Претражи Живе Речи Утехе

БОЖИЋНА ПОРУКА МИТРОПОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Г. ЈОАНИКИЈА О БОЖИЋУ 2023/2024. ГОДИНЕ Засијао јеси, Христе, од Дјеве, разумно сунце правде, и звијезда показа те смјештеног у пећини, несмјестиви. Ево благовијести над благовијестима! Ево радосне вијести од Бога, с неба! Ево рођења које анђелски хорови прослављају! Ево дјетета коме се мудраци са истока клањају и приносе дарове као Спаситељу свијета! Својим очима гледају надприродно од Дјеве Марије рођенога. Пастири витлејемски по анђелској ријечи оставише своја стада и похиташе да се поклоне ономе који је дошао да буде Пастир над пастирима. Јосиф обручник, задивљен вишњим тајинством, благодари Богу који га је почаствовао да буде чувар Дјеве и Богомладенца. Чувар онога који се од доласка у овај свијет јавио као Спаситељ душа људских. Анђели на небу и људи на земљи заједно славе. Сложно, умилним гласовима пјевају Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Благодаре ономе који једини може да измири завађене, да дарује мир и спокојство људима и народима у овом свијету. Када се сјећамо свих незаборавних догађаја који су пратили рођење Христово не враћамо се у прошлост него их доживљавамо као садашњост. Спасоносни догађаји имају вјечну вриједност и вјечно дејство. По Божјој милости и ми смо, Хришћани овог времена, свједоци Христовог рођења. Прослављајући овај Празник радујемо се као што су се обрадовали мудраци са истока и пастири из поља витлејемског. Велику свечаност Празника доживаљавамо као учесници светих богослужења и непосредно је окушамо кроз тајну над тајнама, кроз свето причешће на божанственој празничној литургији. Тајна Божје љубави, посвједочена рођењем Христовим, не може се до краја разумјети. По мјери наше вјере и отворености срца она се открива и Бог нас удостојава да је схватимо и прихватимо. Не у цјелини, него колико нам је потребно да би њоме живјели, ходећи путем спасења. Свједочећи своју љубав према човјеку Бог самилосно снисходи до наших немоћи, до крајње људске отуђености и ништавила до којег долазимо због наших грјехова. Зато је изабрао да се роди у витлејемској пећини чија тама указује на таму људских грјехова и крајње људске биједе. Он се добровољно изједначио са нашом биједом да би нас од ње ослободио и обукао нас у славу и љепоту дјеце Божије. Као Богомладенац изабрао је да у сточне јасле положен буде и на слами почине показајући да прима на себе наше понижење, да ће нас од грјеховног пада ослободити и својом дјечјом слабошћу обновити. Добровољно се умањио да нас узвиси и узвелича. Узама дјечјих пелена био је увезан да људе сваког узраста и сваког покољења, и све народе ослободи од уза гријеха и смрти. Гледајући на Христово оваплоћење и крајње смирење видимо каква је љубав Божја. Она има самилост да снисходи и силу да подиже. Она нас преводи из таме у свјетлост, из смрти у живот. Не оставља никог, али се ничим другим не намеће осим брзом спремношћу да својим зрацима обасја сваког ко је тражи. Богомладенац је дошао у овај свијет као Јагње које иде на заклање и свједочи љубав која се жртвује за спасење свијета. Од момента доласка Христовог на овај свијет свјетлост његовог Јеванђеља шири се по цијелом пространству земаљског шара. Ми смо поносни на наше претке који су надахнути хришћанском вјером вјековима изграђивали духовне и моралне вриједности. Међу њима је непрегледни хор светитеља и свједока Божјих који су за Христа своје животе жртвовали. Света православна вјера просвјетљавала је душе и срца наших отаца те су створили блиставу културу којом се са разлогом поносимо. Када такво насљеђе имамо дужни смо да га његујемо, и друге са њиме упознамо. Најбоље ћемо се одужити својим прецима ако и ми обиљежимо наше вријеме стваралачким трудом, добрим дјелима милосрђа и човјекољубља, и све то чинећи од срца, не ради своје славе, него ради славе имена Божјега. Православној вјери је својствено да ствара, да умножа душевне силе и дарове, да открива тајне неба и земље, као што свједоче наши духовни оци Свети Сава и Његош, а међу научницима велики наши преци Тесла и Пупин, и многи други којих се радо сјећамо. Утемељени на рођењу Христовом и на његовом дјелу спасења они су православном вјером живјели, дисали и стварали. Показали су да је она свјетлост која просвећује сваког човјека, посебно оног који љуби свјетлост истине и свој труд приноси Богу и роду. Како вријеме тече нарастају кризе у свијету, умножавају се сукоби и крвопролића. Очигледна је опасност да се садашњи ратови могу и проширити. Ми православни хришћани дужни смо да се молимо Богу за мир, стим да се потрудимо да га прво у својим душама стекнемо. Да се измиримо са Богом и својом савјешћу, да превазиђемо све заваде и несугласице са својим најближима. Ако допринесемо миру Божјем у свом окружењу, онда ће и наша молитва Богу, извору мира и сваке утјехе, бити услишена. А он ће, по своме човјекољубљу, на молитве и вапаје вјерних, нарочито оних који невино страдају, узвратити својим милосрђем, и уразумити зараћене стране да прекину са крвопролићем и да се измире, на радост и спасење њихових народа. У Црној Гори, у сваком њеном православном дому Божић је пуноћа породичног заједништва, и уз Васкрс најсвјетлији дан у години. Божић је обиљежио најљепше странице историје Црне Горе, што је највјерније посвједочила поезија, Његошев Горски Вијенац и Радованова Мојковачка битка. Када смо год у Црној Гори, окупљени око наших храмова и бадњака, славили и пјевали, увијек смо помињали распето Косово и Метохију. Видимо колико су данас наша браћа и сестре, православни Срби на том светом и свесрпском огњишту обесправљени. Како се на штету наших сународника примјењују двојни аршини пилатовске правде. Видимо и колико су моћници овог свијета неосјетљиви на српске патње и страдања. Због тога смо веома забринути, али имамо наду у Бога који неће оставити свој вјерни народ ни његове светиње. Веома цијенимо и искрено подржавамо то што је благовјерни народ из Црне Горе увијек спреман да својој страдалној браћи и сестрама несебично помогне и што је остао вјеран и одан српским светињама на Косову и Метохији. Радост овог празника обухвата небо и земљу, усхићује анђеле и просвјетљује народе. Она обједињује породице и пријатеље, мири непријатеље, јача народно јединство кријепи и јунаке и побожне народне вође. Рођење Христово је заштитни знак хришћанске породице. Породична заједница, заснована на Божјем благослову и међусобној љубави мужа и жене, призваних да постану родитељи, отац и мајка, је жива слика Цркве Божје. Рађање дјеце у брачној заједници је испуњење првобитне Божје заповијести, а Христово рођење открива најдубљи смисао рађања и борбе за очување породице. У част овог најрадоснијег празника охрабрујемо младе хришћане, младиће и дјевојке, да одговоре на позив и благослов Божји, те да на вријеме оснивају своје породице и преузму пуну родитељску одговорност за рађање и васпитавање дјеце. Драга браћо и сестре, прославимо у миру Божјем, једнодушно и заједно у братској слози и љубави овај свијетли и спасоносни Празник рођења Христовог. Принесимо Богомладенцу и његовој Пресветој Мајци наше усрдне молитве, за дјецу и омладину, родитеље и учитеље и за све православне хришћане. За мир и благостање свега свијета. Да Богомладенац Христос својим вјечним новинама и божанском љубављу обасја све и всја, болесне исцијели, тужне утјеши, сиромашне нахрани, заблудјеле обрати познањем истине и доброте Божје. Са овим мислима и молитвама, драга браћо и сестре, најсрдачније вам честитамо свијетли Празник рођења Христог и предстојећу Нову годину са најрадоснијим поздравом: Мир Божји! Христос се роди! Ваистину се роди! https://mitropolija.com/2024/01/05/bozicna-poruka-mitropolita-crnogorsko-primorskog-g-joanikija-video/?fbclid=IwAR1sTYN6TkdME1lR6ztU00K52fJsJn17RvaN368cV-ypqE1pEouasyB3qig

Прије три године, на данашњи дан, 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског, у 8:20 часова, у Клиничком центру Црне Горе, послије примања Свете тајне причешћа, упокојио се у Господу Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Светога трона пећкога г. Амфилохије (Радовић). Сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици. По његовој жељи у гробницу је насута земља из родне Мораче, а ковчег посут земљом са Косова и Метохије – Газиместана и Призрена – и из Јасеновца. Од петка 30. октобра, када су његови земни остаци са пуно емоција испраћени од стране медицинских радника из Клиничког центра Црне Горе, до недјеље 1. новембра, десетине хиљада вјерних се опраштало у молитвеном ходу од свог духовног оца, који је тридесет година био на трону Светог Петра Цетињског. Вјерници су помијешаних осјећања – туге због физичкога одласка и радости због новог молитвеника и заступника пред престолом Свевишњега – прилазили у молитвеној тишини одру блаженопочившег Митрополита у Цетињском манастиру и у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, узимајући последњи благослов и узносећи молитве за свог вољеног владику. Свог Ђеда на пут у живот вјечни вјерни народ је испратио са великим поштовањем у тродневој литији око његовог одра, а ковчег са земним остацима дуж цијелог пута од Цетиња до Подгорице је дочекивао на кољенима, онако како је само у новије вријеме, 1996. године, дочекао мошти Светог Василија Острошког током његовог похода Херцеговини и Никшићу. Својом бесједом на дан увођења у Трон цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру, Митрополит Амфилохије је предочио све оно што ће наредних тридесет година бити његова мисија, а он достојан свога звања и призвања. “Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси – свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње… Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да – вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – ране наопаке, бремените новим омразама, диобама и непочинствима… Не говорим све ово освете ради, јер освета је моја, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу на страмцу свога светога стрица Петра I, изговорио је своје посљедње ријечи: Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору! Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога! Са молитвом, да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божји мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин!” Као и у својој првој бесједи са трона цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године, тако и у своме последњем јавном обраћању 9. октобра 2020. године из Клиничког центра, Митрополит је позвао на љубав, братољубље и богољубље и подсјетио на скрнављење ловћенске светиње, као и на проклетство које је оставио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац: Проклети били ако ме не сахраните у овој цркви коју сам ја овдје саградио: “Митрополит црногорско-приморски, носећи свој крст, дужан је да скине то проклетство са Црне Горе, да се исцијелимо од тог духа окупаторског који је завладао од времена окупације Аустроугарске, да би се зацарио Дух Божији, Дух слободе, Дух Христовог васкрсења… То је оно чега је свједочанство било и треба да остане Црква Светог Петра на Ловћену. Прослављајући Бога живога, прослављајући Црну Гору и овај народ овдје који се вратио Богу и Цркви Божијој послије осамдесетогодишњега лутања њивама глади и безбожнштва, њивама братоубилаштва и богоубилаштва, вријеме је да се поново вратимо Богу и кроз Бога да се вратимо једни другима, а враћајући се Богу и једни другима, враћамо се, ако Бог да, и оним светињама које су уградили преци наши у нас и у наше историјско биће. У то име благослов Божији свима, на многаја и многаја благаја љета!” Опраштајући се на сахрани од свог пријатеља Митрополита Амфилохија, академик Матија Бећковић је казао да је Митрополит Амфилохије гоњен безумно од првог па до последњег дана и да је тако исписано његово житије: “Кад је хиротонисан на Цетињу, ја сам му рекао ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час, баш кад је требало. Позвао га је на небо где ће сам моћи више да учини за свој народ и своју Цркву, него да је остао на земљи, где је учинио све због чега се родио. Препорођена Црна Гора почиње од А. Зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан. Зато ми плачемо, а он и Небо се радују.” О Митрополитовој праведној кончини јеромонах Јустин Мреновић, који је био уз Митрополитову болничку постељу последњих дана његовог овоземаљског живота, свеједочи: “Дошло је време да Митрополит почине од трудова својих и Господ је решио да каже своме слузи: Добар си рат ратовао, трку си завршио, веру си сачувао, уђи у радост господара свога. Упокојио се, а да нисмо знали кад, иако смо га пажљиво гледали. Нити је било уздаха, нити је било грча на лицу, макар неки од мишића или живаца да му се померио, нити оног самртног ропца, ништа под милим Богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу. ВЕЧИТЕ ЛИТИЈЕ Од оне велике сахране митрополита Амфило­хија у Подгорици, кад је починуо у крипти Храма који је подигао Христовом васкрсењу, многи су људи сањали Литије. Најпре се сазнало за једног дечака са Златице покрај Подгорице. Остала је легенда да је име Златици дао Све­ ти Сава, кад је угледао поље пшенице: „Како се злати ова шеница, ова златица“ – памти прича да је светитељ рекао. Пробудио се тај дечак, и пред одлазак у школу ис­причао сан: Прилази велика литија, много народа, деце и свештеника, застава и икона – сви поју и право к њиховој кући, а отац изнео ракију, мајка погачу, да их дочека… Па један радник Агро­комбината, па студент, па још многи. Сви песници! У сваком сну, пред сваком литијом, владика Амфи­лохије, са златном митром, у златној одежди, са златним жезлом. Неко чује Горски вијенац, неко Боже правде, неко Онамо, намо. Сви знају све песме и сви певају. Кад одјекну звона, пробуди се, свако, осмехнут. Сад по земљи, сад по небу, тече велика и непрекидна Литија православне вере и Црне Горе. https://mitropolija.com/2023/10/30/tri-godine-od-upokojenja-mitropolita-amfilohija/

