Претражи Живе Речи Утехе

На ово питање, које је мучило грађане Рима пре деветанест векова, стигао је политички коректан одговор који је све задовољио: хришћани! После туге због губитка послова, домова, ближњих, цео Рим је добио задовољење – хлеба и игара. Колосеум је испуњен, гради се нови Рим по замисли императора Нерона, а хришћани својом смрћу увесељавају светину, хране лавове и доносе наду у боље сутра. Кад њих не буде, настаће мир, срећа и благостање. Хришћани су главна препрека напретку, култури и свеопштем добру. Пострадали су тада свети апостоли Петар и Павле, света мученица Фотина и многи други. Благостање је некако ипак изостало. Деветнаест наредних векова понављано је трагање за благостањем. „Прогрес гоњења” се ширио и ван граница Римског Царства – у Персији, Грузији, Арабији, Индији и читавом свету. Потом су тај прогрес наставили Турци, Арбанаси, Аустријанци, усташе, комунисти, нацисти, фашисти… Крв Грка, Срба, Руса, Грузина, Јермена, Рома, Етиопљана и других хришћанских народа сливала се са вешалâ, Ћеле-кулâ, крстова и колаца. Испуњавала је Гулаге и Голе Отоке, јаме и крематоријуме. Нестајала су села, градови, парохије, манастири, па и читаве епархије. Таман када су многи помислили да наступа нека нова нормалност, ново доба среће и благостања, интеграцијâ и корпорацијâ, подсетише нас поново да напретка и будућности нема са нама. Ми, хришћани, и даље смо вишак у овом свету. Свет хоће ријалитије и спектакле, радна места, сигуран раст БДП-а и одрживи развој, мултимедијалне фешн-викове и друштвено одговорне пројекте. Свет хоће форму и пројекције. Неће истину и покајање. Свет нуди ропство, не слободу. Нуди друштвене мреже и копрцање у њима, а не Истину, Богочовека Христа. У данима велике туге, као некада око Јова, окупили су се лешинари око наше куће, али не да плачу са нама. Нису дошли да жале за митрополитом Амфилохијем и диве се величанственом саборном храму у Подгорици и мноштву народа које је искрено туговало за својим добрим пастиром. Нису дошли ни у један од највећих храмова на свету, Храм Светога Саве, да се загледају у монументалне мозаике и спокојни лик патријарха Иринеја, нашег духовног оца. Не, то нису плачидругови већ они који својим супермоћним објективима хоће да ухвате сваку нашу гримасу, сваки грч лица, сваку сузу. То чине са сатанском злурадошћу да би нам се смејали и узвикивали: „Где је Бог ваш? Друге је спасавао, нека сиђе са крста, нека покаже знак!” Смеју се нашим целивима, смеју се нашим метанијама, смеју се нашој побожности, смеју се нашој Тајни. Крв Јагњета за њих је саблазан, а ми „лизачи”. Мач који пробада срце Пресвете Богородице изазива код њих салве одушевљења. Распни Га, распни! Наравно, и Јуда је ту. Издаја може бити потпуна тек када Синедриону Јуда дâ сатанско амин на његову прозбу и поведе чету разбојникâ. Он им осветљава пут, он их води ка Тајни, он и целива Учитеља. Он, директно са сабрања, куца текстове на свом таблету који, после неколико минута већ, сијају као сензације са синедрионских портала. Цена је увек иста, тридесет и три сребрника, по један за сваку годину Христовог живота међу нама. Заборављају једно. Онај на Крсту Распети, није на њему остао. Устао је. Данас је изнад свих галаксија и светова, са десне стране Бога и Оца. Ту, у Њему, налази се наша људска природа, васкрсла, обожена и освећена. То је наш Пут, ка горе. Тамо су наша срца. Тамо су наши коренови. Тамо је наш Камен темељац на Коме складно стоји грађевина Цркве. Са те висине нама долази сила Духа Светога: свемоћна и свепобедна, сила која болести и немоћи лечи, сила која мртве васкрсава, сила која води целокупну историју овога света ка њеном крају, ка Рају. Том силом је испуњен Путир, силом са висине. Ка тој сили трчала је Марија Египћанка преко реке Јордана као по суву! Том силом свети Нектарије походи сав свет и исцељује од рака! Том силом испуњен, млади Растко је постао Свети Сава и потпуно променио историју једног народа! Причешћен том силом, кренуо је Лазар ка Мурату, без страха, у смрт, али ка животу, ка висинама. Том силом хришћани из Неронове арене данас су живи и радују се на небу. Та