Претражи Живе Речи Утехе

Августа 15 /28, 1917, на празник Успења Пресвете Богородице, у Москви су се окупили чланови Помесног Сабора Руске Православне Цркве у катедралом храму Успенија Пресвете Богородице. Свечаном архијерејском литургијом началствовао је митрополит кијевски Владимир, а саслуживали московски Тихон, петроградски Венијамин, митрополит егзарх тифлијски (Грузија) Платон са великим бројем архиепископа и епископа и многобројно свештенство оба реда. По завршетку свете Литургије и молебана чланови Сабора су кренули у литији, уз свечано звоњење звона, у Чудов манастир, где су се поклонили моштима светога Алексија, митрополита московског, чудотворца. На Црвеном тргу многобројни народ, који се прикључио литији из својих храмова, дочекао је са црквеним песмама чланове Свештеног Сабора. После тога литија се вратила у Успенску катедралу. Августа 16/29, на празник Нерукотворенога образа Христа Спаса, после Литургије заседао је Помесни Сабор, а 17/30. августа отпочео је рад Сабора. Предсаборна комисија је много допринела правилном функционисању Сабора. Августа 18/31. изабрано је председништво Сабора у следећем саставу: председник митрополит московским Тихон, почасни председник кијевски митрополит Владимир изабран на предлог митрополита Тихона, помоћници председника изабрани од стране архијерејā, архиепископ новгородски Арсеније и архиепископ харковски Антоније Храповицки, велики поборник васпостављања патријаршије у Русији. Помоћници председника, изабрани као представници свештенства, протопрезвитери: Љубимов и Шавељски; помоћници председника, изабрани као представници мирјана - професор Е. Н. Трубецкој и М. В. Родзјанко, бивши председник Думе (Народне скупштине), који је у току Сабора био замењен А. Д. Самариним, бившим обер-прокурором Светог Синода. За секретара је изабран професор В. П. Шеин, члан Парламента, а за помоћнике секретара П. В. Гуријев и професор Бенешевич. Састав Сабора је био следећи: А) Вирилни чланови: а) сви епархијски архијереји; б) из сваке епархије изабраних пет лица; в) намесници лавра, и то: Кијево-Печерске, Сергијево-Тројицке, Почајевске, Александро-Невске и настојатељи манастира: Соловецког, Валаамског, Оптине пустиње и Саровске пустиње; г) протопрезвитери: московске Успенске катедрале и војног и поморског свестенства. д) чланови Предсаборске комисије. Б) Чланови по избору: а) десеторица чланова, изабраних од стране монаштва, б) десеторица изабраних од јединовераца (сједињених старообредника), в) дванаесторица од четири духовне академије (из сваке по три члана), г) по један представник Академије наука и по један представник 11 универзитета, као и 15 чланова Државног савета и Думе (Парламента). Биле су представљене и Алеутско-америчка епархија и Јапанска православна духовна мисија. На првој одржаној седници присуствовали су: четири митрополита, 21 архиепископ, 43 епископа и 375 осталих чланова. Позив на Сабор упућен је свима аутокефалним православним црквама. Помесни Сабор је заседао скоро пола године и имао је две сесије. Донете су многе уредбе и правилници, као што су уредба о раду црквених општина, епархијских управа, као и за више црквене управе. Поред тога, установљен је празник Свих Светих новопросијавших у Русији, па им је и канон састављен. Прибројани су лику светих: Софроније Иркуцки и Јосиф Астрахански. Главно дело Сабора био је избор Патријарха. Кандидати су били архиепископ харковски Антоније - 101 глас, архиепископ тамбовски Кирил - 27 гласова, митрополит московски Тихон - 23 гласа, архиепископ новгородски Арсеније - 14 гласова, кијевски Владимир - 13 гласова, архиепископ кишињевски Анастасије - 13 гласова, протопрезвитер Шавељски - 13 гласова, владимирски Сергије - 5 гласова, А. Д. Самарин - 3 гласа иако је био мирјанин. Остатли кандидати, а било их је укупно 15, добили су по један глас. 31. октобра 1917. године од предложених остала су по броју гласова тројица кандидата: Антоније Храповицки, Арсеније Стадницки и Тихон Белавин. Сабор је донео одлуку да се избор изврши по древном апостолском обичају, жребом. 18/5. новембра 1917. године одслужен је молебан после Литургије, на коме нису могли присуствовати кандидати. Деведесетогодишњи јеро-схимник Алексије извукао је жребом, пред чудотворном иконом Матере Божје, име митрополита московског Тихона. По избору поздравну беседу одржао је митрополит Владимир: ”Преосвећени митрополите Тихоне, Свети велики Сабор позива твоју светињу на патријаршијски престо Москве и све Русије“. У краћем говору, који је тада одржао, митрополит Тихон је, између осталог, рекао: ''Ваша вест о моме избору за Патријарха личи ми на свитак на коме је било написано: ‘Плач, јаук и јад’, који је требало да поједе пророк Језекиљ. Колико ћу ја морати гутати суза и колико ћу јаукати у току службе, а нарочито у току ове тешке године? Слично древном вођи јеврејског народа Мојсеју, и ја ћу морати да кажем Господу: ’Зашто мучиш слугу свога? И зашто не нађох милост пред очима Твојим, него метну на мене терет свега народа овога? Е да ли ја зачех сав овај народ, е да ли га ја родих?’ Кад ми кажеш: ’Изнеси га у наручју својем као што носи дојиља дете у ону земљу за коју си се заклео оцима њиховима ... Не могу ја само носити свега народа овог, јер је тешко за мене.’ Од сада се на мене налаже брига о свим црквама руским и предстоји ми умирање у све дане ... Но, нека буде воља Божја у коме налазим на помоћ, јер нисам тражио овај избор - он је дошао мимо мене, штавише, и мимо људи по жребу Божјем...'' 21. новембра (4. децембар) 1917. године било је свечано устоличење новог Патријарха, према протоколу састављеном од архиепископа кишињевског Анастасија, у Успенској саборној цркви у Москви. Нови Патријарх је уведен у своју дужност и узведен на престо од митрополита кијевског Владимира, који му је као најстарији јерарх Руске Православне Цркве на том Сабору предао жезал и рекао: ''Прими овај жезал од нашег рускога Сиона и нека сила овога жезла буде слична сили жезла Мојсејевог. Као што је Мојсеј својим жезлом пресекао море на двоје и превео Јевреје читаве и неповређене по дну морском избавивши их тиме од ропства египатског, тако и Ти овим свештеним жезлом управи поверени Ти православним руски народ и поведи га ка спасењу кроз пучине зла и беде, које су га обузеле и свету Православну Руску Цркву. Амин.“ Са патријаршијског престола нови Патријарх је одржао овај говор и рекао: “Дивно је то све и за мене Божјом вољом ово сада ступање на патријаршијско место после више од 200 година. Многи мужеви, силни речју и делом, нису били достојни, нису ипак доживели остварење својих очекивања - успостављање патријаршије у Русији, нису ушли у покој Господњи, у Обећану земљу, према којој су биле упућене све њихове свете мисле, јер Бог је предодредио нешто боље за нас. Но, да не паднемо ради тога, браћо, у гордост. Један мислилац, честитајући мојој недостојности, пише: ‘Може бити да нам дарована патријаршија, коју нису могли видети људи силнији и достојнији од нас, служи као отворено јављање милости Божје, управо нашој немоћи и духовном сиромаштву.’ А у односу на мене дарована патријаршија ставља ми до знања колико се од мене тражи, колико ми много свега недостаје. И од сазнања свега овога свештени трепет обузима сада душу моју, слично Давиду, и ја сам био мали међу браћом мојом, а браћа су моја прекрасна и велика, но Господ је благоизволео изабрати мене. Ко сам ја, Господе, Господе, да си подигао и одликовао мене!? Ти знаш слугу свога и шта може он рећи Теби. И сада благослови слугу свога. Слуга је твој међу народом твојим толико многобројним. Даруј ми срце благоразумно да бих га мудро руководио по путу спасења. Огреј срце моје љубављу према деци Цркве Божје и рашири га да им не буде тесно да се сместе у мене. Јер, као што се зна, архијерејска служба је по преимућству служба љубави. Патријаршија се обнавља у грозне дане, све до огња оружаних смртоносних паљби. Вероватно ће и она бити принуђена не једанпут да прибегне мерама забране, да уразуми непокорне и установи црквени поредак. Но, као што се у старини Господ јавио пророку Илији, не у бури, не у земљотресу, не у огњу но у тишини, у дувању тихога лахора, тако и сада на наше малодушне укоре: ‘Господе, синови Русије су оставили завет твој, разрушили су жртвенике твоје, пуцају по храмовима и светињама по Кремљу, ударају свештенике твоје’, чује се тихи дах речју твојих... ‘Још 7000 мужева нису приклонили колена пред савременим Валима и нису изневерили Бога истинитог’. Као да ми Господ говори: Иди, пронађи те ради којих још стоји и држи се руска земља. Но не остављај заблуделе овце, одређене за пропаст, на заклање; овце су које су одиста јадне. Напасај их и ради тога узми жезал овај, жезал благонаклоности. Са њима изгубљене пронађи, одагнане врати, рањене привежи, болне оснажи, распутне и силовите истреби, напасај их по правди. У томе нека ти помогне сам Пастироначелник молитвама Пресвете Богородице и Светитеља московских. Бог нека благослови све својим благодаћу. Амин.'' После избора новога Патријарха 1917. године, изабрани су и нови митрополити, и то Арсеније Новгородски, Антоније Харковски, Сергије Нижегородски, Агатангел Јарославски, Јаков Казански. Децембра 7/20. исте године при Патријарху је установљен Свети Синод. Састав Светог Синода био је следећи: председник – патријарх Тихон, чланови: по положају кијевски митрополит Владимир, по избору митрополит новгородски Арсеније, харковски Антоније, нижегородски Сергије, тифлијски (тбилиски) Платон и архиепископи кишињевски Анастасије и волински Евлогије. Руски народ је са великим одушевљењем примио вест како о обновљену патријаршије, тако и о избору новог Патријарха у личности свима познатог јерарха, московског митрополита Тихона. Патријарх Тихон, пре монашења у свету Василије Иванович Белавин, рођен је 19. јануара 1965. године у граду Торопецу од оца свештеника. Завршио је редовно школовање у Псковској духовној семинарији, а затим у Петроградској духовној академији 1891. замонашио се и постао наставник у Псковској духовној семинарији. Касније је прешао у Холмску семинарију, где је био назначен од Светога Синода за ректора и произведен у звање архимандрита. Године 1898. изабран је за викарног епископа, а 1899. постављен за епископа алеутско-аљаског, где је показао велику мисионарску делатност. Године 1905. награђен је достојанством архиепископа, а 1907. г. враћен у Русију, прво на Јарославску па Виљенску епархију. За митрополита московског изабран је 19. јуна 1917. године. У окружној посланици пастирима и пастви Харковске епархије, изданој поводом избора новог Патријарха, митрополит Антоније (Храповицки) лепо приказује стање у коме се налазила Руска Црква у тзв. синодалном периоду (1721-1917) и значај положаја Патријарха московског и све Русије, и ми га овде доносимо: “Уђите сви у радост Господа свога и кажите нашој Цркви, Руској, речима пророка: ‘Више се нећеш називати удовицом’. Завршило се ропство Цркве наше светским чиновницима; ми имамо Пастира и Заштитника који објављује вољу Господњу и расправља црквене ствари не по немачком регламенту Петра I, но по правилима светих Апостола и васељенских сабора. Радуј се, света Цркво! Не бој се, јер се нећеш осрамотити и немој се стидети, јер нећеш бити прекорена, него ћеш заборавити срамоту младости своје и прекоре удовишта свога нећеш се више сећати.’ Јер, гле браћо, од свих земаља и народа, само је Русија била лишена Врховног пастира, само се у њој нарушило правило дано од светих Апостола: ‘Епископи код сваког народа треба да знају првог између себе и да га признају за главу и да ништа што превишује њихову власт да не творе без његовог расуђивања’. То се потврђује правилима васељенских сабора: Првог (шесто правило), Другог (друго правило), Четвртог (двадесет осмо правило), затим помесних: Антиохијског (девето правило), Прво-другог цариградског (петнаесто правило) и многих других. Велика се беда била надвила над нашим црквеним животом лишењем Врховног пастира 1721. године. Почели су ни за што да мењају црквене установе, да скраћују божанску службу, да занемарују свете постове, да укидају свете манастире које је народ волео; смањили су скоро на четвртину број парохија, није се смело изобличавати блуднике, безбожнике и хулнике; почели су да ступају у брак с јеретицима, пренебрегавајући за то Божје проклетство (72. пр. VI сабора), и уопште су вера и благочешће стали слабити, са сваким новим поколењем, док није дошло до јавног богохулства на зборовима и у новинама, и на крају су руски безаконици почели пуцати на свете храмове и стављати бомбе у древне светиње. Но то још није све осиромашење Православља у Руској земљи. Оно се по укидању патријаршијске власти показало још и у томе што је тада прекинута жива веза са православним Црквама и јерарсима других народа, насупрот слову божанског духа да у Цркви нема разлике међу православним народима: ‘Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободњака, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу’. Тако, браћо, Христос је у свих, не само у том смислу да Он пребива у сваком хришћанину, који Га призива, но и у томе што се пуноћа Христове истине и благодати даје нама, када се сједини сва Христова Црква, све православно хришћанство у лицу својих архипастира, расејаних по читавом свету, тј. када се скупи Васељенски сабор. Такву пуноћу нису могли да виде хришћани док је најмногољуднија Црква руска била лишена своје Главе и, гле, она је срамно оћутала када су се сакупиле све православне Цркве Истока пре 45 година и када је пре 13 година позивао архипастире велики светилник вере и мудрости недавно преминули васељенски патријарх Јоаким III (умро 1912.). Сада, пак, имајући закониту црквену власт, можемо творити своја братска наручја свим православним хришћанима целога света и призвати их на Сабор васељенски ради побијања свих нових лажних учења и торжественог утврђивања Православља узајамне братске љубави.'' Из магистарског рада јеромонаха Поликарпа (Рајковића), сабрата манастира Бјеле воде код Љубовије, Епархија шабачка Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски и администратор Буеносајреско јужно-централноамерички Амфилохије за свој имендан, на празник Светог Амфилохија Иконијског, служио је у манастиру Свете Тројице у Гватемали. Високопреосвештеном Митрополиту саслузивали су протојереј-ставрофор Алексиос Пења-Алфаро, архијерејски намјесник бразилски и манастирски свестенослужитељ отац Игњатије. На светој Литургији појале су монахиње Свето-Тројицке Свете обитељи. Митрополит је у току службе освештао и антиминс који је потписао за овај манaсатир који је данас званично приступио под јурисдикцијом Буеносајреске и јужно-централноамеричке епархије Српског Патријархата. Послије Литургије сва присутна дјеца пјевала су коледарске божићне пјесмице у славу Богомладенца Христа, а посебно је је било торжествено због имандана нашем Високопресовећеном Митрополиту Амфилохију, који је дјеци отпјевао пјесму „Божић, Божић Бата“. После ручка Митрополит је са домаћинима обишао парохију Светог Преображења у Гватемала Ситијy а потом радионицу за сирочад и Универзитет за школовање сиромашне омладине. Митрополит је истог дана имао и пријем код Сиријског епископа Едуарда Агуире који је такође честитао Митрополиту Амфилохију имендан и заблагодарио на посјети. После цјелодневних активности Митрополит се вратио у манастир Свете Тројице. Долгоденствуј Високопреосвештени Владико на многаја и благаја љета!!! протођакон Владимир Јарамаз Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Последњим данима патријарх Антиохије Јован Десети посетио је Северну и Јужну Америку. То је други пут у историји, да антиохијски патријар посети Јужну Америку. У то време такође је устолничен нови антиохијски митрополит Мексика, Венезуеле, Централне Америке и Кариба, владика Игнатије (Сам'ан). Изабран је он за другог у историји антиохијског митрополита ових земља, после овогодиснеј смрти митрополита Антонија (Шедрави), који је служио овде 50 година. Верници ове митрополије су арапског и латиноског порекла. Слике са Свете Литургије одржане 5 новембра у катедрали Петра и Павла у Ciudad de Mexico. Извор и више слика

