Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'митрополита'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Полиција је данас, на велики православни празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим-Цвијети привела на информативни разговор нашег Архипастира-високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, који је Свету архијерејску литургију служио у манастиру Златица, и свештенике који су му саслуживали: протојереја-ставрофора Велибора Џомића, свештеника Леку Вујисића, ђакона Ивана Црногорчевића и комплетно свештенство Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Звучни запис разговора Након изласка из подгоричког Центра безбједности свештеник Мирчета Шљиванчанин је, у изјави за Радио „Светигору“, казао да је, након празничне службе у подгоричком Саборном храму Христовог Васкрсења, коју су свештеници служили без присуства вјерника, готово цјелокупно свештеничко братство Саборног храма приведено на информативни разговор. Приведени су: старјешина Саборног храма протојереј-ставрофор Драган Митровић, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шиванчанин, протојереј Бранко Вујачић, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Павле Божовић. И протојереј Миладин Кнежевић, који је био кренуо у Никшић, гдје живи, заустављен је на магистралном путу Подгорица-Никшић код ресторана ,,Огњиште“ одакле је приведен на инфромативни разговор. “Овим чином је показано да је у питању лоша намјера а не брига за очување здравља народа. Ово је, очито, још један у низу атака на нашу Цркву“- каже отац Мирчета. Он објашњава да је свештенство подгоричког Саборног храма, поштујући мјере надлежних инстутуција донијете поводом пандемије вируса корона, Свету службу Божију, поводом великог празника Цвијети, служило у раним јутарњим часовима, без присуства вјерног народа. ,,Након одлужене службе отворили смо Саборни храм да би вјерници, поштујући прописе надлежних институција, могли да уђу, да се самостално помоле Богу и упале свијећу, с обзиром да је данас велики празник Цвијети. Вјерници су, након што смо отворили врата храма, почели да долазе, поштујући све прописе и социјалну дистанцу улазећи по двоје, што су регулисали наши црквењаци (службена лица Саборног храма) који нијесу дозвољавали да се у храму окупи више људи. Вјерници су у реду, поштујући прописану социјалну дистанцу, чекали испред храма да уђу у светињу“- свједочи свештеник Шљиванчанин. Отац Мирчета прича да су свештеници, након службе, отишли у просторије храма како би се договорили о богослужењима у току предстојећих дана Велике недјдеља-недјеље страдања Господњих. “Чули смо убрзо да је дошло више полицајаца испред храма и да легитимишу људе, у шта смо се и увјерили кад смо изашли напоље. С обзором да су дошли у храм да се Богу помоле и упале свијећу, или су туда само пролазили, не мислећиу уопште да сврате у храм, људи су тиме били зачуђени тражећи објашњење и објашњавајући да нијесу прекршили никакве мјере. И ми смо покушали да објаснимо полицији да људи заиста поштују мјере и да не треба да их узнемиравају јер је данас велики празник и ми само желимо да искажу своје вјерске потребе. Покушали смо да објаснимо да улазак у храм није забрањен и да се тиме не руши ниједно правило. На све то позвани смо да дођемо у Центар безбједности и да дамо изјаве, без икаквог објашњења због чега нас воде у полицију, осим да су наређења добили од виших инстанци“- каже отац Мирчета. Отац Мирчета Шљиванчанин даље каже да су свештеници поступили по захтјевима полиције. ,,Када смо дошли у Центар безбједности добили смо информацију да ће, нажалост, и наш Митрополит Амфилохије са свештеницима са којима је богослужио у манастиру Златица: протојерејем-ставрофором Велибором Џомићем, свештеником Леком Вујисићем и ђаконом Иваном Црногорчевићем, и још неколицином вјерника који су тамо чтецирали и појали такође бити приведени. Мислим да је ово први пут у историји Црне Горе и наше Цркве да је један од најугледнијих Архијереја, какав је наш Митрополит Амфилохије, и толико свештених лица било приведено у полицијске просторије. Заиста ружне сцене“- свједочи отац Мирчета. Свештеник Мирчета даље каже да је услиједило појединачно давање изјава и да су, након неколико сати, пуштени да иду кући, додајући да не зна каква је даља процедура јер ће се тиме бавити наши правници а очекује се и званично саопштење наше Митроплије поводом ових немилих догађаја. ,,Желио сам да упознам слушаоце Радија Светигора, наше вјернике и пријатеље, о свему што се десило и да захвалим вјерницима од којих смо добили на стотине позива и порука бриге. Сви они су запањени тиме што је, на један од највећих хришћанских празника- Цвијети, пред Недјељу страдања Господњих, Митрополит Амфилохије и подгоричко свештенство приведени и поред тога што смо више пута до сада показали да поштујемо мјере надлежних институција, донијете поводом пандемије вируса корона, које не ударају на суштину наше вјере. У складу са тим привремено смо обуставили и литије, и рад Цетињске богословије, и часове вјеронауке и духовних центара, богослужења смо свели на минимум, и јутрос смо служили без присуства вјерника. Али све ово изгледа да није било довољно и ја не знам шта још треба да учинимо“-пита се отац Мирчета. Отац Мирчета је објаснио да празничне литургије, поготово у Велику недјељу, представљају израз суштине наше вјере и онога што значи живот и постојање Цркве и нас као Хришћана. ,,Ми као свештеници просто не можемо да не служимо свете службе Божије, прослављајући на тај суштински начин ове празнике који су највећи и најважнији у току године. Морамо и вјерницима омогућити минимум, а то је да дођу и да се помоле у храму макар након богослужења. Људи су запрепашћени, не могу да вјерују да се ово дешава. Сви бринемо о здрављу својих ближњих и свом личном, али ово је нешто што је невјероватно. Данас је приведено и неколико вјерника, чак и неки људи који нијесу ни планирали да уђу у ухрам већ су се скупили видјевши да се испред храма нешто дешава. Највећи скуп је, у ствари, и био кад је полиција почела да реагује и легитимише народ позивајући их на разговор. Тада су, у ствари, највише и нарушене мјере, јер су све до тада људи држали ред и дистанцу много уредније него што смо имали прилике да видимо, док смо ишли ка Центру безбједности, поред продавница, пекара или пумпи. Пред храмом су мјере много више потшоване него пред свим тим објектима“ наглашава отац Мирчета, захваљујући вјерницима на бризи и љубави, показавши данас да су дјеца Цркве и да брину за свију Цркву и њене пастире. Извор: Радио Светигора
  2. Митрополит месогејски Николај: Посланица пастви , 155 енциклика, 1. април 2020, Спата - Драга моја браћо, хришћани Месогеје и Лавреотике, Прошло је готово десет дана од моје претходне комуникације са вама. Већ смо прешли половину Великог поста и остаје нам још десетак дана до завршетка овог веома благословеног периода духовних борби који смо чекали са великом жудњом, који смо започели великим одлукама и очекивањима, али који се својим током потпуно неочекивано претворио у засигурно најтежу Четрдесетницу у нашем животу. Све нове околности и мјере које су нам наметнуте, поред тога што су без преседана, дјелују као да су уперене против виталних средстава које Црква користи да нас припреми за Пасху и Васкрсење нашег Господа – да бисмо, суштински, могли да живимо духовно. Изгубили смо могућност да се сабирамо у нашим храмовима, да се окупимо сви заједно, ускраћени смо за богослужења, забранили су нам литургије, уздржавамо се од Светог Причешћа; слушамо мјере и одлуке, али веома мало о преумљењу, молитви, вапају ка Богу, молбама за Његовом интервенцијом. Остајемо сирочад којој друштво праве страх, несигурност, узнемиреност, фрустрације, наша логика, нејакост наше наде у науку, тензије. Осјећамо се напуштено и збуњено у својеврсном хаосу супростављених становишта и приступа. На сцени је свеопшта конфузија по питању тога шта су заправо чиста вјера и благочешће, шта је Црква, каква је данас воља Божија, шта ће бити са Страсном седмицом, како ћемо прославити Пасху. Срећом, све ове мјере су привремене. Барем се тако надамо. Невоља ће проћи и зато наше слободно вријеме проводимо у нади. Ипак, нијесмо изгубили све. Слава на хвалитне стихире јутрења претходне недјеље почиње једним подстицањем: „Ходите дјелајмо у тајанственом винограду, плодове покајања… у молитвама и посту врлине чинимо…“. У винограду милости Господње имамо начина да дјеламо духовно, да његујемо преумљење, имамо пост и молитву. Ово уопште није мȁло, нити мáло. Уистину можемо да их искористимо на добро и у данашњим околностима, да наша душа много задобије на јединствен начин. Држимо пост коме сада дајемо, можда и нужно, много шире значење. Не ограничавамо се на пост храном, већ проживљавамо и уздржање од покрета – затворени смо у нашим кућама; пост од најразличитијих наших жеља – чак ни елементарне и уобичајене ствари не можемо лако да спроведемо; пост од друштвених контаката, па чак и уздржање од богослужења и нашег духовног напајања. „Господ даде, Господ узе. Како се Господу изволи, тако и би; да је благословено име Господње довијека“ (Јов 1, 21). Оно што смо имали до сада било је дар Божији, али је и новонастало стање под Његовим надзором. Хајде да живимо са трпљењем попут Јова лишеног својих кћери; са послушањем Ноја затвореног у ковчегу; са покајањем и преумљењем попут Јоне у китовој утроби; борбеног духа по узору на наше свете затворнике и пустињаке. Не задуго, већ свега током неколико седмица. У минимуму нашег комфора, са утјехом божанског присуства и заштите. Није то мȁло. Ускраћени смо за богослужења, али нам није забрањена молитва. Сада може бити творена и са већим жаром, да исходи са много више бола и чежње, из дубљих предјела; у њој можемо проводити више времена, чак и да буде истинитија, искренија, аутентичнија. Живимо мало као изгнани Јевреји у Вавилону, у периоду ропства који је ипак изњедрио велике личности, три младића и пророка Данила, као и Јеремију. Ово ускраћење треба да проживимо духовно. Оно није наш избор и треба нужду да преведемо у врлину. И Господ ће то веома благословити. Довољно је да не изгубимо нашу наду у Њега. Наду, не да ћемо бити избављени од опасности коју носи корона вирус, већ да нећемо изгубити присуство Господње у нашем животу. Стога, довољно је да из видика не изгубимо нашу перспективу, Васкрсење Христово. То је Јевреје одржало у животу током њиховог ропства – сјећање на Јерусалим, радост његовог ишчекивања, визија повратка: „ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја; нек се прилијепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога“ (Псалам 136. ст. 5, 6). Нијесу имали свој храм, а били су одвојени и од свога ковчега. То одржава и нас у овом периоду духовних уздржања. Недостаје нам наш храм, службе и тајне. Ипак, живимо у ишчекивању Васкрслога. Њега чекамо. За то живимо. За Њега живимо. Овај период и његове околности накратко нам се нуде као „клијет“ – за мали заокрет унутар нас, за тајанствену молитву и унутрашњу исповијест. Примијенимо ријечи пророка Исаије: „Хајде, народе мој, уђи у клијети своје и закључај врата своја за собом, прикриј се зачас докле прође гњев“ (Исаија 26,20) – крени, народе Божији; уђи у келију своје молитве, затвори врата своја, сакриј се накратко док не прође искушење, гњев Господњи. Велики пост је свакако вријеме ограничених активности, созерцања, изоловања и унутрашњег живота. Можда је, браћо, вријеме да мало тихујемо? Колико ко може. Тако ћемо примити велики благослов. Позив који слушате од многих: „да начинимо сваки дом црквом“, заиста је лијеп и веома добро утемељен у духу и учењу наше Цркве. Тако наше куће треба да су „домаће цркве“. Зашто да не? Наравно, начинити дом свој црквом и одржати вјеру живом није нимало лако. Али је свакако потребно. И ако то нијесмо урадили до данас, сада је прилика да покушамо. Истина је да сви живимо под изузетно тешким околностима и, наравно, шта год да урадимо у нашим кућама, не може да замијени цркву. Међутим, невоља појачава благодат. Зато се и не разочаравамо. Чинимо што можемо и чекамо Господа. Књига Откровења завршава се једним Господњим обећањем: „Да, долазим ускоро“, долазим брзо. И једним одговором: „Амин. Да, дођи, Господе Исусе“. Тако се завршава и Нови завјет, том молитвом. Тако се моли Црква Христова кроз вијекове. То је и наша унутрашња жеља и нада. Чекамо Господа у нашем животу, Њега чекамо у нашем свијету, чекамо га у нашем срцу. „Благодат Господа Исуса Христа са свима светима. Амин!“ (Откровење 22,21). Са благословом и много у Господу љубави, +Митрополит Месогеје и Лавреотике Николај Са грчког превео: Божо Кнежевић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Позив Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија одражава предузете заштитне мере Украјинске Православне Цркве и Московске Патријаршије, уз неке специфичности применљиве за Украјину. Сви јерарси позивају верни народ да буде дисиплинован у ово време пандемије. Ипак, цркве нису затворене, и Света Тајна Причешћа је на располагању свима. Поздрављам вас од срца, драги слушаоци, и нека вас Бог све благослови! Налазимо се у тешком времену, доживљавамо недаће; заразна болест која се зове вирус корона се шири светом. Грех је као пилула пресвучена површним задовољством, с једне стране, а горчином, са друге. А кад неко учини грех, он узима ову пилулу и пуни себе горчином. Ово је горчина нашег општег друштвеног греха, не само личног, већ греха целог света. Данас се тај грех пројављује у болести вируса короне, која нас је снашла, која је одвукла многе људе у очај и страх. Многи људи једноставно не знају шта да чине и куда да иду. Као и у свим животним случајевима, можемо наћи себи наук у Светом Писму. Постојала је таква страница у историји људској кад се појавио вавилонски цар Навуходоносор. Он је освојио Египат, поразио фараона и окончао Египатско царство. И отпочело је ново царство - Вавилонско царство. Господ је допустио Навуходоносору да казни Јудеју због народа који се недолично понашао, који је вређао Бога и чинио грехе. И тако, Господ шаље Навуходоносора на њих, који први долази у Јерусалим и узима свештене судове из Храма, затим узима многе младе људе и одводи их у ропство. И Господ објашњава Јудејцима речима пророка Јеремије: „Шаљем вам Навуходоносора, јер много сагрешисте; морате испаштати за своје грехе. А онда ћу вас Ја избавити.“ Али Јудејци то не желе да учине. Кад је Навуходоносор дошао први пут, узео је судове и младиће, након чега су се они побунили против њега. Онда је тај исти цар дошао други пут, и нанео је још веће губитке. Опљачкао је Храм и одвео још више људи, преселивши их у Вавилон. Јудејци су мало испаштали, али су се опет побунили против њега. Онда је Навуходоносор послао заповедника своје војске, који је опљачкао и опустошио Јерусалим, разорио Храм и одвео скоро све Јудејце у ропство, а оне моћне вође који су се побунили против њега, одвео је у Вавилон и тамо их и погубио. Навуходоносор је за нас данас тај вирус короне. Ми га морамо прихватити и испаштати кроз њега и исправити своје животе. Ми се, најпре, морамо молити Богу и окајати наше грехе, јер су они разлог зашто нас овај невидљиви Навуходоносор држи поробљене. Не смемо се бунити против (безбедоносне) дисциплине, због техничких и здравствених прописа којих се морамо држати да би се спречило ширење овог вируса. Морамо им се повиновати, а не занемаривати их. Постоје одређени здравствени прописи који нужно не уништавају вирус корону, али га заустављају, не дозвољавајући му да се прошири. А вирус корона се уништава Силом Божјом, која долази на нас преко доктора и лекова. Према томе, позивам вас, као што је претходно говорио пророк Јеремија: будите стрпљиви, покајте се и молите се! И чините оно што вам данас доктори кажу, јер се они разумеју у мере предострожности за ову болест. Чините то, али имајте поверење у Бога и покушавајте да исправите свој живот. Јер наши су греси узрок овога што нам се дешава. Наша Црква се прикључила кампањи изолације од овог вируса. Прво што чинимо јесте да се молимо у црквама и манастирима еда да би нам се Бог смиловао и опростио нам сва наша сагрешења. Ми православни хришћани Украјинске Православне Цркве молимо се за све људе, за све Украјинце - да нам свима опрости, јер смо сви, у извесној мери, криви за ово што нам се дешава. Код нас се звона чују много пута, јер њихово звоњење (уз молитву) уништава све врсте зараза и болести. Нарочито се молимо за докторе који су данас на првој линији фронта у борби против вируса короне. Покушавамо да им обезбедимо не само молитвену помоћ - ми примамо докторе у манастирима, обезбеђујемо им храну, помажемо им пре и после посла. А у нашим манастирима припремају се просторије које би биле коришћене као последње уточиште попут подручних болница за оболеле. А манастири не само да ће обезбедити ове просторије, већ ће и услужити људе. Правимо маске, и купујмо и бесплатно разносимо хигијенске производе. Развијајмо добровољачки покрет који ће да разноси лекове, храну и све што је неопходно за живот, за старије људе који не могу то сами да чине. Постоје људи које је већ захватио вирус короне - шта треба чинити с њима? Поново се позивам на Свето Писмо. Библија говори о једној заразној болести која се некад звала губа. Према Божјем закону, губавци су били изоловани од општења са другим људима. И онда кад су били излечени, долазили су свештенику (свештеник је био и физички и духовни лекар), и он је испитивао особу и доносио закључак и давао дозволу да ли је та особа спремна или не да се врати у заједницу са другима. Данас следимо исти пример. Можда вирус короне није исто што и губа; ова болест је блажа, али је ипак заразна. А људи који су захваћени овом болешћу - као што се дешава, а ми им желимо здравље - морају се молити дома, да не би њихово присуство у цркви угрозило оне који су здрави. Наиме, то не би било из љубави, то би било из других разлога. Бог тражи од нас да љубимо једни друге. Љубав увек пита: шта могу дати на жртву за свог ближњег? Жртва за ближњег зове се љубав. Где год да смо - у болници или стану – морамо се молити. Почните се молити ту где сте, узмите Молитвеник, Псалтир, узмите Јеванђеље, неку другу душекорисну књигу и читајте, молите се. Или само читајте „Оченаш“, „Богородице Дјево“, „Возбраној Војеводје“, Исусову Молитву - и на тај начин ћете бити уједињени у Телу Цркве. Јер није простор тај који нас сједињује, није физичка раздаљина. Ми се сједињујемо око Богу молитвом и добрим делима - то нас сједињује са Богом. Црква се не окреће од тих људи. Таква особа може позвати свештеника, свештеник ће доћи и исповедити и причестити га Светим тајнама Христовим. Цркве су током ове пандемије места где су људи у миру и где налазе утеху за себе. Према томе, цркве се неће затварати. Морамо се придржавати здравствених мера које данас постоје, и не доводити у цркве стотине људи као пре, већ почети са само двоје. Боље је унапред се договорити са свештеником преко телефона да желимо да се причестимо, а свештеник ће одредити време, и људима ће бити омогућено да дођу и да се на миру исповеде и да узму учешће у исцељењу душе и тела. Нека би нам Бог помогао да будемо дисиплиновани. Наиме, самодисциплина је увек неопходна, нарочито у опасним временима. Ми смо спремни да помогнемо, колико можемо, оним људима који немају средстава за преживљавање током ове пандемије корона вируса. Коме год је потребна помоћ, нека се обрати својој цркви. Ми ћемо вам помоћи колико можемо. Више од свега, окренимо се Богу, са Богом је све могуће. Он ће нам послати све што нам је потребно - и за духовни и за телесни живот. Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Свештенству, монасима и монахињама и свим верницима у вези са ширењем вируса короне Драги оци у Господу, драга браћо и сестре! Бог изнова и изнова показује Своје милосрђе и своје дуготрпљење са родом нашим. Сам човек Га није желео слушати и није признавао у којој мери зависи од божанске помоћи и милости. Човек је хтео да замени Бога собом кад се безумно умешао у свет – Божју творевину и природу човекову. Чак и човек која легализује еутаназију, не жели да прихвати Богом му одређено време смрти; не жели да препозна божанску разлику између мушкарца и жене, нити посебни позив једног и другог; он није спреман да призна рађање деце као природну појаву свог живота, не допушта да му потомство природно одраста. Да ли онда изненађује што се нове болести стално појављују и што нема лекова који би ублажили судбину заражених? Погодила нас је епидемија која није ни приближно тако тешка као оно са чим су се борили наши преци, а данашњи људи су беспомоћни! Школе морају бити затворене, универзитети и места за састанке. Лекари и медицинско особље су презапослени, болнице нису у стању да све прихвате, а на неким местима су чак и цркве затворене. Али „Господ је милостив и добар, дуготрпељив и милосрдан" (Псалам 103, 8). Чека да Му се обратимо и не напушта нас, не оптерећује нас више него што можемо поднети. Није ли наше друштво слично старом граду Ниниви? Њен цар је сишао са престола, скинуо је царски огртач, обукао се у костријет и сео у пепео, а по заповести цара и његових великодостојника Нинивљани су говорили: „Људи и стока, говеда и овце да не окусе ништа, ни да пасу ни да пију воде. Него и људи и стока да се обуку и покривају костријећу, и да призивају Бога јако, и да се врати сваки од свога злога пута и од неправе која му је у руку“ (Јона 3,6-8). Није случајно што нас садашња катастрофа походи уз Часни пост и што је све јача. Становници Ниниве нису оклевали, нису чекали да се пророштво обистини, него су се сместа погрузили у пост и молитву. И Господ се уздржао од казне. Како да поступамо ових дана пошто постоји опасност да богослужења у нашим црквама и савршавање светих тајну буду обустављени? Пре свега, препознајмо Божју правду у садашњем похођењу Божјем које налаже казну за наше грехе, пробудимо се да бисмо себе исправили. Не посустанимо у посту и молитви еда бисмо угодили свемилостивом Богу! Позивам сваког верника Немачке епархије да устраје у јутарњим и вечерњим молитвама, додајући Молитву преподобног Јефрема Сиријца, а уз то хранећи душу своју редовним читањем Псалтира. Време ширења болести је уједно и време које пружа могућност да служимо својим суседима. Ово под условима: пошто су школе и вртићи у Немачкој затворени, а истовремено су се старији људи показали као најугроженији чланови нашег друштва, позивам да се ограничимо у коришћењу друштвених мрежа и јурњави за вестима, те да више времена посветимо делима љубави и милосрђа у својој породици и у непосредној близини. Истовремено, немојмо бити немарни у примени превентивних средстава и мера које нам је држава прописала за одржавање или повраћај здравља, као и за спречавање даљег ширења болести. Тада се и ми можемо надати милосрђу, као што се Господ раскајао Нинивљанима: „Кад Бог виде дела њихова, где се вратише са злога пута свога, раскаја се Бог од зла које рече да им учини, и не учини“ (Јона 3,10). + М а р к о, берлински и немачки митрополит Берлин-Минхен, 5./18. март 2020. С немачког превео протођакон Радомир Ракић Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Господе Исусе Христе, Боже наш, Први Лекару душе и тела, Који си нас ради постао човек, да би исцелио човека од грехопада Адамовог; Који ниси презрео неизлечиво болесних десет губаваца, него си их очистио спаситељном Својом благодаћу; Који си као Богочовек проживео на земљи, чинећи добро и враћајући здравље и исцељујући сваку немоћ и болест у народу; Ти си чинио добро и враћао здравље раслабљеним, слепим, много сагрешившим, гневнима и злонамернима телесно и душевно, и телу и разуму. Прими благонаклоно нашу молитву и помози да се савлада смртоносни вирус, који има облик коронавируса и који сеје страх, или смрт, међу немоћнима и незаслужено страдајућим, да се изагна. И ако зарад многих наших грехова допушташ такво искушење, молимо Те као милостив да га одагнаш од нас и од целе васељене. А ако си због испитивања наше вере попустио његову силу, прекрати напетост над немоћнима, његове заразе широких размера. Ако нам је он дат од злодејства непријатељског или од немара лакомислених људи, порази његову силу као Свесилан Бог. Сачувај омладину и укрепи немоћне; и оне који су у старости, лечи од проклетог вируса и ослобађај свих тескоба срца; и у замену за то – даруј нам добро здравље, олакшање и великодушност, молитвама Пресвете Владичице наше Богородице и свих Твојих Светих. Амин!
