Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'метохија'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Вучић: - Имаћемо ми много проблема у наредне две године, али све ћемо ми то да издржимо, успећемо да сачувамо мир, и увек ћемо успети да сачувамо и одбранимо нашу Србију. Кад кажем нашу Србију, мислим целовиту и јединствену Србију са Косовом и Метохијом, са свим њеним деловима. (...) Што се тиче (поступка) Савета Европе, то је једна посебна срамота, никада у историји се тако нешто није десило. Али добро. Знате, тачно је да Бог силу не воли, али они полазе од другог принципа да сила Бога не моли, мисле да могу све. Дочекаћемо тренутак када ће се успоставити нешто другачији односи снага, у смислу већег поштовања међународног јавног права него што је данас случај. А да ли ће то дочекати моја генерација или тек ваша, о том потом. https://www.youtube.com/live/9mPw-5a2Tx8?feature=share
  2. „Ово није издаја. Ово је велеиздаја“. Ово су речи које је писац ових редова изговорио не данас, не јуче, или пре месец дана, него пре десет година, на скупу против Бриселског споразума, који су на Тргу Републике организовали представници Срба са севера КиМ, и на којем су, поред, или, боље рећи, испред свих других, учествовали и покојни митрополит Амфилохије и владика Атанасије. Том су приликом одржали оштро слово, а онда, заједно са својим свештеницима, и „опело“ за владу која је тај и такав споразум потписала. И после били дуго разлачени и прозивани од стране режимских медија. А моја маленкост је, као што рекох, Бриселски споразум назвала „велеиздајом“, након чега сам годинама био „персона нон грата“ у медијима са националном фреквенцијом. И ако је пре десет година неко можда мислио да „мало претерујем(о)“, ако је неко имао илузије, или макар наде да „није све тако црно“, и да је то „немогуће“, и да је „сигурно у питању неки лукави план“ – данас, десет година касније, док Куртијеви специјалци, са дугим цевима и оклопним возилима, крстаре севером Косова и Метохије, из авиона је јасно да, нажалост, никаквог „лукавог плана“ није било, већ само голе предаје. Или, у најбољем случају (а који, опет, није нимало „добар“), једне ужасно погрешне и кратковиде калкулације. Уосталом, размислимо заједно. Како се зове то када ти испуниш све болне, понижавајуће и вриштећи неуставне обавезе из Првог бриселског споразума (из 2013.) а она друга страна не испуни ни једну једину – која је, узгред речено, апсолутно недовољна и неадекватна „компензација“ за оно што си ти дао и предао – а они ти кажу како та њихова, понављам, једина обавеза „није у складу са уставом Косова“, те да због тога не могу и неће да је испуне? Како се зове то када друга страна каже да НЕЋЕ да формира ни ту крњу и проблематичну компензацију у виду „Заједнице српских општина“ – а ти и даље преговараш о новим споразумима, за које си, иначе, рекао да нећеш за њих ни да чујеш (нити да их „у руке узимаш“) све док се не испуне обавезе из претходних споразума? А онда не само да их узмеш у руке, него, када те притисну, прихваташ и „имплементираш“ нове споразуме. И тако пуних десет година. Како се зове и како делује то када друга страна неће да пусти најчешће на правди Бога похапшене Србе, које Куртијеве снаге данас лове као зечеве на територији на коју, обратите пажњу, пре твог доласка на власт, нису смели нос да помоле, а ти ослобађаш (пардон, пушташ да се „бране са слободе“) ухапшене косовске специјалце, које си претходно сам назвао „терористима“? Кажеш да због непоштовања Србије и српских интереса нећеш ићи на разне евро-атлантске сеансе, журке и скупове. А онда, када те „замоле“ амерички амбасадор и „специјални изасланик“, као и остали „пријатељи“ из Брисела или Вашингтона, одеш као бела лала. Је ли то „лукавство“ и „балансирање“, или предаја и капитулација? Кажеш да нећеш у Тирану – па одеш?! Кажеш – нећеш у Брисел, све док друга страна не испуни ову или ону ствар. Па опет одеш. Је ли то „политичка мудрост“, или, пак, понижавање и себе и државе којој се налазиш на челу? И шта си ти онда? Како се може назвати таква политика? Или, још боље – како би некадашњи Александар Вучић назвао такву политику? Наравно. Могуће да је „некадашњи“ Александар Вучић грешио и претеривао – као што последњих година и сам повремено призна и изјави. Можда је био радикалски прегруб у оценама и претерано оштар према политичким противницима и носиоцима тадашње извршне власти. Вероватно, тј. сигурно да јесте. Али не значи да је увек грешио. А поготово не значи да, ако је у једном тренутку грешио и претеривао у једном смеру, то може и треба да буде исправљено тако што ће сада отићи у другу крајност и „претерати“ на другу страну. Митрополит Амфилохије одржао је молебан за Косово и Метохију на митингу „Остајемо у Србији“ (10. мај 2013.): Молимо се за упокојење Владе и Скупштине и да им се опрости сваки грех А отприлике управо тако изгледа његова политика из радикалске и напредњачке фазе. Од „Србије до Токија“ (односно чувене радикалске линије „Карловац-Карлобаг-Огулин-Вировитица“) до тенденциозног позивања на „обреновићевску мудрост“, иако, нажалост, у актуелној пракси и употреби то све некако више вуче на Милана Недића. Из националне мегаломаније и митоманије, отишло се у национални „минимализам“ и дефетизам. А од „Велике Србије“ стигло до „мале“, и потенцијално „још мање“. Било како било, актуелна власт суочена са оваквом или неком сличном врстом критике обично посеже за два или три следећа контра-аргумента. 1. Јесте, Бриселски споразум је неповољан, али „добили смо у времену“ и „Србија је данас много јача него што је била пре десет година“. 2. Да, то што се дешава са Србима на КиМ јесте болно и тужно, али ми ту, нажалост, не можемо ништа да урадимо, јер не можемо да ратујемо са НАТО и не смемо дозволити да нам се понови „Олуја“ и нови погром. 3. Јесте, лоше је. АЛИ погледајте само ове друге, они (опозиција) би урадили све то – и још много горе. Свиђало нам се то или не, чињеница је да и ови контра-аргументи за један значајан део грађана и бирача такође имају своју политичку и реторичку тежину. Мени, лично, прва два аргумента не делују нарочито убедљиво. Односно, њихова привидна уверљивост разбија се при погледу на колапс државне политике према Косову и трагичну ситуацију у којој се налазе Срби на северу КиМ. А што се тиче оног трећег („погледајте тек ове друге какви су“), одлуку у вези са тим мора донети свако за себе – сада, или на неким будућим изборима. (уредник НСПМ и бивши народни посланик) http://www.nspm.rs/kolumne-djordja-vukadinovica/deset-godina-kasnije.html
  3. Трибина "Косово и Метохија – погром који траје", коју ће у Руском дому у Београду, у понедељак 11. марта, у 18 часова, отворити, како је најављено, Eпископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије, намењена је пре свега српској омладини и има за циљ да обележи 20 година од страдања српског народа и светиња на Косову и Метохији. На трибини која је културно-едукативног карактера, говориће Оливера Радић, професор српског језика у Гимназији у Ораховцу, аутор књиге "Косовометохијски гласови", затим Јован Зафировић, сатиричар, студент социологије Универзитета у Приштини, и Никола Васић, председник Хуманитарне организације "Косовско поморавље". У склопу трибине коју организује хуманитарна организација "Српска омладина за Космет" уз подршку Руског дома, наступиће Андреј Михајловић, дечак анђеоског гласа из Грачанице. Извор: Руски дом
  4. Прошле недеље, пријатељ и ја сели смо у ауто и направили тродневно путовање по Косову и Метохији. Он је Косовац пореклом па долази повремено тамо, а и ја одлазим до Грачанице и севера у разним приликама. Но обојица нисмо били у Метохији јако дуго и зато смо кренули да обиђемо овај део наше земље. Путовање смо започели у Грачаници, где се човек сваки пут изнова запањи Милутиновом задужбином. Највише времена провели смо са владиком Теодосијем у врло занимљивом и корисном разговору о томе шта се дешава са нашом заједницом тамо. После тога нас је повео у обилазак правог малог пољопривредног комбината чије се подизање приводи крају и у коме је у изградњи, одржавању и производњи хране запослен немали број наших људи. После виђења са угледним члановима заједнице и промоције књиге у Дому културе, кренули смо за Дечане. Ауто-пут који води од Приштине до Пећи урађен је веома квалитетно и њиме смо релативно брзо стигли до овог великог метохијског града у коме је некада постојала озбиљна српска популација. Од Пећи смо низ венац Проклетија са смирајем вечери стигли до једног од оних места које је тешко описати речима. Манастирски посед је опасан зидинама и жицом, а осим италијанских војника који су ту од 1999, испред улаза је и контингент из Северне Македоније. У лаври је сада око двадесетак монаха и искушеника, а ту су и радници ангажовани у сезонским пословима и сакупљању летине која сада стиже. Нас је сачекао отац Петар, сместио нас на конак и после манастирске вечере уживали смо уз чувено вино на тераси, гледајући у заиста високу цркву док је са Проклетија стизала угодна свежина. Након јутарње литургије са монасима, отворен је кивот па смо имали и привилегију да целивамо мошти Светог Краља Стефана. Из непрегледног богатства историје овог чудесног места поменућу збирку старих фотографија и књигу са потписима и записима посетилаца из периода 1924–1944. На почетку стоје потписи краља Александра и краљице Марије управо из 1924 када су дошли да запале чувене Миличне свећњаке. Наиме, по предању кнегиња је 1397. дошла у посету манастиру и донела две велике свеће, више од два метара, остављајући завет да их запале ослободиоци Косова. После 527 година краљ је са супругом и официрима дошао и запалио ове свеће. Оне стоје у трпезарији и чекају неку нову прилику да поново пусте свој пламен. Након дугог разговора са игуманом Савом, отишли смо у Пећ. У граду су једини Срби свештеник Зоран и његова породица који чувају централни храм. Све наше сакралне објекте чувају или припадници полиције или војног контигента. Углавном су врло пристојни људи који сарађују са нашим свештеницима и монасима. Кроз Пећ смо прошетали и покушали