Претражи Живе Речи Утехе

Пре хришћанства људи нису знали за доброчинство. Ако су богати помагали сиромашнима, то никако није било из човекољубља, већ из световних, политичких циљева, из амбиције и славољубља. Богати су, такорећи, исплаћивали сиромашне, само да им ови не би сметали. Дакле, ништа није толико задивило пагане као љубав међу првим хришћанима. Ову љубав нису могли да разумеју. Хришћанска заједница је била једна породица и сви су били деца једног Небеског Оца. Свако је служио другоме и свако се молио за другога. Чак су и сиромаси постили да би уштедели и донирали за заједничко добро. Сви су били дужни да раде, а сматрало се великим грехом ако хришћанин прима милостињу без посебне потребе. Реч „милосрђе“ је веома значајна и има широко значење. Милосрђе се не сме мешати са значењем речи „добро“, „корист“, „благонаклоност“; оно је баш као реч љубав. Христос је учио да милосрђе подразумева таква дела као што су - нахранити гладног, напојити жедног, оденути голог, утешити унесрећеног, посећивати болеснике или затворенике и поучавати грешне. У свему томе Господ захтева лични труд, као доказ наше љубави према ближњем. Да је милост човеку могућа врлина, Христос је сведочио заповешћу која нам је дата: Будите, дакле, милостиви као што је милостив Отац ваш (Лк. 6, 36). Велико добро чини онај ко даје свој вишак, али то није милосрђе. Морамо да делимо са ближњима не само вишак, већ и последњи комад хлеба; штавише, наша је дужност да се понекад лишимо онога што волимо, на шта смо навикли и дамо то брату или сестри. Свако од нас, гледајући огромне зграде за сироте, болнице или склоништа, има дубок осећај захвалности према ктиторима за добро које су учинили, али је друго питање да ли је могуће ставити потпис „дом милости” на сваку зграду. Јер, таква кућа може да се изгради од вишка капитала и да се о њој не брине. Људима често није потребан толико кров над главом, колико учешће и топлина срца. Ко чини добро на оба начина, заиста је милостив. Не само да је милостив онај ко чини дела милосрђа, него и онај ко жели да чини добро, а не може, хоће да помогне ономе ко тражи, али не може ништа да учини. Милосрђе је плод љубави својствене њој, као што је топлина неодвојива од ватре. Најзад, да ли нам људско милосрђе даје пример, када пред собом имамо лик распетог Христа Спаситеља, Бога нашег? Шта видимо када погледамо Христа? Божију бескрајну милост. Свака рана, свака кап крви, свака црта измученог Лица гласно сведочи да је добровољна жртва принета из љубави, из милосрђа, и сваки наш грех је опран невином крвљу Божијом. Шта осећамо? Да чак и сада, ова иста крв, милошћу Христовом, пере наше грехе, које нам ни један земаљски судија не би опростио, а сами бисмо себе праведно осудили на тешку казну. Али Христос узима на Себе наше грехе и ослобађа нас. Ако желите да схватите и осетите срцем шта је милост, погледајте на страдања и муке Спаситеља свога. Веће љубави од ове, веће милости, не само да никада нећете видети, већ нећете ни осетити... Свештеномученик митрополит Серафим (Чичагов) https://obitel-minsk.ru/lutschije/2023/07/o-miloserdii

Патријарх Александријски. Рођен на острву Кипру у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Васпитан од детињства као прави хришћанин. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Но по Божјем Промислу преселише се из овог живота у онај и деца му и жена. Чувен због милосрђа и благочешћа Јован би изабран за патријарха Александријског у време цара Ираклија. Десет година управљао црквом Александријском као истински пастир, чувајући је од незнабожаца и јеретика. Био је узор кротости, милосрђа и човекољубља. „Ако желиш благородства, говорио је он, не тражи га у крви него у добродетељи, јер то је право благородство.” Сви свети одликовали су се милосрђем, али св. Јован беше се сав предао овој дивној добродетељи. Литургишући једном сети се патријарх речи Христове: ако принесеш дар свој к олтару и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те (Мат. 5, 23–24) и сети се да један од клирика ту у цркви има злу вољу на њега; он брзо остави свете дарове, приђе томе клирику, паде му пред ноге и замоли за опроштај. И тек када се измири с тим човеком, врати се ка жртвенику. Једном опет идући цркви св. Кира и Јована догоди се да га срете нека бедна удовица и поче му говорити о беди својој. Пратиоци патријархови осетише досаду од дуга жалбовања женина, па ће рећи владици, да пожури у цркву на службу, и после службе може чути ту жену. Одговори им св. Јован: „а како ће сад Бог мене послушати, ако ја њу не послушам?” И не хте се кренути с места док не чу удовичину жалбу до краја. Када Персијанци ударише на Мисир патријарх Јован седе у лађу да се удаљи од напасти. Уз пут се разболи и стигавши на Кипар умре у своме месту рођења, 620. год., и пређе у царство бесмртно Господа свога. Мошти његове чудотворне пренете најпре у Цариград, по том у Буда Пешту и најзад у Пресбург. Тропар, глас 8. У подвизима твојим стекао си плату твоју, оче свети, у молитвама непрестано трпећи. Заволео си сиромашне, стално их помажући: Зато се моли Господу Христу, Свети Јоване Милостиви, да спасе душе наше. Кондак, глас 2. Богатство си раздао сиромашнима и сада си небеско богатство задобио. Зато те сви поштујемо, савршавајући успомену твоју, о Јоване свемудри, и именом милостиви! https://hramkoncarevo.rs/event/sveti-jovan-milostivi-prepodobni-nil-sinajski/