сила весели у рају милионе и милионе праведника и милионе и милионе оних који се још на Земљи боре. Авај, зато они који гледају само у земљу и баве се земаљским комбинацијама, међу њима и теолози преобраћени у технологе и геологе, не могу да разумеју Тајну и одричу се силе Духа Светога. Одричу се неба у име земље, Небеске Србије у име земаљске славе, телевизијских гостовања и твитер-прослављења. Они се придружују фарисејском збору и кажу да ће веровати ако докажемо, ако ставимо Јагње под микроскоп, узмемо му ДНК и очитамо геном. Дајте нам знак! – кажу. Али знака нема осим знака Јоне пророка. Као и Господ наш, и ми данас говоримо: опрости им Оче, јер не знају шта раде! Опростите им и ви, новопрестављене слуге Божје, Иринеје и Амфилохије, наше свете и незаборавне владике! На небеским висинама, ви данас стојите са Светим Савом, авом Јустином, владиком Николајем, патријархом Павлом и многима другима, молећи се за сав наш народ. Велики су наши греси, велико је бреме наших сагрешења, велика је невера наша, али је велика и љубав и милост Божја. Господ нас још увек трпи и, као нежни Отац, чека наше обраћење и покајање. Данас наш народ пишти у мукама и невољама, разочаран у лажне идеологије и лажне вредности, али се ипак све више враћа попут покајаног разбојника на Крсту који не похули на Христа већ Му завапи: „Помени ме, Господе, у Царству Твоме!” Тек када се наш народ врати Живоме Богу, у Тројици слављеном, наступиће истинско благостање. Бог је Љубав и жели свима спасење, а не смрт. Додуше, за исцељење су некад потребне горки лекови и хирушки резови јер слаткиши „европске демократије” и „људских права” не помажу. Вјечнаја памјат незаборавним архијерејима служитељима Божјим, Иринеју и Амфилохију! Христос воскресе, земља се потресе, тугу, корону и сваку жалост однесе, радост донесе! Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свако време има своје бреме, сваки нараштај хришћана има свој крст и изазове са којима се суочава. После година комунизма, повратка народа Цркви, препорода духовног живота у готово свим земљама где као већина живе православни хришћани, дођосмо и до времена кризе. Не кризе Цркве – јер она, чија је Глава Христос, никада не може бити у кризи – већ кризе хришћана, нашег неверја и маловерја. Економска криза је била годинама раније, мада она у Србији траје деценијама, мање или више. Међутим, за већину, некако изненада, догодила се врло озбиљна духовна криза. Последњих неколико година у читавом Православљу имали смо више неочекиваних догађаја: потпуни крах Критског сабора од кога се толико очекивало, а потом дешавања у Украјини. Уз страдања православних у Сирији и разним крајевима српских земаља, чинило нам се да су сва ова дешавања спољашња, иницирана од стране разних светских номенклатура које годинама нападају свето Православље. Чак и веома чудне потезе цариградског патријарха, његове изјаве и дела, некако смо ипак сагледавали из перспективе специфичних услова живота православних у Турској, притисака САД, ЦИА, НАТО-а и других, пре свега антируских, центара. Сви ти напади споља нешто су од чега Црква само јача. Чудесне литије у Црној Гори, које су се пренеле у све српске крајеве, само су нам појачале то уверење. Одједном, готово преко ноћи, појавио се вирус корона, и нађосмо се у ситуацији небивалој у Цркви. Од разних „стручњака“ смо можда и очекивали препоруке да не идемо у храм, да не постимо, да се не причешћујемо…, али одједном у ту антицрквену хајку укључили су се и неки црквени пастири. Затворене цркве, затворени манастири, преплашени свештенослужитељи… Не целивајте иконе, не љубите крст, не узимајте благослов! Не причешћујте се! Ове поруке су „утеха“ коју нуди један део духовникâ у времену пандемије. На екрану гледамо Литургије на којима се после сваког причасника дезинфикује кашичица. Уводе се пластичне кашичице. Уводе се нове форме причешћивања и самопричешћивања. Уверавају нас да се кроз свету Тајну Причешћа можемо заразити. Позивају нас да останемо у домовима, да сиђемо у срце – и чекамо. Кога или шта? Спасење, кажу. Спасење у виду вакцине коју праве неки добри људи, филантропи! Они