Претражи Живе Речи Утехе

14. маја, 2023. Подаци обелодањени у табели у организацији Агенције за статистику Косова (АСК) и Програма за становништво и развој (УНФПА) показују да је 1986. године на Косову било 56.283 рођених, док је 2019. овај број пао на 25.794. Висаре Мујку-Нимани, шефица Канцеларије на Косову Популационог фонда Уједињених нација, позвала је на хитну промену политике и упозорила је на ризик од одласка половине младих са Косова, након либерализације виза 1. јануара 2024. Северна Митровица, (Фото: Архива) Број становника на Косову се годинама смањује, показују подаци Агенције за статистику Косова (АСК), представљени на столу организованом у четвртак са темом: „Смањење наталитета на Косову: Шта се дешава и шта можемо да урадимо“. Подаци обелодањени на табели коју су организовали АСК и Програм за становништво и развој (УНФПА) показују да је 1986. године на Косову било 56.283 рођених, док је 2019. овај број пао на 25.794. Према овим подацима, забележен је и пад броја умрлих – са 20.311 у 1999. на 14.845 у 2019. години. Иљир Бериша (Илир Берисха), вршилац дужности шефа АСК-а, рекао је да је пад наталитета повезан са миграцијом. Он је рекао да је пад наталитета појава која погађа и друге земље у региону и шире, али је додао да су те земље на време предузеле неопходне мере. „Наша статистика нам показује да имамо пад наталитета на Косову, то је везано за фертилитет и миграције. Верујемо да ћемо из ове расправе изаћи боље опремљени за овај феномен. Овај феномен је присутан у целом региону и шире, земље региона су на време предузеле кораке. Осим што се смањује наталитет, расте и миграција“, навео је Бериша. Висаре Мујку-Нимани, шефица Канцеларије на Косову Популационог фонда Уједињених нација, позвала је на хитну промену политике, јер, упозорава на ризик од одласка половине младих са Косова, након либерализације виза 1. јануара 2024. „Сви су забринути шта ће бити, јер се становништво смањује. Оријентација је шта раде друге погођене земље, које мере треба предузети и које су од њих биле успешне. Државе које су се суочиле са овим проблемом потврдиле су и направиле промене у политикама, као што су образовање, породиљско одсуство, родитељско одсуство. Ми као Косово сада доста чекамо шта ће бити са либерализацијом виза, да ће доћи до великог исељавања младих, да ће се Косово испразнити“, рекла је Мујку-Нимани. Косовски пасош, (Фото: ПСЕ) Авни Кастрати из АСК-а је током разговора рекао да је стопа фертилитета у 2020. години смањена на 1,7 у односу на 6,4 1960. године. То је, према његовим речима, показатељ да број становника на Косову опада. Са друге стране, професорка на Приштинском универзитету (УП), Мимоза Души (Дусхи) је истакла да иако је Косово раније имало највећи наталитет у поређењу са другим земљама у региону, садашњи пад броја је одраз миграција. „Од 1948. до 2011. године, по броју рођених у овим периодима, Косово је имало пораст рођених у односу на земље региона. Укупна стопа фертилитета током година 2013-22 на Косову је 2,1, што је највиша стопа у поређењу са земљама у региону. Постоје и други извори који показују да је наталитет на Косову смањен. На Косову је главни узрок опадања становништва миграција, а не наталитет“, изјавила је Души. Севдие Спахиу, из Националног института за јавно здравље (НИЈЗК), рекла је да је још један проблем који се огледа у бројкама недостатак едукације младих о сексуалном и репродуктивном здрављу. „Плодност је опала, помињани су фактори пада, али оно што је битно је да то зависи од много фактора. Оно што је битно, ми као Институт морамо што више да радимо са младима на плану сексуалног и репродуктивног здравља. Одржавамо обуке са средњим школама. Оно што је опасно је нежељена трудноћа, па је неопходно радити са младима, јер су то табу теме у нашим породицама“, нагласила је она. Извор: Коха Превод: КоССев

Република Србија тренутно има укупно 6.647.003 грађана, од којих су 5.360.239 Срби (80,64 одсто), наводи се у коначним резултатима Пописа становништва, домаћинства и станова 2022. године. У Републици Србији живи 3.231.978 мушкараца (48,6 одсто) и 3.415.025 жена (51,4 одсто). У односу на попис из 2011. године, број становника Републике Србије се смањио за 539.859, наводи се у Књизи 1 о броју становника РС по полу и изјашњавању на питање о националној припадности, којом Републички завод за статистику почиње објављивање коначних резултата Пописа. Објављени коначни резултати Пописа о родној и националној припадности становника Србије RT.RS Република Србија тренутно има укупно 6.647.003 грађана, од којих су 3.231.978 мушкарци (48,6 одсто) и 3.415.025 жене (51,4 одсто). После Срба, најзаступљеније групе су...