У Књижари Матице српске у Подгорици је 28. октобра 2017. године одржана промоција књиге Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија „Свети Петар Други цетињски пустињак и ловћенски тајновидац”. На промоцији су говорили Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, свештеник Миодраг Тодоровић, доц. др Душан Крцуновић и књижевник Будимир Дубак. Митрополит је казао да га радује што се Матица српска налази у центру Немањиног града, изразивши истовремено и чуђење поводом отварања српске куће. -Као да цијела Црна Гора није српска кућа, па јој сад треба стварати неку нишу. Како је рекао један од ових наших челника који је предвидио за Митрополију црногорско-приморску, за Српску Православну Цркву, предвидио је нишу, тако дакле да је онда предвиђена и ниша за Његоша. Додуше он је већ од седамседесет и које године на горем мјесту него у ниши. Ено га утамниченог од седамдесетих година до данас у зиндану оног маузолеја,- казао је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски. Подсјетивши на изјаву Мате Мештровића, да је његов отац грађењем маузолеја на Ловћену желио да афирмише црногорски идентитет, владика је рекао да у Мештровићевим ријечима има истине. – Рушењем цркве, тамничењем Његоша и замјеном тим сурогатом, на Ловћену је пројављено афирмисање једног новог идентитета, који се почео обликовати и на духовном, и на моралном, и на друштвеном, политичком, идеолошком , и философском плану, ја бих рекао посебно од времена почетка оног братоубилачког рата 1941. године, када је покренуто крваво братоубилачко коло ради стварања новог човјека, – рекао је Митрополит Амфилохије. Он је додао да су носиоци братоубилаштва у Црној Гори били борци против фашизма, и да је борба против фашизма сама по се добра али да није добро то што је антифашизам искоришћен за располућивање бића народа и бића Црне Горе. – Рушење цркве на Ловћену, обурдавање цркве на Ловћену је уствари обурдавање Његоша, оног истинског и правог. И ту започиње, и градњом маузолеја, и рушењем цркве и утамничењем Његоша, започиње један нови еон, нови период. И све што се догађало до данас, и оно што се данас догађа, то је управо плод онога што се догодило са Његошем, – рекао је Високопреосвећени Митрополит. Подсјетивши на стихове Светог Петра Другог цетињског пустињака и ловћенског тајновидца „Надање се наше закопало на Косову у једну гробницу“, владика је рекао да сва дешавања на Косову у последњих скоро 650 година, представљају заправо преломну тачку у судбини Европе и свијета. -Историографско, егзистенцијално, да не кажем и метафизичко сазнање Његошево, никада није било значајније него данас – поручио је владика. Напомињући да су већ шест пута Његошеви земни остаци премјештани, он је изразио наду да ће седми пут коначно бити похрањене у капелу која ће се вратити на Ловћен. Говорећи о књизи Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, свештеник Миодраг Тодоровић је казао да Његош заједно са Светим Савом представља константу и највећи домет српске културе. – У књизи Свети Петар Други цетињски пустињак и ловћенски тајновидац, по дару Духа Светога и његовом великом силом, као и својим личним разумијевањем, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је успио да нам јави и каже добру вијест о светости и изузетности живота и дјела свога славнога претходника на захтјевној катедри црногорских митрополита, – казао је свештеник Тодоровић. Доц. др Душан Крцуновић је закључио да је оваква књига одавно недостајала у пребогатој библиотеци стручне литературе о Његошу. -Треба ли уопште рећи да се о Његошу писало много, исцрпно, да се писало о њему као пјеснику, мислиоцу, философу, мудрацу, родољупцу, државнику, али не и као богослову, богослужитељу, пустињаку, усамљенику, монаху, молитвеном тиховатељу, мученику, пророку. Књига Високопреосвећеног Митрополита расвјетљава управо ту богословску, шта више литургијску димензију Његошевог пјесништва, која је пресудна за разумијевање како његове поетике, тако и његовог крстоносног живота, – казао је Крцуновић и додао да је управо занемаривање те димензије давало простора за самопројектујућа тумачења. – Бит Његошеве поетике почива у опиту свештеног тајновиђења очима непатворене хришћанске вјере. Његово искуство свештеног тајновиђења, бременито стваралачким могућностима преточено је у један аутентични, моћни и непоновљиви молитвено-богослужбени и славословно-евхаристијски језик поезије. Та поезија, слиједећи нашег Митрополита, уткана је у наше биће, и кроз њену оптику сагледавамо овај богосаздани свијет, себе и друге у том свијету и историји, на један дубљи, егзистенцијално обавезујући, лично саборни, или како би се рекло евхаристичан начин – рекао је др Крцуновић. Он закључује да ако би у једном даху требало изрећи општи вриједносни суд о овој књизи, онда би тај суд гласио да је она својеврсно слово у одбрану Његошеве иконе, апологија његове распете личности, односно одбрана његовог голготског живота и христоцентричног карактера његовог цјелокупног књижевног дјела које Митрополт узима у разматрање. На самом крају промоције, о књизи Високопреосвећеног Митрополита говорио је књижевник Будимир Дубак. По мишљењу Дубака носећи стуб књиге „Свети Петар Други цетињски пустињак и ловћенски тајновидац”, представља Његошево Житије. – Петар Други Петровић је нетипичан владика и хришћанин. Нису га разумјели многи грлени савременици као што га и данас више него икад не разумију и осуђују, – казао је Дубак. Он додаје да је текст Житија Митрополита Петра Другог цетињског пустињака које је написао Митрополит Амфилохија представља избрушени дијамант. – Избрушени је драгуљ који сажима судбину и дјело богоизабраног светог Његоша, толико јасно и уверљиво да нам се указује пут познања овог откровитеља и сведока истине божанске и небоземне. Књигу Свети Петар II Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац митрополита Амфилохија, највећим дијелом, чине пригодни текстови, предавања и бесједе, које је аутор изговорио или написао, посљедњих неколико година, а поводом обиљежавања двјестогодишњице рођења Петра Другог Петровића Његоша. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У суботу 21.октобра 2017.г. Његово Високопреосвештенство Митрополит Дабро-босански Господин Хризостом служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Успења Пресвете Богородице манастира Добруна. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: архимандрит Јован (Гардовић), настојатељ манастира Светог Николе у Добрунској Ријеци, Лазар (Лазаревић), ректор Српске Православне Богословије Светог Петра Дабробосанског, протојереј ставрофор Богдан Станишић, протојереј ставрофор Владимир Ступар, синђел Михајло (Боровић), синђел Кипријан (Топаловић) и јерођакон Гаврило (Ђурић). -ФОТОГАЛЕРИЈА- Животопис блаженопочившег Митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе) Фотогалерија блаженопичившег Митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе) Светој Литургији, осим свештенства митрополије Дабро-босанске, присуствовали су ученици петог разреда богословије Светог Петра Дабробосанског и студенти Богословског факултета Светог Василија Острошког из Фоче, као и начелници општина Вишеград г.Младен Ђуревић и Требиња г.Лука Петровић. Такође су присуствовали и посланик у вијећу народа г.Перо Петровић и директор хидроцентрале Вишеград Недељко Перишић, као и благочестиви народ. Његово Високопреосвештенство, у пригодној бесједи, истакао је значај архипастирског рада блаженопочившег Митрополита Николаја и његову жртву за епархије у којима је службовао, као и велику бригу и труд на утемељењу богословије и факултета у Фочи. По свршетку Свете Литургије, на гробу блаженопочившег митрополита Николаја служен је парастос. Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Хризостому саслуживали су, осим служашчих свештеника на Светој Литургији, и остали присутни свештеници. Након парастоса братија манастира Добруна припремила је трпезу за све присутне. Извор: Митрополија дабробосанска View full Странице

На славу Свештене Лавре Пећке Патријаршије - Покров Пресвете Богородице, с благословом Његове Светости патријарха српског г. Иринеја, Свету архијерејску литургију служио је Високопреосвећени митрополит г. Амфилохије - по традиционалном звању цетињских митрополита од Блаженог спомена Владике Василија Петровића Његуша - Егзарх Свештеног Трона Пећкога. Камере Острошког ТВ студија забиљежиле су величанственост свесрпског Првопрестолног Храма над којим се надвио Лик Господа и Спаса свечовјечанског Христа Панкратора. Бесједу митрополита Амфилохија преносимо са Телевизије Храм.

