Претражи Живе Речи Утехе

Јерусалимска патријаршија је дубоко забринута због утицаја руско-украјинског сукоба не само на православни хришћански свет, већ на глобалну хришћанску заједницу. Његово блаженство Патријарх јерусалимски Теофил изразио је забринутост током састанка са папом Фрањом у Риму у петак, 29. септембра. и као Мајка Цркава, из које су настале све касније Цркве, Јерусалимска патријаршија је „предузела значајан корак ка подстицању дијалога и помирења у текућем сукобу између Русије и Украјине“, саопштено је из Патријаршије. Патријарх Теофило је у свом обраћању папи рекао: Као Мајка свих Цркава, православна патријаршија у Јерусалиму има посебну бригу за јединство хришћана уопште, а посебно за православне Цркве широм света. Конфликт који траје између Русије и Украјине и претња раскола у телу православне Цркве, представљају дубок бол и тешкоћу не само за православне хришћане, већ за цео хришћански свет и за све људе добре воље. У нашем животу и сведочењу у Светој земљи, ми непрестано тражимо помирење и мир. Током векова смо схватили да је истински дијалог једини пут до ефикасног помирења и трајног мира, и то је била наша стална посвећеност. У том духу и свесности Јерусалимска патријаршија пружа руку и улаже напор за наше сестре и браћу у Украјини и Русији, да посредујемо и учинимо све што можемо да започнемо дијалог који може довести до окончања страдања и на исцељења унутар православне породице. Овај посао неће бити лак. Поделе које су се дешавале деценијама су дубоке. Требаће времена да се залече ране сукоба. А поверење, једном сломљено, тешко је вратити. Али Јерусалимска патријаршија, која је саграђена на искупитељској крви Господа Исуса Христа, све то разуме. Наш живот кроз генерације кован је у истом лонцу. Христос је мир наш, који обоје састави у једно, и развали плот који је растављао, непријатељство, тијелом својијем, Закон заповијести наукама укинувши; да из овога начини собом једнога новог човјека, чинећи мир; И да помири с Богом обоје у једном тијелу крстом, убивши непријатељство на њему. (Еф. 14-16). Путовање у дијалогу ка помирењу је наша духовна мисија, а то је наша жеља за Цркву и народ Украјине и Русије. Спремни смо на било који начин да помогнемо да се оконча сукоб и патња. https://mitropolija.com/2023/10/06/jerusalimska-patrijarsija-putovanje-u-dijalogu-ka-pomirenju-nasa-duhovna-misija-i-zelja-za-crkvu-i-narode-ukrajine-i-rusije/

Владика Јустин посетио капеле при Студентском граду, Институту за мајку и дете и Дому за старе на Бежанијској Коси, као и капелу на Земунском гробљу. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и кординатор хуманитарних активности, започео је обилазак капела при Центрима за социјалну заштиту Града Београда у којима неуморни духовници Српске Православне Цркве делају на добро и на спасење свих. Владика Јустин је 19. октобра 2021. године, у пратњи ђакона Бранислава Јоцића, обишао капелу Светог Јована Златоуста у Студентском граду и капелу Светог Димитрија на Земунском гробљу, где је Преосвећеног Владику дочекао презвитер Александар Пајковић који му је изложио историју оснивања тих богослужбених места. Капела у Студентском граду постоји за потребе студената који живе у њему и пружа велике могућности за успешну мисију међу младима. Са појавом корона вируса 2020. године није било могуће да се на том месту обављају богослужења, јер је због ванредних околности Студентски град био испражњен и уступљен потребама државе, па су свештеници започели са богослужењима у капели на Земунском гробљу, где су за кратко време створили живу литургијску заједницу. На Институту за мајку и дете Владику је дочекао протојереј-ставрофор Лазар Манигода. На Институту се лече деца из целе Србије у пратњи својих родитељима, па то богослужбено место и присуство духовника представљају велику утеху и уливају преко потребну наду у њиховим молитвама за оздрављење. Духовник сваке недеље служи свету Литургију и редовно причешћује мале болеснике. Волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства годинама окупљени око проте Лазара Манигоде обилазе децу која се лече на Институту и сведоче им Господње речи: Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога. (Мт 18, 10). Владика хводстански г. Јустин посетио је 20. октобра 2021. године, у пратњи ђакона Бранислава Јоцића, капелу Свете Петке при Дому за старе на Бежанијској Коси, где су га дочекали директор Геронтолошког центра Београда г. Срђан Димитријевић и протојереј-ставрофор Стеван Мрђен, духовник капеле при том дому. Они су Владику у срдачном разговору упознали са радом капеле, значају духовних садржаја који се кроз њу пружају, али и са богатом понудом других културних и друштвених активности који су на располагању становницима тог дома. Извор: Инфо-служба СПЦ

Благословом Његовог Високопреосвешенства изабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, у суботу 17. јула 2021. лета Господњег, на платоу испред Горњег манастира Острога, одржано је духовно вече. Након уводних излагања др Миодрага Чизмовића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, предавање о мисији Цркве у 21. веку одржао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара". Доносимо текст излагања у целости: Високопречасни и пречасни оци, уважени професори, возљубљена ми у Христу браћо и сестре, Господо хришћанска, благословени народе Божји! Налазећи се вечерас у окриљу ћивота Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, од чијег блаженог упокојења се навршава 350. година, обузима ме благослословени страх, али и тиха роса благодати и љубави Божје, јер ја недостојни Вашом љубављу бивам удостојен да на овом светом месту кажем неколико речи. Није лако говорити на овој светој острошкој гори где сви молитвено ћуте иштући утеху и молитвено посредништво Светог Василија. Васколико моје биће је вечерас суочено са јаким емоцијама, а стога ми на ум долазе речи које је Господ рекао наредивши Мојсеју да се не примиче горућој купини обувен, већ да прво скине обућу са својих ногу, у знак