  6. Господе Исусе Христе, Боже наш, Први Лекару душе и тела, Који си нас ради постао човек, да би исцелио човека од грехопада Адамовог; Који ниси презрео неизлечиво болесних десет губаваца, него си их очистио спаситељном Својом благодаћу; Који си као Богочовек проживео на земљи, чинећи добро и враћајући здравље и исцељујући сваку немоћ и болест у народу; Ти си чинио добро и враћао здравље раслабљеним, слепим, много сагрешившим, гневнима и злонамернима телесно и душевно, и телу и разуму. Прими благонаклоно нашу молитву и помози да се савлада смртоносни вирус, који има облик коронавируса и који сеје страх, или смрт, међу немоћнима и незаслужено страдајућим, да се изагна. И ако зарад многих наших грехова допушташ такво искушење, молимо Те као милостив да га одагнаш од нас и од целе васељене. А ако си због испитивања наше вере попустио његову силу, прекрати напетост над немоћнима, његове заразе широких размера. Ако нам је он дат од злодејства непријатељског или од немара лакомислених људи, порази његову силу као Свесилан Бог. Сачувај омладину и укрепи немоћне; и оне који су у старости, лечи од проклетог вируса и ослобађај свих тескоба срца; и у замену за то – даруј нам добро здравље, олакшање и великодушност, молитвама Пресвете Владичице наше Богородице и свих Твојих Светих. Амин! View full Странице
  7. Његово високопреосвештентво Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије упутио је данас архијерејским протопрезвитерима, старешинама храмова и управама манастира Митрополије акт о молитви и звоњењу звона поводом епидемије. “У ове дане, када се цијели свијет суочава са опаким вирусом који је одговоран за велики број смртних случајева широм свијета, наша Света Црква се моли Господу нашем Исусу Христу, који је Једини прави Љекар душа и тијела, да покаже милост своју, заустави ширење ове опаке болести и помилује сав људски род. Овим вам се налаже да на крају сваког богослужења, прије самог отпуста, наглас читате молитву против епидемије, састављену од стране Његове Светости Патријарха румунског г. Данила”, каже се у Митрополитовом акту. Такође, подсјећајући на свједочанство древног црквеног предања о звоњењу звона за вријеме разних епидемија (нпр. куга и шпањолка), актом се налаже да у свим храмовима у периоду од 8 до 20 часова, у временском интервалу од 2 часа, звоне звона (у трајању од 5 минута) до окончања епидемије. Благотворност ове праксе потврђују и научна истраживања која је у своје вријеме спровео руски научник и еколог Фотије Јаковљевич Шипунов: ”Црквена музика, а нарочито звоњава црквених звона, благотворно дјелује на људско здравље. У руским лабораторијама, помоћу огледа, утврђено је да осцилација ултразвучног дијапазона црквених звона одбија бациле куге, затим вирусе и друга инфективна обољења која се преносе ваздухом”. “Молимо се пред десницом Светог Јована Крститеља и ћивотом Светога Петра, да нам у овом часном посту свима подари покајања, као и за здравље свих вас и свега народа”, закључује се у акту Његовог високопреосвештентва Архиепископа цетињског Митрополит црногорско-приморског г. Амфилохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Јеромонах Петар (Петрић), студент на Кијевској духовној академији говорио је за Радио-Светигору о личности Његовог Блаженства Митрополита кијевског г. Онуфрија, за кога је рекао да је човјек Цркве, вјере и молитве. Звучни запис разговора ,,Његов долазак на трон кијевских митрополита био је велики благослов Божији за Украјинску Митрополију у ово тешко вријеме“, каже отац Петар који је говорио и о Кијево-печерској лаври која је, подсјећа, за Украјину исто што и за нас Пећка Патријаршија. Отац Петар, дијелећи са нама своја сјећања на сусрете са Митрополитом Онуфријем, прича да Митрополита Онуфрија у Кијевко-печерској лаври можете видјети и како се игра за нашим мачком, али и како слаже дрва за огрев. ,,По љубави ми га зовемо Ава (отац) јер наш Блажењејши има стрпљења и љубави за сваког ко жели да се сретне са њим и од њега узме благослов и добије савјет. Он је диван монах, прост и непосредан човјек, увијек насмијан и обасјан благодаћу Духа Светога. Блажењејши Онуфрије је човјек који је спреман да страда и да положи свој живот за вјеру Православну и своје ближње. И велики је благослов и милост Божија за Црну Гору и Митрополију црногорско-приморску његова посјета, благослов и подршка“- каже отац Петар (Петрић) студент на Кијевској Духовној академији. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије допутовао је вечерас у посјету Митрополији црногорско-приморској. Пред подгоричким Саборним храмом Христовог Васкрсења дочекали су га свештенство, монаштво и вјерни народ. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У току је доксологија, послије које ће се служити молебани канон Пресветој Богородици. Након тога Блажењејши г. Онуфрије са својим домаћином – Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем предводиће крсни вход улицама Подгорице. Након доксологије и молебана Пресветој Богородици, Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије и Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије кренули су испред саборног храма пред неколико десетина хиљада вјерника који учествују у вечерашњој литији подгоричким улицама. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Протојереј-ставрофор Дарко Ђого, професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи казао је да су многе паралеле између актуелне ситуације у Црној Гори и украјинског сценарија. Звучни запис разговора “А можда је највећа та затрованост шовинизмом политичког дискурса“, казао је отац Дарко у разговору за Радио-Светигору уприличеном поводом предстојеће посјете Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине господина Онуфрија вјернима у Црној Гори. Отац Дарко, који је био гостујући професор на Кијевској духовној академији, говорио је и о личности Митрополита Онуфрија. ,,Митрополит Онуфрије, поглавар моћне и силне, мученичке Украјинске цркве је човјек који живи Светом гором и животом подвижника“, казао је он. Блажењејши Митрополит г. Онуфрије служиће са Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем и више архијереја Украјинске православне цркве Московске патријаршије и Српске православне цркве Свету архијерејску литургију у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у суботу 29. фебруара, са почетком у 9 часова. Након Литургије, у 11 часова Митрополит Онуфрије ће предводити крсни вход до манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду, мјеста рођења родоначелника светородне лозе Немањића, гдје ће бити одржана и духовна академија на којој ће светосимеоновску бесједу оржати управо отац Дарко Ђого. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Савремени катихизис исписан на три стотине страница (са фотографијама) и у 66 целина под насловом У шта верују православни хришћани, аутора Митрополита волоколамског Илариона у издању Подворја Српске Патријаршије у Москви и издавачке куће „Православац“ из Шапца, представљен је 17. фебруара 2020. године у крипти храма Светог Саве на Врачару. Књигу је превео Епископ моравички Антоније. О катихизису Митрополита волоколамског др Илариона, председника Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, који једноставном методом и савременим језиком дозиђује јеванђељски и светоотачки темељ православне вере, говорили су: Епископ бачки др Иринеј, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Деврња, као и аутор. Био је то јединствен празник књиге, речи и богословске мисли. Интелектуалној позорности представљена је књига уваженог госта и искреног пријатеља српског народа, митрополита Илариона, који је ових дана у братској посети Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и Српској Православној Цркви. „Доласком у нашу средину Високопреосвећени Митрополит г. Иларион није само гост, већ је на известан начин и домаћин, будући да је носилац почасног доктората највеће и најрепрезентативније високообразовне и научне институције, Универзитета у Београду, на предлог Наставничког већа Православног богословског факултета као највише образовне институције наше помесне Цркве. У том смислу, увек када посећујете, драги Владико, Србију и Београд, и када долазите на наш Факултет, на наш Универзитет и у посету нашој Цркви, Ви долазите својима, у своју кућу, где целосно припадате својим обимним и високореферентним и највише вреднованим богословским и научним стваралаштвом,“ казао је доцент др Зоран Деврња и додао: „Књига У шта верују хришћани представља успешан покушај нашег Митрополита да своју далеко обимнију и садржајнију студију из области догматског богословља у форми сажетих објашњења, тема и питања који искрсавају у свакодневном духовном искуству верујућих, учини доступном и терминолошки појмовном приступачном и разумљивом сваком модерном, просечно верујућем, члану Цркве како у Русији тако и у Србији или било којој савременој држави и савременом друштву данас.“ Књига има карактер поступног приручника намењеног сваком ко је заинтересован да се упозна са темељним истинама хришћанског веровања и облицима живљења по тој вери, следи логику откривењске хронологије. Епископ бачки г. Иринеј је у надахнутом слову о самом госту, митрополиту Илариону, који је многе своје богословске теме уз све своје обавезе на задивљујући начин обрадио и приказао, изучио и објавио, али на начин који је за нас данас једини могући и спасоносни, казивао о његовој књизи У шта верују хришћани. „Ми морамо бити, ако желимо спасење себи и свету, верни светом предању, али то не значи ни у ком случају одустати од богословског истраживања и знања,“ казао је Преосвећени Владика и додао: „С друге стране, имамо искушење тзв. научне теологије. То је један нови, хибридни плод, нажалост, присутан и овде код нас у овом граду, нажалост и код нас на Богословском факултету, где се сматра да је богословље делатност интелектуална, научна и истраживачка, да је за њега надлежан Универзитет, а не Црква. Заборавља се да богословља нема без и ван Цркве, и не само то (пошто ће сутра наш гост на нашем Факултету о томе говорити) – нема га без личног и саборног опита...“ „Ми сада имамо проблем да велики број људи чезне за Христом, чезне за Богом, чезне за Истином Божјом, осећа да му је живот празан без Бога, али не зна како да се сретне са живим Богом. Да би се то десило, неопходна је поучна реч Цркве, неопходна је потврда Јеванђеља, јер и у време када је Господ Христос био на земљи, није било довољно што је Он као личност Богочовечанска сведочио о себи и што је о Њему сведочио истовремено Отац небески, Дух Свети и пророци Старога завета, него је било неопходно да и Његови ученици, Апостоли, сведоче о Њему. То је неопходно и данас. И ми данас, какви год да смо слаби, маловерни, морамо бити апостоли Христови у малом“, казао је Владика бачки Иринеј. О катихизису митрополита Илариона може се рећи да је свесни и својеврсни дијалог са образованим савременим младим човеком који је свесно и несвесно жедан и гладан Бога, и зато наслов књиге У шта верују хришћани нуди одговор на питање У кога верују хришћани. „Катихизис митрополита Илариона, сажет и разумљив, истовремено аутентичан, неће бити недоступан само неком најједноставнијем нашем вернику; биће много драгоценији нашем образованом, али још увек до хришћанства недораслом младом човеку“, истакао је владика Иринеј. Слово митрополита Илариона Ваша Преосвештенства, драги оци и драга браћо и сестре. Пре свега хтео бих да изразим искрену радост што сам по благослову Патријарха московског и све Русије г. Кирила и на позив Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја имао могућност да опет посетим мом срцу драгу српску земљу. Пре почетка ове презентације књиге имао сам могућност да врло детаљно погледам ток радова у горњем делу храму, где се наши изванредни мајстори, мозаичари из Русије, труде да украсе куполу храма. Имао сам могућност да се на грађевинарском лифту подигнем скроз до горе до врха, одакле сам видео куполу, поткуполни простор, пандатифе. Више пута сам у животу имао прилике да учествујем и у живописању храмова и рестаурацији храмова, и трудио сам се да увек искористим могућност да лифтом одем скроз до горе, јер кад буду уклоњене скеле, оно што је горе можете да видите једино одоздо. Тако нећете видети с којом брижљивошћу су мозаичари стављали сваки камичак да он по величини и по боји одговара својим суседним каменчићима. И сетио сам се како смо започињали овај пројекат, како је било тешко у почетку наћи мајсторе који би остварили овај грандиозни пројекат и средства за његову реализацију. И да будем искрен, када смо започињали, мислио сам да ће овај пројекат да траје 30 година. Али сад сам видео да мозаичарски радови у великој мери иду ка завршници. И веома ме је обрадовало то што ћемо врло брзо видети овај велелепни храм благоустројен и благоукрашен не само споља него и изнутра. И то ће бити не само изузетни споменик хришћанског грађевинарства и архитектуре, него и хришћанске ликовне уметности. Саграђен у славу Божју, он ће сваком да говори у славу Божју. И јако сам срећан што Руска Црква и руска држава дају свој допринос украшавању овог величанственог храма. И срећан сам што имам ту част да учествујем у овом пројекту. Данас Српска Православна Црква пролази кроз период тешких искушења. И та искушења су задесила Српску Православну Цркву у суседној земљи, у Црној Гори. Данас се у Црној Гори понавља прича која се пре годину дана дешавала у Украјини. У Украјини је тадашњи председник одлучио да створи нову цркву. Он је умислио да лично може да створи Цркву и да ће му стварање нове Цркве независно од Руске Православне Цркве помоћи у предизборној трци. Међутим, у својој предизборној трци је претрпео жесток пораз. Али успео је да својом делатношћу много оштети Цркву. Данас се нешто слично догађа у Црној Гори, где су власти усвојиле дискриминаторски закон који омогућује да се цркве (богослужбени објекти) одузимају од канонске Српске Цркве и дају коме било. Власт се окренула против свог народа и народ је изашао на улице. И ми видимо у Црној Гори на хиљаде и десетине хиљада људи који излазе на улице да подрже своју Цркву. Хтео бих све вас да уверим да ће у овој светој племенитој борби Руска Православна Црква бити уз Српску Православну Цркву. И хтео бих свима вама да пожелим да се што пре заврши овај тешки налет искушења која захвата Православну Цркву у различитим земљама. Прво су та искушења почела на канонском простору Руске Православне Цркве, а сада су прешла на канонски простор Српске Православне Цркве. Властодршци покушавају да управљају Црквом и да стварају Цркву по свом нахођењу. Али Цркву је створио сам Господ Бог. А чувар Цркве је црквени народ. Управо је тај народ данас изашао на улице. Нећу много говорити о овој књизи пошто је проф. Зоран Деврња врло детаљно изложио њену садржину, на чему сам му ја веома захвалан, а мој драги сабрат владика Иринеј је изложио којој врсти читалаца ова књига може бити занимљива. Хтео бих да захвалим владици Антонију, представнику Српске Православне Цркве при Московској Патријаршији, који је иницирао издање ове књиге на српском језику и лично је превео. Књига је написана за широку круг читалаца, а не само за стручњаке у области богословије. Написао сам више књига великог обима који су намењене управо богословима. Али увек кад се латим писања књиге, увек се трудим да пре свега одговорим на нека питања сам себи. И никад не записујем на папиру оне мисли које нисам до краја разјаснио. Трудим се да и на најсложенија богословска питања говорим максимално једноставно. У овој књизи дотичем се