У недељу 26. по Педесетници, 19. децембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, предстојао је евхаристијским сабрањем у храму Световаведењске обитељи на Сењаку у Београду. Преосвећеном владици Сави саслуживали су презвитери и ђакони Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће великог броја сабраног народа Божјег. Празник светог оца Николаја Мирликијског чудотворца прославља се свечано у овој знаменитој свештеној обитељи која је посвећена празнику Ваведења Пресвете Богородице, будући да се у манастирском конаку налази параклис посвећен великом светитељу Николају. После прочитане јеванђелске перикопе, речима празничне омилије сабране је поучио Епископ марчански Сава, и између осталог рекао: Похлепа је грех. Није грех имати нешто што нам је Бог дао и није грех бити богат, али је грех бити похлепан. Шта је похлепа, ако не презирање другога, указао је Епископ марчански, и додао: Похлепа је среброљубље, а среброљубље није ништа друго него идололатрија, и није ништа друго него клањање лажном богу, рекао је Епископ Сава. Милосрђе је оно што нам показује Господ Исус Христос својим животом, јер милосрђе је врлина која се диже пред престо Божји. Милостиви човек јесте икона Божја, а данас прослављамо светог оца Николаја који је истинска икона Божја, који је онај који је испунио Јеванђеље Христово, закључио је Епископ марчански Сава. Извор: Телевизија Храм

Свети Јован се родио на острву Кипру у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Од младости он би васпитан у побожности и страху Божјем. За њега страх Божји беше почетак премудрости. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Али му по Божјем промислу убрзо умреше деца, а затим и жена, да би се он, ослобођен од служења телу, посветио духовном животу. Слободан од породичних обавеза, он узнесе благодарност Богу, и од тада он без икаквих препрека стаде усрдније служити Господу, често се молећи и чинећи сва богоугодна дела. Но нарочито он беше милосрдан и милостив према свима убогима и невољнима. Због таквих врлина Бог га прослави међу људима, и то не само равнима њему него га и сам цар поштоваше и слављаше. А када патријаршијски престо Александријски остаде без пастира, цар Ираклије, по промислу Божјем, одликова овог Јована патријаршијским чином. Иако Јован то не жељаше, но приморан он прими посвећење, и постаде архиепископ Александријске цркве. Ступивши на патријаршијски престо, Јован се као пастир словесних оваца најпре постара да паству своју очисти од јереси, која тада смућиваше Христово стадо. Ту јерес основа неки Петар, звани Фулон, иначе Кнафеј, Антиохијски псевдопатријарх; он се дрзну Трисветој песми додати хулне речи: Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, који си распет за нас, помилуј нас, - као да је у Господу нашем пострадало Божанство. Искоренивши ово јеретичко учење, свети Јован се сав посвети вршењу заповести Божјих и добротворним делима милосрђа. Ниједан сиромах или убожјак не одлажаше од њега празних руку и ожалошћен; свима невољнима он даваше милостињу; све тужне он утешаваше не само речју него и делом; он гладне нахрањиваше, наге одеваше, заробљене откупљиваше, болеснике и путнике збрињаваше. Милостивост његова беше као огромна богата река која непрестано тече и напаја све жедне. У почетку свога архипастирствовања блажени Јован сазва црквене економе и Даде им овакав налог: Обиђите сав град, и попишите сву господу моју. - Економи га запиташе: А ко су то господа твоја, Владико? - Патријарх одговори: Они које ви називате просјацима и ништима; они су господа моја: јер ми могу пружити сваку помоћ ка спасењу и примити ме у вечне куће своје. - Економи поступише по налогу и пописаше све просјаке које пронађоше по улицама, по болницама и по ђубриштима. Беше их на броју седам хиљада и пет стотина. И нареди свети Јован да се свима њима даје из црквених средстава све што је потребно за свакодневну исхрану. У то време Персијанци нападоше на Сирију и Палестину, спалише свети град Јерусалим, узеше часно дрво Светога Крста и много хришћана одведоше у ропство. Тада блажени Јован посла лађе са златом и пшеницом, да откупе заробљенике и укажу помоћ свима невољнима. На тај начин он милосрђем својим многе изведе из ропства и тамница на слободу, и избави од мука. Но пошто сваки није могао долазити к њему слободно, јер слуге његове не пријављиваху свакога који је долазио к њему, то он због тога одреди два дана у седмици, среду и петак, и у те дане са неколицином благочестивих људи он сеђаше крај црквених врата, примаше свакога, саслушавши његове молбе, пресуђиваше распре међу људима, штићаше оне којима је неправда учињена, мираше завађене. При томе свети патријарх говораше онима око њега: Када је мени увек слободан приступ ка Господу Богу моме, и у молитви разговарам с Њим и иштем од Њега што хоћу, зашто онда да ближњем свом не дозволим слободан приступ к мени, да би ми казао своју муку и невољу и искао од мене што хоће? Треба се бојати Онога који је рекао: Каквом мером мерите, онаком ће вам се мерити (Мт. 1, 2). Понекад се дешавало да к блаженом Јовану нико не дође са молбом када је он седео крај црквених врата; тада је он устајао растужен, и са сузама одлазио кући. При томе неки га понекад питаху: Зашто тугујеш и сетујеш? - Светитељ им одговараше: Сада смирени Јован ништа не нађе и ништа не принесе Богу за грехе своје. - А пријатељ његов, блажени Софроније, тешећи га говораше му: Заиста данас треба да се веселиш, оче, пошто овце твоје живе у миру, без распри и спорова, као анђели Божји. Једном црквени економи обавестише светог Јована да међу просјацима стоје две лепо обучене девојке и просе милостињу. И упиташе га, да ли треба тим девојкама давати милостињу, као и осталим просјацима. Патријарх одговори: Ако сте Христове слуге и верни послушници смиреног Јована, онда дајите онако како Христос нареди, не гледајући ко је ко, нити распитујући за живот оних којима дајете. Знајте, ми дајемо не своје него Христово; зато дајимо онако како Он нареди. Ако пак помишљате да црквене имовине неће бити доста за тако велику милостињу, онда ја не желим да имам удела у вашем маловерју. Јер ја верујем Богу, да када би се просјаци целога света стекли у Александрију, желећи добити од нас милостињу, то и тада неће недостати наше црквене имовине. И да би их спасао маловерја, свети патријарх им исприча ову ствар. Када, у својих петнаест година, бејах на острву Кипру, ја једне ноћи видех у сну веома дивну девојку, у сјајним хаљинама и са маслиновим венцем на глави. Ставши близу моје постеље она ме додирну и пробуди. И ја будан видех њу не у сну него на јави где стоји преда мном, и упитах је: Ко си ти, и како си се усудила да уђеш код мене? - А