побожности. Јер место, на којем беше стајао, било је свето. „Мојсије! Не приближавај се овамо. Изуј обућу своју са ногу својих, јер је место на којем ти стојиш света земља" (Изл. 3,3) Љубљена у Христу браћо и сестре моје, пред овим светим ћивотом и пред Вама изувајући обућу душе своје, отварам срце своје за свакога од Вас, молећи се домаћину ове светиње – Светом Василију да се љубав његова настани у срцима нашим. Вечерас су са нама молитве новоизабраног митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, који је благословио ово духовно вече, и благословио моје учешће. Благодарим др Миодрагу Чизмовићу на надахнутом и лепом уводном слову, а драгом брату Раду Булајићу, управнику Архива манастира Острога, на систематичном и поучном излагању о значају мисије Цркве. Није лако говорити после Вас, а особито то није лако чинити после уваженог проф. Александра Вујовића који је више говорио о мени, него о теми која нас вечерас обједињује. Хвала драги брате Александре на речима које обавезују, а пред овим свештеним ћивотом једино ми преостаје да се још више трудим у ономе што је благословено и што је на корист Цркве. Хришћанска мисија има свој узор у проповедима које је изговорио Господ Исус Христос. Основни задатак проповеди и мисије јесте наставак божанске мисије спасења људи, по речима Господа Исуса Христа: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога духа...“ (Мт. 28, 19). У црквеној проповеди и мисији у свеукупности се не проповеда само своје или туђе мишљење, већ пре свега јеванђелска наука Господа Христа, по речима апостола: „Не проповиједамо себе, него Христа Исуса...“ (2. Кор. 4, 5). Основни циљ црквене мисије јесте спасење свих људи јер је Господ дошао да спасе свијет (видети: Јн. 12, 47). Спасење у хришћанском смислу има значење превазилажења смрти и задобијања вечног живота. Јасно је, стога, да мисионарска реч треба да буде усмерена ка благовештењу доласка Царства Божијег и пуноће вечног живота у Христу. У богословљу су гносеологија, етика и естетика у сталном стваралачком садејству, а то није случај у неким другим научним областима (исто: 23). Стога, припадници Цркве који су у служби мисије требају да приступају богословљу целовито, знајући да знање није само нешто што чувамо за себе или чиме истичемо себе, већ оно служи на изграђивање цркве Божије. Црквена мисија је благовест спасења у Христу. Живи садржај проповеди увек носи у себи отвореност позива радости у живот и то живот у изобиљу (видети: Јн. 10, 10). Због тога тај садржај треба увек да буде осигуран стварношћу вере. Све ово спада у изграђивање цркве Христове (1. Кор. 14, 12), као сведочење стварности спасења кроз Христа. Позив Божији човеку, који се кроз мисију саопштава као позив на „свадбу Царевог Сина“ (Мт. 22, 1–14), треба да буде главни садржај обраћања и сведочења у црквеној мисији. Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим aпостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве. ТИХОВАЊЕ И МИСИЈА Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању“. Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе“ и „разлици и разликовању мировања“. Са друге стране, тумачећи псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању. Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да „Бога треба више помињати него дисатиˮ. У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање? Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ“ – за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице. Ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то – молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове. По јеванђелској причи о сејачу и семену (Мт. 13, 18) сви људи у историји човечанства, који се било када у свом животу сусретну са Речју Божијом, могу се поделити у четири групе. Први су они који имају каменито срце. У срцима таквих људи никада не може да никне и да роди јевнђелско семе, јер уместо Бога, њима већ управља сатана. Други су они људи, који су непостојани у врлини. Такви када чују реч Божију одушеве се, али крст и подвиг вере не могу нити желе да прихвате. Трећу групу чине они људи који су идолопоклоници овог света, поробљени сластољубљем и властољубљем, те због тога у њима Реч Божија буде угушена и не доноси плода. Тек четврта група људи се упоређује са добром јеванђелском земљом. Они када чују Реч Божију прихватају је и једни доносе плод по тридесет, по шездесет и по сто (Мт. 13, 8). Наведена прича о сејачу и семену нам указује на «трагедију људске слободе». Слобода је велики дар Божији, који сваки човек, на жалост, може да злоупотреби и уместо да остане да живи у слободи коју му је Бог даровао (Адам у рају), он добровољно постаје роб страсти и смрти (Јн. 8, 34). Без обзира на значај и јасноћу ове приче, Црква мора увек да говори речи светога апостола Павла тешко мени (1. Кор. 9, 16), то јесте нама, ако не проповедамо Реч Божију, односно Свето Писмо, без обзира да ли ће је неко прихватити или не. Вечерас налазећи се пред Вашом љубављу имам радост и част да Вам пренесем молитвене поздраве целокупне редакције „Православног мисионараˮ, а особито нашег уредника презвитера др Оливера Суботића, по чијем благослову сам овде са Вама. Осећајући се као свој међу својима и као један од Вас, подсећам Вас да је „Православни мисионарˮ часопис са дугом традицијом и мисионарско гласило наше помесне Цркве које већ више од шездесет година врши свој задатак – шири реч љубави Божје. У ово благословено делу уградили су се многи, почев од првог уредника, блажене успомене епископа браничевског Хризостома (Војиновића), који је био и остао тихи глас и утемељивач нашег часописа, онај који је трасирао мисионарске кораке „Православног мисионараˮ. Њега наслеђује тадашњи јеромонах, а данас Епископ новосадски и бачки др Иринеј, који је оставио велики траг у нашем часопису, зато се често каже да је златно доба „Православног мисионараˮ нераскидиво везано за личност Епископа Иринеја који је себе уграђивао, а и данас молитвено себе уграђује у ово велико дело. Након владике