква мајка православног народа Украјине.

"Подижући прогон православља на норму државне политике, покушајима насилног одузимања црквене имовине, црногорски режим пред очима читавог свијета демонстрира своју изопаченост, злобу и духовну незрелост" У вези са усвајањем Закона о слободи вјероисповијести и правном положају вјерских заједница, са циљем одузимања већине црквених добара, 15. јуна у Саборном храму Христовог васкрсења одржава се Тројичиндански сабор, за заштиту вјере и божијих светиња. На крају литургије вјерницима, црногорским властима, међународној заједници и широј јавности упутиће се позив за одбрану вјере и светиња, у духу мира, љубави и узајамног поштовања. С тим у вези, члан Одбора за међународне послове Думе, Сергеј Железњак, изразио је солидарност и упутио подршку православним вјерницима у Црној Гори. „Ми у Русији дубоко жалимо због повреда вјерских и националних осјећања братског једновјерног народа Црне Горе. Изражавамо солидарност и подршку нашој црногорској браћи и сестрама, Српској православној цркви и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију у одбрани православних светиња, борби за вјеру и очување традиције“, рекао је Железњак за РИА Новости. Такође, истакао је да се закон који је у мају усвојила Влада Црне Горе доживљава не само у црногорском друштву, већ и у Русији и у многим земљама свијета као антихршћански, антицрногорски и аморалан. „Подижући прогон православља на норму државне политике, покушајима насилног одузимања црквене имовине, црногорски режим пред очима читавог свијета демонстрира своју изопаченост, злобу и духовну незрелост. Криминалној групи Ђукановића и маргиналним идеолозима лажног црногорског идентитета Митрополија црногорско-приморска и опозиција једине су препреке за успостављање тоталитарне полицијске диктатуре и спровођење политички монтираних репресија над непослушним, уз помоћ подмићених правосудних органа“, оцијенио је. Осим тога, Железњак је истакао да Црну Гору и Русију спајају дубоке историјске и духовне везе. „Црногорски митрополит Св. Петар Цетињски је канонизован од стране Руске Православне Цркве, а вјерници га поштују и у Русији. Владика Василије Петровић Његош је сахрањен у манастиру Александра Невског у Санкт Петербургу. Митрополија црногорско-приморска брижно чува духовност, нацију и црногорски идентитет, у чијој основи се налази српска православна традиција, обогаћена културно-историјским насљеђем Црне Горе. Прогон који се сада спроводи уједно представља и безумно насиље над историјским памћењем и скрнављење насљеђа братских односа Русије и Црне Горе“, закључио је. Извор: ria.ru

27 година његове проповиједи претворило је Црну Гору у крај у који долази хиљаде хришћана из цијелог свијета Човјек-црква, небески човјек, наш апостол – такве ријечи се често могу чути о Митрополиту Амфилохију, и нема претјеривања у томе. Од 1991. године је он је Митрополит цетињски, црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски, и чувар Трона пећког, наводи се у најави руске телевизије Россия која ће 25. априла бити приказана у оквиру циклуса „Проповједници“. „Педесет година комунизма оставило је свој траг, претварајући историјски православну земљу у духовну пустињу. Цркве и манастири у пустоши, практично без свештенства, читаве генерације затроване пропагандом су изгубиле свој религијски и национални идентитет. Било је потребно почети изнова – оживљавати цркве и манастире, подучавати свештенство, враћати људе Богу.И дословно, 27 година његове проповиједи претворило је Црну Гору у крај у који долази хиљаде хришћана из цијелог свијета, наводи се у уводу емисије. У емисији говоре свештеници СПЦ, блиски рођаци владике, пријатељи из дјетињства, људи којима је помагао у најтежим животним ситуацијама, новинари и, наравно, главни протагониста – Митрополит Амфилохије, стручњак за руску културу и велики пријатељ Русије, каже се у најави емисије. У филму учествују: митрополитов рођак Јован Радовић, јереј Анђелко Боричић, новинар Светлана Луганска, јеромонах Сергеј – економ манастира Острог, старији брат митрополита Вучина Радовић, протојереј Момчило Кривокапић, јеромонах Јустин (Мреновић), протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, рођака митрополита Анастасија Радовић, новинар Марија Живковић, потомак краљевске лозе Ђорђе Петровић Његош, бивши градоначелник Цетиња Јован Маркуш, и предсједник Црквене општине Цетиње Рајко Радусиновић. ТВ Россия К 25. април 2019. у 22:10 часова Проповједници: Митрополит Амфилохије (Радовић). https://tvkultura.ru/anons/show/episode_id/2160890/brand_id/62714/