Претражи Живе Речи Утехе

У суботу 11. маја 2019. године, у навечерје празника Светог Василија Острошког Чудотворца, у великој дворани Друштвено-политичких организација у Бачкој Паланци, на позив овдашње црквене општине, протојереј-ставрофор др Милош Весин, одржао је предавање на тему: ЗАШТО ЈЕ ХРИСТОС ПРОПОВЕДАО У ПРИЧАМА?

Уводне напомене Избори за Европски парламент су свакако најважнији политички догађај у 2019. За њих су заинтересовани сви, од САД до Русије. О самим изборима, као и о кандидатима постоје различита мишљења. Став који свакако има тежину, јесте и став цркве, овде, у првом реду Ватикана, као најмногољудније хришћанске заједнице. Искрено говорећи, лично сам очекивао да тај став буде једна врста папине поруке, но, он је изгледа много више од тога. Декларација Већа бискупских конференција Европске Уније, која се појавила доста раније од званичних порука европских лидера (нпр. Макроновог писма), показала је модел теолошког обраћања верницима 21. века, за које су политички избори важна ствар. Питање ових избора свуда је означено као почетак обнове Европе. Читајући поменуту Декларацију, чини ми се да се у хришћанском свету пали аларм за једну обнову теологије која ће говорити о животу који се налази у том распону не само од Недеље до Недеље, већ и између тога. У том простору и времену, ми, који „нисмо од света“, „живимо у свету“. Декларација бискупа ЕУ говори о томе, о нашој одговорности да будемо активни хришћани и живе посланице! Све до 1979. године национални парламенти су делегирали представнике при Европском парламенту. Од поменуте године одржавају се директни избори овог типа. Изборни закони су раличити од државе до државе, али је општеприхваћена ствар да цензус за улазак у парламент не сме бити испод 5 %. Националне партије које припадају европским групама изабраће своје кандидате, а онда ће на изборима, који ће се одржати од 23. до 26. маја у различитим данима, изаћи бирачи и својим изабраницима поверити мандате у трајању од пет година. Наредну прилику за гласање Еврољани ће имати 2024. Овде се крије основна проблематика. Замислимо Европу 2024.? То је прилично тежак задатак, по мом скромном мишљењу немогућ. Управо из овог разлога, ови, за државе чланице Европске Уније, другоразредни (и даље су ови избори мање популарни од избора за националне парламенте), а за оне које то нису (као што је то случај са нашом државом) трећеразредни избори, јесу ипак избори којима ће, хтели ми то или не, припасти примат овог пута. Политичка позадина За саме актере, боље рећи главне актере, ови избори су преломни за будућност Европе. Тако је француски председник, Емануел Макрон, након повлачења немачке канцеларке, Ангеле Меркел, са чела партије и њених последних година на месту канцеларке, преузео иницијативу да објасни важност избора. То појашњење добило је буквално форму посланице, коју је Маркон упутио на адресе свих чланица ЕУ, а која носи назив „Pour une Renaissance européenne“. У њој је између осталог рекао: “Никада после Другог светског рата Европа није била толико потребна. Па ипак, Европа никада није била у толикој опасности. […] Ово је одлучујућа прекретница за наш континент; тренутак у коме заједнички морамо, и политички и културно, поновно осмислити облике наше цивилизације у свету који се мења. Ово је тренутак европске обнове. Стога, одупирући се искушењима повлачења и подела, предлажем да заједно покренемо обнову Европе кроз три стратешке визије: слободе, заштите и напретка.