Претражи Живе Речи Утехе

Крст носити нама је суђено – Митрополит Амфилохије Радовић (1938–2020) Уочи празника Светог Петра чудотворца Цетињског, 30. октобра, у 8.22 часова, после примања Свете тајне Причешћа у Клиничком центру Црне Горе, мирно се упокојио у Господу Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски, зетски, брдски и скендеријски, и Егзарх свештенога трона пећког Амфилохије (Радовић). Највећи део новина посвећен је успомени на блаженопочившег Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског, зетског, брдског и скендеријског, и Егзарха свештенога трона пећког Амфилохија (Радовића). Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни Владико Амфилохије! ХРИСТОС ВАСКРСЕ! У овом броју доносимо и: Саопштење о здравственом стању Његове Светости Патријарха српског Иринеја и Његовог Преосвештенства Владике будимљанско-никшићког Јоаникија који се лече од корона вируса... Заједно на путу према Богу – У организацији Хрватског културног друштва „Напредак”, 28. октобра 2020, у Загребу одржан је екуменски и међурелигијски округли сто на тему „Заједно на путу према Богу. О вјери, толеранцији и суживоту”. На скупу су представници различитих цркава и вјерских заједница говорили о међусобној сарадњи и суживоту, али и размјењивали гледишта о проблемима са којима се хрватско друштво и човјечанство суочавају. Освећење Народне кухиње под окриљем Епархије бачке – Са благословом Епископа бачког др Иринеја, у понедељак, 9. новембра 2020, подељено је првих педесет куваних оброка корисницима Народне кухиње, док су непокретнима оброци однесени на њихове адресе... О годишњици упокојења патријарха Павла – Монахиња Макарија, игуманија манастира Соколица пише за Православље о до сада непознатим детаљима из живота блаженопочившег Патријарха српског Павла, његовој личности која је своју епоху обележила делима љубави, подвигом и проповедима.... Стефан Радојковић, секретар Одбора за Јасеновац САС СПЦ и историчар Музеја жртава геноцида доноси на увид податке о томе докле се стигло са најављеним оснивањем Меморијалног центра посвећеног комеморацији и истраживању страдања српског, јеврејског и ромског народа у немачком логору на Старом сајмишту (1941–1944), простору некадашње Бежанијске баре... Ако жели да задржи и свјесно изграђује свој идентитет, свака заједница мора да чува историјску одговорност, да је заштити бар моралном ако не и правном институционализацијом, пише у ауторском тексту за новине Српске Патријаршије о нацији и национализму, проф. др Богољуб Шијаковић... 25. новембар је Међународни дан борбе против насиља над женама – Мужеви волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу (Еф. 5:25). – Према подацима Министарства правде, од почетка ове године у породичном насиљу убијено је 15 жена, а пријављено је више од 12.000 случајева насиља у породици, од чега су у преко 70% случајева жртве биле жене. У последње две деценије убијено је више од 300 жена док је више од 400 деце остало без мајке! Насилници су углавном мушкарци. Они могу бити било ког слоја, образовања, националне или верске припадности, из градске или сеоске средине... Извор: Православље

У спомен на блаженопочившег архиепископа цетињског, митрополита црногорско-приморског, зетског, брдског и скендеријског, и егзарха свештенога трона пећког Амфилохија (Радовића). Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Из живота блаженопочившег митрополита: Животопис блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита - Лист са Црне Горе Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Споменица поводом 30 година архијерејске и 25 година митрополитске службе Митрополита Амфилохија Митрополит Амфилохије: Човек – носилац и сведок вечнога живота Митрополит Амфилохије: Црква је испуњена свјетилима као што је небо испуњено звијездама Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године Упокојење митрополита: Упокојио се у Господу митрополит црногорско-приморски Амфилохије Епископски Савјет СПЦ у ЦГ – Саопштење поводом упокојења Митрополита Амфилохија Изјаве саучешћа поводом упокојења митрополита Амфилохија Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије постављен за администратора Митрополије црногорско-приморске У данима Митрополитовог испраћаја важно је придржавати се и прописаних здравствених мјера Архијерејски синод Руске заграничне цркве: Владика Амфилохије је јерарх широког срца, које је смјестило у себе радости и туге читавог православља Патријарх Кирил: Амфилохије остаје као светиљка, горућа и ужарена Патријарх бугарски: Митрополит Амфилохије пример достојног пастира и скромног монаха Саучешће митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија: Увек је поступао по Божјем закону Архиепископ Албански Анастасије: Опраштамо се од једног врсног пријатеља и брата, једног духовног вође! Архиепископ михаловско-кошицки Георгије: Ка Господу је отишао витез духа Архиепископ Јован о Митрополиту Амфилохију: Његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву православну васељену Митрополит Николај Хаџиниколау: Вриједност Митрополита Амфилохија ће се тек показати Митрополит Порфирије: Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет Mитрополит берлински и њемачки Марко: Добили смо великог заступника пред престолом Свевишњега Владика Јоаникије: Мучеништво, љубав, жртва, доброта и мудрост Митрополита Амфилохија ће засијати из божанске перспективе Митрополит бориспољски и броварски Антоније: Одан Господу и Његовој Цркви, црквеним канонима, својоj пастви и речи Митрополит Антоније (Паканић): Митрополит Амфилохије је Свети човјек Владика Лукијан поводом упокојења митрополита Амфилохија: Својим узорним животом био је пример свима нама Епископ жички др Јустин о почившем митрополиту Амфилохију: Митрополит Амфилохије је носио бремена многих, баш као Свети Петар Цетињски Епископ сремски Василије о почившем митрополиту Амфилохију: Изгубили смо великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот Епископ тихвински и лодејнопољски: Увијек бранио Правду и Истину, трудио се да зацијели Црну Гору Владика Иринеј поводом упокојења митрополита Амфилохија: Он је био покретачка снага патристичког и литургијског препорода наше Православне Цркве Владика Григорије: Не могу да се отмем утиску да је данас Васкрс. Да је данас побједа. Епископ Андреј: Митрополит Амфилохије у срцу Беча Владика тимочки Иларион: Митрополит Амфилохије све нас је обједињавао кроз своја страдања и живот Владика Сергије: Сваки сусрет са Митрополитом био је сусрет радости, подршке, очинске бриге и љубави Епископ Силуан: Уснуо је у Господу велики јерарх Цркве Христове, епископ равноапостолног дела Епископ Сергије: Воштаница митрополиту Амфилохију – туга Земље, радост Неба! Епископ нишки Арсеније: Данас видимо колико је велика љубав народа Црне Горе према свом Митрополиту Владика Кирило: Митрополит Амфилохије је целим бићем сведочио Христа! Епископ Антоније: Митрополит Амфилохије је био осведочени пријатељ руског народа Архимандрит Данило (Љуботина): Митрополит Амфилохије је епоха времена Архимандрит Данило (Љуботина): Молимо уснулог и вазнесеног Митрополита да нам расвијетли пут Прота Стојадин Павловић: Слобода коју је Митрополит Амфилохије донио у Црну Гору никада се више неће иселити из овог народа, већ ће постати пелцер за цијело Српство Прота Гојко Перовић: Пуних уста пред овом светињом кажем да је остатак за Митрополитом цијела православна Црна Гора Прота Милорад Лончар: Блаженопочивши митрополит Амфилохије - Сећање на духовног горостаса Прота Дарко Ђого: Оде Старац лицем к Светом Петру Цетињском Прота Дарко Ђого: Не дајмо светињу Божију у себи. Не дозволимо себи да икад будемо испод Митрополитовог ,,благо мени“ Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Ђед Прота Виталије Тарасјев: Одлазак митрополита Амфилохија - велики ударац за Православље Љепото Христова Отац Обрен Јовановић: Митрополита Амфилохија испуњавала је Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога Презвитер др Оливер Суботић: Цео живот Митрополита Амфилохија био је жртвеник на крсту, он са крста није силазио Игуман Савински Макарије: Митрополит Амфилохије - Архипастир ученик Светитеља сахрањен је у најужем кругу свог рукосада Беседа о. Андреја Лемешонока поводом упокојења Митрополита Амфилохија Јерођакон Силуан светогорац: Митрополит Амфилохије је имао велики утицај на светогорске монахе Монах др Павле Кондић: Сведок сам благодати Божије Проф. Александар Вујовић: Митрополит Амфилохије је био човјек који је од Бога измолио људе за Бога Мати Злата: Митрополит је засејао семе љубави у сваком срцу Митрополит Амфилохије је живео по јеванђељу Бискуп Петар Палић: Митрополит је оставио снажан траг у односима Католичке и Православне цркве Саучешће Јеврејске заједнице: Нека Бог подари вјечни мир души Митрополита Амфилохија Саопштење за јавност УКЦГ поводом смрти високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и Егзарха свештеног трона пећког г. Амфилохија Ивана Жигон: Сусрет са Митрополитом увек је био Празник Проф. др Милош Ковић: Митрополит Амфилохије је посијао сјеме слободе које ће тек проклијати у свим српским земљама Богић Булатовић: Амфилохије Васељенски Звона јавила Митрополитово упокојење Пут, истина и живот светитеља Амфилохија Неколико запажања о Светости Тишина Извините ме док љубим небо Оставите нека мртви укопавају своје мртве Певамо ти многољествије вечног живота, Mитрополите! Удружење Чувари Христовог Гроба: Велики губитак за Митрополију, Српску цркву и српски народ Комеморативни скуп поводом упокојења митрополита Амфилохија Украјински медији о Митрополиту Амфилохију: „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“ ТВ Храм: У спомен на новопрестављеног архиепископа, митрополита и духовног оца нашег Амфилохија “Огледало” Српске РТВ: Јован Маркуш и Новица Ђурић о животу и дјелу блаженопочившег Митрополита Амфилохија Молитве за блаженопочившег митрополита: Тропар и кондак митрополиту Амфилохију Молитва Светом Митрополиту Амфилохију Радуј се, Амфилохије! Патријарх Вартоломеј служио помен Митрополиту Амфилохију у Цариграду Епископ Сергије служио Свету заупокојену литургију и помен на гробу блаженопочившег Митрополита Подгорица на кољенима дочекала свог Митрополита: Васкрсао си Црну Гору и учинио је Христовом Заупокојена архијерејска литургија у Цетињском манастиру поводом упокојења Митрополита Амфилохија: Свједок васкрсења Празнична вечерња служба и помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Епископ Јоаникије служио помен Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Митрополит Порфирије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ новосадки и бачки Иринеј служио помен свом блаженопочившем брату и