основних богословских истина на којима се темељи православно богословље. Када обичном човеку говориш о догматима, он мисли да је то нешто круто, залеђено, нешто што је од њега далеко. А ја се трудим да у својој књизи покажем да су догмати оно на чему се темељи Црква. Слично као што се купола у овом издању темељи на овим стубовима. А спомен-храм Светог Саве почива на темељу који у укопан дубоко у земљу. Исто тако Црква почива на догматима. Они могу бити не претерано приметни, али ако се губи тај догматски темељ, онда се читаво здање руши. И човек који се не разуме најбоље у догмате, тешко може да схвати зашто постоји Црква и на чему се држи. Наше православно богослужење је цело испуњено догматским истинама. Када служимо у храму свету Литургију или јутарње или вечерње богослужење, богослужбени текстови су препуни догматских истина. И ако се не познају и не воле догмати, онда је веома тешко разумети и волети православно богослужење. Али како ја то казујем у својој књизи, сами догмати нису некакви изуми богослова. Догмати се нису рађали у главама некаквих професора који су седели за столом са пером или оловком у руци, или за компјутерима - догмати су оно што је испочетка положено у сам темељ и у само срце Цркве. Задатак богослова свих епоха био је да те догмате формулишу и пренесу другима на језик који је њима приступачан. И веома често су Оци Цркве формулисали догматске истине као одговор на јереси који су се појављивале. Навешћу само један пример, а њих има много. У 4. и 5. веку много се дискутовало о томе како се у Господу Исусу Христу сједињује божанска и човечанска природа. И онда је један од богослова 4. века по имену Аполинарије измислио следећу теорију: да је Исус Христос имао људско тело, а да су његова душа и ум били божански. И, наизглед, шта је лоше у таквом објашњењу? Али оштар богословски ум Светог Григорија Богослова је у томе препознао опасну заблуду. Рекао је: како то, ако Господ Исус Христос није имао људски ум и људску душу, како је онда дошло до спасења човека. И он је формулисао принцип који је ушао у основу свеправославне христологије и целог православног учења о спасењу: оно што није преузето, то није исцељено. Ако је Господ Исус Христос преузео од нас људско тело, а његова душа, дух и ум су остали божански, значи да је само наше тело спасено. Не, каже Свети Григорије Богослов, он је преузео целу људску природу, и дух и душу и тело. А зашто је то за нас важно? Зато што је он преузео на себе наше људско тело, наш ум и нашу душу. Тај догмат се директно односи на наше лично спасење и на нашу личну судбину у вечности. Навео сам само један пример, а њих има јако много. И није то тако лако све објаснити савременом човеку, јер савремени човек живи о другим појмовима и размишља о другим категоријама. Зато је задатак савременог богослова да свете древне истине које су формулисане на древном језику пренесе савременом човеку. И треба пренети то тако да савремени човек не само то разуме, него да га то прожме и да то заволи. Дубоко сам убеђен да православно богословље треба да буде не само исправно, него и надахнуто. И хтео бих преко ове књиге да пренесем читаоцу макар делић тог надахнућа које сам осетио не само када сам писао књигу него када сам упознавао са догматским богословљем преко дела Светих отаца. Надам да ће због тога не само у Русији, него и у Србији наћи свој круг читалаца. Хоћу да свима вама пожелим Божју помоћ у вашим напорима и вашој служби. Нека Господ чува Србију, српски народ и Српску Православну Цркву! И знајте да су Русија и Руска Црква са вама! Гости на представљању књиге Представљању књиге присуствовали су Преосвећена господа Епископи: зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, архимандрит Јован (Радосављевић), београдски архијерејски намесници, свештеномонаштво Архиепископије београдско-карловачке и других епархија, старешина руске Светоторојичине цркве на Ташмајдану протојереј Виталиј Тарасјев; помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници Амбасаде Руске Федерације, декан Православног богословског факутлета Универзитета у Београду др Зоран Ранковић, професори и студенти тог Факултета, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радомир Ракић, верни народ, личности из јавног и културног живота, представници медија. За представљање књиге У шта верују православни хришћани Митрополита волоколамског Илариона владало је велико интересовање, тако да је крипта заветног храма српског народа била испуњена до последњег места. Модератор програма била је драмска уметница Јасминка Стојиљковић, док је духовне композиције извео Хор Светог Саве под диригентском управом др Катарине Станковић. Публика је, између осталог, уживала у музичком извођењу Молитве Богородице Дјево коју је компоновао митрополит Иларион. Зорица Зец Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Митрополит Иларион (у свету Григорије Валериевич Алфејев) рођен је 24. јула 1966. године у Москви. Од 1973. до 1984. године студирао је у Московској средњој специјалној музичкој школи у класи виолине и композиције. Са 15 година постаје чтец у цркви Васкрсења у Москви. Као ипођакон Митрополита волоколамског Питирима (Нечаева), 1983. године на послушању је у Издавачком одељењу Московске Патријаршије. Годину дана касније, после завршетка школовања, уписао се на Московски државни конзерваторијум. Од 1984. до 1986. године служио је војску. У јануару 1987. године добровољно је напустио студије на Московском конзерваторијуму и постао искушеник Светодуховског манастира у Виљнусу, где је 19. јуна 1987. године пострижен и замонашен од стране Архиепископа Виљнуса и Литваније Викторина, притом добивши име по Светом Илариону Новом (празнује се 6/19 јуна). У истом храму од руке истог Епископа 21. јуна рукоположен је у чин јерођакона. У Саборном храму у Виљнусу, са благословом Архиепископа Виљнуса и Литваније Викторина, 19. августа 1987. године рукоположен је у чин јеромонаха од стране Архиепископа уфимског и стерлитамакског Анатолија (сада Архиепископ керченски). Од 1988. до 1990. године служио је као настојатељ храмова широм Епархије. Године 1990. именован је настојатеља Саборне цркве Светих Благовести у Каунасу. Године 1990. као делегат своје Епархије учествовао је у раду Помесног сабора Руске Православне Цркве. Године 1989. дипломирао је на Московској духовној семинарији, а 1991. на Московској духовној академији стиче звање кандидата богословља. Године 1993. завршио је постдипломске студије на Московској духовној академији. Од 1991. до 1993. године предавао је Омилитику, Свето Писмо Новог Завета, Догматику и Грчки језик на Московској духовној академији. Од 1992. до 1993. године предавао је Нови Завет на Православном Светотихоновском богословском институту и Патрологију на Руском Православном Универзитету Светог апостола Јована Богослова. Године 1993. одлази на Оксфордски универзитет, где је под руководством Епископа диоклијског Калиста (Вера) радио докторску дисертацију на тему Свети Симеон Нови Богослов и православно Предање. Године 1995. докторирао је на Универзитету Оксфорд и стекао звање доктора философије. Од 1995. године радио је у Одељењу за спољне црквене односе Московске патријаршије, а од августа 1997. до почетка 2002. године на челу је Секретаријата за међухришћанске односе. Од 1995. до 1997. године предавао је Патрологију у семинаријама смоленској и калушкој. Године 1996. предаје Догматско богословље на Православној богословији Светог Германа на Аљасци (САД). Од јануара 1996. године члан је свештеничког братства храма Свете великомученице Екатарине у Москви (Подворје Православне Цркве у Америци). Од 1996. до 2004. године био је члан Синодске богословске комисије Руске Православне Цркве. Од 1997. до 1999. године предавао је Догматско богословље у Богословији Светог Владимира у Њујорку (САД) и Мистичко богословље Источне Цркве на Богословском факултету Универзитета у Кембриџу (Велика Британија). Године 1999. на Богословском институту Светог Сергија у Паризу стекао је звање доктора теологије. На Васкрс 2000. године у цркви Свете Тројице у Москви, Митрополит смоленски и калињинградски Кирил произвео га је у чин игумана. Одлуком Светог Синода од 27. децембра 2001. године изабран је за Епископа керченског, викара Епархије сурошке. На празник Рођења Христовог 2002. године, у Успењском саборном храму у Смоленску Митрополит смоленски и калињинградски Кирил одликује га чином архимандрита. После недељу дана, 14. јануара 2002. године, у москвском храму Христа Спаса хиротонисан је у чин Епископа. Хиротонијом је началствовао данас блаженопочивши Патријарх московски и све Русије Алексеј II уз саслужење десет епископа. Одлуком Светог Синод од 17. јула 2002. године именован је за Епископа подољског, викара Епархије московске, и главног представника Руске Православне Цркве у европским и међународним институцијама. Одлуком Светог Синода од 7. маја 2003. године именован је за Епископа Беча и Аустрије са привременим управљањем епархијама у Мађарској. Такође изабран је и за представника Руске Православне Цркве при европским институцијама у Бриселу. Дана 1. фебруара 2005. године изабран је за доцента на Богословском факултету Универзитета у Фрибургу (Швајцарска) на катедри за Догматско богословље. Дана 24. августа 2005. године добио је Макаријевску награду за рад Света тајна Цркве. Дана 31. марта 2009. године Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил и Свети Синод именују га за председника Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, као и за сталног члана Светог Синода, са титулом "Епископ волоколамски, викар Патријарха московског и све Русије." У исто време именован је за ректора новооснованог Центра за постдипломске студије Московске патријаршије Свети Кирило и Методије. Дана 9. априла 2009. године именован је за настољатеља храма иконе Мајке Божје Свих жалосних радост у Москви. Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил производи га 20. априла 2009. године у чин архиепископа, а 1. фебруара 2010. године у чин у митрополита. Дана 28. маја 2009. године постаје члан Савета за сарадњу са верским удружењима под управом Председника Руске Федерације. Дана 26. јула 2010. године постао је члан Патријаршијског савета за културу. Члан Савета фонда Руски свет постаје 13. јануара 2010. године. Дана 26. јула 2010. године постаје члан Патријаршијског савета за културу. Дана 22. марта 2011. године постаје члан Високог црквеног савета, а 5. октобра 2011. године председник Синодске библијско-богословске комисије. Дана 25. децембра 2012. године именован је за председника међуресорне координационе групе за наставу теологије на универзитетима. Дана 25. децембра 2013. године постављен је за председника Координационог центра за развој теолошке науке у Руској Православној Цркви. Одлуком Светог Синода од 24. децембра 2015. године постављен је за представника Руске Православне Цркве у Међурелигијском савету Русије. Такође, председник је Савета за одбрану дисертација из богословља при Министарству просвете и науке Руске Федерације. Академска звања и дипломе Доктор философије Универзитета у Оксфорду (1995) Доктор богословља Богословског института Светог Сергија у Паризу (1999) Доктор философски наука (2016) Професор Московске духовне академија (2011) Професор Фрибуршког универзитета, Швајцарска (2011) Шеф катедре богословља НИИЯУ «МИФИ» (2012) Почасни доктор Руског државног друштвеног универзитета (2010) Почасни доктор богословља Богословског факултета Универзитета у Каталонији (2010) Почасни професор Руске хришћанске хуманистичке академије (2010) Почасни доктор Петроградске духовне академије (2011) Почасни доктор богословља Богословског факултета Универзитета у Лугану (2011) Почасни доктор Прешовског универзитета, Словачка (2011) Почасни доктор богословља Минске духовне академије (2012) Почасни доктор богословља Универзитета у Виланову, САД (2012) Почасни доктор Духовне семинарије Nashotah House, САД (2012) Почасни професор Уралског државног конзерваторијума М.П. Мусорски (2012) Почасни професор Уралског рударског универзитета (2014) Почасни доктор Великотрновског универзитета Светих Ћирила и Методија (2014) Почасни доктор богословља Академије Светог Владимира, Њујорк, Сад (2014) Почасни доктор Московског државног лингвистичког универзитета (2017) Почасни доктор Богословског факултета у Апулији, Италија (2017) Почани професор Московског државног педагошког универзитета (2017) Почасни професор Московског државног универзитета М. В. Ломоносов (2018) Почасни доктор Дипломатске академије Министарства иностраних послова Руске Федерације (2018) Члан Савеза композитора Русије. Награде Добитник је грамата Патријарха московског и све Русије (1996, 1999), Орден Кнеза Константина Острошког Пољске Православне Цркве (2003), Сребрни орден Светог Инокентија Православне Цркве у Америци (2009), Орден Светог мученика Исидора Естонске Православне Цркве Московске Патријаршије (2010), Орден Светог благоверног војводе Стефана Великог Православне Цркве Молдавије (2010), Орден Светог апостола и јеванђелиста Марка Православне Цркве у Александрији (2010), Орден Светих равноапостолних Кирила и Методија са златном звездом Православне Цркве Словачке и чешких земаља (2011), Орден Свете Марије Магдалине Пољске Православне Цркве (2012), Златни крст Светог апостола Павла Грчке Православне Цркве (2013), Орден Светог Константина Великог Српске Православне Цркве (2013), Орден Светог Саве Српске Православне Цркве (2014), Орден Светих Кирила и Методија Бугарске Православне Цркве (2014), Орден Светог Алексија Московског (2016). Публикације Аутор је више од 1000 публикација, укључујући и монографије из Новог Завета, патрологије, догматског богословља и црквене историје, као и преводе дела Светих отаца са грчког и сиријског језика. Књиге митрополита Илариона: Тајна вере. Увод у догматско богословље (1996), Живот и учење Светог Григорија Богослова (1998), Духовни свет Светог Исака Сирина (1998), Свети Симеон Нови Богослов и православно Предање (1998), Православна теологија на прелазу векова (1999), Свете тајне Цркве (два тома, 2002), У шта православни хришћани верују. Катихетске беседе (2004), Православље (у два тома, 2008-2009), Патријарх Кирил. Живот и поглед на свет (2009). Исус Христос. Живот и учење (шест томова, 2016-2017), Проповеди (три тома, 2016-2017), Апостол Павле. Биографија (2017), Апостол Петар. Биографија (2018.), Благодат и закон. Тумачење Посланице Светог апостола Павла Римљанима (2018). Музичка дела Аутор је више музичких дела: Божанствена Литургија и Свеноћно бденије, симфонија Песма успона за хор и оркестар, ораторијум Страдање по Матеју за солисте, хор и оркестар, Божићни Ораторијум за солисте, хор дечака, мешовити хор и симфонијски оркестар. (септембар 2018.) Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 17. фебруара 2020. године у Патријаршији српској у Београду Високопресвећеног Митрополита волоколамског г. Илариона, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Пријему су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј (Буловић) и крушевачки Давид (Перовић), Преосвећени Епископ ремезијански и викар Патријарха српског г. Стефан (Шарић), старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј Виталиј Тарасјев, као и ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Српски превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани", биће представљен у свечаној дворани спомен храма Светог Саве на Врачару, у уторак 17. Фебруара од 17. Часова. О књизи ће говорити Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и презвитер др Зоран Деврња.