Иринеја једно време уредник је био Епископ шабачки (тада шабачко-ваљевски) Лаврентије, а од 2008. године до данас, уредник је презвитер др Оливер Суботић. Јаке су везе манастира Острога и „Православног мисионараˮ, јер велики део тиража нашег часописа долази до ове светиње. Наш драги брат Раде, али и проф. Александар, су наши верни сарадници и сатрудници и они сведоче о тој јакој вези ћивота Светога Василија и званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Међу Вама видим велики број младих људи, то ме посебно радује, јер наш часопис је намењен и посвећен младим људима, наш часопис је укрепљење свима који се налазе на путу боготражења и живота по Богу. Међу Вама се налазе две наше сестре које су посебно даровите. Радујем се што су вечерас са нама, то је израз њихове љубави према овом светом месту и ћивоту Светога Василија. Њих две су написале и спевале песму Анастасији-Ани Јовановић, мајци Светога Василија. Драге моје сестре, нека Вас Господ утврдим у том делу Ваше љубави, а ја Вам желим да сваке године припремите и снимите бар по једну песму у славу Божју. Сачувајте ту љубав, живост и жељу да кроз песму прослављате Господа. Гледајући Ваша насмејана лица и осећајући Вашу срдачност и љубав, своје излагање бих завршио подсећањем да без христолике љубави и спремности на праву и истинску хришћанску љубав, нема успеха у мисији. Проповед и мисија увек подразумевају више дела него речи. Ако ми имамо љубави једни према другима, ако по тој љубави живимо и деламо, свака наша реч ће имати смисао и снагу. Љубав је друго име за Бога, Он је безгранична и сушта љубав, зато свакога човека призива да буде делатник љубави јер се у томе остварује смисао и циљ нашега живота. Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Понављам, Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу Бога љубави. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сишла с неба и није изникла на земљи. Дакле, Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Како је на једном месту записао Свети владика Николај: „Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнетиˮ. Као хришћани, љубећи Бога, видимо дела Божја у свету, пратимо промисао Божју и видимо да Бог бди над свима. Ми се радујемо љубављу Божјом и ту радост не може да помуте искушења са којима смо суочени. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. У „Молитвама на језеруˮ Свети владика Николај каже: „Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Богˮ. То је, браћо и сестре хришћански начин постојања. Наши ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наши ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број светих угодника који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Један у сабору тих светих угодника је и Свети Василија, чија љубав нас вечерас греје, а уверен сам да ме управо његова молитвена и очинска топлина побуђује на ово слово о љубави. Дакле, угодници Божји су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: „Да ко живот свој положи за пријатеље својеˮ (Јн. 15, 13). Права и истинска љубав подразумева да победимо своје „јаˮ, да победимо свој егоизам и самодовољност, и да тако отварамо своје срце за свакога, то је једина права мера људскога живота. Чиме човек доказује да љуби Христа? На то питање Спаситељ одговара: држањем заповести. „Ако љубите Мене, заповести Моје држите“ (Јн.14,15). Љубав је увек делатна, активна; увек у делима. Она је увек сила и моћ којом се свака реч Христова оваплоћава у дело. Љубав не само сједињује човека са Христом, већ га сједињује са Богом Оцем и са људима. Према сведочанству Преподобног Јустина Ћелијског: „Циљ је хришћанства да следбенике Христове унесе у сферу Тројичног Божанства, да их учлани у живот Тројичног Божанства, да их овековечи вечношћу Тројичног Божанстваˮ. Са овим речима све Вас срдачно поздрављам, остајем у љубави и молитвено једно са Вама, и још једном благодарим свима на пажњи и љубави, као и на указаном гостопримству и прилици да у окриљу ћивота Светога Василија одржим ово предавање. Драги моји, срце је моје молитвено отворено за свакога од Вас, зато нека нас Свети Василије сачува у овој љубави и молитвеној заједници. Катихета Бранислав Илић, у Горњем манастиру Острогу, 17. јула 2021. године Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Будући да је Српска Православна Црква све недаће нашег народа проживела и преживела раме уз раме са својим верним народом, околности су наложиле да и ову веома сложену ситуацију Црква проживљава подједнако састрадавајући као и у време великих ратова, глади, епидемија и сличних недаћа којима наша историја обилује. Када су се појавили први случајеви особа инфицираних вирусом Covid-19, свима је то била новина и само мали број људи из струке је могао претпоставити како ће се ситуација одвијати, како у ближој тако и у даљој будућности. Првих месеци пандемије није било случајева да свештеник улази у Covid зоне како би исповедио и причестио пацијенте, али како је време одмицало лекари и остало медицинско особље су се навикавали на новонасталу ситуацију и свештеник је почео да улази у „Црвене зоне“ у којима су лежали пацијенти заражени вирусом Covid-19, па и у просторије интезивне неге у којима се лече најтежи болесници. Мој први директни контакт са „Црвеном зоном“ и пацијентима на лечењу од Короне се догодио у Covid центру-C1 Универзитетског клиничког центра Крагујевац, и једноставно не постоје речи којима могу да опишем ситуацију у којој сам се нашао, јер је за мене све то представљало једно потпуно ново искуство. Онај простор који сам одлично познавао (јер сам као болнички свештеник 3 до 4 пута недељно одлазио на клинике УКЦ-а Крагујевац ради исповести и причешћа болесника) сада ми је изгледао другачије, подељен је по зонама, преграђен и онемогућен је сваки контакт Covid зоне са осталим просторијама, постављене су „Филтер просторије“ за распремање и дезинфекцију оних који излазе из „Црвене зоне“. Први утисак који ће ми заувек остати у сећању је љубазност медицинског особља на челу са