да седнемо у некадашњи хотел „Метохија”, али не може место да се нађе. Град је као и Призрен током лета препун, а на путевима доминирају таблице Немачке, Аустрије, Швајцарске и других западних земаља. На пар места смо чули и наш језик, који углавном у Метохији причају преостали Бошњаци. После Пећи, отишли смо мало уз Руговску клисуру где се у фантастичном кањону виде пећине, некада монашке испоснице, а затим смо се вратили у лавру Пећке патријаршије. Комплекс од три цркве и припрате коју је подигао Макарије Соколовић садрже у себи неописиве светиње. Поред трона у који се уводе српски патријарси, и моштију бројних некадашњих поглавара наше цркве, најистакнутије место има икона Мајке Божје пећке, или Пећке Краснице коју је донео Свети Сава. По предању ову светињу сачинио је јеванђелиста Лука око 50 године. После Пећи посетили смо малу српску заједницу у Ораховцу и дом Павлине Радовановић, а затим и једино компактно српско насеље у Метохији, Велику Хочу. Овде су поносни на „свог нобеловца” Хандкеа и на фантастична вина која и даље производе винице Петровића, Бркића и осталих произвођача. На крају тог дана коначно смо стигли у један од најлепших српских и балканских градова – Призрен. Домаћин нам је био заменик ректора Богословије отац Исидор. Тешко је описати сво богатство које овај чудесни град чува. Од обновљене богословије, задужбине Игуманова, преко Богородице Љевишке, Цркве Светог Спаса која уз тврђаву Каљају доминира над градом, монументалну саборну цркву у центру, где је и седише епархије, и дивних малих цркава које су подизале породица велможа. Ту су и камени мост из седамнаестог века и монументална Синан пашина џамија, направљена од грађе из порушеног манастира Светих Архангела – чак су и капители преузети. И читава оријентална архитектура старог Призрена је задивљујућа. У овом граду је атмосфера најрелаксиранија, у локалима можете да наручујете на српском и разне групе из централне Србије долазе овде. У Архангелима је подигнут велики конак где може да се спава и паркира. Постоје и места попут Ђаковице или Велике Круше, где се не препоручује кретање за Србе, али у већини места бар за сада могуће је слободно кретање. Сваки Србин треба да дође и да лично доживи ова блага Метохије како би схватио у којој мери све то чини темељ нашег идентитета и зашто је свака прича о одрицању од Космета потпуно бесмислена. Научни саветник, Институт за Европске студије Извор: Политика
  5. Беседећи на Видовдан 2022. године на светој архијерејској Литургији у манастиру Грачаница, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је на почетку беседе рекао да смо се сабрали овде на Видовдан „да се обратимо св. кнезу Лазару за духовну подршку“ и додао да „овде пред светом Грачаницом, сабран је читав српски народ. Сви су овде данас сабрани кроз свету Литургију, кроз молитву, кроз благодат Божију“. „Када благодат сабира, чак и онда када смо разасути на све стране, ми не само да смо једно, него смо и на једном месту, јер то једно место зове се Христос“ рекао је Његова Светост. Кад год дођемо на овај дан у свету Грачаницу или ходочастимо до српских светиња на Косову и Метохији, „на нама се остварују слике али и лик сина из приче о блудном сину, испуњавају се речи јеванђелисте на нама које гласе 'да изгубљен беше и нађе се' а "када смо овде, на овом месту, знамо, да где год да смо били, колико год да смо се удаљили од овога места – изгубљени бејасмо и нађосмо се“, рекао је Патријрх српски. „Косово и Метохија јесу место нашег рођења“ рекао је Његова Светост и наставио: „Овде смо поникли, овде смо се родили за Христа, родили смо се за Цркву Његову, Јеванђеље Његову, овде смо добили своје име, овде смо добили свој печат – родили смо се за 'систем вредности' који је другачији од многих који нас окружују, који хоће да нам се наметну, који нас саплићу, боље рећи“. Овде смо се родили за систем вредности Јеванђеља, нагласио је Патријарх Порфирије и напоменуо да без Грачанице и Видовдана и свих светиња на Косову и Метохији „ми напросто нисмо оно што јесмо, нисмо оно на шта нас је Господ позвао“, јер ми овде јасно видимо ко смо. „Видовдан је наше око, свети Лазар је наше ухо, светиње косовскометохијске су наш ум – овде видимо, овде чујемо, овде разумемо не само нашу прошлост, не само наше порекло, него разумемо и то шта је наш циљ, зашто смо позвани у овај свет и крштени у име Свете Тројице, које је наше крајње назначење“ рекао је Свјатјејши. А све то јесте тако „искључиво и само због тога што је Христос извор живота, што је Он корен живота и вечности, што с Њим и у Њему ми јесмо оно што јесмо као појединци али и као заједница“ рекао је Патријарх и додао да нам је „у Христу, Његовој речи, Његовом Јеванђељу - дат нам је начин постојања а дефинисан кроз реч о љубави, кроз позив на љубав“. „Љубав је, браћо и сестре, лична карта, најважнија карактеристика“ рекао је у наставку Његова Светост појашњавајући да је „то дато и задато сваком човеку и свима заједно“. „То је заправо једини нормалан и природни идентитет наш, љубав читавим својим бићем према Христу али и љубав према ближњем своме као према самоме себи. А ко је Христов? Онај чија је Грачаница, Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка – тај зна ко је ближњи. Сваки човек је позван да буде наш ближњи, јер Христос је дошао у овај свет да спасе све људе, да призове све у тајну спасења и богоспознања“, рекао је Патријарх спрски. „Ми добро знамо да волети Бога читавим својим бићем значи волети га као што је то чинио св. кнез Лазар и косовски мченици. Да волети ближњег свога као самога себе то опет исто значи - волети свакога човека онако како је то чинио и чиме је живео св кнез Лазар и мученици косовски. Та љубав св- кнеза Лазара, крстолика љубав – сажета је и дефинисана у само неколико једноставних речи – да је свети кнез лазар изабрао веру уместо вечере. „Определио се за Христа, што не значи да је презрео вечеру као символ материјалног света“ додао је Патријарх и појаснио „да Јеванђеље не одбацује овај свет и не одбацује ништа од онога што је Бог створио“, а нашим подвигом и љубављу то треба да буде преображено. „Св. кнез Лазар се определио за веру а не за вечеру зато што је хтео да и вечера добије свој смисао, да вечера не буде клањање било чему што је од овога света, да не буде ништа вредније што је од овога света, од Христа“. „Свети кнез Лазар био је хришћанин православни, православни Србин, јер је био Христов. Стога, вера јеванђељска, вера светолазаревска, сва је у парадоксу, будући да је љубав за многе системе вредности који нам се намећу, нешто што се одбацује, нешто што није корисно, нешто што није профитабилно, нешто што је сулудо и површно. То је оно што нам нуди овај свет“ рекао је Његова Светост. Св. Кнез је знао да све што имамо и јесмо „може постати вечно само ако смо у Христу“ наставио је Његова светост додајући да због тога што то знамо и јесмо „дошли пред свету Грачаницу“, „да се определимо за парадокс вере и љубави“ – да се сви спасу и имају место у нашем срцу. „Позвани смо да будемо браћа са свима, и са Албанцима наравно пре свих, јер овде живимо са њима. И једне и друге Господ је створио, сви смо икона Божија. А сигуран сам да и они знају, уколико верују у Бога, једнога Бога, да и књиге у којим највећим делом верују, на исто позивају – позивају и подсећају на то да само у заједници можемо бити на путу Божијем“ истакао је Патријарх Порфирије. Сви смо једни другима потребни, наставио је Свјатјејши, нико без никога не може и „важно је да то сами разумемо јер имамо то искуство у својој прошлости, да не дозволимо да нас други уче томе, да нас опомињу, да примењују своје методе којима хоће само да постигну да јесмо једни поред других а да они неретко остварују своје циљеве који нису у складу не само са нашим циљевима, него најчешће, што је најважније за нас, нису у складу са циљевима на које нас позива Јеванђеље, са циљевима за које се определио св. кнез Лазар, косовски мученици“, као и бројни светитељи који су „натопили ову свету земљу и молитвом и постом и покајањем и праштањем и сваком врлином“. Патријарх Порфирије је на крају беседе узнео молитву да нас долазећи овде „Господ увек благосиоља и сабира, да се увек враћамо себи из разних својих странпутица с молитвом на уснама и на срцу, с покајањем у души, са спремношћу да праштамо једни другима, са спремношћу да грлимо увек у Христу једни друге, са одлучношћу да пре свега једно и јединствено будемо међусобно“. Само тако се могу градити братства, пријатељства, јединство и заједница са другима. Једном речју, „да имамо љубави на шта нас подсећа и данашње јеванђеље“ – по чему ће нас свет и познати да смо Христови, истакао је Његова Светост. Бладорећи свештенику Бориславу Петрићу из београдског храма св. Пророка Илије у насељу Миријево, у наставку са Вама делимо беседу Патријарх Порфирија у целини. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија:
  6. https://www.facebook.com/events/485245375212267/?ti=ia Када причамо о Кошарама, оне су синоним за пакао, за страдање. Није то било само наше лично страдање, било је свеобухватно страдање србског народа. Као што је Господ страдао на Голготи тако је и на Кошарама тадашња омладина страдала, момци од 18,19,20 година. Нећете веровати али горе се десило заиста чудо, мало преко сто војника бранило је положаје у реону карауле Кошаре, који је био неких десетак километара, против много јачег бројнијег непријатеља. Зато будите наши гости 18. Септембра од 20:00 часова у сали Дома Културе, где ћемо одати почаст овим храбрим момцима. Програм промоције биће богат различитим садржајем, поред писца књиге - Ненада Милкића, говориће и песник са Кошара: - Слободан Ненадић, наш драги суграђанин, борци који буду били у могућности да дођу, А затим и професор: - Владимир Димитријевић. Документарни филм дочараће вам слику онога што су они доживели и преживели, а Хор Светог Николаја Жичкиг на најлепши могући начин пренеће емоцију - песмом. Позивамо наше драге суграђане да се појаве у што већем броју, као и људе из других градова, како бисмо одали почаст овим храбрим момцима, онако како то само они заслужују.