“ Убрзо након тога, стигао је одговор који су сви очекивали. Анегрет Крамп-Каренбауер, председница немачке Хришћанско-демократске Уније, јасно је ставила до знања да Европа мора бити јача, али да се она противи европском централизму Макроновог типа, европском етатизму, колективизацији дугова, европеизацији социјалних система и минималних зарада. Она, једноставно, не жели да Немци трпе због европског пројекта, имајући, вероватно, на уму кампању коју води крајња десница тзв. Алтернатива, која свим силама жели да убеди своје грађане да им Европа само одузима новац. У овом неслагању најмоћнијих своју шансу виде они мање моћни, а то су десни популисти, који су своју славу у Европи градили на јакој кампањи против миграната. Но, како је мигрантски проблем мало помало изгубио фокус, десни популисти почели су да се позивају на јачање својих националних идеја и ту свакако траже савезнике у хришћанским заједницама. Ипак, њихов главни проблем тиче се питања сопственог, националног идентитета, само до оног тренутка док се не дође до теме новца. Ту се, једноставно, разилазе. Италијани почињу да говоре како превише новца дају за европске фондове и да тај новац могу употребити за себе, док, са друге стране, Мађарска или Пољска, колико год биле антиевроспки настројене, не желе ни да замисле шта би се њиховим економијама догодило без поменутих фондова. У сваком случају, према озбиљним политичким анализама, европски популисти неће успети на овим изборима, јер, једноставно, знају пуно тога шта неће, али мало тога шта хоће и ту, свакако, спада новац ЕУ. Једно је јасно, на политичком пољу још једном ће се потврдити да свако жели да врши „обнову“ у складу са сопственим интересима. Глас Цркве Чује ли се глас цркве у „преломним временима“ за Европу? Веће Бискупских конференција Европске Уније (COMECE) издало је Декларацију посвећену европским изборима, под називом „Rebuilding Community in Europe“, још 12. фебруара. Та декларација је својеврсни позив „верницима и свим људима добре воље“, да на изборе изађу. Оно што је битно одмах подвући, документ бискупа из ЕУ нема класичну црквену ноту. Када то кажем, мислим пре свега на флоскуле које иначе оптерећују изјаве или декларације којима се црква обраћа свету. Друга, јако битна ствар, црква се не представља као идеални систем, као нека „држава Божија“ на коју треба да се угледају земаљске државе, већ се јасно констатују чињенице у којима се Европа данас налази и црква са њом, без да се црквена јерархија подиже на ниво виши од „осталог света“, а још мање да се са неке висине деле лекције грађанима. То се види и по томе што, колико год ови избори били важни и колико год и сама Света Столица, као најмоћнија хришћанска институција имала својих интереса, гласачима и кандидатима се не обраћа сам папа, већ бискупи који делују у оквиру Већа Бискупских конференција ЕУ. Пре него што је констатовано стање у којем се ЕУ налази, бискупи су јасно, након упућеног позива, посебно своје вернике подсетили на одговорност коју имају. Та одговорност није само политичка, већ, пре свега, црквена, одговорност пред Богом и ближњим, пред заједницом. Зато бискупи констатују да излазак на изборе није само право, нити само дужност, већ и могућност да се допринесе изградњи заједнице. Наглашено је и да учествујући у изборима, хришћани директно дају допринос демократским процесима који морају бити и остати огледало Европе. Истичући да је Европа кренула путем који је мимо пута реалног живота људи, бискупи су позвали да се обнови нада у Европску Унију, која није нека далека бирократска стварност, већ стварност заједничког живота различитих народа, подсећајући на мото ЕУ „јединство у различитости“. Улога цркве у овом процесу наслања се на 17. члан Лисабонског уговора, где се европске институције позивају на отворен, транспарентан и редован дијалог са црквама и верским заједницама. У том дијалогу од хришћанских црква најдаље је отишла Католичка црква, која је кроз своје социјално учење јасно дефинисала своју политичку философију, чији су основни принципи попут слободе, солидарности и супсидијарности уједно и основни принципи ЕУ. Декларација Већа Бискупских конференција ЕУ, али и пленарна седница у Бриселу одржана од 13. до 15. марта, уз присуство председника Европске комисије, Жан Клод Јункера, само су још један показатељ да Света Столица наставља да води активани дијалог са државама и наднационалним заједницама, а, пре свега, са својим верницима, који су уједно и грађани, и на тај начин води бригу о њима позивајући их и да преузму судбину у своје руке, да изађу и гласају, да се баве политиком да се политика не би бавила