који су програм пандемије и осмислили годинама уназад и чије корпорације, гле чуда, и праве вакцине. Један благочестиви Рус, мирјанин, стојећи испред закључаног Валаамског манастира запитао се иронично: „О како је моћна та корона! Демони дрхте од крста, а корона се не боји? Зар је она јача од светих моштију, од светих икона, од светих молитава?” По неким „православцима” то је заиста тако. Решење је само у изолацији, у слушању саветâ Светске здравствене организације, маскама, рукавицама. Са њима су неки свештенослужитељи чак и служили свету Литургију. Да ли их је Господ и препознао тако маскиране? Неки су овај вирус назвали вирусом маловерја и неверја и он то свакако и јесте. Још је и вирус непобожности. Већ годинама бити благочестиви хришћанин, хришћанка, није више ин, није популарно. Нестале су дуге сукње, мараме, дуге кошуље, браде. Нема више потребе ни за духовником, ни за Псалтиром, ни за постом. Кандило не мора да гори, Свето Писмо не мора да се чита. Штавише, кажу, многе ствари у Библији и нису истина. То су бајке, вавилонски митови, египатске мистерије, утицаји ови и они. Већину књига и нису написали аутори које Црква сматра ауторима. Житија светих су бајке. Свети канони су мртви споменици историје. Највећи део Светог Предања уствари је само људско предање. Парастоси, помени, митарства… – непотребни и измишљени. Ове тезе аутор овога текста није прочитао у Blic-у или у Kurir-у већ их је много пута чуо на предавањима на Богословском факултету. Већ поодавно се неблагочешће потпуно одомаћило у нашој православној средини, али и на васељенском нивоу. Колико се данас хришћана уздржава пре брака? Колико њих чува светињу брака? Колико њих и неће да рађа децу? Мислим да као свештеник, за ових петнаест година службе, никада нисам венчао младенце који су чедни ушли у брак. Стотине парова. Нико. И то је тако у Србији, Грчкој, Румунији, Русији… Парохије са стотинама православних домова где на свету Литургију дође двадесетак људи, а често се нико и не причести. Парохије где се годишње неколико људи исповеди. Епархије где од стотине храмова у свега неколико имамо агапе после Литургије, духовне вечери и предавања готово никад. Свеноћна бденија не као правило већ као куриозитет, ретка реткост. Као репер данашњег стања износим догађај који ме је још као студента запрепастио: после свете Литургије и славског ручка на Богословском факултету обављан је чин Панагије, благосиљања посебног хлеба у част Пресвете Богородице. Пошто је епископ бачки Иринеј одломио парче хлеба и узео га, он је ишао од руке до руке студената, свако је узимао по делић и слао светињу даље. Стајао сам тада на самом крају трпезарије заједно са неким студентима прве године. Када је хлеб дошао до њих, већина је презриво одбила да узме комадић, док је једна девојка, узевши светињу са два прста, бацила је у канту за смеће, у страху од тобожње нехигијене и због тога што су многи додирнули хлеб рукама. Стајао сам тада у неверици: да ли се налазим међу теолозима или атеистима? Отишао сам до канте, узео хлеб и појео га пред њима. Дух који сам тада осетио међу новим младим снагама није био ни налик духу ранијих година. Старији студенти, који су нас младе теологе дочекали 2000. године, већ су нам причали да је свака нова генерација студената све гора, „модернија”, да је благочестивости све мање. Стојмо смерно, стојмо са страхом! – позив је архангела Михаила, упућен свим верујућима свих времена. Стојмо у свештеном Предању, у црквеном поретку, у оданости црквеној јерархији, у Литургији! Држимо оно што нам је предато, са страхом, побожношћу и љубављу! Данашње време, духа Антихристовог, време је у коме се презире старина, традиција, поредак и на све начине се улаже труд да се сваки континуитет природног, доброг, а поготову Светог прекине. Породица, родитељство, поштовање старијих, чедност, поштење, правда, патриотизам, љубав, Косово… – најсветије речи нашег народа – бачене су данас у блато и по њима се гази. Уместо да црквени пастири подигну глас и устану против понижавања свог народа, део њих је искушење слева заменио искушењем здесна наругавши се светим