саслужитељу Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Фотије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Атанасије служио помен новопрестављеном Митрополиту Амфилохију Епископ Пахомије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Герасим служио помен новопрестављеном митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Андреј служио помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију Епископ нишки Арсеније служио помен митрополиту Амфилохију Помен Митрополиту Амфилохију у Диселдорфу Екатеринбург: Помен митрополиту Амфилохију Атина: Помен митрополиту Амфилохију Заупокојена Литургија, опело и сахрана блаженопочившег митрополита: У крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења сахрањен архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) Фотогалерија са погреба архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) Беседа на Патријарха српског Иринеја на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Епископа новосадског и бачког др Иринеја на заупокојеној Литургији у Подгорици Бесједа Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Матије Бећковића на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Предсједник Удружења књижевника Црне Горе, пјесник Новица Ђурић и публициста Јован Маркуш говорили су у “Огледалу”, емисији Српске РТВ из Подгорице о животу и дјелу блаженопочившег Митрополиота Амфилохија. Уредник и водитељ: Љубица Вукићевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Отац Андреја Лемешонок, духовник манастира Свете Јелисавете из Минска, казао је говорећи блаженопочевшем Митрополиту црногорско-приморскоме Амфилохију да је из пролазног живота отишао анђео Српске цркве и Црне Горе, војник Христов који се никога није плашио и своју паству водио је правим путем за Христом. Овај пастир Српске православне цркве био нам је близак духом и увек се молио и за нашу отаџбину и за нашу обитељ. Верујемо да се наша молитвена веза неће прекинути. Вјечнаја памјат. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са великом тугом и болом у срцу примили смо вест о упокојењу нашег вољеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија те Вам овим путем упућујемо изразе Нашег саучешћа. Свако ко је упознао Блаженопочившег Митрополита могао је да каже да је он био несвакидашњи човек. Својим преданим радом на њиви Господњој оставио је дубок траг. У време титоистичке Југославије знао је да постоји искра вере у камену Црне Горе. Он ју је нашао и разбуктао пламен од којег се цело српство и православље загрејало после деценија и деценија безбожничког мрака. Својим узорним животом био је пример свима нама – његовим студентима, ученицима у монаштву, свештентву и духовној деци коју је породио од краја до краја васељене. Чврсто верујући у Васкрсење мртвих и живот будућег века, верујемо и знамо да је наш вољени Митрополит сада са својим Авом Јустином, Петром Цетињским и Василијем Остршким и са свима светима из рода нашега. Високославни наслове, са целокупним свештенством, монаштвом и верним народом Епархије будимске молимо се Васкрслом Господу да упокоји Митрополитову благочестиву душу а удовој Митрополији нека подари утеху у Јеванђељу. Епископ будимски + Л у к и ј а н Извор: Епархија будимска

„Који је био веран Ономе који га је поставио, као и Мојсеј у свему дому његову.“ (Посланица Јеврејима, 3,2) У петак, 30. октобра 2020 године, уочи празника Светог Петра Цетињског, у 8.20 часова, у Клиничко-болничком центру Црне Горе, после примања Свете Тајне Причешћа, упокојио се у Господу Високопреосвећени Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и Егзарх светог трона пећког Г. Амфилохије. Много тога је речено, и биће речено о томе, колико су многострука остварења овог, заиста јединственог и великог Божјег човека. Митрополит Амфилохије је уистину био и остао, епски лик у животу наше Свете Српске Православне Цркве, и васцелог Православља. Он је био покретачка снага патристичког и литургијског препорода наше Православне Цркве. Васкрснуо је, скоро изгубљену Православну веру у Црној Гори. Био је и највећи градитељ, који је главни град Црне Горе – Подгорицу, крунисао најлепшим храмом, и посветио га Светом Васкрсењу Христовом, у коме ће и бити опеван у недељу, дан Васкрсења. У времену пре свог представљења у Господу, Црној Гори је даровао ослобођење, а свој народ крунисао демократијом! Његова личност и наслеђе наставља да живи у нашој успомени и нашим животима. Нека се блаженопочивши митрополит Амфилохије, наш заступник пред Престолом Васкрслог Господа, увек сећа нас у својим светим молитвама, као што то и ми чинимо за њега. Нека се сада заложи за васкрсење капеле Светог Петра Цетињског поврх Ловћен планине. Нека се, као чувар светог трона пећког, моли за спас Косова и Метохије, и спасење свију нас! Вечнаја памјат у Царству Цара Славе, слуги Божјем, нашем у Христу вољеном брату и оцу, добром митрополиту Амфилохију! „БЛАГО ОНОМ КО ДОВИЈЕКА ЖИВИ, ИМАО СЕ РАШТА И РОДИТИ!“ Св. Петар Ловћенски Тајновидац-Његош Епископ источноамерички Иринеј Извор: Епархија источноамеричка

Комеморативни скуп поводом упокојења његовог Високопреосвештенства, митрополита црногорско-приморског Амфилохија У сали Градског позоришта у Фочи, 30. октобра у 19 часова одржан је комеморативни скуп поводом смрти Његовог Високопреосвештенства, митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Комеморација је одржан у органзацији Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву у присуству начелника општине Фоча Радисава Машића, ректора Универзитета у Источном Сарајеву проф. др Милана Кулића, декана богословског факултета проф. др Владислава Топаловића, професора, студената и грађана општине Фоча. Уводним ријечима комеморативни скуп отворио је декан Православног богословског факултета протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, подсјетивши присутне на богату биографију митрополита Амфилохија. Декан је нагласио да је наш факултет од свог оснивања везан за живот и рад митрополита Амфилохија, који је од 1995. године обављао дужност професора на предметима Увод у богословље, Еклисиологија и Катихетика. Такође, био је члан оснивачког одбора у вријеме када се наш факултет оснивао. Његове монографије и публикације и данас су незаобилазни текстови у савременом богословском образовању. Декан је између осталог рекао: „И након окончања професорске службе митрополит Амфилохије наставио је да очински бди над радом и сазријевањем ове наше најмлађе богословске школе. За наш факултет, Цркву и народ Високопреосвећени митрополит је био велики благослов и знак Божијег присуства. Био је несумњиви великан нашег доба.“ На крају свог говора декан је рекао: „Опраштајући се од Његовог високопреосвештенства, наставници, сарадници и студенти Православног богословског факултета изражавају захвалност Богу што су имали част да од њега уче“ Након декана, присутнима се обратио ректор Универзитета у Источном Сарајеву, проф. др Милан Кулић, који је указао на значај митрополита Амфилохија приликом оснивања тадашње Духовне академије а садашњег Богословског факултета. Ректор је нагласио да се допринос митрополита Амфилохија није зауставио само на оснивању факултета, него је као професесор, свјетског имена на пољу теологије и духовности, долазио и држао предавања и испите нашим студентима. „Остаће упамћен као човјек пожртвован, аутентичних предавања. Остаћемо му вјечито захвални за немјерљив допринос који је учинио у академском животу богословског факултета и Универзитета у Источном Сарајеву. Читав његов живот био је истовјетан духовној философији и идентитету нашег Универзитета у коме се оно духовно и световно преплићу и допуњавају, прожимају и надопуњавају. Био је еминентан научник и истински велики човјек. Зато и не може да нас чуди да је током своје академске каријере примио више почасних докрората из теологије“. На крају, присутнима се дирљивом бесједом обратио протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого, који је присутне подсјетио на подвижнички пут митрополита Амфилохија, поткрепљујући бесједу личним свједочанством које сеже у вријеме када је митрполит предавао на богословском факултету. Бесједу је започео ријечима: „Порађао нас је све, покољењима, деценијама. Предавао нам је Увод у богословље и Еклисиологију на првој години студија. Катихетику на четвртој. Долазио би, понекад ноћу, касно, а ми смо га чекали да узмемо благослов и чујемо оно ђедовско „благо мени, благо мени“. Понекад би тада, тек по доласку, у ма које доба дана и ноћи, држао дугу бесједу која би нам била и предавање и испит. Или испит који би нам био и предавање и испит. Њега гледајући видјели смо аутентичног човјека. Ко зна, да је срео Амфилохија, можда би Доситеј схватио да и данас има пустињских Отаца у градовима?“. У наставку бесједе отац Дарко је рекао: „Волио је свој српски народ. Волио на понекад оштар и забринут начин, волио тако да у његовом присуству никоме није било тијесно. Носио је бреме ужасне мржње: због онога што је учинио, прекрстивши уздуж и попријеко Црну Гору својим поменима и литијама. Демони у камену и људима сакривени нису му никада давали мира. За сваку ријеч изречену да помири, био је крив и својима и бившим својима. Носио је и то бреме старачки. Како је вријеме пролазило, у њему се све више рађао Ђед свих нас. Онај човјек кога можеш само да волиш. Косовски завијет је за њега био свакодневица. Косово: кости Срба чије је лобање састављао и служио помен на развалинама Светиње.“ На крају, отац Дарко је бесједу завршио ријечима „Сјети се и тамо, Ђеде, ђака својих. Нама си овдје одувијек у молитви, на дискосу, гдје смо сабрани сви.“ Извор: Православни богословски факултет у Фочи