  7. Помаже Бог! Ову тему сам отворио у циљу афирмисања личности и дела Арноа Гујона, великог француско-српског хуманитарца који већ 15 година преко своје хуманитарне организације "Солидарност за Косово" помаже нашем народу на Косову и Метохији. Верујем да вам је име Арно Гујон познато, посебно због тога што он већ дужи низ година, сарађује искључиво са Епархијом рашко-призренском и улаже велике напоре у стварању услова за иоле нормалнији живот Срба у јужној српској покрајини. ----------------------------------------------------------------------- Нажалост, у данима ванредног стања на Косову се наставља тренд насиља над Србима повратницима. У последњих 5 дана десило се неколико крађа и паљења кућа у селима Новаке, Бабин Мост, Цернице и Црколез. Медији се мало баве овим проблемима и многи људи у Србији нису свесни стварних дешавања у енклавама. Видео о најновим нападима на Србе повратнике можете видети на следећем линку: Насиље над Србима на КиМ и антисрбизам, зашто не треба да ћутимо? Да ли сматрате да држава треба нешто конкретније да уради на терену? Шта мислите, које су нам још могућности доступне у борби против прикривања истине и стварне ситуације на Косову и Метохији?
  8. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је да је једини владар који на Косову и Метохији стоји од 14. вијека Свети краљ Стефан Дечански и да стање у коме се сада налази Косово и Метохија треба називати окупацијом. Владика је ово казао данас у на трибини „Црква и држава кроз осам векова“ на Правном факултету Универзитета у Београду: Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. У уторак 16. јула 2019. године, у просторијама Амбасаде Републике Србије у Москви, уприличена је презентација књиге сарадника Одељења за спољне црквене везе Руске Православне Цркве Андреја Хошева под називом „Косово и Метохија у односима Руске и Српске православне цркве у последњим годинама живота Патријарха српског Павла (1999-2009)”. Поред аутора, на представљању су говорили: Његово Преосвештенство епископ моравички Антоније, протојереј-ставрофор Николај Балашов и амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији проф. др Славенко Терзић. Књига, настала на основу богате документације Руске и Српске Православне Цркве, посвећена је кризи у српској покрајини Косову и Метохији, као и нарочитој бризи тадашње двојице патријараха: руског Алексеја II и српског Павла. У уторак 16. јула 2019. године, у просторијама Амбасаде Републике Србије у Москви, уприличена је презентација књиге сарадника Одељења за спољне црквене везе Руске Православне Цркве Андреја Хошева под називом „Косово и Метохија у односима Руске и Српске православне цркве у последњим годинама живота Патријарха српског Павла (1999-2009)”. Поред аутора, на представљању су говорили: Његово Преосвештенство епископ моравички Антоније, протојереј-ставрофор Николај Балашов и амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији проф. др Славенко Терзић. Књига, настала на основу богате документације Руске и Српске Православне Цркве, посвећена је кризи у српској покрајини Косову и Метохији, као и нарочитој бризи тадашње двојице патријараха: руског Алексеја II и српског Павла. Извор: Српска Православна Црква
  10. У Малој галерији Дома Војске Србије 20. јуна у 13.00 часова биће отворена изложба Ликовне групе Војске Србије, под називом „Косово и Метохија, Вера – Традиција – Историја“. Ова уметничка групација израсла је из Ликовног студија, који је 1945. године основао пуковник Здравко Шотра, постоји дуже од седам деценија и спада у најстарије аматерске секције у нашој земљи. Чланови Ликовне групе добитници су бројних награда и признања. Излагали су више од 100 пута у земљи и 25 пута у иностранству. Од оснивања до данас групу су водили реномирани уметници и врсни познаваоци уметности попут Миљенка Станчића, Стојана Ђелића, Ђорђа Илића, Божидара Продановића и других. Традиционално, радови настали на колонијама, излажу се у Галерији Дома Војке Србије уочи Видовдана, те изложбена манифестација и носи назив - Видовданска изложба. Ове године тема је Косово и Метохија, а посетиоци ће моћи да виде 35 дела, која потписују 23 аутора. На отварању ће, у име Медија центра "Одбрана", говорити потпуковник Биљана Пашић, а изложбу ће отворити магистар историје уметности Драгана Мартиновић. Поставка ће бити изложена до 12. јула. Добро дошли!
  11. О првом сусрету са манастиром Високи Дечани, о доласку у манастир, литургијском животу и искушењима кроз која је ова светиња заједно са српским народом прошла у последњих двадесет година, као и о најновијим изјавама појединих српских политичара везаним за решење коначног статуса Косова и Метохије, тзв. разграничењу и сл. Разговарали смо са архимандритом Савом Јањићем, игуманом манастира Високи Дечани. Помаже Бог оче Саво. Ево смо у великој светињи манастиру Високи Дечани, управо се завршила Света литургија, Ви сте служили са оцима који су овде у манастиру. Можете ли да нам испричате како изгледа живот у овом манастиру и како је изгледао Ваш први сусрет са овом светињом? У Дечанима некако све бива кроз Литургију, јер читав манастир функционише, живи тим неким литургијским ритмом, који из дана у дан, чини да је сваки дан посебан, а опет сваки дан је као вечност. И тако то траје вековима, већ ево 700 година како манастир постоји, кад погледамо на његову историју. И мој први сусрет са овим манастиром био је давне 1987.године, када сам долазио овде за Светога Краља Стефана Дечанског, са умировљеним епископом захумско-херцеговачким Атанасијем, који нас је тада окупљао у Београду као студенте. Ја сам са њим и још неким другим студентима с факултета дошао овде у Дечане, то је било за Св Краља и остало ми је то у дубоком сећању и то бденије и та литургија, и тај контакт са овом светињом. Посебно овај дечански полијелеј. Сећам се покојног оца Варнаве који је достојанствено са мандијом палио свеће и вртио полијелеј. То су нека сећања прва која ме везују за Дечане и врло брзо после тога уследио је и мој долазак у манастир Црну Реку, већ 1989.године када сам се прикључио црноречком братству. Тамо сам замонашен 1991. године, а већ 1992, пошто је тадашњи игуман постао владика рашко-призренски онда смо дошли у Дечане нас неколико. Владика Теодосије, наш садашњи владика, а тадашњи први игуман обновљеног братства и још неколико нас, међу њима и отац Стефан, сада игуман манастира Зочиште. Чини ми се да је тај дан био јуче, јер управо сваки дан овде бива са литургијом. Почиње молитвом и завршава са молитвом и некако тај ритам Литургије је као откуцај срца који све оно што радимо и све оно што живимо држи у том једном поретку. И зато је то време, када погледам колико већ година има од 1992.у марту када сам дошао овде, до данас чини ми се као да је то све један дан, а истовремено је јако много времена прошло. Прошло је много дивних, радосних тренутака који су остали као нека сећања која с времена на време изађу у свест и тако… Ал опет, све се то спаја у велику радост, у благодарност пре свега Светоме Краљу, који нас је овде примио, прихватио, који нас држи, који је истински домаћин ове куће, који је заиста краљ који царује овде, како каже владика Амфилохије, а ми смо ту, само око њега да се нађемо, да ослушнемо ту вољу Божју која се пројављује Његовим молитвама, молитвама Светога Краља и благословом овога светога места и да живимо по тој вољи Божјој чинећи што до нас стоји препуштајући све остало Господу. И то је највећа мудрост Божја, да чинимо што до нас стоји и колико ми можемо у оквиру онога чему смо позвани оних таланата које нам је Бог дао, а да коначно резултате препустимо Господу и са вером и надом у Господа, да ће Господ све урадити и уредити како је најбоље. Иако ми то често не можемо да замислимо, често бисмо ми одредили како нешто треба да изгледа и како би нешто требало да буде, али ми не можемо никада да видимо целу слику, једино је Бог тај који даје пуноћу смисла свему. И то је заправо највећа мудрост духовног живота, то је суштина духовног живота и монашког и живота у свету, и то је извор радости, јер сва забринутост, све зебње, сви страхови нерасположења, долазе од тога што стално мислимо много више смо могли урадити, много више од нас зависи, или нешто што је Бог дао није оно што смо ми очекивали, а заправо је увек све што долази, оно што је неком по чудесном Божјем промислу најбоље у том тренутку и усмерено ка нашем вечном спасењу. Јер једино кад гледамо из те перспективе вечнога живота можемо да видимо смисао овога живота. Иначе овај живот са свим својим страдањима, патњама, (доста смо тога видели на Косову и Метохији) људски гледано тешко да има некаквог смисла. Али то је тајна крста. Јер крст сам по себи нема никаквог смисла, крст једино у светлу васкрсења добија свој смисао као овај наш расцветали крст на уласку у дечански манастир. И тако смо од 1992. године полако устројавали живот Божјом благодаћу са игуманом, сада владиком Теодосијем, долазила су и братија и то је било време великог ентузијазма и прегнућа, труда и радости, али видели смо да се спрема једна олуја, која је коначно дошла са оружаним сукобом, већ са албанским екстремистима 1998. године и 1999, посебно рат и све што се издешавало и све нас је то јако дубоко потресло. Ни у једном тренутку нисмо губили наду да Господ држи ову светињу, јер Дечани сијају већ 700 година, то је једна упаљена свећа коју је упалио Свети Краљ и која има једну мисију да осветљава пут у овоме мраку у овом лавиринту светских збивања и указује пут нашем народу православном српском шта смо били, шта јесмо и где треба да идемо. И то је заправо мисија овога места. Да буде место утехе, место љубави, место радости, место где ћемо се окупљати око