Претражи Живе Речи Утехе

Министар просвете, науке и технолошклог развоја Младен Шарчевић посету јужној покрајини започео је састанком са директорима 33 средње школе са Косова и Метохије. Састанку су присуствовали помоћник министра за средње образовање и васпитање и образовање одраслих Александар Пајић, помоћница директора Канцеларије за КиМ Слађана Марковић Стојановић и руководилац школске управе за КиМ Јасмина Дедић. Састанак је одржан у згради Ректората Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Министар је потом разговарао са ректором Радетом Грбићем и студентима тог универзитета. Након састанака, министар Шарчевић је најавио да ће 30. јануара у Београду у хотелу Палас бити одржано донаторско вече на коме ће бити прикупљена помоћ за српске школе на Косову и Метохији. -Већ се јавио велики број привредника и очекујемо да формирамо фондове трајног карактера, посебне девизне и динарске рачуне за убрзавање помоћи српским школама, поручио је овом риликом министар Шарчевић.. Извор: mpn.gov.rs Косово и Метохија View full Странице

На адреси http://vladikagrigorije.info/ од сада можете да читате размишљања, бесједе и друге прилоге захумско-херцеговачког епископа г. Григорија. Редакција Поука поздравља покретање оваквог сајта, преношењем размишљања која се тичу и Косова и Метохије: Широм отворених очију Хришћански Бог, Бог Библије – а нарочито Христос у јеванђељима – поучава нас и показује нам сопственим примјером да на свијет који нас окружује треба да гледамо отворених очију. Штавише, открива нам и упућује нас на то ка чему би понајприје требало да усмјеримо свој поглед – а то је ка патњи и страдалништву људи око нас. Сјетимо се само како се Христос понио према патњи, болу и страдању свих оних са којима је свакодневно долазио у сусрет. Изнимно је важно да их – исцјељујући им ране – никада није упитао за њихов положај у друштву, поготово за националну припадност, па чак ни за гријехове које су починили, увијек им само помажући и оздрављујући све подједнако. Стога ми се чини да и ми, у часу у којем се налазимо и пред тако сложеним питањем косовско-метохијске кризе, које се поставља пред нас, управо сљедујући Христу треба прије свега да држимо широм отворене очи. Разлог који ме додатно учвршћује у овом увјерењу јесте и чињеница коју сви ми добро запажамо – да нас безобзирно и силовито приморавају да се пред овим питањем понашамо управо супротно – да затворимо очи, да зажмуримо пред проблемом који нас мучи. Једном ријечју, да зажмуримо још макар накратко, таман толико колико је потребно да се све сврши, па ће нам онда post festum можда и допустити да малчице растворимо капке и бојажљиво погледамо око себе… Имајући у виду све поменуто, а нарочито искуство протеклог рата, које сам стекао у Босни и Херцеговини, током минулих година трудио сам се да управо широм отворених очију покушам сагледати и спознати, колико је могуће јасније, понад свега патњу и страдање свих људи који живе на Косову и Метохији, стремећи притом ка томе да ми поглед буде христолик. Другим ријечима, настојећи да разазнам њихове патње и састрадавајући са свима који живе на том за мене освештаном простору – освештаном прије свега непојамном недаћом и муком коју ти људи подносе – старао сам се да не обраћам пажњу на то ко је какве вјере и нације, већ само на то ко истински пати и страда а ко не. Такав угао посматрања омогућио ми је да врло брзо увидим како већина људи на Косову и Метохији стење и мучи се под тешким бременом разних власти које су се без изузетка нељудски понијеле према њима водећи једну опасну и надасве бахату политику. Ситуација бива тим гора уколико се тако раширених очију и непомућеног погледа осврнемо око себе и тако се увјеримо да – у мањој