Претражи Живе Речи Утехе

Уочи празника Светог Василија Острошког, у Светитељевим родним Мркоњићима, 8. маја 2023. године, обретени су земни остаци Његове мајке, блажене Ане-Анастасије. Свету Литургију је 8. и 9. маја служио Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије. Земни остаци блажене Ане су омивени и положени у дрвени кивот, уз стручни надзор и искусне савете археолога, лекара и присутних свештених лица. Детаље доноси Епархија захумско-херцеговачка: Идући у сусрет празнику Светог оца нашег Василија, чудотворца тврдошког, острошког, мркоњићког и завалског, великог архијереја Цркве Христове у Херцеговини и васељенског чудотворца, ове, две хиљаде двадесет и треће године (за наш народ тешке и пуне изазова!) као утеху и надахнуће, али и охрабрење и подстицај у свом духовном стремљењу, мркоњићка обитељ, а кроз њу цела Херцеговина и сва пуноћа наше светосавске и световасилијевске Цркве, примиле су благодат на благодат обретењем земних остатака Светитељеве мајке Ане – Анастасије, само пар дана пре прослављања његовог празника. Дан – 8. мај, понедељак четврти по Васкрсу, празник Светог Апостола и јеванђелисте Марка. У гробљанској цркви Светог Николаја Мирликијског у Светитељевим родним Мркоњићима, на Светој Литургији, уз Епископа захумско-херцеговачког Димитрија и њему саслужујућих: Игумана Манастира Острог Сергија са братијом, Игумана Манастира Завала Василија, Игумана Манастира Косијерево Арсенија и пароха мркоњићког, протојереја Николе (Јанковића), окупљени су још и јеромонах Порфирије из Манастира Тврдош, Игуманија Петропавловске и Мркоњићке монашке обитељи Павла са сестринством, доктор породичне медицине из Требиња Валентина Килибарда, археолог и директор требињског Музеја Ивана Грујић, мештани села Мркоњића и неколицина ревносних и искусних радника, одређених за предстојећи посао. Након одслужене Литургије, а потом и кратког помена на гробу блажене Ане-Анастасије, уз појање пригодних тропара приступа се откопавању гроба, на коме је постојећи надгробни споменик постављен 1966. године и освећен од тадашњег надлежног Архијереја, Митрополита Владислава. Скидање првог слоја земље открива кости које по свему судећи припадају неколицини различитих људи (две лобање, нешто дечијих и већи број костију одраслих људи, како мушких тако и женских). Међу овим костима налази се и аустроугарски новчић из 1900. године, што указује на то да су кости новијег датума, очигледно накнадно положене преко већ постојећег гроба и да је потребно копати још дубље. Даље копање убрзо открива прелепи, веома стари споменик од клесаног камена из једног комада, са дуборезаним крстом са обе стране. Наставак копања, на дубини од око једног метра и двадесет сантиметара, тачно испред поменутог клесаног каменог споменика открива танке надгробне плоче које оивичавају и надкривају још један гроб. Пажљиво уклањање плоча, уз стручни надзор и искусне савете археолога, лекара и присутних свештених лица, најзад открива читав, необично добро очуван женски скелет, у правилном анатомском положају, руку скрштених на грудима и дивне, златно-жуте боје. Уз појање прокимена: „Кто Бог велиј …“ и других пригодних богослужбених песама и васкршњих тропара, присутни пажљиво, део по део, ваде кости и полажу их на бело платно. Након што су све кости извађене, у свечаној литији бивају пренесене од гробља до манастирског храма Светог Василија (удаљеног пар стотина метара) где се, опет уз стручни надзор археолога и лекара, приступа њиховом детаљнијем чишћењу, прању у млакој води и припремању за накнадно прање у белом вину, премазивање маслиновим и ружиним уљем и коначно полагање у кивот у коме ће бити похрањене. Сутрадан, деветог маја, у манастирском храму Светог Василија опет је служена Литургија. Након што је обављено све наведено, кости су привремено смештене у дрвени кивот (дар острошког братства) и смештене у храму, на поклоњење вернима током наредних, празничних дана. *** Светлост, радост, мир и топлина који од тренутка обретења испуњавају како околину мркоњићке светиње – тако и срца свих присутних, унутарње су и дубоко лично сведочанство онога што чека своју потврду од све пуноће Цркве. До тада – од свег срца благодарећи Господу Дивном у Светима Својим и Светом угоднику Његовом Василију на благослову којега смо били удостојени, „празнујући пре празника“ полажемо сву наду на непогрешивост Духа Божијег – Духа Истине, кличући са Црквом: „Ко је Бог велики као Бог наш; Ти си Бог Који чиниш чудеса!“ По благослову Епископа захумско-херцеговачког Димитрија сестринство Мркоњићке обитељи ** "Дани Светог Василија" у Херцеговини од 11. до 14. маја Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Јављање иконе Владичице наше – Живоносни Источник, збило се 450. г. у жбуну од кипариса близу Златних врата у Константинопољу. Пролазећи тим местима војвода Лав Маркел, будући цар Византијски, сусрео је слепог човека на путу који га је замолио да га одведе у хлад, да се мало одмори и напоји воде. Ту је будући цар чуо глас Пресвете Богородице: Царе Лаве, уђи у тај грм, расчисти коров и тамо ћеш наћи воду која му је потребна и њом напој жеднога. Водом са извора умиј његове очи. Ја ћу ти помоћи да подигнеш храм у моје име и сви који овуда буду пролазили и с вером призивали моје име, услишићу им молитве и исцелиће се. Када је Лав Меркел напојио и умио слепца, он је прогледао и пошао у Константинопољ, без икакве пратње, прослављајући Богородицу. Када је постао цар, по речима Богородице наредио је да се очисти тај извор и да се на том месту направи камени круг. Над њим је саградио храм посвећен Пресветој Богородици. Извор је назван Живоносни, зато што се ту пројавила исцелитељна благодат Владичице. Треба рећи, да епитет Источник не означава страну света, већ представља извор воде. Од тог времена на том месту увек су се дешавала бројна чуда и исцељења. Међутим, после пада Константинопоља, храм је разрушен, а извор затрпан. Но хришћани су га открили и наставили да користе живоносну воду. Године 1835. после повлачења турске власти, изнад извора поново је подигнут храм, у част Славне Владичице наше. Мада се ово Богородичиног место налазило изван града Константинопоља, поред њега се налазила палата царева, који су у овај храм долазили са свечаном свитом. Најчешће су се ови доласци одвијали на Вазнесење Господње. Икона Мајке Божије – Живоносни Источник, прославља се у петак Светле седмице односно, на Источни петак. Чуда Пред њом се молимо за утврђење благочестивог живота, очување животних сила, за исцељење од телесних и душевних недуга и страсти, и за помоћ у свакојаким невољама. Изображење Богомајка је приказана у седећем положају у мафориону пурпурне боје док носи Богомладенца у рукама. Овако изображена на жутој подлози положена Је у чаши из које точе два неисцрпна извора исцељења, богочежњивим душама. Са сваке стране осликан је по један жбун од кипариса, што произилази из самог њеног житија. И овде, по ко зна који пут Владичица показује неизмерну љубав и милосрђе према напаћеном роду људском, изгубљеног у својим прегрешењима, заблудама и предрасудама… Јер Она, као неисрпни извор милосрђа, увек пружа утеху поробљеним страстима, обремењеним гресима и болеснима телом и душом. Као Источник Живота, која Га је донела на овај свет, Она је непресушни извор, у свим временима, сваковрсне добродетељи роду људском. Тропар, глас 4 Почнимо људи да лечимо душе и тела молитвом, претечи свих наших мајки, Пречистој Царици Богородици, која нам точи чудесну воду и умива поцрнела срца, грехове наше чисти, и душе верних осветљава чудесном Божанственом благодаћу. https://mitropolija.com/2023/04/21/cudotvorne-ikone-majke-bozije-zivonosni-istocnik-3/

По предању ову икону насликао је Свети Апостол и Јеванђелист Лука, у Солунској соби, у Јерусалиму. У Константинопољ ју је донела Царица Јелена, када је пошла 326 г. у Јерусалим да се поклони светим местима, где је том приликом нашла, Животворни Крст Господњи и клинове којима је Христос био разапет. Из Константинопоља у Русију, икону је донео руски кнез Лав, оснивач града Лавова – Лемберга, и са великом чашћу ју је поставио – у Бењзском замку, под надлежност православног духовништва, где се икона прославила многобројним чудима. Касније, када је Пољска покорила југозападну Русију, чудотворна икона припала је тадашњем управитељу Пољског царства – Владиславу, кнезу Опољском. Ту је икона добила назив Ченстоховска, по селу Ченстохово, земље Пољске. Пошто су Татари продрли у област Русије и опсели замак Бељз, кнез Владислав је наложио да се света икона изнесе из цркве, на градске зидине. Татари су гађали замак и једна стрела погодила је икону. Тада је као из живе ране, потекла крв која је видљива и данас. У тај час на Татаре је наишла магла од које су они умирали у великом броју. То их је приморало да прекину опсаду замка и да се врате у своје земље. После тога кнез Владислав је у сну чуо глас који му је наложио да однесе икону на Јасну горуЧенстоховску, која је то име добила, по чудима Богомајке. Кнез је тамо подигао манастир и у њега пренео икону, предавши је на чување монасима. Кроз неколико година ова обитељ била је изложена нападу разбојника, који су, одузевши им све драгоцености, хтели да украду и чудотворну икону, Ченстоховску. Већ су је били узели из цркве и поставили у за њу припремљена кола, али невидљива сила задржавала је коње, тако да нису могли ни да се помере са места. То је разбеснело разбојнике и један од њих зграбио је икону Богомајке и у бесу је бацио на земљу, док је други, ударио мачем Њен лик. Разбојници су истог трена осетили на себи казну Божију: први је искидан на делове, а другом се истог трена осушила рука; неколико њих страдали су на том месту, од непознате смрти, а остали су ослепели. Године 1813, када је руска војска заузела Ченстоховску тврђаву, настојатељ и братија манастира предали су генералу Сакену ову чудотворну икону. Цар Александар I украсио ју је богатом ризом са драгим камењем и поставио је у Санкт-петербушки Казански саборни храм, у параклису посвећеном Рожеству Пресвете Богородице. Пред овом иконом Мајке Божије горело је неугасивно кандило и грађани Петербурга поштовали су ово свето место. Непозната је судбина иконе после затварања Казанског саборног храма 1932. године. Но, знамо да је дан њеног празновања 6. март по новом, односно 21. фебруар, по старом календару. https://mitropolija.com/2023/03/06/cudotvorne-ikone-majke-bozije-censtohovska/