Свете чаше на Светој литургији и подсећати да је ово тек само предворје и улазак у Царство Божје, пуноћу, коју ћемо, ако Бог да сви да доживимо и живимо у тој радости вечној, а коју већ и сада осећамо. И сваки пут када завршимо Свету литургију осећамо заиста једну велику радост и благослов Божји да сви проблеми овога света просто нестану, барем на тренутак нестану, изађу из наше свести јер већа је та радост. Ратна дешавања на Косову и Метохији нису заобишла манастир Дечане. Кроз шта је све манастир прошао а с њим и братство манастира које је било у њему? У том времену рата доста смо видели страдање невиних људи, најпре смо примили српске избеглице, било је после и албанских избеглица, имали смо и Роме. Ми смо све људе гледали као Божје сви су створени са ликом Божјим и сви су деца Божја. Колико ће ко то да оствари то је тајна Божја ми не можемо да улазимо у то, али наше је сваког човека видимо као икону Божју и посебно кад неко страда да укажемо помоћ, да укажемо саосећање са надом да ће то на неки начин пробудимо у тим људима свест о Богу који нас толико воли који је дошао и пострадао нас ради. Али јако је било тешко видети велико исељавање нашег народа, којег ни пре рата није било много, али тада смо видели да је јако много људи отишло, то су били тешки дани, нарочито то лето 1999. године, када се и љуљало кандило пред фреском Пресвете Богородице у припрати нашег храма. Да ли је то Пресвета Богородица нешто поручивала братији, зашто баш кандило пред том фреском? То је заиста чудесан догађај, који је обележио те месеце био, то је трајало отприлике око месец и по дана, два месеца, иако кад принесемо свећу обичну поред кандила, пламен се не покреће, није била промаја, већ нека чудесна невидљива сила Божја је покретала то кандило. Као да нас је Пресвета Богородица стално подсећала да треба да се молимо, да треба поуздање и сву наду препустимо Богу и њеним молитвама, да нас она није оставила и тај чудесан догађај је остао дубоко утиснут у наша сећања и подстакао нас је тада посебно и на молитву. Јер та фреска Пресвете Богородице је Богородица са свитком у коме је Њена молитва за људски род и у коме се Пресвета Богородица моли Христу ,,Прими мољење Мајке своје Господе“. Пита је: ,,Шта хоћеш мајко?“,,Хоћу грешним покајање и спасење!“, ,,Не кају се!“ А она опет умољава Господа и Он на крају каже ,,У Твоје руке предајем њих, Мајко!“. И она Њему ,,Благодарим Теби Логосе!“. То је неизмерна љубав Божја која се пројављује кроз молитву Богородице. То су били почеци страдања у најновијој историји манастира, а како се живи данас, двадесет година после? То су били тренуци ужасног страдања које смо ми бележили, и писали о томе и сведочили и у сусрету са међународним представницима, новинарима и на оном тадашњем сајту, али истовремено смо опет опстајавали у молитви и чврстој вери да ће Бог сачувати светињу и хвала Богу, манастир је стављен под заштиту и некако је Бог зауставио да не оде сав наш народ и сачувао се тај остатак. Али живимо у једном тешком времену већ је двадесет година од кад је завршен рат и видимо да ситуација и даље није стабилна, ни мирна, видимо да доста проблема постоји безбедносних, чести су напади на људе и на куће, онемогућавање људима да дођу, да се врате, иако су се неки вратили. Манастир Дечани помаже породицама које су опстале и које се враћају? Манастир стално помаже. Имамо и хуманитарну активност, развили смо и са нашим италијанским пријатељима ,,Амићи ди Дечани“ активност, исто тако преко нашег сабрата оца Бенедикта који је са Сицилије, имамо и оца Нектарија из Америике, који води хуманитарну организацију манастира Дечани, која већ преко двадесет година помаже. Такође и бројне друге организације у којима се окупљају људи као нпр. Арно Гујон са његовом ,,Солидарите Косово“ итд. који је дубоко везан за Косово. Људи који су осетили духовну снагу овог места и поруку Светога Краља да ту љубав треба да пројаве и бригом, пажњом за друге. Да чинимо колико до нас стоји, али увек препуштајући Богу да буде Његова воља, да буде како Он хоће и да нас све уведе у своју радост. То је наш коначни циљ јер све на овој земљи је пролазно и ништа не може да буде вечно, јер све иде у сталном кретању ка Господу, ка пуноћи постајања које ће и једино у Христу бити. Оче, већ је двадесет година како око манастира нема српског живља које га је окруживало, али са друге стране су за ово време у манастир долазиле допломате, али и све више долазе наши људи расејани на све стране. Срби из свих делова света долазе у манастир и на неки начин овде црпе енергију. Да ли је можда све ово што се издешавало помогло људима да схвате шта је манастир Високи Дечани за све нас? Заиста, као и у свакој несрећи Бог пројави неке чудесне своје промисли и обично мислимо нешто је велика трагедија и све се руши, ал опет с друге стране на чудесан начин Бог нешто друго гради. Тако ево нпр. не само да се и манастир и материјално изградио, поправили смо објекте и саградили нове и сакупила се нова братија, имамо четири искушеника млада… обнавља Свети Краљ, него исто тако Бог привлачи овде људе из разних крајева. Нажалост, немамо наших Дечанаца овде, осим њих троје који живе у Дечанима и који су успели на неки начин да се врате и да нађу неко своје место. Јако су тешки услови и све то, али ето они имају неку своју жељу посебну и остају и опстају, али немамо породице које су се вратиле у овај крај и нема практично села, осим у околини Пећи где је било мало више повратка захваљујући заштити КФОР-а која је пружена у кључним моментима, да се врати. Наравно ту је село Гораждевац и доле јужније Ораховац и Велика Хоча који су остали наше стално упориште, где је наш народ остао. Сада Манастир Дечани, заиста има једну мисијску улогу према нашим људима, поклоницима, који долазе из различитих крајева Србије, Црне Горе, Републике Српске, Босне и Херцеговине, Федерације, наше православне вернике, Србе, који долазе из разних земаља света. Практично, врло често на литургијама имамо те поклоничке групе и много више верника него што смо икада раније у мирном периоду имали људе који су долазили, што је помало апсурдно. Некада буде и по два аутобуса гостију и поклоника који дођу. То су људи који осећају да доласком на Косово и Метохију, црпе ту духовну снагу, ту енергију љубави која просто исијава из кивота наших светитеља из гробова светих архиепископа, Светога Јоаникија у Девичу, Светих Врача у манастиру Зочиште и других светих места. Читава косовско-метохијска земља је једно велико светилиште и заиста, недавно сам говорио и помињао како је цело Косово и Метохија један велики жртвеник Господњи на коме се приноси хлеб и вино, пошто је Косово у знаку хлеба и пшенице, Метохија у знаку вина и грожђа. Онда на неки начин је Косово и Метохија један велики жртвеник где приносимо дарове и добијамо благодат, добијамо снагу. У томе је велики значај Косова и Метохије за људе који можда нису ни чули и били раније, али осећају. И не само они, него имамо пуно и странаца који долазе из целога света и који осећају посебну духовну снагу. Да ли људи долазе због дечанске цркве, њене лепоте, јединственог изгледа или је ту још нешто што их доводи? Дечанска црква је лепа и величанствена, али у свету је много већих грађевина и величанственијих грађевина по многим аспектима другим, али људи овде осећају нешто посебно, то је управо та благодат Божја која просто излази и зрачи као енергија из кивота Светога Краља. Свети Краљ је духовна електрана која стално зрачи том благодаћу Божјом, која уноси мир помисли, радост, наду, веру и то људе испуњава, и сад то доживљавају различито неки људи. Они који траже радост, утеху, они се враћају са радошћу и утехом. На жалост, има и оних који то не доживљавају. Има оних који ту светлост, која исијава из Дечана, доживљавају као сметњу, виде као неку опасност, као огањ који пржи. Тако да је манастир и нападан од стране несрећних људи Албанаца који не знају шта раде, који живе у околини, који су четри пута нападали манастир оружано до сада, од завршетка рата до данас и на жалост, има још људи који имају лоша осећања и лоше намере. А има ли међу нашим друговерима комшијама и оних који нису непријатељски расположени? Дубоко верујем да и међу самим Албанцима има јако много људи које везује једно посебно духовно искуство са манастиром, иако многи не смеју из страха од других да пројаве и да јавно покажу али с времена на време можемо да препознамо, да видимо када појединачно дођу. Доста људи се обратило, крстило венчало, покајало, променило свој живот …тако да Дечани настављају своју мисију. То је место које узводи људе ка небу а истовремено и спушта небо ка земљи. И то је та тајна Богочовека Христа који је сам Бог предвечни. Он је постао човек да би човека уздигао у достојанство божанско и учинио нас синовима Божјим по благодати. Када је Стефан Дечански подигао манастир поклонио му је велика имања о којима имамо податке у Повељама и тапијама. Каква је данас ситуација са манастирском земљом, шта ви можете да обрађујете и који су проблеми са којима се сусрећете? Манастир је имао велика имања у 14. веку када је основан и постоје, на основу Дечанске повеље, одређене реконструкције које су рађене на мапама и које показују прилично велике просторе, не само у овом делу Косова и Метохије него и на просторима северне Албаније па чак и око Скадарског језера, око Плава и Гусиња. То је било једно велико властелинство које је Свети Краљ обезбедио да би одржавао манастир и његову мисију. Манастир је истовремено поред духовне активности имао и болницу где је било лечење и неговање болесника и разне добротворне активности. Манастир је био духовни центар, као и други велики манастири на овом простору. Зато