иконама, моштима, часном крсту, па и самој Светињи Тела и Крви Господње, све у име егзактности, науке и љубави према свету. А да ли ми хришћани можемо волети свет који у злу лежи? Можемо га волети и молити се за његово спасење, али се не смемо саображавати њему нити понирати у његове греховне дубине и мрзост опустошења. Овај свет, пали свет, није пријатељ Божји већ Његов огорчени непријатељ који се труди да затре Име Господње и измени све Његове заповести. Хиљаде телевизијских канала, а нигде ни речи о Христу! Године школовања, стотине факултетâ, а нигде ни речи о Христу! За овај свет све је важније од онога што је за нас хришћане најважније, све је битније од Онога Који је нама најбитнији. Православни народи – распети од стране владајућих гарнитура, масонских, „неолибералних” и сличних, осиромашени, покрадени, изневерени и преварени по стотину пута – данас свој поглед управљају још једино ка Богу и Цркви Његовој! Народ гледа лудило са малих екрана, подригиваче, исмеваче, бескрајне ријалитије, људе са фалсификованим и купљеним дипломама, параде срама и таме, озакоњење сваког безакоња… Ми ћутимо. Мук. Народ гладан и жедан, чека да га поведемо ка непресушним изворима живе воде Христове, а ми се кријемо. Замислимо Мојсија који се боји и окреће леђа народу! Цара Лазара како се крије у кокошињцу и бежи! Ђакона Авакума како постаје Мустафа! Кога и чега се бојимо? Бојати се можемо једино Бога и онога дана када ћемо доћи пред лице Његово и дати одговор за све. То је једини страх који треба да имамо. Сваки други страх је лажан. Пастирима Цркве Христове је дата духовна сила и власт. Сила да лечимо, да дрешимо и вежемо, власт и над паклом, и над сваким злом, и над свим светом. Христос је победио свет и ту победу дао нама. Колико пута треба да похуле на Име Божје, па да ми устанемо? Колико пута треба да опсују Мајку Божју, па да ми устанемо? Колико „парада поноса” (читај: срама) треба да прође нашим градовима, па да ми устанемо? Колико река треба да затру, колико шума да посеку, колико њива да продају странцима, па да ми устанемо? Колико најезди туђинаца треба да прође кроз православне земље, па да ми устанемо? Колико још абортуса треба да изврше, па да ми устанемо? Златна кандила, златне кадионице, златне одежде, а дрвени пастири! Не трубе Духа Светога него ћутолози. Сами не улазе, а другима не дају да уђу. То је наша слика. То је наше време. Да ли Господ мора камење да подиже да крене проповед или ћемо ми окамењени да дођемо себи и устанемо? Устани ти што спаваш! Устанимо из летаргије и будимо то што треба да будемо! А шта треба да будемо? Нове Хаџи-Ђере и Хаџи-Рувими, Теодори Вршачки, проте Матеје Ненадовићи, вође овога народа у најтежим временима. Они који су били истински православни: и права вера и право живљење. Главари народни који су знали да надахну свој народ на подвиг, на жртву, на покрет ка слободи и васкрсењу. Јунаци попут војводе Богдана Зимоњића, светог Петра Цетињског или патријарха-мученика Пајсија Јањевца. Да будемо као они који су знали и рвати се и борити, али и метанисати и благосиљати, који су свима били све да би спасли све који желе спасење. Ако то не урадимо, проћи ћемо као Јудеји, који су били носиоци истинске вере у Бога, али је већини од њих част одузета и дата другима зато што су су постали камење, а камење Богу не треба. Требају му живи људи Живога Бога. Будемо ли ћутали и даље, пробудићемо се једног дана у земљи која се некада звала Србија, окружени 5Г репетиторима и минаретима, поред посечених шума, исушених река, без куће и огњишта, поред неких нових људи који говоре другим језицима, плачући над порушеним споменицима наших предака и изломљеним крстовима деце и унука. А највећа мука биће сазнање да смо ствари могли да променимо, а нисмо. Нисмо јер себе нисмо желели да мењамо, нисмо желели да се одрекнемо својих страсти, сујета и амбиција. Нисмо дали Христу, Љубави, да се усели у нас и отера од нас сваки страх. Да смо имали само изглед побожности, а да смо се њене силе одрекли. Не дао Бог да буде тако! Свети Саво, помози! Свети Лазаре, помози! Свети Василије, помози! Сви свети са