Телеграми и писма саучешћа поводом упокојења блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија 1. Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил; 2. Његова Светост Патријарх бугарски Неофит; 3. Његово Блаженство Патријарх румунски Данило; 4. Његово Блаженство Архиепископ албански Анастасије; 5. Његово Блаженство Митрополит Америке и Канаде Тихон; 6. Његово Високопреосвештентво Митрополит њујоршки, првојерерах Руске Заграничне Цркве Иларион; 7. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије; 8. Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије Иларион; 9. Његово Високопреосвештенство Митрополит Немачке и Средње Европе Антиохијске Патријаршије Исак; 10. старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду протојереј Виталије Тарасјев. Од инославних Цркава саучешће су упутили: 1. Преузвишени надбискуп београдски Станислав Хочевар; 2. Преузвишени пожешки бискуп, председник већа ХБК за екуменизам и дијалог Антун Шкворчевић; 3. Епископална епархија Њујорка Епископалне Цркве у САД; 4. Надбискуп Југоисточне европске дијецезе Англиканске ортодоксне Цркве др Игор В. Ђуричек; 5. игуман манастира Тезе у Француској брат Алојз. Од нехришћанских религијских заједница искрене речи саучешћа упутили су: 1. рабин Србије Исак Асиел; 2. председник Мешихата србијанског Исламске заједнице Србије, муфтија србијански др Абдулах еф. Нуман. Како су и медији објавили, саучешћа су изразили државници и политичари Србије, Републике Српске и Руске Федерације: 1. Председник Републике Србије Александар Вучић; 2. Председница Републике Српске Жељка Цвијановић; 3. Председник Владе Републике Српске Радован Вишковић; 4. Председник Народне скупштине Републике Србије Ивица Дачић; 5. Председник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић; 6. Председник Скупштине АП Војводине Иштван Пастор; 7. Њ. К. В. престолонаследник Александар Карађорђевић; 8. начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић; 9. министар правде Владе Републике Србије Маја Поповић; 10. министар за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић; 11. градоначелник Београда др Зоран Радојичић; 12. в. д. директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије Милета Радојевић; 13. председник Српског народног вијећа у Републици Хрватској др Милорад Пуповац; 14. покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама Драгана Милошевић; 15. заштитник грађана у Републици Србији Зоран Пашалић; 16. председник Градске Општине Стари Град Радослав Марјановић; 17. народни посланик Народне скупштине Републике Србије Драгомир Карић; 18. председник Матице српске Драган Станић; 19. РАС Академија; 20. председник Међународног фонда јединства православних народа В. А. Алексејев; 21. директор Управног одбора Међународне православне добротворне организације Јасмина Буланжер; 22. почасни конзул Републике Србије у Републици Грчкој Виктор Рукотас; 23. председник Адвокатске коморе Србије Виктор Гостиљац; 24. председник Светске организације Рома и амбасадор мира ОУН Јован Дамјановић; 25. председник Одбора за помоћ Косову и Метохији из Републике Српске Милорад Арлов; 26. председник Удружења избеглих, расељених и досељених лица „Завичај“ Ненад Абрамовић; 27. директор Архива Србије Мирослав Перишић; 28. председник Управног одбора удружења „Ветерани војнообавештајне службе Србије“, генерал-мајор у пензији Радослав Шкорић; 29. председник Друштва развоја руског историјског просвећења „Двоглави орао“ Константин Малофејев; 30. председник Центра за заштиту хришћанског идентитета Диогенис Д. Валаванидис; 31. председник Српске радикалне странке Војислав Шешељ. Саучешће су упутили и господа амбасадори акредитовани при Влади Србије: 1. амбасадор Руске Федерације у Републици Србији Александар Боцан-Харченко; 2. амбасадор Исламске Републике Иран у Републици Србији Рашид Хасан Пур Беј; 3. амбасадор Боливарске Републике Венецуеле у Републици Србији Димас Алваренга, као и 4. амбасадор Руске Федерације у Босни и Херцеговини Петар Иванцов. Из Уредништва Информатцвне службе: Објављујемо телеграме и писма саучешћа приспела у Кабинет Његове Светости Патријарха српског Иринеја до 12 часова 1. новембра 2020. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије служио је јутрос са свештенством Свету заупокојену архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, а након тога помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, уз молитвено учешће Преосвећенога Епископа диоклијског Методија и вјернога народа. Тумачећи данашњу јеванђелску причу у којој је Свети апостол Петар исповједио Христа као Сина Божијега, одговарајући на Његово питање: А шта ви велите ко сам Ја, Преосвећени владика Сергије је казао да тада многи, посебно они који су сједели у тами и сјенци смртној, Христа нису препознали. Питање које је тада поставио својим ученицима: А шта ви велите ко сам Ја, Исус непрестано поставља и данас свима нама. По његовим ријечима и данас смо врло често збуњени па испитујемо ко је Исус који је дошао у овај свијет, да ли смо Га препознали онако како се Он објавио и јавио прије 2000 година, али онако и како се објављује и појављује овдје у нама, у Светој литургији, приступајући овој Светој чаши, увијек од нас зависи: “Бог је рекао и пружио своје, и непрестано и говори и пружа. Учинио је што је до Њега, учинио је највише – дошао је међу нас једини истинити Бог. Христос долази на једноставан начин, долази рађајући се као један од нас, лежећи у јаслама витлејемским на слами. Врло једноставно и тихо долази у овај свијет, но Он треба да дође да пробуди све нас из сна дубокога, из гробова. Треба нашега Митрополита поново да пробуди, да громогласно дође у овај свијет и да онда свако племе, како тамо каже, заплаче, зато што ће препознати да је Он управо Христос Син Божији, онај кога је Свети апостол Петар исповједио.” Владика Сергије је поручио да треба да се кајемо и слушамо ријечи Христове, односно Светога Јована Крститеља који говори: Покајте се јер се приближило Царство небеско! Тако ћемо и препознати Христа као Бога живога и истинитога. Како је казао најљепше је сусретати се са Богом јер без обзира на наше слабости, ми смо и у добру и у злу Божији те да “Бог не оставља ни грешника, него га милује и жели да га позове на пут покајања”. “Бог је велики и зато што од најгорих учини најбоље, зато што је учинио оно што нико није могао да учини човјечанству, да ријеши проблем смрти. Када је васкрсење нема смрти, само привремени сан. И најбоље су наше старословенске ријечи које говоре да се неко упокојио, неко је заспао и пробудиће се. Тако ћемо и ми са Христом ако вјерујемо и наш Свети, јуче сахрањени, Митрополит Амфилохије устати и, ако Бог да, громогласно препознати Христа и рећи: Ти си Христе Син Божији! Амин!”, казао је на крају своје литругијске бесједе Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије. На крају Свете службе у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења одслужен је помен на гробу блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Архиепископ цетињски и Егзарх свештеног трона Пећког г. Амфилохије упокојио се у Господу уочи празника Св. Петра Цетињскога и Св. апостола Луке, 30. октобра. Сахрањен је јуче, 1. новембра, по сопственој жељи у крипти Саборног храма у Подгорици, у гробу који је припремљен за његовог живота. Ковчег са земним остацима нашег духовнога архипастира посут је земљом из Јасеновца, Косова и Метохије (Газиместана) и Црне Горе (родне Мораче). На надгробној плочи је уклесано: Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски егзарх Свештеног трона Пећког 1938 – 2020, на трону митрополита зетских црногорско-приморских 1990 – 2020. * * * Бесједа Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија: “У име Оца и Сина и Светога Духа! Ево нас, драга браћо и сестре, данас опет у сусрету са Исусом. У данашњем Јеванђељу, као и у оном Јеванђељу које се чита и о Петровдану, пита Исус своје ученике: Шта то веле људи, ко сам Ја? А они одговарајући и слушајући шта народ мисли и говори, који је био збуњен доласком Христовим, посебно они који су сједели у тами и сјенци смртној, али врло често и сви ми смо и у данашњем времену збуњени па испитујемо ко је тај Исус који је дошао у овај свијет, кажу: Једни веле да си Јован Крститељ, а други пак Илија или неки од древних пророка васкрсао. Нису га одмах препознали сви. Нажалост нису га ни до данас препозанали сви, али Христос жели да запита и своје ученике, па зато каже: А шта ви велите ко сам Ја? И први Петар одговара: Ти си Син Божији, Ти си Христос Син Бога живога! Ово питање данас у овом времену Исус непрестано поставља и нама. Да ли смо Њега спознали, препознали онако како се Он објавио и јавио прије 2000 година, али онако и како се објављује и појављује овдје у нама у овој Светој литургији, приступајући овој Светој чаши, идући према Њему, и са вјером и са невјерицом, и са својим слабостима, и хотомице и нехотомице, и са свим својим гријесима, увијек од нас то зависи, не само од Бога. Бог је рекао и пружио своје, и непрестано и говори и пружа. Учинио је што је до Њега. Учинио је највише, дошао је међу нас једини истинити Бог. Никакви други лажни богови нису дошли међу свој народ и показали себе у једноставности, него некако говоре, мислећи да говоре једноставно, говоре компликоване, нудећи овом свијету пропаст овога живота. Христос долази на једноставан начин, долази рађајући се као један од нас, лежећи у јаслама витлејемским на слами. Врло једноставно и тихо долази у овај свијет. Но Он треба да дође, да пробуди све нас из сна дубокога, из гробова. Треба нашега Митрополита поново да пробуди, да громогласно дође у овај свијет и да онда свако племе, како тамо каже, заплаче, зато што ће препознати да је Он управо Христос Син Божији, онај кога је Свети апостол Петар исповједио. Онај у кога се апостол Петар заклео да га никада неће издати. Христос у једном тренутку за Тајном вечером говори својим ученицима: Издаће ме један од вас, па се запиткују: Нијесам ли ја? Петар се заклео да га никада неће издати, али први га је изадао. Показао људску слабост. Бог му је опростио јер се горко покајао. Нама, браћо и сестре, не предстоји ништа друго него да се кајемо и да слушамо ријечи Христове, односно Светога Јована Крститеља који говори: Покајте се јер се приближило Царство небеско! Тако ћемо и препознати Христа као Бога живога и истинитога. Најљепше је, браћо и сестре, сусретати се са Богом, без обзира на наше слабости, јер ми смо и у добру и у злу Божији, највише у добру када чинимо добро, када се клонимо гријеха, али у злу зато што Бог не оставља ни грешника него га милује и жели да га позове на пут покајања. И тако и тај грешник препознаје Господа, као и апостоли који су били прости, једноставни рибари а препознали су Христа одмах, као и апостоли који су гонили хришћане. Апостола Павла и Христос пита: Павле, Павле зашто ме гониш? Али он је, хвала Богу, препознао Христа и данас је један од великих апостола. Бог је велики и зато што од најгорих учини најбоље. Зато што је учинио оно што нико није могао да учини човјечанству, да ријеши проблем смрти. И ми врло често гријешимо када и кажемо да је нечија смрт, јер смрт не постоји. Када је васкрсење нема смрти, само привремени сан. И најбоље су те наше старословенске ријечи које говоре да се неко упокојио, неко је заспао и пробудиће се. Тако ћемо и ми са Христом ако вјерујемо. И наш Свети, јуче сахрањени, Митрополит Амфилохије ће устати и, заједно и ми са њима ако Бог да, громогласно препознати Христа и рећи: Ти си Христе Син Божији! Амин!” Извор: Митрополија црногорско-приморска

Презвитер др Oливер Суботић је на Лучиндан у Цркви Александра Невског у Београду говорио о блаженопочившем Митрополиту нашем Амфилохију. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Презвитер оливер Суботић је на Лучиндан у Вазнесењској цркви у Београду говорио о блаженопочившем Митрополиту нашем Амфилохију.

Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, Архијерејски протопрезвитер цетињски, секретар Митрополије црногорско-приморске, бесједећи након вечерње службе у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици и помена крај одра блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уочи сјутрашње сахране, казао је да је Митрополит као Морачанин, Брђанин, Црногорац и Србин волио и душом изгарао за Црну Гору, цијелога себе дајући њеном народу, ни најмање се не штедећи. “Сад ће да почива у црногорском главном граду у својој највећој задужбини, која је по његовом благослову посвећена Васкрсењу Христовом, којем је служио, којем се поклањао и нас учио да му се поклањамо цијелога свога живота”. Истичући да је наш Митрополит живио наглашено аскетским животом, о. Обрен је казао да је нашег духовног оца Амфилохија испуњавала Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога док се обнављају храмови и све оно што је чојско, благословено и освештано. БЕСЈЕДА НА ВЕЧЕРЊОЈ СЛУЖБИ У САБОРНОМ ХРАМУ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА У ПОДГОРИЦИ УОЧИ САХРАНЕ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА Подгорица, 31. октобар 2020. ”Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа. Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!” Има ли бољих ријечи којима би могли да испратимо нашега вољенога владику и архипастира? Ријечи Светог Јована Златоуста нека испрате и нашега Златоуста. Хиљаде његових бесједа га је уписало међу највеће свједоке Христове проповједи и Христовога васкрсења, које нам овако дивно описа Златоусти. Многе од тих проповједи је изрекао управо над самртним одром епископа, свештеника, монаха и монахиња, људи на највишим друштвеним положајима, али и оних са саме друштвене маргине. Свима једнако и свима с дубоком вјером у Васкрсење и живот вјечни. Рећи над његовим одром ријеч у име свештенства и монаштва наше Митрополије, није ми лако. Зачудиће се неко да кажем да ми није лако. Није, јер је он био истински отац, учитељ и духовни пастир свакоме од нас, али свакоме је, баш као прави родитељ, приступао на нарочити начин, стога не могу да изразим све оно што свако од нас осјећа. Оно, пак, што нам је свима заједничко, а што знам поуздано из готово дводеценијског свакодневног живота уз њега а са њим са свом његовом духовном дјецом, то је, без икакве сумње, да смо свакога дана били очевици његовог ватреног свједочења Христовог Еванђеља, које му је било изнад свега и прије свега. Често му се, наиме, погрешно приписују неки земаљски и пролазни интереси и циљеви у његовом дјеловању, али нама који смо га познавали, јасно је као дан да он није имао нити другог циља нити програма осим вјерности Богу и Божјој истини, правди и љубави. Онај који му је био свакодневни узор и надахнуће је био онај од чијега цетињскога ћивота и на чији празник смо га данас пренијели у овај свети храм. Свети Петар му је био учитељ живота и правило вјере. Као и Свети, наш митрополит је живио наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Њега је испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога док се обнављају храмови и све оно што је чојско, благословено и освештано. Знам да је више од свега волио ону дивну слику када се о дјечијем сабору испред Цетињског манастира окупи више од хиљаду наших најмлађих и најдражих Господу. Свети Петар Други, Ловћенски Тајновидац, као пјесник и мислилац, био му је изузетно духовно близак. Посљедњих година нам је често говорио да му се Његош открива као истински и дубоки теолог, што га више чита и размишља о његовом пјесничком изразу великих тајни неба и земље. И други свети чије мошти почивају у Црној Гори су му нарочито били блиски срцу. Свети Арсеније, архиепископ српски, насљедник Светога оца наше Саве, Свети острошки чудотворац Василије, преподобни Стефан Пиперски и Симеон Дајбабски, момишићки и превлачки мученици, као и Свети Јован Владимир, чије мошти нису овдје, али је увијек с нама – сви су они били његови, а он је био њихов. Никад се није уморио да нас опет и изнова учи поштовању светих Божијих људи и њихових цјелебних моштију. Међу својим земним учитељима имао је макар три црквена свјетила чија је светост већ пројављена пред људима: преподобне Јустина Ћелијског, Пајсија Светогорца и свештенојерарха патријарха српског Павла. Први је одлучујуће усмјерио његову теолошку мисао, други је његово искуство обогатио преобилним духовним искуством Свете Горе, а блаженопочивши патријарх је утицао на обликовање његовог архијерејског лика. Многи нису разумјевали његово свједочење, али је то само због тога што је наш народ био тако дубоко расцрковљен и одвојен од Божије светиње, али и од својих коријена, да нису препознавали ни кад је користио светописамске и светоотачке примјере, као и познате народне легенде, па чак ни када је говорио ријечима самога Светога Петра. Но, било је и јесте много више оних који су препознавали да је његова једина брига Црква Божија и свеопшти народни напредак. За ово друго се није много питао, мада ће неки рећи да је често био ”глас вапијућег у пустињи”, који није дао да се Црна Гора истргне из својих духовних коријена. Што се тиче унапријеђења црквеног живота, о томе је много речено, написано и мање-више све се зна. Нови свештеници, монаси, монахиње, парохије, вјеронаука, обнова древне светосавске епископије будимљанске, подизање овога велелепног Храма, још једног сличног у Бару, незапамћена материјална обнова и изградња вјерских објеката. У његово вријеме се десила, благодарећи познатим добротворима, и највећа обнова острошке светиње Ријеч о њему не би била адекватна без помињања његове велике ране- свете српске земље – Косова и Метохије. Њиме је живио и може се слободно рећи да је, што рече нобеловац Андрић за Његоша, био ”трагични јунак косовске мисли”. Косовске мисли, дакако, која себе не затвара у некакве националне или идеологије крви и тла, већ косовске мисли која опредјељењем Светог великомученика кнеза Лазара за Царство небеско понавља еванђелску мисао да је ”душа претежнија од тијела”. Сјећамо се његових ријечи да неће отићи док се обнови Његошева капела и поново не испуни његов аманет обновом цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену и док у свом сјају не заблиста древни превлачки манастир, сједиште светосавске епископије и митрополије зетске. Знамо ми да је митрополит то говорио да би и себе и нас подстакао да се трудимо на том богоугодном задатку. Отишао је из земаљског пролазног живота не видјевши испуњење овога дјела, али, с друге стране, зар нисмо сви ми и цијели Божији народ, од митрополита подстакнути и научени, својеврсни камен-темељац како ловћенске, тако и превлачке цркве? Зато је на нама да узмемо тај подвиг и да, подсјећајући се на митрополитове ријечи да Црној Гори нема Божијег благослова, напретка и помирења без тога, обновимо ловћенску цркву и тиме се вратимо Његошевом свештеном завјештању. Осим што је бринуо о нашем народу у Црној Гори и на традиционалним просторима Српске Патријаршије и даље по свијету, стигавши на сваку тачку народног страдања, прије десетак година се побринуо да велики број наших људи расутих по огромним јужноамеричким пространствима добије још приљежнију пастирску бригу, која је резултирала оснивањем Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке. По дјелима, било би много и да је живио три живота, а његовога наука било нам је мало да смо га још оволико имали. Његова харизма која је привлачила хиљаде душа жедних Бога, иако је била пријемчива за све њих, никад није тражила славу за себе, него нас је увијек упућивала на Христа. На томе смо му бескрајно благодарни. Најважнија ствар коју нас је научио и давао нам свакодневни лични примјер: Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Он је то знао, тако је чинио и тако је нас учио. Код њега је наука била једноставна: ако желиш да нешто урадиш – запни и уради. Није прихватао велике идеје и замисли без спремности на рад и посвећеност. Није се задовољавао са осредњошћу у духовним стварима, али није био строг духовник, нити црквени старјешина, што сви добро знамо. Према личним слабостима других био је благ и пун разумијевања и носио их је у својим молитвама. Ниједан човјек му није био мрзак, али гријех јесте. Баш као пророци је изобличавао гријехе знајући да су одступања од Божије љубави и правде и истинске људскости. Његова доброчинства су многа и углавном непозната. Нећемо о њима ни сада говорити. Бог ће за то да му исплати достојну плату. Нека остане забиљежено и још нешто – важно и узвишено. На самом почетку његове посљедње болести, добио је великодушну понуду да се лијечи у Србији, али и још једној, вјероватно најразвијенијој европској земљи. Био је благодаран на томе, али је и једно друго у више наврата одбио са образложењем да сматра да је прилично да се лијечи управо тамо гдје се лијечи његов народ који му је повјерен као архијереју. Један од посљедњих почетака које је поставио, а тешко их је пребројати, био је почетак градње цркве Светога исповједника Патријарха српског Гаврила Дожића, његовог племеника и великог јерарха Српске Православне Цркве. Митрополит је као Морачанин, Брђанин, Црногорац и Србин волио и душом изгарао за Црну Гору, цијелога себе дајући њеном народу, ни најмање се не штедећи. Сад ће да почива у црногорском главном граду у својој највећој задужбини, која је по његовом благослову посвећена Васкрсењу Христовом, којем је служио, којем се поклањао и нас учио да му се поклањамо цијелога свога живота. На крају, наша је молитва и увјерење да ће га Господ примити у своје непролазно Царство као једног од својих вјерних слугу. Вјерујем да сви дјелите моје најдубље увјерење да нам је наш митрополит био и остаје узор вјерног служења Богу и народу. Одлази код Онога кога је највише волио, на чији се пресвијетли празник Рождества родио и чије је име на светом крштењу добио. Посљедњих година, особито у вријеме недавних великих сабрања у великој борби коју смо сви заједно водили за очување имена, достојанства и сваковрсног благостања Цркве и Божијег народа, уобичајило се да нашега блаженопочившега митрополита називамо лијепим и топлим именом – Ђед. Блаженог спомена, митрополите наш, Господ наш да те упокоји и да Бог да да у теби добијемо молитвеника пред Богом, као што смо те имали док си ходио са нама. Ђеде, нека ти је вјечан спомен! Архијерејски протопрезвитер цетињски и секретар Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Обрен Јовановић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Предстојатељ Украјинске Православне Цркве, Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије изразио је саучешће Његовој Светости Иринеју, архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком, патријарху српском, поводом упокојења митрополита црногорско-приморског Амфилохија. „С великом тугом примили смо вест о кончини овоземаљског живота Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија – великог архипастира и архијереја Ваше Свете Цркве. Владика Амфилохиј је превалио дуг животни пут, али је у свим околностима показивао непоколебиву оданост Богу и увек је поступао по Божјем закону,“ каже се у писму. Његово Блаженство митрополит Онуфрије подсећа на то да је током недавног боравка у Црној Гори запазио „јединство верујућег народа са својим архипастиром, непоколебивост Владике у питањима одржавања чистоте вере и заштите Цркве, ватрену молитву митрополита Амфилохија за своју паству“. „Ваша Светости! Примите братско саучешће због губитка који је задесио Вашу Свету Цркву. Са поштовањем изражавамо саучешће свештенству и пастви Црногорско-приморске Митрополије. Молимо се за нашег сабрата, да Господ упокоји његову душу тамо где праведници почивају. Вјечнаја памјат драгом Владици Амфилохију!