се овај простор и зове Метохија по тим манастирским имањима других великих манастира. Међутим, после Другог светског рата, тачније 1946. године 700 хектара је тзв. аграрном реформом одузето од манастира. И то је била једна од највећих крађа манастирске имовине у целој историји. Занимљиво и у турско време манастир је имао земљу, монаси нису могли да је обрађују, али су давали одређеним породицама албанским да раде, а за узврат они су чували манастир. Али помиње се, имамо доста докумената османских, који показују да је манастиру ипак признавана имовина. Након те 1946. године имамо ситуацију да је манастиру остало двадесетак хектара око манастира и пет хектара у Великој Хочи. И онда смо успели да вратимо још 24 хектара земље око манастира, борову шуму коју су по предању посадили монаси и ово поље овде, где је после рата направљена пчеларска задруга, која је после престала да постоји. И ми смо 16 година били на судском спору на свим инстанцама косовских судова, све до тзв. Врховног суда Косова, па до Уставног који је на крају пресудио у нашу корист 2016. године. Међутим, та одлука никад није испуњена, нити је ико одговарао због неиспуњавања те одлуке и то само показује један степен безакоња и одсуства владавине права. Да један овакав манастир који је потпуно законски од једног суда који функционише по принципима косовског правосуђа, овог новог васпостављеног, не може да добије своја право и не може да огради тај део свога имања, иако земљу, хвала Богу користимо, захваљујући подршци међународној који су од почетка показивали велико разумевање за наше потребе. Тако да манастир, хвала Богу, обрађује ту земљу, имамо наше имање пољопривредне активности разне и воћњаке, сејемо пшеницу, кукуруз и то се с времена на време мења, како шта сејемо. Такође држимо и стоку: тридесетак грла крава, сто педесет оваца, исто толико негде и коза. То је једно велико имање и производимо сир и разне млечне производе за потребе манастира, многима и дајемо као помоћ и дар, али исто тако и продајемо у манастирској продавници. Истовремено радимо и виноград у Великој Хочи где је отац Кирило који одржава наш метох Светога Јована и нашу виницу у Великој Хочи, где су монаси вековима били присутни, остали су само дечански сада. И надамо се да ћемо и ове године успешно обрати виноград, да ћемо имати добро вино. Спремамо и ракију, ликере разне, воћне, тако да гледамо да и ми колико је могуће својим рукама и уз помоћ људи који нам помажу, и који су плаћени и којима обезбеђујемо запослење урадимо колико до нас стоји, да манастирска земља не остане необрађена, неискоришћена, да врт који нам је Бог подарио држимо уредним и пристојним, да буде на охрабрење и другим људима, да они раде колико могу и да убирамо те плодове рада руку својих. Манастир у последње време има проблем са изградњом магистралног пута који нарушава живот манастира. Ви сте се и томе супротставили, да ли ће да граде тај пут ка Црној Гори или је то стало? Реч је о једном локалном путу који води од Дечана града до једне старе хидроцентрале која је обновљена, неких 12 км крај Дечанске бистрице. И тај пут као локални пут никада није био проблем. Чак смо се сложили са општином да се среди сам приступни пут манастиру због поклоника, посетиоца манастира и туриста. Међутим, појавила се идеја 2014 / 2015.године да се гради том деоницом пут, и направи један међународни пут ка Црној Гори којим би пролазио и тешки саобраћај и којим би био много већи промет. С друге стране, знамо да су на основу тзв. Ахтисаријевог плана који су косовске привремене институције одлучиле по савету међународне заједнице да примењују, формиране 2008. заштићене зоне. Дечанска заштићена зона је једна од највећих и обухвата шесто и нешто хектара, простор око манастира као најужу зону, али и простор између брда, и то је зона у којој су забрањене све активности које могу да наруше изглед и лепоту природе и мир који је јако важан овог целог амбијента. Говоримо и о природној и културној баштини јер је важно и једно и друго, и градња таквог пута је и по косовским законима забрањена. Она није предмет око кога можемо да се договарамо. Никада за нас није био проблем локални пут, али пут који се продужује према Црној Гори, пут којим ће пролазити тешки саобраћај је неприхватљиво и зато је 2015. године тадашња самопроглашена Косовска влада донела одлуку да се гради заобилазни пут. Ми смо мислили да је то решење, направљено је пар километара с оне стране брда, међутим, већ од ове године видели смо напор да се гради пут у близини манастира и ми смо се томе супротставили. Имамо међународну подршку и почетком августа били су амбасадори Европске уније који су дали јасну поруку да је пролазак таквог пута неприхватљив, незаконит. Није зато што манастир тера неки инат или не жели да општина напредује, већ једноставно мора да се испоштује закон и да се пут гради заобилазницом како је било планирано 2015. године. Тренутно седи на томе и видеће се како ће то бити. На Косову имамо много добрих закона који су донешени и који треба да заштите и нашу баштину и интересе невећинског становништва, посебно Срба, чак и Закон о поштовању оба језика. Видимо како се то не примењује, видимо како су многи српски натписи прецртани, како се не поштује имовина српска, па чак ни великих манастира као што су Дечани и видимо како је велики пут између закона и испуњавања тог закона. Оче, последњих месеци су се интезивирали напори да се дође до ,, решења коначног статуса Косова“ и најављује се решење тзв. разграничењем. Ми који живимо ,, јужно од Ибра“ иако не разумемо у потпуности шта се под тим разграничењем подразумева забринути смо и уплашени од последица такве одлуке. Шта Ви, као игуман велике светиње и неко ко живи на Косову и Метохији мислите о томе? Ми смо и као манастир и као Црква још и пре рата и за време рата и после рата били за дијалог, јер су Косово и Метохија простор где треба да живе и Срби и Албанци и сви људи који овде живе. Правни документ који је на међународном нивоу од свих прихваћен и који регулише питање Косова и Метохије јесте Резолуција 1244 који неки омаловажавају. Међутим, видимо да неке од најважнијих земаља света подсећају да је то документ на основу кога треба тражити даља решења. Нажалост, један дијалог који је почео у Бриселу под окриљем Европске уније још 2012. године, постепено је од техничког дијалога, који је требало да реши нека техничка питања, како да се живи у овим условима, како да људи лакше путују, како да се реши питање диплома и неких других практичних питања, с временом се претворило у дијалог о статусу и сматрамо да је то нешто што није од почетка одобрено ни од стране скупштине Србије, нит је у складу са Резолуцијом 1244. Тај разговор је отишао на другу страну, а не у правцу суштинских питања, а то су питања повратка, слободе, питања поштовања закона (имамо много Срба који не могу да се врате на КиМ, не могу да дођу у посед своје имовине). О томе се престало разговарати и негде од 2016. године почело је да се прича о плану поделе, који се назива неким разграничењем. Технички гледано, пошто је ово простор који је де јуре по закону и резолуцији 1244 територија Републике Србије (иако у овом тренутку имамо самопроглашену државу Косово) ми заправо имамо поделу територије Србије између Срба и Албанаца, што је апсолутно супротно и Уставу Србије и вољи већине народа у нашој земљи. То би био јединствен чин у историји нашега народа, али морам да кажем и новијој историји уопште, да је било која земља свесно спремна да се одрекне дела своје територије и чак дела на коме живе десетине хиљада њених грађана и још додатно да им уступи неке просторе централне Србије, око Прешева, Бујановца што је заиста без икаквог преседана. И ми смо као Црква дигли глас и Св. Архијерејски сабор је још у мају месецу, будући свестан таквих планова, заузео чврст и јасан став, не само било која врста признавања као независне државе, него и свака врста поделе која треба да у завршници доведе опет до признања оног што остане као независне косовске државе. То је неприхватљиво. Али с друге стране многи Вас осуђују, осуђују нашу Цркву, говорећи да Црква не треба да се меша у политику? За нас то није мешање у политику. Политика је нешто што треба да регулише живот на основу закона и устава итд, али ово је процес који је кренуо противно Уставу Србије, противно законима који постоје, противно и међународном поретку УН-а који је заснован на Резолуцији 1244. Реч је о једном безаконом процесу, у који су, нажалост, ушли неки високи представници Србије, без мандата да то раде, јер им тај мандат није дао ни народ, немају ни пред историјом, ни пред Богом мандат да преговарају о таквим решењима која могу да директно угрозе и доведу до исељавања нашег народа који живи јужно од реке Ибра. Косово и Метохија је покрајина Србије и тако је Србија третира и види и тако је види и већина људи на свету и неке од највећих земаља на свету, које стално подсећају на значај Резолуције 1244. Ми никада не гледамо север одвојено од југа или југ одвојено од севера, зато што Срби на Косову и Метохији деле, иако живе у различитим околностима, једну јединствену судбину. Веома је важно да останемо јединствени, повезани, јер нити југ може без севера где се налази наш универзитет и наша једина регионална болница и многе институције, а опет на југу Косова, јужно од реке Ибра, налазе се наше највеће светиње, ту је и највећи број српског становништва на Косову и Метохији, најмање седамдесет, ако не и више хиљада људи. Сама чињеница да је у Грачаници у први разред основне школе уписано 280 деце, а у Митровици северној 180, показује да број Срба јужно од Ибра уопште није мали и шта више, да имамо у неким деловима