Богородицом, помозите нам да устанемо, да се подигнемо, да васкрснемо, да будемо људи! Свештеник Милорад Мировић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свако време има своје бреме, сваки нараштај хришћана има свој крст и изазове са којима се суочава. После година комунизма, повратка народа Цркви, препорода духовног живота у готово свим земљама где као већина живе православни хришћани, дођосмо и до времена кризе. Не кризе Цркве – јер она, чија је Глава Христос, никада не може бити у кризи – већ кризе хришћана, нашег неверја и маловерја. Економска криза је била годинама раније, мада она у Србији траје деценијама, мање или више. Међутим, за већину, некако изненада, догодила се врло озбиљна духовна криза. Последњих неколико година у читавом Православљу имали смо више неочекиваних догађаја: потпуни крах Критског сабора од кога се толико очекивало, а потом дешавања у Украјини. Уз страдања православних у Сирији и разним крајевима српских земаља, чинило нам се да су сва ова дешавања спољашња, иницирана од стране разних светских номенклатура које годинама нападају свето Православље. Чак и веома чудне потезе цариградског патријарха, његове изјаве и дела, некако смо ипак сагледавали из перспективе специфичних услова живота православних у Турској, притисака САД, ЦИА, НАТО-а и других, пре свега антируских, центара. Сви ти напади споља нешто су од чега Црква само јача. Чудесне литије у Црној Гори, које су се пренеле у све српске крајеве, само су нам појачале то уверење. Одједном, готово преко ноћи, појавио се вирус корона, и нађосмо се у ситуацији небивалој у Цркви. Од разних „стручњака“ смо можда и очекивали препоруке да не идемо у храм, да не постимо, да се не причешћујемо…, али одједном у ту антицрквену хајку укључили су се и неки црквени пастири. Затворене цркве, затворени манастири, преплашени свештенослужитељи… Не целивајте иконе, не љубите крст, не узимајте благослов! Не причешћујте се! Ове поруке су „утеха“ коју нуди један део духовникâ у времену пандемије. На екрану гледамо Литургије на којима се после сваког причасника дезинфикује кашичица. Уводе се пластичне кашичице. Уводе се нове форме причешћивања и самопричешћивања. Уверавају нас да се кроз свету Тајну Причешћа можемо заразити. Позивају нас да останемо у домовима, да сиђемо у срце – и чекамо. Кога или шта? Спасење, кажу. Спасење у виду вакцине коју праве неки добри људи, филантропи! Они који су програм пандемије и осмислили годинама уназад и чије корпорације, гле чуда, и праве вакцине. Један благочестиви Рус, мирјанин, стојећи испред закључаног Валаамског манастира запитао се иронично: „О како је моћна та корона! Демони дрхте од крста, а корона се не боји? Зар је она јача од светих моштију, од светих икона, од светих молитава?” По неким „православцима” то је заиста тако. Решење је само у изолацији, у слушању саветâ Светске здравствене организације, маскама, рукавицама. Са њима су неки свештенослужитељи чак и служили свету Литургију. Да ли их је Господ и препознао тако маскиране? Неки су овај вирус назвали вирусом маловерја и неверја и он то свакако и јесте. Још је и вирус непобожности. Већ годинама бити благочестиви хришћанин, хришћанка, није више ин, није популарно. Нестале су дуге сукње, мараме, дуге кошуље, браде. Нема више потребе ни за духовником, ни за Псалтиром, ни за постом. Кандило не мора да гори, Свето Писмо не мора да се чита. Штавише, кажу, многе ствари у Библији и нису истина. То су бајке, вавилонски митови, египатске мистерије, утицаји ови и они. Већину књига и нису написали аутори које Црква сматра ауторима. Житија светих су бајке. Свети канони су мртви споменици историје. Највећи део Светог Предања уствари је само људско предање. Парастоси, помени, митарства… – непотребни и измишљени. Ове тезе аутор овога текста није прочитао у Blic-у или у Kurir-у већ их је много пута чуо на предавањима на Богословском факултету. Већ поодавно се неблагочешће потпуно одомаћило у нашој православној средини, али и на васељенском нивоу. Колико се данас хришћана уздржава пре брака? Колико њих чува светињу брака? Колико њих и неће да рађа децу? Мислим да као