њима. Овим интересовањем за изборе за Европски парламент Католичка црква је показала неколико битних ствари. Прва је, свакако, да као црква схвата где јој је место у датом историјском тренутку и демократском поретку. Друга, да је дужна да упути пастирску реч својим верницима, а не политички савет, поштујући на тај начин њихову слободу. Трећа, да подсети на одговорност, која је срж деловања теолога, верника, цркве уопште, у јавној сфери. Четврта, да се и сама институционално интересује за политичке токове, не у смислу подршке одређеним кандидатима и политикама, већ својом присутношћу и учешћем (довољно је подсетити да нпр. Католици у Европи имају два Већа Бискупских конференција, једно при читавој Европи и једно при Европској Унији). Пета, да не осуђује и не „попује“, већ да буди наду својим верницима да се и политички боре, јер како стоји у Декларацији, „опште добро је веће од Европе“, а борба за опште добро је одговорност коју од нас тражи сам Господ. У овим преломним временима за будућност Европе, битан је глас цркве, али не било какав, а понајмање популистички. Битан је аутентичан јеванђелски глас. Тај глас позива на дијалог, одговорност и расуђивање. Такав глас се овог пута чуо од стране бискупа из Европске Уније и он није само допринос обнављању Европе, већ и обнављању теологије, која је принцип одговорности потпуно изгубила из вида. Ова Декларација, од десетак пасуса, може бити савршен увод у исправну теологију дијалога цркве и света, теологије засноване на заједници и личности, коју поред толико помињаних слободе и љубави, чине још два неизоставна елемента а то су одговорност и расуђивање. Чини се да европска теологија има посебан задатак да ради на друштвеној активности да, опет, не би морала да даје одговор на питање како говорити о Богу након једног Аушвица или неке сличне катастрофе. Извор: Теологија.нет

У личној библиотеци папе Јована XXIII (понтификат: 1958–1963), након његове смрти пронађена је копија књиге Истинита и лажна реформа у цркви [Vraie et fausse rèforme dans l’Eglise] француског доминиканског теолога Ива Конгара. Наизглед ништа посебно. Међу књигама римских понтифекса вероватно се највећи део књига нађе као поклон разних теолога или књижевника. Неки од њих имају ту част да им књиге услед посебног папиног интересовања за оно о чему су писали или поштовања према њима самима не буду предате на богаћење фондова књига ватиканских библиотека и универзитета, већ да их папе по сопственој жељи задрже у своје личне билиотеке, како би када дозволи време уз неку од њих одморили. Но, са овом Конгаровом књигом није било ни приближно тако. Да бих појаснио зашто је податак са почетка само наизглед не превише битан, односно зашто је за живот и деловање Католичке цркве од изузетне важности, вратићу се кратко на саму личност овог великог оца цркве, с правом на Другом ватиканском концилу, названог оцем концилских отаца. Ив Конгар (1904–1995) је био француски доминикански теолог и један од зачетника нове теологије (nouvelle théologie), која је имала за циљ да цркву реформише изнутра и да је врати на пут отаца (у Православној цркви се за овај принцип залагао чувени о. Георгије Флоровски, а тај правац познатији је као неопатристичка синтеза). У том духу Конгар пише и свој први озбиљан рад на тему екуменизма „Подељени хришћани“ (1937) који изазива веома бурне реакције у цркви на Западу. Његов теолошки рад прекида мобилизација 1938, а онда и ратно заробљеништво у периоду од 1940. до 1945. По повратку из заробљеништва Конгар почиње опет да држи предавања из еклисиологије у Сошоу у Француској, не одустајући од својих екуменских ставова. Црква у Француској у то време, захваљући, пре свега, доминикаским и језуитским професорима из школа La Saulchoir и Fourvière добија једно ново или боље речено старо предањско лице. Отвара се ка другим хришћанским црквама и ка народу, супротстављајући новотомизму и схоластичкој теологији живу теологију, како ју је називао Жан Данијелу. Остаће позната из тог периода изјава Шенуа, Конгаровог учитеља, који је рекао