Такав пример је данас свакако Његово Висококпреосвештенство Митрополит вишгородски и чернобилски г. Павле, кога је украјински суд сместио у затвор. Личностима и установама које познају стање у свету свакако је јасно да односна судска одлука не може бити и није заснована на било ком закону који важи у иоле правно уређеним државама. Та је одлука са једне стране плод тешке атмосфере у Украјини која гори у ратном пожару, а са друге плод намере актуелних власти да освоје Кијево-печерску лавру, једну од најзначајнијих светиња православног света у целини. Патријарх српски Порфирије овим угледним верским поглаварима и предводницима значајних светских установа са своје стране, са болом и горчином, износи став да Митрополит вишгородски и чернобилски Павле, који је увек позивао на мир, престанак сукоба и проналажење решења дијалогом, не може бити осуђен и утамничен због на пример политичких уверења или због вербалног деликта, наравно ни због деликта мишљења. Митрополит Павле је затворен, а то је еклатантан пример кршења људских права, због онога што он јесте, због његовог личног и верског идентитета. Затворен је зато што је православни јерарх, веран својој Украјинској Православној Цркви и васељенском Православљу. Као такав, он је непоколебиви чувар манастира чији је игуман и сходно томе непремостива препрека да заузимање Кијево-печерске лавре од стране неке друге структуре, макар била цркволика, добије привид легалности и легитимности. Стога Патријарх српски Порфирије, на послетку, још једном позива верске и друштвене вође Европе и света да се заузму да Митрополит вишгородски и чернобилски г. Павле буде пуштен на слободу. Извор: Информативна служба СПЦ

Његово високопреосвештенство Митрополит Павле из канонске Украјинске православне цркве, намесник Кијевско-печерске лавре који се налазио најпре у кућном притвору а сада је утамничен одлуком државних власти Украјине, обратио се сабраћи писмом које је Лавра објавила на својој интернет-страници. Његово обраћење у преводу на српски језик преноси Епархија горњокарловачка: “Мир вама, љубљени оци и браћо! Пишем Вам из истражног затвора Лукјановски у Кијеву, где су 1920-30-их година братију наше Свете Лавре затворили. Тражили су од мене, да напустим Лавру, да вас и вашу породицу предам, убудуће на уцене и провере Службе безбедности Украјине, што нисам учинио. Све оптужбе су чисте лажи. Лукави сведоци, укључујући и оне од братије, не могу ми наћи ништа за шта би ме оптужили. Адвокати су врло способни, али их нико не слуша. Сведочим о томе јер су сви политички затвореници у мом одељењу. Одлуке судије су дуго припремане. Тужилац, иследник, судија су исте оне тројке које су некада судиле Михаилу Семјоновичу Литвињенку и другим исповедницима и мученицима вере. Чуо сам у ходнику у истражном затвору да сам под посебним надзором: три браве и, очигледно, кључеве држе различити људи, које контролише прва особа у земљи. Молим за ваше свете молитве. Не требају вам намесници са стране, имамо сву братију достојну, само чините све са благословом, стрпљиво и са дубоком вером, тада Господ, Богородица и преподобни оци неће оставити ни вас ни мене убогог. Хтели су да ми забране не само да идем у Свету Лавру, већ и у било који храм, по свему судећи, целе многострадалне Украјине. Ја сам човек Свете Цркве, верник, уз Божију помоћ све ћу издржати. Призивам Божји благослов на све вас. Радост моја после Исуса Христа, Богородице и преподобних отаца Кијевских пећина сте ви. Нека вас све чува Бог. Ваш убоги затвореник и молитвеник, +М. Павле Све вас много волим и поштујем, хвала Богу на свему” https://mitropolija.com/2023/07/19/obracanje-mitropolita-pavla-iz-zatocenistva-uz-boziju-pomoc-sve-cu-izdrzati/

Његово Високопреосвештенство Митрополит запорошки г. Лука из канонске Украјинске Православне Цркве, упутио је посебну благодарност братском српском народу поводом апела за подршку канонској Цркви у Украјини. Митрополит Лука је написао: "Љубљени у Господу браћо и сестре у Христу! Од срца вам свима захваљујем на духовној и молитвеној подршци нашем народу, верницима Украјинске Православне Цркве. Сваки православни Украјинац дубоко је дирнут деловањем српске браће и сестара у Христу, усмереним на заштиту наше Мајке Цркве, о чему смо сазнали из објаве на сајту „Стање ствари“ . Радује чињеница да је братски православни народ Србије дубоко забринут због кршења основних људских права у Украјини. У свакој невољи треба да се сетите да „Господ који иде пред тобом биће с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити, не бој се и не плаши се" (5 Мојсијева 31:8). Од самог почетка и кроз историју Црква Христова је била подвргнута разним прогонима и искушењима, која су је само јачала. Заснована је на мученичкој крви, јер јој је почетак стављен првом жртвом ради нашег спасења – Крстном жртвом Христовом. У данашњем времену тешком за нашу Мајку Цркву, често се подсећамо речи из Посланице апостола Павла Коринћанима: „Бдите, стојте у вери, мушки се држите, снажите се“ (1. Кор. 16:13). Наш народ, који се узда у Господа и наставља да брани Православну веру, искрено захваљује нашој браћи Србима на подршци и испољавању братске љубави! Драго нам је што смо духовно сједињени са Српском Православном Црквом „да се ту са вама утјешим заједничком вјером, и вашом и мојом.“ (Рим. 1,12). Са братском љубављу и захвалношћу на подршци, желим да неисцрпна благодат Божија буде са свима вама! Бог је са нама! И јесте, и биће"! Подсетимо, 109 истакнутих српских интелектуалаца је 19. јуна 2023. године путем портала "Стање ствари" подигло глас и упутило позив српској јавности и међународним, европским и светским институцијама, да се заустави државни терор актуелних власти у Украјини над канонском Украјинском Православном Црквом и започне са активном одбраном не само верских него и основних људских права чланова канонске Цркве у Украјини. Извор: Правблог Ср, Телеграм канал http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=40710

Aмеричком државном секретару г. Ентони Блинкену Копија: Амбасада САД у Украјини Поштовани господине Блинкен! У име Запорошке епархије Украјинске православне цркве, пишем Вам као шефу структуре која прати кршења права и слобода у верској сфери. На то нас приморавају и приватни и општи разлози. У априлу ове године Запорошки обласни савет планирао је да усвоји неуставну одлуку о забрани Украјинске православне цркве у Запорожкој области. Међутим, до тога није дошло због писмених примедби двојице званичника (управника послова извршне канцеларије Запорожског обласног савета Володимира Подорозка и шефа одељења за правну подршку Регионалног савета Јегора Мороза), који су приметили да нацрт документа о забрани УПЦ на територији Запорошке области није у складу са украјинским законодавством. После таквог корака били су подвргнути малтретирању, а уследиле су и претње. Конкретно, на друштвеним мрежама и на Интернет ресурсима, велики број агресивно настројених „активиста” обећао је да ће применити „радикалне мере” против оних који поштују Устав. Запорошко регионално веће је 23. маја 2023. Подорожку и Морозу одузело кључна овлашћења и као резултат тога драстично су им смањили плате. Због поштовања принципа и поштовања закона, ускоро би могли бити потпуно отпуштени. Судбина ових људи, које ја лично не познајем, али чији поступци изазивају дубоко поштовање, не може нас оставити равнодушнима. На крају крајева, они су неправедно и неоправдано кажњени због своје жеље да заштите основна права десетина хиљада људи у нашем региону. Локалне власти нашег региона добијају писма са потписом потпредседника Владе са захтевом да се олакша реинтеграција парохија УПЦ у ПЦУ. Али то није само проблем региона Запорожје. Данас је цела наша Украјинска Православна Црква на ивици страшних искушења. Говоримо о покушају да се она ликвидира и насилно укључи у организацију која се зове ПЦУ. У оквиру спровођења овог задатка, Црква је под невиђеним притиском на свим нивоима. Дакле, само 2022. године, уз директну подршку локалних власти, заплењено је 250 цркава УПЦ. Ове године отимање је настављено. Свакодневно се плене цркве у Хмељницком, Черновцима, Кијеву и другим регионима Украјине. Наши верници су сакаћени, тучени, тровани сузавцем, подвргнути свакојаком малтретирању и нападима. Присталице „ПЦУ“ почеле су да примењују физичко насиље над нашим епископима. У ствари, уништавају се читаве епархије наше Цркве. Штавише, у парламенту је већ регистровано неколико предлога закона који подразумевају забрану или значајно ограничење права Украјинске православне цркве. Истовремено, широм земље, регионална и градска већа доносе одлуке о забрани функционисања УПЦ у својим регионима. Иницијатори ових противуставних одлука су посланици из партије Европска солидарност, на чијем је челу Петром Порошенком. Ситуацију отежава и пресуда Уставног суда којом је признат легитимитет антицрквеног закона развијеног за време председниковања Петра Порошенка, чији је циљ био да се УПЦ лиши званичног имена и пренесе њена имовина на ПЦУ. Званичници ће нашој Цркви одузети главне православне светиње Украјине – Почајевску и Кијево-Печерску лавру (неке цркве ове последње су већ незаконито пренете на коришћење присталицама „ПЦУ“). Ударац је задат и административном механизму УПЦ. Конкретно, донете су одлуке о кућном притвору једних, изрицању санкција другима, лишавању држављанства трећих епископа наше Цркве, што је основ за њихову даљу депортацију. У светлу овога, искрено смо обесхрабрени ћутањем америчких власти. На крају крајева, платформа Демократске странке, као и садашње америчке владе, јесте одбрана слободе у свим њеним манифестацијама. Поготово када је реч о основном праву – праву на слободу савести. Сећамо се шта сте рекли у свом говору 12. маја 2021. године. Ево његовог фрагмента: „Посвећеност наше земље заштити слободе вероисповести и уверења сеже неколико векова уназад. Верни смо јој данас. Слобода вероисповести, као и свако људско право, је универзална. Сви људи имају право на ово, без обзира где живе, у шта верују или не верују“. Ако је ово став Стејт департмента, зашто онда америчка влада ћути? Зашто ово ћутање заправо издаје вредности демократије? Демократија, на којој је зацементиран међународни ауторитет Сједињених Држава? Али питање не почива само на томе. Иза све већег прогона виде се бол, сузе и крв милиона Украјинаца који једноставно желе да сачувају веру својих предака. Поштовани господине Блинкен! Веома се надамо да ћете, као шеф Стејт департмента, не само обратити пажњу на еклатантне чињенице кршења основних људских права у Украјини, већ и предузети одговарајуће кораке у оквиру своје надлежности (посебно у подршци званичницима који су се противили кршења Устава Украјине и у одбрану православних верника у Запорошкој области). Уосталом, игнорисање овог проблема може довести у сумњу истинску посвећеност власти и Демократске партије САД идеји заштите права и слобода личности или друштвене групе која се злоупотребљавају. Заузврат, спремни смо да Вама и Вашем одељењу пружимо све неопходне доказе о релевантним кршењима. С поштовањем, + Митрополит Лука