  15. Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), почасни доктор Универзитета у Београду, одржаће у уторак, 18. фебруара 2020. године, с почетком у 12 часова, у Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. Историјске непрецизности и поједина преувеличавања уваженог Митрополита Амфилохија Црквена историја је егзактна наука и она наравно никоме не допушта кројење по неком произвољном принципу Летимични осврт на неке јавно изнесене нетачности или – о истинској улози, црквеном статусу и месту Митрополије Цетињске Недавно је наш угледни и уважени Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије изрекао неколико, историјски посматрано, непрецизних констатација. Одговарајући на Богојављење 2020. године на питања новинара у вези спорног и богоборачког закона о слободи вероисповести у Црној Гори, он је између осталог казао: „Митрополију је основао прије 800 година Свети Сава. Ова Митрополија је кроз вјекове дјелала своје дјело, била је самостална у пуном смислу ријечи, од времена укидања Пећке Партијаршије 1766. године, па се у то вријеме звала аутокефална зато што је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке Партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.»[1] Да не би дошло до некакве намерне забуне, која је тако својствена одређеним недобронамерним круговима, одмах на почетку да кажем да ово не пишем да би вређао и ниподаштавао уваженог Митрополита Амфилохија, или да би нанео било какав ударац СПЦ и њеном јединству, већ управо супротно, да би на основу историјских чињеница сведочио истину, и тако у некој скромној мери, учврстио јединство у истини и љубави целе наше СПЦ. Свакако, и да би смо заједнички разбили један, историјски посматрано, неутемељени и понекад гордим духом напојени мит о вазда непокореној и слободној Црној Гори која никада није била под Турцима. Има ли пуне пуне црквене самосталности без епископа и без хиротоније свог епископата? Црквена историја је егзактна наука и она наравно никоме не допушта кројење по неком произвољном принципу. Наиме, чињенице у нашој црквеној и народној историји стоје нешто другачије од реченог на Богојављење 2020. године. Наш угледни владика Цетињски Амфилохије је наиме устврдио да је после насилног и неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, «Митрополија», која се иначе 1766. звала Митрополија Црногорска, Скендеријска и Приморска, била до уједињења у јединствену Православну Цркву у Краљевини СХС 1918-19. године, «самостална у пуном смислу ријечи». Но, када неко за одређену епархију или митрополију каже да је «била самостална у пуном смислу ријечи» онда се под тим може подразумевати само потпуна унутарцрквена и спољноцрквена самосталност поменуте митрополије. Поставља се дакле питање: Да ли је Митрополија Цетињска од 1766. године, како говори наш угледни и уважени Митрополит Амфилохије, била «самостална у пуном смислу ријечи»? О томе можемо непристрасно закључити једино кроз поглед у саме историјске чињенице. Хајде да их заједно и непристрасно погледамо. Прво и основно, да би нека Митрополија, како рече поштовани Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, била «самостална у пуном смислу ријечи» од 1766 године, њени митрополити би морали бити самостално рукополагани искључиво од стране свога епископата из Црне Горе. Историјска је и лако проверљива чињеница да од 1766. до 1918. нити један једини митрополит Црногорско-приморски тј. у том периоду Митрополит Црногорски и Брдски, или пак Црногорски, Приморски и Скендеријски, или пак Митрополит Црногорски, није самостално хиротонисан од стране свог епископата из Црне Горе. Зашто? Из пар врло једноставних разлога: Црна Гора је у периоду од 1766. до 1918. пуних 11 година била без и једног јединог епископа на својој територији. Замислимо било коју Цркву која би би била «самостална у пуном смислу те ријечи», како је рекао уважени Митрополит Амфилохије, а да пуних 11 година нема ни једног јединог епископа на својој територији. Искрено, нисам у историји Цркве чуо за такав пример а не верујем да га је ико некада и негде чуо. У време хиротонија својих Митрополита Црногорских, Брдских, Приморских и Скендеријских, изузев кратки период од 1767-1781, 1878-1882 и од 1909-1918, Црна Гора није имала двојицу својих епископа да би хиротонисали трећег, што налаже прво правило Светих Апостола. Како онда наш поштовани Митрополит Амфилохије може за Митрополију Цетињску рећи да је она била «самостална у пуном смислу ријечи» од 1766. године? Знајући за садржај Првог апостолског правила, да једног епископа постављају два или три епископа, сви Митрополити са Цетиња су у периоду од 1766. до 1918. били хиротонисани или у Петрограду или у Сремским Карловцима, или два пута на Цетињу али искључиво уз помоћ епископа ван Црне Горе. Једна Помесна Црква или Митрополија која увек потребује помоћ друге Помесне Цркве, никада се у историји, ни по једном канону, ни по једној светоотачкој дефиницији, нити у било ком уџбенику црквене историје, није могла назвати «самосталном у пуном смислу ријечи». Стога констатација угледног Митрополита Амфилохија да је у том периоду Митрополија Цетињска била «самостална у пуном смислу ријечи» јесте, најблаже речено, лако проверљива непрецизност у изражавању. Како је то и зашто промакло нашем поштованом Митрополиту Амфилохију јесте за неку другу анализу и ми се нећемо бавити таквим огледима. Али, хајдемо да кроз призму хиротонија првосвештеника Цетињских видимо шта црквена историја каже за «самосталност у пуном смислу те ријечи» коју је по казивању уваженог Митрополита Амфилохија имала Митрополија Цетињска у периоду после 1766. године па до 1918-19 године, када је у црквеном смислу дошло до поновног уједињења свих српских помесних и покрајинских Цркава. Епископа Арсенија (Пламенца) који је касније, 1781. године постао и митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски, хиротонисали су на Цетињу за епископа 1767. године, заједно, Пећки Патријарх Василије (Јовановић – Бркић) и Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски Сава (Петровић – Његош). Светог Петра Цетињског Чудотворца хиротонисао је у Сремскимм Карловцима 1784. године Митрополит Карловачки Мојсије (Путник), уз саслужење још тројице епископа Карловачке Митрополије. Митрополита Петра II Петровића Његоша хиротонисао је за епископа 1833. године, у Петрограду, Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Серафим (Глагољевски) са неколико епископа РПЦ. Митрополита Никанора (Ивановића) хиротонисао је у Петрограду 1858. године митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Григориј (Постников) са неколико архијереја РПЦ. Митрополита Илариона Рогановића хиротонисао је 1863. године у Петрограду Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Исидор (Никољски) са неколико архијереја РПЦ. Епископа Захумско-рашког а потом од 1882 и Митрополита Црногорског и Брдског Висариона (Љубишу) хиротонисали су 1878. године на Цетињу Митрополит Црногорски и Брдски Иларион (Рогановић) и Епископ Бококоторски Герасим (Петрановић) који је био епископ аутономне Буковинско-Далматинске Митрополије. Митрополита Митрофана Бана хиротонисао је у Петрограду 1885. године у Петрограду Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Исидор (Никољски) са неколико архијереја РПЦ. Дакле, нити један једини Митрополит Цетињски, у периоду од 1766. до 1918. године, није самостално рукоположен од стране епископа из Црне Горе, већ су они рукополагани или у Сремским Карловцима или у Русији а само њих двојица на Цетињу, но не без помоћи, било Патријарха Пећког Василија Бркића 1767. године, било епископа Бококоторског Герасима Петрановића 1878. године, који је припадао аутономној Буковинско-далматинској Митрополији. Реченица поштованог Митрополита Амфилохија да је Митрополија Цетињска од 1766. године «била самостална у пуном смислу те ријечи» не одговара истини и стога што се зна да Црна Гора до уједињења 1918. године, дуго времена није имала нити једног јединог епископа. Кад се све сабере она је од 1766. године, за све 153 године непостојеће «самосталности у пуном смислу ријечи», целих 11 година била без и једног јединог епископа. Ако би наш угледни Митрополит Амфилохије био у праву, то би представљало први и јединствени случај у историји света и у историји целе Цркве Православне, да постоји нека црквена «самосталност у пуном смислу ријечи» без и једног јединог епископа и без и једне хиротоније својих епископа или архиепископа од стране свог епископата. Сложићемо се да такво расуђивање нема дубљег утемељења у канонском праву и историји Цркве Божије. Нити га икада може и имати. Непостојећи митови о Црној Гори или историјске чињенице? Још једна непрецизност подкрала се нашем уваженом Митрополиту Амфилохију када је устврдио да је Митрополија Цетињска «била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, а све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке Партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.». За подсећање поштованом Митрополиту Амфилохију, скренућемо пажњу на чињеницу, да је на пример, Епархија Призренска, данас Рашко-призренска, опстала све време од 1219. до данашњега дана и да Епархија Зетска, од 1347. Митрополија Зетска, а од XVI века Митрополија Црногорска Приморска и Скендеријска, није једина која је без прекида остала до данашњега дана. Дакле, ако реч иде о останку без прекида, по том питању Митрополија Црногорска, Приморска, Скендеријсак или Зетска, није никакав уникат у српској црквеној историји. Ако је пак наш уважени Митрополит Амфилохије мислио на то да је једино Митрополија Зетска тј. Црногорска, Приморска и Скендеријска, после пада Смедерева 1459. године, и упокојења Српског Патријарха Арсенија II 1463. године, тј. од момента насилног укидања Пећке Патријаршије од стране Турака и Охридске Архиепископије, сачувала непрекинути континуитет светосавске «аутокефалије» или пак светосавске «самосталности у пуном смислу ријечи» из 1219. године, слободни би смо тада били упитати нашег уваженог Митрополита Амфилохија како је то уопште могуће? На пример, било би тада лепо када би нам поштовани Митрополит Амфилохије одговорио и објаснио следеће: Где су се и од од кога су се хиротонисали Митрополити Зетски, касније Црногорски, Приморски и Скендеријски, у периоду од првог насилног укидања Пећке Патријаршије 1463. па до обнове Пећке Патријаршије 1557. године? У Охриду? У Цариграду? У каменој пустињи Црне Горе? У Призрену? Где? Од кога? Од својих многобројних епископа које нико и никада није видео нити запамтио у том периоду? Сасвим је јасно да се од 1463. године митрополити Зетски а касније Црногорски, као што су – Висарион (помиње се 1482, 1484. и 1485. године), Пахомије (помиње се 1491.), Вавила (помиње се 1493. и 1495. године), Герман (помиње се 1520. године), Павле (помиње се 1530. године), Василије (помиње се 1532. године), Никодим (помиње се 1540. године ), Ромил (између 1540. и 1551. године) и Макарије (између 1551-1568. године), нису могли саморукополагати. Њих је неко морао хиротонисати, а то није могао бити Архиепископ Патријарх Пећки, јер је Српска Патријаршија на жалост у том периоду насилно укинута од стране Охридске Архиепископије и турских власти. То није могао бити ни неки Сабор Црногорских или Зетских епископа, јер такав Сабор никада није постојао. Стога, ако је уважени Митрополит Амфилохије мислио на неку непрекинуту светосавску аутокефалију од 1219. године, коју је једино сачувала Митрополија Цетињска, то такође не би било историјски тачно нити историјски потковано. Историјска наука нам говори да су скоро сви од горепоменутих митрополита Зетских или Црногорских, морали бити хиротонисани од стране Архиепископа и епископа Охридске Архиепископије јер је Пећка Патријаршија насилно укинута после смрти Пећког патријарха Арсенија II 1463. године. Само тројица од горепоменутих Зетских или Црногорских епископа су евентуално могли примити хиротонију од «Српског Патријарха» тј. Митрополита Павла Смедеревца (1530-1541), који у то време на жалост није био свеправославно признат. Стога би и прича о неком непрекинутом континуитету светосавског аутокефалног кандила од 1219. који је јединствено сачувала Митрополија на Цетињу, историјски сасвим неутемељена. Ово је посебно неутемљељно и немогуће, и стога што је Цетиње, заједно са целом Црном Гором, већ 1496. године пало под директну и пуну турску власт, а становници старе Црне Горе са 4 нахије, рачунајући и оне делове у дубокој стеновитој територији, редовно су плаћали порез турским властима. Дакле, то је већ део периода директног црногорског ропства под Турцима које је почело целих 61 годину пре обнове Пећке Патријаршије 1557. Зато ни о каквој уникатној и непрекинутој политичкој или пак државној слободи Црне Горе у том периоду не може бити никакве речи те сходно томе не може се говорити ни о каквом непрекинутом континуитету светосавске аутокефалије на Цетињу. Црна Гора је цели XVI и XVII век, уз кратке периодичне прекиде, била саставни део турске османске царевине, и то су непобитне историјске чињенице. О томе сведоче и уредне пореске књиге османског царства које сведоче да су Срби Црногорци уредно плаћали порез Турцима, као и тачно народно и историјско предање о, на пример, постојању неколико џамија на самом Цетињу. Не дакле само једне него и више џамија на самом Цетињу. И не само на Цетињу већ и у врлетним каменим горама изнад Цетиња. Не пева ли чак и велики Његош у Горском Вијенцу, кроз лик кнеза Јанка: «Ема нећу, Божија ви вјера, више слушат оџе на Ћеклиће, ђе гугуће врх оне стуглине, ка јејина врх труле буквине». Ћеклићи су, да будемо још јаснији, у далеко већој и непроходнијој пустињској дубини Црне Горе, у још суровијој недођији као и на доста већој надморској висини од самог Цетиња. Па кад је чак и тамо стигла турска власт, и чуло се хоџино припевање, нико од историчара, ни политички ни црквено посматрано, не може пронаћи историјског утемељења о некаквом непрекинутом континуитету «самосталности у пуном смислу ријечи» ни цетињске слободе ни слободе Цетињске Митрополије. Све то спада више у народне легенде о некој вечној непокорности Црногораца. Но, то не спада и у праву и озбиљну историју већ у бајковиту и по некад гордошћу надахнуту митологију. На крају крајева, зар би Митрополит Данило Петровић Његош, почетком XVIII века, кад је турска власт већ у Црној Гори помало попуштала, подизао истрагу Потурица у Црној Гори, да ситуација није била крајње суморна и на ивици тоталне исламизације чак и старе Црне Горе заједно са све Цетињем? И зар се и дан данас топоним где се налази Цетињска Богословија не назива Мехов крш? Засигурно се поменути крш тако не назива по неком турском туристи, обичном путописцу или путнику Меху, који се негде у XVI веку ту наслонио на неки повећи камен. Или се пак у предаху неког туристичког путовања кроз Црну Гору само привремено одморио на неком кршевитом брежуљку који је касније по том његовом једночасовном коначишту добио име Мехов крш. Није дакле за историчаре никаква тајна да је ислам дубоко продро у стару Црну Гору и да су Турци владали и старом Црном Гором. Зар се и дан данас тачно не зна које су све породице и братства у Црној Гори једно време прихватили ислам, па су се после истраге Потурица вратиле старој и прадедовској хришћанској вери. Зна се врло добро. И по породицама и по братствима. Карловци или Цетиње? Или, и Карловци и Цетиње? Кад се већ прича о непрекинутом континуитету Пећке Патријаршије, о чему је, верујемо незлонамерно, већ само по мало неопрезно говорио наш уважени и угледни Митрополит Амфилохије, уздижући Митрополију Цетињску чак и изнад велике Карловачке Митрополије, тада би се по основној логици ствари, требало расправљати о некој доста организованијој црквеној организацији у Црној Гори у периоду после 1766. године. О некој Митрополији Цетињској са много епархија и континуитетом Архијерејских Сабора. Тада би се могло причати и о некој озбиљној црквеној просвети и широкој учености свештенства у Црној Гори. О непрекидном постојању више епархија и развијеној црквено-просветној и културној делатности. На жалост, свега тога у Црној Гори не само да није било у континуитету и некој већој мери, већ су свештеници у Црној Гори све до краја 19.века носили оружје за појасом и облачили народно одело а не свештеничке мантије. Стога је упоређивање и уздизање Митрополије Цетињске, где су неки свештеници скоро до краја XIX века носили оружје за појасом, над великом Митрополијом Карловачком, где смо имали и образовано свештенство и црквено-просветне центре, јесте просто неупоредиво. Црна Гора која је од истраге Потурица и учвршћивања на власти светородне и велике династије Петровић Његош, тек кренула да се боље организује, не може се ни приближно изједначити са моћном, великом и организованом Карловачком Митрополијом. Стога је одређено преувеличавање улоге Митрополије Цетињске у историји СПЦ од стране уваженог Митрополита Амфилохија опет на жалост неутемељено. Хајдемо да поново погледамо историјској истини у очи. Од Крушедолског Црквено-народног Сабора 1708. године, аутонмна Митрополија Карловачка – Пећког Патријархата, била је Митрополија са заиста много епархија (углавном од 6 до 11 епископија, зависно од историјских периода), са пуно културно-просветних и образованих центара, са неколико штампарија, са образованим свештенством, са богатим црквеним поседима, са специјалним царским привилегијама, са редовним Архијерејским Саборима, са потпуним континуитетом оне озбиљности, моћи и устројства Пећке Патријаршије, која је и по други пут насилно и неканонски укинута 1766. године. Заиста не схватам од куда онда толика жеља код нашег угледног Митрополита Амфилохија да упоређује нешто што је потпуно неупоредиво тј. да малену Митрополију Цетињску која је од 1766 до 1918. углавном имала у Црној Гори само по једног епископа, а целих 11 година чак ни једног јединог, са огромном и добро усторјеном Митрополијом Карловачком, која практично скоро никада није имала мање од 6 епархија и која се у једном тренутку простирала од Влашке и Молдавије на истоку, па скоро до Истре на западу. И од Угарске са Сент Андрејом на Северу па до Далмације на југу. И не само да је уважени Митрополит Амфилохије Цетињску Митрополију упоређивао са великом Митрополијомм Карловачком, већ је на неки начин он Митрополију Цетињску ставио и далеко испред Карловачке, рекавши да: «Од времена укидања Пећке Партијаршије 1766. године, која се у то вријеме звала аутокефална, зато што је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.»[2] Да не бисмо много одужили овај наш кратки историјски осврт на само неке историјске нетачности у беседи уваженог и поштованог Митрополита Амфилохија, овде ћемо завршити, јер мислимо да је и оволико историјских чињеница више него довољно да се укаже на истину, право стање и величину црквене улоге Митрополије Цетињске у свеукупној историји СПЦ и српског народа. Она је заиста изузетно значајна, велика и величанствена, и то јој нико и никада не може спорити и оспорити, али се не може неисторисјки и бајковито уздизати на пиједастал црквеног првенства у чувању континуитета наслеђа СПЦ и у њеној свеукупној улози у историји Пећке Патријаршије. Свакако се не може постављати испред велике и моћне Карловачке Митрополије која је и пре другог неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, а и после тога, све до 1918. године, имала далеко значајнију улогу у историји Српске Цркве од Митрополије Цетињске. Карловачка Митрополија је за разлику од Цетињске, у својој великој и славној историји, увек имала веома добро уређену аутономну и потом аутокефалну Цркву. Имала је од 6 до 11 епископа и на десетине пута више свештеника и верника од Црне Горе и Митрополије Цетињске. Она је од свог стварања, после Велике сеобе Срба и потом Крушедолског Сабора, баштинила директни Пећки црквени континуитет од Патријарха Српског Арсенија III Чарнојевића, па све преко рукополагања свог многобројног епископата и свештенства искључиво од стране својих епископа. Митрополија Црногорска, Приморска и Скендеријска је у том погледу никада ни приближно није достигла. Карловачка Митрополија, за разлику од Цетињске, никада није имала потребу за слањем својих епископских кандидата у Русију или ван граница своје Митрополије Карловачке, као што је то био случај са маленом и црквено још увек недовољно неразвијеном Црном Гором. Неко ће рећи: Али Митрополити Цетињски су носили титулу Егзарха Пећког Трона, коју им је дао Српски Патријарх. Тачно је, и то нико не спори. То је велика част и улога Цетињске Митрополије у историји Српске Цркве. Али не заборавимо и једну другу историјску чињеницу, да су једино Карловачки Митрополити, од 1848. године, носили титулу Патријарха Српског као наследника Пећког Трона. Нису носили титулу Егзарха Пећког Трона већ титулу самог Српског Патријарха. Све од Патријарха Јосифа (Рајачића) из 1848. године па до последњег Патријараха Српског у Сремским Карловцима, Лукијана (Богдановића), који се упокојио 1913. године. Разлика је и овде тако очевидна и суштинска у корист велике Карловачке Митрополије. Стога је стављање Митрополије Цетињске, од стране уваженог Митрополита Амфилохија, на пиједастал вођства као и некакве јединствене уникатности континуитета Пећког светосавског аутокефалног кандила које је горело само на Цетињу, историјски неутемљено. Да, Пећко кандило је горело и на Цетињу, али не само на Цетињу, и не првенствено и елитистички само на Цетињу. Оно је од 1766. године паралелно горело и у Сремским Карловцима и на Цетињу, али је, историјски посматрано, Карловачка Митрополија као неупоредиво већа и значајнија, свакако имала вишеструко већу историјску црквену улогу јер је поседовала и далеко већу духовну моћ, културни утицај и свеукупно преимућство у односу на Цетиње. Али нећемо их ми данас ни одвајати, што би такође било у најмању руку некоректно. И Карловачка Митрополија и њена сестра Цетињска Митрополија, биле су и остале чуварке тог истог неугаслог Пећког српског аутокефалног црквеног кандила, и у најтеже дане после укидања Пећке Патријаршије 1766. године. Но, истине ради, и поред свега, никако се не може пренебрегнути нити заборавити чињеница да нити један једини Митрополит Карловачки, па чак ни каснији Митрополит Београдски, није имао потребу да буде хиротонисан на Цетињу, док је, на пример, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски Свети Петар Цетињски, хиротонисан у Сремским Карловцима, као најважнијој, најорганизованијој и најмоћнијој Српској Цркви у то време. А сложићемо се, мањи увек иду за помоћ ка већему, а не обрнуто. Ненад Кнежевић [1] Митрополит Амфилохије: Нема разлике између Митрополије и... WWW.IN4S.NET Митрополит црногoрско-приморски Амфилохије рекао је у изјави за портал Стандард да је свака Епископија у православној цркви... [2] Митрополит Амфилохије: Нема разлике између Митрополије и... WWW.IN4S.NET Митрополит црногoрско-приморски Амфилохије рекао је у изјави за портал Стандард да је свака Епископија у православној цркви... http://www.vidovdan.org