Свакога дана роди се само 176 беба, а умре чак 278 особа, због чега годишње „изгубимо” град од 35.000 људи. – Свака трећа тридесетогодишњакиња у Београду и свака четврта жена у Србији која се налази на прагу четврте деценије нема дете (Фото Н. Марјановић) Када завирите у историјске уџбенике, врло брзо се суочите са суморним закључком да у Србији никада није живело мање људи него данас. Из породилишта широм наше земље сваке године изнесе се хиљаду беба мање него претходне – више деце рађало се за време балканских ратова, оба светска рата, па чак и за време бомбардовања. Свакога дана роди се само 176 беба, а умре чак 278 особа, због чега годишње „изгубимо” град од 35.000 људи. И док се љуљашке у дечјим парковима све чешће њишу празне, листе чекања за старачке домове све су дуже – сваки пети становник Србије старији је од 65 година, а тек свако седмо дете није одувало 15 свећица на торти. Највећи број малишана у Србији нема ни брата ни сестру јер се маме и тате најчешће одлучују на једно дете. Сваки трећи брачни пар у нашој земљи уопште нема наследнике. Свака трећа тридесетогодишњакиња у Београду и свака четврта жена у Србији која се налази на прагу четврте деценије нема дете. Све ређе изговарамо судбоносно „да”, а све чешће се одлучујемо за развод него за прославу сребрне или златне свадбе. За само годину дана матичари су склопили чак 700 бракова мање, док су бракоразводни адвокати све заузетији – разведено је чак 1.000 бракова више. Сваки трећи пар у Београду и Војводини ставља тачку на брачну заједницу, а у бракоразводној статистици заврши и сваки четврти брачни пар у Србији. Сваки трећи мушкарац у Србији не носи бурму, а венчаницу никада није обукла свака четврта жена. Национални емотивни графикони сведоче да 1.719.959 особа никада није стало на луди камен, а судбоносно „да” изговорило је 3.396.240 особа. Свако четврто дете у Србији роди се ван брака. Ово су подаци с којима ће се првог радног дана суочити министар за бригу о породици, деци и демографији, који има веома изазован задатак – Како повећати наталитет у земљи у којој све мањи број парова излази пред матичара, све већи број жена одустаје од родитељства, а половина младих планира да се из ње исели? Да ли ће ново министарство за бригу о породици бити „трећа срећа” – ако имамо на уму да је прво основано 1997. године (с Бубом Морином на челу), а друго је било на савезном нивоу и основано је 1998. године (с Радом Трајковић на челу). Иако су демографски закони прости и говоре да будућност једне земље зависи од рађања, умирања и емиграција, за нијансу је сложеније питање како мотивисати младе људе да остану у земљи и стварају породицу, када половина њих каже да своју будућност види изван Србије. Ако младе питате шта би их мотивисало да стварају или прошире породицу, њихови одговори такође су јасни и недвосмислени – сталан посао, кров над главом и осећај психолошке и материјалне сигурности. Колико су њихове жеље далеко од реалности најбоље говори податак да две трећине младих у нашој земљи, старости од 16 до 30 година, живи с родитељима, а више од 60 процената младића и девојака нема никаква примања. На луди камен је стала тек свака осма млада особа, а у свом стану живи само десет одсто њих, показују подаци из најновијег Алтернативног извештаја о положају и потребама младих у Србији, који сваке године објављује Кровна организација младих Србије. С обзиром на то да највећи број девојака у нашој земљи уписује и завршава тзв. друштвене факултете и да највећи број запослених у здравству, просвети, државној администрацији и социјалној заштити чине жене, то значи да је држава највећи послодавац за представнице лепшег пола. А та држава је, подсећања ради, ставила ембарго на запошљавање у јавном сектору крајем 2013. године. Зато и не чуде подаци „Центра за маме”, који говоре да мање од половине мајки у Србији има стално запослење – петина њих је незапослена, трећина ради на црно или је ангажована на привремено-повременим пословима. Преко 60 одсто запослених мајки у Србији има примања испод републичког просека. http://www.politika.rs/thumbs//upload/Article/Image/2020_10///757z468_DECARAZVODI1210.jpg Политика Online - Све мање деце, све више развода WWW.POLITIKA.RS Када завирите у историјске уџбенике, врло брзо се суочите са суморним закључком да у Србији никада није живело мање људи него данас. Из породилишта широм наше земље сваке године...