У уторак, 6. јуна, навршило се 35 година од канонизације Блажене Ксеније Петроградске од стране Московске Патријаршије. У част годишњице, откривен је споменик вољеној светитељки у близини капеле у којој се налазе њене мошти на Смоленском гробљу у Санкт Петербургу. Света Ксенија је канонизована од стране Руске Православне Цркве 6. јуна 1988. Претходно ју је канонизовала Руска Православна Загранична Црква 11/24. септембра 1978. године. Празник Свете Ксеније почео је служењем Божанствене Литургије у храму Смоленске иконе Богородице на Васиљевском острву у Санкт Петербургу. Службом је началствовао Његово Високопреосвештенство митрополит петербуршки Варсануфије уз саслужење низа архијереја и клирика, саопштавају из Митрополије петербуршке. Његово Преосвештенство упутио је пастирску реч о најомиљенијој светитељки Санкт Петербурга: Блажена Ксенија се одрекла свега и отишла да проповеда покајање, помагала људима, молила се за град Светог Петра, помагала у изградњи цркве. Радила је само оно што је сматрала потребним Христа ради. Она је сав свој живот посветила Њему, и ништа је није могло одвратити од Њега — ни прогон ни прекор. Света Ксенија је увек била са Христом, стога је прослављена као првобитна светитељка Санкт Петербурга… Град не може без праведника, и хвала Богу, Господ га благослови. Потребна нам је помоћ светаца и поверење у њихову помоћ. Само онај ко је са Богом може победити. Дакле, наш народ треба да се уједини, да долази у цркву, да се моли и окрепљује. Потом су Митрополит и његови пратиоци отишли у капелу Блажене Ксеније на Смоленском гробљу да благослове нови споменик светитељки и помоле се на њеном гробу. Скулптура је плаћена донацијама верних православних хришћана. https://mitropolija.com/2023/06/09/otkriven-spomenik-svetoj-kseniji-petrogradskoj-na-35-godisnjicu-njene-kanonizacije/

Светогорске стазе којима су протеклих пар деценија пропешачили Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије још увек буде сећања код многих Светогораца на наше велике и незаборавне духовне оце са којима су дружили и многа свеноћана бденија одслужили. Приликом ходочашћа на Свету Гору током Светле Седмице, ове текуће године, имали смо прилику да се у то из прве руке уверимо, и то драгоцено искуство вам преносимо. Један од њих који се са великом захвалношћу сећа Митрополита Амфилохија је садашњи Прота Свештене светогорске Општине монах Христофор Ивиронски. Наиме, током докторских студија у Атини тадашњи млади јеромонах Амфилохије (Радовић) у Цркви Свете Параскеве у Атини где је служио, окупљао је велик број младих студената и ђака учећи их Светим оцима Православне цркве. Један од њих био је и данашњи Прота Свештене светогорске Општине монах Христифор Ивиронски. Тих година у Атини, касних шездесетих и раних седамдесетих, била су активна богословска удружења или братства Зои (Живот) и Сотир (Спасење) која су имала више протестантски него православни дух. Са појавом наших јеромонаха, које је послао Свети ава Јустин Ћелијски на студије у Атину, почео је светоотачки духовни препород код грчке омладине, сведочи светогорски Прота високопреподобни монах Христифор Ивиронски. Посебан утицај на Проту о. Христифора оставио је млади јеромонах Амфилохије, којег је рукоположио за јеромонаха Митрополит Кефалоније Прокопије. Са носталгијом и радошћу сећа се Прота о. Христифор како их је јеромонах Амфилохије подучавао Светим оцима и са којим је бриљантим знањем објашњавао неправославно учење чувеног савременог грчког нобеловца и књижевника Казантзакиса. Утицај Митрополита Амфилохија, тадашњег младог јеромонаха, на тадашњег филолога, а данашњег светогорског Проту о. Христифора био је пресудан, јер захваљујући духовном светоотачком опиту који је усадио у младе студенте и самог данашњег Проту, утицало је да напусти овосветску таштину и да се упути на Свету Гору где је заједно са архимандритом о. Василијем Гондикакисем један од обновитеља општежића у манастирима Ставроникита и Ивирон. А сам чувени Старац и богослов архимандрит Василије Гондикакис, са којим смо се увече срели у гостопримници Манастира Ивирона, са једним ретким духовним жаром причао је о Владици Атанасију и вишедеценијском познаству са њиме. У присуству Митрополита острва Симија г. Хризостома, Епископа Рогона г. Филотеја, игумана Ивирона о. Натанаила и о. Темистоклиса, члана Литургијске комисије Синода Грчке цркве, Старац Василије причао нам је до касно у ноћ о Владици Атанасију (Јевтићу) и његовим посетама манастиру Ивирон. „Јединствен и непоновљин“ био је закључак Старца Василија о Владици Атанасију, који сматра да је само Владици Атанасију приличило да се јуродиво понаша и да истовремено то понашање код никога не изазива одбојност него симпатичност, јер је у својој љубави према Светогорцима Владика Атанасије био искрен и до свога упокојења веран. Приликом разговора са Старцем Василијем могла се приметити у његовим старачким годинама бистрина ума и свежина духа као и брига за читаву Православну цркву по свој васељени, а тако и за Српску православну цркву. Љубав коју има Старац Василије у свом срцу према Владици Атанасију Јевтићу је сведок да смрт не може да раздвоји браћу у Христу и да вера у Васкрсење Христово је залог нашег вечног живота и вечне братске љубави. Светогорске стазе којима су некада пропешачили многи у роду српском, почевши од Светог Саве и Симеона Мироточивог па све до Митрополита Амфилохија и Владике Атанасија, чекају све нас да се и ми њима упутимо ка светогорским манастирима и да се поклонимо многим чудотворним иконама Мајке Божије и да у разговору са светогорским монасима душу напојимо светоотачким предањем којим су до последњег издисаја живели светог живота Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије. Архимандрит мр. Евсевије Меанџија https://mitropolija.com/2023/05/19/secanje-svetogoraca-na-mitropolita-amfilohija-i-vladiku-atanasija/

Епархија горњокарловачка СПЦ је објавила писмо Митрополита мелитопољског и запорошког Луке упућено Владици Герасиму у којем га је обавестио о актуелним догађајима у вези са Украјинском Православном Црквом која, како је истакао, "данас стоји на прагу нових, још страшнијих искушења од распада Совјетског Савеза", и уједно га замолио за молитвену подршку и подизање гласа у одбрану канонског Православља у Украјини: Његовом Преосвештенству Преосвећеном Герасиму епископу Горњокарловачком Ваше Преосвештенство, драги Владико! Возљубљени у Господу, сабрате и саслужитељу пред Престолом Цара Славе! Присећајући се нашег топлог општења како у време Божанствене Литургије,тако и после ње кроз разговор с вама. Знајући Ваш чврст став по питању држања канона Цркве и Вашу непопустљивост према утицају ванцрквених сила на живот Цркве, дозволите ми да скренем Вашу пажњу и да Вас обавестим о догађајима који се тренутно дешавају у вези наше Украјинске Православне Цркве. Украјинска православна црква данас стоји на прагу нових, још страшнијих искушења од распада Совјетског Савеза. Реч је о покушајима државе да је ликвидира и о њеном насилном преузимању од стране организације под називом „ПЦУ“ на чијем је челу Епифаније Думенко. У извршавању овог задатка Црква је под невиђеним притиском на свим нивоима. У земљи је покренута невиђена антицрквена пропагандна кампања која је превазишла чак и сличну кампању коју је водила безбожна комунистичка власт. Заузимање храмова се наставља са новом снагом. На пример, само 2022. године, било насилним методама или као резултат незаконитих регистрационих акција државних службеника, расколници су заузели 250 храмова Украјинске Православне Цркве (за још 100, се спрема насилна заплена). У парламенту је већ регистровано неколико предлога закона који предвиђају забрану или суштинско ограничење права Украјинске Православне Цркве. Аутори последњег су посланици повезани са гркокатолицима. Упоредо са тим, широм земље регионална и градска већа доносе одлуке о забрани функционисања парохија УПЦ у својим регионима. Николај Књажицки (унијата по вероисповести) позива да се иде још даље у гажењу закона увођењем забране УПЦ без спровођења икаквих прелиминарних испитивања статутарних докумената. Ситуацију отежава недавна одлука Уставног суда, који признаје ауторитет антицрквеног закона развијеног за време председниковања Петра Порошенка, који има за циљ да лиши УПЦ званичног имена, што ће допринети насилном одузимању наше имовине у корист „ПЦУ“. Спрема се правни основ да се нашој Цркви одузму главне православне светиње Украјине – Почајевска и Кијевско-печерска лавра (неки од храмова ове последње су већ де факто предати на коришћење организацији на челу са Епифанијем Думенком ). Нападнуто је и руководство УПЦ. Конкретно, донете су одлуке о одузимању држављанства 12 епископа наше Мајке Цркве, што је основ за њихову даљу депортацију ван граница Украјине. Против једног броја епископа уведене су личне посебне економске и друге рестриктивне мере (санкције). Сличне мере предвиђене су и за још неколико десетина архијереја. Ништа мање индикативан је и став шефа Државне службе за етнополитику и слободу савести Виктора Еленског (близак Украјинској гркокатоличкој цркви, односно Унијатској цркви), који позива на спровођење верске студије како би се утврдило да ли је Украјинска Православна Црква има црквено-канонски однос са Руском Православном Црквом (ако се такав „пронађе“, званичник планира да ликвидира 9.000 црквених општина наше Цркве). Чланови стручне комисије које је он предложио више пута су изјављивали свој крајње непријатељски однос према УПЦ. Један број учесника ових антицрквених акција више не крије рокове за завршетак свих ових иницијатива. Планирају коначну ликвидацију Украјинске Православне Цркве, а временом би остатке Ње требало да апсорбује Думенко, око Васкрса 2023. године. У светлу наведеног, подршка помесних православних Цркава је изузетно важна за УПЦ. Њихов заштитнички глас може постати драгоцено оруђе у одупирању уништењу наше Мајке Цркве. По нашем мишљењу, сада у Украјини нема апсолутно никакве борбе за стварање „једне православне“ структуре или промену црквене јурисдикције. Све је много дубље и веће. У ствари, ради се о потпуном затирању истинског, канонског Православља и стварању услова за проглашење нове уније са гркокатолицима на украјинској земљи, коју имају и Епифаније Думенко и поглавар Украјинске грко-католичке цркве Свјатослав Шевчук што је од њих већ више пута речено. На овај начин биће завршена прва етапа плана покатоличења Украјине и покренута друга – интеграција Думенкове расколничке структуре у систем унијатске организације. С обзиром на речено, усуђујем се да затражим вашу молитвену подршку и подизање Вашег гласа у одбрану канонског Православља у Украјини. Бићу вам такође захвалан што сте обавестили Вашег Предстојатеља, чланове Синода и браћу саслужитеље Ваше Цркве о процесима који се дешавају у верској сфери Украјине. Са осећањем неизмењеног духовног поштовања, усрдно молим Господа и Његову Пречисту Мати да Вам пошаљу Свој свети благослов и да Вас чува Владичица неба и земље под Својим благодатним покровом. Уздајући се у Вашу Богомудру и братску подршку, Митрополит запорошки и мелитопољски Лука Извор: Епархија горњокарловачка