она, гледајући ме радосно и кротко, и смешећи се благо, рече: Ја сам најстарија кћи Великога Цара и прва међу кћерима Његовим. - Чувши то ја јој се поклоних. А она продужи говорити: Ако ме узмеш за своју другарицу. онда ћу ти ја издејствовати од Цара велику благодат, и одвешћу те пред Њега, јер нико нема тако велику слободу пред Њим као ја. Њега ја сведох с неба на земљу и побудих да се обуче у тело људско ради спасења људи. - Рекавши то она по стаде невидљива. Чудећи се овом необичном виђењу и размишљајући о њему, ја рекох себи: Заиста се у обличју девојке мени јави Милосрђе. Јер то сведочи маслинов венац на њеној глави, који је знак милосрђа. To потврђују и речи које та девојка изговори: "Ја Бога сведох с неба на земљу и побудих да се оваплоти". Створитељ, видећи човека где пропада, зажеле да га избави од пропасти, побуђен на то ничим другим до милосрђем, и савивши небеса из милости да помилује Своје створење. Зато, ко жели да нађе милост у Бога, дужан је сврх свега имати милосрђе према ближњима и чинити милостињу. - Рекавши тако у себи, ја хитно устадох и кренух цркви у расвитак дана. Путем сретох нагог сиромаха који дрхташе од зиме. Ја скидох са себе горњу одећу, и дадох је томе сиромаху, говорећи себи: "Сада ћу дознати, је ли истина оно што видех или обмана", - и пођох даље. Пре но што стигох до цркве срете ме неки човек у белим хаљинама, спусти ми у руке завежљај, у коме беше сто дуката, и рече: "Прими то, пријатељу". Ја примих с радошћу, али се одмах покајах што примих, помисливши у себи да ми то није потребно. Зато се окренух да завежљај вратим ономе који ми га даде, али га више не видех, нити га пронађох иако га брижљиво тражах. Тада схватих да је истина оно што видех а не обмана. И од тога времена кад год сам што давао убогима, ја сам проверавао да ли ће ми Бог узвратити за то стоструко, као што је рекао. И много пута проверивши то, ја се убедих да је стварно тако. Најпосле рекох себи: "Престани, душо моја, кушати Господа Бога свог". Једном када свети патријарх иђаше у болницу да посети болеснике, - што он чињаше два или три пута недељно - , њега срете неки странац који прошаше милостињу. Светитељ нареди слузи да му да шест сребрника. Добивши сребрнике, странац отиде. Но желећи да испита дарежљивост светитељеву, он се преобуче у друге хаљине, па другим путем опет срете блаженог Јована, и мољаше га говорећи: Смилуј се, господине, на бедног заробљеника. - Патријарх опет нареди да му се даду шест сребрника. А слуга тихо примети патријарху: Владико, та то је онај исти просјак који малочас доби шест сребрника. - Патријарх, правећи се да не чује, поново нареди да му се даду шест сребрника. Добивши по други пут исту милостињу, странац опет промени одећу, па другим путем срете патријарха, и по трећи пут прошаше милостињу од њега. А слуга опет рече патријарху: Владико, ово је онај што и први пут и други пут доби од тебе по шест сребрника; и ево сада проси по трећи пут. - Тада блажени одговори слузи: Подај му дванаест сребрника. Није ли то Христос који ме куша? Један трговац, чије богатство потону у мору, постаде пуки сиромашак, и мољаше светог патријарха да му помогне. Светитељ му даде пет литри злата. Са тим златом трговац накупова много робе, па севши на лађу крену морем у друге градове. Али силна бура на мору поново му потопи лађу и сву робу, a он се сам једва жив спасе. И поново оде к светоме Јовану и исприча све што му се догодило. Свети патријарх му рече: Ти си имао друго злато, неправедно стечено, и помешао си га са црквеним златом које ти ја дадох. Због тога пропаде и једно и друго. Рекавши то, светитељ му даде двоструко већу количину злата, десет литри. Међутим, трговца и по трећи пут снађе иста несрећа: сва му роба потону у мору. И он већ није имао више смелости да се јави патријарху, него сеђаше код куће и ридаше, посипајући главу пепелом и смерајући да сам себе убије. Сазнавши за то, патријарх призва трговца и рече му: Зашто падаш у очајање од муке? Уздај се у Бога, и Он те неће оставити. Сматрам да те је та несрећа снашла зато што си на неправедан начин стекао ту лађу. Рекавши то, светитељ нареди да трговцу даду црквену лађу, пуну пшенице, па га онда отпусти. Добивши лађу са пшеницом, трговац крену морем. Но изненада дуну силан ветар, и вијаше лађу у непознату земљу. А трговац, угледавши У виђењу свога добротвора, светог Јована Милостивог, патријарха Александријског, где стоји на крми и управља лађом, испуни се надом, да ће се молитвама светитељевим ова пловидба завршити добро. И после пловидбе од двадесет дана и двадесет ноћи пристадоше уз обалу Британије. У тој земљи тада беше велика глад. И људи, дознавши да је у њихов град допловила лађа са пшеницом, веома се обрадоваше, и хитно покуповаше пшеницу. И тако трговац тај добро продаде пшеницу тамо, добивши за једну половину злато, а за другу олово. При повратку он сврати у Декапољ, с намером да прода олово. Но он нађе ла се сво олово претворило у злато. Обогативши се на тај начин, трговац се с радошћу врати у Александрију и исприча свима необично чудо које се догоди милостињом и молитвом светога Јована. Једном приликом када светитељ иђаше у цркву, приступи му угледни благородан муж, коме лупежи беху покрали сву имовину, тако да он постаде пуки сиромашак. Сажаливши се што тако виђен и познат човек, од великог богатства изненада западе у крајњу беду, патријарх неприметно нареди слузи да каже црквеним економима, да томе човеку даду петнаест литри злата. А економи, видећи да је у црквеној благајни мало злата, оглушише се о патријархово наређење и дадоше само пет литри, а десет задржаше. Када се пак свети патријарх враћаше из цркве дома, њему приступи нека веома богата и виђена жена и спусти му у руке хартију, на којој беше написано да прилаже цркви пет стотина литри злата. Примивши хартију и прочитавши је, патријарх сазнаде од благодати живећег у њему Светога Духа, да та жена не даде све што је била наумила дати. А Бог то удеси тако зато што економи не дадоше све ономе убогом човеку, коме патријарх нареди да се да петнаест литри. Дошавши