Хрвати све мање верују цркви Аутор: A. M.четвртак, 07.11.2019. Политика Online - Хрвати све мање верују цркви WWW.POLITIKA.RS Хрвати су данас мање религиозни него што су били пре две деценије, а чак 60 одсто њих нема поверење у Цркву. То је показало истраживање о религијским променама у хрватском друштву... Катедрала на загребачком Каптолу (Фото EPA-EFE/ANTONIO BAT) Хрвати су данас мање религиозни него што су били пре две деценије, а чак 60 одсто њих нема поверење у Цркву. То је показало истраживање о религијским променама у хрватском друштву од 1999. до 2018. године којим су руководили професори Филозофског и Правног факултета из Загреба. Студија је утврдила да су жене, мање образовани и и особе из мањих места склоније религиозности, као и да постоји веза између црквене религиозности и десне политичке оријентације. Осим тога, показује истраживање, пре 20 година било је неупоредиво више људи који иду у цркву него што их је данас. Професор Синиша Зриншчак, са загребачког Правног факултета, објашњава за „Јутарњи лист” да је очигледан пад поверења у цркву. На питање који су разлози томе, Зриншчак одговара да то за сада није истражено, али додаје да су људи вероватно незадовољни начином деловања Цркве, које је превише политичко, а премало се бави другим питањима, на пример, незапосленошћу или сиромаштвом. То, како објашњава, није одлика само Хрватске, већ свуда у свету постоји раскорак између броја људи који се изјашњавају као верници и оних који иду у цркву. Хрватска је, иначе, на седмом месту међу европским земљама по проценту декларисаних верника. JURICA PAVIČIĆ: KAKO SU PASTIRI RASTJERALI STADO U proteklih 20 godina hrvatskoj je Crkvi uspjelo prepoloviti broj praktičnih vjernika AUTOR: Jurica Pavičić OBJAVLJENO: 27.10.2019. Goran Mehkek / CROPIX Josip Bozanić U proteklih 20 godina hrvatskoj je Crkvi uspjelo prepoloviti broj praktičnih vjernika, otjerati od sebe umjerene i centriste te udaljiti znatan dio ljudi koji imaju sklonost i potrebu za duhovnošću. Uz Crkvu je kao praktično-vjernička zajednica ostala manjina građana, ali je ta manjina politički rigidnija i ideološki homogenija nego ikad, pokazalo je istraživanje Početkom rujna beogradska povjesničarka Dubravka Stojanović održala je na šibenskom festivalu FALIŠ predavanje o političkom populizmu. Analizirajući bivše i sadašnje populizme od Venezuele do Westminstera i od Trumpa do Vučića, povjesničarka je istaknula jedinu zajedničku nit koja povezuje sve populizme i ujedno ih čini dubinski antidemokratskim. Populizam, naime, uvijek govori u ime “naroda”. Svaka populistička ideologija za sebe drži da je izraz “pravog”, stvarnog naroda. Svoje protivnike ona smatra anomalijom, odnarođenom “elitom”. A pošto jedina predstavlja stvarni narod, populistička ideologija progovara u ime “većine”. Govor “u ime većine”, naravno, nije rijedak ni u hrvatskom političkom diskursu. A ako u Hrvatskoj postoji ideologija koja se rado laća argumenta većine, onda je to bez sumnje klerikalna ideologija. Za konzervativne skupine bliske Crkvi samorazumljiva je istina da oni predstavljaju “većinu”: većinu koja je možda reprezentirana u medijima, nevidljiva u kulturi, većinu koja nije u prilici snimati filmove, objavljivati knjige ili govoriti na TV-u, ali koja svejedno ostaje nesumnjiva većina. Na to pravo većina klerikalnih parapolitičkih skupina pozivala se i kad je gurala referendumske inicijative i kad je pokretala antimanjinske političke akcije i kad je ratovala s “nepoćudnom” kulturom. Pri tom je taj status većine najčešće išao pod ruku s paušalno nabačenim brojem: 80%. Osamdeset je posto, naime, “nas”. “Naroda”. Dvadeset posto, to je taman mjera za količinu njih - “urbanih jugoslavena” iii “odnarođene elite”. Pri tom broj - 80% - nije slučajan. Taj broj se, naime, podudara s brojem onih građana RH koji se na popisu deklariraju kao katolici, ili koji barem imaju sakramente. U tu brojku - dakako - vjeruju sami klerikalni aktivisti, u nju vjeruje i Crkva. No, teško se oteti dojmu da u nju bar donekle vjeruju i liberalni političari. Za razliku od Staljinakoji se rugao “koliko divizija ima Papa?”, lijeva i/ili liberalna politika u Hrvatskoj kao da već desetljećima vjeruje da iza biskupa stoje “divizije”, odnosno - da je Crkva kadra mobilizirati masovnu šutljivu većinu i pomrsiti vam račune. Stoga je u tu i takvu Crkvu bolje ne dirati. Naravno, svakom tko razumije hrvatsko društvo i dosad je bilo jasno da iza te brojke 80% stoji neusporedivo složenija stvarnost. No, ovih dana pojavilo se jedno sociološko istraživanje koja pokazuje da je mit o većini kojim rado operira klerikalna ideologija zapravo kudikamo veća obmana nego što bi čovjek pomislio na prvu. Istraživanje o kojem je riječ provela su dvojica zagrebačkih sociologa - Krunoslav Nikodem s Filozofskog fakulteta i Siniša Zrinšćak s Pravnog fakulteta. Na reprezentativnom i stratificiranom uzorku anketiranom pješice, a ne telefonski, dvojica su sociologa istražila odnos prema vjeri i Crkvi kao instituciji, vjerska i ideološka preklapanja te prakticiranje religioznosti kod hrvatskih građana. Te su rezultate usporedili sa sličnim istraživanjima iz 2008. i 1999. Rezultati koje su dobili, barem meni, nisu neočekivani. A ako bi se mogli svesti na sukus, taj bi sukus bio ovo: Katolička crkva u Hrvatskoj sama je sebi najveći neprijatelj, a događa joj se točno ono što je svojim djelovanjem i zaslužila. Prva brojka koja ozbiljno slama mit o 80% ona je brojka na kojoj počiva svaki razgovor o praktičnoj religioznosti: naime, broj onih koji uopće idu u crkvu. Prema uvidima Zrinšćaka i Nikodema, u Hrvatskoj samo 22% ljudi u crkvu ide barem jednom na tjedan, a njih još 13% barem jednom mjesečno. Dakle, samo trećina hrvatskih građana prakticira ono što bi trebala biti baza svake organizirane religioznosti - a to je slavljenje euharistije. Taj broj (35%) manji je od onih koji navode da na misu idu “rijetko” ili “nikada”: takvih je zbrojeno 41%. Za Crkvu je - međutim - još pogubniji drugi podatak: da se broj onih koji na misu idu barem jednom mjesečno strmoglavo smanjuje. Takvih je u godini Tuđmanove smrti bilo 52%., godine 2008. 