или већој мјери – слично стање влада свуда око нас – не само на Косову и Метохији. Тако пажљиво загледани у оно што нас окружује лако ћемо уочити да један дио протагониста свеопште несреће, они који дјелају иза кулиса, премда су у мањини, умногоме утичу на наше животе. Ако се иоле замислимо над нареченим проблемом, врло брзо ћемо схватити – јер та спознаја, истини за вољу, и не потребује особиту памет – да сви ти илегални и противзаконити послови, који се одвијају испод жита и у тами ноћи, предуго трају да бисмо их и даље само ћутке посматрали и да бисмо са њих – што још чешће чинимо – правећи се невјешти скретали поглед у страну. Пасивност у којој константно пребивамо када је у питању пошаст о којој је овдје ријеч тим је опаснија и за нас погубнија што су посљедице поменутих закулисних радњи већ одавно почеле попримати титанске размјере. Стога ми се чини да је, уколико уистину желимо да помогнемо онима који пате и страдају, један од главних циљева и задатака Цркве да укаже управо на ову чињеницу, али понајприје на то да наш пут треба да наликује Христовом, а то подразумијева, прије свега осталог, просвјећивање свих оних којима се видици замагљују, или – ако је то икако могуће – настојање да им се очи отворе како би могли објективно сагледати прилике у којима су се нашли. С тим у вези увјерен сам да нам као најваљанији путоказ за поступање према свима онима који настањују страдални простор Косова и Метохије – једнако према Албанцима као и према Србима – треба да послужи јеванђелска прича о милостивом Самарјанину. Управо као добри Самарјанин и ми треба да будемо ближњи сваком потребитом, био он Србин или Албанац. Уколико уистину мислимо и дјелујемо у складу са овим што смо напријед навели, за нас би, по логици ствари, требало да буде претежнија ријеч о Христу и проповиједање православља од оних неријетко пренаглашених и егзалтираних ријечи о српству, које се данас све чешће могу чути и које како вријеме протиче све више постају испразне флоскуле које одјекују празно. Промишљање о овоме што сам управо рекао подстакло ме је да се присјетим једне пријатељске расправе која се повела између двојице гласовитих Руса – Шмемана и Солжењицина. Поводом поменуте расправе са Солжењицином, у чије подробности овом приликом нећу улазити, Александар Шмеман је, између осталог, записао: „Њему је све Русија, а мени је све Црква, тј. Христос.” Из свега што сам до сада изрекао поводом теме о којој је ријеч није тешко закључити – ако ову Шмеманову реченицу унеколико измијенимо примјењујући је на наше прилике – чијем се становишту у овом случају приклањам. Како год било, за нас који смо превасходно људи Цркве и Христа, или би бар то требало да будемо, увијек, па и у овако тешким околностима, отвара се и поставља питање наше спремности на жртву. Наша снага не лежи у сили, него у ријечи, у дјелотворном свједочењу Христа и сљедовању Њему. Та мисија се протеклих деценија није успјела остварити, између осталог и зато јер је небројено пута била спречавана и спутавана. Посљедице њеног осујећења у периоду атеистичке власти у ери Јосипа Броза (који је некима и данас узор и идеал) несагледиве су и, на нашу велику жалост, данас веома уочљиве. Без обзира на поменуту чињеницу и на све отежавајуће околности које су нас снашле, дубоко вјерујем да још увијек има наде и да није касно да се ствари преокрену и усмјере у корист оних који ни криви ни дужни највише и најчешће страдају. Стога осјећам дужност и потребу да укажем управо на то да је за све нас од непроцјењиве важности да макар размислимо о том, додуше, ужем и тежем путу, као и о могућностима које нам он нуди, а које би нас можда могле извести из ћорсокака у којем се одвећ дуго налазимо. View full Странице