дома, патријарх призва економе и упита их: Колико дадосте човеку, покраденом од лупежа? - А они слагаше, говорећи: Петнаест литри злата, Владико, као што си наредио. - Светитељ онда изобличи њихову лаж, тврдичлук и непослушност, и рече им: Нека Бог од вас иште хиљаду литри злата, јер та благочестива жена имађаше намеру дати нам хиљаду и пет стотина литри. Али пошто ви, не послушасте мене, задржасте десет, то Бог удеси те жена задржа хиљаду. А ако мени не верујете, брзо ћете се сами потпуно уверити у то. И патријарх одмах посла по ту жену, и у присуству економа упита је: Реци нам, госпођо, колико си, из љубави твоје к Богу, била намислила приложити злата цркви? - А она, видећи да се њена намера није утајила од светитеља, рече: Заиста, Владико, пре неколико дана ја реших и написах на хартији да ти у свете руке предам хиљаду и пет стотина литри злата. Но данас, када одвих хартију, ја нађох: реч "хиљаду" беше избрисана, не знам на који начин, а само речи "пет стотина" стоје написане. И ја помислих у себи да Господу није по вољи да твојој светињи дам више од пет стотина литри. Тако и урадих. - Чувши то, економи се силно уплашише и постидеше, па припавши к ногама светитељевим мољаху опроштај. Једном се због најезде иноплеменика стече мноштво народа у Александрију, услед чега настаде велика глад. Хранећи безброј гладних људи, свети Јован потроши сву црквену имовину, па чак и дужан остаде хиљаду литри злата. А беше тада један клирик, који се после смрти своје прве жене по други пут ожени, и због тога се не могаше удостојити свештеничког чина. Тај клирик упути патријарху овакво писмо: Имам мноштво пшенице, коју сву желим преко твојих руку дати Христу. Поред тога још обећавам и сто педесет литри злата, само ме нроизведи за ђакона. - Светитељ га позва к себи, и корећи га што жели да за новац купи свештенички чин, говораше му: Покај се за свој грех и побој се Гијезијеве казне; а Бог је моћан да нас и без твоје пшенице прехрани у време глади. - И док му свети патријарх тако говораше, дође весник и извести патријарха да су из Сицилије стигле две црквене лађе са огромном количином пшенице. Чувши то, патријарх паде на колена и узнесе благодарност Богу што не оставља оне који се уздају у Њега. Добро је опоменути се овде кротости, смирености и безазлености светог Јована. Два клирика бише због неке погрешке кажњени привременим одлучењем. Један од њих, смиривши се покаја се, а други се, напротив, још више огорчи, и гњеван на патријарха чињаше страшне пакости. Чувши за то, патријарх намисли да овога призове к себи, да га благо и кротко посаветује да престане са својом злоћом. Али заборави да то учини, пошто сам Бог тако удеси, да би се велика Јованова смиреност и кротост обелоданиле на корист свима. И једног празничног дана, служећи у цркви божанствену литургију, блажени патријарх Јован сети се овог гњевног на њега клирика, а сети се и речи Христових: Ако принесеш дар свој к олтару, и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те, остави онде дар свој пред олтаром, и иди најпре те се помири с братом својим (Мт. 5, 23-24); он изиђе из олтара, приђе томе клирику, паде му пред ноге и замоли за опроштај. А клирик, видећи такво смирење свога патријарха, уплаши се, па и сам паде пред ноге његове, с плачем га молећи за опроштај. Помиривши се тако са својим клириком, свети патријарх се врати у олтар, и смело приношаше жртву, мирне савести изговарајући речи Молитве Господње: опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6, 12). А клирик онај, поправивши се, стаде водити богоугодни живот, па се потом удостоји и свештеничког чина. Но ево и други пример кротости светога Јована. Један гостионичар у Александрији веома погрдним и ружним речима нанесе срамоту светитељевом сестрићу Георгију. Дошавши к своме ујаку, Георгије му се с плачем жаљаше на тог гостионичара. А патријарх, видећи свог сестрића силно узбуђена и желећи да га умири, тобож гњеван на гостионичара, рече: Он худородни дрзнуо се да нанесе срамоту моме сестрићу! Бог је сведок, осветићу се томе увредиоцу, и поступићу с њим тако, да ће се сва Александрија чудити томе! - Умирен донекле овим речима свога ујака, Георгије престаде плакати. Тада кротки и смирени срцем Јован стаде говорити Георгију: Мили сине, ако хоћеш да будеш мој сродник, онда буди готов не само трпети увреде него и ране примити, и ради Бога све праштати ближњему. Желиш ли да се покажеш високородан? Онда ишти високородства не по крви него од врлине. Јер истинска високородност украшава себе не толико славом предака колико добрим делима и богоугодним живљењем. Умиривши на тај начин свога сестрића, светитељ дозва надзорника црквених прихода и нареди му да од гостионичара који је увредио Георгија не узима црквени разрез, који је он сваке године давао, и да га ослободи те обавезе. - Поступивши тако, свети патријарх заиста испуни обећање: уместо казне и одмазде он увредиоцу учини добро, чему се сва Александрија удиви. Желећи да му сећање на смрт стално буде на уму, блажени Јован нареди да му направе мртвачки сандук, али да га не довршују. При томе он заповеди мајсторима да у све велике празнике долазе к њему и да пред свима громко говоре: Владико, твој мртвачки сандук још није довршен. Нареди да га довршимо, јер смрт долази као лупеж, и не знаш у који ће час доћи. - Тако свети Јован стално имађаше на уму сећање на смрт, и свагда беше готов на одлазак. Једнога дана к светитељу дође неки богати велможа, и догоди се те он виде светитељеву постељу, која беше покривена убогим покривачем. Отишавши својој кући, велможа посла патријарху покривач, чија вредност беше тридесет шест златника, и моли га да се покрива тим покривачем. Патријарх, не желећи да увреди велможу, на велику молбу прими покривач, и покри се њиме само једну ноћ. При томе он говораше себи: Тешко теби, кукавни Јоване, јер се покриваш скупоценим покривачем, а браћа Христова просјаци смрзавају се од зиме. Колико људи без куће и крова ноћују на ветру и мразу, и једва имају малу рогожу или нешто прња! Колико нагих леже на