др. Небојшом Стевановићем-анестезиологом УКЦ Крагујевац, кога познајем дужи временски период. Приликом уласка у зелену зону дочекан сам као „свој“ уз детаљна упутства како се треба понашати, како припремити и које мере испоштовати приликом уласка и боравка у „Црвеној зони“, али и приликом напуштања „Црвене зоне“. Оно што треба посебно похвалити и нагласити је разумевање управе УКЦ Крагујевац и директора доц. др Предрага Саздановића, који су потпуно разумели духовни карактер уласка свештеника у Црвену зону у смислу подршке, како пацијентима тако и особљу. По мом скромном мишљењу у доба пандемије у УКЦ Крагујевац дефинишу се два утиска које ћу покушати да изнесем. Први утисак је стање, забринутост и осећање сваког пацијента понаособ, а други утисак је огромна духовна и физичка жртва свог особља ангажованог у раду са Covid пацијентима. Прво што се запази приликом визуелног контакта са пацијентом су видљиви умор и уплашеност( до сада нисам видео ни једног Covid пацијента који није уплашен), јер у болесничкој соби лежи много пацијената са тешким клиничким сликама, тако да се свако пита „како и да ли ћу ја ово издржати, ако или када, дођем у ову фазу“. Умор и страх су потпуно оправдани и реални, јер се сваки болесник бори за ваздух, а поједини дословно вапe за кисеоником којим би напунили плућа. Услед хипоксије долази и до духовног и психичког „потонућа“, тако да и пацијенти са лакшом клиничком сликом на први поглед лаицима изгледају лоше, али када се од лекара сазна да је ситуација прилично стабилна, изводи се логичан закључак да је у питању борба човека за насушни и животодавни дах. Други утисак је да се сви пацијенти осећају отуђено. У „Црвеној зони“ сви здравствени радници су одевени у скафандере(као и ја када се налазим у Црвеној зони) и на себи имају сву опрему коју предвиђа струка за овакве ситуације, тако да пацијент данима и недељама не види лице другог човека, односно неког из спољашњег света, комуникација је отежана јер су скоро сви пацијенти на кисеоничкој потпори и свако евентуално склањање маске, макар и на тренутак, предствља проблем услед мањка кисеоника. Трећи утисак који можда и највише мучи пацијенте је потпуно одсуство његовог редовног и природног окружења, односно породице, пријатеља и људи са којима је до јуче свакодневно комуницирао. Када се човек нађе у болници, а то никада и никако није његовом вољом, такође је одвојен од породице, али пошто постоје дани и сатница предвиђена за посете, пацијент редовно одржава контакте са својом породицом, што у условима боравка у Covid зони није могуће, па се на отуђеност коју смо већ поменули пројављује додатни баласт у свакодневици пацијената оболелих од Covid-19. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г.Г. Јована, а у складу са епидемиолошким правилима свештеник у „Црвену зону“ улази опремљен као и сви ангажовани у раду са Covid пацијентима, испод скафандера се носи мали епитрахиљ, а сами чин Исповести и Причешћа траје прилично кратко и најчешће се састоји од пар речи (ретко реченица) које пацијент уз напор изговори, једне молитве коју свештеник мора да зна напамет, јер у „Црвену зону“ се не може унети Требник који би после изнео (пошто се из Црвене зоне не сме изнети ништа) и самог чина причешћа Светим Тајнама Христовим које се дају пацијенту. Сама појава свештеника, кога пацијент може препознати једино по томе што на скафандеру може да пише „Свештеник УКЦ“, за пацијента представља велику духовну потпору јер ће га причестити Светим Тајнама Христовим, али и контакт са неким ко може донети поздраве породице и родбине. Самим тим пацијент стиче утисак да је и даље део заједнице којој припада, да се његов живот наставља са освеженом надом на оздрављење и повратак кући и да Црква и даље врши своју мисију без обзира где се у ком тренутко било ко од нас налазио. По питању огромне духовне и физичке жртве особља ангажованог у раду са пацијентима са тешким респираторним инфекцијама узрокованих коронавирусом, тешко је пронаћи адекватне речи које могу описати само један дан боравка у Covid зони, а камо ли годину дана непрестане борбе. Медицинско особље које се бави лечењем пацијената оболелих од Covid-19 је уморно и преуморно, а не зна се да ли је тежи психички или физички умор услед рада у ванредним околностима које трају дуже од годину дана. Мишљења сам да свак од нас треба да претпостави да му дете, родитељ, брат или сестра раде у Covidu већ годину дана, да долазе са посла уморни и одлазе на посао уморни, да се свакодневно излажу опасности да се заразе, а то претпоставља и најтрагичнији исход, па тек онда да се одлуче на непромишљене кораке типа организовања скупова, прослава, концерта, боравка у малом простору са великим бројем људи, одлазака у туристичке авантуре (пишем авантуре јер се никада не зна како се тај боравак може завршити) и друге видове непоштовања епидемиолошких мера. Оно што сам чуо од свих пацијената, а што сам и сам запазио, јесу речи хвале за особље које даје све од себе како би пацијентима олакшало живот колико год је то могуће и то треба похвалити и посебно нагласити приликом сваког помена здравствених радника. Оно о чему се веома мало размишља јесте да су то људи који после боравка у Covid зони одлазе својим кућама, код своје деце и родитеља, да могу својим укућанима, не дај Боже, пренети вирус и тако своју целу породицу озбиљно угрозити, а упркос свему томе они ево већ годину дана неуморно, даноноћно раде са пацијентима којима је потребна врхунска стручност, нега и пажња, не обазирући се на могуће последице на своје и здравље својих најмилијих. Осим труда здравствених радника, дужни смо и ми свештеници да на прави начин обавимо своју мисију која има не само духовни, већ и просветитељски карактер, поучавајући народ како се треба понашати, како сачувати себа, а оно што је много битније како сачувати друге, јер је Српска Православна Црква од увек, осим духовног имала и просветитељски карактер који не смемо пренебрегнути ни у овом тренутку, већ морамо остати на висини свог духовног задатка, што Господ Исус Христос и Свети Сава са ликом свих Светих од нас и очекују. Духовник Универзитетског клиничког центра Крагујевац

Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у уторак 9. фебруара 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, јануарско-фебруарског 377. броја "Православног мисионара". У даљем току разговора било је речи о постојању овог мисионарског гласила и његовим претходним уредницима, као и данашњем уреднику чији долазак се поклопио са педесетогодишњицом постојања "Православног мисионара". Други део емисије био је посвећен мисији Цркве као важној равноапостолној служби на коју су позвани сви крштени припадници Цркве. Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. По дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу, истакао је гост емисије. Разговор је водила наша драга Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм, и неуморни делатник на пољу црквене мисије. Благодаримо Телевизији Храм и уредници Мири Лолић-Мочевић, на уступљеном видео запису разговора. Извор: Православни мисионар

Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве. Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању". Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе" и „разлици и разликовању мировања". Са друге стране, тумачећи Псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању. Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да „Бога треба више помињати него дисатиˮ. Дакле, без молитвеног тиховања не можемо се очистити ни познати нашу слабост и демонско лукавство; нећемо бити у стању ни да схватимо Божију силу и промисао из божанских речи које читамо или појемо. Из наведених светоотачких сведочанства долазимо до чињенице да најсавршенији начин молитве јесте молитвено тиховање. Молитвено ћутање јер речи уступају место молитвеној тишини срца, због тога преподобни Порфирије саветује: „Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-вамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ. Не мисли ни на шта осим на речи: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ, ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христуˮ, саветује велики проповедник љубави Божје и учитељ молитве. У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање? Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ" - за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице. На крају, ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то — молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове. Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 32-33)

У овонедељном Храму о хришћанском образовању, некада,кроз историју и сада, мисији цркве, њеним циљевима, методима, месту у животу верника 21. века разговарамо са теологом Стеваном Јовановићем, вероучитељем у Петој београдској гимназији. Звучни запис емисије "У првим данима Цркве, када су се људи" као хришћани саздавали, а не рађали" (Тертулијан), оглашени је пре ступања у Цркву имао да прође кроз прилично дуго раздобље катихезе (поуке) ,тј. припреме за свету Тајну Крштења. Почетком другог столећа у Риму, на пример, катихетска поука трајала је две године. Тада се подразумевало да човек може да постане члан Цркве тек пошто упозна њена учења и усвоји их, истински разумевајући законе живота у њој. Током раздобља мисионарског ширења хришћанства преовладавало је крштавање одраслих, а када се то раздобље завршило и када је крштавање деце постало - правило, катихеза је постала очигледни облик послекрштењског поучавања чланова Цркве. У западним црквама катихеза остаје неопходни предуслов за "конфирмацију", тј. за свету Тајну Миропомазања, која се над дететом обавља на измаку детињства. Православна Црква, пак, одржала је предањску повезаност Крштења и Миропомазања као двоједине свете Тајне кроз коју верујући постаје-члан Цркве. Мада различите Православне помесне Цркве нису разрешиле неки општеобавезујући облик послекрштењске катихезе, опште је и једнодушно прихваћено да деци треба пружити хришћанску поуку и образовање. Ово опште уверење показује да је начело пре-давања правила вере и правила живота члановима Цркве органски и суштински део црквеног Предања." (Протојереј др Александар Шмеман) Извор: РТС

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј дао је посебан интервју последњег дана боравка у Епархији источноамеричкој СПЦ у Њујорку, који је Радио "Слово љубве" добио ексклузивно право да емитује благодарећи протођакону др Дамјану Божићу, главном и одговорном уреднику листа "Православље" и часописа "Теолошки погледи". Звучни запис разговора У разговору који је водио протођакон др Јован Аничић, директор Просветног одбора Епархије источноамеричке, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј говори о управо завршеној посети Сједињеним Америчким Државама, утисцима са управо завршеног црквено-народног сабора одржаног у Клирвотеру, важности очувања јединства наше Цркве и саборности народа, сарадњи са медијима и избегавању дезинформација које су стизале са друге стране Атлантика. Свјатјејши такође говори о томе како Црква у дијаспори треба да се односи према законима земаља у којима живи и делује, како види даљи однос државе Црне Горе према нашој Цркви у тој земљи и најважнијем питању и највећој рани нашег народа - Косову и Метохији. После интервјуа, емитовали смо беседу Његове Светости из Храма Светог Герогија у Клирвотеру од 28. фебруара 2020. Извор: Радио Слово љубве