да је у то време католичка теологија обликована схоластиком постала логичка вежба и да је као таква могла да постоји и без вере. Један такав дух, дух живе вере и теологије, понео је професора Конгара да направи пресудан корак у свом теолошком раду и 1950. напише књигу Истинита и лажна реформа у цркви. За тадашњи врх Католичке цркве то је био велики ударац, тачније то је био потез који папа Пије XII није могао да опрости овом великом теологу. Рим је иначе и пре писања ове књиге ставио под један вид присмотре Конгара због његових сусрета са протестантима и православнима, што је у то време било непојмљиво за Католичку цркву, чија је теологија видела екуемнизам искључиво као повратак „отпалих“ цркви Рима, никако повратку изворима, како је екуменизам виђен очима доминиканског оца. Професори попут Шенуа, Данијелуа, Либака и Конгара бивају јасно упозорени од цркве исте године, јер представљају опасност по круте ставове које је папа тада заузимао, нарочито у области међуцрквеног дијалога. Цензура над Конгаровим делима се од писања ове књиге драстично пооштрава. Проверава се и најмањи спис из његовог пера, а онда 1954. године овај велики католички теолог бива уклоњен са професорске катедре и протеран. Од Јерусалима, преко Кембриџа и Рима, Конгар долази у Стразбур, где у једном самостану борави под казном. У то време, у тек ослобођени Париз долази апостолски нунције надбискуп Анђело Ронкали. Након неколико година, као што смо поменули, појављује се једна од најпроблематилнијих књига у Католичкој цркви у 20. веку – Истинита и лажна реформа у цркви. Нунције и сам велики екумениста, који се још као амбасадор Свете Столице и папин изасланик у Бугарској и Турској залагао за посебан дијалог са „православном браћом“, како је називао Источну цркву, услед велике цензуре успева ипак да набави копију књиге. Папа Пије XII умире 1958. На конклави после једанает кругова гласања за новог папу бива управо изабран Анђело Ронкали, тадашњи кардинал и патријарх Венеције, пре тога дипломатски представник Свете Столице у Паризу. Нови папа узима име Јован XXIII, по светом Јовану Крститељу и светом Јовану Богослову. Његов понтификат управо је био такав, по Крститељу мисионарски и по Богослову визионарски. Није случајно да су верници Јована XXIII прозвали добри папа. Човек таквог срца и такве харизме, који је људима јасно и гласно поручио да је црква њихов дом и да су им врата широм отворена, а Источну цркву назвао сестринском није могао, а да не учини и нешто конкретно и велико што би изменило ток живота Католичке цркве. Постоји једна анегдота, која се и данас препричава у Ватикану, како је папа рекао једном кардиналу да ће сазвати 1963. године Други ватикански концил. Мислећи да је у питању још једна шала харизматичног папе, кардинал је одговорио да је то потпуно немогуће, а на то је папа Јован XXIII смирено рекао: Добро, ако тако кажеш, сазваћу га онда 1962. Тако је и било! Догађај који ће променити живот и деловање Католичке цркве, њен однос према верницима, свету и другим хришћанским црквама, сазван је од стране папе управо 1962. Многи кардинали и бискупи нису схватали потребу за новим концилом и тумачили овај папин потез негативно. Но, папа се држао. За теолошке саветнике у припреми Другог концила папа је именовао људе, од којих су неки изазивали подсмех, као млади Јозеф Рацингер, потоњи папа Бенедикт XVI, за кога су се питали „шта ту тражи овај тинејџер“, а избори појединих су изазивали и озбиљна негодовања, као што је именовање за једног од водећих саветника, дојучерашњег прогоњеног и цензурисаног доминиканског професора Ива Конгар. Он је као перитус (стручни саветник) учествовао у састављању и редиговању кључних докумената Другог ватиканског концила, најважнијег догађаја у новијој историји цркве. Посебно је имао утицаја на доношење догматске конституције о Цркви Lumen gentium, као и декрета о екуменизму Unitatis redintegracio. У годинама Концила (1962–1965), као и у постконцилском периоду бива препознат као водећи теолог Католичке цркве, кога теолози и верници почињу