ђубриштима и дрхте од зиме, двоструко страдајући: од глади и хладноће, по сву ноћ без сна и глади, они умиру од мраза! Авај мени! колико је убогих који као Лазар желе да се насите мрвама што падају с моје трпезе! Тешко мени! колико је у овом граду странаца и намерника, који немају где главе склонити и кукавно проводе ноћи по улицама, и тако се злопатећи благодаре за све Господа Христа! А ти, Јоване, желећи да добијеш вечни покој, овде пребиваш у раскоши и спокојству, и имаш све што желиш: живиш у прекрасним палатама, носиш меке хаљине, пијеш вино, једеш одабрану рибу. И уза све то, покрио си се још и скупоценим покривачем. Чему се онда можем надати у будућем веку? О, бедни Јоване, истину ти говорим: нећеш добити вечно царство, него ћеш несумњиво чути што и еванђелски богаташ: примио си добра своја у животу своме, а просјаци примише зла (Лк. 16, 25). Бог је сведок, да се смирени Јован наредне ноћи неће покрити овим покривачем, него ће просјаци и убожјаци бити одевени од новца, добијеног за овај покривач. Када свану, светитељ хитно посла покривач на пијац да се прода, да би се за добијени новац купила одећа убогима. Но када продаваху покривач, догоди се да туда пролажаше онај велможа који блаженоме Јовану поклони тај покривач. Видевши да је покривач изложен продаји, велможа га купи и поново посла патријарху Јовану са молбом да се сам покрива њиме. Светитељ прими покривач, али га опет посла на продају. Велможа, видевши да је покривач поново у продаји, купи га, и опет посла патријарху молећи да се он сам покривачем послужи. Међутим скромни патријарх и по трећи пут посла покривач да се прода, но велможа га опет купи и посла патријарху. После тога блажени патријарх упути том велможи овакву поруку: Видећемо ко ће се од нас двојице уморити први, да ли ја који продајем или ти који купујеш и опет мени поклањаш. - На тај начин свети Јован доби од тог велможе много злата, које и раздаваше убогима. Блажени умејаше и тврдице привући давању милостиње и среброљупце склонити на сиромахољубље. Знајући за неког епископа, по имену Троила, да је велики среброљубац и тврдица, свети Јован га једном одведе у болницу да посети болесне и убоге. Дознавши пак да Троил има при себи злато, он му рече: Оче Троиле, ево прилике за тебе да утешиш ову убогу браћу подавши им милостињу. - Но Троил, иако му се није хтело, од стида да се не покаже тврдица, стаде свима делити милостињу, почевши од првог до последњег; и утроши тридесет литри злата. Но потом стаде кајати се и туговати што толико злата раздаде убогима. И дошавши кући, Троил леже у постељу од муке и туге за раздатим златом. Међутим свети Јован посла по њега позивајући га код себе на ручак. Троил не оде, изговарајући се болешћу. Но патријарх, знајући да је туга за раздатим златом узрок Троилове болести, узе са собом тридесет литри злата и оде у посету болесном Троилу. Дошавши код њега рече му: Ево, донео сам ти злато које у болници позајмих од тебе. Узми га, а мени дај својеручну записку, да мени предајеш ону награду која је од Господа била одређена теби за раздато злато. - "Угледавши злато, Троил се обрадова, и примивши га одмах оздрави. Па седе и написа ово: Боже милосрдни, дај награду господину моме Јовану, патријарху Александријском, за тридесет литри злата које ја раздадох убогима, јер ми он врати моје злато. Добивши ову Троилову својеручну записку, патријарх одведе Троила код себе на ручак. Гостећи га, светитељ се у себи мољаше Богу за њега, да га избави од таквог среброљубља. И гле, наредне ноћи Троил виде у сну необично дивну кућу, чија лепота беше неисказана, и над чијим вратима бејаше златом исписан овај натпис: "Обитељ и вечни покој епископа Троила". Троил се силно обрадова тако прекрасној, за њега спремљеној кући. Али, изненада се појави неки величанствен и страшан муж, као царски кувикуларије, и рече слугама: Господ целога света нареди да се избрише тај натпис. - И слуге одмах избрисаше. Онда тај муж опет рече слугама: Напишите овако: "Ово је обитељ и вечни покој Јована, патријарха Александријског, које купи себи за тридесет литри злата". Пробудивши се од сна, Троила сподаде страх и туга што изгуби кућу спремљену му на небу, и укораваше себе за среброљубље. Па уставши, он одјури к блаженом Јовану и исприча му своје виђење. Блажени Јован му са својом уобичајеном благошћу даде врло корисно поучење, па га отпусти с миром. Од тога времена Троил се поправи, и постаде веома сиромахољубив и милостив према свима. Једном лађе које припадаху Александријској цркви, препуне робе, беху на Јадранском Мору. Одједном настаде страховита бура, и лађе умало не потонуше. Опасност беше тако велика, да су морали сав терет побацати у море. To би по допуштењу Божјем, да се кушање вере светога Јована нађе много вредносније од злата пропадљивога (ср. 1 Петр. 1, 6). А лађа беше тринаест на броју; вредност пак робе која се налазила у њима износила је три хиљаде и триста литри злата. Губитак тако велике имовине, којом је свети Јован могао дуго времена хранити и одевати сиротињу, он подношаше с благодарношћу, често понављајући речи праведнога Јова: Господ даде, Господ узе; нека је благословено име Господње вавек (Јов. 1, 21). А када к њему дођоше многа од најугледнијих грађана са жељом да га утеше у тузи, он им одговори: Ја сам крив за пропаст црквене имовине; јер да се нисам погордио умом што дајем велику милостињу, не би пропало на мору тако огромно богатство. Ја се погордих раздајући не своје него Божије. И ето Бог, желећи да ме смири, допусти такво осиромашење, јер сиромаштво смирава човека. Сада ја и сам увиђам да сам гордошћу својом уништио награду своју код Бога и нанео велику штету невољнима, јер они чија је храна пропала трпеће глад. Али не мене ради него њих самих ради Господ их неће оставити и даће им све потребно. И тако, они који дођоше да утеше милостивог Јована, сами бише утешени од њега и мудро поучени. Господ пак ускоро врати Јовану све двоструко. Жалостиви Јован даваше огромну милостињу ништима, и нарочито беше самилостан према онима којима је неправда учињена. Једном