Званичан став митрополита берлинског и немачког господина Марка поводом грубог, неканонског уплитања Константинопољске Патријаршије у јурисдикцију Руске Православне Заграничне Цркве Марко, митрополит берлински и немачки D-7-6645-22-MM-sa. Минхен, 31. новембар / 13. децембар 2022. Предмет: Протопрезвитер Слађан Васић Протопрезвитер Слађан Васић је 2008. године рукоположен у чин свештеника у Бечу, од стране митрополита дабробосанског Николаја (Српска Православна Црква), а 2018. године је, уз благослов Српске Цркве, примљен у свезу клира Васељенске Патријаршије. Од 5. / 18. августа 2022. године, служи у Бечу као клирик Руске Православне Заграничне Цркве, у вишенационалној црквеној заједници. Одлука Константинопољске Патријаршије од 3. октобра 2022. године, о такозваном „враћању у ред лаика“ протопрезвитера Слађана Васића, лишена је сваког канонског утемељења, те је, због тога, ништавна. Она само представља поновни покушај уплитања Константинопољске Патријаршије у другу помесну Цркву. Након што се Константинопољска Патријаршија, неканонским уплитањем у ствари Украјинске Православне Цркве, ставила ван канонског поретка, а мене, као надлежног епископа Руске Православне Заграничне Цркве за Аустрију, годинама ионако игнорисала, није било особе којој бисмо се обратили у вези са отпустом овога свештеника. Будући да му је претила опасност да буде приморан да саслужује са неканонским „епископима“ или „свештеницима“, дотични свештеник био је принуђен да напусти Константинопољску Патријаршију. Следствено томе, морао је страховати да га његови српски сународници и његова црквена заједница више неће сматрати канонским свештеником. У формулацији Синода Српске Цркве од 18. новембра 2022. године, донетој на молбу епископа Андреја, констатује се једино то, да је свештеника Слађана Васића Константинопољска Патријаршија вратила у ред лаика, али се, с тим у вези, не заузима никакав став. Пријем протопрезвитера Слађана Васића у Руску Цркву представља, стога, пружање помоћи овом делатном и угледном свештенику. Ми нити желимо, нити можемо сносити одговорност за канонско непочинство Константинопољске Патријаршије, која епископима назива људе без канонског рукоположења, а који, сада, даље врше „рукоположења“ тобожњих свештеника. У часу када смо протопрезвитера Слађана Васића примили, био је свештеник Константинопољске Патријаршије, без икаквих оспоравања. Дуго времена након његовог пријема у нашу Цркву, уследила је одлука о „враћању у ред лаика“, коју је донела Патријаршија, из чије јурисдикције је дотични свештеник већ био изашао. Ту одлуку сматрамо неважећом. Митрополит Марко Са немачког језика превео: Марко Делић У прилогу погледајте документ у оригиналу

Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије отвориће циклус предавања у току Божићног поста, предавањем на тему „У сусрет Богомладенцу Христу” које ће одржати у суботу, 3. децембра 2022. године, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици са почетком у 19 часова, најавила је Митрополија црногорско-приморска. Извор: Mитрополија црногорско-приморска

Навршило се две године од упокојења митрополита Амфилохија (Радовића) (1938-2020), епископа који је својом појавом обележио историју Српске Православне Цркве на размеђу 20. и 21. века. О митрополитовом лику и делу ће се – уз лик његовог светог савременика, Патријарха Павла – у будућим годинама и деценијама тек писати, а српска црквена историографија ће имати приличан број тема за истраживање. Као допринос историјској грађи на том пољу, дужан сам да оставим неколико важних података, будући да сам пуну једну деценију имао прилику да будем директно упућен на овог епископа у домену мисијских делатности. С тим у вези, на самом почетку бих истакао да постоји на десетине људи који су далеко боље од мене познавали митрополита Амфилохија и неупоредиво више времена проводили са њим, и да њихово сведочанство, сасвим природно, има много већу тежину. Са друге стране, специфичност сведочења које износим у овом тексту је у томе што је уско везано за мисију Цркве и односи се на тај аспекат лика и дела митрополита Амфилохија, уз спорадичне и симпатичне анегдоте које сам сматрао да треба сачувати од заборава. Поред потребе да оставим лично сведочанство, наредни пасуси су једнако и израз поштовања према једном човеку светог живота кога сам имао част да познајем, као и чин захвалности према епископу који ме је рукоположио у чин ђакона и увео у мисијске дужности које и дан-данас обављам. Описани догађаји се заснивају на конкретним историјским чињеницама, но укључују и дубоко личну ноту – верујем да то није мана овог текста, већ напротив, да такав стил казивања додатно потврђује аутентичност свега изнетог. Са митрополитом Амфилохијем Радовићем сам у посредни контакт дошао за време академских студија богословских наука. Сасвим непосредно, наш сусрет се десио средином августа месеца 2004. године на Цетињу, током Четвртог сабора српске православне омладине, на коме сам био један од изглагача и учесника. Митрополит је, иначе, веома полагао на мисионарски рад – добар пример је управо часопис Светогора, у коме излази овај текст, будући да је тај верско-поучни часопис деведесетих година прошлог века имао огромну мисионарску улогу на овим просторима и био у то време вероватно најважније мисионарско штиво на српском језику. Сећам се да смо тог августовског дана били окупљени на гумну испред цетињског манастира и разговарали са митрополитом на разне теме. Оно чега се посебно добро сећам је полемика која се повела на тему литургијског живота и редовног причешћивања, што је тада било веома актуелно питање. Митрополит Амфилохије је пажљиво саслушао сва наша мишљења, а онда је скренуо пажњу на подвижничку димензију која је неодвојива од литургијског живота, наводећи да треба тежити што редовнијем приступу Светој Чаши, али да то мора имати одговарајућу молитвену и сваку другу припрему. Тај митрополитов спој литургијског и подвижничког је, чини ми се, био знамен читавог његовог живота. Био је онај тип епископа који је у својој суштини остао монах, стекавши монашко срце већ у младости и подвизавајући се редовно и у старости, свакодневно служећи Свету Литургију и поред огромног броја обавеза које је имао у својој епархији и при Светом Архијерејском Синоду. Ако је било српског епископа нашег времана који је у подвижничко-литургијском смислу био сличан Патријарху Павлу, онда је то несумњиво био митрополит Амфилохије. Мисионарски приступ митрополита Амфилохија је био ослоњен на равнотежу између личног подвига и богослужења са једне стране, а мисионарења и друштвеног ангажовања са друге. Он је могао зналачки говорити о молитви јер је знао да се моли и молио се; могао је са ауторитетом проповедати о посту и уздржању јер је био подвижник; могао је аутентично говорити о чистоти душе и тела јер их је очувао још од ране младости. Ту врсту сведочења Митрополиту нису могли оспорити чак ни људи који се начелно нису слагали са њим. С тим у вези, када сам пре више година разговарао са једним истакнутим православним интелектуалцем и водио разоговор на тему лика и дела Митрополита Амфилохија, он ми је, у једном тренутку, пошто је изнео своју критику неких митрополитових потеза, рекао: „Ја заиста не могу да се сложим са митрополитом Амфилохијем око неких тема, али једно је сигурно – то је човек који живи подвижнички. Видео сам више пута његове руке – то су руке човека који редовно ради метаније.“ Заиста, колико год да је био критикован – кадкад са правом, но чешће неоправдано – нико од критичара му није могао оспорити дубоку веру и доследан живот по вери. Управо зато је могао и бити добар мисионар и направити такав мисионарски успех у Црној Гори, у којој је из пепела подигао огроман број светиња и, заједно са својим свештенством и монаштвом, привести толико душа Јеванђељу Христовом. Митрополит Амфилохије је био епископ који је живео потпуно у знаку крста, успевајући да споји вертикалу истанчане исихастичке богословске мисли и молитве са хоризонталом сталног учешћа у друштвеним токовим и изазовима. Ко се икада нашао у сличној ситуацији, добро зна да је поменуте реалности веома, веома тешко спојити; понекад – и претешко. Но њему је то некако ишло за руком. И, притом, нико га никад није чуо да се жалио због крста који му је додељен. Управо у једном таквом контексту, који је укључивао директно друштвено деловање наше Цркве, ближе сам упознао Митрополита. Било је то три године после нашег сусрета и разговора на гумну испред Цетињског манастира, у периоду када су у Србији вођене финалне жестоке дебате о биометријским системима идентификације и њиховом погубном утицају на приватност грађана. Српска Православна Црква је, подсетимо, била прва која је покренула то питање у јавности, у тренутку када није постојала ни институција Повереника за заштиту података о личности нити невладин сектор који би се стручно бавио електронском приватношћу грађана. Историјски гледано, први епископ који је стао у одбрану српског народа од друштва под електронским надзором био је блаженопочивши епископ жички Хризостом (Столић) (1939-2012), а са њим и свештенство, монаштво и верни народ епархије жичке. Епископу Хризостому припада огромна заслуга у овом погледу јер је као епископ био доминантна личност у тадашњем покрету народног отпора, који се успротивио увођењу друштва под надзором. А први епископ који је дао подршку храброј иницијативи епископа Хризостома био је – није тешко погодити – митрополит Амфилохије. Уследиле су убрзо подршке других епископа, међу којима треба издвојити епископа банатског Никанора (Богуновића), који је дао свој допринос кроз организацију важног стручног симпосиона у Вршцу, и епископа бачког Иринеја (Буловића), на чији предлог је, на самом крају ове борбе, одштампана студија о биометријским системима идентификације, настала на основу захтева Светог Архијерејског Синода. У том веома динамичном друштвеном амбијенту, када је отворен озбиљан јавни дискурс и на крају уследила победа у борби за одбрану једног аспекта права на приватност, уследило је и моје лично упознавање са Митрополитом Амфилохијем. Све је почело од сусрета који смо имали на промоцији студије Биометријски системи идентификације: критичка студија, на којој је митрополит говорио заједно са више универзитетских професора из Србије и региона. Већ тај први сусрет је обележила симпатична анегдота коју ћу стално памтити. Наиме, за цео догађај је владало велико интересовање, пошто је било доста занимљивих учесника из академског и стручног свега, а ствар је била још увек веома актуелна. У патријаршијској сали је тог дана било више телевизијских и новинских екипа. Митрополит Амфилохије је имао централно место на скупу и убрзо по отварању је узео реч, говорећи о студији и теми на коју се она односила. У једном тренутку, међутим, Митрополит пређе на једну моју ранију полемику са Чедомиром Јовановићем, лево-либералним српским политичарем који је својевремено тврдио да у Европу не можемо ићи са кандилом уместо са рачунаром. Одложи тако митрополит причу о биометрији на страну и настави причу о том политичару, те све оде у неком новом, потпуно непредвиђеном смеру. Тада први пут у јавности Митрополит наведе (сада већ чувену) анегдоту о крштењу Чеде Јовановића и његовој минђуши. А новинари, ко новинари – чим чуше Митрополитову анегдоту и видеше његов осмех, почеше да севају блицевима фотоапаратâ и да укључују објективе камера… Сутрадан су готово сва штампана гласила пренела овај део митрополитове изјаве (многа на насловним и ударним странама) и то са маштовитим насловима који су били склопљени тако да се цео тираж новина прода. Што се тиче моје студије о биометријским системима, која је била главни повод скупа, медији о њој углавном пренеше тек реченицу-две… На тако симпатичан начин започех са митрополитом даље дружење, а његова духовност и духовитост осташе знамен сваког нашег потоњег сусрета. Крајем те 2007. године, на предлог епископа жичког Хризостома, постављен сам за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, који је тада, после пет деценија постојања, постао званично мисионарско гласило за младе. Иако ме је митрополит Амфилохије у то време само површно познавао, на седници Светог Архијерејског Синода је предлог мог именовања чврсто подржао. Недуго потом, имао сам част да његовом светом десницом будем узведен и у чин ђакона, у капели Српске Патријаршије у Београду, јануара месеца 2008 (у то време митрополит Амфилохије је, као најстарији члан Светог Архијерејског Синода, замењивао патријарха Павла на његовим дужностима). Од тог тренутка почиње период у коме сам на пољу мисије Цркве био директно упућен на Митрополита. Митрополит Амфилохије је редовно пратио Православни мисионар. Био сам одушевљен чињеницом да из броја у број примећује многе детаље, што му је изгледа била пракса за готово сву црквену периодику. Имао је нескривену жељу да Православни мисионар по свом квалитету и утицају буде по угледу на време када га је водио владика браничевски Хризостом (Војиновић) (1911-1989), човек чијим ликом и делом српска црквена историографија тек треба темељније да се позабави. Пред Редакцијом часописа је био озбиљан задатак јер је после редефинисања концепта и новог изгледа требало пронаћи и ауторе за текстове. Но једну веома важну подршку – митрополитову – већ на самом почетку смо сасвим недвосмислено добили. Било је ту разних епизода – и занимљивих, и помало смешних, али и крајње проблематичних – као и увек када се нешто изнова покреће и када човек нема довољно искуства. Умео је митрополит Амфилохије и да се наљути на нас и да нас добро искритикује када би се поткрала нека озбиљнија грешка у раду. Са друге стране, имао је задивљујућу особину да брзо опрости и заборави сваки пропуст – већ сутрадан би се ишло даље без икаквог оптерећења. Тај његов квалитет – да није био злопамтљив човек шта год да је у питању – је нешто што треба посебно истаћи. Они који су га познавали обично наводе његову молитвеност, богословски дар, храброст, срчаност… и све је то несумњиво имао изобилно. Но рекло би се да његова особина незлопамтљивости и умеће опроштаја нису довољно истакнути у сведочењу савременика. Притом, имао је још један посебан квалитет – умео је сасвим спокојно да прихвати критички интонирану реч, ко год да му је упути. То могу и лично да посведочим на основу многих разговора које смо водили на тему мисије у време док сам био ђакон, поготово када о тим темама нисмо имали исто мишљење. С времена на време, митрополит Амфилохије би питао за неки конкретан текст или се осврнуо на неки број Православног мисионара, редовно са себи својственом духовитошћу. Сећам се, примера ради, како је једном приликом духовито прокоментарисао: „Ђаконе, ти објави број [Православног мисионара] о православном монаштву, а ниједног монаха ниси имао за аутора текста!“. Ја га као одговор на то упитах шта мисли о насловној страни тог броја, која је била речитија од било ког текста (на њој је био блажене успомене архимандрит Јоил (Булатовић) (1940-2022) са гуслама у рукама). Митрополиту се одједном разгали лице и рече задовољно: „А, гуслара си ставио на насловну!“. Све те његове духовите досетке када је реч о часопису су нам веома значиле – пред собом смо имали епископа који је жудео за унапређењем мисије наше Цркве, и притом нас је редовно охрабривао када бисмо наилазили на тешкоће у раду. Некада нас је бодрио саветом, некада подршком, а некада духовитом опаском. Тако, када сам му 2016. године, на састанку уредника штампаних и електронских гласила Информативне службе СПЦ, рекао сасвим отворено да сам после девет година вођења Православног мисионара схватио да српско свештенство највећим делом није заинтересовано за мисију Цркве (повод је била фрапантна чињеница да су неки централни београдски храмови поручивали само два-три примерка Православног мисионара, а да су неке приградске цркве по централној Србији поручивале вишеструко више), он ми је моментално, са осмехом и пред свима, одговорио: „Човјече, зар ти је девет година требало то да схватиш?!“. Те његове духовите опаске су подизале човека у тренуцима малодушности и давале нову снагу да се иде напред. Да кажемо сада нешто и о новим мисијским пројектима које је митрополит покренуо, а у којима сам лично узео учешће од самог почетка њиховог осмишљавања и о којима могу да говорим сасвим референтно, као непосредни сведок. Средином 2008. године митрополиту је предложено да Архиепископија београдско-карловачка покрене организациону целину која би проучавала савремене технологије за потребе мисије Цркве, будући да је интернет већ тада постао главни комуникациони медијум. Притом, та организациона целина би била спремна не само за остваривање мисионарских шанси, већ и на систематичан одговор на технолошке изазове који су имали шире друштвене импликације. Црква је у периоду борбе за одбрану електронске приватности и слободе грађана Србије већ стекла озбиљну репутацију на пољу технолошких тема које утичу на човеков живот и било је право време да оформимо једно стручно тело које би озбиљно радило на том пољу, што би у посредном смислу отворило сасвим нови дијалог са српским интелектуалцима из техничке сфере. Када му је достављен детаљан елаборат за пројекат, митрополит га је прегледао, у назив додао једну корекцију и одмах доставио надлежним епархијским службама да га спроведу у дело! Тада сам се јасно осведочио да Митрополит Амфилохије није био човек бирократског духа – уколико би приметио мисионарски потенцијал неке идеје, одмах би гледао да је и реализује, без одуговлачења и сложених процедура којима црквена администрација понекад уме да буде склона. Благодарећи његовој доброј вољи, од 2008. године Архиепископија београдско-карловачка (а преко ње Српска Православна Црква) је добила Центар за проучавање и употребу савремених технологија, прво стручно тело те врсте у целом православном свету. Колико је поменути Центар био авангардан у своје време, сведочи и чињеница да су његови чланови били редовни учесници на десетинама домаћих и међународних стручних скупова на тему утицаја дигиталних технологија на живот савременог човека, а да је стручна експертиза Центра поводом новелирања Закона о заштити приватности читана чак и у српском парламенту као референтан документ. У међувремену, поменути Центар је због своје важности већ 2011. године постао синодално тело, у чијој традицији је до данас остало да га води свештеник који поред богословског има и информатичко образовање. Други велики мисионарски искорак који је урађен уз директно залагање митрополита Амфилохија било је покретање синодалног Мисионарског одељења Српске Православне Цркве 2014. године. Слично претходном пројекту, и у овом случају је било довољно да се Митрополиту образложи потреба за таквом структуром (по угледу на сличне мисионарске структуре које деценијама пре нас има Московска патријаршија и Атинска архиепископија) и да му се достави на папиру детаљан стручни елаборат. Била је то одлична прилика да се искусни мисионари наше Цркве организационо обједине и да по први пут у својој историји приђемо стратешки теми спољашње мисије. Већ на првој следећој седници Светог Архијерејског Синода митрополит Амфилохије је, на основу стручног елабората који му је достављен, предложио оснивање Мисионарског одељења СПЦ и тако је донета синодална одлука о оснивању тог стратешки важног мисионарског тела. Нажалост, и поред ентузијазма чланова (међу којима је било прекаљених мисионара, попут архимандрита Гаврила Лепавинског, о. Душана Колунџића, о. Саве Јањића, о. Ивана Цветковића, Станоја Станковића…), побољшане координације између најбољих мисионарских пројеката (попут Поука, интернет портала Сведок верни и Мисионарске школе при храму Светог Александра Невског) и почетних успеха на пољу спољашње мисије (о чему говори први историјски превод изабраних мисли владике Николаја на јапански језик, урађен у организацији Одељења, који је потом у виду штампане брошуре публиковала Јапанска Православна Црква), Мисионарско одељење СПЦ је после годину дана успешног рада из сасвим непознатих разлога прешло у својеврсни статус хибернације. Митрополит ту, нажалост, није могао пуно помоћи јер у то време више није био надлежан за поље мисије. Такав развој догађаја био је крајње обесхрабрујући за све нас који смо били чланови тог тела, но и у овом случају сам једну ствар научио од митрополита – каква год да је ситуација, човек не сме да се повлачи ако ствари не иду како треба, већ треба да се смирава и да чека пуноћу времена за остварење циља. Прекоран поглед и оштар одговор који сам једном приликом, у присуству старешине грочанске цркве, добио од митрополита на молбу да се повучем ми је и данас жив у сећању: „То си сада дошао са таквим предлогом и никад више. Немој да ми штетујеш! Поставио сам те за мисију и нема повлачења! Заборави на ту идеју слободно“. Никад више му такав предлог нисам поменуо. Митрополит Амфилогије је здушно подржао још један важан синодални мисионарски пројекат. Реч је о Програму духовног вођења тренера борилачких вештина, који је покренут 2016. године. Идеја тог пројекта је била у томе да се искористи знање свештеникâ који су борилачки мајстори (а поготово искуство о. Воје Билбије), да би се из метода тренинга борилачких вештина у Србији временом искорениле медитативне технике Далеког истока и да би се, истовремено, тренери и вежбачи научили исихастичком начину молитве и борби против страсти, уз афирмацију српске борилачке традиције коју баштинимо од још од времена Светог деспота Стефана Лазаревића. Богу хвала, тај пројекат је (барем на територији Архиепископије београдско-карловачке) заживео и дао лепе резултате, кроз плодну сарадњу са неколико познатих борилачких клубова, међу којима је и једна интернационална аикидо академија. Поводом тог успешног пројекта сећам се још једне симпатичне епизоде са Митрополитом. Срели смо се неким поводом у Патријаршији убрзо после покретања тог Програма, а он је пришао и рекао: „Имаш ти занимљивих идеја. Неке ти прођу, неке ти не прођу [на Синоду]… Али ти само пиши и достављај предлоге, па шта буде“. Три једноставне реченице, али су дале крила. Баш као и оно његово – „Реци соколе!“ – које ми данас недостаје више него икад кад размишљам о мисији наше помесне Цркве… * У закључку, дозволио бих себи да устврдим да је велика штета што митрополит Амфилохије Радовић, по узору на владику Николаја (Велимировића), није био нека врста сталног епископа одређеног за мисију. Узевши у обзир његову нескривену жељу да на мисионарском пољу многе ствари покрене, као и његову велику практичност и ефикасност када је доношење одлука у питању, верујем да бисмо на пољу спољашње мисије брзо стали раме уз раме са Русима, Грцима и Антиохијцима, а да би се на плану унутрашње мисије догодио неки нови богомољачки покрет. Но Промисао Божији је одредио другачије: да Митрополит Амфилохије своју мисионарску харизму у пракси покаже на територији своје епархије, а да на синодалном нивоу буде покретач више мисионарских пројеката, од којих су неки постали успешне мисионарске структуре, а неки чекају пуноћу времена за своју адекватну реализацију. У свему, па и у домену мисије Цркве, митрополит Амфилохије Радовић је доследно следио логику Видовдана и косовских јунака. Ту логику – да се крсташ-барјак на духовном попришту ни по коју цену не испушта из руке – трудио се да пренесе и свима нама који смо га познавали и на њега били упућени у мисионарском домену. Нека би нам Господ Бог дао расуђивања, бодрости, снаге и храбрости да у свом мисионарском делању будемо достојни поменутог завештања које нам је Митрополит предао. извор