као што је Косовско Поморавље, и већи природни прираштај него што је просечно на територији уже Србије где је стандард бољи и где људи тврде да се живи боље, а опет видимо да има мање природног прираштаја. Зато је Црква осетила потребу, зато је владика Теодосије, пре свега као први који је одговоран, као наш пастир, као Епископ рашко-призренски подигао глас, крајем јула месеца ове године, у којем је изразио озбиљну забринутост због приче о подели и апеловао на представнике власти у Београду и на међународне представнике, да не иду у том правцу јер су могуће несагледиве последице. Посебно уколико би се то десило у некој врсти инцидента, који је по много чему што смо сазнали био припреман, на жалост, управо као начин да се на жртви једној, тобожњем спонтаном развоју догађаја, изврши размена становништва. И ми смо врло оштро иступили у том смислу и наш глас се чуо. Колико смо ми допринели да се ти планови поремете не знамо тачно, али се искрено надамо да такве идеје неће преовладати, јер све више је људи који сматрају колико би такав развој догађаја био штетан не само за Србе који живе на Косову и Метохији, него за све и који би један процес нормализације живота који треба да почива, пре свега, на закону, на поштовању свих грађана без обзира на нацију и веру, на повратку, на омогућавању нормалном приступу имовини, а пре свега и на међународним повељама кључним , на основу којих више земаља света, па чак и пет европских земаља, не признаје Косово као суверену, самосталну земљу почива. Једноставно, ми не можемо допустити да се ствари развијају у том правцу и зато користимо сваку прилику да и пред међународним представницима , али и у домаћој јавности, без обзира на бруталне нападе које смо доживели у делу режимске штампе, из Београда, која показује да наш проблем није само овде на Косову и Метохији са Албанцима који де факто желе једно етнички чисто албанско Косово, него на жалост и са одређеним политичким структурама у Србији, које су спремне да им помогну у том циљу, верујући да ће то допринети напретку Србије. То је апсолутно неприхватљиво, то је нешто што је у супротности са целокупном државотворном и духовном традицијом српског народа и није благословено. И једноставно, ако неко мисли да ће Српска православна црква да ћути се вара. Са друге стране велики број припадника српског народа, углавном патриотски опредељени Срби, су били љути на Цркву, јер су мислили да се неће огласити, да ће прихватити поделу, разграничење… Црква никада то неће прихватити и у кључном моменту ће апеловати на свој народ да никада не да мандат, да се тако нешто уради, јер не може се жртвовањем људи који су овде најтеже године проживели ( последњих двадесет година) и велике напори уложили и држава је помогла да људи остану и опстану, да се све то погази и да се направи неко тзв. разграничење Срба и Албанаца и де факто утре пут за стварање ,,велике Албаније“, што је највећи апсурд и да Србија посредује ширењу Албаније на своју територију. То је нешто што је апсолутно несместиво у здрав разум било кога и без обзира колико разни медији и политичари покушавају да то завију у некакве планове који су најбољи за интерес Срба и за будућност српског народа, ниједна европска земља, ниједна земља на свету, која иоле има осећаја за своју територију, пре свега за своје грађане, никада тако нешто не би урадила. Ми се искрено надамо да, пре свега Бог то неће дозволити и да ће спречити оне који то раде, на начин који Он сам зна. Већ да се решење тражи, пре свега у побољшању услова живота и стварању једне нове атмосфере у којој би се могао наћи начин како да се на Косову живи. Црква није ту да да политичке рецепте, ми нисмо ту да тачно кажемо како то треба да изгледа, али у сваком случају, знамо да то не може да иде на штету ни српског народа, ни Српске православне цркве, која овде вековима постоји. Мора да буде у складу са свим оним што важан део међународне заједнице подржава, а то је пре свега владавина права, закона и Резолуције 1244 која ово види као територију Србије. И пошто видимо какве су ставове заузели неки наши политичари, а са друге стране имамо став Цркве, шта ми као народ, као чланови цркве можемо да учинимо, шта нама предстоји да би се одупрли таквим намерама које нису у корист српског народа? Ми као Црква не наступамо политички, не наступамо као конкуренција држави, али једноставно у оном тренутку када одређени државни органи и представници почну да раде директно на штету народа и на штету Цркве, ми имамо апсолутно и грађанско и људско право да дигннемо свој глас и да позовемо све људе који су верни Цркви да једноставно не подрже такву политику. Ми не тражимо никакво мењање власти, не тражимо никакве револуције, али једноставно апелујемо на људе да једноставно такви планови који подразумевају предају Косова и Метохији једној великој Албанији још и делове Прешева и Бујановца, о чему се све говори, да то представља нешто што је у потпуности у супротности са свим оним што је српски народ изградио вековима. Много пута је било и окупација разних и пет векова турске власти и све то, али никада Србија, никада наша Црква се није сагласила са тим да једноставно се одрекне Косова и Метохије. Управо се сада то тражи, а они који то намеравају на крају ће морати на овај или онај начин изађу пред народ и у том тренутку народ мора да пројави своју вољу. Уколико народ остане веран својој вековној традицији и апелу Цркве, ја сам сигуран да такви планови неће проћи, али уколико се деси да прођу морамо да кажемо да вероватно нисмо заслужили ништа боље, у том случају заиста морамо бити спремни, не само овде на КИМ већ и свуда да се суочимо са свим катастрофалним последицама једне такве политике. И на крају овог нашег разговора да Вас позовем, оче, да одавде, из манастира Дечана, из капеле у којој стојимо пред фреском Светога Краља Стефана Дечанског, упутите неку поруку свим људима који могу и који би волели да Вас чују. Порука која одавде увек иде јесте порука мира, љубави, праштања, да се вратимо Богу, да се вратимо ономе што је вековима наш народ одржало и сачувало у свим вихорима историје. Живимо у једном врло трусном, турбулентном периоду, када се многе вредности мењају, када је све оно што је пре неколико десетина година било потпуно незамисливо, сада постаје стварност и људи живе у једној виртуелној реалности разних ријалити програма и других садржаја, који потпуно празне, исцрпљују душу нашег народа. Да се вратимо нашој вери, да се вратимо Богу, да се вратимо љубави, да се вратимо поверењу у Бога. Бог од нас тражи не само да верујемо да Он постоји, него да имамо поверење у Њега , а да ми чинимо колико можемо својим моћима колико до кога стоји и колико ко може, да буде боље. А то треба да почнемо пре свега у својој кући у својој породици, да
  12. Косово и Метохија нит је митологија, нит је територија, нит је питање политике. То је пре свега питање живе Цркве која је управо народ Божији око својих светиња, око свога свештенства са својим Епископом. Заправо то је тај наш залог који нас држи и чува оним што јесмо и зато Косово толико много значи и за друге који не живе овде. Управо је тај Косовски завет кнеза Лазара и опредељење за Царство небеско оно што нас одржава у овом времену и у овој историји што нам даје идентитет, јер у противном можемо да нестанемо иако мислимо да смо и најслободнији и најпросперитетнији. Можемо да нестанемо управо у свом унутрашњем значењу.. у свом унутрашњим смислу. Ето, зато си ми боримо за то као чувари ових светиња истовремено а пре свега са Светим краљем Стефаном Дечанским који, како рече дивно једном владика Амфилохије, заиста краљује овде на Косову и Метохији. Он је владар који овде седи а ми смо ту око њега да помажемо и да служимо. Ја тако и доживљавам Светог краља као игумана овог манастира. Ми смо ту само да будемо у овом времену у коме живимо они који ће ослушкивати вољу Божију и ослушкивати ту поруку која долази из кивота Светог краља и сведочити је свету. Тако да читава наша порука не може бити сведена на један ниво, ни политике ни неких приземних интереса, личних интереса, себичних интереса… Далеко је то од тога …… Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Косово и Метохија је жива Црква – народ Божији око својих светиња, око свога свештенства са својим Епископом, казао је архимандрит Сава, игуман манастира Високи Дечани. На фејсбук профилу отац Сава путем видео поруке још једном подсјећа на значај КиМ, наш залог који нас чини оним што јесмо. Транскрипт изјаве игумана дечанског: Косово и Метохија нит је митологија, нит је територија, нит је питање политике. То је пре свега питање живе Цркве која је управо народ Божији око својих светиња, око свога свештенства са својим Епископом. Заправо то је тај наш залог који нас држи и чува оним што јесмо и зато Косово толико много значи и за друге који не живе овде. Управо је тај Косовски завет кнеза Лазара и опредељење за Царство небеско оно што нас одржава у овом времену и у овој историји што нам даје идентитет, јер у противном можемо да нестанемо иако мислимо да смо и најслободнији и најпросперитетнији. Можемо да нестанемо управо у свом унутрашњем значењу.. у свом унутрашњим смислу. Ето, зато си ми боримо за то као чувари ових светиња истовремено а пре свега са Светим краљем Стефаном Дечанским који, како рече дивно једном владика Амфилохије, заиста краљује овде на Косову и Метохији. Он је владар који овде седи а ми смо ту око њега да помажемо и да служимо. Ја тако и доживљавам Светог краља као игумана овог манастира. Ми смо ту само да будемо у овом времену у коме живимо они који ће ослушкивати вољу Божију и ослушкивати ту поруку која долази из кивота Светог краља и сведочити је