Стари малоазијски град Никеја, велики хришћански центар и домаћин два Васељенска сабора, био је први дом ове иконе. У то време у области Никеје живела је једна благочестива удовица са сином јединцем а чудотворна икона која ће се наћи на обалама Атона, била је у њеном поседу. Дошавши једног дана и до њене куће, цареви изасланици угледаше ово благо, које се налазаше код ње у поседу. Тада јој запретише, тражећи јој новац, да ће испунити царску наредбу, а њу казнити смрћу. Исте вечери удовица се стаде молити пред иконом Пресвете Богородице, клањајући се, а руке и очи уздижући к Богу Живоме. У IХ веку за време владавине Теофила иконоборца, дигао се страшни рат против икона и сви православни који су им се клањали и поштовали их, били су кажњавани и стављани на муке, а њихове иконе силом одстрањиване и спаљиване. Тада су по свим градовима и селима разаслани цареви доушници, ради проналажења сакривених икона, са строгим налогом да све што пронађу, униште. У то време у области Никеје живела је ова богата удовица, благочестива жена, са сином јединцем. Та врлинска жена је изразито волела и веома поштовала ову икону. Саградивши крај своје куће црквицу, она је у њу поставила ову свету икону и пред њом непрестано приносила своје топле молитве Господу и Мајци Божијој. Дошавши једнога дана и до њене куће, цареви изасланици кроз прозор храма угледају ово божанствено благо и пронашавши власницу иконе, запрете јој, тражећи новац и говорећи да ће иначе сместа испунити царско наређење, а њу казнити смрћу. Сирота удовица им обећа да ће сутрадан набавити тражени новац, а среброљубиви изасланици, се сагласе да сачекају. Исте вечери ова побожна жена оде са својим сином у цркву и стане се молити пред иконом Пресвете Богородице, клањајући се, а руке и очи уздижући према небу. Узевши икону, са страхом је изнесе на обалу и тамо се опет обрати Царици Небеској, рекавши: ,, Госпођо Света, Ти као Мати Божија, имаш власт над читавом творевином. Теби је могуће и нас избавити од царевог гнева и своју икону сачувати од потапања у мору “. Изговоривши ове речи, икону је спустила у море, а она не паде на страну, него се стојећи усправно на води, усмери ка западу, невидљивом силом ношена. Тада удовица умоли сина свога да пође ка Грчкој, а она напусти дом у коме живљаху. Син је послушао мајчин савет и одмах се упутио ка Солуну, а оданде према Светој Гори Атонској. Предање каже да се замонашио – у касније подигнутом манастиру Ивирону, и да су од њега атонски пустињаци, чули за ову свету икону. Верује се да се у манастиру Ивирону икона налази од 999. г. Међу тадашњим ивиронским монасима био је један монах по имену Гаврило, Грузинац, који је био чувен по строгом животу и моралу. Њему се у сну јавила Пресвета Богородица са небеском светлошћу, говорећи: ,,Обавести игумана и братију да желим да им дарујем своју икону, да их покрива и да им помаже. Онда уђи у море и ходај по таласима и тада ће сви видети моју вољу и благовољење према вашем манастиру.” Старац обавести игумана и следећег јутра сви монаси уз молитве, са тамјаном и свећама изађоше на обалу, а Гаврило, ушавши у море почне ходати по води као по копну – и удостоји се да прими у свој загрљај ову икону. Следећа три дана и ноћи пред њом су узносили захвалне молебне каноне – подигавши на истом месту малу цркву. Икону су затим пренели у саборни храм и поставили у олтар. Следећег дана, идући да по обичају упали кандила, црквењак запази да новојављене иконе нема у храму и након вишечасовног тражења, братија је угледа на зиду изнад манастирске капије – вратише је на старо место, али се исто поновило више пута. Најзад, Пресвета Богородица се поново јави у сну Гаврилу и рече му: ,,Реци братији да ме више не ометају, јер ја не желим да ви мене чувате него ја вас да чувам, не само у овом животу, него и у будућем, и нека се надају милости Сина Мога и Владике, сви монаси на овој Гори који живе у врлини, благочешћу и са страхом Божијим, јер тај дар ја сам искала и добила од Њега. И ево вам дајем знак да док год видите моју икону у овоме манастиру, благодат и милост Сина Мога неће вас напустити”. Чувши ово од Гаврила, сви се испунише неисказаном радошћу, и подигоше у близини капије параклис, како би у њега ставили чудотворну икону на иконостас – на месту где обично стоје владичанске иконе. Од тада па све до данас ова икона стоји на истом месту где је сама Богородица изабрала, па се по томе и зове Вратарица, а по манастиру је зову још и Богородица Ивиронска. (стари назив за Грузију је Иверија, отуда и назив манастира). Спомен јављaња Иверске иконе – када је чудесно дошла преко мора до Свете Горе, је 27. априла; а у Светлој недељи трећег дана Васкрса, икона се преноси у Саборну цркву, одакле полази литија до морске обале, одакле ју је преузео послушник Гаврило. За сам датум када се икона прославља, узет је 25. фебруар по новом, односно 12. фебруар по старом календару. ЧУДА Заступништвом Богородице-Вратарке сачуван је и спашен манастир Ивирон од напада Персијанаца, предвођених злогласним Амиром, који је са 50 лађа приспео до обала Свете Горе и дошао до манастира, са намером да га опљачка. Уплашени монаси, узевши са собом црквене сасуде и чудотворну икону, сакрише се у утврђеној кули и усрдно се молише Пресветој Богородици да спасе манастир од разарања. Непријатељи провалише у манастир и опустошише га. Затим су увезали конопцима куле цркве и хтели да их сруше заједно са храмом. Наједанпут се подигла страшна бура и потопила персијске лађе и све непријатеље који су са њима били. Остао је само Амир, који се задесио у манастиру. Видевши потопљене лађе и војнике, покајао се у својој дрскости, молећи монахе да умоле Бога да му опрости и дарива их са много злата и сребра, како би озидали нове, више зидове, око манастира. Карактеристично је порекло знака на бради Пресвете Богородице. Један варварин је ударио икону и на том месту је потекла крв. После тог догађаја, варварин се покајао, постао монах и слуга у манастиру. Иако је добио монашко име, пожелео је из понижења да понесе име Варварин. Богоугодно је свој живот завршио, посветивши се; Црква га слави 13. маја као Варварина Ивиронског. Међу бројним чудима је и ово. Пресвета Богородица није допуштала људима да уђу у манастир који су имали какву душевну нечистоту. Неки који су хтели ући, падали су мртви. Када су настале велике смутње и трвења по Светој Гори, атонски монаси почеше напуштати своје манастире. Од 40.000 светогорских монаха, 1854. г. остало је, више од 1.000. Пресвета Богородица се јавила оцима и подвижницима следећим речима: ,,Пошто се Света Гора врло уплашила и пошто тако размишљате у срцима својим, све ће то проћи и завршити се, и опет ће се напунити Света Гора монасима. Ево дајем вам знак да све докле моја икона буде у Светој Гори у Иверском манастиру ничега се не бојте и живите у својим келијама; а када изађе, тада да свако узме своје ствари и да иде куда зна”. И до данас пустиножитељи, када недељом долазе у манастир Ивирон, гледају да ли је на свом месту икона Богородице, и видећи је, опет са радошћу се враћају у своје келије. г. неколико стотина монаха је имало велике економске проблеме. Решење су поверили Богородици, која је пројавила следеће чудо: у том периоду је била тешко болесна ћерка руског цара Алексија Михаиловича. Њене ноге су биле парализоване и по лекарима неизлечиве. Жалост принцезе, Пресвета Богородица претворила је у радост. Парализована ћерка се излечила, а цар је из захвалности понудио манастиру Ивирону један од најбољих манастира руске престонице – манастир Светог Николаја. Овај метох манастиру је све до 1932. г. припадао и обезбеђивао му толико прихода да је покривао све његове потребе. Када су Турци једном упали у манастир били су зачуђени, зашто монаси ризикујући животе, чувају само једну икону. На њихове речи – да је она живо биће и да јој се не сме ништа десити, један Турчин је замахнуо сабљом и повредио лице Богомајке. Када је из повређеног образа потекла крв, разбојници су се од страха разбежали. Повреда је била на истом месту где је иконоборац у Никеји копљем оштетио икону. И данас се на том месту може уочити мали ожиљак који иконописци верно преносе на све копије ове чудотворне иконе. ИЗОБРАЖЕЊЕ Оригинал иконе пресвучен је ризом од сребра и злата који покривају скоро читаву фигуру, осим лица, што је уобичајено за највише поштоване иконе. Руски поклоник Барски, забележио је у својим списима утиске које је на њега оставило изображење Свете Дјеве, Ивиронске: ,,У прекрасном, при унутрашњим вратима сазданом храму, на иконостасу, уместо обичне иконе Богородице, стоји Света чудотворна икона названа од древних монаха Вратарка, крупних очију, која држи на левој руци Христа Спаситеља, поцрнела од старости, сва покривена сем лица – од сребра скованом позлаћеном одеждом; осим тога, украшена скупоценим камењем и монетама од разних царева, кнезова и бојара, дарованих ради многих чудотворства; такође и од руских царева и царица, кнезова и кнегиња, монете златне и дарове њихове. Има ова икона још знамење или ожиљак од ране на ланеном платну, које је задобила од једног који пре није био верник и звао се Варвар, који ју је ударио ножем из злобе.” Други очевидац изображења ове чудотворне иконе нам прича: ,,Строги лик Божије Матере изазива код поклоника невољни страх; црте њеног Светог лика су изванредно складне и сама размера величанствена. Мајка милосрђа и утехе јавља се на овој икони више као Мајка правосуђа и страшног судије.” Ивиронска икона припада породици икона Богородице Одигитрије. Карактеристична је по ожиљку који се и данас може приметити, а који се налази на десном образу и бради Дјеве Марије који је настао као последица пробадања војника за време византијског цара Теофила, иконоборца. Тропар, глас 1 Од Свете твоје иконе, о Владичице Богородице, исцељења и здравља подајеш обилно с вером и љубављу онима који ти прилазе. Тако и моју немоћ посети, и душу моју помилуј, Блага, и тело исцели благодаћу Твојом, Пречиста. https://mitropolija.com/2023/02/25/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ivironska-vratarka/