Саопштење МЦП: Митрополија врши искључиво Јеванђељску мисију 16. октобра 2017. - 17:05 САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ из МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ У појединим медијима у Црној Гори се већ годинама користи свака прилика да се безочно напада на Митрополију Црногорско-Приморску, Митрополита г. Амфилохија, свештенство, монаштво и Православни вјерни народ. Несумњиво је да је ријеч о организованој и оркестрираној хајци која углавном добија на интензитету пред изборе. Та хајка је у пуном јеку и ових дана, уз оптуживање Митрополита за ”језик мржње”, ”антицрногорство” и др. При томе, са својих идеолошко-националистичких разлога, нарочито они који поистовјећују Цркву са нацијом, лишавају га његове законите и канонске титуле Митрополита црногорско-приморског. Међутим, нико нема право да мијења ничија законита звања, па ни црквене титуле, а посебно нема право да мијења древну и на све четири стране свијета признату титулу Митрополита црногорско-приморског. Упорно се, а све са циљем да се Митрополија Црногорско-Приморска као кичмена мождина древне Зете и данашње Црне Горе прикаже као „окупаторска, страна и туђа Црква“, погрешно наводи титула Митрополита Црногорско-Приморског као „митрополита Српске Цркве у Црној Гори“, да би се тиме афирмисала на њен рачун некаква своја лажна ”ЦПЦ”. Циљ таквог фалсификата је да се Митрополит г. Амфилохије, родом Морачанин и Црногорац – држављанин ове Црне Горе, приказује као „окупаторски, страни и туђи Митрополит“. Скрећемо пажњу јавности, а посебно уредницима штампаних и електронских медија, да у Српској Православној Цркви постоји само један Митрополит Српске Православне Цркве, а то је Патријарх Српски – Српских и Поморских Земаља. С тим у вези, Митрополит Црногорско-Приморски није „Митрополит СПЦ у Црној Гори“, како се злонамјерно титулише у дијелу медија у Црној Гори, него само и канонски једини Митрополит црногорско-приморски који вјековима припада Пећкој Патријаршији, односно Српској Православној Цркви. Уз то, као и његови претходници на осамстогодишњем Трону Светог Петра Цетињскога, носи и историјску титулу Архиепископа Цетињског и Егзарха (чувара) Најсветијег Трона Пећкога (од 1750. године). Поистовјећивање Цркве Христове са било којом нацијом проглашено је управо на предлог СПЦ и на прошлогодишњем Светом и Великом Сабору на Криту за јерес и ”змијски отров”, који трује биће ”једне, Свете, Католичанске и апостолске Цркве”, којој припада и Митрополија црногорско-приморска, као вјековна Епархија Пећке Патријаршије. Митрополија, као и Црква уопште којој ништа што је људско није туђе, посебно указује онима који је и због тога блате, да у чину обезбјеђивања смјештаја, исхране, здравствене заштите и превоза од манастира до Вишег суда у Подгорици за окривљене у једном судском поступку нема и не може бити никаквог „притиска Цркве на Суд и мијешање у рад Суда“. Обавјештавамо јавност да су се притворени држављани Републике Србије, којима се суди у Вишем суду у Подгорици, преко својих бранилаца обратили Митрополији и Митрополиту г. Амфилохију са молбом да им се омогуће смјештај, исхрана, здравствена заштита и превоз до Вишег суда до завршетка судског поступка. Ријеч је о људима који у Црној Гори немају ни куће ни кућишта, а ни прихода из којих би те трошкове подмирили. Отуда је гест Митрополије искључиво људски и хришћански и може бити остварен само уколико Виши суд у Подгорици, на основу законских прописа и испуњених услова, донесе одлуку да се окривљени бране са слободе. Ријеч је о правној тековини која се вјековима омогућава свима, али је појединима у Црној Гори проблем уколико Црква у оквиру своје духовне мисије помаже невољнима не прејудицирајући при том ничију кривицу. Окривљени у било ком судском поступку имају право на бригу и старање од Цркве било вани или у затвору, од како је свијета и вијека. Свако је, па и Црква, дужан да поштује претпоставку невиности док се не докаже супротно. Црква је дужна да брине и о онима и који се налазе на издржавању казне. И то Митрополија чини вјековима и чиниће и даље. Бринули смо и бринућемо и даље о свим затвореницима без обзира на њихова увјерења и кривицу. То је јеванђељска богочовјечанска обавеза Цркве коју поштују и подржавају сва здрава европска законодавства. Митрополија Црногорско-Приморска, без обзира на критике, критичаре и њихове интересне и идеолошке доживљаје Цркве и њене мисије, нема право да остане глува на људску муку и патњу, а посебно оних који се на законит и легитиман начин боре да докажу своју невиност пред судском влашћу у Црној Гори. © 1219-2016 Православна Митрополија Црногорско-Приморска

Новопрестављени Митрополит видински Дометиан, сахрањен је данас у Видину. Опелом је предстојао Његова Светост Патријарх бугарски Неофит уз саслужење мноштва Архијереја и свештенства Бугарске Православне Цркве и других помесних Цркава. На опелу и сахрани почившег Митрополита Дометиана саслуживао је и Његово Преосвештанство Епископ тимочки Иларион (Српска Православна Црква). Опширније можете прочитати на интернет страници видинске митрополије. Фото: Видинска митрополија View full Странице

Митрополија дабробосанска, обавјештава сву пуноћу Цркве Божије, да ће се у Недељу 03. септембра 2017. године у храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву - Саборна црква, обавити свечано устоличење и увођење у трон Митрополита дабробосанских 61. по реду Митрополита дабробосанског Господина Хризостома. Свету Архијерејску Литургију са почетком у 09:30 часова служиће Његова Светост Патријарх српски Господин Господин Иринеј уз саслужење Архијереја и свештенства Српске Православне цркве и других помјесних цркава. Животопис Митрополита дабробосанског г. Хризостома Благодарни Господу за достојног насљедника блаженопочившег митрополита Николаја, свештенство и народ Дабробосанске митрополије од срца и са синовском оданошћу честитамо. Долгоденствуј, Високопреосвећени Владико на многаја и благаја љета! View full Странице

Владика Хризостом: У цркви нема раскола, Дарвин остаје теорија Владимир МИТРИЋ | 11. јун 2017.http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:669872-Владика-Хризостом-У-цркви-нема-раскола-Дарвин-остаје-теорија Митрополит дабробосански о контроверзној петицији о еволуцији коју је подржао део свештенства, о нашем народу у БиХ, Валентину Инцку, имовини СПЦ... Фото Епархија зворничко - тузланска У ЦРКВИ није настао, не дао Бог, никакав расцеп по питању различитих ставова о Дарвиној теорији о настанку човека, али се десила једна ненаучна несмотреност. Не знам зашто се то догодило и чиме су одређени професори Богословског факултета били изазвани да се тако изјасне. Ја верујем и учим онако како верује и учи једна света, саборна и апостолска црква. Надам се да је јасан наш став. Дарвинова теорија је теорија, а не научна доктрина. Овако, за "Новости", говори нови митрополит дабробосански Хризостом о бури насталој у јавности поводом контроверзног апела групе теолога поводом захтева за ревизију теорије еволуције у српским школама. У првом интервјуу откако је на челу митрополије у Сарајеву, владика Хризостом наглашава да је "такозвана Дарвинова теорија еволуције вековима многима камен спотицања", зато што наука није