41%, a danas ih je 35%. Za Crkvu kao instituciju, međutim, još su porazniji pokazatelji o povjerenju u Crkvu. Prema Zrinšćakovim i Nikodemovim nalazima, broj onih koji imaju “veliko” ili “veoma veliko” povjerenje u Crkvu otprilike se podudara s brojem praktičnih vjernika (38%). Ali, 60% anketiranih u Crkvu nema povjerenje, a od toga čak 20,8 % kaže da prema Crkvi ne gaji “nikakvo” povjerenje. Takvih je 1999. bilo 5%, a 2008 12%. S druge strane, broj onih koji u Crkvu imaju “veoma veliko” povjerenje, od 1999. - se prepolovio! Zagrebački sociolozi pokušali su istražiti i izvore tog (ne)povjerenja, a nalazi su i tu porazni. Većina anketiranih drži da je Crkva zabrazdila upravo na onim temama oko kojih se preko ideološkog rada i klerikalnih pipaca najviše trsi. Tako 58% anketiranih smatra da Crkva ne daje odgovor na moralne probleme, 55% da ne daje odgovor na obiteljske probleme, a 54% da ne daje odgovor na socijalne probleme. Ova posljednja tema jedina je gdje se status Crkve popravio: onih koji su smatrali da je Crkva socijalno neosjetljiva prije 11 godina bilo je 64%. Prema uvidima Nikodema i Zrinšćaka, stvarni praktični katolici u Hrvatskoj (više?) nisu većina, nego nimalo nezanemariva manjina, ali ipak - manjina. Znači li to da su i vjernici u najširem smislu manjina? E, tu stižemo do možda najzanimljivijeg dijela istraživanja. Naime - ne! Broj ljudi koji se identificira s nekom vrstom duhovnosti, imaju neki odnos prema transcendenciji, moli se kući ili upražnjava neku privatnu formu vjere, ili se nije smanjio ili se smanjio neznatno. Ljudi - ukratko - imaju potrebu za spiritualnošću, ali ih je očito netko ili nešto odvratio od toga da tu potrebu kanaliziraju kroz The Crkvu u kojoj su kršteni. Ljudi koji zaista imaju potrebu za religioznošću iz nekog su “misterioznog” razloga odustali od institucije koja širi nacionalizam, pravda fašizam, podržava maltretiranje manjina, institucije koja ustrajno prekraja vlastitu i opću povijest, tolerira mržnju i živi u mezalijansi s vlašću. Isti ti nevjerni Tome umjesto da potrebu za vjerom nađu u takvoj instituciji - sastavljenoj od dobrostivosti, milosrđa i krotkosti - duhovnost nalaze u mirisnim štapićima, sektama, jogi ili pak običnoj molitvi uz kuhinjski stol. Zamislite, tko bi se tom obratu načudio? A ako je Crkva u dvadeset godina udvostručila broj ljudi koji od nje zaziru i uvećala broj onih koji svoju duhovnost prakticiraju mimo nje, što je onda s onima koji u crkvu - i dalje idu? Ako je vjerovati podacima Zrinšćaka i Nikodema, ti i takvi su u međuvremenu postali ideološki kudikamo homogeniji. “U promatranom razdoblju”, pišu sociolozi, “došlo je do jačanja veze između i crkvene i osobne religioznosti i ‘desne’ političke orijentacije. Ovo potvrđuje da religioznost nije više ni samo opći identitetski okvir hrvatskih građana, kako su ponajviše sugerirali podaci iz 1999. godine, nego da je za dio vjernika religioznost najvažnija podloga i sastavnica njihove ideološke orijentacije.” Za one koji nisu shvatili, možda da ovo još jednom ponovimo prostonarodski. U proteklih deset ili dvadeset godina, sjajnoj je hrvatskoj Crkvi uspjelo prepoloviti broj svojih praktičnih vjernika, otjerati od sebe sve umjerene i centriste. Uspjelo joj je udaljiti od sebe znatan dio ljudi koji imaju sklonost i potrebu za duhovnošću. Uz Crkvu je kao praktično-vjernička zajednica ostala samo manjina građana, ali je zato ta manjina politički rigidnija, tvrdokornija i ideološki homogenija nego ikad. Pri tom nam ostaje neodgovoreno pitanje na koje sociologija ne može dati odgovor: je li preostalo praktično vjerništvo desnije i rigidnije jednostavno zato što je preostalo (odnosno - jer im se Crkva nije zgadila), ili je to nešto u što se pretvoriš nakon što si predugo izložen ovoj i ovakvoj Crkvi? Čitajući nalaze zagrebačkih sociologa, analitičar se ne može a ne nasmijati gorkog ironiji. Tijekom pedeset godina, ateistička i lijeva ideologija pokušavala je hrvatske građane odvratiti od Crkve i religioznosti. U tome je bila kolosalno neuspješna: ljudi su išli u crkvu, a ti ljudi koji su išli u crkvu bili su i ideološki i klasno različiti. Ali, ono što nije uspjelo Titu i Marxu, Jakovu Blaževiću i Stipi Šuvaru, uspjelo je zato “genijima” poput Željke Markić, Ksenije Abramović i Vice Batarela. Ono što nije uspjelo ideološkim komisijama i školskoj nastavi TIPSS-a, uspjelo je Hrvatskoj biskupskoj konferenciji. Otjerali su od Crkve pristojne i umjerene, udaljili od sebe urbanu srednju klasu, naveli su stvarno duhovne da duhovnost nađu drugdje. Nakon što su godinama Crkvi davali još jednu i još jednu šansu, nakon što su po stoti put morali slušati šovenske ispade, filipike o pederima i referendumski agitprop, ti i takvi ljudi najednom su - odustali. Shvatili su da ne mogu to slušati i da svojom prisutnošću na misi TOME daju legitimitet. Pa su na misu prestali ići. Crkvi se - ukratko - dogodilo točno ono što su još prije dvadeset godina prognozirali umni, a među takvima je bilo puno pametnih svećenika i liberalnih teologa. Već tada su prognozirali čime bi mogao uroditi brak Crkve i nacionalne ideologije, kakve će biti posljedice konkordata, školskog vjeronauka i crkvenog upletanja u obiteljsko i seksualno ćudoređe. Proroštvo se ispunilo. Kako je Crkva sijala, tako sada i žanje. JURICA PAVIČIĆ: KAKO SU PASTIRI RASTJERALI STADO U proteklih 20 godina hrvatskoj je Crkvi uspjelo prepoloviti broj praktičnih vjernika WWW.JUTARNJI.HR Za Crkvu je poguban podatak da se broj onih koji na misu idu barem jednom mjesečno strmoglavo smanjuje. Takvih je 1999...