Митрополија црногорско-приморска и свештено братство Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици поводом друге годишњице од упокојења светопочившег Митрополита Амфилохија организују Дане Митрополита Амфилохија који ће се одржавати у подгоричком Саборном храму у трајању од четири дана, од 28. октобра до 1. новембра. Дане Митрополита Амфилохија отвориће представљање новог албума ,,КАПЕЛА” народног гуслара Максима Војводића у петак 28. октобра у крипти Храма са почетком у 19 часова. Наредног дана, у суботу 29. октобра одржаће се Дјечија академија под називом ,,Дјеца своме Митрополиту Амфилохију” у крипти подгоричког Храма са почетком у 19 часова. На дан упокојења светопочившег Митрополита Амфилохија, у недјељу, 30. октобра, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служиће Свету Ахријерејску Литургију у подгоричком Саборном храму са почетком у 9 часова уз саслужење више архијереја наше Свете Цркве. Након Архијерејске Литургије Митрополит Јоаникије ће одслужити помен светопочившем Митрополиту Амфилохју у крипти Храма, тачније у параклису посвећеном Светом Амфилохију Иконијском по којем је светопочивши Митрополит Амфилохије и добио своје монашко име. Истог дана, у вечерњим часовима, у 19 часова у крипти подгоричког Храма одржаће се Вече посвећено академику Матији Бећковићу, као и додјела награде ,,Извиискра Његошева”. Током ове свечане вечери говориће Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, академик проф.др Јован Делић, предсједник Жирија, проф.др Иван Негришорац, члан Жирија и Академик Матија Бећковић. На Лучиндан, 31. октобра, у 19 часова, у крипти Храма одржаће се и Лучинданска академија у организацији Цетињске Богословије Свети Петар Цетињски. Закључно четвртог дана, Дани Митрополита Амфилохија завршиће премијером филма о светопочившем Митрополиту Амфилохију ,,Ластавице Христове” у режији редитељке Јулије Бочарове (Русија), који говори о многострадалној Српској цркви у Црној Гори кроз живот славног епископа – Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Премијерна пројекција филма заказана је за уторак, 1. новембар у 19 часова. https://www.youtube.com/watch?v=cyGhmy2BUzU