Вјерује се да је прототип Витлејемске Мајке Божије насликао Свети јеванђелист Лука током живота Пресвете Дјеве Марије. Када Јој је Апостол принео три портрета која су Је одсликавала, а који нису били сасвим канонски – Пресветој Дјеви се свидио један од тих приказа, одсликавајући Је како се смјешка док у наручју држи Богомладенца Христа. Царица небеска је благословила икону и рекла да ће сви који се искрено моле пред њом, добити благодат Божију. Нажалост, даља историја прототипа још увијек није позната. Према најраспрострањенијој верзији, модерна Витлејемска икона Богородице потиче из Русије. Лик Пресвете Богородице је породица цара Николаја II наручила као божићни поклон за Цркву Рођења Исуса Христа у Витлејему (градићу на 10-ак км удаљености од Јерусалима). Према предању принцеза Јелисавета Фјодоровна је излијечена од тешке болести својим молитвама испред ове иконе. Захвална велика књегиња поклонила је неколико својих скупих одежди и накита за украшавање оплате Витлејемске иконе Богородице. Будућа Великомученица лично је предала готову чудотворну икону Цркви Рођења Исуса Христа у Витлејему. Рестауратори сугеришу да је икона која се тренутно налази у Витлејему, насликана крајем 18. вијека и сасвим је могуће, не у Русији. Тврди се да се данашња Витлејемска икона чувала у олтару Цркве Светог гроба католикона (Јерусалим) до 1808. године, када је снажан пожар погодио храм, приликом кога су спасене двије велике светиње – Велико распеће и Насмејани лик Богородице. Чудотворна Витлејемска икона Мајке Божје се данас налази у Цркви Христовог Рођења у Витлејему, близу улаза у Пећину Рождества. На овај или онај начин, Витлејемска икона је само једном напустила Свету земљу од 19. вијека. То се догодило 2010. године, када је светиња донесена у Кијев на празничну васкршњу службу, заједно са Светим огњем. Несумњиво је да се такав чудесан догађај могао догодити само вољом Богородице и милошћу самог Бога, указаног православним вјерујућим хришћанима Украјине. Чуда Витлејемска икона Богородице постала је чудотворна након што су се појавила свједочења о разним чудима која су се дешавала послије очитаних молитви пред њом. Људи се моле пред ликом Најчистије тражећи исцјељење, породично благостање и плодност. Велике количине накита које вјерници, по традицији, остављају у близини оквира иконе, служе као знак да Насмејани лик Богородице, заиста помаже многима. Двадесетих година прошлог вијека, икона Богородице упозорила је хришћане на земљотрес који је требало да задеси Израел. Уљана светиљка која је горијела испред иконе тада је висила сама неколико дана, све док снажни ударци нису затресли земљу. Савременици, такође, свједоче о поновљеним случајевима када су се сузе појавиле у очима Богомладенца, приказаног на Витлејемској икони Богородице. Значајно је да у Витлејему ову икону Богородице поштују не само хришћани, већ и муслимани. Сачувана је прича (иако без тачног датирања), која се догодила одређеним грчким православним монасима. Случај се догодио на Велики понедјељак, док су стајали у Витлејемској цркви Рођења Христовог. Узнемирени муслиман изненада им је пришао и испричао да је дан раније у сну био почаствован визијом Свете Мајке. Богородица га је позвала да посјети мјесто гдје је родила Сина. Показала му је пут у ту пећину – кроз низак пролаз – и рекла му гдје да пронађе Њену чудесну икону. Са сузама у очима, дотични муслиман, палио је свијеће испред Витлејемске иконе Богородице, говорећи да је икона Пречисте Богородице и све остало у пећини, тачно онакво како се појавило у његовом сну. Након што је испунио наређење Богородице, муслиман се опростио од монаха и отишао. Изображење Постоји много различитих икона Богородице, које се налазе у разним дјеловима свијета. Свака од њих има своју историју и своје иконографске посебности. Међутим, међу свим иконама – Витлејемска икона Богородице, истиче се заиста јединственим детаљем, осмијехом на Њеном Пресветом лицу. Ова икона припада типу Одигитрије (грч. Водич или Показујући пут). На икони Пресвета Богородица на лијевој руци држи Богомладенца и указује на Њега десном руком, као Пут спасења хришћана. Необично је што Јој се на грудима налази Панагија (коју Епископи носе, као симболе свога достојанства), управо са Њеним изображењем, у плавој одежди. Божанско одојче има куглу у лијевој руци, која симболизује царску моћ. Десницом благосиља оне који се моле пред иконом Његове Пречисте Мајке. Карактеристична особина иконе несумњиво је мекано, насмијано Богородичино лице које зрачи бескрајним сјајем. Ово је једина икона која приказује Небеску царицу у другачијем стању – која не показује строгост, бригу… Осмијех на Њеном лицу нас теши и показује да не постоји контрадикција између светости и радости живота. Наклоност и топлина која проистиче из њежног, љубазног погледа Богородице дају сваком вјернику наду у Њену помоћ и заступништво пред престолом Сина Њеног. Митрополит кијевски и све Украјине Владимир је добио писмо 2010. г. од Блажењејшег Патријарха јерусалимског Теофила III, у којем се, између осталог каже, да је Свети синод Јерусалимске патријаршије донио одлуку да у Кијев достави икону Пресвете Богородице Витлејемске, коју ће пратити настојатељ храма Јаковљева бунара, архимандрит Јустин. Чудотворна икона Мајке Божје Витлејемске у Кијеву је боравила од 3. до 11. априла 2010. године, према официјелном сајту Украјинске православне цркве. 3. априла, икона је из Витлејема достављена у Кијево-Печерску лавру. То је дакле био први пут да је икона дуже вријеме боравила изван Свете земље, изложена на поклоњење вјернима. https://mitropolija.com/2023/01/06/cudotvorne-ikone-majke-bozije-vitlejemska/

Икона Богородице Остробрамске, назив је добила по имену улазне капије у град Врата зоре или Оштре капије (рус. Остраја брама). У 16. веку градска врата су често садржавала религијске артефакте са намером заштите града од напада а и као благослов путницима. Капела која је била у близини капије Врата зоре – имала је чудотоворну икону Мајке Божије, по њој је названа Остробрамском. Икона има прилично компликовану историју, јер је више пута прелазила из приватног у државно власништво и обрнуто. Након неког времена почела је бити веома поштована и у римокатоличанству и у православљу, јер је неко време била у поседу и једних и других; тако да ову светињу подједнако поштују како православни тако и римокатолици, широм света. Постоји неколико верзија о пореклу чудотворне иконе. Према једном, 27. априла 1431, икона се сама појавила на огради тврђаве Оштрих врата, града Виљнуса у данашњој Литванији. Према другој верзији – владајући кнезови тог времена из заробљених кримских земаља, односно града Корсуна, могли су донети такву икону. Трећа верзија указује да је икону поклонио византијски цар Палеолог, кнезу Олгерду, који је у том тренутку примио Свето крштење. Године 1655. Виљнус је био под окупацијом руских трупа, која је трајала све до 1661.године. По предању које је остало сачувано, приликом транспорта иконе (не би ли је сачували од крађе), пресрели су их руски козаци – који су икону однели на непознато место, али чудесном коинциденцијом догађаја, 1661. године, икона је враћена на своје првобитно место, у град Виљнус, али овог пута – у базилику Свете Терезе. Године 1671, од иконе је произишло прво чудо, повезано са спасењем детета, након чега су се чуда почела редовно дешавати и верници из целог света, почели пристизати на поклоњење икони. Икона је преживела два пожара, која су се догодила 1706. и 1714. године. Тада је све око иконе изгорело до темеља, а сама икона је остала очувана у оба пожара. Године 1795, Гувернер Виљнуса је издао декрет у коме је писало да сваки човек који пролази кроз Оштра Врата, мора скинути своју капу, како би одао почаст Пресветом Лицу Њеном. Такође, том приликом, забрањена је било каква трговина пред овом капијом – због дубоког поштовања према светињи. Тренутно се икона Остробрамска може видети у Историјском музеју града Виљнуса, изнад Оштрих Врата. Ове капије су данас важна знаменитост Литваније и омиљено место ходочасника у целој земљи. Као и свака друга икона, Остробрамска икона има свој дан прослављења: православни је славе 26. 12. по новом односно, 13. децембра по старом календару, а римокатолици 14. априла. Изображење Икона је израђена темпером на две међусобно спојене даске, обрађене танким слојем земље, величине 1,63 са 2 м, док је сама дебљина иконе 2 цм. Године 1812. је била темељно очишћена од стране француских освајача а 1829. је рестаурирана, те су се на њој појавиле неке иновације у католичком духу. На икони су, након што су скинули огртач, ради рестаураторских радова, иконописци открили древни натпис на словенском језику ,,Часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима…!“ На Остробрамској икони приказана је Приснодјева без Детета, у богатој одежди, па се светиња сматра због тога – изузетно ретком. Уопште редак је иконографски тип иконе – јер приказује Мајку без Спаситеља. На Њеном лицу видимо дубоку мудрост, скромност и чистоту, црте карактеристичне за Пресвету Дјеву. На икони је Богородица приказана допојасно са погнутом главом, док су Јој руке у прекрштеном положају; управо у положају у коме је Богородица примила радосну вест о Рођењу Сина Божијег, које се имало збити. Икона се сматра заштитницом породичног огњишта, брака и породице. Отуда и једно тумачење да је Дјева Марија представљена – у тренутку Њеног сусрета са Арханђелом Гаврилом; али овај дио композиције је нажалост, неповратно изгубљен, током историјских догађања. Сјајни ореол Богородице, између чијег зрачења су видљиве звезде и месец – тера нас да се присетимо речи из Откривења Јовановог, где каже: ,,Велики знак појави се на небу – жена обучена у Сунце а под Њеним ногама је месец а на глави Њеној, круна од 12 звезда…” Сада на глави Богомајке сија дупла круна и ореол од небројених сјајних звезда које исијавају из самог Лица Њеног, док је фигура скривена иза сребрне ризе. На дну иконе налази се сребрни полумесец на коме је урезан молитвени натпис, на пољском језику. Пред иконом стално горе свеће које пристижу из различитих делова света, од бројних поклоника, разних верских деноминација. Чуда Постоје многа чудесна исцељења кроз молитве и молбе, упућене овој икони Мајке Божије. Забележено је исцјељење дечака од кашњења у развоју говора, кроз молитве своје мајке испред Остробрамске иконе Богородице. Мајка детета је одлучила да затражи и да беба буде излечена од менталне заосталости. Чула се искрена молба мајке, а дете је одмах говорило сложеним фразама. Успјех жене која је вјеровала, инспирисала је другу мајку болесног дјетета, између живота и смрти, на молитве пре чудесног исцељења. Мајчине непрекидне молитве помогле су болесној беби да се излечи од леукемије. Родитељи нестале или отете дјеце, који су чули за чуда која потичу од иконе, такође своје молитве су окренули к Остробрамској икони. Својим молбама забележени су случајеви повратка дјеце родитељима на сигурно и здраво. Тако је икона Мајке Божје од Остробрама показала своју помоћ очајним родитељима у спасавању деце од недаћа. Молитва О, Пресвета Госпођо, Владичице моја, Богородице, Небесна Царице! Спаси и помилуј мене грешнога слугу Твога од напрасне клевете, од сваке беде и напасти и изненадне смрти. Помилуј ме у дневним часовима, у јутарњим и вечерњим и у свако време сачувај ме – када стојим или седим и на сваком путу, којим ходам и у ноћним часовима када спавам, покриј ме и заштити. Одбрани ме, Владичице Богородице, од свих мојих непријатеља видљивих и невидљивих и од сваке зле прилике. На сваком месту и у свако време буди ми, Мати, Преблага Стена необорива и Заступница јака. О, Пресвета Госпођо Владичице Дјево и Богородице! Прими недостојну молитву моју и сачувај ме од изненадне смрти и даруј ми, пре краја, покајање. Буди ми Чуварка читавог живота, Пречиста! Ти ме избави од демона у часу смрти! Ти ме и после смрти упокој! Под Твоју милост прибегавамо, Богородице Дјево: молбе наше не презри у невољама, него нас избави од беда, Једина Чиста и Благословена! https://mitropolija.com/2022/12/26/cudotvorna-ikona-majke-bozije-ostrobramska/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије На овој старој Богородичиној икони невеликих димензија стоји натпис који сведочи да је она дар манастиру на Светој Гори, (Григоријату) благочестиве владарке Молдавије – Марије Палеолог. Ову икону поштују и славе у овом манастиру, јер је у два страшна пожара остала неоштећена. Нарочито први пожар, који је захватио манастир 30. новембра 1761. године, био је толико катастрофалан, да су манастирска здања изгорела скоро до темеља. Као датум прослављења иконе узет је датум у коме се десио чудесни догађај, дакле, 30. 11. по новом, односно 17. 11. по старом календару. Чуда Пред овом иконом се моле за спасење људства и имовине приликом ватрених стихија. Изображење Чудотворна икона Григоријатска, Свевладарка – Несагорива тип је иконе Одигитрије, на којој је Дјева Марија допојасно приказана како у наручују носи Спаситеља Света – Сина и Бога свога. Док Богомладенац десном руком благосиља, у левој руци носи свитак. Приснодјева десном руком показује на Њега – као Творца и Саздатеља. Одежда на Богомајци и Младенцу је сасвим, скромна, без икаквог украшавања. Горња хаљина и мафорион Богомајке је изаткан изједна, тамно црвене боје, боје као крв проливене за живот света. Једино је на Њеном челу и десном рамену, извезено по једно крсно знамење. Руски монах-путник Барски описује ову свету икону следећим речима: И тамо на левом стубу нађох једну стару икону Пресвете Богородице, не велику, до једног лакта, са позлаћеним венцем и рукама, пред којом непрестано гори сребрно кандило, са следећим натписом на грчком: Дар благочестиве госпе Марије Асанине Палеолог, господарице над Молдавијом и Влашком. Ова света Богородичина икона дакле, налази се данас у Саборном храму манастира Григоријата, на североисточном стубу леве певнице. Потпис благочестиве Марије Палеологине не налази се на самој икони, већ на сребрној плочици причвршћеној на дну иконе. https://mitropolija.com/2022/11/30/cudotvorne-ikone-majke-bozije-svevladarka-nesagoriva/