Док је јуче на величанственом Тројичинданском сабору на температури +38, 20 хиљада вјерника Српске православне цркве заједно са својим свештеницима заклело се да ће чувати и обнављати своје светиње, на Цетињу је данас шачица људи присуствовала квази „хиротонисању“ извјесног Бојана Бојовића у тзв. чин епископа НВО ЦПЦ. Уз зеленашке заставе, ова групица изгубљених имала је пажњу свих режимских медија у Црној Гори које су радосно пренијеле ову „црквену тајну“, како би својим читаоцима дали лажну слику вјерника у Црној Гори. А на тзв. „хиротонисању“ мање људи него на просјечном роштиљу у овим љетним данима. „На тзв. литургији тзв. ЦПЦ током које обављена тзв. хиротонија у чин тзв. епископа тзв. Бориса – присуствовало је испод 3 тенде 50-ак несрећника. Толико ја другара поведем на роштиљ, кад је лијеп дан. Овој веселој дружби бих такође препоручио роштиљање, а да се оставе сулудих идеја о отимању нечега што није њихово“, саркастично је прокоментарисао аналитичар Бошко Вукићевић. весела Мирашева дружина Наравно, сувишно је рећи да је састанак веселе Мирашеве дружине био прави дебакл, иако су овога пута имали среће да им ниједна тенда није пала на главу, као што је обичај за сва њихова окупљања. Испред храма у Подгорици Влади Црне Горе ако није јасно ко су вјерници у Црној Гори и зашто по свим анкетама СПЦ ужива највеће повјерење људи нека упореде ове двије слике, можда им онда дође у главу да садашњи нацрт предлога баце у смеће, а да се на столу нађе онај прихватљив за једину каноску и признату цркву Српску православну! https://www.in4s.net/cirkus-je-u-gradu-na-tzv-hirotonisanju-bojovica-manje-ljudi-nego-na-rostilju/?fbclid=IwAR0_IuYXe5GCUWY6SMP-Jz4XpPhy6G31_aci-ifgAvduD7eJdrr23S3GtVc View full Странице

Да ли у епархијама Српске православне цркве у Србији и региону има довољно свештенослужитеља. Бригу задаје образовање и преданост клирика ГДЕ год има православних Срба, служе и наши свештеници. Молимо се да што пре буде више и једних и других. Овако, у најкраћем, у београдској Патријаршији одговарају на питање има ли Српска православна црква довољно свештеника и монаха. Последњих година често се чују примедбе верника да су цркве у одређеним деловима Србије остале без клирика, па обреде обављају свештеници из других, удаљених парохија. У седишту СПЦ не негирају да у појединим крајевима, углавном слабије насељеним, недостаје свештенослужитеља, али објашњавају да црквени “кадровски план”, упркос нешто слабијем тренду прилива нових људи у мантијама, генерално одговара потребама верника. - Већина епархија СПЦ у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини добро је попуњена свештенством - наводе у Патријаршији. - Ситуација је нешто неповољнија у појединим деловима Босне и Херцеговине, као и у Хрватској. У тамошњим парохијама мање је верника, па у помоћ прискачу колеге из околних. Духовне службе у СПЦ, према расположивим подацима, обавља више од 2.500 свештеника и око хиљаду монаха. Највећи број њих је у епархијама у Србији, где је уз олтар око 2.000 клирика, као и већина монаштва. Упућени у црквена збивања наглашавају да је број свештеника задовољавајући, али да је већи проблем њихово образовање и преданост задужењима. Већина клирика има завршену тек средњу школу, док је диплома Богословског факултета привилегија само ужег круга, чије су парохије махом у већим градовима - Београду, Крагујевцу, Новом Саду, Подгорици... Образовању свештенослужитеља у Цркви последњих година поклања се све већа пажња. Необразовани попови, са другим или трећим степеном стручне спреме, оличавали су време комунизма, када је потреба за кадром била већа него што је било кандидата. У већим и угледнијим епархијама, каква је на пример Архиепископија београдско-карловачка, данас готово сви новорукоположени клирици имају високо образовање. Међу њима није мало ни магистара, као ни доктора наука. Монашење у манастиру Бешенову 2016. године, прво после више од 80 година,Фото: Д. ДОЗЕТ Свештеничко звање често се преноси са колена на колено. Међу младим богословима велики део чине деца из свештеничких породица. Постоје чак и фамилије са дугим богословским педигреом који датира у прошлост и по стотину година. - Све је видљивији проблем са монаштвом, будући да све мање младих долази у манастире - каже саговорник “Новости” из врха СПЦ. - Међу њима је мало образованих и калуђера са искуством, који би могли да преузму важне црквене задатке. То би могао да буде велики проблем, јер се епископи који истински управљају Црквом бирају из круга монаха. Епископ би требало да има највише теолошко образовање, да има искуства са цивилном администрацијом и законима, говори стране језике, али и да има потребну ширину и општу културу. У монашком реду, међутим, таквих је све мање. Колико мањак монаштва може да прерасте у велики проблем говори и чињеница да се у врху СПЦ већ размишља шта треба учинити са манастирима који остану без обитељи. Једна од могућности јесте и њихово прерастање у неку врсту духовно-историјских центара, али без монашког братства као главног стуба манастира. Божићна литургија у Саборној цркви Фото: З.