У молитвеном сабрању и празничној свечаности поводом празника Светог Јоаникија Девичког, слава манастира Девич, учестовало је више десетина верника из Србије, Црне Горе и Републике Српске. Извор: Телевизија Храм View full Странице

За све који нису имали прилике да виде ову величанствену изложбу Телевизија Храм је припремила специјални ТВ филм. Погледајте и прочитајте каталог: 2017SrpskoNasledjeKiM.pdf View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј учествовао је, у петак, 17. новембра 2017. године, у свечаном отварању и раду округлог стола на тему: „Косово и вМетохија – јуче, данас, сутра”. Присутнима у свечаној дворани Матице српске, Владика Иринеј је рекао да су Косово и Метохија наша трајна тема и да није питање само географије, политике, међународних односа, и томе слично. ФОТОГАЛЕРИЈА То је трајна наша тема. Као млад монах, своје прво место службовања имао сам у Метохији и од тада па до данас то је и једна од централних тема мога сопственог живота. Питање Косова и Метохије, суштинско питање, треба посматрати са надом на Бога и будућност, казао је Епископ Иринеј. Владика Иринеј је додао да наша стварна, а не самозвана елита треба постепено да враћа у употребу, паралелно са називом Косово и Метохија, и израз „Стара Србија”. Ми, ако имамо неке велике и моћне силе које сматрају да заувек треба отргнути Косово и Метохију или Стару Србију од Србије и српског народа, имамо истовремено исто тако велике силе које имају огроман утицај и без којих се не може донети ниједна одлука те врсте, а то су Русија и Кина. И ми у тим условима, на позив неких дефетиста међу нама, треба да кажемо: „Изволите пријатељи, Албанци, Шиптари, Арнаути, како год, узмите на поклон!” Ко нама даје то на право? Ако бисмо то урадили, то не би био само добровољни, трајно самоубиствени губитак Косова и Метохије, него губитак Србије и српства као целине. Постали бисмо, уместо Срба, нека врста модерних курдских номада по Европи, поручио је Епископ бачки у Матици српској. Звучни запис обраћања владике Иринеја: Професор др Драган Станић, председник Матице српске је истакао да се унутрашњи српско-српски дијалог води у Матици српској откако је установа формирана 1826. године. Последњих деценија, нарочито година, у Матици српској је објављен велики број научних, философских, религијских текстова који су захватили у то културолошко бесцен благо какво је стварано на Косову и Метохији, навео је професор Станић, оценивши да је овај скуп за Матицу српску не само некаква обавеза, него трајна преокупација која неће престати ни у будућности. Звучни запис обраћања председника Матице Српске: Учесницима округлог стола обратио се и господин Марко Ђурић, директор Канцеларије за Косово и Метохију при Влади Републике Србије. Верујем и знам да у српском народу има мудрости, снаге и одлучности да се Косовом и Метохијом бавимо на одговоран и успешан начин, како земља нашег заједничког искона и заслужује, казао је Ђурић. Звучни запис обраћања господина Марка Ђурића: У раду округлог стола у Матици српској учествовало је двадесет и шест стручњака који су исказали свој лични став на посебност Косова и Метохије и на значај очувања културног наслеђа. Први округли сто у оквиру свесрпског дијалога о Косову и Метохији одржан је 31. октобра у Палати Србија, када је о тој теми дискутовало четрдесет професора правних факултета. У наставку унутрашњег дијалога, о могућим решењима тог питања, мишљења су 13. новембра изнели и представници двадесетдва института друштвених наука и више од педесет научноистраживачких радника. Извор: Епархија бачка View full Странице

Поштовани пријатељи, колеге, грађани и представници медија, У среду 15. новембра 2017. године у 18.00 часова, у холу Народне банке Србије на Славији, Немањина 17, Београд, отвара се тематска изложба фотографија, факсимила докумената, штампе и књига о страдању српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији током 1998. године. Изложба ће бити отворена за јавност до 29. новембра текуће године. Аутори изложбе су историчари Музеја жртава геноцида докторанд историје на Филозофском факултету у Новом Саду Мa Бојан Ђокић и музејски саветник др Ненад Антонијевић. Рецензент изложбе и каталога је др Александра Колаковић, научни сарадник Института за политичке студије. Изложбу ће отворити аутор Бојан Ђокић, стручни сарадник Музеја жртава геноцида, а заинтересовани посетиоци имаће прилику да их аутори одмах након отварања стручно проведу кроз изложбу. Тема изложбе ограничена је на 1998. годину због недовољно познатих злочина који су претходили великом страдању српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији током 1999. године. Злочини који су извршени над лицима српске, ромске и осталих мањинских националности од припадника албанских паравојних формација приказани су хронолошким редом. На изложби је коришћен материјал Музеја жртава геноцида, са интернет сајтова, дневних листова „Политика“, „Јединство“ и „Глас јавности“, часописа „Отета истина“, друге објављене литературе и фото архиве новинара Живојина Ракочевића. Главни циљ изложбе је објективно информисање домаће и светске јавности о злочинима извршеним над припадницима српског и осталог мањинског становништва од припадника албанских паравојних формација током оружаног сукоба на територији Косова и Метохије. Поставили смо себи циљ да прикажемо јавности начине страдања српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији током 1998. године. Кроз начине страдања могу се назрети методе деловања албанских паравојних формација. Изложен је и показан врло мали део, односно ово је избор малог броја материјала о непрегледном страдању српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији. Циљ је био направити једну изложбу која ће на објективан и научан начин приказати страдање српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији током 1998. године. Изложбу прате легенде на српском језику, а такође је одштампан пригодан каталог изложбе са текстом на енглеском језику који је намењен иностраним библиотекама, архивима, музејима и институтима. Добро нам дошли! Аутори Бојан Ђокић и Ненад Антонијевић View full Странице