На Светој Гори, у манастиру Дохијар, налази се прототип ове иконе, који је према црквеном Предању насликан у 10-ом веку за живота оснивача манастира, Преподобног Неофита. Најчувенија је икона Свете Горе, после чудотворне иконе ,,Вратарица” (која почива у ман. Ивирон) и иконе ,,Достојно Јест” (из ман. Ватопед). Налази се у удубљењу са спољње стране зида, пред некадашњим улазом у манастирску трпезарију; стога, да би ушли у трпезарију, сви монаси пролазе поред ове иконе. Тако је и трпезарац манастира, монах Нил, чешће туда пролазио, како ноћу тако и дању како би извршио своје послушање; ноћу би пролазио са запаљеном свећом толико близу, да је гареж од луча остајала на икони. Године 1664. десило се да је чуо глас, који му је говорио: ,, Убудуће немој прилазити овамо са запаљеним лучем, и немој чађавити моју икону “. Трпезар је најпре био уплашен овим речима, али је објаснио себи – као да је с њим разговарао неко од братије. Тако да се мирно вратио у своју келију и наставио да, као и раније, пролази поред иконе са запаљеном свећом и тако би ненамерно гаравио икону. Онда се по други пут од иконе Мајке Божије – Брзе Помоћнице, зачуо глас: ,, Монаху, ти који ниси достојан да се тако назовеш, хоћеш ли дуго да тако немарно и бесрамно чађавиш моју икону? ” Код тих речи, трпезар Нил је ослепео. Тек онда је схватио чије су то биле речи, на које је он обратио тако мало пажње – па је покорно примио казну, као нешто што се подразумева. Ујутру га је братија нашла простртог испред иконе и сазнала од њега за тајне гласове и за казну која га је сустигла. Икони су се монаси поклонили, запалили пред њом неугасиво кандило а новоизабраном трпезару поверили, да сваке вечери испред иконе кади тамјаном. Монах Нил је сваки дан, лијући сузе, молио Мајку Божију да му опрости, одлучивши да се не удаљује од иконе, док не добије исцељење. Тако је седео преко пута иконе на једној стасидији и молио Мајку Бога Логоса, која посредује за род људски, да му опрости ненамерно учињен грех. И надање његово, молитве и сузе не осташе постиђене. Када је једанпут плакао над светињом, зачуо је тих и умилан глас који му је говорио: ,, Ниле, твоја молитва је услишена. Опраштам ти, и опет дајем вид твојим очима. Однеси вест братији манастира, да сам ја – покров и заштита манастира, посвећеног Св. Арханђелима. Нека они и сви православни дођу код мене кад им је тешко, а ја никога нећу оставити у невољи. Свима, који ме буду призивали, ја ћу бити Заступница, и због заступништва мојега, Мој Син ће испунити њихове молбе. И називаће се икона моја Брза помоћница, јер ћу свима, који буду долазили к њој, јављати милост и брзо ћу их услишити “. Глас о свему што се десило брзо се раширио по читавој Светој Гори, привлачећи мноштво монаха који су долазили да се поклоне светињи. Братија дохијарског манастира је одредила да се ова икона има редовно и на посебан начин прослављати. Пролаз ка трпезарији у коме се налазила, био је посебно ограђен, тако да се формирало нешто слично капели, док је с десне стране иконе, саграђен храм у част Брзе Помоћнице. Затим је изабран посебан монах, најпобожнији и најревноснији међу братијом Прозмонар (“онај који ишчекује, који је на услузи”) који је требао да се непрестано налази поред иконе. Сваког јутра и вечери би читао Молебни канон пред овом чудотворном иконом. Он је водио рачуна о неугасивим кандилима, (њих 20, од којих 6 непрестано горе – чије уље прилаже 6 благочестивих хришћана, које је Мајка Божија избавила од смртне опасности) те пазио на уређење и чистоћу капеле и храма, чудотворне иконе. За датум прослављења иконе Брзопомоћнице, одређен је 22. новембар по новом, односно 9.новембар по старом календару. Чуда Пред овом иконом моле се у свим случајевима када је потребна нужна лична брза и дејствена помоћ, у недоумици како поступити, при различитим обољењима, било онколошких, такође и код помоћи при рођењу детета. Бројна чуда не само што вековима произилазе из ове Свете иконе, већ извиру и из њених верних копија: слепи прогледају, хроми и раслабљени се исцељују, многи су се спасили из заробљеништва и приликом бродолома. У Москви је копија ове иконе са Атона боравила у капели Великомученика Пантелејмона, у ул. Никољској, где је донесена 1887. г. Ту се управо десило неколико исцељења. Удовица из провинцијског града Рузе, из Московске губерније, обузета демонима, Анастасија Фролова, 20 г. је патила од напада који су се код ње понављали сваког празника, недеље, среде и петка. Она је необуздано вриштала и ударала, тако да је ни неколико мушкараца није могло држати. Исто то се са њом дешавало за време црквених богослужења и када се у њеном присуству водио разговор о нечем духовном. Рођаци су је посаветовали да неко време проведе крај иконе Мајке Божије, Брза Помоћница. Када је Анастасија стигла у Москву, икона је управо била преношена са Пољанке, из куће Српског свратишта, у капелу Св.Пантелејмона. Муке те жене су прошле тек када је одслужен молебан, Мајци Божијој. Јануара 1889. г. била је исцељена од падавице, праћене нападима демонске опседнутости, подмосковска сељанка, Марта Степановна Палкина. У капели Великомученика Пантелејмона служени су напеви Молебана и Акатиста, а уочи 22. новембра служено је свечано свеноћно Богослужење, када се болесница исцелила. Девојка из села Тројицко, која није умела да плива, почела је да тоне, док се купала у реци Око, пошто је упала у дубоку јаму; то се десило 10. јула 1897.г. Тонући, сетила се иконе Брзе Помоћнице и од свег срца је призивала Мајку Божију у помоћ. До ње су припловили људи у чамцу и уз помоћ весла је извукли из воде. Исцељење од иконе је 1873.г. добио 18-годишњи младић, који је био довезен у манастир у ланцима и који је имао страшне нападе. Почетком децембра 2016.године исцељење пред овом чудотворном иконом добио је осамнаестогодишњи момак из Струмице. Пошто је био нем од рођења, испуштао је само неартикулисане гласове. Тако је на бденију у Дохијарском манастиру проговорио : ,,Мати Марија дај ми моје здравље”, на запрепашћење монаха који су знали да је нем од рођења. Ту је он на сасвим течном језику изговорио : ,,Хвала вам, већ се осећам много боље “. Копије ове Свете иконе распрострањене су по целој Русији. Једна од посебно цењених копија се налазила у Љутиковом манастиру, недалеко од града Премишља. Још је позната копија Брзе Помоћнице из Козмодемјанска, Казанске губерније. Та копија је представљала светињу Тројицко Козмодемјанског женског манастира. Недавно је (13.10.2018.г.) њена верна копија стигла и у епархију будимљанско-никшићку, као дар и благослов Св.Горе Атонске. Изображење Икона Брза Помоћница је живописана на спољњем зиду трпезарије, манастира Дохијар. Пошто се сматра да датира из времена оснивача манастира, Светог Неофита она је и поред протеклог времена, остала неоштећена, што је необично – имајући у виду да је од тада прошло 850 г. Осликана је на модро плавој подлози зида, који води ка трпезарији. Дјева Марија је приказана у допојасном положају како у наручју свом, држи Богомладенца Христа. Приказана је у доњој хаљини, модро плаве боје, и горњој, јасно црвеној. Мафорион Јој је такође црвене боје, оивичен златним порубом. На пречасној глави и раменима Пречисте, извезена је по једна звезда. Док левом руком показује да је Он, Спасиоц свега света, десном руком придржава Сина и Бога Свога. Необично је то што поглед Пресвете није уперен на Богомладенцa, па ни у посматрача, већ – у даљину. Назиремо да Јој је боја лица блеђа него на већини иконографских приказа. На неким копијама Брзопомоћнице, на глави Богомајке, налази се царска круна са богатије урађеном одеждом. На оригиналној икони Брзопомоћнице, читав приказ је сведен, једноставан, скоро без икаквог украшавања. Једино се истиче ореол који је урађен сав у позлати. Сама Њена фигура, иако допојасно приказана, је издужена. Читав акценат се ставља на духовну суштину њенога бића – Светост личности која произилази из Светог живота Њеног – који ју је и удостојио да буде Мајка, Бога Вишњега. Богомладенац као да превазилази узраст у коме је приказан, на овој икони. Видимо да је сами лик Његов другачији, зрелији, облих црта лица; и да десном руком благосиља, док у левој руци придржава свитак. Читав положај тела Приснодјеве Марије, окренут је ка Њему. И док десном руком јасно показује на Њега, тим гестом као да додатно указује на то – да сва снага и моћ коју Она има – произилазе из Њега; те су самим Његовим постојањем, тако силно у Њој дејствени. Стога је Она, Брза у помоћи. Скоропослушница рода људског, за који је Син Њен пострадао. Тропар, глас 4 К Богородици притецимо, ми бедни, и К светој икони Њеној припадајмо, с вером зовући из дубине душе: брзо услиши наше мољење, Дјево, јер Се Брзопослушницом називаш, Тебе ради слуге твоје у нужди као Брзу Помоћницу имамо. https://mitropolija.com/2022/11/22/cudotvorne-ikone-majke-bozije-brzopomocnica-gorgoepikos/