свету. Тако да читава наша порука не може бити сведена на један ниво, ни политике ни неких приземних интереса, личних интереса, себичних интереса… Далеко је то од тога …… Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ ТЕОДОСИЈА АКАДЕМИЈА ПОВОДОМ ЧЕТРНАЕСТЕ ГОДИШЊИЦЕ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА ГРАЧАНИЦА 17. МАРТ 2018 http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/beseda-episkopa-teodosija-na-akademiji-u-gracanici-povodom-cetrnaeste-godisnjice-martovskog-po Ево, већ, четрнаест година, сваког 17. Марта, подсећамо се трагичних догађаја Погрома из 2004. године, у коме је само за два дана насиља, 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло је 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, а 34 наших цркава и манастира је уништено или тешко оштећено. У овим нередима, око 1000 кућа Срба, Рома и Ашкалија је запаљено од стране албанских екстремиста. Пред нашим очима су и даље слике пострадалих Срба у Косову Пољу, наших људи који су у последњем часу евакуисани из зграде Ју програма у Приштини и наших Призренаца који су уточиште нашли у бази КФОР-а, док су њихове куће и цркве нестајале у пламену. У историјском памћењу нашег српског православног народа на овим просторима, ово је само један у низу сличних догађаја, који су обележили нашу историју. Сетимо се само страдања Срба у великим сеобама крајем 17. и почетком 18. века, када су хиљаде српских породица биле принуђене да напусте свој родни праг, или записа дечанског игумана Серафима Ристића у његовој књижици „Плач Старе Србије“, писанија блаженопочившег Саве Дечанца, Епископа Жичког, као и сведочанстава наших српских конзула, путописаца. Страдање нам није никада било страно, али и поред свега, наш народ је налазио снаге да остане и опстане на овој благословеној земљи косовској и метохијској, чувајући своју веру, чувајући своју народну културу и обичаје, свој језик и историјско памћење. Господ нам каже да ћемо имати „невоље у свету“ (Јн. 16.33), али нас истовремено храбри и подсећа говорећи „Не бојте се. Ја сам победио свет“ (Јн 16,33). Из свих тих невоља и страдања, наш народ је излазио са ранама, али и са још већом вером и чврстином да никада не напусти и не заборави Косово и Метохију, где год их ветрови историје односили. Зато је Косово и Метохија освештани простор који надилази историју, политику, пролазне границе и тзв. политичке реалности. Ова благословена земља натопљена је крвљу мученика и страдалника, посејана бројним црквама и манастирима од којих су многи у рушевинама, али и даље сведоче наше духовно и историјско постојање и присуство, и то је оно што нам у свим невољама даје снагу. Зато смо ми хришћани „саблазан свету,“ јер оно што је за некога пораз, за нас је пут ка победи и вечном животу, јер верујемо да је последња победа - Христова. Зато се и ове годишњице, Мартовског погрома сећамо не само са тугом и болом због изгубљених живота, запаљених светиња и унесрећених људи, који су тих дана изгубили своје домове, већ и са чврстом надом да нас ни то, ни било које друго страдање, неће и не сме поколебати у решености да останемо своји на своме. Они који би желели да нас овде нема и не буде, увек ће гледати и видети у нашим светињама, у нашим селима и обележјима, оно што их подсећа на Србију и наше вековно присуство на овим просторима. Довољно је овде и земље, и воде, и неба, за све људе добре воље, и као народ спремни смо да живимо са другима у миру и да делимо оно што нам је свима као људима Бог подарио. Али, истовремено, мартовско страдање 2004. године, као и бројни напади и злочини који су учињени над нашим народом у последњих 20-так година „међународно гарантованог мира,“ само нас чине још више решеним да се никада не одричемо онога што је наше. Зато је 17. март и подсетник и порука, да се не може градити будућност једног народа на забораву своје историје, да се не може размењивати „своје за своје“, да наша деца не могу да имају истинску будућност ако забораве зашто су живели и жртвовали се њихови преци. Наша историја и наша вера нису митологија, већ оно што нас повезује са вечним животом у Христу. Без те духовне вертикале, српски народ и српска средњовековна држава никада не би били оно што су били. Без тога не би било ни Грачанице, ни Пећаршије ни Дечана, ни Светога Симеона Немање, ни Светог Саве, и били бисмо само једно племе на беспућу историје, тиква без корена, људи без истинског идентитета. Зато, данас, 14. годишњицу Мартовског погрома обележавамо са молитвеним сећањем, али и са духовним оптимизмом да ћемо Косово и Метохију сачувати само уколико ми останемо верни оним идеалима који су надахњивали највеће синове нашег народа и наше Свете Цркве и уколико се трудимо да не продајемо своју земљу и не остављамо гробове својих предака. Доста порушеног смо, за сада, обновили и наставићемо са обновом. Али, циљ наше обнове није само да обновимо грађевине, већ и да подстакнемо наше људе да се врате и да духовно обновимо наше заједнице, и да поново пропоју наше светиње. То је посао где нам је потребна помоћ целог нашег народа и наше државе, да обезбедимо и услове за живот нашој омладини, запослење и будућност. У том подвигу треба да делујемо сложно и одлучно, не гледајући ко припада којој партији, већ да будемо народ светосавски. Тек тако јединствени, моћи ћемо да постигнемо успех и да остваримо наше циљеве. Наше је да уложимо веру, зној и труд, а Бог ће нам дати и помоћи ће нам. Господ да упокоји све оне који су пострадали у Мартовском погрому 2004. године. Господ да нас укрепи да обновимо све што је уништено и да нас сачува од нових страдања. Ако би се десило да она и дођу, трба да останемо храбри, међусобно солидарни и чврсто решени да светолазаревски останемо и опстанемо на нашем Косову и Метохији. Бог да благослови, да преостале дане Великог поста, Свете Четрдесетнице, проведемо у миру, слози, праштајући једни другима, да бисмо дочекали сверадосни дан Христовог Васкрсења.
  15. Широм Епархије Рашко-призренске данас је обележена четрнаеста годишњица Мартовског погрома. У манастирима и парохијским црквама служени су парастоси за пострадале жртве Погрома и све православне Србе на Косову и Метохији који су пострадали у ратном и послератном насиљу. У манастиру Грачаница, након Св. Литургије парастос жртвама терора служио је Епископ Рашко-призренски Теодосије уз саслужење свештенства приштинског намесништва. Парастосу су, поред многобројних мештана и верника, присуствовали и заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Жељко Јовић, шеф мисије ОЕБС на Косову Јан Брату и државни секретар у Министарству привреде Бранимир Стојановић. Након парастоса, у свечаном мимоходу Владика са народом кренуо је улицама Грачанице до обележја жртвама и несталим испред Дома културе где су положене беле руже. У 12.00 часова почела је академија на којој се Епископ Теодосије обратио присутнима следећим речима, говорећи о Мартовском погрому, али и о значају Косова и Метохије за наш верни народ и очувању вере у Христа, народне слоге и светолазаревског завета као темеља на којима почива духовни и народни идентитет целог српског народа: БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ ТЕОДОСИЈА АКАДЕМИЈА ПОВОДОМ ЧЕТРНАЕСТЕ ГОДИШЊИЦЕ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА ГРАЧАНИЦА 17. МАРТ 2018 http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/beseda-episkopa-teodosija-na-akademiji-u-gracanici-povodom-cetrnaeste-godisnjice-martovskog-po Ево, већ, четрнаест година, сваког 17. Марта, подсећамо се трагичних догађаја Погрома из 2004. године, у коме је само за два дана насиља, 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло је 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, а 34 наших цркава и манастира је уништено или тешко оштећено. У овим нередима, око 1000 кућа Срба, Рома и Ашкалија је запаљено од стране албанских екстремиста. Пред нашим очима су и даље слике пострадалих Срба у Косову Пољу, наших људи који су у последњем часу евакуисани из зграде Ју програма у Приштини и наших Призренаца који су уточиште нашли у бази КФОР-а, док су њихове куће и цркве нестајале у пламену. У историјском памћењу нашег српског православног народа на овим просторима, ово је само један у низу сличних догађаја, који су обележили нашу историју. Сетимо се само страдања Срба у великим сеобама крајем 17. и почетком 18. века, када су хиљаде српских породица биле принуђене да напусте свој родни праг, или записа дечанског игумана Серафима Ристића у његовој књижици „Плач Старе Србије“, писанија блаженопочившег Саве Дечанца, Епископа Жичког, као и сведочанстава наших српских конзула, путописаца. Страдање нам није никада било страно, али и поред свега, наш народ је налазио снаге да остане и опстане на овој благословеној земљи косовској и метохијској, чувајући своју веру, чувајући своју народну културу и обичаје, свој језик и историјско памћење. Господ нам каже да ћемо имати „невоље у свету“ (Јн. 16.33), али нас истовремено храбри и подсећа говорећи „Не бојте се. Ја сам победио свет“ (Јн 16,33). Из свих тих невоља и страдања, наш народ је излазио са ранама, али и са још већом вером и чврстином да никада не напусти и не заборави Косово и Метохију, где год их ветрови историје односили. Зато је Косово и Метохија освештани простор који надилази историју, политику, пролазне границе и тзв. политичке реалности. Ова благословена земља натопљена је крвљу мученика и страдалника, посејана бројним црквама и манастирима од којих су многи у рушевинама, али и даље сведоче наше духовно и историјско постојање и присуство, и то је оно што нам у свим невољама даје снагу. Зато смо ми хришћани „саблазан свету,“ јер оно што је за некога пораз, за нас је