да називају оцем концила или оцем отаца. Папа Павле VI је 1985. имао намеру да Ива Конгара укључи у рад једног ванредног синода за анализирање резултата Другог ватиканског концила, а папа Јован Павле II да га 1994. рукоположи за бискупа. Но, болест је била та која је од 1980. године пратила доминиканског професора, тако да то тога није дошло. Божија промисао била је таква да Ив Конгар после ратног заробљеништва и црквеног прогонства заблиста као звезда некада мудрацима и да цркву поведе ближе Христу и њеном предању. Доминиканац Пол Филиберт, један од великих стучњака за Други ватикански концил објавио је да је у личној библиотеци папе Јована XXIII пронађена копија целокупне Конгарове књиге која му је донела највеће проблеме. Истинита и лажна реформа у цркви је читава била исписана на маргинама. Био је то план за сазивање Другог ватиканског концила, чијим ће се оцем назвати Ив Конгар. Замислите једног нунција у Паризу који као дипломата услед свих огромних обавеза изазваних тек завршеним Другим светским ратом, проналази књигу коју је Католичка црква у то време највише цензурисала и чији се аутор налазио у самостану у прогонству, забрањен и заборављен. Умножава, скрива и чива копију, јер би аутоматски био скунут са службе да је врх цркве било шта сазнао. Чита и промишља о проблемима, о Конгару, а онда постаје папа. Опет чита ту књигу, овог пута и пише и то на њеним маргинама. “Изводи“ прогоњеног француског доминиканског професора из прогонства и именује стручњаком за припрему Концила, док на маргинама његове књиге исписује план за исти. Ив Конгар постаје један од најпризнатијих теолога 20. века и отац концилских отаца, забрањена књига излази у штампу, папа Јован XXIII постаје светац (прогласио га је папа Франциско 2014), а Други ватикански концил догађај који враћа цркви њен идентитет. Последњи биће први или дух дише тамо где хоће! Извор: Теологија.нет

„Данас је много изазова. Ми често то схватамо као негативно. Изазвати некога значи позвати га на мјесто гдје мора бити спреман да одговори на изазов, да дјела“, истакао је на почетку свога обраћања отац Милош. Предавање је обиловало Јеванђељским причама, које је отац Милош примјењивао на наше савремене изазове и животне ситуације. Говорећи о начину на који ми људи треба да се понашамо у животу испричао је Јеванђељску причу о ходању по води апостола Петра. „Док је вјеровао ходио је, а чим је посумњао пао је, али је Христос био близу њега и дао му руку и рекао му: О ти маловјерни, зашто посумња. Тако и ми, само ако се сјетимо кризних ситуација из нашег живота, ако смо покушали да их ријешимо на људски начим, укључујући само ум, нисмо успјели и увијек тонемо, а ако имамо вјере онда побјеђујемо и поредак природе“, нагласио је отац Милош. Он се осврнуо и на израз „савременост“. „Ми хришћани нисмо са временом, него у времену. А изазова је било увијек. Ако човјек покуша да их ријеши сам, неће успјети. Наравно, не смије се ни све оставити Богу и лишити себе дјелања и одговорности и рећи Бог ће све ријешити а ја ћу да сједим и чекам.“ Ово је најбоље схватити кроз Јеванђељску сцену гдје Христос Васкрсава Лазара. „Васкрсавање Лaзарево је примјер како и шта ми треба да чинимо. Христос ученицима својим каже уклоните камен са гроба. Дакле Господ дарује живот, а наше је да уклонимо камен“, на веома једноставан и прецизан начин објаснио је отац Милош. Прота се осврнуо и на једну појаву данашњице која је веома присутна, нарочито код млађе популације – духовништво. „Данас је много популарно, нарочито када су млади у питању, да имамо духовника. И то је за похвалу, али није за похвалу да мислимо да духовник треба да нам даје готова решења, да буде наш гуру. То је страно православној Цркви. Првобитни назив за духовника био је „ам хара“, што значи пријатељ душе. Дакле духовник је пријатељ твоје душе а не неко ко треба да корача умјесто тебе“, између осталог рекао је протојереј-ставрофор Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј-ставрофор др Милош Весин одржао је вечерас, 4. новембра предавање на тему „Православље