Како је ова света икона проглашена чудотворном и названа Акатистном, постоји у светогорском манастиру Зографу следеће писано предање: Пре несрећног исхода Флорентинског сабора, запад се свим силама трудио да привуче себи – политичким превирањима, узнемирен исток. И сам византијски цар Михајло Палеолог је томе умногоме допринео. Ослепивши Јована Ласкара и отевши му престо, он се намерачио да испуни обећање које је дао папи Григорију X. Све се ово догађало у XIII веку. Тадашњи патријарх Јован Век је, сагласивши се са отпадничким ставом и циљем аутократора, потчинио Источну Цркву римском трону на другом сабору у Лиону, што је имало катастрофалне последице за Источну Цркву. Јер, латини су преокретали православне у иноверство не снагом јеванђелске речи, већ голим сечивом, насиљем и мучењима. Хиљаде жртава пале су под њиховим мачем – ради “чистоте православља“. Како се Света Гора увек борила у првим редовима чинећи ослонац страдајуће Источне Цркве, a у жељи да униште тај камен темељац Православља, латини продру и на Атон, уверавајући прво речима, поткупљујући новцем и обећањима, те принуђујући претњама и на крају мучећи до смрти, како би и на Светој Гори признали власт римског папе. Неколицина плашљиваца им се тада приклонила привучена новцем или страхујући од казни и смрти, одричући се вере Отаца својих. Велика већина међутим, платила је крвљу исповедање своје вере. Тада су нажалост манастири Велика Лавра и манастир Ксиропотам пали и одступили од учења светих Отаца, – примивши са почастима и сужањским страхом западне догмате. Али, Господ је казнио манастир Ксиропотам да би се остали утврдили у православној вери и то на следећи начин: док су ти несрећни монаси саслужавали са католицима литургију, зидови и бедеми манастира су се из темеља затресли и срушили, тако да су под рушевинама нестали многи Латини, али и отпали и са њима се сагласивши монаси. Пошто ни мало не обратише пажњу на ово знамење и осуду са неба, они који су преживели катастрофу се разјарени раштркаше по читавој Светој Гори, у потрази за новим жртвама. У та страшна времена, близу манастира Зографа подвизавао се један монах, који је више пута дневно читао Акатист пред светом иконом о којој је реч у овом тексту. Једног дана, док је са његових усана непрестано одзвањала Архангелска песма похвале Пресветој Дјеви Марији, одједном се из ове свете иконе зачуше следеће речи: “Не бој се, него брзо иди у манастир и поручи братији и игуману да су непријатељи моји и Сина мога веома близу. Нека се дакле они који су слаби духом са стрпљењем сакрију док не прође искушење, а неустрашиви нека остану у манастиру. Иди дакле брзо!” Послушавши глас и вољу Пречисте Дјеве, старац изађе из келије и запути се што је брже могао у манастир. Но, стигавши пред манастирску капију, он угледа ону исту икону Мајке Божје, пред којом је претходно читао Акатист и из које је чуо глас – како стоји над капијом манастира. И припаднувши јој са умиљењем и благочешћем, он је узме и оде код игумана. Када су чули да се приближава опасност, братија се веома узнемирила. И они слабији међу њима одмах се скрише у брда и пећине, а двадесет шесторица монаха осташе заједно са игуманом у манастиру – затворени у пиргу, ишчекујући своје непријатеље и мученичке венце. Нешто касније стигли су и латини, који су их најпре свом снагом своје западњачке красноречивости молили да им отворе капију и да признају папу за главу васељенске цркве, обећавајући милост самога папе и обиље злата заузврат. А монаси би им са пирга довикнули:“Ко вам је рекао да је ваш папа глава цркве? Одакле вам такво учење? Код нас је Христос глава Цркве! Милије нам је умрети, него допустити да се ово свето место оскрнави вашим насиљем и тиранијом. Не отварамо капију манастира! … Идите одавде!” Тада им побеснели латини одговоре: “Дакле, умрећете!!” И скупивши одмах мноштво сувог грања, запалише ватру у подножју пирга. Винувши се у висину, пламен се разгори а монаси, не одступивши у својој духовној смелости, славећи и благословећи Господа и молећи се за непријатеље своје – предадоше у миру своје чисте душе Господу – 10. октобра 1276. године. У манастирском рукопису и у бугарском Часослову уписана су и имена ових победоносаца и Преподобномученика. Отуда се и сама икона прославља на дан страдања Зоографских монаха, а то је 10.октобар по новом, односно 27.септембар по старом календару. Света икона из које се зачуо Богородичин глас налазила се сво време у пиргу заједно са Преподобномученицима, али је касније пронађена међу рушевинама – читава, нетакнута ватреном стихијом. У знак сећања на ово чудо, икона је постављена у храм Успенија Пресвете Богородице на иконостас, на место на коме обично стоји икона Христа Сведржитеља. Пред њом непрестано гори једно кандило, у миру, ширећи пред лицем Благодатне Дјеве и Богомајке слабуњаву, али вечну и неугасиву светлост. Ова света икона је доста тамна и изгледа као да је рестаурирана. Бугари монаси зову је “Херово” (Радовање), па и само место на коме је старцу чудесно објављено откривење, данас се тако зове. Још је зовуи “Пројављена”. Што је необично, уместо молитава за причест, на светим Литургијама које служе у овом параклису, бугарски монаси читају пред овом иконом Акатист. Изображење Колико видимо, икона је у потпуности пресвучена златом, једино су лица Пречасне Дјеве и Богомладенца, остала онако како су у оригиналу иконописана; а због старости иконе, лица су у тамној нијанси видна, са светло браон одсјајима. Док Богомладенац седи у наручју БогоМајке, држећи у левој руци отворено Свето Писмо, Пресвета му Својим крилом чини удобно сместилиште. С обзиром да се икона зове Акатистна – можемо закључити да овим отвореним Писмом, Син Божији позива верне на изучавање и читање Речи Његове и молитава у којима се велича, милост Мајке Његове, Царице неба и земље. На глави Свете Дјеве налази се царска круна, пошто је Она Царица Небеска, Заштитница која посредује пред престолом Творца, за род човечији. На левом рамену и челу су Јој извезене звезде, као симболи Њене девствености, које су украшене драгим камењем; док су ореоли код Богомладенца и Свете Дјеве, зракасто угравирани, пресвучени златом. У самом дну иконе, видимо изрезбарен натпис, угравиран златним словима, који се не може са сигурношћу прочитати. https://mitropolija.com/2022/10/10/cudotvorne-ikone-majke-bozije-akatistna/

Информативна служба СПЦ доноси текст и видео запис беседе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија о насиљу над женама, које у наставку преносимо у целини: Браћо и сестре, Свакодневно говоримо и трудимо се да слушамо реч Господњу и да се поучавамо примерима из светог Јеванђеља. Упорно говоримо о молитви за наше ближње и не само за ближње него за читав свет, за све људе. Говоримо о неопходности чињења добра, о љубави Господњој, о Христу који је сам љубав и који је из те љубави према човеку пострадао на крсту за све људе, за живот свих људи. Човекољубива реч Христова која се данас, хвала Богу, проноси и различитим средствима комуникације, заглушена је општом експолоатацијом насиља у јавности. Неки медији нам свакодневно, чак и на нивоу забаве, приказују најразличитије врсте насиља, све до самог дивљавштва, користећи их у циљу постизања боље гледаности и зараде. И то толико, да смо у овој ери електронског умрежавања и вољно и невољно изложени промоцији насилништва. Оваквим истицањем насиља и неморала у појединим медијима, филмовима, на неким страницама новина и интернета, чак у свету дечије игре, у видео играма и безазленим алманасима, фигуре сексуално изопачених људи, убица и силеџија постају узори младим нараштајима, стварна оприсутњења онога најстрашнијега што се може учинити другоме. У свету овакве тзв. „нове нормалности“, јавност је свакодневно обавештена о томе да је супруг убио жену или момак девојку, да је родитељ, не дај Боже, убио дете, и што је опет страшно, обрнуто. На насиље се и јавно позива, и то нажалост и са неочекиваних позиција, па чак и из наше свете Цркве, одакле би морале да одјекују искључиво поруке мира! А у мноштву вести које искачу на нашим паметним уређајима посебно се издвајају наслови о насиљу над женама, о премлаћивању, срамоћењу, силовању и убијању наших сестара, кћерки, супруга и мајки. Православна Црква Христова, а верујем и сви хришћани у свеколиком свету, али не само хришћани, него сви људи који, према речима Светог апостола Павла, осећају у свом срцу и у својој савести неписани закон Божји, не може бити одлучнија у одбацивању овакве тзв. ”нове нормалности”, посебно у осуди насиља. За Цркву је свако људско биће икона Божија. А најдостојнија и најпоштованија од целог људског рода је Мајка Божја. Који већи доказ од овог нам је потребан да схватимо колико Црква неизмерно поштује сваку жену, сестру и мајку као светињу и икону Божју? За хришћане су наше мајке и жене и сестре светиња. Незамисливо је и болно насиље над њима, а чињеница је да су мушкарци – кукавице и слабићи – само у последње две године у Србији убили више од 40 жена, а за последњих 10 година, око 300! Колико је још њих које су у породицама, на радним местима и другде изложене свакојаким тортурама, Бог зна. Какви смо ми то људи када нам супруге беже из дома у сигурне куће? Колико сигурних кућа треба да саградимо да би било мање злостављаних и убијених жена? Колико уопште разних прихватилишта треба да оснујемо да бисмо помогли сваком злостављаном бићу? За Цркву Христову сасвим је јасно да насилнички порив проистиче из умањивања Божје замисли о себи и о ближњем као слици и прилици Божјој, што се већ по себи сматра великим грехом. Због тога што људи не виде у себи и другоме истинско и вечно достојанство, њихов међусобни однос може да поприми облик звероликог супарништва које се лако заврши најтежим насиљем. Стога осећам одговорност и потребу да Црква овај проблем сагледа у свим његовим страхотним димензијама, како би се пробудила благодат Божија тамо где буде потребно. Српска Православна Црква ће ово чинити јер је на то обавезује предањско разумевање човековог достојанства. Црква ће, макар овде у Архиепископији београдско-карловачкој, помагати сигурне куће. Она ће подстицати вернике да добровољно узимају учешће у раду постојећих институција и центара који се брину о жртвама сваког насиља. Свештеници ће имати препоруку да, колико могу, препознају породично насиље у својим парохијама и да у сарадњи са социјалним радницима настоје да утичу да не долази до трагичних исхода. Они ће такође бити подстицани да у својим проповедима учесталије говоре о проблему свих облика насиља који су данас присутни у нашем друштву и породицама. Лично ћу се ангажовати на помоћи женама које су се склониле од насиља у сигурне куће. Црква ће настојати и да путем својих медија, образовних институција и издаваштва активно подиже свест о овим болним темама и о могућностима за препознавање и спречавање оваквих злодела и изопачења. А свима који исповедају Христа Господа и сматрају себе православним хришћанима поручујемо да је сваки насилни чин над слабима и незаштићенима, додатна рана на телу Христовом! На смирење, кротост и љубав смо позвани и трудимо да се да будемо достојни призвања у заједницу вечнога живота у коју нас је призвао Бог. Патријарх српски Порфирије Извор: Информативна служба СПЦ