Јовановић - Није први пут да прилив монаштва опадне - објашњавају у Цркви. У прошлости се то дешавало више пута, а у појединим моментима овај проблем је доводио у питање и сам опстанак значајних манастира. Хиландар је примера ради после Другог светског рата остао готово без калуђера, а слично се крајем осамдесетих година догодило и са манастирима на Косову и Метохији. ДРЖАВА ПЛАЋА ДОПРИНОСЕ МАТЕРИЈАЛНИ положај свештеника СПЦ, као и других конфесија, поправљен је 2012. године када је држава преузела плаћање доприноса за пензијско осигурање, чиме је решен један од њихових највећих проблема. Он је посебно оптерећивао клирике у сиромашним епархијама и на селима, који су често треће доба дочекивали на рубу егзистенције. Доприноси за пензије свештеницима традиционалних цркава државу кошта око три милиона евра годишње. Ђаци са професором у дворишту Богословије у Призрену ПЕТ БОГОСЛОВИЈА СВЕШТЕНИЦИ СПЦ образовање стичу у средњим богословским школама. У Србији ради београдска Богословија Светог Саве, нишка Света Три јерарха, карловачка Свети Арсеније Сремац, крагујевачка Светог Јована Златоустог и Богословија Светих Ћирила и Методија у Призрену. Богослови се школују и у средњим школама на Цетињу, у Фочи и манастиру Крка у Далмацији. Дипломе ових образовних установа сваке године стекне више стотина младића, од којих већина бира свештенички позив. линк

Захваљујући апликацији на мобилном телефону, одскора доступној и грађанима Србије, свако може да фотографише смеће и да га мапира у глобалној бази података Употреба апликације у четири лака корака Када се погледају планетарне еколошке мапе, Србија изгледа као прилично чиста земља. Разлог није што у нашој држави нема смећа, већ то што – није евидентиран. Али, захваљујући софтверу који је однедавно доступан и овдашњим корисницима мобилних телефона, сваки грађанин може да фотографише смеће у свом крају и да га лоцира у глобалној бази података али и да, уколико жели, оформи екипу која ће да га уклони 15. септембра, на Светски дан чишћења. Тада ће, наиме, здружени волонтери из 150 земаља, од Новог Зеланда до Хаваја, прионути на уклањање потенцијалних и стварних депонија које ће бити мапиране управо уз помоћ апликације „World Cleanup Day”. Реч је о планетарном непрофитном подухвату који се спроводи у партнерству три глобалне организације: „Let’s Do It”, „JCI” и „Trash Hero”. Према речима Драгане Катић, националног координатора Светског дана чишћења, апликација се користи крајње једноставно. Довољно је, наиме, начинити фотографију отпада уз помоћ овог софтвера и послати снимке. http://www.politika.rs/scc/clanak/408240/Umesto-selfija-jednim-klikom-do-manje-dubreta

Даунов синдром је генетски поремећај који настаје услед вишка хромозомског материјала на 21. хромозомском пару (три хромозома уместо два), стога је за обележавање Светског дана особа с Дауновим синдромом одабран 21. дан трећег месеца у години. Не постоји начин да се предвиди да ли код будућег оца и мајке постоји склоност ка томе да створе сперматозоид или јајну ћелију са 24 уместо 23 хромозома. Но, познато је да се са старошћу мајке повећава и вероватноћа да ће се родити дете с Дауновим синдромом (од испод 0,1% за мајке од двадесетак година до 3% за мајке старије од 45 година). Међутим, чак 90% особа с Дауновим синдромом никада не добије прилику да се роди због тога што се уврежило мишљење да ће таква деца патити у животу, да неће моћи да остваре „пун потенцијал” нити да воде „креативан и испуњен живот” те да је „за њих боље” да никада и не дођу на свет. Примера ради, откако је пренатално тестирање уведено на Исланду почетком 2000. године, та земља постала је прва на свету где се 100% трудноћа код којих је утврђен Даунов синдром намерно прекида. Од 2008. године свака трудноћа с дијагнозом Дауновог синдрома завршена је прекидом. С тим стањем роде се тек једна до две бебе годишње, најчешће захваљујући лажно негативним резултатима пренаталног тестирања. Стопа прекида трудноће у случају ове дијагнозе износи 90% у Великој Британији, 98% у Данској и 74–94% у Холандији.