дала одговоре на многа отворена питања. - Тиме је остављен слободан простор за теорије и претпоставке. У тај амбис упао је и Дарвин са својом теоријом еволуције, које се сада и научници и ненаучници држе као пијани плота. Црква је увек веровала и верује онако како је богооткривено и записано светим пророцима и оцима, а то значи да је човек створен по слици и прилици Божјој, да га Бог сазда од земаљског праха и дуну у њега Дух живи и човек постаде душа жива. Због тог и таквог сазданог човека и његовог спасења, оваплотио се сам Син Божији. * Много је отворених питања на подручју Митрополије на чијем сте сада челу, од враћања црквене имовине, преко положаја сународника и цркве у Федерацији БиХ...? - Добро сте споменули прилике и околности које владају у Федерацији. Али то ме не обесхрабрује. Напротив, то ме инспирише да се сав посветим Цркви и њеном народу. Знам да је преостало мало православних Срба у Федерацији. Али управо они заслужују наше поштовање, нашу посвећеност њиховој жртви и трпљењу. Борићу се да све прогнане и расељене повежем са њиховим завичајем, да успоставимо њихов посебан однос према свом завичају, као што сам то урадио у Епархији бихаћко-петровачкој. То изискује лични пример посвећености ономе што се зове суживот и људскост. ИДЕМ ТАМО ГДЕ ЈЕ НАЈТЕЖЕ * ДА ли сте очекивали да ће Свети архијерејски сабор СПЦ баш вас изабрати за митрополита дабробосанског? - Нисам очекивао овај избор јер сам знао за кандидатуру других за ово узвишено место служења. Чињеница да сам само пре четири године дошао на трон Епархије зворничко-тузланске ишла је у прилог томе да не будем предложен, а самим тим нити биран. То је велика ствар да Црква преко свог Сабора епископа има и исказује своје поверење према мојој маленкости и шаље ме тамо где је најтеже. Тако је било и 1991. године када сам изабран за Епархију бихаћко-петровачку и 2013, када сам изабран за епископа зворничко-тузланског. * Има ли простора да се утицај СПЦ оснажи на добробит нашег народа у БиХ? - Увек постоји шанса за боље и више. Бог даје и благосиља, а ми људи то морамо препознати и радити на томе. Кад кажем радити, онда управо тако и мислим - радити са посвећеношћу да то што радиш и успе. Примарни задатак мене као митрополита биће брига за сваког човека, не само у Федерацији, већ и у Републици Српској. Други део нашег посла биће брига за оно што је народ, односно што је жива Црква Божија створила кроз векове у Сарајеву и целој Митрополији. А српски народ сарајевске, односно дабробосанске митрополије створио је много и то се мора и сачувати и унапредити. Борићемо се за то. * Често се у јавности спомињу ваши добри односи са делом домаћих политичара, али и са међународним, међу којима је и Валентин Инцко, високи представник међународне заједнице у БиХ? - Моји односи са Инцком датирају из времена док је био амбасадор Аустрије у Сарајеву. Тада смо се упознали, боље рећи тада сам упознао финог, племенитог и доброг човека, највећег добротвора нашег Богословског факултета у Београду, великог доброчинитеља наших манастира, као што је Жича и др. То што је он био онда државни дипломата Аустрије, а потом високи представник УН и ЕУ нема никакве везе. Ја сам упознао човека и то је за мене главно, а све друго је служба. Ја сам се лично уверио у добре намерне господина Инцка. Ја на њега не гледам и не судим о њему очима политичара, ваћ властитим очима. Са носиоцима власти у Српској моји односи су коректни, а што се пак тиче односа према властима у Федерацији, не могу рећи да они и не постоје последње четири године. Сада ћу успоставити нормалну комуникацију са властима Федерације, али и са заједничким органима власти БиХ... * Шта остављате свом наследнику на трону Епархије зворничко--тузланске? - Остављам му најбољу епархију - са најбољим свештенством и народом, стотине цркава и десетине манастира са монаштвом. Остављам - мир, ред и поредак. Митрополит Хризостом и Валентин Инцко НАРОД ЈЕ БОГАТСТВО ЈЕДНЕ ЕПАРХИЈЕ * ИМА ли зле намере у тврдњи оних који кажу да је Епархија зворничко-тузланска најбогатија у СПЦ? - Епархија зворничко-тузланска је велика и сређена. Она је и најмногољуднија епископија СПЦ у БиХ. Не могу директно одговорити на ваше питање из два разлога. Прво, било би некоректно према другима да као епископ своју садашњу епархију промовишем да је најбогатија. Друго, богатство је релативна материјалистича категорија и то није параметар по којој би се могле равнати епархије. Она псаламска песма коју певамо на вечерњу каже - "богати осиромашише и огладњеше, а они који траже Господа неће бити лишени ниједнога добра". Дакле, и материјално најбогатији постајали су сиромашни, просјаци и гладни, али народ, као што је народ епархије зворничко--тузланске, иако сиромашан, увек је тражио Господа и зато га Господ никад није лишавао ниједнога добра. Дакле, Епархија зворничко-тузланска је богата вером и љубављу њених епархијана. View full Странице

Његово Високопреосвештенство г. Хризостом (Јевић), изабрани Митрополит дабробосански, рођен је 4. марта 1952. године у Вођеници код Босанског Петровца од родитеља Николе и мајке Росе, рођене Радошевић. Основну школу са одличним успјехом и примјерним владањем завршио је школске 1966/67. године. Још као ученик основне школе јавно је исказао за оно вријеме ''непримјерену'' намјеру да ''учи за попа''. На питање зашто је то изговорио пред наставником и ученицима, који су због тога прасли у смјех, врло често каже: -Ни сам нисам знао зашто сам то рекао. Вјероватно је то била воља Божја и призив Божји. Али, његова одлука да ''учи за попа'' наишла је на противљење у његовој породици, што је резултирало једногодишњим паузирање у његовом редовном школовању. Школске 1968/69. године уписао се у петоразредну Богословију у манастиру Крки, коју је са одличним успјехом окончао школске 1973. године. Као ученик Богословије био је активан у хорском пјевању и фолклорној секцији и другим манифестацијама које су тада биле актуелне у овој знаменитој Богословији. У петом разреду Богословије испомагао је протојереју Марку Андровићу у вођењу хора Богословије. Још као ученик 4. разреда Богословије примио је монашки постриг. Замонашио га је блажене успомене Владика далматински Стефан Боца, на бденију уочи празника Рођења Пресвете Богородице (Мале Госпојине), 20. септембра 1971. године давши му на монашењу име Хризостом. У чин ђакона (јерођакона) рукоположен је на Крстовдан, 27. септембра 1971. године, а у чин презвитера (јеромонаха) у манастиру Крки 10. јуна 1973. године. Рукоположио га је тадашњи Епископ далматински Стефан Боца. Године 1973/74. године служио је војни рок у Краљеву у касарни на Јарчујаку из које је како сам каже ''врло често 'шмугнуо' у манастир Жичу''. И поред свих проблема које је као свештеник имао у тадашњој Југословенској народној армији (ЈНА) са великим задовољством се сјећа проведених тренутака у манастиру Жичи са блажене успомене Владиком жичким Василијем који му је био и остао узор у сваком погледу, затим сусрета у манастиру Жичи са Светим авом Јустином (Поповићем), проведеним сатима са жичким старцима данас већ покојним Доситејем и Герасимом, који су му били велика подршка у тим тешким војничким мјесецима. Године 1974. након одслужења војног рока постављен је за секретара Црквеног суда у Епархији далматиснкој у Шибенику. Благословом владике Стефана уписао је ванредне студије теологије у Београду на Богословском факултету, али је због обавезе у Епархији далматинској и парохији скрадинској коју је по показаној потреби опслуживао прекинуо ванредно студирање на Богословском факултету у Београду. Већ 1975. године Свети Архијерејски Синод га, на препоруку владике Стефана, упућује на редовне студије теологије у Букурешт, Румунија, али тамо због политичких разлога (инфорбировска афера Дапчевић) никада није отишао. Благодарећи тој ''афери'' крајем јануара 1976. године владика Стефан га шаље у Солун, Грчку, ради учења грчког језика и припрема за успис на редовне студије теологије на Аристотеловом универзитету у Солуну. На Теолошком богословском факултету у Солуну студира од 1976. до 1980.