У оквиру светковања Успенија Пресвете Богородице и храмовне славе манастира Савина, у програму под називом „Ђедов сабор“ уприличено је синоћ представљање изабраних дела блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обележен јубилеј - 30 година рада и постојања Информативно-издавачке установе Светигора, известила је РТВ Херцег-Нови, а пренела Митрополија црногорско-приморска. О делима Владике Амфилохија говорили су Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, као и један од оснивача „Светигоре“ протојереј Радомир Никчевић. Патријарх Порфирије се овом приликом осврнуо на снажну личност блаженопочившег Митрополита Амфилохија и пресудни значај у његовој одлуци да као студент археологије упише Богословски факултет. "Блаженопочивши Митрополит Амфилохије је толико познат не само овде у Црној Гори него где год живи наш верни народ и изван граница наше Цркве, у читавом православљу. Не само да је познат већ је личност која је оставила толико дубок траг с краја XX и почетком XXI века да готово да нема православног хришћанина који је прочитао макар неколико страница из предања наше Цркве, из духовности, из теологије наше Цркве, а да није чуо за блаженопочившег Митрополита Амфилохија", казао је Патријарх Порфирије и додао да га је упознао док су били студенти, он археологије, а Владика Јоаникије филозофије и да су тада упознали блаженопочившег Митрополита Амфилохија који је пресудно утицао на његову одлуку да настави да проучава теологију. "На све стране се тада осећала снажна потреба за духовним вредностима, потреба за суштином, за Богом. У том периоду међу првима који су почели да сеју семе јеванђеља био је управо Митрополит Амфилохије, заједно са још неком духовном децом која су била духовна деца оца Јустина. Отац Јустин је био само један у низу носилаца светога предања наше свете православне цркве, навео је Патријарх и рекао да се у личности Митрополита Амфилохија открива светоотачка синтагма која гласи: Ако хоћеш да будеш истински теолог онда се истински моли. Ако се истински молиш онда си истински теолог. И ми заиста говоримо о Митрополиту Амфилохију као великом теологу нашег времена, једном од оних који су обележили век у коме су живели. Али, у њему се показује да теологија није тек пуко филозофирање и мудровање него да је његова богословска реч оно што јесте богословље светих отаца а то је израз унутрашњег духовног заједничарења са Богом које није могуће без молитве. Баш због тога што је био човек молитве могао је да артикулише оно што је откровење Божије, на најбољи начин у своме времену и своме простору. Да то искаже толико једноставно да може свако да разуме", казао је, између осталог, Патријарх Порфирије и истакао да у личности блаженопочившег Митрополита Амфилохија имамо и молитву и дело. "Блаженопочивши Митрополит Амфилохије имао је дар од Бога, да све што благослови, траје, живи и доноси плодове", казао је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и додао да је Митрополит Амфилохије био човек стваралац, у правом смислу те речи, обдарен бројним талентима, човек великог духовног искуства, молитвености. "Његов стваралачки дар је био јединствен, дјеловао је у више праваца. Само вечерас је пред нама 30 томова његових изабраних дјела, а тек треба радити на његовим сабраним дјелима. Али, наш блаженопочивши митрополит није само у својим дјелима, већ чини се још више у архипастирском труду. Био је велики духовни вођа са великим ауторитетом, духовни отац за своју Цркву, за Христа, за своја духовна чеда", казао је Владика Јоаникије. "У његовом теолошком и књижевно дјелу, примјетно је више поглавља. Имамо доста његових дјела која су догматског или аскетског карактера, али имамо његова историјска дјела. Понајвише се прославио као бесједник, у којима је опет био стваралац. Никада није читао своју бесједу, осим на својој хиротонијској. Сигурно је да се спремао, али оне су углавном биле резултат његове непосредне комуникације са народом. Он је погађао у срца и душе свог народа, своје духовне дјеце и зато је био омиљен бесједник", подсјетио је Владика Јоаникије и истакао: "У души Митрополита Амфилохија тињао је пјеснички дар од његове младости па све до блажене кончине. Примјетили су људи који се баве књижевношћу и тајном пјесничког стварања, да је његова поезија дубока, духовна, али и модерна. То је поезија модерног израза. Човјек који се удубљивао у предање и тајне Светог Писма је имао и тај поетски дар и ту способност да се изрази на модеран начин, како пјесник свога доба и свога времена", казао је Владика Јоаникије и додао: "Митрополитов благослов је добио отац Радомир Никчевић, који је потпомогнут молитвама и уз огроман труд, дао животу "Светигоре" највећи допринос. Издавачка кућа Митрополије црногорско-приморске "Светигора", кроз три деценије, дала је бројне плодове не само у издаваштву већ и огроман допринос у мисионарском дјеловању Цркве у Црној Гори и шире", поручио је овом приликом Владика Јоаникије. Протојереј Радомир Никчевић захвалио је Патријарху Порфирију што је присуством увеличао обежавање 640 година од оснивања Херцег Новог, чиме је, како је казао, показао поштовање премао осталим великим јубилејима, обележеним на Тргу од ћирилице. Он је, говоривши о изабраним делима Митрополита Амфилохија, скренуо пажњу на само један сегмент од 40 књига, као „круну рада Светигоре“. Реч је у хришћанству веома важна, поручио је Никчевић, јер Бог који не говори не би био Бог који ствара: "Разумијевајући колико је ријеч Божија, син Божији, вјечна и свемогућа, и да ријеч човјекова има смисла само ако је у служби његовој, митроплит Амфилохије је, као мудри и облагодаћени учитељ побожности, на почетКу духовног очинског дјеловања у Црној Гори, основао Светигору. Прво часопис, из чега је израсла издавачка кућа, а затим и радио . Након 30 година великог труда и рада свих Светигорних дјелатника и великог броја издања, благослов, приврженост и брига митрополита Амфилохија били су темељ који је зграду Светигоре, као велико здање ријечи и подвига, оснажио да издржи све двосмислености живота. Ако бисмо набрајали све часописе, књиге и сва дјела, која су изашла из Светигорине мисионарске школе православља, заиста би нам требало пуно времена", рекао је прота Радомир Никчевић. Снимак представљања изабраних дела блаженопочившег Митрополита Амфилохија објавио је Острог ТВ студио на јутјубу, а можете га погледати путем овог линка. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Током шесте вечери јуче завршеног међународног сајма књига „Трг од књиге“ у Херцег Новом, о животу блаженопочившег Митрополита Амфилохија и јубилеју 30 година од оснивања издавачко-информативне куће Светигора, говорили су Епископ пакрачко-славонски г. Јован, протојереј-ставрофор Радомир Никчевића и књижевник Будимир Дубак. Протојереј-ставрофор Никчевић подсјетио је на почетке рада на Светигорином часопису, који је почео да уређује 1992. године, а један од првих сарадника и уредника био је и Епископ пакрачко-славонски Јован. – Око часописа се формирала заједница, која је касније, благодарећи талентима и упорним, мукотрпним радом стварала часопис и остала издања тако да смо ове године прославили 30 година. Дошли смо приближно до 1000 разних издања и близу 10 милиона штампаних јединица – навео је он. Свештеник Никчевић је казао да се Светигора трудила да прати рад Митрополита Амфилохија, ширећи јеванђељску ријеч, као и све што је блаженопочивши Митрополит говорио. Према ријечима Епископа пакрачко-славонског г. Јована, највећи бол Митрополита Амфилохија биле су жртве Јасеновца. Он је подсјетио да су Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије још 80-их година прошлог вијека водили студенте на локацију озлоглашеног логора. – Сутра се почиње испуњавати та њихова велика жеља да добијемо мјесто које ће бити симбол страдања и небоземног завјета, који је зачет на Косову, а довршен и потврђен у Јасеновцу и на Козари. Козара ових дана пуни 80 година од свог Видовдана – казао је Владика. Говорећи о животу Митрополита Амфилохија, пјесник и писац Будимир Дубак казао је да је одласком блаженопочившег Митрополита са овог свијета „завршена историја нововремене Црне Горе, коју је његова горостасна фигура доминантно обиљежила“. – Током три деценије његовог Богом надахнутног подвига разгорио је жар запретане вјере у народу и разбуктао бадњи огањ у срцима и храмовима, којима је поново засијала страдална Црна Гора, опустошена од скакаваца богоборне идеологије комунизма – поручио је Дубак. https://mitropolija.com/2022/07/29/trg-od-knjige-ozivljena-sjecanja-na-blazenopocivseg-mitropolita-amfilohija/

Васкршња порука Митрополита црногорско – приморског г. Јоаникија богољубивом свештенству, преподобном монаштву и цијелом благочестивом народу Митрополије црногорско – приморске уз најрадоснији поздрав: Христос Васкрсе! Васкрсе Исус из гроба као што прорече, даде нам живот вјечни и велику милост. Христово богочовјечанско дјело спасења обиљежено је његовим васкрсењем и побједом над смрћу. У свјетлости Христовог васкрсења, гледамо на његово оваплоћење, на проповјед Јеванђеља и многа чудеса која је учинио. Христово добровољно страдање, примање клевета и крајњег понижења, крсне смрти и погреба можемо прихватити и славити само у свјетлости његовог васкрсења из мртвих. Оно је свјетлопобједни свршетак јединствене и непоновљиве, космичке драме у којој се Господ Исус Христос јавио као побједник над ђаволом, гријехом и смрћу. Ова трострука Христова побједа донијела је слободу и спасење роду људском. Због тога је Христос назван новим Адамом. Грјеховним падом праоца Адама људски род се покори смрти, а кроз Христа Новог Адама вјерни примају изобиље благодати, с њиме и у њему добијају живот вјечни. Овај кључни догађај наше вјере зовемо Пасхом, преласком из смрти у живот. Христово свједочење: Ја сам васкрсење и живот (Јн 11, 25) добило је очигледну и пуну потврду у његовој и нашој Пасхи. Из његове људске природе која је силом са њом сједињеног Божанства побиједила смрт изливају се извори вјечног живота са којих пијемо пиће бесмртности. Иако се догодило у давна времена васкрсење Христово није као многи други историјски догађаји остало заробљено у прошлости него има непролазни смисао и вјечно дејство. Као што су га у давнини доживљели апостоли који су заједно са Пресветом Богородицом и женама Мироносицама постали свједоци и саучесници Христове побједе над смрћу, тако се и сви хришћани од тада па кроз све наредне вјекове испуњавају живоносном силом, мудрошћу и храброшћу од Христа васкрслога. Сви крсноваскрсни догађаји Пасхе Христове прожети су божанском љубављу која људске слабости укрјепљује и немоћи надопуњује. Колико су страхова, збуњености и неповјерења показали апостоли у вријеме Христовог страдања па их Спаситељ због тога није оставио ни презрео, него их је сабрао својим васкрсењем. Озарио их је својом славом, испунио мудрошћу и неустрашивошћу да по свему свијету шире његово Јеванђеље. Васкрсење је празник нове твари и новог живота, празник саборности и братског заједништва. На пасхалним богослужењима преиспуњеним радошћу и свјетлошћу доживљавамо светотајинско јединство вјерних у Христу. Заједница вјерних којој је глава Христос је жива Црква Божија, богочовјечански организам васкрслога из мртвих. Хришћани су његово тијело и сапричасници његовог тридневног васкрсења. То свједоче и доживљавају својом вјером и примањем Светих Тајни Тијела и Крви Христове, сједињењем са Христом побједитељем смрти. Радујући се овом свијетлом празнику, драга браћо и сестре, измиримо се међусобно и у љубави Божијој загрлимо и цјеливајмо једни друге да бисмо достојно славили Пасху Господњу и нашу. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом (Јн 13, 35). Ове Спаситељеве ријечи ми православни хришћани треба не само да запамтимо него и да их увијек на дјелу свједочимо. Хришћанска љубав није теорија ни учење него дјело. То је посвједочио Спаситељ наш Господ Исус Христос који је своју живоносну крв пролио за сваког човјека и за све народе свијета. Ми свакодневно имамо безброј прилика да чинимо добро ближњима својим одричући се себичности, а свједочећи љубав и прослављајући Бога који нам се јавио као извор вјечног живота и безграничне љубави. Кроз Христа васкрситеља добили смо слободу да се Богу обраћамо као своме небеском Оцу. Помолимо се сви заједно у слободи славе дјеце Божије да Господ излије свој мир и благодат на дјецу и омладину, на старе и младе, на цијелу своју Цркву и на све оне којима је милост и помоћ Божија потребна. Отворимо наша срца и душе према онима који другачије мисле и нека разлике међу нама буду повод и изазов за добар и плодоносан дијалог, а не за мржњу и подјеле. Ка општем добру слободних народа треба ићи кроз уважавање људског достојанства и сретање различитих мишљења, а не кроз искључивост и завођење једноумља чему је исувише склон, од Бога отуђени, данашњи свијет. Гледајући око нас на дубоке подјеле, на свеопшту забринутост због нарастања неспоразума и умножавања сукоба у цијелом свијету позивамо наш благовјерни народ у Црној Гори да што прије превазиђе своје старе и нове подјеле. У братском миру и међусобном поштовању је залог нашег опстанка и сваког напретка. Просвијетљени пасхалном радошћу позвани смо да оплемењујемо друштво, да ширимо оптимизам и љубав, да будемо свјетлост овоме свијету. Оснажимо се братским јединством у љубави Христовој, чувајмо духовно насљеђе светога Саве и Његоша, светог Василија острошког и светог Петра цетињског, чувајмо светиње, не заборављајмо љепоту и полет Литија које су обновиле нашу црквеност и саборност. Молећи се за мир и братску слогу у Црној Гори не заборављамо ни драгу нам многострадалну Украјину. Нека Господ који је по ријечи апостола једне и друге саставио уједно и крстом својим убио непријатељство (Еф 2, 14 -16) учини мир међу духовним потомцима светог кнеза Владимира – русима и украјинцима. Нека оружје зараћене и завађене браће што прије узмакне пред дијалогом, да би се вратио мир и спокојство благословеној Украјини и цијелом њеном народу. Саосјећајући са њиховом несрећом врата наших срца и домова биће отворена за све украјинце који су избјегли у Црну Гору. Спремни смо да им помогнемо у сваком погледу, а понајвише да им пружимо братску љубав и утјеху све док их Бог не обрадује повратком њиховој отаџбини. Пасха Господња обасјала је дубине ада, освијетлила горње и доње свјетове, а из људских душа прогнала таму, страхове, очај и безнађе. Засија смисао живота и сваког људског труда. Христос се открива као пут, истина и живот (Јн 14, 6) сваком човјеку који у складу са својим божанским назначењем тежи ка савршенству, љепоти и знању, који се бори за правду и боље друштво стварајући и умножавајући добро. Дијелећи са вама, драга браћо и сестре, свеопшту пасхалну радост честитамо вам свијетели празник васкрсења Христовог са вјечно радосним поздравом: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Цетиње О Васкрсу 2022. г. https://mitropolija.com/2022/04/22/vaskrsnja-poruka-mitropolita-joanikija/