Извор:https://www.sanu.ac.rs/GalerijaSANU/GalerijaSANU.aspx?arg=288, Организатор: Галерија Српске академије наука и уметности Народни музеј у Београду и Музеј Српске православне цркве 27. септембар - 12. новембар 2017. СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ Има част да Вас позове на свечано отварање изложбе СРПСКО УМЕТНИЧКО НАСЛЕЂЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ. ИДЕНТИТЕТ, ЗНАЧАЈ, УГРОЖЕНОСТ Аутори: дописни члан САНУ Миодраг Марковић и проф. др Драган Војводић Свечана сала САНУ Кнезa Михаила 35, други спрат Среда, 27. септембар, у 19 сати Мултимедијална изложба СРПСКО УМЕТНИЧКО НАСЛЕЂЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ. ИДЕНТИТЕТ, ЗНАЧАЈ, УГРОЖЕНОСТ саздана је из две, вишеструко проблемски повезане основне тематске целине. Прва целина има првенствено задатак да одабраним оригиналним делима и различитим репродукцијама представи особен културни идентитет српског уметничког и духовног наслеђа на Косову и Метохији од 12. до 20. века, произашао из ширих развојних токова наше старе уметности, као одговор на потребе државе и цркве. У том контексту нарочита пажња биће посвећена прегнућу српских ктитора и приложника у стварању и идентитетском профилисању те баштине. Друга изложбена целина намењена је указивању на сталну угроженост и уништавање тог наслеђа, управо због његове јасне идентитетске одређености као нарочитог квалитета. Документовано ће бити представљени дуга историја уништавања и различити облици угрожавања српског уметничког наслеђа на Косову и Метохији, све до данашњих дана. Планирано је да на поменутој изложби, као претежан део експонaта, буду изложени уметнички предмети из збирки Народног музеја у Београду, Музеја примењене уметности, Галерије фресака, Архива САНУ и Музеја СПЦ. У току припреме изложбе врши се темељна конзерваторско-рестаураторска обрада и заштита угрожених икона и богослужбених предмета. С обзиром на лоше стање појединих изузетно значајних уметничких дела, њихова конзервација представља суштински део пројекта. Поводом изложбе у припреми су три пратеће публикације – каталог изложбе и зборник радова (обе на српском и на енглеском језику) и Црква Светог Ђорђа у Речанима код Суве Реке. Цртежи фресака и архитектуре (научна грађа о храму из 14. века, срушеном до темеља 1999). View full Странице