када он иђаше у цркву светих мученика Кира и Јована, к њему приступи нека јадна удовица и поче му казивати своју муку коју има од зета, молећи патријарха да је заштити. Пратиоци патријархови рекоше патријарху: Владико, када се после службе вратиш дома, тада саслушај молбу те удовице. - Светитељ одговори: А како ће сад Бог мене саслушати, ако ја њу не саслушам? - И не маче се с места док не саслуша удовицу и не учини јој по молби. Један младић после смрти својих родитеља живљаше у великој беди. Дознавши за то, свети Јован упита оне што се десише поред њега, на који начин тај младић осиромаши, када су му родитељи били веома богати. Тада му неки богољубиви људи испричаше, да су родитељи тога младића били веома милостиви и сву своју имовину раздали убогима, а своме сину оставили само десет литри злата. Томе младићу најпре умре мајка. А кад му отац беше на самрти, он дозва сина и предложи му да изабере: или злато или икону Пречисте Богородице, и рече му: Мило чедо, од целокупног имања нашег остаде само ових десет литри злата, а све остало предадосмо у руке Христу. Зато ми сада кажи: желиш ли да теби оставим ово злато или икону Владичице наше Богородице, твоје помоћнице и хранитељке? - Младић, презревши злато, узе икону Пречисте Богородице, a замоли да се злато раздели убогима. И тако, ништима би дат и последњи иметак. А кад умре отац, младић остаде убог, и злопаћаше се у великој беди. Но без обзира на то, он сваки дан и ноћ одлажаше на богослужење и молитву у цркву Пресвете Богородице. Саслушавши ово казивање, преподобни Јован се удиви врлини и разуму тога младића, и заволе га душом. И од тога времена он се, као прави отац сиротама, стараше о њему и размишљаше на који би га начин збринуо. И једном он тајно дозва свога економа и рече му: Желим да ти кажем једну ствар, али пази, немој никоме говорити о томе. - Економ обећа да ће чувати тајну, коју му светитељ буде поверио. Тада патријарх рече: Иди, узми стару хартију и напиши на њој предсмртно завештање од стране неког Теопемпта, и нека по том завештању испадне као да смо ја и тај убоги младић блиски сродници. Затим отиди к младићу и реци му: "Брате, знаш ли да си ти блиски сродник патријарху? Зато не доликује да живиш у таквој беди". Онда му покажи ово писаније, и реци: "Чедо, ако се стидиш да идеш к патријарху и кажеш му да си његов сродник, онда ћу му ја казати о теби". Економ поступи по патријарховом наређењу: написа на старој хартији завештање, из кога се видело јасно да је убоги младић у сродству са патријархом. Затим дозва младића к себи, показа му завештање и рече да га је нашао међу старим хартијама његовог оца. Прочитавши завештање младић се прво обрадова, па се онда застиде што је веома убог и одевен у дроње, и моли економа да он каже патријарху о њему. Економ оде к светитељу и обавести га. Светитељ на то рече: Кажи младићу: овако говори патријарх: Сећам се да је мој стриц имао сина, али га ја нисам познавао у лице. Добро ћеш урадити ако га доведеш код мене. Донеси такође и завештање са собом. Економ оде и доведе младића, и показа писаније преподобноме. Патријарх с љубављу загрли младића и рече: Добро је што си дошао, јер си ти син мога стрица. - Онда светитељ снабде младића великим имањем, купи му кућу и све потребно за живот, ожени га благородном девојком, и постара се да га учини богатим, славним и угледним, да би се испуниле речи псалма: He видех праведника остављена, ни деце његове да просе хлеба (Псал. 36, 25). Свети Јован беше веома милостив и према болесницима, врло их често посећиваше, често им сам служаше, а оне на самрти исповедаше и причешћиваше и молитвама својим помагаше при њиховом одласку из овог света. Осим тога он често служаше Божанствену литургију за умрле, и говораше да Божанствена литургија, служена за умрле, веома много помаже душама покојника. У потврду тога светитељ указиваше на догађај који се недавно био десио на острву Кипру. Један заробљеник са Кипра, - казиваше свети патријарх, - находио се у Персији у тешким оковима у тамници. Његовим родитељима на Кипру би јављено да је он већ умро; и они га оплакаше као покојника. Трипуг у години они му стадоше чинити помен, доносећи за душу његову дарове цркви за вршење Божанствене службе. Но након четири године њихов син побеже из ропства и дође кући. Угледавши га, родитељи се удивише помисливши да је он васкрсао из мртвих. И радоваху се његовом избављењу из ропства, и испричаше му како су му сваке године чинили по три помена. Син их упита, у које су дане чинили те помене. Они му одговорише да су то чинили на Богојављење, Ускрс и Педесетницу. A он чувши то сети се и рече: У те дане долажаше к мени у тамницу неки величанствени човек са свећом, и окови спадаху с мојих ногу, и ја бивах слободан. У остале пак дане, ја као сужањ, опет пребивах у оковима. Блажени Јован се веома бојаше да осуђује људе за грехе, нарочито монахе. Јер једном му се догоди те он неправедно осуди једнога монаха; и после тога он никада не осуди монаха. А то се догоди овако. Један млади монах неколико дана хођаше по Александрији са веома младом и лепом девојком. Видевши то неки се саблазнише, помишљајући да он ту девојку води са собом ради греха. И обавестише о томе патријарха светог Јована. Он одмах нареди да обоје ухвате, па пошто их добро избију, да их одвојено затворе у тамници. Но наредне ноћи тај се монах јави у сну патријарху, и показујући му своја леђа сва у ранама од немилосрдног бијења, рече му: Је ли ти ово по вољи Владико? Тако ли си научио од Апостола да пасеш стадо Христово не силом него драговољно? Веруј ми: ти си обманут као човек. - Рекавши то, он оде од њега. А патријарх, пренувши се од сна, размишљаше о виђењу, и увидевши своју погрешку сеђаше на постељи тужан и сетан. Но чим се раздани он нареди да му доведу тога монаха, јер је желео да види да ли личи на монаха кога виде у сну. И монах дође са великом муком, јер се од многих рана једва могао кретати. Угледавши га, патријарх премре, и не могаше ни речи проговорити. А када после неког времена дође себи, он замоли монаха да