  17. ВЛАДА ЦРНЕ ГОРЕ Господин Душко Марковић, предсједник Подгорица Господине предсједниче Владе Црне Горе! Примили смо Ваш допис од 28. јануара ове године за разговор, који је претходно објављен у медијима. Дозволите да поводом неких оцјена које сте изнијели у Вашем допису искажемо наше мишљење. У допису тврдите да ”доношење Закона неће изазвати нове подјеле у православном бићу Црне Горе”, а што је, благо речено, у супротности са реалношћу. У то се можете и увјерити, јер од 27. децембра 2019. године до данас огроман број грађана, и то не само православних вјерника, трпељиво, мирно, достојанствено и истрајно, из дана у дан, из седмице у седмицу, исказује своје противљење духу и нормама Закона, који је једнострано припремила и предложила Влада и усвојила Скупштина Црне Горе. Према томе, не можемо се сложити са Вашом тезом из дописа да Закон ”неће изазвати нове подјеле”, јер је из свега што се догађа у Црној Гори јасно да је Закон не само продубио старе него је и створио нове подјеле међу браћом, кумовима и комшијама. Уколико се овоме дода и јавна изјава предсједника Ваше партије да православне литије представљају ”лудачки покрет коме не треба сљедовати” онда Вам је, надамо се, јасно колико је тај Закон дубоко и болно подијелио и процијепио Црну Гору. Не можемо да се сложимо са Вашом тврдњом да је ”пропис усаглашен са савременим европским стандардима и да је као такав задобио позитивно мишљење Венецијанске комисије, чије сте препоруке уградили у законски текст”. Садржина и циљ Закона, на жалост, свједоче супротно, о чему сте се и Ви, а и шира јавност Црне Горе, могли увјерити кроз стручне и аргументоване Примједбе Правног савјета наше Цркве на Предлог закона које су Вам достављене прије његовог усвајања, али и кроз јавне иступе не само представника наше Цркве него и угледних правних стручњака из Црне Горе и региона у вези са дискриминаторним и неуставним одредбама Закона, након усвајања до данас. Ово се посебно односи на одредбе којима се негира и ликвидира вишевјековни непрекинути историјски континуитет правног субјективитета и имовинска права првенствено наше Цркве, али и других вјерских заједница. Из тог разлога, никако се не може прихватити Ваша тврдња у допису да ”закон уклања не само културно и вјерско већ и цивилизацијско ограничење у којем смо се затекли”. Прије би се могло рећи да Вам није јасно шта под тим подразумијевате, али нам је итекако јасно да је Православна Црква угрожена у својим цивилизацијским и вјерским правима, што само указује да је Законом темељно пољуљана и мултиконфесионалност у Црној Гори на коју се веома често позивате. Да ли треба да Вас, кад сте већ отворили тему културних и цивилизацијских вриједности, подсјећам на којим је културним и цивилизацијским вриједностима настала и опстала Црна Горa током своје вишевјековне историје. То данас најбоље свједочи честити народ Црне Горе на литијама. Очекивали смо позив од Вас да као одговорни људи отворимо дијалог о дубинским и суштинским проблемима које је изазвао и продубио овај Закон и начину рjешења и превазилажења тих проблема у складу са општеприхваћеним цивилизацијским и европским стандардима и правним поретком Црне Горе, а у што би било у најбољем интересу грађана Црне Горе. Дужни смо да Вас подсјетимо да је наш позив за јавни и институционални дијалог увијек био отворен, али је, на жалост, до сада од стране власти Црне Горе био игнорисан. Умјесто тога, Ви нас сада јавно позивате да ”отпочнемо дијалог у правцу припреме темељног уговора о уређењу међусобних односа” и исказујете ”спремност да још једном заједнички сагледамо најбоља рjешења за примјену чланова 62, 63 и 64 Закона”. Господине предсjедниче! Жао нам што то морамо да кажемо, али Ви очигледно не желите да видите да постојећи Закон, а не непостојећи уговор, представља узрок актуелних друштвених проблема, а о посљедицама да не говоримо. Из тог разлога, ти озбиљни проблеми се не могу ријешити и превазићи ”заједничким сагледавањем најбољих рjешења за примјену” овог безаконог Закона. Ипак, свјесни историјског и данашњег значаја трона Светог Петра Цетињскога и наше одговорности као Православног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и егзарха Најсветијег Трона Пећкога коју смо пред Богом, овим народом и историјом примили од својих свештених претходника, а посве забринути за слогу, мир и јединство повјереног нам православног народа Божјег у Црној Гори, спремни смо да се, имајући у виду одлуке Светог Архијерејског Синода СПЦ и Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори и поштујући Устав Црне Горе, састанемо са Вама са надом да сте искрено опредијељени за коначно отварање суштинског и људског разговора са циљем да се у складу са правним поретком Црне Горе уклони Закон или све дискриминаторне одредбе у њему које су Вама и читавој јавности добро познате како би се повратио мир и спокој међу православне вјернике и све правдољупце у Црној Гори. Искључиво послије рjешења овог кључног проблема данашње Црне Горе, може се и треба отворити дијалог ради рjешавања других, веома сложених питања као што је повраћај (реституција) имовине коју је комунистички режим послије Другог свјетског рата бесправно и бесудно одузео од Православне Цркве, Римокатоличке Цркве, Исламске заједнице и грађана, а што је међународна и законска обавеза Црне Горе. Послије рjешења кључног проблема може се отворити и дијалог за припрему и закључивање Темељног уговора између Српске Православне Цркве и Црне Горе. И ових дана смо напоменили да и најбољи уговор између Цркве и државе уз постојање оваквог Закона не би имао никаквог смисла и значаја. Уколико сте спремни да првјенствено разговарате о Закону као узроку проблема и начинима за њихово рjешавање, односно о уклањању спорног Закона, односно његових противуставних дискриминаторних одредби из правног поретка Црне Горе, обавјештавамо Вас да би у том случају у разговору са Вама као предсједником Владе Црне Горе са нама учествовали и Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије, милешевски г. Атанасије и захумско-херцеговачки г. Димитрије. Вјерујући да сте искрено опредијељени за рјешавање проблема које је у Црној Гори и шире изазвао спорни Закон, очекујемо да нам доставите предлог термина за састанак. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за недјељник „Време“ говорио је о Цркви, протестима у Црној Гори, властима у Подгорици и Београду… Интервју преносимо у цјелости: Да ли сте изненађени бројем људи који су данас на трговима и улицама и који подржавају Цркву? Господ све чини новим, све обнавља и онај ко вјерује у Њега, не би требао да се изненади Његовом силом, која, често дјелује кроз живе људе. Али баш онако људски гледано, у односу на нека земаљска очекивања и предвиђања, овај народ и његова бројност јесу изненађење за све. Нико није могао да предвиди шта у овом народу – што би Његош реко – спава. Слично се десило и почетком 90-тих кад сам дошао на трон цетињских митрополита. Затекао сам у Црној Гори свега 20-так свештеника и пуно запуштених и осрнављених храмова. Личило је све на бесповратно опустошену Цркву, на ону ”гнусобу опустошења” описану код пророка Данила у Старом Завјету. Али тада сам се увјерио да вјера у Бога може да разгрне, – како рече један стари свештеник – ”жар испод пепела”. А тај жар, пак, који тиња, некад је невидљив људском оку. Међутим, кад се он разгори – настаје пламен најљепше ватре љубави између Бога и човјека и међу људима. И нама је изгледало да сва ова прича са анти-уставним законом пролази неопажено пред народом који је обремењен егзистенцијалним бригама, који је изгубио вјеру у земаљску правду и могућност да се до ње дође. Тако је, наиме, изгледало. А опет, свједоци смо били, у богослужбеном животу наше Цркве овдје у Црној Гори, да је народ жељан Светиње и Божије близине. И знали смо, ми у Цркви, да је тих и таквих људи – много. И ево – погледајте сада! Народ је изашао, не толико на позив свештеника, ни управа парохија, колико на Божији глас у себи, глас сопствене савјести. Тај глас не мари за земаљске подјеле нити за неке приземне интересе. Тај глас одзвања у нашим душама – а долази са неба. То је један чудесни, духовни чактар, који око Господа, као око правог пастира окупља ”гладне, жедне правде, уморне” и чини их богоносцима, спремним на жртву за правду и праведност. Из Владе Црне Горе се чуло недавно да су, како премијер рече, „отворени за разговоре са Митрополијом црногорско-приморском о закључењу темељног уговора, кад год за то покажe спремност“. Kако видите ову реченицу, је ли она представља позив на дијалог? То све звучи лијепо, али је недоречено. Муке са овим законом су, између осталог, настале и због тога што није било праве, цивилизовене комуникације државе и Цркве. Није било званичне, институционалне кореспонденције. Него гомила неких медијских објава и саопштења. А при том нијесмо били у равноправној позицији. Влада је била предлагач, и имала је обавезу да она иницира контакт. Дакле, тога није било, – и сад страхујемо да неће у правом смислу ни бити. У ових пар дана предсједник и потпредсједник Владе обраћају нам се преко медија, уопштеним позивима на дијалог, који је досад био монолог и позив да прихватимо ”дијалошки” њихово безакоње, иако добро знају да то тако не иде. Ми смо незадовољна страна, чији су позиви на истински дијалог и договор прећутани и игнорисани. Страна чији су амандмани одбијени. Страна која оправдано страхује од злоупотребе државне моћи и власти. Сматрамо да сад није вријеме за причу о уговору, уколико не препознамо спремност Владе да дјелује (знају они како то све може) против спорних дјелова текста овог и оваквог закона. Јер, поред оваквог закона, сваки уговор, макар био саткан и од најбољих правних формулација, не би имао никакво позитивно дејство на односе Цркве и државе. Kолики је простор за разговор у овом тренутку између Митрополије и црногорских власти? Kако видите расплет тренутне кризе? Гдје има добре воље, биће и простора за разговор. Народ је на црногорским улицама, и он је против овога закона. Зато је једини начин да се ова криза расплете – уклањање оваквог законског текста! Послије тога – све може. Сваки договор. Шта Ви мислите, зашто је уопште усвојен Закон, за који се знало да ће изазвати немире, и зашто сада? Усвојен је због похлепе неких људи, и због њиховог осјећаја да је политичка воља већа и јача од свих претходно донијетих закона. Како од оних закона који су сами изгласали, тако нажалост и од оних Божијих. У питању је опијеност осјећајем неограничене власти. Осјећајем да ова власт, иако секуларна и грађанска, може, рецимо, да оснива ”цркву”! Па да онда, с обзиром да јој нормални прописи то никад не би омогућили, та иста власт дође на идеју да донесе један закон који је у супротности са државним Уставом, са раније донијетим законима, са међународним стандардима… А како је у питању власт која неометано влада у континуитету већ три деценије, суштински настављајући идеологију претходне власти, вјероватно им се учинило да пред њиховим жељама нема ваљане границе. Закон им је – да опет цитирам Његоша – оно ”што им срце жуди”. А ”што не жуди” – у закону не пише. Е управо зато је одзвонило са неба оно звоно које је вјернике извело на улице. Вјернике, – а истовремено грађане ове земље. Kако бисте данас описали друштво у Црној Гори? Kако видите улогу Цркве у том друштву? Црногорско друштво иза себе има дугу историју духовности и окренутости ка вриједностима које су увијек биле изнад пуког земаљског преживљавања. Ми смо потомци писаца Мирослављевог јеванђеља, насљедници сликара Пророка Илије у Морачи, штампара Октоиха и Псалтира, првих читаоца Горског вијенца и Луче микрокозме…. А данас јесмо сведени на просто преживљавање. То није нажалост само кривица нас самих, то је један општи тренд Европе и човјечанства. Само, ми смо вјековима били светионик ка небу, баш овдје са Ловћена и Острога. Зато та деградација овдје дјелује још теже и поразније… И управо је улога Цркве, не у томе да нас враћа у прошлост, него да на небеским вриједностима и вјечном људском достојанству гради будућност и мотивацију овдашњег човјека. Како је пјесник ових дана рекао за ове наше молитвене скупове : ”Хиљаде младих људи је кренуло пјешке према небу”! То није тек тако нека идеологија, или нешто што би стварало илузију или некакву одсутност за овај свијет. Не! То је напор, онај Богом благословени, да се овај живот осоли, да му се да вјечни смисао и усмјерење. Он ће тада и такав бити плодоносан у овоме вијеку, а вјечно жив у будућем. Е видите, то ови наши властодршци, затровани опаком болешћу – брозомором, не разумију, и мисле да се те луке из којих се испловљава у Небеско царство, те наше светиње, могу претворити у штандове за стицање овоземаљског блага… Протести који организује Црква заиста пролазе мирно, наступи црквених великодостојника су одмерени и смирени, и то је нешто што је веома важно у овом тренутку. Морам да Вас питам, сматрате ли да су неке Ваше раније изјаве и наступи требало да буду више у том тону… односно – верујем да нисам прва која Вас то пита – али кајете ли се због неких прејаких речи? Да ли бисте нешто учинили другачије? Са једне стране, слава Богу за све. А опет, са друге стране, свјестан сам да је могло бити и боље. Е то, гдје је могло и требало бити боље, наравно, као хришћанин и грешан човјек – приписујем својим слабостима. Само, није хришћански, враћати се уназад и расправљати што је могло и како је могло бити. Свети апостол Павле каже: ”Оно што је за мном заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Зато, све оно што је урађено или речено прејако, нека Бог опрости и нека ми нико не замјери. У ревности за Дом Божији понекад се из човјека излије пламен који ни сам не може да контролише. Није ово правдање. Свјестан сам неких својих грешака. За неке прејаке ријечи сам, не једном, замолио опроштај од људи и свих који су се нашли погођени и увријеђени њима. И сад то понављам. Вјерујем да Господ све види, и да ће све наше пропусте надомјестити, а ја ћу, колико буде до мене, вријеме које је преда мном, искористити да се пред Божијим олтаром покајем призивајући и све друге на покајање, у складу са Христовим позивом: ”Покајте се, јер се приближило Царство небеско”. Зашто сте сматрали (ви као Епархијски савет, али и Ви лично) да није добро да Александар Вучић дође на Бадњи дан у Црну Гору? Судећи по говору, делује да му је та сугестија веома тешко пала. Нема разлога да му таква сугестија представља тешкоћу. Ми му нијесмо могли нити хтјели забранити долазак. Била је то братска молба да се његова посјета одложи за неко боље вријеме. За вријеме у коме неће бити могуће злоупотребити посјету предсједника Србије и окренути је против СПЦ у Црној Гори и унутарњег заједништва у Црној Гори. И данас мислимо да је наша молба била на мјесту. Били су то дани почетка наших протеста. Наше аутентичне, духовне и грађанске побуне против поменутог закона. Долазак предједника друге државе међу незадовољне људе могао се врло лако злоупотребити као његов политички утицај и интерес, и као његово покровитељство – што не би била истина, и што би наудило духу тих сабрања. На другој страни сматрамо да би све оно што представља легитимни интерес државе Србије, – у смислу бриге о духовној и културној баштини српског народа у региону, као и о очувању идентитета Срба изван Србије – требало и могло да се рјешава у државничким активностима предсједника Србије, а не кроз његове неформалне посјете. На мети сте овдашњих прорежимских таблоида који кажу, не знам ни да ли то уопште читате, али углавном да правите Цркву са Милом Ђукановић итд… Откуда долазе ти напади? Откуд год да долазе – они су лажни и немају никаквог смисла. Такве ствари нити су у складу са природом Цркве којој сам посветио цио свој живот, нити су у сагласности са уставом Црне Горе – коју волим и поштујем као своју отаџбину. Било би ван памети да радим на нечему што би наудило и Цркви и Црној Гори и што би ми одузело хришћански и људски образ. Kако видите однос државе и Цркве у овом дугом периоду након пада комунизма, и у Србији и у Црној Гори? Шта смо све прошли у претходних тридесет година? Више пута сам изнио свој лични став да је очигледно прошла константиновска ера у историји Цркве. Та ера је била вријеме тежње, обостране, и државне и црквене, да се изгради нека симфонија, нека међусобна повезаност, па рекао бих и условљеност живота, дјеловања и напретка Цркве и државе. И Бог је дао, да у том трајању, дужем од 1000 година, имамо и плодове такве мисије. Црквене мисије подупрте државом, и државе оплемењене Црквом. Али, то вријеме је иза нас. Крваве атеистичке револуције 19. и 20. вијека, секуларизација некада хришћанског Запада, учиниле су, по мом мишљењу, крај таквим идеалима и вратиле нас у вријеме природне, суштинске одвојености политичког и духовног живота, Цркве и државе, наравно уз остваривање узајамности и сарадње, у бризи о људском заједништву. У претходних 30 година смо прошли и буђење црквеног живота и евоцирање успомена на те идеале наше средњовјековне прошлости, али смо се, мислим, сусрели са Божијом вољом, да се од нас тражи секуларни однос. Однос одвојености, неусловљености – а опет сарадње и уважавања. Пре неколико дана је стигла вест да се државна делегација Северне Македоније сусрела са патријархом Вартоломејом. Који су кораци наше Цркве по том питању? Не би требало таквим сусретима давати на значају који они немају. Васељенски патријарх је адреса која може и треба да прими свакога на разговор, али је истовремено он, онај првојерарх првопрестолне Цркве који је више пута потврдио да нема намјеру да ремети јединство наше помјесне Цркве и канонски