[1] Наиме, процењено је да дете с Дауновим синдромом кошта здравствени систем 1–2 милиона евра, те је много исплативије увести пренатално тестирање него пружити тој деци прилику да живе. Према речима педијатра Патрика Вилемса, који је и извршни директор лабораторије која нуди пренатални тест Harmony, „спречавањем рођења 50 деце с Дауновим синдромом, у потпуности покривамо трошкове увођења неинвазивног теста Harmony у холандски здравствени систем”. Доктор Вилемс заправо поручује да деца с Дауновим синдромом једноставно нису добра инвестиција. Особа с Дауновим синдромом може имати отежан телесни и интелектуални развој, али, као и код свих нас, и ту постоји читав распон ствари које су оне у стању да савладају. Тачно је да поред препознатљиве физиономије тела и лица, особе с Дауновим синдромом имају повећан ризик од срчаних, ендокриних и гастроинтестиналних проблема, као и да им је коефицијент интелигенције обично нижи од просечног, међутим и оне и те како могу да воде продуктиван и испуњен живот. Многе су у стању да живе самостално, а њихов просечан животни век данас износи око 60 година. Раније се сматрало да особе с Дауновим синдромом нису у стању да науче да читају и пишу, па се нико није ни трудио да их томе научи. Међутим, данас је потврђено да су и ове особе вредни и равноправни чланови нашег друштва, у стању да остваре изузетне успехе. Уместо у домовима, деца с Дауновим синдромом данас углавном одрастају с родитељима, у породици, окружена љубављу, што је свакако најбоље окружење за дете. Карен Гафни је прва жена с Дауновим синдромом која је препливала Ла Манш (2001. год, 33 км). Године 2007. препливала је језеро Тахо (14,5 км), а 2009. и бостонску луку (8 км). Носилац је две златне медаље са Параолимпијских игара. Завршила је средњу школу 1997, а потом дипломирала на природним наукама на Државном колеџу у Портланду 2001. Карен Гафни Медлин Стјуарт има 18 година и једна је од ретких манекенки с Дауновим синдромом која је учествовала на њујоршкој недељи моде. Пабло Пинеда је писац, говорник и глумац. Завршио је основне студије из педагошке психологије. Успешан је глумац у родној Шпанији, а 2009. проглашен је за најбољег глумца на међународном фестивалу у Сан Себастијану. Џоу Џоу има невероватан таленат – он је једини диригент на свету који не зна ноте, али је зато у стању да након само једног слушања напамет научи мелодије свих секција у једној композицији. Рођен 1979. године у Кини, Џоу Џоу не зна да каже колико је стар нити распознаје новац, али зато зна мелодије свих инструмената у симфонији. Џоу Џоу, јединствени диригент Мелиса Рајли је мотивациони говорник, има златну медаљу из скијања, вози бицикл, плива и предаје математику деци с Дауновим синдромом. Каже да у потпуности воли свој живот и, баш као и друге личности које смо навели, показује да особе с Дауновим синдромом могу да воде веома испуњен и квалитетан живот. Ово је само неколико примера особа с Дауновим синдромом које воде испуњен, квалитетан и срећан живот. Када ове људе питате да ли су срећни својим животом, рећи ће вам да јесу. Зар ико други осим њих може да одлучује о томе да ли они имају право на живот или не? Погледајте дирљив видео – 50 обичних мама снимиле су видео-спот са својом децом која имају Даунов синдром. Све оне кажу да, кад би могле поново да бирају, никада не би промениле своју одлуку да роде дете са Дауновим синдромом: Текст приредила редакција сајта Православни родитељ Извори: worlddownsyndromeday.org www.stetoskop.info 9 Successful People With Down Syndrome Who Prove Life is Worth Living Inspirational People With Down Syndrome https://foreverymom.com/family-parenting/thanks-to-screening-and-abortion-no-babies-with-down-syndrome-are-born-in-iceland/ http://www.pravoslavniroditelj.org/daunov-sindrom-da-li-visak-hromozoma-znaci-manje-pravo-na-zivot/

После неколико месеци интензивног читања и копања по речницима коначно сам се одважио да вам представим свој "Речник старих и мање познатих речи у Светом писму". Одрастајући уз Свето писмо у преводу Ђуре Даничића и Вука Караџића често сам се, као и вероватно већина вас, сусретао са непознатим и архаичним речима и изразима, од којих су ме неки "мучили" и по неколико година. Сматрам да је превод Даничић-Караџић изузетно леп и да га не треба екавизирати и језички обрађивати, већ би било сасвим довољно да се састави кратак речник застарелих израза који би се могао штампати на крају саме књиге или помоћу фуснота објаснити значење појединих речи, попут савремених издања Библије краља Јакова илити King James Bible, који су ме и надахнули на овај подухват. Познато ми је да постоји "Речник мање познатих речи и израза у Светом писму" Младомира Тодоровића који издаје "Каленић", али у питању је читава књига од неких 130 страна, док је мој циљ био да саставим нешто краће, што се може двострано одштампати на једном листу папира А4, ставити у Библију и користити било где. При тражењу значења речи користио сам пре свега Вуков "Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима", али донекле и друге изворе. Нисам се бавио појашњењима теолошких израза. Надам се да ће вам овај мали речник бити од користи. Волео бих да чујем ваше примедбе и предлоге. РЕЧНИК СТАРИХ И МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ У СВЕТОМ ПИСМУ.doc