свуче одећу своју и покаже му своја леђа, да се увери да ли је онако изранављен као што виде у сну. једва умољен, монах стаде скидати одећу своју, и сви видеше да је он евнух. Патријарх, видећи његово тело начичкано ранама, веома се ожалости због тога, па посла по оне који беху оклеветали монаха и одлучи их из Цркве на три године. А монаха мољаше за опроштај, говорећи: Опрости ми, брате, јер то учиних из незнања. Сагреших Богу и теби. Ипак није требало да тако несмотрено проводиш у граду време са девојком, да се мирјани не би саблазнили, пошто носиш монашки лик. Тада монах веома смирено одговори: Владико, веруј ми, нећу те слагати него ћу истину рећи. Недавно бејах у Гази, и када иђах да се поклоним гробу светих мученика Кира и Јована, увече ме срете та девојка, и павши ми пред ноге мољаше ме са сузама да јој не забраним ићи са мном. Но ја је одгурнух и нагох бежати. Али она, идући за мном, говораше: Заклињем те Богом Авраамовим, који дође да спасе грешнике и који ће судити живима и мртвима, не остављај ме! - Чувши то, ја јој рекох: Зашто ме тако заклињеш, девојко? - А она ридајући одговори: ја сам јеврејка, и желим да напустим отачку злу веру и да постанем хришћанка. Зато те молим, оче! не одбацуј ме, него спаси душу моју која жели да верује у Христа. - Чувши то, ја се побојах суда Божија, узех девојку са собом и поучих је светој вери. А када дођосмо на гроб светих мученика, ја је крстих у цркви, и ходим са њом у простоти срца док је не сместим у женском манастиру. Саслушавши монахово казивање, патријарх уздахну и рече: Колико тајних слугу има Бог, ми бедници и не знамо. - Онда патријарх исприча свима своје сновиђење, које имаде о монаху. И узевши сто златника, нуђаше их томе монаху, али он не хте да узме ни један, говорећи: Ако монах верује да Бог промишља о њему, онда му злато није потребно; а ако воли злато, онда не верује да постоји Бог. - Рекавши то, монах се поклони патријарху и оде. Од тога времена блажени Јован стаде још већма поштовати монахе, како добре тако и оне који су сматрани за рђаве; и подиже манастир за борављење страних монаха, и пажљивије чуваше себе од осуђивања. А и стадо своје поучаваше пастир добри да не осуђују никога, па макар и тачно знали за чији грех, него да будније мотре на своје грехе а не на туђе. И догоди се да из Александрије неки младић побеже са монахињом у Цариград. И ?

Ова јеванђељска прича је углавном добро позната свима. Кратка, импресивна и једноставна. Тешко да се може проширити контекст од изреченог. Ипак, треба проверити одјеке и испитати смисао да ли шта није пропуштено. Уосталом, тако и почиње поглавље ове приче, односно, причи претходи дијалог између једног учитеља закона и Христа, који је дошао по један савет а од Христа добио питање: „Како читаш?“ (мислећи на Закон). То питање је упрто и за данашње „писмознанце“, али проблем настаје са: „Како разумеш и тумачиш?“. Неко добро чита али погрешно доживљава или примењује прочитано. Главно подвлачење текста је заправо у питању законика: „Ко је мој ближњи?“, на шта Христос избегава конкретан одговор улазећи у дијалог започињањем приче. Нема катедре, нема философије, бомбастичних конструкција, нема расправе. Само прича обложена загонетком која није тешко постављена. Укратко: путовао је човек из Јерусалима у Јерихон и пострадао од разбојника који су га пресрели оставивши га полумртвог. Путем, на којем је лежало тело овог мученика, пролазио је прво свештеник, потом левит и на крају један Самарјанин. Од све тројице само је последњи стао да помогне. Порука приче коју Христос саопштава законику је саосећање према другом. Законик је добро познавао у теорији вољу Божију али у пракси је није спроводио. Овај сусрет између Христа и законика, односно контекста приче и испричаног, можемо упоредити са још чувенијом причом о фарисеју и царинику. Да законику није недостајала ова врлина, не би искушавао Христа. Јер, наглашено је у јеванђељу да је приступио да искуша. То ће рећи да није приступио са искреном већ подмуклом љубопитљивошћу која унапред има изграђене предрасуде. Јер већина гонитеља Христа је базирала своја тестирања на томе да у некој одмеравајућој речи ухвате Христа, у чему се показује на много места да нису успели да га дискредитују и оптуже (отуда одгонетка пред синедрионом и Кајафом касније зашто се довлаче лажни сведоци). Ипак, након саслушане приче законик добија могућност да се докаже. Јеванђеље ту стаје са приповедањем. Можда је и ту законик отишао ожалошћен као младић, на другом месту, који је имао врлине али се ожалостио када је требао да се одрекне имовинског стажа. Овај можда није могао да се одрекне своје памети јер није марио за дела. Величина приче је универзална. Расеца сваки век и нараштај. Јер, човек ће увек бити изложен људима, у промету, у односу, у симпатији или антипатији, осцилацијама типа: „Приђи, узми“ или „Одбиј, остави!“. Човек ће бити понекад у проблему или у позицији да некоме у другом проблему помогне или не. Занимљиво је да Христос ни овде у први план не истиче да људи треба да полажу веру у Њега, Оца и Духа. Наравно, не прескаче те суштинске поруке на другим местима где делује, исцељује и проповеда. Али, наглашава вољу Божију изражену у љубави и испомоћи према другим људима – једних према другима. Не фокусира се на Себе као Бога (иако на то има право), него у први кадар истиче колико је Њему важно да човек на човека пази и мисли. Уосталом, у томе ће се показати и Суд како Сам Христос пророкује откривајући будуће време као садашње. Изражене примере у типологијама свештеника, левита и Самарјанина имамо свуда. Овде имена нису позната, ни битна. Акценат је на карактерима и делима. Прва двојица су оличење хладнокрвности и безосећајности. Журе својим путем као да су прошли поред мртвог пса. Не занима их онај ко лежи. Чак не долазе на помисао да се бар запитају да ли можда лежећи још увек дише. Отписан је и пре покушаја интервенције. У таквој сцени, у односу на проблем непомичног, открива се наличије карактера пролазећих. Какви су они људи. И да по линији неосетљивости не