Свету архијерејску Литургију на празник Богојављења у храму Успења Пресвете Богородице у Брчком служио је Преосвећени Владика Фотије, Епископ зворничко-тузлански, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Ћирковића, архијерејског намјесника брчанског, протојерејâ-ставрофорâ Вујадина Станишића и Александра Рељића, протојереја-ставрофора Славка Максимовића, свештеника у пензији и протођакона Славољуба Милошевића. Епископ Фотије честитао је празник Богојављење и говорио о значају празника. ''Христова мисија почиње управо Светим крштењем. Дошавши на ријеку Јордан да се крсти, Господ Исус Христос је цијелом свијету показао да је то пут којим се улази у Цркву Божију, у Царство Небеско.'' Велики број вјерника који је испунио храм, приступио је светој тајни Евхаристије, сједињујући се са Господом и Спаситељем нашим Исусом Христом. Владика Фотије је након Литургије благословио пливаче, а затим је Литија из порте храма кренула према купалишту Фицибајер на Сави, гдје се седми пут пливало за Часни крст. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У Библиотеци Вуковог завичаја у Лозници, у склопу Православне школе родитељства, а у организацији Црквене општине Тршић, одржана је духовна трибина на којој је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор богословије Светог Петара Цетињског, говорио о мисији Цркве у 21. веку. Вашој пажњи препоручујемо ово надахнуто предавање. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Своје кратко излагање о Светом Писму почео бих речима великог учитеља Цркве, светог Јована Златоуста, великог и духоносног тумача Светог Писма, који је у својим делима протумачио скоро све књиге како Старог тако и Новог Завета. Он каже: «Свето Писмо је пут и ко са њега сиђе - лута». А на другом месту каже, продубљујући и проширујући претходну тврдњу: «Богаташ (Лк. 16,19) је пророчке књиге и закон Божији сматрао за бајке и празнословље, но када је сишао у ад све је схватио». Ове наведене тврдње светог Златоуста говоре да је за верујуће хришћане у Светом Писму откривен пут спасења, јер нас Закон и пророци Старог Завета, као и новозаветно Јеванђеље приводе Оваплоћеној Речи и Логосу Божијем Исусу Христу (Јн. 1,1). Са друге стране, пример безумног богаташа (Лк. 16,19) јасно показује да није довољно спољашње познавање науке Светог Писма, јер то само по себи не спасава. Свето Писмо спасава само оне који слушају Реч Божију и држе је (Лк. 11, 28). По учењу Светог Писма, записана реч Истине има вечно и непромењиво значење, јер је Сам Господ Христос рекао, да ће небо и земља проћи, али речи моје неће (Мт. 24, 35). У Светом Писму свет се генерално карактерише као реалност која у злу лежи (1.Јн. 5, 19). Та би се тврдња са правом још више могла рећи за данашњи свет, јер иза њега стоје безбројне невине жртве, многобројна и разнолика безакоња, па је и сама земља натопљена крвљу праведника, која вапије тражећи правду Божију (Рим. 1, 17). Међутим, управо том и таквом свету данас је најпотребнија Реч спасења, као једина реч која може дати истинску наду и истинску утеху и мир Божији савременом човеку и човечанству. Многи од отаца Цркве су тумачећи књиге Старог и Новог Завета указивали на погубни феномен спољашњег познавања закона Божијег, вере и Светог Писма. Такво познавање Светога Писма никада није приводило човека ка Богу, па то ни данас не чини. Спољашње познавање речи и духа Светога Писма задржава веру људи на уснама (Мк. 7, 6), док у срцу њиховом нема места за Господа да би ту главу склонио (Лк. 9, 58). Данашњем свету су управо преко потребни истински сведоци (мартири) Светога Писма као живе и истините науке Васкрсења, а то су они људи који животом сведоче реалност Светог Писма. Њихов живот је надахнут Духом Светим, па отуда ни њихова проповед није слово које убија (2. Кор. 3, 6), већ реч која васкрсава, препорађа и охристовљује сваког човека са којим се сусретне. У Посланици светог апостола Петра (2. Пет. 3,16) говори се и о томе како је божанска мудрост записана у Светом Писму тешко разумљива и да је многи изврћу на своју сопствену пропаст. Свети апостол Петар је овим речима јасно указао на појаву јеретика у раној Цркви, али и са друге стране на потребу да Реч Божија у Светом Писму буде тумачена у Духу Светом и Духом Светим (1. Пет. 1,12). Отуда се у православном искуству тумачење Светог Писма увек заснивало на тумачењу отаца Цркве. Оце Цркве је Бог подигао и поставио у овоме свету као светиљке и градове који на гори стоје (Мт. 5, 14). Они су својим богонадахнутим тумачењима Светога Писма открили верујућима дубоке тајне вере у које и анђели Божији желе да завире (1. Пт. 1, 12). Данас сви говоримо о општем проблему секуларизације света, као и о евидентној доминацији материје и материјализма над духовним вредностима. Да се то искушење секуларизације не би увукло и у библијско тумачење спасоносне Речи Божије, чувају нас свети апостоли и свети богоносни Оци. Они нам записаше и прповедаше речи Светог Писма, да њима живимо и да се њима спасавамо. То потврђује и свети Атанасије Велики, учитељ јединствене Цркве, речима да нам је Свето Писмо у Цркви дано ради спасења, а не ради људске науке, нити философије. По јевнђелској причи о сејачу и семену (Мт. 13, 18) сви људи у историји човечанства, који се било када у свом животу сусретну са Речју Божијом, могу се поделити у четири групе. Први су они који имају каменито срце. У срцима таквих људи никада не може да никне и да роди јевнђелско семе, јер уместо Бога, њима већ управља сатана. Други су они људи, који су непостојани у врлини. Такви када чују реч Божију одушеве се, али крст и подвиг вере не могу нити желе да прихвате. Трећу групу чине они људи који су идолопоклоници овог света, поробљени сластољубљем и властољубљем, те због тога у њима Реч Божија буде угушена и не доноси плода. Тек четврта група људи се упоређује са добром јеванђелском земљом. Они када чују Реч Божију прихватају је и једни доносе плод по тридесет, по шездесет и по сто (Мт. 13, 8). Наведена прича о сејачу и семену нам указује на «трагедију људске слободе». Слобода је велики дар Божији, који сваки човек, на жалост, може да злоупотреби и уместо да остане да живи у слободи коју му је Бог даровао (Адам у рају), он добровољно постаје роб страсти и смрти (Јн. 8, 34). Без обзира на значај и јасноћу ове приче, Црква мора увек да говори речи светога апостола Павла тешко мени (1. Кор. 9, 16), то јесте нама, ако не проповедамо Реч Божију, односно Свето Писмо, без обзира да ли ће је неко прихватити или не. Мисија Цркве и проповед Светог Писма је заповест коју су апостоли добили од самог Господа Исуса Христа: «идите