Икона мајке Божије Матер кротости/смирења сасвим је нова у православном свијету, а није настала ни у Русији, ни на Атосу, већ у Грузији – у једној од најстаријих хришћанских земаља. Идеја за писање иконе „Матер кротости“ или другачије „Матер смирења“ настала је у храму Воздвижења Часнога крста у Тбилисију 2019. године, а сама икона је завршена 2021. године. Њен оригинал налази се у патријаршијској резиденцији Његове светости, Патријарха Илије II, а копија се налази у храму Воздвижења Часнога крста. С тога се за датум њеног прослављења, узима дан када се пројавила као чудотворна, а то је празник Возвиждења Часног крста Господњег – Крстовдан, 27.09 по новом, односно 14.09. по старом календару. Чуда Своје прво чудо на свадби у Кани Галилејској, на којој је Господ претворио воду у вино, је учинио по молби Своје Мајке, иако није било наступило Његово време и време Његове проповиједи. На тај начин Спаситељ нам је оставио пример да не пренебрегавамо молбе наших родитеља никада – чак и када нам се оне чине као сасвим ситне и незначајне. Пред овом иконом се треба молити за здравље својих родитеља, као и за властито смирење које можемо добити једино од Бога; док мајке треба да се моле за добробит своје деце. Познато је да је смирење темељ свих врлина. Јер нам и сам Учитељ смирења казује: Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. (Мт. 11, 29), опет знамо и то да је и Мајка Божија, узвеличана због Свога смирења, пред Тајном Божијом која Јој се имала открити. По Светим оцима, да бисмо задобили смирење – треба стално да укоравамо себе, да поричемо и окривљујемо се у свему; да сматрамо себе не само грешнијим од свих, него чак и горим од свакога створења. Они препоручују да када нас прекоревају због нечега да – тада треба ћутати или кротко изнети истину. Да треба одсецати своју вољу, трпети срамоћења, увреде и понижења и свагда се сећати исхода душе из тела… Јер какве год врлине неко имао, треба свагда себе да сматра најгрешнијим на свету, по реченоме: Тако и ви када извршите све што вам је заповећено, говорите: Ми смо непотребне (то јест залудне, некорисне) слуге (Лк. 17,10). Несумњиви знак смирења је – неповерење у своје помисли, жеља за исправљањем као и беспоговорна послушност. Давид није рекао да је постио, бдео, на земљи лежао, него – Смирих се, и спасе ме Господ. Без смирења све је пролазно и узалудно, једино је смирење недоступно прелести бесовској; јер ко себе сматра смиреним, у њему нема истинског смирења. Треба да будемо свагда спремни да на сваку реч одговоримо: опрости, грешан сам. Смирење се не стиди да призна своје недостатке, својствене човековој немоћи, јер се самим тим они и искорењују. Смирење рађа страх Божији, обуздава многоговорљивост, оно нас учи да будемо свесни своје убогости, чини одвратним похвале човечије, побуђује човека да у свему окривљује и прекорева себе, да не верује своме расуђивању и својим чулима, поробљеним грехом. Смирење такође учи да се презире сујетни свет и да се тражи оно једно што је потребно (Лк. 10, 42). Јер што је у људи високо, гадост је пред Богом (Лк. 16,15). Оно се достиже појачаном молитвом, укоравањем себе у свему и подношењем увреда; смирење чини човека праведним. Треба знати да грешници који се смиравају и без добрих дела се оправдавају; а да праведници због гордости упропашћују свој велики труд. Јер, боље је бити смирени грешник, него горди праведник – са смиреним сам Христос пребива. Стога нас и само изображење ове иконе подстиче – да се смиримо пред оним што долази; да ће нам тако бити лакше, јер је сам Господ с нама. Због смирења опраштају се греси, смирење обуздава пороке, оно чисти наше срце, те представља – пут ка савршенству. Видимо да Бог често оставља код духовних људи неке најлакше страсти зато да би они, обазирући се на ове лаке, готово безгрешне слабости, много корећи себе, задобили тиме богатство смиреноумља. Смирење је у томе да чинимо добро онима који нам чине зло, да опростимо брату који је сагрешио, пре него што он замоли да му опростимо. Ако неко, смиравајући се, каже: Опрости ми, тај разјарује демоне – кушаче. Када нема смиреноумља, сав труд по Богу је узалудан и бесплодан. Смиравајмо се у свему и сматрајмо себе горим од свих и знајмо да ће Господ све неваљале, али смирене, узети к Себи. Узалудан је труд онога ко без смирења пости много и носи тешке подвиге. Лукави, не једе, не пије, не спава, па ипак у бездану живи – зато што нема смирења. Сматра се да ни једна врлина није тако пријатна Богу, као смирење; и сам сатана се ни због чега тако не жалости и ничим се тако не може истерати и обезоружати – као када човек љуби смирење и срамоћење. Смирен и кротак, срдачан, предусретљив, милосрдан, тих, послушан човек – није лењ. Он не показује знатижељу за ствари несхватљиве, он не налази ни једну реч мржње, он се никако не препире, воља му је покорна, осим у питањима која се тичу вере. Бити смирен значи да сматрамо себе, због грехова достојним сваког понижења, увреде, гоњења, удараца. А бити кротак значи да незлобива срца подносимо неправде према себи, поруге и друго и да се молимо за непријатеље своје, а себе да свагда осуђујемо, прекоревамо, да бисмо окајали нехотичне грехе своје. Негневљивост је неосетљивост на вређања. Кротост је непомично устројство душе, када она у срамоћењима и похвалама остаје иста. Кротост је та чудесна сила, која не само што је и сама постојана и непоколебива, него она на тих и лаган начин својом благотворном узвишеношћу, утврђује све око себе. Кротост је истрајна управо својом попустљивошћу, благошћу и мирољубивошћу и никада не раздражује ближњега. Кротости је страно свако присвајање права других. Кротости је страно лицемерје и улагивање. У срцу кроткога почива мир и спокој. Кротост привлачи себи очи Господње, јер је Он Сам рекао: На кога ћу погледати, осим на кроткога и смиреног срцем. Изображење Оно што је посебно интересантно за ову икону јесте приказивање Господа већ у одраслом добу, који је прислоњен на крило своје Мајке и који се односи ка Њој, са смирењем и кротошћу, као што и приличи једном Сину. Обоје су приказани у белим одеждама са златним ореолима док изнад Њихове леве и десне стране, лебде серафими и херувими, са белим крилима. Необичан је положај овде приказаног одраслог Христа, који полаже главу Своју у Мајчино крило. Тиме, стиче се утисак, као да од Ње тражи потпору, заштиту за род човечији, да Она посредује за род људски, у ономе што се има збити. Иако одрастао, Он показује да Му је потребна Мајчина брига, покровитељство, Њена мудрост, снага – и пре свега Мајчинска љубав, коју Он одрастао иште. Дакле, иако Богочовек, он сам се смирава пред својим створењем и иште од Њега, оно што је – једино на потребу. А Она, изабрана од рода људскога као најсавршеније створење, која је по богатству својих дарова била спремна да у утробу Своју, прими носиоца свега света – истодобно је и мајка и слушкиња Господња; прва и најсавршенија слушкиња Господња, која се смирила пред Божанским домостројем спасења; иако Јој је и самој мач пробо душу. На коленима Мајке, Христос дакле као да је изнемогао; као да се Њој јада на род човечији – који никако да се смири. Стога, смиравајући се пред збивањима која се одвијају пред нама, бивамо отпорнији – од онога што нам предстоји, по вољи и допуштењу Божијем. https://mitropolija.com/2022/09/26/cudotvorne-ikone-majke-bozije-mater-krotosti-smirenja/

О овој икони постоји запис у житију Преподобног Козме, зографског отшелника који се подвизавао крајем 18. и почетком 19. века. Преподобни Козма био је бугарског порекла. Када је стасао, његови родитељи хтели су да га ожене, али он, жарко жудећи за монашком схимом, побегне од куће и оде на Свету Гору, у манастир Зограф. Тамо је добио послушање црквењака. Међутим, Пресвета Богородица благоизволи да му видљиво открије своју бригу о Светој Гори. Наиме, на слави манастира Ватопеда – Благовести, на којој се нашао заједно са осталом зоографском братијом, преподобни Козма видео је у Саборном храму једну жену – царске лепоте и величанства, која је о свему заповедала, како у храму за време бденија, тако и у трпезарији. Видевши жену међу мноштвом монаха, и све под њеном свемоћном управом, младић се до краја растужио. Тако узнемирен он се врати у Зограф код свог старца, а старац га упита, за разлог те толике туге. Млади Козма му исприча шта је видео у Ватопеду, а старац га приупита, како је изгледала та жена и какве су јој биле хаљине; на шта Козма опише, све што је видео. Чувши повест о непознатој жени, старац уздахнувши одговори: “Зар дакле ниси препознао жену која ти се јавила у том светом манастиру, посвећеном Мајци Божјој? То је била Царица наше Горе и свеколике творевине.” После тог догађаја, једном остане Козма сам у храму и обрати се у молитви икони Богомајке, завапивши Јој: “Пресвета Богородице, моли се за мене Сину твом и Богу, да и мене води путем спасења.” Рекавши ово, одмах је чуо Богородичин глас како говори: “Сине и Боже мој, покажи слузи своме како да се спаси.” И одмах на то одговор: “Нека оде из манастира сам у пустињу.” Тако по Божјој вољи и са благословом игумана преподобни Козма напусти манастир и настани се у оближњој пустињи. Нашавши једну пећину западно од манастира, настани се у њој. Како се он тамо подвизавао, то је познато једино Богу, али због чистоте свог живота и својих тешких подвига он се удостојио многих дарова. Његов помен слави се 22. септембра. Икона Пресвете Богородице – Услишитељице, налази се у олтару, у удубљењу на источном зиду. Прославља се на дан када и Св. Козма Зографски, 22.септембра по новом, односно 9. септембра по старом календару. Изображење: На овој икони видимо Пресвету Дјеву руменог лица у фронталном положају, одевену у одежди свој од злата, како у рукама држи Богомладенца Христа. Изнад дијамантног ореола, виде се бело-црвене руже, исклесане од драгог камења. Дијамнатни ореол је присутан и код Богомладенца, док плаво црвене латице цвећа (исклесане од сафира и рубина) окружују ореол и падају на рамена Богомладенца. Приметно је да је лик Приснодјеве пријатан, чак радостан – а како и не би био, када на сваку Њену молбу, Син и Бог Њен – одговара Својим благовољењем. Стога Је Она Заштитница, Услишитељица рода људског и свих оних који Јој се обраћају, у муци и невољи. https://mitropolija.com/2022/09/22/cudotvorne-ikone-majke-bozije-bogorodica-uslisiteljica/

Један од старозаветних праобраза Пресвете Богородице је Купина која гори а не сагорева – коју је Боговидац Мојсеј на Гори Синају био удостојен виђења; Дакле, спасења рода људскога Сином Божијим Који Се оваплотио од Пречисте Дјеве – не спаливши је већ, сачувавши Њено Приснодјевство. Купина која гори а не сагорева, је представљала управо то непорочно зачеће БогоМладенца, Духом Светим – где Дјева рађа и остаје Пречиста Дјева. Икону су монаси 1390.г. са Синајске Горе донели у Кремљ и сместили у Благовештенски сабор. Неколико векова касније, у Москви је 1860.г. изграђен тада јединствени храм у част ове иконе и како говоре историјски подаци, од тада – пожари се нису дешавали, иако је сама црква прављена од дрвене грађе. Када је Москву снашла велика невоља, храмовни образ ,,Неопалиме купине” ношен је у литији око домова којима је претио пожар – и тако су остајали неоштећени. Међутим, 1930. г. храм у коме се налазила ова икона је био уништен од стране безбожничке власти а икона је нестала. Као датум њеног празновања узет је 17.септембар по новом календару – дан када се прославља Боговидац Мојсије; док је по старом календару, датум њеног прослављења 4.септембар. Чуда У московској цркви Несагорива купина постоји посебна рукописна служба посвећена овој икони. На почетку службе се каже: ,,Служба ова пева се на Светој Гори Синајској када ко зажели и када бива страшно севање муња.” Пред њом верни се моле за помоћ услед избијања пожара као и за исцељење од тешких недуга. Изображење Икона се изображава у виду осмоугаоне звезде, састављене из два оштра четвороугаоника са извученим крајевима, од којих је један црвеносмеђе боје – који представља огањ који је видео Мојсеј у купини, док је други зелене боје – указујући на природну боју купине, коју је она сачувала обавијена огњеним пламеном. У средини осмоугаоне звезде, као у купини, изображена је Пречиста Дјева Марија с Предвечним Младенцем. По угловима црвеног четвороугаоника изображени су: човек, лав, теле и орао као симболи четворице Јеванђелиста, који су проповедали о животу и учењу Божанственог и Невештаственог Огња, који је у своју утробу примила Пресвета Дјева Марија, као савршена слушкиња Господња. https://mitropolija.com/2022/09/17/415725/

Владимирску икону Пресвете Богородице, по општем веровању насликао је Јеванђелист Лука, на дасци од стола за којим је јео Исус Христос са својом Пречистом Мајком и Праведним Јосифом. Насликана је још за време земнога живота Богородице и била је принесена од благодатног сликара Пресветој Дјеви. Видевши ово изображење, Дјева Марија је поновила пророчке речи: “Од сада ће ме звати блаженом сви народи. Благодат Рођеног од мене и Моја нека буде са овом иконом.” Године 450. за време цара Теодосија млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ одакле је почетком 7. века превезена у Кијев. Патријарх цариградски Лука Хризоверх послао ју је великом кнезу Јурију Владимировичу Долгорукову, који је поставио у девичански манастир у Вишегороду, од старина дарован благочестивој кнегињи Олги. Икона је убрзо постала позната, чинећи велика чуда. Највећа је светиња РПЦ. Три пута током године руска Црква празнује у част Владимирска чудотворне иконе Пресвете Богородице, из благодарности за њену помоћ при избављењу отечества од непријатеља: 21. маја по старом, односно 3. јуна по новом календару; 23. јуна по старом, односно 6. јула по новом календару, и 26. августа по старом, односно 8. септембра по новом календару. Данас се Владимирска икона Богоматере налази у Тетрјаковској галерији у Москви. https://mitropolija.com/2022/09/08/cudotvorne-ikone-majke-bozije-vladimirska-3/