заостају за оним разбојницима који су таквог човека повредили. Јер, ако су га они први повредили, ови други су га докрајчили равнодушношћу. Самарјанин као трећи протагонист је изузетак. Његово срце не остаје стегнуто унутар самоконцентрације. Осећа муку другог. Можда је и он журио и имао неодложне обавезе али прекида сваки покрет док рањеног не збрине. Нешто му не да мира, док прва двојица можда и ноншалантно корачају ногу пред ногу. Тек онда Самарјанин наставља даље својим путем. Данас се толико жури у свему да се сваки сусрет добротољубља одлаже, чак и онда када нема никаквог проблема посреди. Сличне паралеле имамо и данас. На улици. У кући. Међу странцима. Међу пријатељима, познаницима или родбином. Бога, парадоксално, у оваквим животним догађајима не занима пуно вера у Њега колико љубав човека према човеку (било је фарисеја који нису имали веру у Христа али им човекољубље није мањкало. Никодим је такав пример. Зато је могао и без фанатичне агресије да комуницира са Христом тражећи савет без лукавштине првопоменутог законика). Вера није маргинализована, само у овој причи, причи Духа, није у главном фокусу. Данас се сусрећемо са разним животним проблемима. Својим или другим. Умишљеним или реалним. Пред лицем сваког од запажених проблема и проблемствујућих, ми откривамо своје наличје какви смо као људи. Нема статистике. Свако је стварност за себе. Неко суров, неко критизер, а неко саосећајан. Неко суров у својој неосетљивости незастајања пред агонијом другог, неко критизер који осуђује лежећег, а неко једноставно жели да помогне (мада ова трећа типологија некад се рачва у више профилних категорија – од наивности преко брзоплетости до безусловности; а има и таквих „доброта“ лаж- доброчинитеља, који зажале на учињеном добру другоме па постају још гори од оних сурових и безосећајних двоструко више). Пренесимо сада контекст приче у савремени свет. Колико застајкујемо пред проблемима других? То је питање ове јеванђељске приче. Можда је и Самарјанин имао својих проблема али их сигурно није користио као изговор да не помогне другом. Можда су тако брзопролазећи и имунопасивни свештеник и левит правдали своје игнорисање лежећег? Можда ми тако данас радимо? Ако не игноришемо, питање је, ако смо већ застали и ушли у проблем другог, колико не одмажемо? Јер осуђивања преливају чак и тамо где је умишљена добра намера. Често неки рачунају своју „помоћ“ као изобличавање и срамоћење другог додатно у име „крепљења или отрежњавања другог“. Не само што не осећају тескобу другог него га додатно рањавају и понижавају. Контрадикторно, као да му дају руку да устане али му ногом стискају главу да се не подигне. У том случају, свештеник и левит су бар ћутке продужили поред лежећег. Данас су ситуације много бруталније. Имамо морбидније перспективе. Људи се вређају призорима туће немоћи. Генерално – неразумевање и код ћутљивих и причљивих неосетљивости. Свакако, част изузецима. Самарјанин реч није рекао. У немости ствара дело ради другог. Данас се више прича него делује. Добра воља постаје проређена. Негде и срачуната на добитак. Колико само хуманитарних организација или појединаца доброчинствује само под условом да је негде њихова доброта обавезно запажена, снимљена, евидентирана. Хришћански идеал скромности се и даље држи обрасца да „не зна лева рука шта чини десна“. Не труби о својој врлини, држи се ћутања баш као Самарјанин. Не тражи сензационализам и аплаузе. Данас пак имамо пуно „Самарјана“ који много причају једни са другима док измучени и даље лежи у својим ранама пред њима. Перспектива је изокренута, врлина – саркастична (колико је одсутна). Док се они испричају о најбољим решењима, или раскринкају нефункционалност компететнијих за помоћ проблематичнима, дотле лежећи трипут може да умре. Није ретко ни да самоограђивање као истицање својих проблема постаје параван да се другом не помогне. Неко од савремених уметника је успео црнохумористичком оловком да дочара карикатурни смисао „пасивне доброте“ данашњег популације. На једној слици је представљена изложба сиромашног на платну коју богаташи посматрају док реално сиромашан крај њих проси испред галерије а њега зато што није на слици нико објективно не примећује; на другој слици, човек се дави а сви ваде телефоне да снимају пренос, јер је сензационализам пречи од ближњега у невољи. У оба случаја – нико да помогне. А „пасивна доброта“ није доброта, јер, као што рече апостол: „Ко зна добро да чини а не чини – грех му је.“ Извор: Теологија.нет

Честитајући храмовну славу, Преосвећени је пренео Патријархов благослов и произнео празничну беседу о Божјем угоднику Јовану Милостивом, рођеном на Кипру. -Десет година је Јован Милостиви управљао Црквом Александријском као истински пастир, чувајући је од незнабожаца и јеретика и био узор кротости, милосрђа и човекољубља. Ако желиш благородства, говорио је он, не тражи га у крви, него у добродетељи, јер то је право благородство. Сви свети одликовали су се милосрђем, али Свети Јован се беше сав предао овој дивној добродетељи, пише Свети Николај Охридски и Жички. Сваки човек који чини милостињу према ближњем, према Цркви, према своме Отачаству, то чини према Богу, јер ко ближњем, Цркви и Отачаству помаже, он прави себи наследство у Царству небеском ... Онај који чини милостињу заједно је са Богом и са ближњим, у хармонији и јединству са Црквом и сва свима Светима који су на небу. Царство небеско се заслужује постом, молитвом и милостињом. То су благодетељи преко којих се обични људи најчешће спасавају и најчешће заслужују живот вечни, казао је, између осталог, у поучном слову о милостињи Епископ моравички др Антоније. Узвраћајући на надахнуте речи и поуци, старешина храма протојереј-ставрофор Ђура Скочић је захвалио епископу Антонију на принетој бескрвној жртви и додао да у овим временима стрепње и страховања треба да се литургијски окупљамо, а спону неба и земље још чвршће држимо. Недељом и празником света Литургија се служи с почетком у 9 часова. Сваке суботе обавља се парастос за упокојене. Извор: Српска Православна Црква