научите све народе крстећи их у Име Оца и Сина и Светог Духа» (Мт. 28, 19). Она траје и у наше време и трајаће до свршетка света и века. Проповед Светога Писма се чак повезује и са апокалиптичким пророштвом о Другом доласку Христовом, који ће се збити када се Реч Божија буде проповедала свим градовима Израиљевим (Мт. 11, 1). По речима светог Симеона Новог Богослова, Свето Писмо је записана Жива реч Живога Бога, која је со и светлост овог света (Мт. 5, 14), Најдубљи унутрашњи и духовни смисао Светога Писма открива се свету у свој својој пуноћи, у животу и Литургији Цркве. Литургија Цркве, као долазеће Царство Божије, је оно што, по речима Господњим, првенствено треба да иштемо и ка чему треба да стремимо, а остало ће нам се све додати (Мт. 6, 33). У Светом Писму нам је откривен тај спасоносни литургијски дијалог Бога са човеком и човека са Богом, што потврђују и речи блаженог Августина: «у молитви ми беседимо са Богом, а у Светом Писму Бог беседи са нама». Ово кратко излагање о свеспасоносној речи Божијој, која је записана у Светом Писму, а упућена свим народима свих времена, завршио бих речима преподобног Аве Јустина Ћелијског: «Јеси ли тужан, у Светом Писму ћеш наћи утехе; јеси ли жалостан - радост, јеси ли гневан - укроћење, јеси ли сладострастан - целомудрије; јеси ли немудар - мудрост; јеси ли рђав - доброту; јеси ли злочинац - милост и правду; јеси ли човекомрзац - љубав. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане, и храну за све своје врлине и подвиге». Текст за Скупштину Римокатоличке цркве - Рим 5-21. 10. 2008. године Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј председавао је 19. априла 2019. године редовним годишњим заседањем Епархијског управног одбора и Епархијског савета Архиепископије београдско-карловачке. Годишње сабрање чланова епархијских тела почело је чином призива Духа Светог којим је, у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог, началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Том приликом нови чланови епархијских тела положили су свечану заклетву. Уследио је радни део заседања на коме су разматрана најважнија питања за живот Српске Православне Цркве у престоници. Извор: Српска Православна Црква

Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. Са овом Христовом поруком, пастир Божји, свештеник Дејан Трипковић, већ шест година улази у ваљевски затвор, једину установу у Србији за осуђене малолетнике. А тамо иза зидова Kазнено-поправног завода - млади људи, који су у једном или више тренутака свог живота од 16. до 23. године, починили злочин и грех. Убице, силоватељи, насилници, разбојници, крадљивци, изазивачи саобраћајних несрећа. Њима је свештеник Дејан духовник и пастир, за којег не постоји изгубљена овчица, преносећи им универзалну поруку Јеванђеља и хришћански оптимизам. - Причам им да је грех који их је довео у затвор само један тренутак живота, али и да живот свакоме даје прилику за искупљење и покајање, што је и основна порука цркве. Причам им да је много хришћанских светитеља у историји, током свог живота починило грех и преступ, али да су их покајање и преумљење потом учинили светитељима. Причам им о блудном сину, који је све прокоцкао и изгубио, али се вратио у свој дом и отац га је прихватио у наручје. Тако и наш Бог, као љубав, сваког чека да му се врати и да време своје затворске казне искористе да осмисле будућност, ојачају за њу и врате се на пут Човека – почиње Трипковић причу за "Блиц". Пре KПЗ за малолетнике, свештенички рад је Дејана, након завршеног Богословског факултета, водио ка раду са омладином, од Светосавске омладинске заједнице, до посла вероучитеља у Ваљевској гимназији и другим школама. Зато је, уз благослов епископа ваљевског Милутина, прихватио позив да рад цркве организује у затвору чији су штићеници млади људи. - Многи од њих, док су у установи, заврше школу или занат, постану мајстори. Нажалост, добром делу њих се дешава да након истека казне не буду прихваћени у друштву, да буду жигосани и у свом окружењу не добију ту преко потребну другу шансу да покажу да су се променили. Зато, уз све оно што је наша мисија међу њима, неопходно је да црква и све друге институције друштва заједно раде на њиховој ресоцијализацији – сматра наш саговорник. Сем литургија, Трипковић је у ваљевском затвору за осуђенике организовао низ занимљивих предавања и трибина на којим су гости, између осталих, били професор др Жарко Требјешанин, глумац Небојша Дугалић, водитељ Александар Гајшек, музичари Слободан Тркуља и Зоран Kостић Цане. Kоначно, ту су и његови индивидуални разговори и исповести штићеника, који то желе. - Много је штићеника који никада пре установе нису знали ништа о православној вери, нити су видели позориште или чули концерт и не бисте веровали колико њих после тога искаже потребу за духовношћу и културом, колико њих пожели више да сазна о животу за који нису имали прилику. Страховито велики проценат њих долази из разорених породица или су сами били жртве насиља и траума. Али, као што сваки човек на планети, слободан или затворен, чезне за љубављу и саосећајношћу, тако и они, када им се на тај начин приступи, отварају се и показују потребу да се повере и исповеде. Након тога, јер у сваком човеку постоји добро, пожеле да се промене. Ако се и један врати на прави пут, наша мисија је успела – збори свештеник Дејан. А оних који су се искрено покајали, како каже, има. Види се то по њиховом понашању, по извештајима васпитача и затворске управе, као и по јављању свом духовнику када се нађу на слободи и почну нови живот, ван света криминала. Један од њих, како каже Дејан, изразио је жељу да када буде одлучио да се жени, да то буде у храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву, за кога га вежу најлепше успомене. - Младом човеку је лакше да се промени. Затвор је, да искористим цитат нашег владике Јована Охридског који је и сам био затвореник, "место у којем је присутна велика количина зла и греха, али исто тако затвор је место где се догоди највеће и најискреније покајање" – поручује Дејан Трипковић. Граде цркву у затвору Духовнику KПЗ за малолетнике је на последњој Светосавској академији у овој установи уручено највеће заводско признање, уздарје "Од злата беседа". Службе у овој установи одржавају се у капели посвећеној Светом Сави, али Дејан Трипковић каже да постоји пројекат и расположење Министарства правде да у склопу затвора буде саграђена и црква Светом Сави. Извор: Блиц