вјера радости и радост вјере“ у Саборном храму Христовог Васкрсења. Прота Милош Весин је борави у вишедневној посјети Црној Гори и Митрополији црногорско-приморској, а долази нам из Сједињених Америчких Држава – парох је јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу. Звучни запис предавања Долазак проте Милоша побудило је велико интересовање вјернога народа у главном граду Црне Горе. Жељни топлог, богонадахнутог пастирског слова, по којем је препознатљив отац Милош Весин, у крипти Саборног храма сабрало се пуно вјерног народа који је са посебном пажњом пратио протино излагање. У уводном слову, вјероучитељ Павле Божовић, пожелио је добродошлицу свима сабранима. Након што је представио и најавио часног госта, Божовић је захвалио проти Милошу на доласку и благослову који нам доноси. Протојереј-ставрофор Милош Весин у поздравном слову своје бесједе, посебно је захвалио на позиву и на топлом дочеку у Подгорици праћеним громким аплаузом, какав, како напомиње – никад није доживио на својим предавањима. Посебно се захвалио цијелом свештеном братству Саборног храма, као и свом вјерном сабраном народу. У свом излагању напоменуо је да је радост суштински извор православне духовности. Отац Милош је нагласио да радости не бива без љубави и обрнуто, те да обоје рађају и дају слободу. “Неопходно је подсјећање на радост као извор православне духовности. Ту радост не смемо поистоветити са раскалашном опуштеношћу, нити пак са количином усиљено насмејаних лица око нас, а поготово не са еуфемизмом (срећом), речју која има звук без садржаја! Христос је извор радости и ми од Христа друге радости немамо. Суштинско је – Христос Васкрсе, радости моја. Тамо гдје је радост, тамо је и љубав, а гдје су и радост и љубав, ту је онда и слобода“ – навео је између осталог протојереј-ставрофор др Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свету литургију у 23 седмици по Духовима у Храму Светог Јована Владимира служио је и парох чикашки, протојереј-ставрофор др Милош Весин професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертвилу . Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Милуновић старешина Саборне цркве Светог Јована Владимира у Минхену, протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. У надахнутој пастирској беседи отац Милош је казао да је данашње Јеванђеље једно од оних које савремени човјек слуша и прима са великом резервом, зато што ако смо и спремни да прихватимо и славимо име Божије, када је у питању друга страна – принцип зла, склони смо да то доживимо и схватимо на другачији начин. Он је казао да је управо то једна од оних најопаснијих замки коју зло припрема свакоме од нас. Истакао је да данашњи Јеванђеље пружа један динамичан опис директног сусрета Исуса Христа – оличења лепоте, доброте, истине и правде, са демоном који је ушао у човека. Апостол и јеванђелист Лука даје опис како и где је тај човек живио, како се облачио и понашао. Једном речу он је био потпуно ван контроле, несоцијализован, како би се данас рекло, вероватно је ишао полуодевен или пак потпуно го. Подсетио је да је у бесомучника обитавало мноштво демона и да овај опис представља суштину савремене демонологије, савремене опседнутости јер су присутни сви елементи. „Пре свега мноштво, демон увек напада онда када смо у мноштву, када осећамо лажну снагу да смо окружени истомишљеници. Други елемент – голотиња, оно што данас представља не само велику саблазан него и највећи проблем и терет савременом човеку“, казао је парох чикашки. Објаснио је прота да је то зато што је голотиња толико присутна свуда око нас да човек то једноставно не доживљава као проблем: „Не говоримо неминовно само о телесној голотиње него о томе да је човек данас у стању да себе потпуно разголити у сваком погледу, емотивном и психичком, немајући више места на коме би се сакрио и шта да остави за себе и своје најближе. Све је доступно“, рекао је отац и констатовао да је наш свакодневни живот и његова присутност на тзв. друштвеним мрежама исто тако једна врста голотиње. Говорећи о томе