поредак Српске Православне Цркве. Треба остати у тој љубави и у том увјерењу, и на њима градити међусобне саборне односе, а не да нас од сваког сусурета и разговора хвата паника и неповјерење. Kоји је за Вас, у савремености, добар однос нације и Цркве који не би подривао хришћански универзализам? Па управо ова секуларност о којој сам претходно говорио…. То је модел који је у бићу Цркве, а који истовремено одговара и грађанској демократији на коју се све власти овога свијета позивају. У 19. вијеку имали смо тему ”етнофилетизма” као једног застрањења које је народну, крвну, родну припадност стављало у исту раван, или чак изнад оне припадности Цркви Божијој, као јединственом народу Божјем састављеном од свих нација и земаљских народа. Током 20. вијека појавио се ”национализам” као својеврсно обожавање биолошке нације и државе. Национализам те врсте се у својим екстремним варијантама клања држави као неком ”идолу” или ”божанству”, проглашавајући себе за једину вриједност. Сматрам да је љубав према роду нешто што је Богом дано и само по себи није негативно. Исто тако и љубав према отаџбини, према држави у којој човјек живи, коју су стварали његови преци. Само треба пазити да то не прерасте у обожавање, јер свако обожавање земаљских ствари јесте окретање од Бога или против Бога и одрицање од јединственог народа Божјег, у који је Христос призвао све људе и све земаљске народе ”да буду једно”, као што је Он у Оцу и Отац у Њему. А то је древна мука и дилема коју је још у вријеме Старог Завјета имао пророк Самуило када се колебао да ли да помаже Израиљу првога цара Саула. Он тамо отворено каже – парафразирам библијски текст – ”ако вам помажем цара, и ако створите државу, ви ћете тада заборавити на Бога”. Из ових и сличних, бројних других примјера, извлачим закључак да ће секуларизам, као јасна одвојеност Цркве и нације (државе) – гајити однос који ће чувати обје у међусобном поштовању, али без мијешања и преплитања које би угрозило појединачну и свенародну оданост Господу Богу и Његовом призвању свих земаљских народа. Разговарала: Јелена Јоргачевић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за недјељник „Време“ говорио је о Цркви, протестима у Црној Гори, властима у Подгорици и Београду… Интервју преносимо у цјелости: Да ли сте изненађени бројем људи који су данас на трговима и улицама и који подржавају Цркву? Господ све чини новим, све обнавља и онај ко вјерује у Њега, не би требао да се изненади Његовом силом, која, често дјелује кроз живе људе. Али баш онако људски гледано, у односу на нека земаљска очекивања и предвиђања, овај народ и његова бројност јесу изненађење за све. Нико није могао да предвиди шта у овом народу – што би Његош реко – спава. Слично се десило и почетком 90-тих кад сам дошао на трон цетињских митрополита. Затекао сам у Црној Гори свега 20-так свештеника и пуно запуштених и осрнављених храмова. Личило је све на бесповратно опустошену Цркву, на ону ”гнусобу опустошења” описану код пророка Данила у Старом Завјету. Али тада сам се увјерио да вјера у Бога може да разгрне, – како рече један стари свештеник – ”жар испод пепела”. А тај жар, пак, који тиња, некад је невидљив људском оку. Међутим, кад се он разгори – настаје пламен најљепше ватре љубави између Бога и човјека и међу људима. И нама је изгледало да сва ова прича са анти-уставним законом пролази неопажено пред народом који је обремењен егзистенцијалним бригама, који је изгубио вјеру у земаљску правду и могућност да се до ње дође. Тако је, наиме, изгледало. А опет, свједоци смо били, у богослужбеном животу наше Цркве овдје у Црној Гори, да је народ жељан Светиње и Божије близине. И знали смо, ми у Цркви, да је тих и таквих људи – много. И ево – погледајте сада! Народ је изашао, не толико на позив свештеника, ни управа парохија, колико на Божији глас у себи, глас сопствене савјести. Тај глас не мари за земаљске подјеле нити за неке приземне интересе. Тај глас одзвања у нашим душама – а долази са неба. То је један чудесни, духовни чактар, који око Господа, као око правог пастира окупља ”гладне, жедне правде, уморне” и чини их богоносцима, спремним на жртву за правду и праведност. Из Владе Црне Горе се чуло недавно да су, како премијер рече, „отворени за разговоре са Митрополијом црногорско-приморском о закључењу темељног уговора, кад год за то покажe спремност“. Kако видите ову реченицу, је ли она представља позив на дијалог? То све звучи лијепо, али је недоречено. Муке са овим законом су, између осталог, настале и због тога што није било праве, цивилизовене комуникације државе и Цркве. Није било званичне, институционалне кореспонденције. Него гомила неких медијских објава и саопштења. А при том нијесмо били у равноправној позицији. Влада је била предлагач, и имала је обавезу да она иницира контакт. Дакле, тога није било, – и сад страхујемо да неће у правом смислу ни бити. У ових пар дана предсједник и потпредсједник Владе обраћају нам се преко медија, уопштеним позивима на дијалог, који је досад био монолог и позив да прихватимо ”дијалошки” њихово безакоње, иако добро знају да то тако не иде. Ми смо незадовољна страна, чији су позиви на истински дијалог и договор прећутани и игнорисани. Страна чији су амандмани одбијени. Страна која оправдано страхује од злоупотребе државне моћи и власти. Сматрамо да сад није вријеме за причу о уговору, уколико не препознамо спремност Владе да дјелује (знају они како то све може) против спорних дјелова текста овог и оваквог закона. Јер, поред оваквог закона, сваки уговор, макар био саткан и од најбољих правних формулација, не би имао никакво позитивно дејство на односе Цркве и државе. Kолики је простор за разговор у овом тренутку између Митрополије и црногорских власти? Kако видите расплет тренутне кризе? Гдје има добре воље, биће и простора за разговор. Народ је на црногорским улицама, и он је против овога закона. Зато је једини начин да се ова криза расплете – уклањање оваквог законског текста! Послије тога – све може. Сваки договор. Шта Ви мислите, зашто је уопште усвојен Закон, за који се знало да ће изазвати немире, и зашто сада? Усвојен је због похлепе неких људи, и због њиховог осјећаја да је политичка воља већа и јача од свих претходно донијетих закона. Како од оних закона који су сами изгласали, тако нажалост и од оних Божијих. У питању је опијеност осјећајем неограничене власти. Осјећајем да ова власт, иако секуларна и грађанска, може, рецимо, да оснива ”цркву”! Па да онда, с обзиром да јој нормални прописи то никад не би омогућили, та иста власт дође на идеју да донесе један закон који је у супротности са државним Уставом, са раније донијетим законима, са међународним стандардима… А како је у питању власт која неометано влада у континуитету већ три деценије, суштински настављајући идеологију претходне власти, вјероватно им се учинило да пред њиховим жељама нема ваљане границе. Закон им је – да опет цитирам Његоша – оно ”што им срце жуди”. А ”што не жуди” – у закону не пише. Е управо зато је одзвонило са неба оно звоно које је вјернике извело на улице. Вјернике, – а истовремено грађане ове земље. Kако бисте данас описали друштво у Црној Гори? Kако видите улогу Цркве у том друштву? Црногорско друштво иза себе има дугу историју духовности и окренутости ка вриједностима које су увијек биле изнад пуког земаљског преживљавања. Ми смо потомци писаца Мирослављевог јеванђеља, насљедници сликара Пророка Илије у Морачи, штампара Октоиха и Псалтира, првих читаоца Горског вијенца и Луче микрокозме…. А данас јесмо сведени на просто преживљавање. То није нажалост само кривица нас самих, то је један општи тренд Европе и човјечанства. Само, ми смо вјековима били светионик ка небу, баш овдје са Ловћена и Острога. Зато та деградација овдје дјелује још теже и поразније… И управо је улога Цркве, не у томе да нас враћа у прошлост, него да на небеским вриједностима и вјечном људском достојанству гради будућност и мотивацију овдашњег човјека. Како је пјесник ових дана рекао за ове наше молитвене скупове : ”Хиљаде младих људи је кренуло пјешке према небу”! То није тек тако нека идеологија, или нешто што би стварало илузију или некакву одсутност за овај свијет. Не! То је напор, онај Богом благословени, да се овај живот осоли, да му се да вјечни смисао и усмјерење. Он ће тада и такав бити плодоносан у овоме вијеку, а вјечно жив у будућем. Е видите, то ови наши властодршци, затровани опаком болешћу – брозомором, не разумију, и мисле да се те луке из којих се испловљава у Небеско царство, те наше светиње, могу претворити у штандове за стицање овоземаљског блага… Протести који организује Црква заиста пролазе мирно, наступи црквених великодостојника су одмерени и смирени, и то је нешто што је веома важно у овом тренутку. Морам да Вас питам, сматрате ли да су неке Ваше раније изјаве и наступи требало да буду више у том тону… односно – верујем да нисам прва која Вас то пита – али кајете ли се због неких прејаких речи? Да ли бисте нешто учинили другачије? Са једне стране, слава Богу за све. А опет, са друге стране, свјестан сам да је могло бити и боље. Е то, гдје је могло и требало бити боље, наравно, као хришћанин и грешан човјек – приписујем својим слабостима. Само, није хришћански, враћати се уназад и расправљати што је могло и како је могло бити. Свети апостол Павле каже: ”Оно што је за мном заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Зато, све оно што је урађено или речено прејако, нека Бог опрости и нека ми нико не замјери. У ревности за Дом Божији понекад се из човјека излије пламен који ни сам не може да контролише. Није ово правдање. Свјестан сам неких својих грешака. За неке прејаке ријечи сам, не једном, замолио опроштај од људи и свих који су се нашли погођени и увријеђени њима. И сад то понављам. Вјерујем да Господ све види, и да ће све наше пропусте надомјестити, а ја ћу, колико буде до мене, вријеме које је преда мном, искористити да се пред Божијим олтаром покајем призивајући и све друге на покајање, у складу са Христовим позивом: ”Покајте се, јер се приближило Царство небеско”. Зашто сте сматрали (ви као Епархијски савет, али и Ви лично) да није добро да Александар Вучић дође на Бадњи дан у Црну Гору? Судећи по говору, делује да му је та сугестија веома тешко пала. Нема разлога да му таква сугестија представља тешкоћу. Ми му нијесмо могли нити хтјели забранити долазак. Била је то братска молба да се његова посјета одложи за неко боље вријеме. За вријеме у коме неће бити могуће злоупотребити посјету предсједника Србије и окренути је против СПЦ у Црној Гори и унутарњег заједништва у Црној Гори. И данас мислимо да је наша молба била на мјесту. Били су то дани почетка наших протеста. Наше аутентичне, духовне и грађанске побуне против поменутог закона. Долазак предједника друге државе међу незадовољне људе могао се врло лако злоупотребити као његов политички утицај и интерес, и као његово покровитељство – што не би била истина, и што би наудило духу тих сабрања. На другој страни сматрамо да би све оно што представља легитимни интерес државе Србије, – у смислу бриге о духовној и културној баштини српског народа у региону, као и о очувању идентитета Срба изван Србије – требало и могло да се рјешава у државничким активностима предсједника Србије, а не кроз његове неформалне посјете. На мети сте овдашњих прорежимских таблоида који кажу, не знам ни да ли то уопште читате, али углавном да правите Цркву са Милом Ђукановић итд… Откуда долазе ти напади? Откуд год да долазе – они су лажни и немају никаквог смисла. Такве ствари нити су у складу са природом Цркве којој сам посветио цио свој живот, нити су у сагласности са уставом Црне Горе – коју волим и поштујем као своју отаџбину. Било би ван памети да радим на нечему што би наудило и Цркви и Црној Гори и што би ми одузело хришћански и људски образ. Kако видите однос државе и Цркве у овом дугом периоду након пада комунизма, и у Србији и у Црној Гори? Шта смо све прошли у претходних тридесет година? Више пута сам изнио свој лични став да је очигледно прошла константиновска ера у историји Цркве. Та ера је била вријеме тежње, обостране, и државне и црквене, да се изгради нека симфонија, нека међусобна повезаност, па рекао бих и условљеност живота, дјеловања и напретка Цркве и државе. И Бог је дао, да у том трајању, дужем од 1000 година, имамо и плодове такве мисије. Црквене мисије подупрте државом, и државе оплемењене Црквом. Али, то вријеме је иза нас. Крваве атеистичке револуције 19. и 20. вијека, секуларизација некада хришћанског Запада, учиниле су, по мом мишљењу, крај таквим идеалима и вратиле нас у вријеме природне, суштинске одвојености политичког и духовног живота, Цркве и државе, наравно уз остваривање узајамности и сарадње, у бризи о људском заједништву. У претходних 30 година смо прошли и буђење црквеног живота и евоцирање успомена на те идеале наше средњовјековне прошлости, али смо се, мислим, сусрели са Божијом вољом, да се од нас тражи секуларни однос. Однос одвојености, неусловљености – а опет сарадње и уважавања. Пре неколико дана је стигла вест да се државна делегација Северне Македоније сусрела са патријархом Вартоломејом. Који су кораци наше Цркве по том питању? Не би требало таквим сусретима давати на значају који они немају. Васељенски патријарх је адреса која може и треба да прими свакога на разговор, али је истовремено он, онај првојерарх првопрестолне Цркве који је више пута потврдио да нема намјеру да ремети јединство наше помјесне Цркве и канонски поредак Српске Православне Цркве. Треба остати у тој љубави и у том увјерењу, и на њима градити међусобне саборне односе, а не да нас од сваког сусурета и разговора хвата паника и неповјерење. Kоји је за Вас, у савремености, добар однос нације и Цркве који не би подривао хришћански универзализам? Па управо ова секуларност о којој сам претходно говорио…. То је модел који је у бићу Цркве, а који истовремено одговара и грађанској демократији на коју се све власти овога свијета позивају. У 19. вијеку имали смо тему ”етнофилетизма” као једног застрањења које је народну, крвну, родну припадност стављало у исту раван, или чак изнад оне припадности Цркви Божијој, као јединственом народу Божјем састављеном од свих нација и земаљских народа. Током 20. вијека појавио се ”национализам” као својеврсно обожавање биолошке нације и државе. Национализам те врсте се у својим екстремним варијантама клања држави као неком ”идолу” или ”божанству”, проглашавајући себе за једину вриједност. Сматрам да је љубав према роду нешто што је Богом дано и само по себи није негативно. Исто тако и љубав према отаџбини, према држави у којој човјек живи, коју су стварали његови преци. Само треба пазити да то не прерасте у обожавање, јер свако обожавање земаљских ствари јесте окретање од Бога или против Бога и одрицање од јединственог народа Божјег, у који је Христос призвао све људе и све земаљске народе ”да буду једно”, као што је Он у Оцу и Отац у Њему. А то је древна мука и дилема коју је још у вријеме Старог Завјета имао пророк Самуило када се колебао да ли да помаже Израиљу првога цара Саула. Он тамо отворено каже – парафразирам библијски текст – ”ако вам помажем цара, и ако створите државу, ви ћете тада заборавити на Бога”. Из ових и сличних, бројних других примјера, извлачим закључак да ће секуларизам, као јасна одвојеност Цркве и нације (државе) – гајити однос који ће чувати обје у међусобном поштовању, али без мијешања и преплитања које би угрозило појединачну и свенародну оданост Господу Богу и Његовом призвању свих земаљских народа. Разговарала: Јелена Јоргачевић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Ово је изјавио предстојатељ Албанске Православне Цркве пред делегацијом Украјинске Православне Цркве која се налазила у посети Албанији 29. јануара 2020. године. Том приликом је архиепископ Анастасије додао: „Сматрам да се на крају крајева расколи превладавају на васељенским саборима, а не посланицама и нечим другим ... Желим да Вам кажем да с великом пажњом прочитам све што дође из Украјине. А упознати смо са свим искушењима кроз која пролазите ... Бог Вас неће оставити“, изјавио јр албански Предстојатељ. Архиепископ Атанасије је такође замолио украјинску делегацију, на чијем челу је био епископ беришкевски Виктор, да пренесе изразе љубави и поштовања митрополиту Онуфрију рекавши: „Уверен сам да ће бити неко решење. А познајем митрополита Онфурија као човека молитве, који избегава аплаузе и трвења, док полаже своју наду у Бога.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Овог 2020. Лета доброте Господње, 18. августа, навршиће се десет година од блаженог упокојења Његовог Високопреосвештенства Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (Ковачевића), првог српског митрополита рођеног у САД, непоколебљивог чувара православне вере и српског националног идентитета на тлу Америке, проповедника и преводиоца који је много учинио на пољу јединства наше цркве и њене администрације, развоја школства и укупног духовног живота бројне пастве током шездесетогодишњег пастирског рада. У част незаборавног Митрополита Христофора доносмо овај скромни прилог, као вид усрдног молитвеног сећања на овог знаменитог јерарха. Животопис Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (1928–2010) Блаженопочивши Митрополит либертивилско-чикашки Христофор родио се у Галвестону, у Тексасу, као девето од дванаесторо деце у породици српских емиграната. На крштењу добија име Велимир. После завршене средње школе, завршио je Српску Православну Богословију Светог Саве у Либеритвилу, у Илиноису, САД. После венчања рукоположен је за ђакона, а затим и за свештеника. Наставио је школовање и дипломирао на одсецима философије и историје Универзитета у Питсбургу. Магистрирао је богословље у Грчкој Правословној Богословији Часног Крста у Бруклину, Масачусетс, САД. Завршио докторске студије на Богословској семинарији у Чикагу. Отац Велимир је био парох у Пенсилванији и у Чикагу. у свом пастирском раду истицао се жељом да уведе двојезично богослужење и да се у оквиру његових парохија установи ваљан образовни програм. У исто време је био активан у одбрани јединства и канонског поретка у Цркви током периода раскола. Био је духовни отац, саветник, омладински радник, управник, наставник, и, изнад свега, свештенослужитељ у Светом Олтару. Постао је удовац 1970. године. Отац је четворо деце, и деда деветоро унука. За епископа је изабран 1978. године на заседању Светог Архијерејског Сабора у Београду. Добивши монашко име Христофор, он је постао први епископ рођен у Америци који служи у Епархији своје Цркве на овом континенту. Као Епископ Источне Америке и Канаде, он је брзо развио програм црквеног образовања широм Епархије. Учествовао је у раду заједничке комисије Православних и Римокатоличких епископа, као и у Православно-лутеранском дијалогу, а такође је представљао Српску Цркву и у Светском Савету Цркава. За Митрополита је изабран 1991. године. Уснуо је у Господу у освит великог Христовог празника - Преображења Господњег, 2010. године. Протођакон др Дамјан Божић: Митрополит Христофор је био човек Богочовека Христа! У емисији "Реч пастира" на таласима Радија "Слово љубве", Архиепископије београдско-карловачке, о лику и делу Митрополита Христофора говорио је протођакон др Дамјан С. Божић, дугогодишњи сарадник овог незаборавног архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике. Као сарадник архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике, о. Дамјан је годинама вредно сакупљао и систематизовао надахнуте беседе Митрополита Христофора, сабравши их под наслов књиге „Митрополит Христофор – Изабране проповеди – Неизмењена српска душа“. Звучни запис емисије Протођакон др Сава Милин: Митрополит Христофор - верни наследник српског златоуста! По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, а уз помоћ Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке понудила је јавности прави духовни бисер. Године су биле потребне како би христоносно проповедништво митрополита Христофора задобило материјално рухо. Али дочекали смо једно грандиозно дело, које има вишеструку вредност. С једне стране, имајући у виду биографију митрополита Христофора и живописне пригодне проповеди, књига има историографске вредности, будући да се прати развој духовности Срба на северноамеричком континенту. А опет, књига