На крају свете Литургије, којој је присуствовало мноштво народа овог мајевичког краја, Владика Фотије се обратио пригодном бесједом. ''Велика је била мисија Светог Јована Крститеља, кога данас прослављамо, како у своје време тако и данас. Његове речи : Покајте се, јер се приближи Царство небеско, се односе и на нас данас.'' Послије отпуста, Епископ Фотије је одликовао архијерејском граматом граматом господина Љубишу Ристића из Београда који је својим радом показао неизмјерну љубав према нашој светој Цркви. Потом је услиједила Литија око храма, те је одслужен парастос пред спомеником војводе Радивоја Керовића и свих погинулих војника у минулим ратовима. Кума данашње славе храма била је Радинка Тривковић из Тобута са којом је пререзан славски колач, након чега је услиједила трпеза љубави за све присутне. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Већ десет година ђакон др Александар Прашчевић бави се изучавањем односа хришћана и муслимана. Тој теми, из различитих углова, у различитим историјским периодима, посвећени су његови стручни научни радови, постдипломски, докторски и постдокторски, које је бранио на теолошким факултетима и институтима у Москви, Канади, Женеви и Солуну, где тренутно ради на трећем постдокторату. Многи који у последњих годину дана различитим пословима, углавном званичним, долазе у београдску патријаршију упознали су ђакона Александра Прашчевића као шефа кабинета Његове светости патријарха српског Иринеја. Читаоци „Политике” имаће прилику да га ближе упознају као доктора теологије, будући да од сутра наш лист ексклузивно објављује фељтон „Патријарх Павле о исламу и муслиманима”, чији је он аутор. Овај научни рад написан је на основу до сада неистражених и необјављених архивских докумената у којима су сачувана сведочанства о мирољубивој мисији патријарха Павла током грађанских ратова и сукоба у Југославији од 1990. до 1997. године, објашњава за „Политику” ђакон Александар Прашчевић. – Од детињства је био окружен муслиманима, са којима је градио односе пуне разумевања и дубоког поштовања. У најкритичнијим тренуцима хришћанско-муслиманских односа патријарх Павле није пропустио ниједну прилику да изађе у сусрет молбама и потребама муслимана, док је осудио сваки напад на њих и њихове богомоље, позивао на мир и говорио о заједничким вредностима хришћанства и ислама – каже Прашчевић. Са њим разговарамо непосредно пошто је из Београда отишао други човек Руске православне цркве митрополит Иларион (Алфејев) и у завршници припрема за посету патријарха Иринеја Солуну, где ће бити обележена стогодишњица од пробоја Солунског фронта. Између те две и у организационом смислу велике посете, стао је овај разговор. А почели смо га питањем о томе колико хришћани познају ислам и које су њихове најчешће предрасуде о муслиманима. – Хришћанима је данас доступна литература о исламу као никада до сада, како у погледу превода и преписа, тако и по делима која су написали хришћански аутори, као што је приручник о исламу архиепископа албанског Анастасија Јанулатоса. Искористио бих ову прилику не за набрајање већ познатих предрасуда, него за позив на суочавање са њима, као највећом претњом опстанку међуверског суживота. Често понављам потребу за стицањем позитивног међуверског искуства, као залога мира и стабилности. Народна мудрост нас учи да се добро добрим враћа – истиче наш саговорник. Ђакон др Александар Прашчевић у београдску патријаршију позван је из Канаде, где је отишао по завршетку постдипломских студија на Московској духовној академији. У седишту Епархије канадске у Милтону обављао је административне и црквене послове и две године радио као асистент на Шербрушком универзитету. – По окончању постдоктората у Женеви и Москви, у јесен 2015. године, уместо повратка на Шербрушки универзитет, почео сам да радим у Синодском одељењу за међуцрквене послове, где сам имао мало времена да се упознам са начином рада који сам постепено допунио корисним методама са истока и запада. Службеницима овог Одељења поверени су углавном оперативни и технички задаци на основу одлука Светог архијерејског синода. Највећи део посла је комуникација са представницима помесних православних цркава, дипломатским представништвима и међународним организацијама – објашњава ђакон Александар Прашчевић. Међутим, одлуком Светог архијерејског синода у мају прошле године додељено му је ново задужење: постао је шеф кабинета патријарха српског. – То је дужност која у овом тренутку покрива заиста широк обим послова којима руководи патријарх српски. Највећу улогу у мом раду имају оданост, преданост и способност да сваки задатак буде извршен искључиво према његовим упутствима. Његова светост у својих 88 година живота дневно обави по неколико пријема, решава предмете црквених и административних служби, служи у храмовима недељом и празницима, а сведоци сте и његових честих путовања у земљи и иностранству са врло испуњеним програмима, тако да и сам често радим од ујутру до увече, ношен управо енергијом нашег патријарха – каже Прашчевић. Признаје да у детињству није волео да учи стране језике, али данас због природе посла који обавља свакодневно користи руски, француски и енглески, а учи грчки језик. Научним радом бави се искључиво ноћу. – Тада су ми на располагању мир и тишина, а због одржавања самодисциплине, чак и када сам потпуно исцрпљен, неколико минута читам, а затим нешто и напишем – прича наш саговорник. Патријархов шеф кабинета завршио је Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. У основну школу ишао је у Београду. Рођен је у Ђаковици. Има 31 годину. Политика.рс