“, написао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас, на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског Чудотворца у Цетињском манастиру је поводом упокојења Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохија служена Света заупокојена архијерејска литургија. Чинодејствовали су господа епископи: будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Јоаникије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, викарни диоклијски Методије и умировљени Владика Атанасије Јевтић, уз саслужење многобројног свештенства и свештеномонаштва уз молитвено учешће вјерног народа, међу којим је био и манадатар за састав нове црногорске Владе проф. др Здравко Кривокапић. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља бесједио је умировљени Владика Атанасије Јевтић, који је казао да је Митрополит Амфилохије, који му је брат од дјетињства, са којим је живио, служио и монаховао, свједок васкрсења: “У име Оца и Сина и Светога Духа! Христос Васкрсе – Ваистину васкрсе! Чули смо Јеванђеље – Благовијест Господњу о васкрсењу, данас је троструки празник који свједочи да смо дјеца васкрсења, како је говорио нови подвижник провославни кога је знао и блаженопочивши Митрополит Георгије Витковић из Билећа, a подвижник на стубу манастира Светог Пантелејмона гдје је замонашен на Св. Саву. И били смо са о. Георгијем и њега слушали, он је увијек говорио: Ми смо дјеца васкрсења, а тако је Свети Серафим Саровски говорио: Христос васкрсе, радости моја! То му је био поздрав и ја вас поздрављам тим поздравом. Прије неколико дана, долазећи са Косова, посјетио сам Митрополита у болници, он је затражио да га исповиједим, а ја сам затражио да он мене исповиједи, и тако смо се међусобно један другом исповиједили, опростили. Очигледно да је он предосјећао и зато је хтио да се исповиједи. Он је био спреман за пут, али браћо и сестре и драга децо, сав пут његов је био пут Христа. Рођен је на Христов дан рођења, зато је понио његово име Ристо и носио га је, а свети оци тако и кажу да је циљ хришћанског живота да прођемо све стадијуме Христовога живота и он је то учинио. Зато и данас је Јеванђелист Лука, кога празнујемо и који га је такође позвао себи јер је и он био јеванђелист, проповједник, носилац и остваритељ Јеванђеља Христа Бога. Био је благовјесник својим животом, својом службом, својом жртвом за народ свој – Христовим стадом, својим блаженим уснућем. Исто је тако био архипастир следујући архипастира Христа и зато је био архипастир овдје као насљедник Светога и великога архипастира Петра Цетињскога Чудотворца. Он га је и позвао данас да заједно у рају прослављају са Луком Јеванђеље и архипастирствовање. Брат ми је од дјетињства из Богословије, раних младих година, и живјели смо и служили, и монаховали, молили се, богословствовали колико нам је Бог дао ради отворености срца нашега и просвјетљења ума нашега. Ако Бог да, видјеће се то кад изађу његова дјела, а ја сам донио писма која му је писао отац Јустин и он њему. Требало је да их донесем, али су изашла касно и ја сам их синоћ положио у ковчег, нек иде са њима, он их зна, а може их заједно са оцем Јустином у Царству небескоме читати. Много га је волио отац Јустин, наш нови светитељ, али је и он следовао као што је следовао и другима, рецимо о. Пајсију Светогорцу великом подвижнику, са којим је провео годину дана на растојању у једној келији од 50м у центру Кареје и од њега се много чему научио. Слушали смо синоћ његову ријеч гдје обећава да ће објавити та своја сјећања на поуке оца Пајсија, великог Малоазијца, подвижника и молитвеника и живога чудотворца. Познавао је он и друге, оца Амфилохија Патмовскога. И кад је дошао послије студија у Риму, ради језика и науке, а не ради римокатоличке лажне извитоперене вјере, он је једноставно учио науке и зато је знао много језика, њемачки, енглески, француски, италијански, грчки. И кад је дошао у Грчку отишао је код о. Амфилохија на Патмос и јавио оцу Јустину да се монаши са радошћу. Јустин је рекао: Ево ја сада преводим Житије Светога Амфилохија и епископа иконијскога из срца Мале Азије, узми његово име поготову кад имаш пред собом старца Амфилохија. И он је то послушао. Амфилохије значи борац на два фронта, или са два одреда. Он се борио за свој народ, за његово спасење, за његову душу, али за његово тијело и у тој борби је побиједио, а сам је пао као чиста жртва, јер се истрошио и његов људски организам, иако знам да је био врло крепак, али тако је Бог хтио. Узео га и ево га пред нама, и нека му је, оно што смо пјевали, блажен пут којим иде душа Његова јер се припреми њему мјесто покоја у овој светој, напаћеној, страдалној земљи светих Петровића, светих мученика од Косова до Ловћена и до краја васељене, до наших Пребиловаца до Јасеновца. Послао је једног од својих добрих ученика за епископа јасеновачкога, оца Јована, послао је монахиње да му помажу, чујем да су дошли, добродошли. Послао је из Острога монахе да попуне манастире, као што је Ораховица у Сјеверној Славонији. Свугдје је слао помоћ и нама у Херцеговини је помогао јер је у важним данима по смрти блаженопочившег нашег Митрополита Владислава, он једно вријеме управљао и он ме је послије увео и устоличио. Хвала му што је старином Херцеговац јер Херцеговина је досезала до Мораче и Милешева. Ја сам га дирао: Ти си у ствари Херцеговац. А то је била највећа српска земља која цио свијет насели а себе не расели, зато сам га тако звао из љубави и захвалности. Дјецо, он је свједок васкрсења Христовога и то је његов живот и показује се да је он већ био спреман за то, предосјећао је очигледно и има још других доказа, али ово што је мени рекао да се исповиједим јер идем Богу на Суд и тако је урадио. Нека му је благословен пут којим иде, и душа и тијело, и захвалност. Исто тако захвалност нашем Светом Луки Јеванђелисту и Светом Петру Митрополиту Чудотворцу Цетињскоме што су га узели данас у његову дружбу и тако ћемо имати троструки празник да славимо. Већ су му монаси, односно богослови у Призрену, одслужили помен и испјевали тропар који су ми послали. Ако је неко видио слике како је изгледао на починку у болници, његов лик је већ личио на о. Јустина кад је био у ковчегу. Личио је на њега и на Светога Амфилохија, и на Светога Саву, и Светога Петра, и Светога Василија Острошкога и Тврдошкога. Нека му је, понављам, блажен пут којим иде и нека му је блажен покој. Радовићима, браћи, сестрама, рођацима, и дивном и славном покојном Ћири, кога је о. Јустин такође много волио, нека Господ да утјеху, нарочито потомству. Радјумо се васкрсењу, он је свједок васкрсења! Христос Васкрсе – Ваистину васкрсе!” На крају Свете службе Божије, поводом данашњих празника, пререзан је и славски колач а потом одслужен и помен Митрополиту Амфилохију. Обраћајући се великом броју сабраних који су се у молитвеној тишини поклањали одру Митрополита Амфилохија, Владика Теодосије је казао да на данашњи празник у овој свештеној обитељи, поред одра нашега оца и брата саслужитеља, учитеља Светога нашег Митрополита и архиепископа Амфилохија, можемо да заблагодаримо Богу и кажемо “слава Богу за све, слава Богу на Његовом промислу, слава Богу на његовом дару да смо у нашем времену имали оваквог јерарха, пастира, учитеља и оца који нас је учио не само ријечју, него животом и примјером”. “Његово Јеванђеље било је љубав Божија коју је сијао свуда око себе. Ту љубав сви смо осјећали цијелим својим бићем и та љубав је досезала до свих крајева ове земље. Нема народа, нема душе коју он није загрлио својом љубављу, Христовом љубављу. Господ му је даровао оно што је највеће у животу, а то је да љуби Христом све, сву твар, сваког човјека. Бринуо је о свакоме, васпитавао, учио и нарочито ми који долазимо за нашег распетога КиМ, можемо то да посвједочиимо”, казао је, између осталог, у својој бесједи Владика Теодосије. У 13 часова земни остатаци Митрополита Амфилохија из Цетињског манастира биће свечано испраћени за Подгорицу, гдје ће бити молитвено дочекани у 14 часова у Саборни храм Христовог Васкрсења. У Храму ће бити све до недјеље, 1. новембра, када ће се служити Света архијерејска заупокојена литургија којом ће началствовати Његова светост Патријарх Иринеј са више архијереја наше и других помјесних Цркава. Након Литургије биће служено опијело и обављена сахрана. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, по својој сопственој жељи, биће сахрањен у крипти Саборног храма у Подгорици у гробу који је припремљен за његовог живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Народ чији је владар био калуђер, држава црквено имање, а главни град манастир – дочекао је да му цркве буду поругане, разорене и затворене, одежда најомраженија одећа, а свештенички чин најпрезреније занимање. Давно је уочено да се око великих богомоља разгара бој вере и безверја. Светишта су ватришта која око себе спепеле све земаљско, сумњиво и разориво, а облагороде све што је чврсто, небеско и несагориво. Црна Гора је украшена свецима и светињама, па се у њој, као ретко где, испољило и нескривено богоборство. Једно од таквих попришта је и манастир Морача у чијем се обасјању родио митрополит Амфилохије Радовић. Једне не тако давне зиме која би се могла назвати и свеопштом, затекао сам у порти немањићке задужбине у којој бејаше станица милиције – човека који је држао дланове окренуте према манастиру. На питање шта чини, објаснио је да се тако греје. Био је у то време можда једини који је осјећао тај пламен. Са огња Морачке лавре пала је варница на кућу тежака Ћира Радовића, и није је сагорела, већ у њој разгорела истинску веру. Оних година када је Ћиро одвео сина да га упише у Богословију није било ужега пута којим се неко запутио, ни тежега бремена да је упртио. Личио је на пут мимо времена и света, па се тад од свега и могло чути „боље да га је на ватру наложио“. Сви су кренули једним смером, а само један супротно од свих. Причао ми је данашњи црногорски митрополит како је идући с оцем у Београд молио Бога да га у ту школу не приме. Али Ристо је био једно од најбистрије деце и најбољих ђака, па је ускоро захваљивао Богу што је испунио жељу његовом оцу, а не њему. А Ћира Радовића сам слушао кад говори: „Да имам девет синова, па да су ми сви свештеници, био бих најсрећнији!“ Те речи су се у црногорским брдима могле чути само од њега. Савременици, чврсти у својој логици и јасној рачуници, гласно су га прекоревали што је уназадио онаквог момка који би, да је пошао куд и остали, далеко догурао само да није изабрао мантију између толиких униформи. Већина свештенства у Црној Гори, заједно са својим Митрополитом, пострадала је у Другом светском рату. Неки од оних који су преживели постали су сврзимантије које су на јавним зборовима исповедале нову веру, подсећајући паству како су је лагале и варале, а никад нису веровале. Ретки који су остали у свом чину нису смели носити мантију, а камоли браду. Један се усудио да носи мушицу браде под доњом усном. Причало се – зато да је може сакрити у уста при сусрету са локалним полицијским кабадахијама. У једном селу сахрањивали су Бога, у другом закопавали цркву, у трећем магарцу облачили одежде, у четвртом седлали попа, најчешће у цркви спраћали говеда или је претварали у магацин и оставу за алат. И Радован Зоговић је оставио записано да је током рата брезовом метлом чистио гомилице измета осталог иза безумника пред олтаром и под колом Свете Богородице у манастиру Морачи. Дешавало се то у народу где је готово свака кућа мала, домаћа црква. У Црној Гори која је многе облике друштвеног и породичног живота преузела из Цркве. О тим аналогијама ваљало би исцрпније говорити на неком другом месту. Када је рушена Његошева капела, цетињска омладина је демонстрирала око манастира. Једине демонстрације у Црној Гори избиле су против митрополита који се одупирао разуру олтара на Ловћену. „Шта се чудиш, ни једно од оне ђеце није крштено!