године. Дипломирао је са одличним успјехом у новембру 1980. године. Од 1978. до 1979. године у два наврата пратио је курсеве француског језика у Паризу, Француска. За сво вријеме студирања у Солуну редовно је одлазио на Свету Гору Атонску и боравио прије свега у манастиру Хиландару и другим светогорским манастирима. Посебно је био духовно везан за старца Никанора (Савића), тадашњег првог епитропа хиландарског и старца. Од њега је много научио, а молитва старца Никанора била је да послије завршених студија остане у Хиландару. Његову молбу и жељу тада млади јеромонах Хризостом је осјетио и прихватио, па је одмах по положеној заклетви на крају студија отишао у Хиландар. Одлуком стараца манастира Хиланара уписан је у монахологиј намастира Хиланрада и примио послушања ефимериоса (служашчег јероманаха) и секретара манастира за грчки језик. Међутим, због инсистирања тадашњег Владике далматиског Николаја (потоњег Митроплита дабробосанског) да се врати у манастир Крку и да буде наставник у тамошњој Богословији почетком 1981. године јеромонах Хризостом се вратио у свој постриг манастир Крку у којој је од септембра 1981. до септембра 1991. године био наставник, васпитач, главни васпитач, манастирски економ, гостопримник, кустос новоотворене ризнице манастира Крупе (1987/88), администратор парохија ђеврсачке, скрадинске и брибирске.. Дана 23. маја 1991. године Свети Архијерејски Сабор изабаро га је за првог Епископа новоосноване (1990.) Епархије бихаћко-петровачке, а устоличен је одлуком Светог Архијерејског Синода 4. августа 1991. године у храму Светог Саве у Дрвару из разлога што је Катедрални храм у Босанском Петровцу био у фази реконструкције. Административно Епархију бихаћко-петровачку примио је 22. августа 1991. године од дотадашњег администратора Епископа далматинског Николаја Мрђе. Дошао је на епархију буквално без игдје ичега и народским језиком речено ''голу ледину''. То га није обесхрабрило. Имао је вјеру у Бога и повјерење у своје епархиоте. На Епархији бихаћко-петровачкој остао је пуне 22 године (1991- 2013). Оставља се историји и историчарима да изучавају и пишу шта се све дешавало у овом периоду његова живота, као и то шта је све владика Хризостом учинио у овој епархији и под каквим условима и околностима. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, дана 1. јуна 2013. године, на упражњену катедру Епископа зворничко-тузланских изабран је досадашњи Епископ бихаћко-петровачки Хризостом. Дана 13. јула 2013. године, владика Хризостом је устоличен у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Бијељини. Чин устоличења обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Устоличењу владике Хризостома присуствовале су многе личности из јавног живота Републике Српске, епископи и свештенство многобројних епархија Српске Православне Цркве, као и представници других вјерских заједница. После четири године архипастирског рада у Епархијом зворничко-тузланској, одлуком Светог Архијерејског Сабора 24. маја 2017. године владика Хризостом изабран је за Миторполита дабробосанског. На трону Митрополита дабробосанских, наслиједиче блаженопочившег митрополита Николаја, као 61. по реду архијереј на трону од оснивања Митрополије 1220. године од стране Светог Саве. Благодарни Господу за достојног насљедника блаженопочившег митрополита Николаја, свештенство и народ Дабробосанске митрополије од срца и са синовском оданошћу честита и кличе: Долгоденствуј, Вископреосвећени Владико, на многаја и благја љета! Извор: Митрополија дабробосанска Актуелно Епархијске вести View full Странице

Новчана помоћ митрополита Амфилохија Исламској заједници за Боку и Будву петак, 12. мај 2017 Извор: Танјуг Митрополит црногорско-приморски Амфилохије одлучио је да новчано помогне рад Исламске заједнице за Боку Которску и Будву, у Црној Гори, што је још један од примера добре сарадње две велике верске заједнице, Срспке православне цркве и Исламске заједнице у тој држави. Према писању агенције Анадолија, благослов за новчану донацију митрополит Амфилохије дао је у манастиру Острог, месту од велике важности за православне, али и вернике других конфесија који га походе, а о чијем значају сведочи и да је игуман старешина манастира управо сам митрополит црногорско-приморски. Митроплоит Амфилохије (архивска фотографија) "Владикин чин је сигурано искрен и добронамеран и ја сам му веома захвалан на томе", рекао је Хусеин Хоџић, имам у Тивту и председник Меџлиса Исламске заједнице за Боку Которску и Будву. Истиче да његови контакти, познавање и сарадња са Српском православном црквом у Црној Гори, а посебно са митрополитом Амфилохијем траје непуних десет месеци. "Мисли да смо ретки представници различитих конфесија без обзира на међусобно различит хијерархијски ниво успели да вратимо међусобно поверење. На сигурном смо почетку и путу да истински развијемо сарадњу за корист и добробит суживота у Црној Гори и шире. Ово посебно нека чују они који су пуни уста и приче говорећи о лажима да хоће да развијају добре међусобне, међуконфесионалне односе", рекао је Хоџић. Додао је да му је жао што медијски није била попраћена досадашња међусобна сарадња и контакти у Црној Гори, где је како истиче, имао прилику да упозна све патријархе света које је митрополит Амфилохије позвао у Бар прошле јесени и где је био један од гостију. "Има пуно простора које нажалост водеће међуконфесионалне заједнице, људи њихови, челници, не користе", навео је Хоџић. Наглашава да њихови контакти, сусрети и сарадња који трају десет месеци и сматра да су били сигурно "богати". "Та сарадња је сигурно до овога свега и довела, до једног финала. Овај владикин чин је ја сам сигуран врло искрен и врло добронамеран. Пратио сам он чему смо разговарали у нашим ранијим сусретима, кроз литургије, кроз Божићне академије, освештавање храмова, кроз намеру владике да позове породицу потомка из Француске чији је отац одбио да руши гробницу на Цетињу и позив том човеку да му у знак захвалности уручи највећи златни орден који има Српска православна црква", навео је Хоџић. Према томе, додао је, православна црква је отворена је за сарадњу, али како је оценио, "ми то не видимо". "Ми смо слепи, ми само причамо ко је кога јуче убио. То је проблем. Владикин чин је добронамеран и искрен, и оно што сам ја овде видео, и ја са њим сарађујем наравноправној основи. Препоручујем топло да се уозбиљимо сви", закључио је ефендија Хоџић.