има још већи омилитички значај, пошто садржи различите облике проповеди. Како Патријарх српски Иринеј у предговору наглашава – проповеди на недељна јеванђелска зачала обилују библијско-егзегетским промишљањем, док су пригодне проповеди произнете са много пастирске љубави и бриге да се очува српски идентитет и у том мултинационалном и мултирелигијском друштву. Проповедништво митрополита Христофора описује и протојереј-ставрофор др Милош Весин префињеним, поетским стилом, који у поговору похваљује не само ораторски дар, ревност да се беседнички талант умножи, већ снагу вере као и духовну проницљивост да се у тешким временима одржи Христов крсно-васкрсни пут. Наравно, највеће заслуге за то што је књига „Изабране проповеди“ митрополита Христофора (Ковачевића) обрадовала наша срца има протођакон др Дамјан Божић, који је ревношћу пчелице, педантношћу историчара, а све стилом потврђеног научног радника, не само сабрао проповеди, већ је приложио обимну биографију обогаћену фотографијама које још боље дочаравају личност и дело блаженопочившег митрополита Христофора. Књига „Изабране проповеди“, поред биографије на првих 30 страна, садржи три целине. Први део обухвата омилије на јеванђеља која се читају недељом и ово је најобимнији део. Затим следе проповеди произнете приликом великих празника Цркве, а у трећем поглављу сабране су пригодне проповеди произнете у различитим приликама. Управо оваква подела истакла је разноврсност проповедништва блаженопоч. митрополита Христофора (Ковачевића), будући да имамо и омилије, затим хеортолошки надахнуте проповеди, да би се на крају истакла пастирска брига у пригодним проповедима произнетим у разним приликама. Стилски посматрано, омилије умногоме подсећају на проповеди Светог Николаја Жичког. Та утемељеност на Светоме Писму исијава из сваке омилије. Уживљавање у сваки догађај, исцељење, пластично приказивање околности, све то сведочи да је митрополит Христофор био под јаким утиском владике Николаја. Ово не чуди, будући да је Митрополит био не само ученик (Владика Николај је предавао Нови Завет и Омилитику), него и лични возач, лектор и коректор Светог Николаја Жичког. Несумњиво је да су богата ерудиција, лепршавост стила, научна доследност, као и свети, страдалнички живот владике Николаја умногоме утицали на личност тадашњег младог студента Велимира Ковачевића. У другоме делу такође увиђамо познавање основних омилитичких принципа. Иако постоји искушење да проповедници на хеортолошке теме пажњу усмере само на историјске чињенице и подсећање шта се на тај празник догодило или препричају житије светитеља, митрополит Христофор надилази ову праксу и не пропушта прилику да укаже на светле примере којим су светитељи ишли, те да их покаже као узоре којима треба стремити. Пригодне проповеди пуне су брижне топлине и искрености. Када је тужан повод у питању (имајући у виду поруку на Видовдан у којој се обједињују прошла и савремена страдања Срба), непоколебљива вера снажи аудиторијум. Када су друге свечаности у питању, узвишен и достојанствен стил радује присутне. Да би се најбоље дочарао дух и стил проповедништва митрополита Христофора (Ковачевића), навешћемо само одељак посвећен Светоме Сави, који је заправо писан у стилу Светог Владике Николаја: „Светитељу, оче Саво, моли Бога за нас! Сада, сада више него икад, ходатај за свој страдални народ, и помоли се Свевишњем Господу: Да нас Господ по милости својој прости, помилује и спасе; да сав твој народ обожи, сложи и умножи!“ Имајући све ово у виду, још једном изражавамо велику захвалност протођакону др Дамјану Божићу на уложеном труду. Наша Црква вечито оскудева збиркама проповеди које би обогатиле Омилитику. Зато су „Изабране проповеди“ блаженопочившег митрополита Христофора (Ковачевића) не само узвишено духовно штиво, већ и значајан допринос Омилитици као науци. Подсећање: Представљање збирке проповеди митрополита Христофора у крипти спомен храма Светог Саве на Врачару, (19. фебруара 2017. године) У препуној крипти храма Светог Саве на Врачару у недељу, 19. фебруара 2017. године, свечано је представљена збирка изабраних недељних и празничних проповеди блаженопочившег Митрополита чикашко-либертивилског Христофора под називом „Неизмењена српска душа“, аутора протођакона др Дамјана Божића. Ово дело објавила је Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке. Сабрање у величанственој крипти Светосавског храма отпочело је молитвом - поменом којим је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење, молитвено учешће и појање Преосвећеног Епископа топличког г. Арсенија, бројних свештеника и ђакона и Камерног мешовитог хора „Свети Василије Острошки“ под управом Катарине Божић. Кроз филигранско ткање живота блаженопочившег митрополита Христофора, осветљавано речима истакнутих личности српске науке и теологије, присутне је водила драмска уметница Биљана Ђуровић, која је и сама учествовала у конципирању ове вечери. Са пуно љубави и поштовања, позивала је еминентне говорнике да са свима поделе своја сећања, утиске, сазнања и погледе на живот и рад првог српског Епископа рођеног на америчком тлу. Колико је митрополит Христофор био храбар и одлучан, сведочио је уважени академик проф. др Димитрије Стефановић. Осврт на проповеди митрополита Христофора сачинио је један од предавача на Катедри за омилитику и методику наставе Православног богословског факултета Универзитета у Београду, протођакон др Сава Милин. Протођакон др Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве, покушао је да сагледа библијско-егзегетску поруку проповедника, блаженопочившег митрополита Христофора. Протојереју-ставрофору др Милошу Весину, пароху јужночикашком и ленсиншком и професору Православног богословског факултета СПЦ у Либертивилу, припала је завршна реч у књизи „Неизмењена српска душа“. Уважени прота др Весин, духовно чедо блаженопочившег Митрополита, теолог, психолог, реторичар, професор црквеног појања и диригент, произнео је као и увек надахнуту и упечатљиву, беседу под називом „Реч издалека, а тако близу“, упознавши сабране и на три животне беседе које се не налазе у овом зборнику. Прота Весин је такође прочитао дивно и потресно писмо захвалности митрополитове породице и потомака. Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, главни и одговорни уредник Издавачке фондације Археипископије београдско-карловачке и професор на Катедри за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, истакао је избор неких од најбитнијих тема и најважнијих теолошких, пастирских и духовних карактеристика проповедништва митрополита Христофора. Прота др Вукашиновић представио је сабранима три битне одлике Митрополитове беседничке речи: аутентичну црквеност, дубоку укорењеност у богословљу Цркве и личну доживљеност. Аутор и приређивач књиге „Неизмењена српска душа“, протођакон др Дамјан Божић из Саборне цркве у Београду, брижљиво чува и негује успомену на свога духовнога оца, под чијим је будним оком стасавао и духовно и интелектуално. Заблагодаривши Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју, свим дотадашњим беседницама, али и др Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије, протођакон др Божић је из угла једног од најближих сарадника Митрополитових подцртао љубав, несебично даривану свима у Митрополитовом окружењу и дао потресно сведоћење. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, „први међу једнакима чија реч увек остаје за крај“, дао је уводну реч овој књизи изабраних проповеди митрополита Христофора. Дајући завршну реч вечери у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару, Свјатјејши Патријарх г. Иринеј произнео је надахнуто слово о митрополиту Христофору, великом архијереју наше помесне Цркве. „Свој живот је почео у Цркви и свој живот је и завршио у Цркви знајући ко је и шта је, што је и потврдио тиме што је неговао и никада није заборавио свој матерњи језик“ истакао је Свјатјејши. „Добро је што су ове беседе, веома лепе, садржајне и корисне издате, јер ће оне по свом садржају користити не само свештеницима наше Цркве у Америци него и нама овде“, рекао је између осталог Првојерејарх Српске Православне Цркве у обраћању на крају ове вечери. Посебно треба издвојити и уметнике који су употпунили ово изузетно вече речју, музиком и песмом. Миленко Павлов, првак Народног позоришта у Београду, интерпретирао је најпре Митрополитову проповед под називом „Пред причешћем“ из 2003. године, а затим и одломке из проповеди „Неизмењена српска душа“ изговорене у Филаделфији поводом 600-годишњице Косовске битке. Првак Опере Народног позоришта у Београду, тенор Дејан Максимовић, уз клавирску сарадњу Невене Живковић, извео је прво чувену композицију Франца Шуберта „Аве Марија“, а после ње и једну од најпознатијих оперских тенорских арија у чијим финим нијансама је својевремено уживао и митрополит Христофор - арију Ленског из опере „Евгеније Оњегин“ Петра Иљича Чајковског. Камерни мешовити хор „Свети Василије Острошки“ из храма на Бежанијској Коси посвећеног овом Божјем угоднику, где је управо последњу овоземаљску Литургију служио митрополит Христофор, на најузвишенији начин је дао завршну уметничку ноту овој вечери. Под управом диригенткиње Катарине Божић, предани појци су најпре, уз сарадњу проте др Милоша Весина, извели композицију „Господи спаси благочестивија“ Миодрага Говедарице, а потом и један од бисера руске духовне литературе - ефектни „Буди Имја Господње“ Дмитрија Бортњанског. Посебна захвалност упућена је Управи храма Светог Саве на Врачару на челу са Његовим Преосвештенством Епископом топличким г. Арсенијем, Радију „Слово љубве“ и Телевизији „Храм“, поштованој породици уваженог митрополита Христофора и свима који су, не штедећи средства и ресурсе, помогли да се ова изузетна књига објави и буде на спасење како нашем народу, тако и свима другима. Вечан ти спомен, достојан блаженства и вечног спомена незаборавни служитељу Божји Митрополите и оче наш Христофоре! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Поводом трагичних дешавања у Црној Гори сматрам да би било добро да се на Поукама обради ова тема. Да познаваоци црквене и историје уопште изнесу важне историјске чињенице око ове славне српске Епархије/Митрополије. Црногорка и/или српска? Зетска и/или цетињска? Аутокефлана/аутономна? Цариградска/руска/пећка? Епископи зетски Иларион (1220—1242), Герман (други по реду), Неофит (1261—1270), Јевстатије (до 1279), 1279. постао српски архиепископ Герман II (1286—1292), Михајло I (1293), Андрија (прије 1300), Јован (прије 1304), Михајло II (1305—1309), Митрополити Давид I (1391—1396) Арсеније (1396—1417) Давид II (1417—1435) Јефтимије (1434—1446) Јосиф (око 1453) Теодосије (послије 1453) Висарион (1484—1494), 1485. пренето седиште Зетске митрополије у манастир Св. Богородице на Цетиње Пахомије (послије 1491) Вавила (1494—1520), 1496. посљедњи Црнојевић Ђурађ напушта Зету Герман III (1520) Павле (прије 1530) Ромил I (1530) Василије (1532) Никодим (1540) Макарије (1550—1558), 1557. обновљена Пећка патријаршија Ромил II (1559) Пахомије (1568—1573) Герасим (1573) Дионисије (прије 1577) Венијамин (1582—1591) Рувим Његуш (1593—1639) Мардарије Корнећанин (1637—1661) Рувим Бољевић (1662—1685) Висарион Бориловић (1685—1692), након разора цетињског манастира 1692. владичанска столица је била упражњена наредне двије године Сава Очинић (1694—1697), Сава је посвећен за епископа 27. новембра 1694. у Херцег Новом од бившег београдског митрополита Симеона Љубибратића, захумског митрополита Саватија Љубибратића и херцеговачког Герасима. Столовао је у манастиру Добрска Ђелија где је и покопан. Портрет Име и презиме Вријеме службе Напомене Данило Петровић 1697—1735. завладичен у Сечују на Дунаву 1700. Сава Петровић 1735—1781. За живота митрополита Данила млади владика Сава био је његов коадјутор 1719—1735, и његов главни помагач у црквеним и народним пословима. По одласку владике Саве из Црне Горе (1742) у Русију, Василије Петровић постаје његов коадјутор (заменик). Арсеније Пламенац 1781—1784. Петар I Петровић 1784—1830. хиротонисан у Сремским Карловцима, канонизован као Свети Петар Цетињски Петар II Петровић 1830—1851. завладичио се у Петрограду тек 1833. Никанор Ивановић 1858—1860. Митрополија је била више од 7 година без митрополита. хиротонисан у Русији децембра 1858. Иларион II Рогановић 1860—1882. у Петрограду хиротонисан за епископа 30. маја 1863. године Висарион Љубиша 1882—1884. 1878. хиротонисан на Цетињу за владику захумско-рашког, чин хиротоније обавили су митрополит Иларион и епископ бококоторски Герасим Петрановић. Када је 1882. умро митрополит Иларион, кнез је на упражњену митрополитску столицу "поставио" захумско-рашког епископа Висариона Љубишу, а за администратора захумско-рашке епархије архимандрита Митрофана Бана. Митрофан Бан 1885—1920. На упражњену столицу Цетињске епархије књаз Никола наименовао је 27. маја 1884. године, администратора Захумско-рашке епархије администратора Митрофана Бана, који је ту дужност и заузео 12. августа 1884. године, задржавши у исто доба и управу Захумско-рашке епархије. Идуће године архим. Бан отишао је у Русију, где је хиротонисан за епископа уз присуство цара Александра III. Гаврило Дожић 1920—1938. 1938. постао Патријарх српски Јоаникије Липовац 1940—1945. Страдао је послије окончања рата. Проглашен је за свештеномученика митрополит скопски Јосиф Цвијовић администрирао — април 1945 — новембар 1946 епископ Владимир Рајић администрирао — новембар 1946 — мај 1947. Арсеније Брадваревић 1947—1961. У которском затвору од 1954. до 1958. и у кућном притвору у манастирима Озрен у Босни и Веведење у Београду. Казна је истекла 1960. Данило Дајковић (Данило II) 1961—1991. Амфилохије Радовић од 1991.
  23. Интегрални текст интервјуа Митрополита загребачко-љубљанског г. Профорија за дневни лист Новости. Високопреосвећени Владико, још увек смо у атмосфери великог празника Божића. Ви сте оба Божића, да тако кажемо, и по грегоријанском календару и по старом календару, дочекали и провели у Загребу. Са каквим осећањима проводите ова два празнична дана? Рођен сам у Бачкој, моја породица пореклом је из Босне, из Посавине, школовао сам се, између осталог, у Новом Саду и Београду. Зашто то говорим? Па зато што се у свим овим нашим градовима и областима, мање или више, атомсфера Божића, божићне радости, осећа и 25. децембра и 7. јануара. Бачка и Посавина су вишенационалне области, такав је и Нови Сад, а Београд је древна метропола космополитског духа. И не само по биографским чињеницама, него по васпитању и духовном усмерењу, осећам потребу и радујем се ако могу лепоту и доживљај празника да поделим са другима, да ближњем друге вере, поготово ако је брат хришћанин, пренесем лични доживљај радости због рођења Спаситеља света, Спаситеља човека и свега створеног. И обрнуто, радујем се са суграђанима који десетак дана пре нас славе Рождество Христово. Не знам колико сте упознати, али Загреб је, по општој оцени, у предбожићно време, у време адвента, један од најлепше уређених европских градова. Хиљаде празнично одевених Загрепчана свих узраста, на дивно уређеним и окићеним трговима и улицама очекују празник који нас подсећа на најлепши и највећи дар који човек може да очекује. Уколико нисмо у стању да радост празника какав је Божић, веру и наду коју Божић, мали Бог, доноси у свет, поделимо са другима, са људима које срећемо на улици, живимо врата до врата, онда смо ми хришћани, само на речима. Тако сам, рекох васпитаван од малих ногу у родитељском дому, потом у Цркви од духовног оца и учитеља, владике Иринеја, а такав етос настојао сам да пренесем монасима у манастиру, студентима на Богословском факултету, данас свештеницима у Хрватској и Словенији, верницима, али и да манифестујем тај дух у средини у којој живим и областима које ми је Црква поверила на духовно старање. Архијерејску дужност обављате у већинској римокатоличкој средини, па имате увид у доживљај хришћанства и православаца и римокатолика. Колико је јака свест у обе заједнице да верују у истог Бога и Јеванђеље? Да ли су разлике међу нама заиста толике да ни реч Божија није довољна да их премости? Не постоји никаква препрека коју Реч Божја, Љубав Божја не може надвладати. Али и ми и наш сусед треба да смо способни да прихватимо Бога, Љубав Божју. Уколико наш сусед у нама не препознаје ближњег и пријатеља ми треба да се молимо да Бог и његово и наше срце испуни добротом. Наравно без добрих дела, без човекољубља молитва неће бити делотворна. Али, свему претходи свест о сопственом идентитету. Уколико ми нисмо укорењени у томе да смо православни Срби, него то кријемо, онда не постоји могућност да нас сусед, колега на послу или на факултету, прихвати као себи равноправно људско биће. Уколико сами у себи правимо ограде, кријући или одбацујући сопствени идентитет, оно што јесмо поколењима, вековима, постајемо жестко подељене личности, које и када хоће не могу да равноправно опште са другима, којима сами ускраћују могућности да их прихвате онаквим какви јесу. Видите ли назнаке да Срби и конкректно Хрвати, могу да вером победе историју и њене трауме? Шта би били предуслови за овај по много чему рапидан заокрет у међусобним односима? Историју не треба побеђивати. Кључни догађаји из прошлости неког народа су они који омогућују разумевање садашњости и будућности. А најчешће у кључу политичке коректности постмодерног доба баш ти кључни догађаји и историјски периоди су они које треба победити, превредновати или чак одбацити да би, по тим пројекцијама, народи могли коегзистирати и сарађивати. Ни једна стратегија против другог човека, народа или Цркве не може бити успешна, јер није у скаладу са Божјом намером о човеку и Његовом победом над злом и смрћу оствареној у Христовој љубави на крсту. Вером, дакле, не треба побеђивати историју и историјско наслеђе него вером треба живети. Шта то значи: ићи у свети храм, молити се Богу, укратко живети светотајински, што не означава неку мистику него једноставан живот у коме се љубав и помоћ поклањају свакодневно ближњим, али и онима који нису ближњи, чак онима који нам нису превише склони или нису уопште. У међуљудским односима, укључујући и оне о којима говоримо, међунационалним односима Срба и Хрвата, постоји јасна и једноставна математика, директна пропорција: што више људи живи правим, делатним хришћанским животом то ће односи бити бољи. Владика бачки Иринеј у недавном интервјуу нашем листу говорио је и о односима наше Цркве са Римокатоличком црквом у Хрватској. Какви су, из Вашег угла, ови односи и да ли су оштре оптужбе Хрватске бискупске конференције на рачун Српске Православне Цркве угрозиле међусобно поштовање и сарадњу? Шаљући ме у Загреб Црква ми је дала и посебну одговорност да колико год то до мене стоји буде што мање искушења и проблема који угрожавају међусобно поштовање и сарадњу са католичким епископатом, свештенством, али и хрватским народом. Тај задатак, или то послушање, како ми у Цркви кажемо, прихватио сам потпуно буквално и извршавам га дословно и без остатка. Не могу да кажем да је то послушање лако или није лако, али могу да свима исповедим да и мали, најмањи успех, доноси осећај радости. На дан избора, пошао сам да гласам на изборима за председника Хрватске. Увек излазим на изборе. Противник сам апстиненције, белих листића и шарених лажа, заправо чекања да те странци доведу на власт. Стигао сам на изборно место пред крај времена, мислећи да ипак не упадам у неку гужву, људи тада могу бити нервозни и слично. Али нисам погодио је је пар десетина људи, озбиљно и у тишини чекало у реду испред гласачких кутија. Неколицина ме је поздравила са: „Добра вечер метрополите“, али и „Добро ти вече митрополите“. Недавно сам се срео са надбискупом Бозанићем. И на локалном нивоу две Цркве се сурећу са веома сличним питањима. Изнео сам му неке наше недоумице са којима се сусрећем. Показало се да је Католичка Црква у Хрватској принуђена да решава сличне проблеме које ми имамо у Србији и Српској, на пример. Надбискуп ми је дао добре, тачне, практичне и примењиве савете. Заиста сам задовољан и захвалан надбискупу на томе. И сада гледајте, колико сличних проблема имамо ако погледамо „превредновање“ базичних моралних начела у европској култури и начину живота, ригидни секуларизам, да не набрајам манифестације које сви знају. Или дискриминацију над хришћанима у разним деловима