свештеник, за ових петнаест година службе, никада нисам венчао младенце који су чедни ушли у брак. Стотине парова. Нико. И то је тако у Србији, Грчкој, Румунији, Русији… Парохије са стотинама православних домова где на свету Литургију дође двадесетак људи, а често се нико и не причести. Парохије где се годишње неколико људи исповеди. Епархије где од стотине храмова у свега неколико имамо агапе после Литургије, духовне вечери и предавања готово никад. Свеноћна бденија не као правило већ као куриозитет, ретка реткост. Као репер данашњег стања износим догађај који ме је још као студента запрепастио: после свете Литургије и славског ручка на Богословском факултету обављан је чин Панагије, благосиљања посебног хлеба у част Пресвете Богородице. Пошто је епископ бачки Иринеј одломио парче хлеба и узео га, он је ишао од руке до руке студената, свако је узимао по делић и слао светињу даље. Стајао сам тада на самом крају трпезарије заједно са неким студентима прве године. Када је хлеб дошао до њих, већина је презриво одбила да узме комадић, док је једна девојка, узевши светињу са два прста, бацила је у канту за смеће, у страху од тобожње нехигијене и због тога што су многи додирнули хлеб рукама. Стајао сам тада у неверици: да ли се налазим међу теолозима или атеистима? Отишао сам до канте, узео хлеб и појео га пред њима. Дух који сам тада осетио међу новим младим снагама није био ни налик духу ранијих година. Старији студенти, који су нас младе теологе дочекали 2000. године, већ су нам причали да је свака нова генерација студената све гора, „модернија”, да је благочестивости све мање. Стојмо смерно, стојмо са страхом! – позив је архангела Михаила, упућен свим верујућима свих времена. Стојмо у свештеном Предању, у црквеном поретку, у оданости црквеној јерархији, у Литургији! Држимо оно што нам је предато, са страхом, побожношћу и љубављу! Данашње време, духа Антихристовог, време је у коме се презире старина, традиција, поредак и на све начине се улаже труд да се сваки континуитет природног, доброг, а поготову Светог прекине. Породица, родитељство, поштовање старијих, чедност, поштење, правда, патриотизам, љубав, Косово… – најсветије речи нашег народа – бачене су данас у блато и по њима се гази. Уместо да црквени пастири подигну глас и устану против понижавања свог народа, део њих је искушење слева заменио искушењем здесна наругавши се светим иконама, моштима, часном крсту, па и самој Светињи Тела и Крви Господње, све у име егзактности, науке и љубави према свету. А да ли ми хришћани можемо волети свет који у злу лежи? Можемо га волети и молити се за његово спасење, али се не смемо саображавати њему нити понирати у његове греховне дубине и мрзост опустошења. Овај свет, пали свет, није пријатељ Божји већ Његов огорчени непријатељ који се труди да затре Име Господње и измени све Његове заповести. Хиљаде телевизијских канала, а нигде ни речи о Христу! Године школовања, стотине факултетâ, а нигде ни речи о Христу! За овај свет све је важније од онога што је за нас хришћане најважније, све је битније од Онога Који је нама најбитнији. Православни народи – распети од стране владајућих гарнитура, масонских, „неолибералних” и сличних, осиромашени, покрадени, изневерени и преварени по стотину пута – данас свој поглед управљају још једино ка Богу и Цркви Његовој! Народ гледа лудило са малих екрана, подригиваче, исмеваче, бескрајне ријалитије, људе са фалсификованим и купљеним дипломама, параде срама и таме, озакоњење сваког безакоња… Ми ћутимо. Мук. Народ гладан и жедан, чека да га поведемо ка непресушним изворима живе воде Христове, а ми се кријемо. Замислимо Мојсија који се боји и окреће леђа народу! Цара Лазара како се крије у кокошињцу и бежи! Ђакона Авакума како постаје Мустафа! Кога и чега се бојимо? Бојати се можемо једино Бога и онога дана када ћемо доћи пред лице Његово и дати одговор за све. То је једини страх који треба да имамо. Сваки други страх је лажан. Пастирима Цркве Христове је дата духовна сила и власт. Сила да лечимо, да дрешимо и вежемо, власт и над паклом, и над сваким злом, и над свим светом. Христос је