Позивамо вас, да у среду, 17. маја 2017. године, у 20 часова, у крипти Храма Св. Саве (Крушедолска 2/А) присуствујете предавању на тему „Видовданска етика и Косовски завет“. О овој теми говориће: Његово Високопреосвештенство, архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски, г. Амфилохије Предавање се одржава у организацији Храма Св. Саве на Врачару и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке. Улаз је слободан. https://www.facebook.com/events/1541146169290578/ http://sozbg.rs/dogadjaj/mitropolit-amfilohije-vidovdanska-etika-kosovski-zavet/

-У основи, ја радим исто оно што је раде и други епископи у Хрватској, као и мој претходник, блажене успомене митрополит Јован. Сви ми заједно, владике Фотије, Герасим, Јован, наш доајен, епископ осечко-пољски Лукијан, свако на свој начин, у складу са од Бога дарованим нам талантима, истрајно говоримо о миру, као врхунској вредности, како личног и породичног живота, тако и међу народима, подсећа Митрополит загребачко-љубљански Порфирије у интервјуу за Васкршњи број Политике. Како ће бити прослављен Васкрс у Загребу? Неретко се на пријемима које организује Митрополија загребачко-љубљанска, осим тамошњих Срба и православаца, окупи и друштвена и политичка елита Хрватске. Пре свега желим да Вам захвалим на могућности да се о Васкрсу обратим читаоцима „Политике“. Ову могућност схватам, пре свега, као знак да српском друштву, чији је „Политика“ најбољи одраз, постоји интересовање за живот Српске Православне Цркве, односно српског православног народа у Републици Хрватској, за наше виталне интересе. Овогодишњи празник Васкрсења Христовог, из моје перспективе, одликује и то што га истовремено прослављају сви хришћани света: православни, католици, протестанти. Тако ће бити у Загребу, у целој Хрватској и у Словенији. Сви заједно доживљавамо и прослављамо најдубљу тајну људске егзистенције: победу живота над смрћу! Стога, понекад ми се чини, да ни о чему другом не треба ни говорити, осим о Васкрсењу Христовом. Или другачије: било о чему да говоримо, у крајњој линији, показује наш однос према чињеници да је Христос својим васкрсењем победио смрт, да људска егзистенција па и историја није само пресипање из шупљег у празно, такође није ни есхатолошка црна рупа, него радост осмишљеног човека у Богочовеку Господу Исусу Христу. Зато је хришћанска Пасха празник над свим празницима, јер је Син Божји победио смрт и самим тим осмислио људску егзистенцију. Истовремено, на посредан начин и заједничка, прослава Васкрсења Христовог, представља видљиви знак наде света да ће, упркос изазовима и искушењима, глобалним и личним, у сваком случају егзистенцијалним, тријумфовати цивилизација љубави над цивилизацијом егоцентризма. За Васкрс, не организујемо пријем јер су у Загребу, који је седиште наше Митрополије, тог дана сви у својим црквама и са својим породицама. У другим пригодним приликама са радошћу организујемо пријеме и друга окупљања на којима пре свега буду наши пријатељи, а међу њима и они које називате друштвеном и политичком елитом Хрватске. Таквим окупљањима се радујем јер наша заједница не живи под стакленим звоном изолационизма, него настоји да буде интегрални и креативни део како хрватског тако и словеначког друштва. Ми смо грађани европских држава које имају дугу културну и духовну традицију. Стога је природно и неопходно је да комуницирамо са највиталнијим њиховим представницима. Човек је предодређен да као зоoн политикон припада одређеном колективитету, па зато Аристотел у „Политици“ тврди да ван граница полиса живе само богови и звери. Унутар различитих религијских заједница постоје они који себе виде као мале богове, који заправо презиру заједницу у којој живе. То је типичан секташки став. Али, са друге стране, у хрватском друштву постоје, не држећи се дословно поменуте Аристотелове категоризације, на срећу групице и појединци који би желели да српску заједницу у Хрватској изопште из друштвеног контекста. Дакле, нисмо богови, а нисмо ни звери. Српска заједница у Хрватској баштиник је демократског начина мишљења и деловања, парламентаризма, плурализма, основних принципа демократског друштва на којима се од од антике до данас базирала демократија, а то су слобода и исономија, тј. једнакоправност. Стога, са позиције слободе и једнакоправности, заједно са свештеницима и верујућим народом, настојимо да сарађујемо са свима који имају потеницијал да друштво учине хуманијим. По доласку у Загреб, постали сте права медијска звезда због миротворних и често неконвенционалних изјава. Да ли, после две године, истрајавате на мисији помиритеља? Утисак да сам постао, како кажете медијска звезда је погрешан. Он, претпостављам, осликава Вашу жељу и жељу наше добронамерне јавности да православна заједница у јавном животу Хрватске буде представљена на начин који одговара данашњем медијском изразу. У томе се трудим, али не знам да ли сам успешан. У основи, ја радим исто оно што је раде и други епископи у Хрватској, као и мој претходник, блажене успомене митрополит Јован. Сви ми заједно, владике Фотије, Герасим, Јован, наш доајен, епископ осечко-пољски Лукијан, свако на свој начин, у складу са од Бога дарованим нам талантима, истрајно говоримо о миру, као врхунској вредности, како личног и породичног живота, тако и међу народима. Ја се првенствено трудим да имам мир у себи што, морам признати није лако. Када имам мир у себи могу и другима да говорим о миру. Понашам се какав и јесам, не верујем да сам медијска звезда, али природно је да будем отворен и транспарентан, да ме саговорник прихвати и да ми верује. Мир није само нека метаисторијска и есхатолошка стварност ван нас, него је вредност која нам је сада задата да радимо на њој. Недавно сте изјавили да је Фројдова теорија о нарцизмима малих разлика потврђена у српско-хрватским односима. Да ли односе два комшијска народа треба да решавају духовници или психијатри? Политичарима тај посао слабије иде. И овако тешке проблеме треба зачинити дозом хумора што Ви, иначе успешно радите. Свакако тврдим да „нарцизам малих разлика“ јесте велика препрека разумевању и сарадњи хрватског и српског народа и две државе кад год се у циљу показивања посебности и самосталности упорно инсистира на разликама које су, тврдим заиста мале, а прећуткује се или скрива и од самога себе огромно заједничко искуство и егзистенцијално и историјско креативно прожимање и богатство. Занимљиве су, донекле и потресне реакције на актуелну иницијативу о заједничком језику. Без обзира на то што нико не спори право да свако језик назива именом свог народа, (што је када је реч на пример о тзв. црногорском језику, крајње дискутабилно), нема сумње да су реакције са становишта националног идентитета разумљиве. Али ако у светском контексту, у међународној комуникацији на свим нивоима, чак и на глобалној књижевној сцени, језици бројно великих народа: немачки, француски, губе значај, наши нарцизми су донекле и трагикомични. О томе како ја видим однос српског и хрватског народа, радо ћу цитирати патријарха српског Јосифа Рајачића: „Србљи и Хрвати најближа су браћа међу собом, али је опет сваки народ имао и своје особито име...Србљи имаду своју, а Хрвати своју историју...; Србљи имају своју източну, а Хрвати своју западну Цркву...свој језик. Ако дакле Србљи и Хрвати и јесу најближа браћа, ипак они нису један исти народ. Када помињем ову разлику не чиним то да бих ове народе међусобно отуђио, него управо да их у том пријатељском односу утврдим као браћу...“. Додаћу, из личног искуства и ово: до доласка у Митрополију загребачко-љубљанску, нисам се дубље бавио темом српско-хрватских односа. Негде првих месеци о теми мира разговарао сам са амбасадорком Француске. Усвојио сам тада њено становиште да уколико постоји политичка воља лако може доћи до мира и решавања свих актуелних проблема. Сада видим да сам, можда, ишао линијом мањег отпора. Наш патријарх Иринеј недавно је истакао незаменљиву и кључну улогу верских вођа у успостављању трајног мира. Наравно, неопходна је политичка воља, или како Патријарх каже: „Одговорност политичара је велика, али треба им наша помоћ, помоћ бискупа и епископа, чија реч о миру дубоко остаје у срцима верника“. Мучи ли Србе у Хрватској националистичке провокације екстремних десничара и недовољно остваривање мањинских права, или егзистенцијална питања и тежак социјални положај? Имам утисак да Хрватска корак по корак улаже напоре да превазиђе карактеристикe постконфликтних друштава. То нас све охрабрује. Инцидената, на жалост, има још увек. Српско национално веће је у 2016. години регистровало 331 случај различитих облика насиља и дискриминације према православним Србима. Ради се о пописаним, регистрованим случајевима. Колико је нерегистрованих, Бог зна. У таквим околностима теже нас погађају и економски проблеми и недостаци. Лично ме брине и неизвесност око „Агрокора“. Хиљаде људи, не само у Хрватској, него