света, чак до затирања и нестајања. Здравом разуму се не поставља питање да ли треба сарађивати на таквим проблемима ли не. Истина, има и оних који не мисле тако. Али свако ко има искуство живота у верски мешовитој средини има став сличан овом који заступам. Питајте, на пример моје пријатеље надбискупа Хочевара, реиса Сеада или Исака Асиела. Завршене су манифестације централног обележавања 800 година стицања аутокефалности Српске Православне Цркве. Било је и критика, чак и међу владикама. Која је Ваша свеукупна оцена ових догађаја - да ли је Црква адекватно обележила важан јубилеј? Будући да сам председник извршног одбора за прославу јубилеја, незахвално је да о томе говорим. Али, како кажу - да се не фемкам и правим лажно скроман. Веома сам задовољан духовним и литургијским, научним и културним догађајима и манифестацијама у протеклој години. Изложба у Музеју Српске Православне Цркве и свечана академија у Сава центру, надилазе уобичајене манифестације које се о великим и значајним јубилејима у Србији организују. Веома важна је чињеница да су различите манифестације организоване у свим епархијама у земљи и расејању, али и да је 800 годишњи јубилеј Цркве надахнуо многе ствараоце, уметнике и научнике, да самостално стварају. Отуда низ књига, изложби, емисија и слично посвећених јубилеју и Светом Сави, а нису под непосредним покривотељством Цркве. Истина да је неколицина чланова нашег архијерејског Сабора јавно post festum изразила незадовољство што прослава није имала свеправославни карактер, што је била жеља и патријархова и свих нас, верујем целог нашег рода. Али одлуку је, из оправданих и незаоблазних разлога донео Сабор. Они који су у октобру изразили незадовољство одлуком Сабора су са том одлуком били сагласни у мају, на заседању. Ванредни сте професор на Православном богословском факултету у Београду, о коме се последњих недеља често говори, поводом разрешења са катедре владике западноамеричког Максима. Да ли се у овом случају факултет заиста нашао у вакууму црквених и универзитетских прописа, како се често тумачи у јавности? Иако је у једном делу електронских и штампаних медија током дужег времена систематски стварана таква слика моје је мишљење да је то наменски и сврховито произведен и представљен, у суштини непостојећи, проблем. Законска и регулативна акта Православног богословског факултета и Београдског универзитета су од самог повратка Факултета на Универзитет усклађена, што је више пута потврђено од стране надлежних органа самог Универзитета. Одређене посебности које постоје у Статуту Богословског факултета, а којих нема у регулативним актима других факултета, заснивају се на другачијем статусу највише просветне институције Српске Православне Цркве на Универзитету. Оне су и до сада, од стране одређених појединаца и група, биле стављане под јавни знак питања али је Уставни суд 2014. године потврдио правну заснованост и легитимност оваквог начина функционисања Православног богословског факултета. Зашто се данас ова вода поново узбуркава, ко то чини а ко му у томе помаже - сасвим јед друго питање и не приличи овом празничном времену и расположењу. Сигуран сам да ће, након разговора које нова управа Православног богословског факултета у сваком случају треба да обави са надлежним лицима на Универзитету као и Министарству. Како видите будућност односа наше Цркве са Васељенском патријаршијом после њеног неканонског мешања у устројство Православне цркве у Украјини и нашег јасно израженог става по овом питању? Став Српске Правослaвне Цркве, је саборски формулисан и изражава, како кажете јасан став да непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, а камоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву. Заиста жалимо и тугујемо због разбијања јединства свете Православне Саборне Цркве. Нужно је васпоставити пређашњу благословену љубав и јединство светих помесних Цркава Божјих. Ништа није нужније ни драгоценије од љубави, мира и једномислија међу нама браћом у Христу Богу. Уверен сам да ће се наћи начин да се ово болно питање реши у духу светих канона наше Цркве. Ових дана у вези са одговором народа и Цркве на насилни Закон о слободи вероисповести, многи указују на сличност положаја Цркве и српског народа у Црној Гори и на Косову и Метохији. Како ви то видите? Та аналогија јесте више него трагична, али je тачна и то морамо прихватити као чињеницу и тражити најбољи излази из такве ситуације. Однос власти у Подгорици према српском народу, Српској Цркви, према православљу, па ако хоћете и демократском поретку и начелима, ништа није бољи него однос привремених органа у Приштини. Подгорички властодршци се уче, па као добри ученици у многоме по остварењу лоших намера и превазилазе учитеље. Власти у Приштини су недавно, у Новом Брду, средњовековном српском граду сребрном и златном, како га је описао Константин Философ, тачније у катедралном храму Светог Николе извршили експеримент in vivo, очигледну наставу не само за њихове подгоричке ђаке, него су нама показали шта ће бити са Морачом, Савином, Ждребаоником и другим манастирским и парохијским храмовима уколико попустимо у одбрани светиња. Што је још важније, ту аналогију не видимо смо ми: епископи, теолози, историчари, новинари и слично. Ту истоветност намера непријатеља види наш васцели православни род. Тако, после молебана који се служе у свим већим местима и храмовима у Републици Црној Гори, верни народ у литијама пева песме посвећене Косову, светом Цару Лазару и косовским јунацима, јунацима са Кошара и сличне песме. То нису ратничке песме. То су песме које настављају светолазаревску, заправо новозаветну Христову мисао да „Нема веће љубави од оне да ко живот свој положи за ближње своје“. Тако је у Херцег Новом, Беранама, Никшићу, Андријевици, тако је у Београду, Новом Саду, Нишу. За Божић сам, верујем и Ви, добио неколико телефонских видео честитки са снимцима грандиозних молитвених скупова из набројаних места. Ти скупови су грандидозни по броју окупљених, али је још грандиознија народна вера у светост циљева за које се боре. Све то је оно што ме надахњује и испуњава силним поносом. Монашки живот започели сте у Дечанима. Како гледате на будућност Косова и Метохије, односно верујете ли у скоро распетљавање косовског чвора? Данас Косово има ултимативно значење; значење магнета који нас везује. Ми немамо свој национални наратив, али имамо Косово. Косово је наш наратив. Мит је једно, а завет је друго. Мит може да буде победнички, или губитнички, јер он припада имагинацији. Мит је нешто што може бити погодно за политичку употребу. Завет је нешто много дубље јер припада духовности. Косовски завет је израз Новог Завета, а у средишту Новог Завета стоји светост. Свети Сава је светост усадио у Косово и у темеље нашег националног бића. Зато питање нације није теоретско питање, то је питање опстанка и живота. Питање да ли ћемо изгубити контакт са нашим манастирима, прошлошћу, с нашим заветом. Заветна свест Срба је толико снажна, чему смо и ове дане сведоци, да ми немамо разлога да се бавимо сопственим страхом за будућност Косова, за будућност Србије. Владика Николај је рекао да су наши непријатељи наши сурови пријатељи. Они ће нам сигурно помоћи, да се и ако смо заборавили, сетимо ко смо, да збијемо своје редове, да раздвојимо оно што је важно од мање важног. Они можда, с нама никада неће водити искрен и поштен дијалог. То не значи, међутим, да ми не треба са њима да будемо искрени и да не инсистирамо на разговору и тражењу обострано прихватљивог решења. У томе, пак, морамо бити сложни, макар у свему другом били на другачијим позицијама. То су теме у којима власт и опозиција треба да сарађују и да уложе сваки напор да нађу заједнички именитељ. Не смемо дозволити поделу на патриоте и издајнике. Није природно и нормално да се делимо око онога што нас обједињује и што нас чини оним што јесмо. Још мање је морално злоупотребљавати најбитније питање за остварење личних, страначких, групних интереса. Нарочито је важно да ми, као људи Цркве, избегнемо сваку врсту политикантског односа према Косову. Епископи и свештеници не треба да се опредељују између једне партије и друге, за једну или другу. За нас је политика само амбијент кроз који пролазимо као кроз Сцилу и Харидбу, сведочећи увек једну и исту истину, а то је, да је Христос разапет и васкрсао, да је победио смрт, да нам увек даје наду. Стога, ако смо са Христом, ми смо на крају, засигурно увек победници. Моје мишљење је да, уз помоћ Божју, треба подржати настојања државе да се обнови дијалог Срба и Шиптара, да се васпостави какав-такав суживот који је вековима текао на том подручју. Верујем да је сада јасно свима и светским силама и Албанцима: Косова и Метохије се никада нећемо одрећи. Свима би нам било лакше када би о Косову и Метохији преговарали они који тамо и живе, Срби и Шиптари. Наше је, међутим, да увек настојимо да пронађемо мирно и трајно решење. Став Цркве према Косову више пута је изрекао наш Сабор. А став Сабора најбоље је интерпретирао наш Патријарх кроз антологијску реченицу: Оно што дамо или поклонимо не можемо никада вратити, а оно што нам неко отме итекако имамо право и можемо вратити. Када бих говорио било шта више или мање од тога, искакао бих из оквира Цркве. И Председништво Србије и Патријаршија су последњих година мета критика са два становишта: једни тврде да Црква и држава националистички, под плаштом заштите Срба на Косову и Метохији, а сада и у Црној Гори, дестабилизују тамошњу ситуацију, а други да црква и држава не чине ништа за угрожени српски народ ван Србије. Како ви видите ове критике? Нажалост, то искуство ми је и лично, добро познато: што год да учините, за одређене групе људи у чије циљеве и пројекте се не уклапате, a priori сте криви. Таквима, јасно је, није важна истина, важан им је само њихов појединачни циљ и интерес. Истина је, има веома гласних критика на рачун државних власти и Српске Цркве да не чине или боље рећи да не чинимо довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Републици Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу одмах се микрофони, камере и странице новина уступе онима који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да ремети идеални живот у узорним демократсим дражавама, да је безмало узрок свег зла и томе слично. Јасно је да се дистрибуција слике, тона и средстава, кастинг глумаца различитих специјалности, међу којима има и тзв. корисних идиота, по потрби и утврђеном распоседу врши из једног центра. Продуцент је један, сценарија два, глумци свима добро познати, режија већ монотона, али је представа за неупућене, а нарочито злонамерне ефектна. Не треба се обазирати ни на једне, ни на друге, него имајући Бога пред собом, радити по савести, а време ће показати ко је вера, а ко невера! На крају нашег разговора желим Вама, свима који раде у Вечерњим новостима, и читаоцима срећно и благословено 2020. Лето љубави и милости Господње. Извор: Инфо-служба СПЦ
  24. Тим истраживача предвођен сиријским новинаром Мансоуром Салибом објавио је резултате потраге за два архијереја, према којима су представници Сиро-Јаковитске и Антиохијске православне цркве убијени у децембру 2016, саопштава веб-страница Благовијест-инфо позивајући се на платформу друштвеног новинарства „Медијум“. Према резултатима истраге, православног митрополита Павла (Јазигија) и Сиро-Јаковитског митрополита Григорија Јована Ибрахима убили су милитанти групе Нур ад-Дин ал-Зенка, који се сматрани „независним“ учесницима сиријског сукоба који су примали новац и оружје од Саудијске Арабије и Сједињених Држава. Аутори истраживања претпостављају да су митрополите покушали присилити да приме ислам и на тај начин ширили су страх и несигурност међу сиријским хришћанима: како тврде новинари, обојица митрополита су били мучени, а један од њих лијечен је у болници у турском граду Антакја 2015. године. Истраживачи су закључили да су аријереји убијени и сахрањени у непознатом мјесту у децембру 2016, када су владине трупе биле спремне да у потпуности поврате контролу над регионом Алепо. Званична истрага о отмици митрополита Павла и митрополита Григорија Јована Ибрахима није затворена, јер тијела несталих епископа нису пронађена. Раније је објављено да је Антиохијска патријаршија осудила међународну ћутњу због отмице митрополита и „позвала да се ослободе епископи и оконча тај случај, који је израз страдања људи са Блиског Истока“. Дана 22. априла 2013. године, митрополити су напустили Алепо како би преговарали о пуштању двојице свештеника – јермено-католичког Мишела Кајала и православног Махера Махфуса, које су џихадисти отели. Аутомобил је возио римокатолик, отац троје дјеце, Фатха’Аллах Каббуд. Током путовања аутомобил је упао у засједу. Возачу је пуцано у главу, а епископе су одвели у непознатом правцу. Ниједна од група није преузела одговорност за отмицу. Већ неколико година у медијима се више пута појављивала информација о пуштању митрополита, која је, међутим, била лажна. Митрополит Алепа Павле (Јазиги) рођени је брат поглавара Антиохијске православне цркве, Патријарха Јована Х. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. У каквом расположењу и са каквом вером, дочекује Божић српски народ у Хрватској? Верујући људи, православни Срби, у Хрватској, али и свуда где живе, празник рођења Христа Богомладенца, дочекују у највећој радости, надајући се и верујући у мир, љубав, правду доброту... Бог у нашу људску историју улази тако што постаје један од нас, тихо и ненаметљиво. Он који је цар неба и земље своје земаљско житије отпочиње у убогој витлејемској пећини, уз славопој анђела и пастира и поклоњење мудраца са Истока. Тиме се све што је створено ставља у службу Ономе који није дошао да му служе, него да служи и даде свој живот у откуп за многе. Он је наш Емануил, што значи с нама је Бог, и као такав остаје у векове векова. Целокупна историја Цркве, посведочена пре свега кроз личности светих Божијих људи, огледа се у овом Христовом месијанском имену. С нама је Бог а и ми с Њим, у нераскидивом загрљају слободе и љубави, загрљају који се открива кроз Цркву и као Црква. Православни Срби знају да све то у себи садрже речи нашег традиционалног народног поздрава и божићне честитке: Мир Божји, Христос се роди! Тај поздрав, који у себи садржи радост коју нам нико не може одузети и ја упућујем Вама и свим вашим читаоцима. Упућујем поздрав који позива на тржење опроштаја од свих и праштање свима, поздрав који позива на мир са Богом и са ближњима! Колико су ови дани, с обзиром на оно што се дешава у Црној Гори, а прети и Косову И Метохији, тешки за СПЦ И какаву поруку шаљу српском народу ван Србије. Заиста, радост празника су потресли и помутили догађаји у Републици Црној Гори. Сви православни Срби, сви православни верници, поглавари сестринских Цркава, једнодушно показују састрадалну љубав и молитвену бригу за положај и права нашег верног народа у тој бившој југословенској републици. Када је наш Патријарх, на свој начин, претходних година указивао на проблеме са којима се Црква и православни народ у Црниј Гори суочавају многи, међу њима и ја, смо мислили да су речи које том приликом користи тек снажна, можда и прејака метафора. Међутим, као и много пута до сада, показало се колики значај за нашу Цркву имају његово животно искуство и, дубље сагледавање ситуације. Закон, који носи циничан назив, о слободи вероисповести, само је кап која је прелила чашу стрпљења и трпљења. Погледајмо шта се са српским православним народом догађало у протеклих пар деценија у Републици Црној Гори: укинути су му језик и писмо; из наставних програма избачени су српски писци и култура; многи наставници српског језика су остали без посла, а затим им је, као и свим православним Србима уопште, потпуно ускраћена могућност да се запосле у било каквој државној служби. И све то време вршен је перфидни, насилни етнички инжењеринг који је имао за циљ да се Срби одрекну националне припадности и културе, а овим антицивилизацијским и дискриминаторским Законом је дефинисан и начин удаљавања од православне цркве, једном речју одрицања од себе. Е то је, показало се, било превише. Неки старији то изгледа не разумеју: у данашњој Републици Црној Гори стасала су поколења достојна оног нараштаја који су красили: бескомпромисна верска и национална свест и патриотизам, а које су комунисти мислили да су затрли. То су те хиљаде и хиљаде људи који су на улицама тамошњих градова изашли да мирно и достојанствено, ако хоћете демократски, бранећи слободу своје Цркве, у исто време бране будућност своје деце, али и слободу као такву, слободу као принцип. Изашли су да траже, ни више ни мање, него права која важе за све. Ти људи, понос српског народа показују да темељно разумеју да су верска права или права Цркве неодвојива од права народа и личних, грађанских права. Притом, они не оспоравају слободу другима и право било коме да се национално изражава у складу са својим најинтимнијим осећањима, знајући да се у Цркви Христовој превазилазе све супротности и разлике, да по апостолу Павлу, пред Богом нема Грка и Јеврејина. Да је то тако показују и нескривене подршке православној Цркви које долазе од римокатолика и муслимана који живе у Црној гори. У ове свете дане, молимо се читавим својим бићем за нашу Цркву у Црној Гори, за наше архијереје, свештенство, монаштво и верни народ да им Господ Миротвирац, што пре донесе мир, али и право и правду. Молимо се за све људе добре воље, молимо се и и за оне који нису добре воље да се што пре Христовим рођењем одобровоље! Како ви видите, критике на рачун државе, с једне стане да благо реагује и не чини ништа у одбрану имовине и права СПЦ у Црној Гори, а са друге стране да покушава да спречи заокруживање државности Црне Горе и да покушава да је дестабилизује и „врати под окриље Србије? Нажалост, то искуство ми је и лично, добро познато: што год да учините, за одређене људе у чије циљеве и пројекте се не уклапате, a priori сте криви. Таквима, јасно је, није важна истина, важан им је само њихов појединачни, голи интерес. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Републици Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. Продуцент је један, сценарија два, глумци свима добро познати, режија већ монотона, али је представа за неупућене, а нарочито злонамерне ефектна. Не треба се обазирати ни на једне, ни на друге, него имајући Бога пред собом, радити по савести, а време ће показати ко је вера, а ко невера! Мислите ли да ће исход председничких избора у Хрватској (други круг је 5. јануара) имати утицаја на положај српског народа у Хрватској и евентуално каквог? Иако нисам политичар и у политику се не мешам, не могу а да не приметим да су се кандидати у изборној кампањи више бавили председником Србије, а мање нашим народом и његовим проблемима. Православни Срби, где год да живе, поготово у земљама бивше Југославије, у којима су лојални грађани и у којима без остатка поштују домаћи Устав и законе, сваког председника Србије, актуелног, пређашњег или будућег, виде и видеће и као заступника својих интереса. Тако је и у Хрватској. Лично сам уверен да ће предизборну реторику врло брзо заменити дух заједничких интереса, и то не само Србије и Хрватске и два народа, него свих држава и народа на овом подручју. За Србе у Хрватској, претпостављам и за Хрвате у Србији, добри односи двеју држава отварају перспективу за превазилажење и ублажавање проблема историјског наслеђа, при чему нам мисли и дела морају бити усмерени ка ономе што долази. Оно што је иза нас, оно знање и сећање које нам доноси велики бол морамо утврђивати озбиљним научним истраживањима, васпитавањем нових поколења у духу хришћанске културе памћења која јеванђелски упућује на међусобно праштање. Колико до нас стоји, трудићемо се да у духу јеванђеља чинимо све што можемо за добро свих, за изграђивање мира и међусобног поштовања, за међусобно прихватање и разумевање. Трудићемо се скромно, уздајући се у Бога и подршку и љубав ближњих, а не у своје снаге и своју памет. Шта бисте поручили верницима и српском народу поводом највећег хришћанског пазника, рођења Христа. Свим православним верницима, свакој породици желим да у миру са Богом и људима у радости прослави празник Рођења Христовог: Мир Божји Христос се роди! Ваистину се Христос роди! Јелена Косановић Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...