Да ли у епархијама Српске православне цркве у Србији и региону има довољно свештенослужитеља. Бригу задаје образовање и преданост клирика Зграда Патријаршије СПЦ у Београду ГДЕ год има православних Срба, служе и наши свештеници. Молимо се да што пре буде више и једних и других. Овако, у најкраћем, у београдској Патријаршији одговарају на питање има ли Српска православна црква довољно свештеника и монаха. Последњих година често се чују примедбе верника да су цркве у одређеним деловима Србије остале без клирика, па обреде обављају свештеници из других, удаљених парохија. У седишту СПЦ не негирају да у појединим крајевима, углавном слабије насељеним, недостаје свештенослужитеља, али објашњавају да црквени “кадровски план”, упркос нешто слабијем тренду прилива нових људи у мантијама, генерално одговара потребама верника. - Већина епархија СПЦ у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини добро је попуњена свештенством - наводе у Патријаршији. - Ситуација је нешто неповољнија у појединим деловима Босне и Херцеговине, као и у Хрватској. У тамошњим парохијама мање је верника, па у помоћ прискачу колеге из околних. Духовне службе у СПЦ, према расположивим подацима, обавља више од 2.500 свештеника и око хиљаду монаха. Највећи број њих је у епархијама у Србији, где је уз олтар око 2.000 клирика, као и већина монаштва. Упућени у црквена збивања наглашавају да је број свештеника задовољавајући, али да је већи проблем њихово образовање и преданост задужењима. Већина клирика има завршену тек средњу школу, док је диплома Богословског факултета привилегија само ужег круга, чије су парохије махом у већим градовима - Београду, Крагујевцу, Новом Саду, Подгорици... Образовању свештенослужитеља у Цркви последњих година поклања се све већа пажња. Необразовани попови, са другим или трећим степеном стручне спреме, оличавали су време комунизма, када је потреба за кадром била већа него што је било кандидата. У већим и угледнијим епархијама, каква је на пример Архиепископија београдско-карловачка, данас готово сви новорукоположени клирици имају високо образовање. Међу њима није мало ни магистара, као ни доктора наука. Монашење у манастиру Бешенову 2016. године, прво после више од 80 година,Фото: Д. ДОЗЕТ Свештеничко звање често се преноси са колена на колено. Међу младим богословима велики део чине деца из свештеничких породица. Постоје чак и фамилије са дугим богословским педигреом који датира у прошлост и по стотину година. - Све је видљивији проблем са монаштвом, будући да све мање младих долази у манастире - каже саговорник “Новости” из врха СПЦ. - Међу њима је мало образованих и калуђера са искуством, који би могли да преузму важне црквене задатке. То би могао да буде велики проблем, јер се епископи који истински управљају Црквом бирају из круга монаха. Епископ би требало да има највише теолошко образовање, да има искуства са цивилном администрацијом и законима, говори стране језике, али и да има потребну ширину и општу културу. У монашком реду, међутим, таквих је све мање. Колико мањак монаштва може да прерасте у велики проблем говори и чињеница да се у врху СПЦ већ размишља шта треба учинити са манастирима који остану без обитељи. Једна од могућности јесте и њихово прерастање у неку врсту духовно-историјских центара, али без монашког братства као главног стуба манастира. Божићна литургија у Саборној цркви Фото: З.Јовановић - Није први пут да прилив монаштва опадне - објашњавају у Цркви. У прошлости се то дешавало више пута, а у појединим моментима овај проблем је доводио у питање и сам опстанак значајних манастира. Хиландар је примера ради после Другог светског рата остао готово без калуђера, а слично се крајем осамдесетих година догодило и са манастирима на Косову и Метохији. ДРЖАВА ПЛАЋА ДОПРИНОСЕ МАТЕРИЈАЛНИ положај свештеника СПЦ, као и других конфесија, поправљен је 2012. године када је држава преузела плаћање доприноса за пензијско осигурање, чиме је решен један од њихових највећих проблема. Он је посебно оптерећивао клирике у сиромашним епархијама и на селима, који су често треће доба дочекивали на рубу егзистенције. Доприноси за пензије свештеницима традиционалних цркава државу кошта око три милиона евра годишње. Ђаци са професором у дворишту Богословије у Призрену ПЕТ БОГОСЛОВИЈА СВЕШТЕНИЦИ СПЦ образовање стичу у средњим богословским школама. У Србији ради београдска Богословија Светог Саве, нишка Света Три јерарха, карловачка Свети Арсеније Сремац, крагујевачка Светог Јована Златоустог и Богословија Светих Ћирила и Методија у Призрену. Богослови се школују и у средњим школама на Цетињу, у Фочи и манастиру Крка у Далмацији. Дипломе ових образовних установа сваке године стекне више стотина младића, од којих већина бира свештенички позив. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:647346-Svestenika-2500-monaha-sve-manje