победио свет и ту победу дао нама. Колико пута треба да похуле на Име Божје, па да ми устанемо? Колико пута треба да опсују Мајку Божју, па да ми устанемо? Колико „парада поноса” (читај: срама) треба да прође нашим градовима, па да ми устанемо? Колико река треба да затру, колико шума да посеку, колико њива да продају странцима, па да ми устанемо? Колико најезди туђинаца треба да прође кроз православне земље, па да ми устанемо? Колико још абортуса треба да изврше, па да ми устанемо? Златна кандила, златне кадионице, златне одежде, а дрвени пастири! Не трубе Духа Светога него ћутолози. Сами не улазе, а другима не дају да уђу. То је наша слика. То је наше време. Да ли Господ мора камење да подиже да крене проповед или ћемо ми окамењени да дођемо себи и устанемо? Устани ти што спаваш! Устанимо из летаргије и будимо то што треба да будемо! А шта треба да будемо? Нове Хаџи-Ђере и Хаџи-Рувими, Теодори Вршачки, проте Матеје Ненадовићи, вође овога народа у најтежим временима. Они који су били истински православни: и права вера и право живљење. Главари народни који су знали да надахну свој народ на подвиг, на жртву, на покрет ка слободи и васкрсењу. Јунаци попут војводе Богдана Зимоњића, светог Петра Цетињског или патријарха-мученика Пајсија Јањевца. Да будемо као они који су знали и рвати се и борити, али и метанисати и благосиљати, који су свима били све да би спасли све који желе спасење. Ако то не урадимо, проћи ћемо као Јудеји, који су били носиоци истинске вере у Бога, али је већини од њих част одузета и дата другима зато што су су постали камење, а камење Богу не треба. Требају му живи људи Живога Бога. Будемо ли ћутали и даље, пробудићемо се једног дана у земљи која се некада звала Србија, окружени 5Г репетиторима и минаретима, поред посечених шума, исушених река, без куће и огњишта, поред неких нових људи који говоре другим језицима, плачући над порушеним споменицима наших предака и изломљеним крстовима деце и унука. А највећа мука биће сазнање да смо ствари могли да променимо, а нисмо. Нисмо јер себе нисмо желели да мењамо, нисмо желели да се одрекнемо својих страсти, сујета и амбиција. Нисмо дали Христу, Љубави, да се усели у нас и отера од нас сваки страх. Да смо имали само изглед побожности, а да смо се њене силе одрекли. Не дао Бог да буде тако! Свети Саво, помози! Свети Лазаре, помози! Свети Василије, помози! Сви свети са Богородицом, помозите нам да устанемо, да се подигнемо, да васкрснемо, да будемо људи! Свештеник Милорад Мировић

У другу недељу Великог и Часног Поста – Пачисту, 15. марта 2020. године, у дворани Светосавског дома Црквене општине у Футогу, протонамесник Милорад Мировић одржао је предавање на тему Значај поста за духовни живот. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Наша света Црква у петак, 22. новембра по новом, односно 9. новембра по старом календару, у молитвама помиње светог Нектарија Егинског. О житију овог светитеља, за Јутарњи програм Радио-Беседе говорио је протонамесник Милорад Мировић, парох при Светоуспенском храму. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ко је антихрист и који су знаци последњих времена, у емисији "Оче, да те питам" говорио је протонамесник Милорад Мировић, уредник радија "Беседа". Извор: Радио Беседа

У емисији "Оче, да те питам", емитованој 23. маја 2019. године, протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе, говорио је о утисцима са поклоничког путовања у Стару Србију. Извор: Радио Беседа

У недељу, 14. априла 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОНАМЕСНИК МИЛОРАД МИРОВИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: СВЕТИ САВА - ЧОВЕК БОГОЧОВЕКА ХРИСТА. Извор: Радио Беседа

Имају ли ратови верску позадину? Да ли православни хришћанин треба да служи војску? Како Православна Црква гледа на рат и ратовање? Да ли је допуштено да се злу супротставља силом? На ова и многа друга питања, у емисији "Оче, да те питам" одговарао је протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе. Емисија је реализована 28. марта 2019. године. Звучни запис доносимо са званичне интернет странице Радија Беседе.