да овај бесомучник није никако могао да се скраси на једном мјесту, отац Милош је то упоредио са одликама савременог човека: „Један савремени богослов је рекао да је највећи проблем савременог човека управо у томе што он никада није тамо да јесте. Његове мисли су увек усмерене ка ономе што ће доћи за сат времена, сутра, за недељу, месец дана. Тако пропуштамо најдрагоценију могућност да живимо у садашњости. Не да користимо тренутак, него да заиста из благодарности Богу, осетимо овај једини временски период који је заиста наш. Оно што је било јуче – то је прошлост, оно што је сутра – то је неизвесност. Једино је извесно ово што је данас, ово што ми је данас Бог подарио, како бих данас чинио добре изборе.“ Протојереј-ставрофор др Милош Весин је казао да је један веома логичан моменат у овом јеванђелска читању што демон не може да постоји ван неког материјалног облика, ако неће бити у човеку онда ће бити у свињама. Након што су се демонизоване свиње утопиле, прва реакција становника Гадаринског краја била је да Христа замоле да оде од њих. „Исто оно што и ми данас чинимо. Ми, заправо молимо Бога да оде од нас, уместо да Га чинимо не само сажитељем, него домаћином наших живота и домова. Окивамо Га у рамове, стављамо на зид. Мислимо да Му је тамо место. Закључавши врата свог дома или собе у којој је икона, мислимо да Бог остаје тамо. Другим речима желимо да не буде присутан у сваком сегменту нашега живота, опет желећи ту подвојеност између онога што припада свету, и онога што припада нама, и онога што, мислимо, да припада Богу.“ На крају свог обраћања протојереј-ставрофор др Милош Весин професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертвилу је препоручио да прочитамо барем још једном ово јеванђелско зачало, како бисмо схватили шта нам то Господ данас поручује својим речима, које су актуелне биле онда када их је он изговорио пре 2.000 година, али и данас Вјерни народ причестио се Крвљу и Тијелом Христовим, а након Свете службе отац Слободан Зековић захвалио се оцима Милошу и Слободану, а вјерни народ позвао на послужење у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гост у студију радија Светигоре био је протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки старјешина цркве светог Архангела Михаила у јужном Чикагу Отац Милош Весин професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертивилу говори о животу у својој парохији, факултету, предавањима, светом Мардарију Љешанско-либертивилском и свеамериканском… Звучни запис разговора

Звучни запис емисије Како је дошло до првог сусрета са Професором, којим је то путем он полако али сигурно и стпрљиво ходио, како је утицао на нашег саговорника да се посвети психологији? Шта је значило говорити о „стварима о којима се не говори“ у „оним“ временима, нарочито у научним круговима и које се Божије заповести академик Јеротић посебно непоколебиво држао? „Христос је ту да би нас исцелио, односно повратио целину – а то је Професор непогрешиво препознао“ рекао је прота Милош и додао да је почивши академик Јеротић „као прави јатрофилософ стао у ред са др Максимом Жижиленком, проф. Иваном Андрејевим, св. Луком Војнојасењецким и другим светионицима на путу нашем кроз време ка вечности“. Извор: Радио Слово љубве

Звучни запис разговора

„Србљак”[1] је богослужбена књига која садржи службе српским светитељима које прослављамо током читаве године. Темељ „Србљака” је служба Светом Симеону написана од стране Светога Саве а потом Теодосијева служба Светоме Сави, па даље, преко средњовековних светитеља из светородне лозе Немањића, Светих Архиепископа, преко аксета и преподобних до мученика Косовских, ондашњих и данашњих на челу са Светим Кнезом, и до мученика пребиловачких, Јасеновачких и новојављених Светих попут Николаја Жичког и Охридског и Преподобног Јустина Ћелијског. Књига писана осам векова сузама и знојем подвижника и крвљу мученика. „Србљак” се почео формирати као засебна књига у XV и XVI века. До тада су службе светим Србима уписиване у Минеје а најстарије засебне књиге са таквим