Зорана Михајловић, потпредседница владе Републике Србије, a уз то и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, оптужила је Његову Светост, Патријарха српског господина Иринеја, као и читаву Српску Православну Цркву, да наводно „врше притисак” на председника Србије г. Вучића пред почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Тиме је урадила управо оно за што неосновано оптужује српског Патријарха – извршила је јавни притисак на поглавара наше Цркве и на све нас у Цркви како се случајно не бисмо усудили да мислимо својом главом, а поготову како се не бисмо дрзнули да о Косову и Метохији и његовој органској, нераскидивој вези са свим осталим крајевима наше Отаџбине мислимо онако како је о томе Српска Православна Црква мислила у току читаве своје историје, што аутоматски значи и српски народ у његовом историјском трајању, све, ево, до епохе самоуверене госпође Михајловић, која одлучно „издваја своје мишљење” и сматра га супериорним у односу на став Цркве, односно српског народа. Ако ико треба да зна шта на ову тему верује, мисли и осећа Српска Православна Црква, што ће рећи већина српског народа која се декларише као њени верници, онда је то ваљда Патријарх српски, а сигурно није надобудна госпођа министарка (при чему реч „министарка” не значи супруга министра као у класичној српкој комедији већ јавну функцију изражену у духу новоговора „родне равноправности”, тако прирасле њеноме срцу). Уосталом, шта је то рђаво изјавио Патријарх? Да ли икоји свештеник, а некмоли првосвештеник своје Цркве, треба унапред да сумњичи за неискреност и подмукле „задње намере” било кога, а поготову већином гласова изабраног првог човека државе, или треба да пође од претпоставке да наш конкретни ближњи, па ма он био и председник наше државе, изјављује оно у што верује, што мисли и осећа? Какав је то „притисак” када се јавно изрази уверење да председник заступа ставове оних који су му поклонили поверење на изборима, а не ставове „доброжелатељâ” (читај: туторâ и менторâ) из сенке? И какав је то став и однос према самоме председнику Вучићу? Зар се може полазити од претпоставке да његов позив на свенародни дијалог о отвореној рани угроженог и окупираног Косова и Метохије и о могућностима исцељења те ране унапред значи жељу да он свима наметне некакву своју дијагнозу и терапију, а да га мишљење сопственог народа у суштини не занима? Ко има право да Александру Вучићу унапред импутира политички и морални макијавелизам? Патријарх није шеф државе, нити је политичка личност у дневнополитичком смислу, али је он као поглавар наше Цркве, маколико то госпођи министарки звучало „антисекуларно”, самим тим и духовни отац наше нације, па зато има не само право, које му речена госпођа не признаје, него и свету, неприкосновену обавезу да говори управо тако како говори. Он има право и дужност да дâ очински савет сваком православном вернику, па и Александру Вучићу, који и не крије да му је до тога савета стало, те у дијалогу очекује на првом месту одзив и ставове Српске Православне Цркве, а потом Српске академије наукâ и свих одговорних институција и појединаца. Следствено, реаговање потпредседнице владе Зоране Михајловић на интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја „Вечерњим новостима“, осим што збуњује нелогичношћу, изазива и недоумице око смисла и могућности дијалога, макар онаквог како га је, у више наврата, описао председник Републике. Госпођа Михајловић заправо демантује и свесно обесмишљава позив господина Вучића на заиста нужни дијалог о будућности Срба и свих грађана Србије у нашој јужној покрајини, а самим тим и дијалог о будућности државе Србије и српског народа у целини. Председник Србије је позвао све грађане Србије на дијалог о Косову и Метохији. „Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо више шта да тражимо...“ Српска Православна Црква и њен Патријарх, наравно, не ћуте; о Косову и Метохији никада нису ћутали нити ће ћутати. Можда Црква и Патријарх нису, по терминологији и замисли Зоране Михајловић, „добар партнер”. Као да се ради о некаквом плесу, спорту, картама или пословном подухвату, контроверзној шпекулацији, а не о Цркви Божјој! Желимо да приметимо, такође, да дијалог никако не сме да буде наметљиви „монолог власти” у односу на све друге учеснике. Тиме би се, наиме, унапред обесмислила сама идеја разговора: свела би се на послушно климање главом, без права на став. Тиме би и наша власт са нивоа слободно изабраних представника народа и оданих службеника српске државе била срозана на ниво обичног партитократског и једноумног режима. За многе екстремно секуларне државне функционере (уствари криптотитоисте) Црква је само „невладина организација”, која, по њима, нема никаквих права, па ни правâ која ужива било који појединачни грађанин ове земље (о невладиним организацијама да и не говоримо: њима се толерише и допушта толико тога, без икаквог упоришта у броју њихових чланова и у њиховој реалној снази). Ако као полазиште за расправу прихватимо и то да смо ми православни Срби обична ”невладина организација”, онда и у тој варијанти имамо право на своје мишљење, без ичијег надменог туторства и, за демократску земљу, апсолутно недопустивог непоштовања. Време у коме су припадници Цркве морали да се скривају и тајно састају, без права гласа и увек под паском режима, заувек је, надамо се, прошло. О томе би они који се евентуално слажу са иступом потпредседнице владе могли да се обавесте не само у одредбама нашег Устава већ и у законима о Црквама и верским заједницама који важе у земљама Европске Уније, за коју се она иначе тако ватрено залаже. На своје велико изненађење, уверили би се да је такво понашање, наслеђено од некадашњих екстремно идеологизованих противника Цркве у владајућим структурама некадашње СФРЈ, у европским земљама недопустиво и неприхватљиво. Толико о „европејству” неких наших људи! Надамо се да се овакви ексцеси више неће понављати нити кварити иначе коректне односе Српске Православне Цркве и српске државе – посебно сада, у условима појачаних притисака Запада по питању Косова и Метохије. Епископ бачки др Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве View full Странице

Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије одржао је 17. маја предавање у крипти Храма Светог Саве у Београду. Предавање на тему "Видовданска етика и Косовски завет", у организацији Светосавске омладинске заједнице, претежно је било посвећено савременом страдању православних на Косову и Метохији. Снимак Телевизије Храм, не покрива, нажалост, нарочито потресно певање косовских песама "Пећка кандила" и других, од свих присутних. View full Странице

Беседа Владике Атанасија на отварању изложбе копија фресака са Косова и Метохије и промоцији монографије "Старина Призрена" у крипти Храма Светог Саве, 17. марта 2017. године