Да ли су нестрпљење и непослушност видови побуне против воље Господње - побуна против Самога Бога? Јесу ли разна девијантна понашања људи, искривљена животна опредељења, избор партнера истога пола – можда побуна против природе, Творца? Да ли је период Часног поста позив на побуну целог бића - на једину истинску и делотворну човекову побуну – на покајање? Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе.

Беседа протонамесника Милорада Мировића, изговорена у недељу 24. фебруара 2019. године на литургијском сабрању у новосадском Светоуспенском храму, у другу припремну недељу за Свету четрдесетницу у којој се чита свештено Еванђеље о Милостивом Оцу. Извор: Радио Беседа

-Нови Сад: Изложба „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“ - Изложба „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“ отворена је у уторак, 22. јануара 2019. године, у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Изложба је део пројекта Ледена тишина, који је Град Нови Сад и Културни центар уприличио у оквиру обележавања 77. годишњице Новосадске рације. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Преневши присутнима благослов и поздрав Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе је казао да су изложене иконе дело монахиње Марије из женског манастира посвећеног Светом Јовану, светиње која се налази на месту где је некада био логор у Јасеновцу. Монахиња Марија сваки дан посећује хумке некадашњих мученика и после молитава ̶ слика иконе на којима приказује трагедију, али и једну нову, преображену стварност. Увек треба да имамо на уму да је Јасеновац страшно место у којем је на стотине хиљада људи пострадало на најмонструознији начин. То је – уз Хиландар, Студеницу, Сопоћане, Дечане, Грачаницу, манастир Острог и друге – уједно и место васкрсења на које смо дужни сви да одлазимо, поручио је отац Милорад. У име Културног центра Новог Сада, помоћник директора ове институције Сунчица Марковић подсетила је да Културни центар већ седму годину организује програм Ледена тишина. Програм траје од 21. до 27. јануара и обухвата два врло важна датума: 21. јануара је почела злогласна Новосадска рација, а 27. јануара је светски дан обележавања Холокауста. Циљ програма је неговање културе сећања, казала је Сунчица Марковић. Приликом отварања изложбе „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“ говорио је и фрескописац Гаврило Марковић. Он је нагласио квалитет радова монахиње Марије и открио да су они припрема за иконопис који ће сестра Марија урадити за капелу у јасеновачком храму. Ово је један врло интересантан догађај у савременој црквеној уметности. Одушевио сам се овим што је мати Марија урадила, казао је Марковић и отворио изложбу. У уметничком делу програма учествовали су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Поставка обухвата 28 радова (иконâ, парафраза икона). Изложба ће бити доступна јавности до 3. фебруара. Почевши од данас па до 25. јануара, свакога дана у подне, у Културном центру Новог Сада биће, кроз изложбу, уприличено стручно вођење за ученике новосадских средњих школа. Извор: Радио Беседа

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, протонамесник Милорад Мировић, парох Светоуспенског храма у Новом Саду, одржао је предавање у суботу, 1. децембра 2018. године, у дворани Црквене општине у Жабљу. Тема предавања, које је организовано у оквиру циклуса предавања током Божићног поста, била је: Неуморна молитвеница и у посредништву неизменљива нада. Цењеног предавача и све присутне поздравио је домаћин, протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. Дивним и надахнутим предавањем, отац Милорад је поучио вернике о неизмерном значају Пресвете Богомајке у животу сваког човека и непрестаној потреби да се молитвено обраћамо Њој, која је на свет донела Спаситеља света.