На Светој Гори постојао је обичај давања милостиње сиромашним монасима – келиотима. Међутим, управа манастира Пантелејмон је те 1903. г. одлучила да се милостиња више не даје келиотима, пошто су манастирске залихе биле на измаку. Могуће да је овоме допринела лоша ситуација у Русији, услед које је све мање прилога пристизало манастиру. Тада је одређен монах Гаврило који је требало да фотографише последњи овакав догађај, за успомену. Светогорски старци су се окупили на заједничко фотографисање, после донетог већања. Међутим, тада је једино монах Гаврило, приметио једну женску фигуру – која се на чудан начин кретала међу монасима. Фотографисао је ту сцену, а женска фигура коју је само он видео, приказала се и на фотографском папиру, окружена сјајем. Оци су закључили да је то Пресвета Дјева Марија и да је током овог јављања – тужна, да је против такве одлуке коју је донео Сабор стараца па су одлучили да наставе са давањем милостиње, сиромашним келиотима. Дан, у коме се јавила Света Дјева, одређен је за датум њеног прослављења, а то је 3. септембар по новом, односно 21. август по старом календару. Чуда Дакле, августа 21. 1903.г. догодило се указање Пресвете Богородице у манастиру Свети Пантелејмон. Фотографија је направљена тог дана, а архив светогорског манастира Свети Пантелејмон ју је у јавност изнео тек 1997. године. Данас је на месту чудесног јављања Свете Дјеве подигнута капела Њој у част. Изображење Видимо два приказа Свете Дјеве, први, на коме је приказана како стоји међу монасима, који се припремају за сликање. Фигура је у ризи, у потпуности затамњена, са јасним обрисом женске фигуре, у стојећем положају, лицем окренута од монаха; док у подножју Њених ногу јасно видимо одблесак сијања, не од овога света. То окретање лица Њеног од монаха, можемо тумачити као Њено неодобравање одлуке – коју су донели на састанку који је претходио. Свакако са Њеним благовољењем, приказ је материјализован и нама дат, на поуку и уразумљење. На другом Њеном приказу, на икони која је овом приликом осликана, видимо Свету Дјеву у стојећем положају, приказаној у целој фигури. Одевена је у потпуности у плавој боји; горња хаљина, доња као и мафорион су оивичени златним порубом. У левој руци носи комад хлеба – као израз Њене воље, коју је наменила сиромашним келиотима. Тиме нам својим указањем, слободно можемо рећи, говори, да није сагласна са одлуком Сабора стараца, која је непосредно пре тога на састанку о келиотима, донета. Њено јављање за вијек, тако остаје као поука свима – да и у тренуцима нашег немања и недостатка, не заборавимо оне, који имају мање од нас. https://mitropolija.com/2022/09/03/cudotvorne-ikone-majke-bozije-keliotska/

Чудотворна икона Мајке Божије – Свецарица, насликана је у 17. веку, а налази се у Ватопедском манастиру на левој страни Саборне цркве, на источном стубу који придржава куполу. Према сведочењима давнашњих стараца манастира, са иконом је у вези следећи чудесни догађај: младића, једног од поклоника, који је прилазио да је целива, истога часа непозната сила бацила је на земљу. Изашавши из храма, тај младић је одмах пошао код старца манастира – исповедио се и рекао да је живео далеко од Бога и да се чак бавио магијом, односно врачањем. Тако је чудесно испољавање Божијег гнева променило живот тог младића и од тог тренутка он је постао верујући човек. Икона се прославља 31. августа по новом, односно, 18. августа по старом календару. Чуда Икона Свецарица, има од Бога посебну благодат исцељења страшних обољења од рака. Пружа помоћ за ослобођење од демона који муче човека, као и у одбрани од демонских напада и заштите од враџбина; Тако је мноштво болесника добило исцељење од чудотворне иконе Свецарице (грч. Панданаса). Неколико стотина копија ове иконе израђене штампарски, Ватопедски манастир је послао као знак благослова Руској деци, оболелој од рака. Том приликом калуђери су били смештени на дечијем одељењу Сверуског онколошког центра у Москви. Према сведочењима сарадника центра, за то време се десило неколико чуда: здравље једног дечака који је био на самрти, неочекивано се поправило, он је молио да му се дозволи да узме икону кући и ускоро је добио потпуно исцељење. Молитва Пресветој Богородици пред њеном иконом Свецарицом О пречиста Мајко, Свецарице услиши многострдални уздах наш пред Чудотворном иконом твојом, међу онима који су са Атоса у Русију донете, погледај децу Твоју које од неизлечивих болести пате, која са вером клече пред светом иконом Твојом. Као што птица својим крилима покрива птиће своје, тако и Ти данас као Вечнопостојећа, покри нас многоцелитељним Твојим омофором. Онде где се нада губи, буди нада неприкосновена, онде где страшна патња преовладава, стрпљење и олакшање буди, онде где се мрак очаја у душу усели, нека засија неизрецива Свемилост Божанска – малодушне утеши, немоћне ојачај, озлојеђним срцима мекоћу и просвећење подари, излечи болесне људе Твоје. О Свемилостива Царице разуми људе оних који нас лече, благослови да послуже као оруђе Свемоћног видара Христа Спаситеља нашег. Као Живој Ти се, међу нама присутној молимо, пред иконом Твојом. О, Владичице, пружи руке Своје пуне исцељења, лековитости, радости напаћених, утехо у патњама – да бисмо чудотворну помоћ брзо добивши, прославили чудотворну и нераздељиву Тројицу Оца и Сина и Светога Духа, у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2022/08/30/cudotvorne-ikone-majke-bozije-svecarica-pandanasa/

Чудотворна икона манастира Савина, налази се у истоименом манастиру, крај Херцег Новог, посвећеном Успенију Пресвете Богородице. Икона је постала нарочито позната када је 1762.г. ,,капетан Герман хтео да дигне у ваздух” манастир – Савину, који је по Предању основао, Св.Сава. Као дан Њеног прослављења, одређен је 28. август по новом, односно 15.август по старом календару. Поштовање људи за икону је нарочито очигледно на тај дан када се Она поставља на постоље, поподне, и када побожни људи пузе испод Ње. Некада је пребивала у малој Цркви, а сада се налази у великој Цркви Успенија Пресвете Богородице, у близини леве певнице. Још 1992.г. боравећи у овом манастиру, тада, новопридошли Митрополит Црне Горе и Брда, г-дин Амфилохије, оставио је записан Завјет Пречистој Дјеви Савинској: ,,Пречиста Дјево Савинска милолика, чистота Твога ока и цјеломудрије лика, души ми враћа вид и обнавља стид. Пред Сином Твојим Јединородним, предвечно од Оца дјевствено рођеним од Тебе, Неневјесне, изнедреним у времену да нам сунце вјечног дјевичанства бљесне, јављањем и зовом Тајне небесне. Свезлатне дубине Твоје у мени покајну тугу роје што се претаче у сузу и крик: пред Тобом клечим покајник, обнављам завјет – да неће више авет лицемерја и лажи одводити ме у мрак небитија. Избриши Непорочна у мени, сјећање на трен и прах и даруј да дјевичанске Свељубави дах Христа Спаса сагори у срцу мом коров гњилог привида, да се душа извида цјеломудријем и окрилати попут Гаврила благовјесника Твога, Огњем Духа Светога, небеском росом, Купине Неопаливе”. Пошто икона почива у манастиру који се налази крај Херцег Новог, у коме живи поред православног такође и римокатоличко становништво, ову Чудотворну икону подједнако поштују, како једни тако и други припадници различитих конфесија. Чуда Чудотворна Икона Богородице Савинске, једном је спасила манастир Савину од уништења. Наиме, Млетачка војска је наумила да га сравни до темеља. Поподне су дошли надомак манастира са топовским ђуладима на галијама, са намером да га униште. Тадашњи игуман је позвао народ, узео икону Мајке Божије и до касно у ноћ литијама обилазио око Цркве, служећи молебан. Пред поноћ је почело невреме и гром је погодио једну млетачку лађу која је експлодирала, тако да је сва војска са страхом побегла. Ово чудо народ је приписао икони Мајке Божије, Савинске. Верује се да је овај древни манастир и град око њега, вековима од људског зла и природних недаћа чуван управо, чудесном иконом Савинском. Велика је заштитница верујућих и увек пружа помоћ онима који Јој са љубављу и вером прилазе. Изображење Живописац иконе није нам познат. Такође, није нам познато ни то, како и којим начинима је доспела у манастир. Постављена је у позлаћени Трон сазданог од мермера изнад које непрестано гори, упаљено кандило. У доњем његовом делу, изрезбарена су мала олтарска врата, са живописаним Ликом Пресвете Богородице и Архангела Гаврила на њима. Сама икона окована је сребром у знак захвалности и поштовања оних који су доживели исцељење, молећи се пред Њом. Заправо, у потпуности је посребрена, осим Пречистог Лика Њеног. И Бога нашег. Његово Тело је обујмљено са обема Њеним рукама и принесено Лицу Њеном, тако да им се образи додирују. Карактеристичан је захват рукама који чини Пречиста Мајка Његова. Потпуно Га је принела Себи, као Да жели да Га заштити од свих зала овога света. Тај мајчински, заштитнички загрљај, у Коме Је Он Љубављу ношен, потпуно је разумљив с Њене тачке гледишта, јер само Је Она могла унапред осетити, смисао Његовог доласка у род човечији и предосетити страдања која очекују Њу и Њега, ради спасења свега света. https://mitropolija.com/2022/08/28/cudotvorne-ikone-majke-bozije-savinska/

За манастир Лепавину нераскидиво је везана чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске. Настанак ове иконе датира с почетка 16. века и дело је непознатог аутора, а по стилу припада итало-критској школи. Икони се с разлогом приписују чудесне исцелитељске моћи. И сама њена судбина је чудесна: 1943. године у немачком бомбардовању манастир Лепавина је доживео велико страдање; торањ и црква су били тешко оштећени, а иконостас са иконама скоро потпуно уништен. Икона Пресвете Богородице је чудом Божјим остала неоштећена – нашли су је затрпану под дебелим наслагама малтера и цигле без иједне огреботине, иако је једна граната пала равно под њу! После рата се дуго није знало где се налази. По милости Божјој, године 1967. на тавану Загребачке митрополије њу је пронашао отац Симеон (Сакуљ), у то време настојатељ манастира Лепавина. Била је предана на рестаурацију, а у манастир је враћена, по благослову тадашњег митрополита загребачког Дамаскина, на Велику Госпојину 1969. године. Управо је тог дана, на тај велики Богородичин празник, први пут била служена Света Литургија у цркви обновљеној од ратних разарања, и том приликом је Царица небеса и земље на најлепши и најрадоснији начин пројавила Своје присуство међу верним народом. О великом чуду које се тада догодило сведоци отац Симеон (Сакуљ): „План је био да икону и митрополита Дамаскина, који је из Загреба требао доћи око 9.30 часова, сачека литија на раскршћу после пруге, код крста. Литија је чекала, али се десио саобраћајни застој, због чега је митрополит са иконом и пратњом каснио. Литургија је почела, много је верника дошло. Kад је митрополит око 11 часова стигао, с аутом је стао изнад гробља, да би икона ипак била свечано унесена у цркву. Изнели су је из аута и ставили у трње испод багрема, чекајући да дође литија из цркве. И онда су три јеромонаха, у литији, отишли по њу, свечано је допратили до цркве и ставили на место на којем је данас. На литургији је једно дете за време нафоре лежало на амвону. Био је то дечак од око шест година, спавао је… Ја сам после отишао у конак, а кад је завршила молитва моја је снаха прва изашла из цркве, дошла сва у плачу и казала: „Шта сам доживела, дете је глувонемо рођено, а проговорило је после молитве!“ Јеромонах који је читао молитве у једном је тренутку положио омофор од владике на дете. И после, кад је читање било завршено, дечак је устао, ухватио мајку за сукњу и изговорио: „Мама, мама!“ У цркви су сви плакали… После сам рекао митрополиту да се осим овог чуда десило још једно. Јер, по летопису је стари манастир грађен горе на брду, али су икону Ваведења сваког јутра налазили у трњу, на месту на којем је данашњи манастир. Kазао сам: ми смо икону из трња узели и вратили је у цркву. Поновила се историја!“ О чудесним догађајима и исцељењима пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске постоје бројна сведочанства и изворни записи. https://www.bastabalkana.com/2018/08/cudotvorna-ikona-bogorodica-lepavinska-s-pocetka-16-veka/