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Манастиру Горњи Брчели, 6. априла 2008. године Ево светога празника, драга браћо и сестре, Благовијести и дана у који су наше сестре, новопострижене у ангелски лик, Гаврила и Евангелија. Сами празник, велики и свети празник Благовијести Пресвете Богородице, им је одабрао небеско покровитељство и одабрао им је имена која ће од данас носити пред Богом и пред људима, покривани покривалом Светога архангела Гаврила, силе Божије, што и значи његово име, и у исто вријеме и Пресвете Дјеве Богородице, која је чула његов глас, његову благу вијест и примила у своје срце, и изговорила оне знамените ријечи: ,,Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по твојој ријечи.” Тако су вечерас ове свете ноћи, уочи овога дивнога празника и наше сестре, новопострижене, поновиле обадвије, једним срцем и једном душом, ријечи Пресвете Дјеве: ,,Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по твојој ријечи.” Принијеле су себе, као што смо рекли у молитви, ,,на жртву живу Христу Богу нашем”, уписали су имена своја међу оне који су угодили Господу међу ангеле, чије ангелско обиљежје су примиле на себе, међу све свете Божије пророке и апостоле и све оне који су кроз вијекове служили Господу и проповједали и свједочили својим ријечима и својим дјелима Његову благу вијест, Његове Благовијести. Евангелија то и значи – ,,благовјесница” исто име као и име Пресвете Дјеве. Она је благовјесница рода људскога, ангел јој је благу вијест донео са небеса и она је она која нам је родила Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Њих двије су се данас, ове свете ноћи, уписале међу оне мудре дјевојке о којима говори свето Јеванђеље, које су имале и светионике, али су имале и долиле уља, понијеле су са собом уља да им се светионици не угасе. Ове ноћи Дух Свети је обасјао њих и њихова срца као уље небеско и запалио њихове душе свјетлошћу богопознања, свјетлошћу служења Господу, ангелског служења. Монаштво се зато и назива ангелским служењем, ангелоликим начином живљења. Примиле су, дакле, тај благослов, ту светињу, и од ове свете ноћи и оне постају благовјеснице оног Богородичиног страха Божијег, смирења и смиреноумља којим је она привукла живога Бога да се усели у њену утробу и да роди Бога и Спаситеља нашег. Данас је свадба, небеска свадба наших сестара. Венчавају се не са пролазним човјеком коме је дах у носу, који данас јесте, а сјутра није, него се вјенчавају са младожењом вјечним, са најљепшим, као што каже пророк, ,,између синова људских” са Оним који никада неће изневјерити Својом љубављу њих, призивајући њих на вјерност Њему до смрти. Он је вјеран и као што смо прочитали, прије ће жена заборавити плод свој него што ће Господ, младожења душа наших, вјечни Господ и Спаситељ, вјечна Блага вијест у нашем горком и пролазном животу, заборавити оне који пристају уз Њега, који Га примају, који се Њему обећају, који се са Њим вјенчају вјенцима вјечне свјетлости, вјечне доброте и топлоте и вјечне мудрости. Нека би Господ, Творац неба и земље, Он који је јединородни Син Божији који је постао човјек из бескрајне љубави према нама, примивши тијело Пресвете Дјеве, нека би Он, вјечна љубав Божија, пригрлио наше сестре и увео их у своју вјечну ложницу и дао им, силом Духа Свога Светога, снаге и крепости да, у све дане свога живота, блистају оном добротом и оном љубављу и оном љепотом којом их је Господ украсио ове свете ноћи. Молитвама Светог архангела Гаврила, молитвама Пресвете Богородице и свих светих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси слушкиње Твоје Гаврилу и Евангелију и сохрани их на многаја и многаја и благаја љета. https://mitropolija.com/2022/04/06/besjeda-mitropolita-amfilohija-u-navecerje-blagovijesti/

Поводом навршавања седамдесет пете године од рођења Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, Његова Светост Патријарх московски и све Русије господин Кирил и Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски господин Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, упутили су честитке Преосвећеном владици Иринеју. Честитајући овај јубилеј, Светејши Патријарх московски г. Кирил је молитвено пожелео Епископу бачком г. Иринеју благодатно укрепљење духовних и телесних сила, мир, неисцрпну радост у Господу и Његову изобилну помоћ у даљем архипастирском служењу. Високопреосвећени Митрополит волоколамски г. Иларион је у својој честитки нагласио да сви који познају и воле Преосвећеног владику Иринеја са поштовањем гледају на његов животни пут украшен многим остварењима учињеним на корист Светосавске Цркве и читавог светског Православља, и пожелео му неисцрпну помоћ свише у архипастирском делању, надахнуће у богословском раду и непрекидно пребивање у молитви и служењу речи (Дела ап. 6, 4). Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Дана 11. новембра 2021. навршава се 200 година од рођења Ф. М. Достојевског. Поводом тог датума на телевизији „Култура“ планирано је приказивање нове документарне серије „Јеванђеље Достојевског“, коју је снимио студио „Неофит“. Аутор и водитељ је митрополит волоколамски Иларион. Цитате из дела Достојевског говори Јевгениј Миронов, а из мемоара пишчеве жене Чулпан Хаматова. Наратор је Владимир Спиваков. Продуцент серије је Сергеј Шумаков, главни уредник ТВ „Култура“. Документарне епизоде су снимане на местима, која су повезана са животима Достојевског и јунака његових романа: у Москви, Санкт-Петербургу, Павловску, Тоболску, Твери, Женеви, Старој Руси и Оптиној пустињи. Серија ће бити приказана на ТВ „Култура“ 8, 9, 10. и 11. новембра у 22:25, а репризираће се 9, 10, 11. и 12. новембра у 16:30. Прва епизода „Злочин и казна“ говори о пишчевом детињству и младости, годинама студирања и о томе како се, под утицајем Белинског, одушевљавао социјалистичким идејама, које су га умало коштале живота. Након што су му смртну казну заменили за робију, дошао је у затвор у Тоболску, где му је једна саосећајна жена поклонила Јеванђеље. „Достојевски се није одвајао од ове књиге ни на робији, ни у наредним годинама“, говори наратор. „Она није била само његов приручник, већ књига целог његовог живота. Достојевски се не може разумети без разумевања оне изузетне улоге, коју је одиграло Јеванђеље у његовом стваралаштву и животу. Филм је посвећен томе како се Јеванђеље одражава на животе писца и јунака романа „Злочин и казна“. Друга епизода је посвећена роману „Идиот“. Аутор филма показује како се кроз лик кнеза Мишкина Достојевски труди да се приближи разумевању Христовог лика. „Главна идеја романа јесте“, писао је Достојевски, „да се прикаже позитивно лепа особа. Не постоји ништа теже на свету... Постоји само једно позитивно лепо лице на свету – Христос, те је појава овог неизмерно бескрајно лепог лица... бесконачно чудо.“ У епизоди се говори о томе како је Достојевски радио на роману, о пишчевом боравку у Швајцарској, утицају сликарства на њега, прави се поређење између Достојевског и Толстоја, детаљно се говори о главним ликовима и заплетима романа. Трећа епизода је посвећена роману „Зли дуси“. Почиње причом о утицају Пушкина на Достојевског. Радња романа се истражује у контексту процеса, који су се одвијали у руском друштву у време Достојевског. Посебна пажња посвећена је лику пустињака Тихона, чији је прототип био свети Тихон Задонски. Четврта епизода, „Браћа Карамазови“, посвећена је истоименом роману Достојевског у коме је у највећој мери откривен његов хришћански поглед на свет. На писца је посебан утицај имао преподобни Амвросије Оптински, који је био прототип старца Зосиме. Епизода говори о путовању Достојевског у Оптину пустињу, прави се поређење између Достојевског и Лескова, разматрају кључне теме романа-епопеје, који је био круна стваралаштва Достојевског. Последњи део епизоде посвећен је последњим данима и сатима пишчевог овоземаљског живота. „Достојевски је имао сан“, каже митрополит Иларион на крају серије, „који је изражен у једној његовој бележници из средине 1870-их: „Верујем у право царство Христово. Тешко је предвидети како ће се оно створити, али ће га бити. Знам да ће се царство десити... Настаће заједничко царство мисли и света, а оно ће, можда, пре настати у Русији, него негде другде.“ Достојевском није било суђено да види остварење сна. Оно што се дешавало пред његовим очима сведочило је о супротном: о томе како се значајни део руског народа удаљио од Христа, о томе како су их одушевљавале нихилистичке и социјалистичке идеје. Као прави пророк, он је упозоравао, звонио на узбуну. И никада се није уморио да нас подсећа у чему је видео спасење Русије: у блиставом Христовом лику, Његовом светлом лицу, Његовој дивној и чудесној лепоти. Извор: Мospat.ru