и у Србији и другде, на различите начине егзистеницијално је зависно од ове компаније. Заиста се надам да ће пре свега Влада Хрватске, али и Влада Србије, међународни кредитори и сви други имати добру вољу уз знање и стрпљење да живот и запослење обичних малих људи не буду доведени у питање. Можете ли нам рећи више о животу Православне гимназије „Кантакузина Катарина Бранковић“? Она није само образовна установа и резиденција Митрополита, већ и место одржавања бројних културних догађаја. Колико тај простор на Светом Духу постаје препознатљива тачка у Загребу? Свако питање о Гимназији ме обрадује, не само зато што је она део мог свакодневог живота, већ и зато што ме потсети на њеног оснивача, покојног митрополита Јована. Како је једном рекао Владика бачки Иринеј, попут Аристотела који се, када су престали антагонизми суседних полиса, пред крај свог земног живота вратио у Стагиру и основао Лицеј, митрополит Јован се вратио у свој Загреб и основао Православну Гимназију. Визија и циљ његовог животног дела су далекосежни: укључивање младих православних Срба у живот хрватског друштва. Културни догађаји које организујемо у здању на Светом Духу намењени су пре свега гимназијалцима, али и афирмисању школе у културном животу главног града. Истакао бих и нешто, за наше време несвакидашње; наиме, једанпут месечно неформално се окупља у гимназији нас између тридесет и четрдесет пријатеља, усуђујем се рећи интелектуалаца различитих профила и погледа на свет, новинара, философа, социолога, психолога, лингвиста, уметника, теолога, верника, атеиста, агностика… Сваки пут у пријатељској атмосфери разговарамо, размењујемо мишљења на неку од актуелних или такозваних вечних тема. Пре неки дан смо имали више од три сата врло интересантан разговор на тему односа вере и неверовања, вере и знања. У Србији је мање познат живот Српске Цркве у Словенији. Колико тамо има храмова и колико је њихово присуство важно за Србе који тамо живе? Пре свега морам да истакнем да Српска Православна Црква и њени верници, који се налазе ван своје матице, понајвише уживају све благодати слободе савременог цивилизованог света у Словенији, земљи утемељеној у духу европске демократије. О историји Срба у Словенији заиста се недовољно зна. Првих две стотине српских породица је у Словенију дошло из Смедерева, у 14. столећу, заједно са деспином Катарином Бранковић, која се удала за грофа Урлиха Цељског. Срби, потомци ускока, од давнина живе у Белој Крајини, граничном подручју са Хрватском. Тамо имамо храмове у Бојанци и Милићима. Најзначајнији је дивни и велики храм у Љубљани, посвећен Светим Кирилу и Методију. Уз њега је подигнут и модеран културни и конгресни центар са две велике дворане, просторијама за верску наставу, галеријом. Предстоји нам значајан посао да овај духовни центар буде искоришћен на прави начин. До Другог светског рата имали смо велике цркве у Цељу и Марибору, али оне су срушене од нациста. Планирамо да поново подигнемо храмове у ова два велика града. У већини места богослужења се обављају у римокатоличким храмовима. Осећам обавезу да и овог пута, на томе јавно захвалим браћи словеначким бискупима и свештеницима. Данас највећи део нашег народа у Словенији чине Срби из Босне, који су у потрази са послом, тамо засновали дом. Језици нам нису толико различити као што се чини, тако да код деце већ имамо проблем некоришћења српског у међусобној комуникацији. Кроз верску наставу трудимо се да не забораве и матерњи језик. Са задовољством морам истаћи да су Словенци отворени за православни начин мишљења и живота. То, поред осталог илуструје и чињеница да сам недавно био позван да говорим на тему поста у њихову Академију наука и уметности. Користим ову прилику да обавестим јавност да ћемо, ако Бог да ускоро основати и један манастир у Словенији. Колико је рад Мешовите комисије за дијалог о Степинцу утицао на односе две Цркве и да ли би се тај утицај могао назвати позитивним на било који начин? Може ли се, када је Комисија стигла негде на половину пута у свом раду, говорити о томе шта ће бити резултати њеног рада, који су циљеви постигнути? Од дијалога, ако је искрен и истинољубив, не може бити штете, него само користи. Верујем и да је Папа предлогом за оснивање Мешовите комисије за дијалог о кардиналу Степинцу управо очекивао такав дијалог. Са таквих позиција ми и радимо у комисији. Ни сам нисам сигуран да ли смо на половини рада. Многа, кључна питања и периоди још нису разматрани. Резултат је, још увек, неизвестан. Ми не знамо какву ће одлуку Папа донети. Као што Патријарх рече, каква год да буде, католике ће обавезивати, а ми ћемо бити задовољни или незадовољни. На самом крају, можете упутити честитку верницима за Васкрс. Свима честитам тријумф љубави Божје у односу на човека, празник победе живота над смрћу! Дај Боже да Васкрсењем Христовим сви загрлимо једни друге, да превазиђемо сукобе, непријатељства, да разумемо једни друге, да праштамо и тражимо опроштај како бисмо радосно клицали: Христос васкрсе – Ваистину васкрсе! *Напомена: Интегрални текст интервјуа преузет са интернет презентације Митрополије загребачко-љубљанске Интервјуи |

View full Странице

Према писању портала Credo.ru, у Недељу православља, 5. марта ове године, познати теолог, протопрезвитер Теодор Зисис, најавио је са амвона, проповедајући у својој цркви, да ће престати да помиње на литургији свог надлежног Митрополита Антима солунског. Photo: impantokratoros.gr Иако вишедеценијски активни учесник екуменског покрета, још од осамдесетих година прошлога века, отац Теодор је постао један од највећих, најотворенијих и најутемељенијих критичара екуменизма. Недавно је јавно критиковао тзв. Свеправославни сабор, одржан у јуну 2016. године на Криту, како пре, тако и после његовог сазивања. У своме критиковању Сабора, он се претежно фокусирао на текст “Односи Православне цркве с остатком хришћанског света”, тврдећи да када се Црква сабира да искаже своје догматско самопоимање, она не сме да користи термин “црква” за било коју другу конфесију, него мора да говори искључиво о једној Цркви, онако како је исповеда Никео-цариградски Символ вере. У новембру 2016. године, Његова Свесветост Патријарх цариградски Вартоломеј позвао је Архиепископа атинског Јеронима да устане у одбрану докумената Критског сабора и да угуши критицизам против њих, упозоравајући да ће прекинути литургијско општење са оним појединцима који буду јавно критиковали Сабор, после чега је Митрополит солунски Антим наложио оцу Теодору да обустави све своје критике на рачун Сабора. После периода проведеног у молитви и расуђивању, отац Теодор је увидео да му његова савест неће дозволити да ћути о ономе што види као опасност за Цркву, зато је одлучио да одговори прекидањем помињања (на литургији) свог надлежног епископа, истичући да се митрополит недвосмислено “показао гологлавим”, односно открио своју усаглашеност с јересју екуменизма, прихватањем Критског сабора и својим инсистирањем да његове (саборске) одлуке буду свецрквено прихваћене, на заседању Светог синода, одржаног од 23. до 26. новембра 2016. године. Изразом “гологлав” отац Теодор је алудирао на 15. канон Прводругог сабора одржаног у Константинопољу 861. године, коме је присуствовало 318 Светих отаца, укључујући и Светог Фотија, константинопољског патријарха, који дозвољава свештенику да престане да помиње епископа који “јавно проповеда јерес и откривене главе (неприкривено) то у цркви учи” . Канон напомиње да ово “ограђивање” није чин раскола, него хвале вредан чин одбране Светог православља. Отац Теодор је такође изјавио да се Критски сабор не може оправдати, јер није ни свет, ни сабор, нити изражава пуноту догматске свести Цркве. Он је затим, директно наводећи 15. канон, објавио да ће у Недељу православља, када Црква прославља своју победу над душепогубним јересима, престати да помиње свога епископа, пошто не би био у стању да истовремено прославља све велике светитеље који су се борили против јереси и поштује епископа, за кога верује да је пао у јерес. Његова најава је наишла на овације и одобравање верника. Отац Теодор и још један солунски свештеник, отац Николас Манолис, који је такође престао да помиње епископа, позвани су на црквени суд и прети им опасност да буду лишени свештеничког чина. У својој објави отац Теодор је позвао Митрополита Антима да се придржава 15. канона Прводругог сабора, те да њему (оцу Теодору) омогући да настави са својим радом. Треба имати на уму да међу критичарима Критског сабора постоји неслагање око тога како и шта даље. У јануару је Митрополит Јеротеј (Влахос), један од најугледнијих православних епископа и теолога данашњице, изрекао неколико веома тешких оптужби на рачун Сабора, али истовремено позвао остале да не прекидају општење са својим архијерејима. https://hronograf.net/2017/03/15/poznati-teolog-protoprezviter-teodor-zisis-prestao-da-pominje-mitropolita-solunskog/