“, говорио је покојни Ћиро Радовић. У то време Ристо је већ био Амфилохије. Глас о њему стизао је из Грчке, са Крита, из Рима, Париза, Атонске Горе… На сахрани оца Јустина епископ са Крита споменуо је да тамошњи православни народ завиди Србима што имају такве молитвенике пред Богом какав је отац Јустин и његови духовни синови Амфилохије и Атанасије. Мало је ко тада међу Србима знао и да они постоје, а камоли да на Криту верују да се српски народ држи на њиховим молитвама. Један од тумача Горског вијенца је запазио да се за сва лица у спеву изричито наводи из ког су места и племена осим за оног најмудријег – игумана Стефана, који говори у име више правде и културе представљајући саборност, искуство и учење целе хришћанске васељене. То је светски човек, једини међу њима који је боравио и славио Божић на најсветијим местима: у Витлејему, у Атонској Гори, у Светом Кијеву. Један од наследника те мисли и те улоге у духовном животу Црне Горе данас је митрополит Амфилохије, коме је пало у део да по тој запустелој земљи сеје небеску пшеницу. У Црној Гори у којој је данас мало рећи: „изишао мирис из цвијета и љубав из свијета“, него се слободно може додати да је изашло и срце из срца, и душа из душе, и кућа из куће, и крст из крста, и дрво из дрвета, и дете из детета. И Црна Гора се уверила… да је мука с Богом ратовати. Ристо, јунак Христов, лист с Црне Горе, морачки кућић и коренић, данас је у столици Светога Петра у каменом Цетињу да као најраспетија душа покупи у себе све ране и учини да се висина домогне висине, суза сузе, дубина дубине, језик језика, крст крста, целина целине. 30. децембар 1990. Цетиње Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ваша Светости, Поштована браћо у служењу Господу, Архијереји Цркве Православне; Господине Предсједниче Црне Горе, Драга браћо и сестре, Увели сте ме, Ваша Светости, у древни Трон зетских епископа, у једну од најстаријих столица светосавске Цркве Божије Православне. Увели сте ме у Трон цетињских митрополита. Зетска митрополија је имала своје прво сједиште на Превлаци у Приморју. Мудри, богонадахнути Свети Сава није случајно баш на том мјесту поставио сједиште те епископије. Од тог тренутка, па све до данас, та митрополија је била и остала саборна и сабирна митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе; сједињавала Исток и Запад: древно хришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе и хришћанско предање Латинске цркве, преко светиње манастира Светих Архангела на Превлаци. То њено прво сједиште, од давнина је освештано подвизима дивних духовних потомака Светог Бенедикта Нурсијског, великог просвјетитеља Запада и Истока. Ова Столица је кроз вјекове зрачила вјером и свједочила наду, проповиједајући љубав и проносећи упаљену и неугасиву свјетиљку небеску. Ова Столица држала је лик Господа нашега Исуса Христа, онај Лик, за који је велики словенски пророк Достојевски рекао, да „нема ничега дивнијег, ничега узвишенијег, ничега савршенијег и поштовања достојнијег, од лика Христа Господа“, додавши: „ако би ми људи доказали да је Он ван истине, ја бих радије остао с Њим, неголи с истином!” Ону свету Личност, о којој пјева мој богонадахнути претходник Петар II, коме нијесам достојан да одријешим ни ремење на обући његовој: О преблаги тихи Учитељу Слатка ли је света бистра вода, С источника Твога бесмртнога… Тај свети лик Богочовјека Христа представља темељ овог светог жртвеника, поред којег стојимо и око којег смо се сабрали. Његова света жртва, принијета и свагда приношена „за живот свијета”, била је и остала проповијед и мисија ове епископске столице кроз вјекове. Овај „олтар прави“ подигнут „на камену крвавом“, на том и таквом непоколебивом темељу утемељен, саграђен је и на светим стубовима, који се неће помјерити вавијек вијека. Први од тих светих стубова јесте Свети Јован Владимир, зетски краљ мученик. Његова света и мученичка жртва, његово невино заклање за правду и истину, стамени је стуб ове Столице и њеног свједочења кроз историју. Његова мученичка крв се помијешала с крвљу Голготског мученика, поставши свједочанство истинског начина постојања и вјерности до крви истини, а тиме – примјер и стални императив свима онима који су служили истини на овом мјесту и на овим просторима. Други стуб – ево га овдје поред нас. Од њега управо што сам узео благослов, да бих примио из руку Ваше Светости овај жезал Митрополита црногорско-приморских, постајући тиме, иако недостојан, и његов насљедник. Тај стуб је Свети Отац наш Петар Цетињски, велики миротворац и чудотворац. Он је ходио неуморно од села до села, од породице до породице, од братства до братства, од племена до племена с часним крстом у рукама, и мирио завађене Црногорце мачем ријечи и снагом проклетства. Он је био и остао велики измиритељ и неустрашиви борац за слободу златну и истинско, непролазно људско достојанство, које је потврђивао својом светошћу, као највишом његовом мјером и дометом. Заједно с њим, ова Столица стоји још на једном дивном и непоколебивом стубу. И не само она, већ и цијела Црна Гора и Херцеговина, и шире – васцијели српски народ. То је велики Острошки чудотворац – Свети Василије, који је сузама својим гријао хладне острошке стијене. И стијене се од његових подвига и суза растапале! Прије свих, стијена људских патњи и невоља. Тако он, ево више од триста година, исцјељује у Острошкој греди, тјеши и надахњује читава покољења својим благодатним дејством и присуством. Само је Богу знано, и Мајци Божјој, колико је њих принијело своја бремена пред његов свети ћивот; колико их се неутјешних вратило од њега утјешено, колико болесника исцијељено од душевних и тјелесних бољки; колико безнадежних – окријепљено надом и снагом, да носе свој животни крст и страдање, човјека достојно! Поред четвртог стуба – Епископа зетског, Светог Евстатија, потоњег Архиепископа пећког, на коме почива ова Столица, постоје и други свети стубови који јој дају чврстину и стаменост. Један од њих је и Свети новомученик острошки Станко. Ово Христу Богу вјерно црногорско чобанче (радије је прихватило да га Турци посијеку, него да се одрекне хришћанске вјере!), милује својим светим рукама, у Острогу сачуваним, сваког Црногорца и свакога поклоника Острошких светиња, показујући да је у чедности, невиности и вјерности добру – човјекова непропадљивост и истинско достојанство! Постоји још један дивни и велики стуб, поникао у Паштровићима. То је праведни деспот – Свети Стеван Штиљановић, пун богољубља и предивног човјекољубља. Његово зрачење се нарочито осјетило с оне стране Дунава и Саве: душу своју и житнице своје отворио је да нахрани гладни народ. Мошти му се данас чувају у престоном граду Београду. Био би немали пропуст, кад не бисмо навели још један стуб – стуб жртвености и смјерности, на коме сви почивамо, из кога се рађамо, који је уткан у нас: то је стуб сестринско-материнске љубави, својствен Црној Гори и њеној нарави, оличен у – за многе непознатој, али Богу веома знаној – преподобној матери Стефаниди (Урчевић). Ова смјерна душа је последњи свети изданак Скадарске земље, из Враке, околине прве зетске престонице. Преподобна Стефанида, наша савременица (+1945), била је чудесна подвижница љубави и носитељка светог стида. Оног стида, за који један савремени мудрац каже, да је у њему једини спас овога свијета. Вјековна пак, чуварка и његоватељка тог стида и чедности, духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој; чуварка и његоватељка духа самопожртвовања, узвишених врлина чојства и јунаштва, у срцу Црне Горе – била је, управо, ова апостолска Цетињска митрополија. Све је то она кроз вјекове чувала и тиме зрачила и тиме хранила Црну Гору, а ако Бог да, она ће тиме и даље да зрачи, докле год буде било свијета и вијека. Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње. А има се утисак да никада у историји није било потребније то њено зрачење, колико у овим временима помрачености и збуњености. У временима распамећености. У овим временима, када је братска крв обагрила поља и долине Црне Горе, огњишта и свете храмове. Ово је вријеме које захтијева нове миротворце и свјетлоносце, нове истинске свједоке светиње на којој почива свијет, и за којом чезне и стреми сва твар. Отуда и ја, као нови митрополит црногорско-приморски, немам другог програма сем тога, да по мјери својих слабашних моћи, придржим тај и такав Трон цетињских митрополита, и да заједно са својим сарадницима, и уз помоћ Ваших молитви, наставим то његово свједочење пред Богом и људима. Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да се братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило, у посљедње вријеме, колико на ове наше просторе. Скоро да нема ни једне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу. Да почнемо од Ловћенског врха, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свога стрица Светог Петра Цетињског објединио светост и мудрост – он је оскрнављен и понижен, и глава му посјечена. Светиња острошка такође носи на себи трагове незацијељених братских рана из посљедњег братоубилачког рата; мирис још несмирене, братском руком проливене крви. Очи које нијесу заслијепљене мржњом видјеће на капији древне Морачке лавре, крв невино убијеног младића од 17 година, Мираша – пао је мртав, преко мртвог оца Миљана Меденице, зато што није хтио да пљуне на њега како би му комесар поштедио живот… Много је јама испуњених мртвом браћом, братском руком побијених, и братских гробова још неопојаних… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – „ране наопаке“, бремените новим омразама, диобама и непочинствима… Не говорим све ово освете ради, јер „освета је моја“, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! На то нас упућује свети примјер Светога Петра Цетињског. Вријеме је да се опоју кости неопојане, да се из јама изваде сви у ратној и поратној распамећености побијени, и да буду сахрањени на човјека достојан начин. Јер, све док мртви не нађу свој мир, неће и не може да буде мира међу живима, њиховим потомцима. Зато, призивам и молим Господа Измиритеља, да нам свима да снаге да помогнемо мртвима да се у нама измире, како бисмо и ми пружили једни другима братску руку измирења! Учинимо ли то што прије – то боље! Утемељени на оној светој жртвеној и несебичној љубави, коју је својом крвљу посвједочио Свети Јован Владимир, краљ зетски; и на светињи и светости посвједоченом Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским; испуњени и освештани чедношћу и невиношћу Новомученика Станка Острошког, као и сестринско-материнским стидом и љубављу Преподобне Стефаниде Врачанске. Уз то, испуњени чежњом за свјетлошћу и мудрошћу – за којима је чезнуо велики пјесник Петар II Петровић Његош. Његову свету панагију примио сам данас на своје груди, и на њој лик Христа Господа. У свједочењу тога Лика и вјерности Њему, садржи се смисао и оправдање мога преузимања ове дужности Митрополита у Црној Гори: призван сам Њему да служим, до последњег свога издисаја, и овом честитом и крстоносном народу; да будем у њему свједок истинске вјере, мира, помирења, заједништва у Христу, правди и истини; свједок истинског братства утемељеног у небеском Очинству, као и сви моји претходници. Дужност ми је да међу својим претходницима, на овом свештеном и апостолском Трону, поменем у овом тренутку не само оне из давне прошлости, већ и оне, који су у новије вријеме својим врлинама и подвизима украсили ову епископску столицу. Да поменем Митрофана Бана, великог јунака и човјека, и храброг митрополита Гаврила Дожића, потоњег српског патријарха и исповједника вјере православне, великог родољуба. Да се поклоним пред страдањем Митрополита Јоаникија Липовца, убијеног без суда и пресуде (+1945), коме се ни данас не зна гроба ни мрамора, као и пред мучеништвом више од половине свештенства ове Митрополије, у рату и послије рата, пострадалог. Да одам пошту честитом митрополиту Арсенију Брадваревићу, он ме је и у Богословију послао, који је 1953/54. године суђен и на правди Бога осуђен на 11 година затвора, да би шест пуних година у њему и одлежао, и да би му потом било забрањено да дође на Цетиње, на своју митрополитску столицу, на којој је вјерно служио Богу и роду, као и сви његови претходници. На крају да поменем и мога непосредног претходника, митрополита Данила, и његовог замјеника, епископа хвостанског Никанора, који су достојно, први скоро пуних тридесет година, други, као његов помоћник, посљедњих неколико година, придржавали Трон цетињских митрополита. Одајући захвалност овдје присутном, нашем старом и уваженом Митрополиту, за његово дугогодишње служење, у нимало лака времена, као и владици Никанору – молим их за благослов, да бих и ја био достојан свога звања и признања. Обраћам се и свима вама, овдје присутнима, за ваше свете молитве и благослов, да ме Господ укријепи у овом светом дјелу. Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу изговорио је своје посљедње ријечи: „Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору!“ Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога, са молитвом да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божији мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин! Цетињски манастир, 30. децембар, 1990. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Ваше Високопреосвештенство, драги у Христу брате Амфилохије! Помолисмо се ево заједнички Господу да благослови данашњи дан и дело због кога дођосмо, почетак Ваше нове службе. Према еванђелском учењу, израженом у Св. канонима, са Епархије на коју је изабран и рукоположен епископ може прећи на другу „умољен од многих“, да уз благодат Божју помогне Цркви и вернима духовном уздизању и одржању. Са тим осећањем и сазнањем, Ви сте у молби сабраће архијереја видели вољу Божију и покоравајући се Његовој вољи данас примате древну Митрополију црногорско-приморску. Долазите као пастир у крајеве у којима сте угледали светлост овог света, међу верне са којима сте расли и узрасли. Долазите као свој међу своје, онако исто као што сте дошли у Банатску епархију и били од верних примљени, као свој од својих, јер сви ми, и цео наш народ, било где био, зна и осећа да смо „једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). Цео наш народ зна за славну Епархију црногорско-приморску у којој је рођен Стефан Немања, у којој је Св. Сава засадио епархију на Превлаци и у којој су делала таква духовна светила као што су Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, патријарх Арсеније III Црнојевић, митрополит Данило Петровић, патријарх Гаврило Дожић. Годинама ту је делао, на добро Српске Цркве, до својих последњих снага Ваш претходник митрополит Данило Дајковић, коме и овом приликом, у име Српске Цркве, изражавам искрену захвалност. Биће Вам од помоћи његово искуство, а особито ће Вам бити потребна помоћ Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског. Њихова љубав према Богу и роду, њихово залагње за слободу и народну и духовну, за слогу, мир и јединство, да буде увек пред свима нама као узор како се еванђелски служи, живи и дела. Не штедећи своје снаге, запостављајући и своје здравље, Св. Петар је ишао завађеним и осветом закрвљеним породицама и племенима по дванаест и више пута једној страни, и толико пута другој, да их саветује и моли, а и запрети својим проклетством, да се за своју и општу корист измире и живе као људи Божји и браћа међу собом. Свакако да га је на то побуђивала еванђелска љубав и вера да смо ми људи сарадници Божји, онако како је учио и чинио Св. апостол Павле, и како он поручује и нама и нашем времену: „Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина” (1 Кор. 3, 9). Наше је, дакле, да пооремо духовну њиву, да сејемо и садимо и заливамо усев, то ми можемо и то је наша дужност. Више од тога што треба, а што превазилази наше снаге, да семе никне и расте и плод донесе, то ће учинити Бог, Господар њиве и винограда на којима смо ми радници. Величина која је Свете учинила великим пред Богом, а што нас данас може учинити таквима, то је служење Богу и ближњима, по речи Господњој: „Ко хоће да буде велики међу вама нека вам буде служитељ, и који хоће међу вама да буде први нека вам буде слуга” (Мт. 20, 26-27). Јер, ни Он, Син Божји, није дошао да Му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе. Обраћам се и свима вама верним, браћо и сестре, да имате поверења у своју свету Цркву, да је са љубављу према вама и вашем духовном добру изабрала новог митрополита. Да имате поверења да је он из љубави према својој Цркви и своме роду дошао међу вас и да ће, не штедећи своје снаге, као што је то чинио и у Епархији банатској, чинити све на духовно добро свију вас, а то значи за стварно добро свију људи добре воље, и оних других убеђења и других вера који живе у овим крајевима наше земље. Зато вас молим да га примите са братском и хришћанском љубављу, као што приличи потомцима јуначких и светих предака, који су не само знали изложити у име целог српског народа шта је чојство и јунаштво, него их знали држати и вршити све до сада – увек као људи, никад као нељуди. Имајте у виду да је у очима свега српског народа Црна Гора увек била појам слободе, правде, честитости, чојства и јунаштва, онако како је то надахнуто изразио наш највећи песник, Владика Раде. Чувајући све те узвишене особине, будимо дорасли своме времену и овим тешким приликама у нашој земљи и целом свету. Доста је било мука и невоља. Било што је било – сада упутити снаге да буде боље, у јединству, слози, покајању и исправљању. Уводећи Ваше Високопреосвештенство у трон великих и светих претходника, молимо се Господу и желимо Вам да идући њиховим стопама, путем који води у Царство небеско, заједно са повереним Вам верним народом, доспете пред лице Господа Славе и да му са радошћу и благодарношћу можете речи: „Ево, ја и деца коју си ми дао, Господе!” А од Њега да чујете признање због кога вреди и родити се и умрети: „Добро, слуго добри и верни… уђи у радост Господара Свога!” Амин. Цетињски манастир, 30. децембар, 1990. (Гласник, Службени лист СПЦ, Београд, 1. јануар 1991, број 1, стр. 24-25) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Драги оци, браћо и сестре, Уочи спомена на упокојење Светог Петра Цетињскох и светог Петра Другог ловћенског тајновидца, јутрос у 8.22 часова, након примања Свете Тајне Причешћа у Клиничком центру Црне Горе мирно се упокојио у Господу наш Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх свештенога трона пећкога г. Амфилохије. Митрополит је у болницу примљен 6. октобра ове године због запаљења плућа узрокованог инфекцијом новог коронавируса. Упала плућа је залијечена, а вирусна инфекција престала што је потврдио и негативни тест а забиљежено и званичним љекарским налазом. Опоравак је текао у добром смјеру, али нешто спорије него иначе, што је карактеристично за старије пацијенте. Митрополитово здравствено стање се погоршало јуче, 29. октобра, када је приликом јутарњег контролног прегледа примијећено да митрополит отежано дише уз бол у грудном кошу. Одмах су урађене све анализе. Снимак је показао да је узрок отежаног дисања и бола појава ваздуха у средогруђу или пнеумомедиастинум, који се често јавља у ситуацијама у којима пацијент има осјетљива плућа због дужине трајања упалног процеса и који су на кисеоничкој терапији дужи период. Та компликација је, на крају и узроковала оваквим исходом. Рано јутрос га је у болници причестио подгорички парох протојереј Бранко Вујачић, а све вријеме његовог болничког лијечења је уз њега био његов келејник јеромонах Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира. О његовом упокојењу је обавијештен Свети Архијерејски Синод СПЦ, који ће предузети даље кораке по питању чињенице да је наша епископија остала удова. У међувремену, уз благослов Епископског Савјета СПЦ у Црној Гори, ријешено је сљедеће: Данас, 30. октобра у подне треба звонити на парохијским и манастирским храмовима, као и након вечерње службе у храмовима гдје се она служи или у 16 часова гдје се вечерња служба не служи редовно. Након вечерњих служби треба одржати помен, а свештеници да се обрате пригодним бесједама. Блаженопочивши Митрополит ће данас у току дана бити пренијет на Цетиње и у Цетињском манастиру ће сутрадан, 31. октобра, на празник Светог Петра Цетињског у 9 часова бити служена Света Заупокојена Литургија. Истог дана у 13 часова биће свечани испраћај земних остатака Митрополита Амфилохија из Цетињског Манастира за Подгорицу гдје ће бити молитвено дочекане у 14 часова у Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици. У Храму ће бити све до недеље, 1. новембра, када ће се служити Света архијерејска заупокојена Литургија којом ће началствовати Његова Светост патријарх Иринеј са више архијереја наше и других помјесних Цркава. Након Литургије ће бити служено опијело и обављена сахрана. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, по својој сопственој жељи биће сахрањен у крипти Саборног храма у Подгорици у гробу који је припремљен за његовог живота. У суботу, на Лучиндан, 31. октобра, треба опет огласити звона са парохијских и манастирских храмова, и то: послије Литургије (гдје се она служи или у 10 часова, гдје се не служи), у подне и након вечерње службе (ако се не служи, онда у 16 часова). Након вечерњих служби опет треба одржати помен, а свештеници да се обрате пригодним бесједама. 4. У недељу, 1. новембра у свим градовима и манастирима гдје је то могуће биће служена Света заупокојена Литургија са почетком у 9 часова, након које би био одржан помен митрополиту, како би сви који су у немогућности да физички присуствују и на овај начин узели молитвеног учешћа у опијелу и сахрани митрополита Амфилохија. Обавјештавамо да ће све до сахране митрополита Амфилохија народ у молитвеном мимоходу моћи да се поклони митрополитовом одру, као и у данима након сахране свакодневно ће се служити Света Литургија и помени у Храмовима, а вјерни народ ће моћи у Крипти Саборног Храма Христовог Васкрсења да се поклони митрополитовом гробу. Од државних органа очекујемо допринос са своје стране како би се достојно испратио један од најугледнијих архијереја ове древне светосавске зетске и црногорске епископије, као и читавог хришћанског свијета. Свјесни цјелокупне здравствене ситуације, али и огромног поштовања које ужива митрополит Амфилохије, апелујемо на све учеснике митрополитовог испраћаја да се придржавају свих прописаних здравствених мјера, понашајући се по оној мудрости Марка Миљанова, јунаштвом бранећи себе од других, а чојством бранећи и чувајући друге од себе. Нека је вјечан спомен нашем владици и архипастиру! Епископски Савјет Српске Православне Цркве у Црној Гори Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са дубоком тугом примио сам вест о уснућу у Господу Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Живот овог архипастира Српске Православне Цркве био је испуњен жарким служењем Господу и Његовој Светој Цркви. Све своје, од Бога дароване, таленте, сву своју снагу и енергију, он је посветио том ревносном служењу, а у очима свих нас који смо ово земно време делили са њим показао се истинским Виноградаром Господњим, како то наша вера, предање и књиге говоре, истинским наследником Христових апостола. Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет. Зато и ми сада, молећи се Господару живота и смрти, Господу Исусу Христу, да са љубављу прими у загрљај свог новопочившег служитеља и одмори га у својим небеским пребивалиштима, са непресахлом љубављу памтимо Митрополита Амфилохија као професора Богословског факултета и правог учитеља животодавног богословља. У тешким временима, када је изгледало да вера и црквени живот у нашем народу нестају у архаичним сликама и мутним сећањима забрањиване историје, монах Амфилохије Радовић је несхватљивом снагом и ерудицијом, али и вером и истрајношћу, дао нови замах свима нама који смо ступали у Крило Цркве и кретали трагом јеванђелског подвига. Замах се у следећим десетлећима показао правим таласом духовног живота, громогласном Хуком Духа Светога који је крштавао, оцкровљавао и просвећивао српски народ. И подизање и обнављање храмова које је потом уследило, и развој монаштва и богословских школа, и све што данас имамо у Српској Православној Цркви, тада је започело. И много је тога повезано са именом Блаженопочившег Митрополита Амфилохија, чијем су лику и делу указана многа висока признања у свеколиком хришћанском свету. Отац милосрђа и Бог сваке утехе (2. Кор. 1, 3) нека одмори душу уснулог слуге свога Митрополита црногорско-приморског Амфилохија у небеским стаништима заједно са свим светим Србима и у наручју Мајке Божије, и нека му подари Вечнују памјат! Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије

Драги оци, браћо и сестре, Уочи спомена на упокојење Светог Петра Цетињског и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, јутрос у 8.22 часова, након примања Свете Тајне Причешћа у Клиничком центру Црне Горе мирно се упокојио у Господу наш Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх свештенога трона пећкога г. Амфилохије. Митрополит је у болницу примљен 6. октобра ове године због запаљења плућа узрокованог инфекцијом новог коронавируса. Упала плућа је залијечена, а вирусна инфекција престала што је потврдио и негативни тест, а забиљежено и званичним љекарским налазом. Опоравак је текао у добром смјеру, али нешто спорије него иначе, што је карактеристично за старије пацијенте. Митрополитово здравствено стање се погоршало јуче, 29. октобра, када је приликом јутарњег контролног прегледа примијећено да Митрополит отежано дише уз бол у грудном кошу. Одмах су урађене све анализе. Снимак је показао да је узрок отежаног дисања и бола појава ваздуха у средогруђу или пнеумомедиастинум, који се често јавља у ситуацијама у којима пацијент има осјетљива плућа због дужине трајања упалног процеса и који су на кисеоничкој терапији дужи период. Та компликација је, на крају и узроковала оваквим исходом. Рано јутрос га је у болници причестио подгорички парох протојереј Бранко Вујачић, а све вријеме његовог болничког лијечења је уз њега био његов келејник јеромонах Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира. О његовом упокојењу је обавијештен Свети Архијерејски Синод СПЦ, који ће предузети даље кораке по питању чињенице да је наша епископија остала удова. У међувремену, уз благослов Епископског Савјета СПЦ у Црној Гори, ријешено је сљедеће: Данас, 30. октобра у подне треба звонити на парохијским и манастирским храмовима, као и након вечерње службе у храмовима гдје се она служи или у 16 часова гдје се вечерња служба не служи редовно. Након вечерњих служби треба одржати помен, а свештеници да се обрате пригодним бесједама. Блаженопочивши Митрополит ће данас у току дана бити пренијет на Цетиње и у Цетињском манастиру ће сутрадан, 31. октобра, на празник Светог Петра Цетињског у 9 часова бити служена Света Заупокојена Литургија. Истог дана у 13 часова биће свечани испраћај земних остатака Митрополита Амфилохија из Цетињског Манастира за Подгорицу гдје ће бити молитвено дочекане у 14 часова у Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици. У Храму ће бити све до недеље, 1. новембра, када ће се служити Света архијерејска заупокојена Литургија којом ће началствовати Његова Светост патријарх Иринеј са више архијереја наше и других помјесних Цркава. Након Литургије ће бити служено опијело и обављена сахрана. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, по својој сопственој жељи биће сахрањен у крипти Саборног храма у Подгорици у гробу који је припремљен за његовог живота. У суботу, на Лучиндан, 31. октобра, треба опет огласити звона са парохијских и манастирских храмова, и то: послије Литургије (гдје се она служи или у 10 часова, гдје се не служи), у подне и након вечерње службе (ако се не служи, онда у 16 часова). Након вечерњих служби опет треба одржати помен, а свештеници да се обрате пригодним бесједама. У недељу, 1. новембра у свим градовима и манастирима гдје је то могуће биће служена Света заупокојена Литургија са почетком у 9 часова, након које би био одржан помен митрополиту, како би сви који су у немогућности да физички присуствују и на овај начин узели молитвеног учешћа у опијелу и сахрани Митрополита Амфилохија. Обавјештавамо да ће све до сахране Митрополита Амфилохија народ у молитвеном мимоходу моћи да се поклони митрополитовом одру, као и у данима након сахране свакодневно ће се служити Света Литургија и помени у Храмовима, а вјерни народ ће моћи у Крипти Саборног Храма Христовог Васкрсења да се поклони митрополитовом гробу. Од државних органа очекујемо допринос са своје стране како би се достојно испратио један од најугледнијих архијереја ове древне светосавске зетске и црногорске епископије, као и читавог хришћанског свијета. Свјесни цјелокупне здравствене ситуације, али и огромног поштовања које ужива Митрополит Амфилохије, апелујемо на све учеснике митрополитовог испраћаја да се придржавају свих прописаних здравствених мјера, понашајући се по оној мудрости Марка Миљанова, јунаштвом бранећи себе од других, а чојством бранећи и чувајући друге од себе. Нека је вјечан спомен нашем владици и архипастиру! Епископски Савјет Српске Православне Цркве у Црној Гори извор

Блаженопочивши Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Световно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео детињство у патријархалној породици, која је остала верна Православљу и заветима предака у тешким послератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Светог Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник Српске Православне Цркве, и светогорски старац Пајсије. После завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, где је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Грчку, где борави седам година и где прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Светом Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. После годину дана проведених на Светој Гори одлази за професора на Православни институт Светог Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Светог Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Светог Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и уметности изабран је 2015. године. Говорио је грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик, док је користио у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је 21. јула 1985. године у Вршцу. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је био члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и местобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског Теодосија крајем децембра исте године. Администрирао је Епархијом буеносајреском која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до избора тадашшњег Епископа диоклијског Кирила (Бојовића) за њеног епархијског архијерејска 2018. године. Уснуо у Господу 30. октобра 2020 године у Клиничко-болничком центру Црне Горе у Подгорици.

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије о тужном догађају престављења Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија: “Нека Божји благослов и молитве нашег Високопросвећеног Митрополита Амфилохија, који је примио блажену кончину и прелази у Царство небеско, буде са Црном Гором и са свима православним хришћанима. У овом моменту желим да позовем сву браћу архијереје, и Српске православне цркве и свих осталих православних цркава у којима је наш Митрополит уживао велики углед, у цијелом православљу, да се моле Богу за покој његове душе. Такође, позивам и цијело свештенство и монаштво, игумане манастира и све православне хришћане, да се помоле Богу за душу нашег Митрополита који је ишао трновити путем Христовим цијелога свога живота и часно изнио свој крст. Уподобио се Христу Господу и распетоме и васкрсломе, и поболовао једно краће вријеме, таман толико колико је било довољно да хришћани, посебно свештена лица и братија по манастирима, схвате да се он већ спрема за одлазак. Ми смо се надали да ће се он нама вратити, да још буде са нама, али Господ је уочи Светог Петра Цетињскога и Светог Петра Ловћенског Тајновица одлучио другачије, да га приброји свештеном лику цетињских митрополита. И вјерујте данас је дан жалости, и ових дана ћемо туговати и вршити заупокојене службе, али надам се да ће се то полако претварати у прославу Светих тројице јерараха у Црној Гори, јер мучеништво, и љубав, и жртва, и доброта, и мудрост Митрополита Амфилохија ће засијати из божанске перспективе и донијети велики благослов Црној Гори. Није мали знак што се Митрополит излијечио и од упале плућа и од ове заразне болести, али његов каснији опоравак није ишао, просто организам није више могао да издржи тај напор. Али он је побиједио овај вирус. Он га је прво духовно побиједио, и тај вирус и све друге вирусе, и његова смрт је заправо побједа, јер је он својом смрћу потврдио све оне врлине које смо ми примећивали у његовом животу и на његовом животном путу, прије свега у његовој личности. Дакле, његова смрт је још једно прослављање имена Христовог јер се својом смрћу уподобио Христу на голготи – Христу распетоме – и вјерујемо да је ово само прелазак и сједињење са васкрслим Христом у Његовом вјечном Царству са свима светима. У овом моменту је најважније да се сви молимо Богу за душу нашега Митрополита, да га са љубављу испратимо, да испоштујемо сав црквени поредак. Свештенство ће објавити преко званичних медија Митрополије црногорско-приморске сав поредак његовог испраћаја и сахране. Молим све да уз поштовање ових здравствених мјера, заиста је ситуација крајње озбиљна у Црној Гори што се тиче ове епидемије, учине све што треба да се ови дани на славу Божију проведу уз молитве за покој душе нашег Митрополита, и уз бригу да поредак његовог испраћаја и сахране буде што достојанственији. Са Његовом светошћу Патријархом српским г. Иринејем, који ће доћи на сахрану Високопросвећеног Митрополита, усагласили смо да Света архијерејска литургија, коју ће служити Његова светост, буде у недељу, 1. новембра. Послије Свете литургије биће опијело и опроштај са нашим Митрополитом и он ће бити сахрањен у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у крипти гдје је сам одредио своје гробно мјесто Свима који осјећају овај велики бол због растанка са Митрополитом, нека да Бог духовне снаге и да овај испраћај Митрополита свима буде на благослов, и њиховим породицама и домовима, и целој Црној Гори и свима православним хришћанима који га љубе и поштују”. Извор: Митрополија црногорско-приморска