Годишњица упокојења Митрополита Амфилохија: Васкрсао си Црну Гору и учинио је Христовом Годишњи помен Митрополиту Амфилохију: Цјеливајући његов гроб, цјеливамо самога Христа, којим је он живио и за кога је живио Патријарх Порфирије: Живот Митрополита Амфилохија био је испуњен жарким служењем Господу и Његовој Светој Цркви Епископ Сергије: Митрополит Амфилохије, одлазак без растанка Епископ марчански Сава (Бундало): Заблагодаримо Богу што нам је дао архијереја у личности митрополита Амфилохија Може бити да је Мојсије Уочи годишњице упокојења Митрополита и Оца нашег Амфилохија: „На Твоју ријеч бацих мрежу, Господе“ Катихета Бранислав Илић: Митрополит Амфилохије - учитељ љубави и крсто-васкрсне вере Почели “Дани Митрополита Амфилохија” У оквиру “Дана Митрополита Амфилохија” одржана филозофска трибина о његовом животу и дјелу Књижевна трибина о личности и дјелу Митрополита Амфилохија: Живјели смо у доба Митрополита Амфилохија и то је била награда од Господа Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Из живота блаженопочившег митрополита: Животопис блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита - Лист са Црне Горе Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Споменица поводом 30 година архијерејске и 25 година митрополитске службе Митрополита Амфилохија Митрополит Амфилохије: Човек – носилац и сведок вечнога живота Митрополит Амфилохије: Црква је испуњена свјетилима као што је небо испуњено звијездама Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године Упокојење митрополита: Упокојио се у Господу митрополит црногорско-приморски Амфилохије Епископски Савјет СПЦ у ЦГ – Саопштење поводом упокојења Митрополита Амфилохија Изјаве саучешћа поводом упокојења митрополита Амфилохија Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије постављен за администратора Митрополије црногорско-приморске У данима Митрополитовог испраћаја важно је придржавати се и прописаних здравствених мјера Архијерејски синод Руске заграничне цркве: Владика Амфилохије је јерарх широког срца, које је смјестило у себе радости и туге читавог православља Патријарх Кирил: Амфилохије остаје као светиљка, горућа и ужарена Патријарх бугарски: Митрополит Амфилохије пример достојног пастира и скромног монаха Саучешће митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија: Увек је поступао по Божјем закону Архиепископ Албански Анастасије: Опраштамо се од једног врсног пријатеља и брата, једног духовног вође! Архиепископ михаловско-кошицки Георгије: Ка Господу је отишао витез духа Архиепископ Јован о Митрополиту Амфилохију: Његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву православну васељену Митрополит Николај Хаџиниколау: Вриједност Митрополита Амфилохија ће се тек показати Митрополит Порфирије: Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет Mитрополит берлински и њемачки Марко: Добили смо великог заступника пред престолом Свевишњега Владика Јоаникије: Мучеништво, љубав, жртва, доброта и мудрост Митрополита Амфилохија ће засијати из божанске перспективе Митрополит бориспољски и броварски Антоније: Одан Господу и Његовој Цркви, црквеним канонима, својоj пастви и речи Митрополит Антоније (Паканић): Митрополит Амфилохије је Свети човјек Владика Лукијан поводом упокојења митрополита Амфилохија: Својим узорним животом био је пример свима нама Епископ жички др Јустин о почившем митрополиту Амфилохију: Митрополит Амфилохије је носио бремена многих, баш као Свети Петар Цетињски Епископ сремски Василије о почившем митрополиту Амфилохију: Изгубили смо великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот Епископ тихвински и лодејнопољски: Увијек бранио Правду и Истину, трудио се да зацијели Црну Гору Владика Иринеј поводом упокојења митрополита Амфилохија: Он је био покретачка снага патристичког и литургијског препорода наше Православне Цркве Владика Григорије: Не могу да се отмем утиску да је данас Васкрс. Да је данас побједа. Епископ Андреј: Митрополит Амфилохије у срцу Беча Владика тимочки Иларион: Митрополит Амфилохије све нас је обједињавао кроз своја страдања и живот Владика Сергије: Сваки сусрет са Митрополитом био је сусрет радости, подршке, очинске бриге и љубави Епископ Силуан: Уснуо је у Господу велики јерарх Цркве Христове, епископ равноапостолног дела Епископ Сергије: Воштаница митрополиту Амфилохију – туга Земље, радост Неба! Епископ нишки Арсеније: Данас видимо колико је велика љубав народа Црне Горе према свом Митрополиту Владика Кирило: Митрополит Амфилохије је целим бићем сведочио Христа! Епископ Антоније: Митрополит Амфилохије је био осведочени пријатељ руског народа Архимандрит Данило (Љуботина): Митрополит Амфилохије је епоха времена Архимандрит Данило (Љуботина): Молимо уснулог и вазнесеног Митрополита да нам расвијетли пут Прота Стојадин Павловић: Слобода коју је Митрополит Амфилохије донио у Црну Гору никада се више неће иселити из овог народа, већ ће постати пелцер за цијело Српство Прота Гојко Перовић: Пуних уста пред овом светињом кажем да је остатак за Митрополитом цијела православна Црна Гора Прота Милорад Лончар: Блаженопочивши митрополит Амфилохије - Сећање на духовног горостаса Прота Дарко Ђого: Оде Старац лицем к Светом Петру Цетињском Прота Дарко Ђого: Не дајмо светињу Божију у себи. Не дозволимо себи да икад будемо испод Митрополитовог ,,благо мени“ Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Ђед Прота Виталије Тарасјев: Одлазак митрополита Амфилохија - велики ударац за Православље Љепото Христова Отац Обрен Јовановић: Митрополита Амфилохија испуњавала је Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога Презвитер др Оливер Суботић: Цео живот Митрополита Амфилохија био је жртвеник на крсту, он са крста није силазио Игуман Савински Макарије: Митрополит Амфилохије - Архипастир ученик Светитеља сахрањен је у најужем кругу свог рукосада Беседа о. Андреја Лемешонока поводом упокојења Митрополита Амфилохија Јерођакон Силуан светогорац: Митрополит Амфилохије је имао велики утицај на светогорске монахе Монах др Павле Кондић: Сведок сам благодати Божије Проф. Александар Вујовић: Митрополит Амфилохије је био човјек који је од Бога измолио људе за Бога Мати Злата: Митрополит је засејао семе љубави у сваком срцу Митрополит Амфилохије је живео по јеванђељу Бискуп Петар Палић: Митрополит је оставио снажан траг у односима Католичке и Православне цркве Саучешће Јеврејске заједнице: Нека Бог подари вјечни мир души Митрополита Амфилохија Саопштење за јавност УКЦГ поводом смрти високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и Егзарха свештеног трона пећког г. Амфилохија Ивана Жигон: Сусрет са Митрополитом увек је био Празник Проф. др Милош Ковић: Митрополит Амфилохије је посијао сјеме слободе које ће тек проклијати у свим српским земљама Богић Булатовић: Амфилохије Васељенски Звона јавила Митрополитово упокојење Пут, истина и живот светитеља Амфилохија Неколико запажања о Светости Тишина Извините ме док љубим небо Оставите нека мртви укопавају своје мртве Певамо ти многољествије вечног живота, Mитрополите! Удружење Чувари Христовог Гроба: Велики губитак за Митрополију, Српску цркву и српски народ Комеморативни скуп поводом упокојења митрополита Амфилохија Украјински медији о Митрополиту Амфилохију: „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“ ТВ Храм: У спомен на новопрестављеног архиепископа, митрополита и духовног оца нашег Амфилохија “Огледало” Српске РТВ: Јован Маркуш и Новица Ђурић о животу и дјелу блаженопочившег Митрополита Амфилохија Молитве за блаженопочившег митрополита: Тропар и кондак митрополиту Амфилохију Молитва Светом Митрополиту Амфилохију Радуј се, Амфилохије! Патријарх Вартоломеј служио помен Митрополиту Амфилохију у Цариграду Епископ Сергије служио Свету заупокојену литургију и помен на гробу блаженопочившег Митрополита Подгорица на кољенима дочекала свог Митрополита: Васкрсао си Црну Гору и учинио је Христовом Заупокојена архијерејска литургија у Цетињском манастиру поводом упокојења Митрополита Амфилохија: Свједок васкрсења Празнична вечерња служба и помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Епископ Јоаникије служио помен Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Митрополит Порфирије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ новосадки и бачки Иринеј служио помен свом блаженопочившем брату и саслужитељу Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Фотије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Атанасије служио помен новопрестављеном Митрополиту Амфилохију Епископ Пахомије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Герасим служио помен новопрестављеном митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Андреј служио помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију Епископ нишки Арсеније служио помен митрополиту Амфилохију Помен Митрополиту Амфилохију у Диселдорфу Екатеринбург: Помен митрополиту Амфилохију Атина: Помен митрополиту Амфилохију Заупокојена Литургија, опело и сахрана блаженопочившег митрополита: У крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења сахрањен архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) Фотогалерија са погреба архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) Беседа на Патријарха српског Иринеја на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Епископа новосадског и бачког др Иринеја на заупокојеној Литургији у Подгорици Бесједа Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Матије Бећковића на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ Сава: Дојени богонадахнутом речју митрополита Амфилохија и као одојчад у колевци љуљани у готово свакодневним богослужењима и Литургијама које је савршавао блаженопочивши Митрополит широм ове благословене земље, корачали сте кроз живот духовно руковођени њиме. Зато, браћо, слободно можете поновити речи апостола Павла: „Такав нам архијереј требаше“. Поводом годишњице упокојења блажене успомене Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, после свете заупокојене Литургије и помена на његовом гробу у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, 30. октобра 2021. године, присутним архијерејима Српске Православне Цркве и верном народу обратио се изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава. Беседу владике Саве преносимо у целости: Ваше Високопреосвештенство, Ваша преосвештенства, часни оци, богољубиво монаштво и богољубиви народе, Дозволите ми да изразим радост што сам данас, на ваш позив и на вашу љубав, међу вама и што могу заједно са вама да узнесем молитве за покој душе блаженопочившег митрополита Амфилохија. Пре свега, преносим вам благослове и поздраве Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија. Преносим Вам његову љубав, Ваше Високопреосвештенство, Вашем клиру и благословеном народу и посебно свима вама који сте се данас сабрали у овом предивном храму, који је деценијама заједно са вама зидао блажене успомене митрополит Амфилохије и који је круна његовог тридесетогодишњег рада. Али његова круна није само у зидању храмова, него у зидању и изграђивању живе Цркве Божје, у изграђивању храма Духа Светога. Та Црква Духа Светога, та жива Црква, сабрала се под сводовима овога храма и многобројним храмовима и манастирима које је својим трудом и вашом помоћи обновио блаженопочивши Митрополит. Пре свега да заблагодарим Богу за све и за свја, за сва добра која нам је Господ дао, да заблагодарим Богу за живот пре свега, за разум, за могућност да спознамо шта је Бог и који је Божји пут, да заблагодарим Богу за могућност крштења, чланства и живљења у Цркви, живљења у заједници, изграђивања заједнице у љубави. Окупљамо се у храму да заблагодаримо Богу и на људима, на нашим ближњима, на нашим крвним сродницима, али и на духовним сродницима и оним који нас духовно руководе и изграђују. Исто тако, данас смо се окупили да заблагодаримо Богу што је овом народу дао архијереја у личности митрополита Амфилохија, јер је он васкрсао и духовно родио овај народ. Многе од вас крстио је својом руком, многи су крштени руком оних које је он поставио у духовну службу. Дојени богонадахнутом речју митрополита Амфилохија и као одојчад у колевци љуљани у готово свакодневним богослужењима и Литургијама које је савршавао блаженопочивши Митрополит широм ове благословене земље, корачали сте кроз живот духовно руковођени њиме. Зато, браћо, слободно можете поновити речи апостола Павла: „Такав нам архијереј требаше“. Ви сте имали архијереја који је као пророк, древни пророк из древних времена, водио изабрани народ кроз пустињу. Тако је и он водио народ кроз духовну пустињу да би га извео у благословену и обећану земљу која је слобода и радост у Духу Светоме и већ овде на земљи предокушај Царства Божјег које ишчекујемо. Архијереја сте имали који је био стражар и чувар ваших душа, који је имао верност и страх Божји, али и ревност и љубав за свакога од вас појединачно. Зато послушајте апостола Павла који вели: „Сећајте се ваших старешина, који вам проповедаше Реч Божју, гледајте на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову“. Свршетак живота митрополита Амфилохија био је благословен и за њега и за све вас, али вера његова, она вера коју је он утврдио, коју је проповедао, међу вама утврдио, међу вама оставио, јесте да смо сви рођени за Царство Божје и да је једини спас, како је говорио и писао, у Јагњету, у Христу Господу нашем који се као јагње принео на жртву за свакога од нас, али који је истовремено и Пастир који брине о свакој души у Његовом стаду. Његову веру, дакле, у Христа Господа, кога треба волети, коме се треба молити и кога се једино треба бојати, сачувајте у својим срцима. Још једном вам преносим благослове Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, који се данас заједно са целокупним свештенством Српске Православне Цркве и са свима нама моли за покој душе митрополита Амфилохија. да Господ настани његову душу у сабору светих, а да му међу нама буде вечна слава и вечан помен. Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ

Живот Митрополита Амфилохија, коме данас служимо годишњи помен, био је испуњен жарким служењем Господу и Његовој Светој Цркви. Све своје, од Бога дароване, таленте, сву своју снагу и енергију, он је посветио том ревносном служењу, а у очима свих нас који смо ово земно време делили са њим показао се истинским Виноградаром Господњим, истинским наследником Христових апостола. Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет. Зато се и ми данас са непресахлом молитвеном љубављу сећамо Митрополита Амфилохија. Извор: Инстаграм налог Патријарха српског г. Порфирија