пут ка победи и вечном животу, јер верујемо да је последња победа - Христова. Зато се и ове годишњице, Мартовског погрома сећамо не само са тугом и болом због изгубљених живота, запаљених светиња и унесрећених људи, који су тих дана изгубили своје домове, већ и са чврстом надом да нас ни то, ни било које друго страдање, неће и не сме поколебати у решености да останемо своји на своме. Они који би желели да нас овде нема и не буде, увек ће гледати и видети у нашим светињама, у нашим селима и обележјима, оно што их подсећа на Србију и наше вековно присуство на овим просторима. Довољно је овде и земље, и воде, и неба, за све људе добре воље, и као народ спремни смо да живимо са другима у миру и да делимо оно што нам је свима као људима Бог подарио. Али, истовремено, мартовско страдање 2004. године, као и бројни напади и злочини који су учињени над нашим народом у последњих 20-так година „међународно гарантованог мира,“ само нас чине још више решеним да се никада не одричемо онога што је наше. Зато је 17. март и подсетник и порука, да се не може градити будућност једног народа на забораву своје историје, да се не може размењивати „своје за своје“, да наша деца не могу да имају истинску будућност ако забораве зашто су живели и жртвовали се њихови преци. Наша историја и наша вера нису митологија, већ оно што нас повезује са вечним животом у Христу. Без те духовне вертикале, српски народ и српска средњовековна држава никада не би били оно што су били. Без тога не би било ни Грачанице, ни Пећаршије ни Дечана, ни Светога Симеона Немање, ни Светог Саве, и били бисмо само једно племе на беспућу историје, тиква без корена, људи без истинског идентитета. Зато, данас, 14. годишњицу Мартовског погрома обележавамо са молитвеним сећањем, али и са духовним оптимизмом да ћемо Косово и Метохију сачувати само уколико ми останемо верни оним идеалима који су надахњивали највеће синове нашег народа и наше Свете Цркве и уколико се трудимо да не продајемо своју земљу и не остављамо гробове својих предака. Доста порушеног смо, за сада, обновили и наставићемо са обновом. Али, циљ наше обнове није само да обновимо грађевине, већ и да подстакнемо наше људе да се врате и да духовно обновимо наше заједнице, и да поново пропоју наше светиње. То је посао где нам је потребна помоћ целог нашег народа и наше државе, да обезбедимо и услове за живот нашој омладини, запослење и будућност. У том подвигу треба да делујемо сложно и одлучно, не гледајући ко припада којој партији, већ да будемо народ светосавски. Тек тако јединствени, моћи ћемо да постигнемо успех и да остваримо наше циљеве. Наше је да уложимо веру, зној и труд, а Бог ће нам дати и помоћи ће нам. Господ да упокоји све оне који су пострадали у Мартовском погрому 2004. године. Господ да нас укрепи да обновимо све што је уништено и да нас сачува од нових страдања. Ако би се десило да она и дођу, трба да останемо храбри, међусобно солидарни и чврсто решени да светолазаревски останемо и опстанемо на нашем Косову и Метохији. Бог да благослови, да преостале дане Великог поста, Свете Четрдесетнице, проведемо у миру, слози, праштајући једни другима, да бисмо дочекали сверадосни дан Христовог Васкрсења. View full Странице
  16. Епископ Рашко-призренски Г. Теодосије дао је интервју за ТВ Храм уочи Божићних празника. Видео снимак доступан је на youtube каналу ТВ Храм. Владика је говорио о животу Цркве на Косову и Метохији, о свом епископском пастирском раду, почецима свог монашког живота, обнови светиња и другим темама везаним за живот наше Цркве на овом простору.
  17. Епархија Рашко-призренска је почетак обнове овог храма договорила још крајем маја ове године на Савету за имплементацију и надгледање (Implementation and Monitoring Council) уз учешће шефова канцеларија ЕУ и ОЕБС-а, као и два косовска министра, културе и просторног планирања. Министар културе Кујтим Шаља (иначе потпредседник владе Косова и члан ЛДК)лично је пред свима обећао да ће дозвола бити издата за десетак дана, па је следећи састанак мешовите Комисије уз сагласност свих договорен за почетак јуна у Призрену. Међутим, од тада до данас дозвола не само да није издана, већ је Министарство културе одлучило да на крају заустави градњу, која је у међувремену морала да почне због рока за коришћење донације. О томе су и косовски и међународни представници обавештени још у августу месецу и није било никаквих захтева о обустављању радова. "Овакво понашање косовког Министарства културе представља директно кршење фер договора који је направљен у присуству највиших међународних представника на КиМ. Министарство културе се овим актом и морално и професионално дисквалификује за наставак сарадње у обнови баштине и показује да нема добру вољу за даљи рад са Српском Православном Црквом уз поштовање принципа који су под међународним гаранцијама" изјавио је Еп. Теодосије. "Забраном обнове храма у Св. Архангелима Српској Православној Цркви се онемогућава слобода верског живота и отворено се гуши живот наше Цркве злоупотребом институционалне власти," нагласио је Владика. Због оваквог односа Министарства културе Косова, рад мешовитог Савета за културну баштину је већ пети месец замрзнут, што не наноси само штету СПЦ, већ и влади Косова, која очигледно није спремна или у стању да гарантује оне принципе на које се обавезала Ахтисаријевим планом (Анексом 5) и писмом највиших косовских званичника у новембру 2015. године, где се СПЦ гарантује слобода управљања имовином и обновом њених објеката. Спремност СПЦ да у духу сарадње и уз међународно посредовање ради са косовским институцијама на обнови баштине грубо је злоупотребљена. Зато једино можемо да закључимо да се након кампање систематског рушења наших светиња на Косову и Метохији сада примењује нова стратегија институционалног гушења слобода и права СПЦ на свим нивоима. Ово такође можемо да видимо и у односу општине Приштина према храму Христа Спаса. Манастир Св. Архангела поред Призрена саграђен је у 14. веку. У масивним албанским нередима на Косову и Метохији претходно обновљени део манастира је опљачкан и запаљен до темеља, а монаси протерани. Након 2005 неки од манастирских објеката су обновљени али се процес обнове наставља. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске 12. октобра 2016.год.
  18. Министарство културе Косова блокирало је ових дана преко свог подручног Завода за заштиту споменика културе и Завода за урбанизам у Призрену наставак радова на обнови храма Св. Николе у комплексу манастира Св. Архангели код Призрена. Инспектори су дошли у манастир Архангеле и тражили моментални прекид радова. Радницима који раде на обнови ове древне цркве, као јединог богослужбеног објекта у Светим Архангелима, прећено је полицијом и казнама уколико наставе радове. Министарство културе Косова данас је и преко приштинског дневника КОХА објавило да су радови у Св. Архангелима наводно нелегални јер се спроводе без дозволе за градњу. Епархија Рашко-призренска је почетак обнове овог храма договорила још крајем маја ове године на Савету за имплементацију и надгледање (Implementation and Monitoring Council) уз учешће шефова канцеларија ЕУ и ОЕБС-а, као и два косовска министра, културе и просторног планирања. Министар културе Кујтим Шаља (иначе потпредседник владе Косова и члан ЛДК)лично је пред свима обећао да ће дозвола бити издата за десетак дана, па је следећи састанак мешовите Комисије уз сагласност свих договорен за почетак јуна у Призрену. Међутим, од тада до данас дозвола не само да није издана, већ је Министарство културе одлучило да на крају заустави градњу, која је у међувремену морала да почне због рока за коришћење донације. О томе су и косовски и међународни представници обавештени још у августу месецу и није било никаквих захтева о обустављању радова. "Овакво понашање косовког Министарства културе представља директно кршење фер договора који је направљен у присуству највиших међународних представника на КиМ. Министарство културе се овим актом и морално и професионално дисквалификује за наставак сарадње у обнови баштине и показује да нема добру вољу за даљи рад са Српском Православном Црквом уз поштовање принципа који су под међународним гаранцијама" изјавио је Еп. Теодосије. "Забраном обнове храма у Св. Архангелима Српској Православној Цркви се онемогућава слобода верског живота и отворено се гуши живот наше Цркве злоупотребом институционалне власти," нагласио је Владика. Због оваквог односа Министарства културе Косова, рад мешовитог Савета за културну баштину је већ пети месец замрзнут, што не наноси само штету СПЦ, већ и влади Косова, која очигледно није спремна или у стању да гарантује оне принципе на које се обавезала Ахтисаријевим планом (Анексом 5) и писмом највиших косовских званичника у новембру 2015. године, где се СПЦ гарантује слобода управљања имовином и обновом њених објеката. Спремност СПЦ да у духу сарадње и уз међународно посредовање ради са косовским институцијама на обнови баштине грубо је злоупотребљена. Зато једино можемо да закључимо да се након кампање систематског рушења наших светиња на Косову и Метохији сада примењује нова стратегија институционалног гушења слобода и права СПЦ на свим нивоима. Ово такође можемо да видимо и у односу општине Приштина према храму Христа Спаса. Манастир Св. Архангела поред Призрена саграђен је у 14. веку. У масивним албанским нередима на Косову и Метохији претходно обновљени део манастира је опљачкан и запаљен до темеља, а монаси протерани. Након 2005 неки од манастирских објеката су обновљени али се процес обнове наставља. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске 12. октобра 2016.год. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...