службама налазимо у Пећкој Патријаршији (рукопис број 78) и Хиландару (рукопис 479). Но, у овоме тексту се нећемо опширно бавити историјом ове богослужбене књиге већ нашим односом ка овој књизи. За појницама наших храмова се најчешће сусрећемо са руским издањима Минеја. Ово је традиција која траје већ пар векова, од када смо изгубили наше књиге и као руску помоћ добили њихове, а у данашње време из финансијских разлога – руска издања су приступачна. Једна од карактеристика ових издања је да скоро свакодневно имају додатну службу неком руском светитељу или руској чудотворној икони. Ми ове службе, једноставно прескачемо. Оне, у крајњој линији и припадају локалној цркви, али исто тако и сведоче свест клира и пастве те Цркве о сопственом идентитету. Исто тако не убацујемо ни службе лoкалних светих других цркава, нити пак то они чине са нашим, осим када су у питању светитељи чије се поштовање раширило на читаву православну васељену. Међутим код нас, Срба, се јавио један јединствен феномен. Шта ми то радимо са „Србљаком”? „Србљак” обилује службама светима свих ликова, и јерарсима, и благоверним владарима, и преподобним оцима и матерама и мноштвом мученика. Судбину ових задњих, у неку руку, доживљава и сам „Србљак”. А мучеништво ове књиге се састоји у њеном занемаривању. Није ни да је сваки храм поседује. Није често ни штампана. А они који је имају, не користе је са ревношћу. Све се сведе на пар црвених слова, и ако падне ,у иначе Литургијски дан у парохији, да у календару пише и име у курзиву.[2] А остали? Молитва им се узнесе у манастирима са устаљеним богослужбеним поретком. И књиге могу да страдају. Не само физички, као када су их неке скупине спаљивале. Ова страда од нашег немара, лењости и заборавности. Све нама добро знане и својствене особине. Док други народи негују култ памћења код нас се изгледа негује култ заборава. А најстрашније је када се то уочи у Цркви, која је памћење и сведок све твари – читаве људске историје страдања и присуства Божијег у њој. Тема за себе је време почетка те заборавности и њени узроци и последице. Мислим да није ни вредно трошења енергије бавити се тиме, а и сви начелно знамо када је заборав почео. Нећемо се сада бавити кривицом југословенства, комунизма, просвете. То нам у овом тренутку ништа не може помоћи. Посебно је тужно када на празник Сабора српских светитеља звона храмова наших градова тихују. То није етнофилетизам, морамо се тргнути и подсетити и себе и народ на наше Свете, да би смо ми оживљавајући њихов спомен доживели да они оживе нас. Сада само треба да почнемо да се присећамо. Вјечнаја памјат. Хришћани сведоче и негују памћење. То је једно од наших земаљских послања. А како ћемо боље повратити своје памћење од присећања на свете свога рода, и духом и крвљу, од повратка „Србљаку”, прославивши и њих и Онога из чијег нас наручја сетно гледају. Календар и „Србљак” у руке и у дом Господњи пођимо, да би нас преци на капији раја са песмом срели![3] Аутор је теолог [1]Засебне службе српским Светима штампане су посебно у штампарији Божидара Вуковића у Венецији, у два издања, састављене од стране Јеромонаха Мојсија из Дечана. Први опширнији рукопис Србљака је настао у манстиру Раковац у Срему 1714. Еписком арадски Синесије Живановић објавио је „Правила молебнаја свјатих сербских просвјатеитељеј” прво у Румунији 1761. а затим у Венецији 1765. 1861. је Србљак изашао као засебан црквени Зборник и значајно проширен. 1970.г је у Београду штампано двојезично издање Србљака I-III са службама насталим од XIII до XVII века. Ово издање је приредио Димитрије Богдановић. Прва три тома су текстови служби а четврти том су научни прилози . Црквено издање од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ, се поновило тек 1986. Последње двотомно допуњено издање је издала Митрополија Дабробосанска 2015.г. [2] Тако се у календару СПЦ означавају имена Светих Срба [3] Тропар Светим српским мученицима, 15. Јун ( по старом ) Вечерња служба, Србљак, 1986. стр. 424. Извор:http://mitropolija.com/2018/06/29/srbljak/

Извор: Радио Тавор