Смоленску иконе Мајке Божије, како каже предање, насликао је Свети јеванђелист Лука. Од давнина о тој икони у Русији постоје различита казивања. Једни говоре да је дарована принцези Ани, сестри грчког цара Василија и супрузи Светог кнеза Владимира, као благослов за пут у Русију. Други кажу да је грчки цар Константин Порфирогенит удао кћер, принцезу Ану 1046. г. за черниговског кнеза Всеволода Јарославича и благословио је на пут, због чега је икона названа Одигитрија (Путеводитељица). Како год, икона је остала у наследство сину Всеволода, Владимиру Мономаху, а он ју је пренео у Смоленск и поставио у Саборни храм Пресвете Богородице, који је основан 1101. г. – те се од тог времена икона назива Смоленска. Године 1237. Батијеве хорде су разбиле Русију и без отпора ишле према Смоленску. Житељи ништа нису знали о изненадном нападу и нису били спремни да организују заштиту. Сама Одигитрија је била Необорива Војвоткиња незаштићеног града. Током ноћи у Саборном храму где стоји Њена чудотворна икона, црквењак је чуо од Ње заповест да објави војнику Меркурију, житељу Смоленска: ,,Меркурије крени одмах, јер те зове Владичица “. Меркурије је одмах дошао у храм и пао пред икону. ,,Угодниче мој Меркурије, шаљем те да сачуваш мој дом, војсковођа одрински жели тајно прве ноћи напасти мој град са свим својим ратницима и са својим дивом у кога полаже своју наду – да би опустошио град. Но ја сам умолила Сина и Бога Мога, за дом Мој, да га не преда под власт непријатеља. Изађи у сусрет непријатељу тајно од народа, Епископа и кнеза, необјављујући им о нападу Татара и силом крста твога – победи њиховог дива. Ја ћу сама бити са тобом и помоћи ћу слузи своме. Но тамо заједно са победом, ти ћеш задобити венац мучеништва који ћеш примити од Христа.“ Свети Меркурије се до земље поклони пред иконом Богоматере и изиђе из храма, напустивши град. Призивајући у помоћ Мајку Божију, Меркурије је ушао у сред непријатеља и убио им дива-ратника а потом потукао мноштво непријатеља; па помоливши се, леже да се одмори. Тада један Татарин видевши га тако уснулог, – одруби му главу те је Меркурије крвљу својом тако запечатио свој подвиг. Погребен је у Саборној цркви, а Црква га је уврстила у Свете (слави се 24. новембра). Године 1398. у време напада Тамерлана на јужне области Русије, Витовт је благословио с иконом Смоленске Богородице своју кћер Софију, супругу Василија Димитријевича при њеном одласку из Смоленска у Москву, а она ју је поставила у Благовештенски московски сабор. Године 1456. за време владавине великог кнеза Василија Васиљевича, смоленски Епископ Мисаил и многи угледни грађани који су били у пратњи пољског краља на путу за Москву, пришли су великом кнезу са молбом да им се врати Смоленска икона. Велики кнез је после дугог саветовања са свештенством и бојарима решио да више не држи заклоњену Владичицу света; урадивши копију за Благовештенски Сабор, отпустио је чудотворну икону у Смоленск. После Литургије и обављеног молепствија, Митрополит са свим свештенством и крсним ходом, уз пратњу великог кнеза и његове породице, војске и мноштва народа са сузама је испратио икону Владичице из града до манастира у предграђу Москве. На том месту је 1524. г. за време великог кнеза Василија Ивановича основан Новодевички манастир у спомен ослобођења Смоленска и присаједињења Руској држави. У том манастиру су поставили копију иконе Смоленске Одигитрије и за 28.јул установили празновање са крсним ходом у част ове чудотворне иконе и благодарење због ослобођења Смоленска од Литванаца. Смоленски Архиепископ Варсануфије је 1666.г. по царском указу одвезао у Москву две смоленске чудотворне иконе ради обновљења од патамнелих иконописа. Од тих икона једна стоји у смоленском Успенском Сабору, а друга која је насликана 1602.г. постављена је у Цркву изнад Дњепровских врата; првобитно се налазила у дњепровској кули градског зида Смоленска, али је 1727. г. неки Длотовски измолио да на вратима о свом трошку, сагради цркву у славу Рођења Богородице, да би у тој цркви била постављена икона Одигитрија, покровитељица Смоленска. После две године црква је саграђена. Све време градње ктитор је постио, исповедао се и у дан освећења пришао Светим тајнама. После причешћа пришао је икони Одигитрији и са сузама радости и осећањем благодарности у духовном заносу пао пред икону на колена, прекрстио руке крстообразно, приклонио главу до земље – и скончао. Године 1802. уместо дрвене била је начињена камена црква. Године 1808. по причању Епископа Серафима старински позлаћени оков на икони и убрус са драгим камењем су прерађени; сам оков је украшен разним драгим камењем и бисерима а убрусу су додате исте драгоцености. У великом Наполеоновом походу 1812.г. при повлачењу руске војске из Смоленска, чудотворна икона је узета од артиљеријске чете Глуховог пука; тако да је од тог времена остала при пуку 3. пешадијске дивизије А. П. Ермолова који је у свим борбама против непријатеља, чувао икону у својим редовима. Дан пре Бородинске битке икону су носили по логору, да би молитвама укрепила војнике Христове на велики подвиг. После извојеване победе над непријатељем пред њом су узношене благодарствене молитве. Војска је са страхопоштовањем у својој близини гледала икону Богородице сматрајући је драгоценим залогом помоћи од Свевишњега. Када је Свемогући благословио оружје и руски Смоленск био очишћен од непријатеља и чудотворна Смоленска икона Богородице је по вољи војног начелника кнеза Кутузова, враћена у Смоленск, те тако после три месеца одсуства – постављена на пређашње место. Са иконом су у Смоленск стигли и разни украси и поклони који су јој даровани – 1800 рубаља, 5 купа злата и пуд сребра (мера 16,38 кг) отетог од непријатеља. Како је доспела у Смоленск 5. новембра, од тог датума је установљено да се једном годишње празнује изгнање непријатеља из Русије уз помоћ и заступништво Пресвете Богородице, тако да се Црква моли пред Смоленском иконом Божије Матере да нас избави од многих невоља. У 16. веку када је био установљен празник у част иконе, као и у 15. веку, надвиле су се над Русијом многе невоље од спољашњих непријатеља, Татара и Пољака и од унутрашњих несугласица – од Уније и од још многих других беда и напасти, посебно 1812. г. ,,Ко би нас избавио, ко би нас сачувао до сада слободне, ако би Ти престала да се молиш, Владичице, Заступнице наша.“ Црква икону Смоленску Одигитрију празнује 9. августа по новом, односно 27. јула по старом календару. https://mitropolija.com/2022/08/09/cudotvorna-ikona-majke-bozije-smolenska-odigitrija-2/

Икона Богородице Почајевске се налази у Свето Успенској Почајевској лаври, Волинске епархије, назив Почајевска је добио од месташца Почајева, на путу између Кременеца и Бродама. Од тог села и Почајевска гора, на којој се налази лавра, добила је назив. Ова гора је значајнија од свих гора које је окружују, и по особености позната по једној пећини - пештери која је самимим настанком прилагођена и веома удобна за настањивање. У ту пештеру су се настанила двојица монаха који су посветили себе подвизима молитве и уздржања и пребивали су у смирењу покривани благодаћу Божјом. Један од тих подвижника изашао је ноћу на сам врх горе ради обављања уобичајене молитве и одмах је видео у огњеном стубу Пресвету Богородицу која је стајала на камену. Старац је известио о дивном виђењу свога саподвижника и обојица су са страхопоштовањем и трепетом гледали и Божанствено јављање. То виђење је гледао и пастир са дечицом док су напасали под гором стадо и успевши се на гору срели су ту двојицу монаха, прославили су Богородицу због њеног јављања и за добродетељни знак остављен од ње на месту јављања. Пресвета Дјева је на површини камена оставила утиснут отисак свог десног стопала које је било напуњено бистром водом. Под стопалом Владичице наше, тврди камен је омекшао као восак и источио воду живу. У тој стопи никада не нестаје воде, без обзира на то што безбројни поклоници непрестано пуне њоме посуде своје на исцелење недуга. Јављање Божје Матере на Почајевској гори и настанак отиска Њене стопе у камену било је 1340. год. Од тог времена Почајевска гора је постала станиште Божанствене славе, а отисак стопе Преблагословене Марије је непотрошиви источник великих чудотворења. Године 1595. Константинопољски митрополит Неофит, путујући у Русију, из захвалности за указано му гостопримство, велепоседницу Ану Гојску благословио је иконом Пресвете Богородице, коју је донео из Константинопоља. У почетку та светиња није била позната многима, но ускоро од иконе су се почела дешавати чудеса, и сама Ана Гојска је почела указивати посебно поштовање према икони и палити пред њом неугасиво кандило, јер је имала виђење Богоматере која јој се јавила обасјана светлошћу. Ана Гојска се задивила због благодатне силе која је исходила од иконе Богоматере, но када је брат Филип Козински, који је био слеп од рођења пришао, са сузним молитвама светој икони – ту је прогледао.... https://www.facebook.com/jovanjamanastir/?ref=page_internal

БЛАЖЕНА ЈУЛИТА ИСТИНУ ОСЕТИ КАД СЕ КРСТОМ КРСТИ И ВЕРОМ ПРОСВЕТИ. Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити.Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године. Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице Болничке. Тропар (глас 4): Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Чудотворна Рудна икона Богородице откривена је 1687. године у граду Рудњи (Могиљевске епархије) – по коме је и добила име. Две године касније,1689. у Кијевско-печерски манастир ју је пренео локални свештеник, отац Василије. Од 1712. године лик Пресвете Богородице остао је у кијевском Флоровском манастиру у Подилу, након уједињења са Кијево-печерским манастиром. Двадесетих година прошлог века, чудотворна икона обложена прелепом ризом украшеном дијамантима нестала је, највероватније украдена из храма. Сада се у Саборној цркви Вазнесења може поклонити копији ове чудотворне иконе. Познато је доста поштованих копија чудотворне Рудне иконе Богородице. Међу њима је и древна икона насликана на платну, која се налазила у цркви Покрова Пресвете Богородице у граду Алешки, Харковске области. Предање каже да ју је у границе Харкова донео око 1612. године извесни свештеник Петар Андрејев, који је дошао из Подољског краја, бежећи од прогона унијата. Познате су биле и друге копије Рудне иконе Богородице – у селу Лубни, Лубенског округа Полтавске губерније, у селу Олишевка, Козелетског округа Черниговске губерније, у неким селима Ровне, Гродњенске и Витебске области. Најпознатија копија је икона Пресвете Богородице која се налази у московској цркви Рођења Пресвете Богородице у Крилатском. Према народном предању, преношеном од уста до уста, око средине 19. века, икону Богородице су пронашли сељаци села Крилатскоје, који су рано ујутру дошли до извора у јарузи, видећи Свети лик у трави. На месту пројаве иконе, подигнута је капела у име пројављене Рудне иконе, а њена копија постављена је у месну цркву Рођења Пресвете Богородице. Познато је да су се и пре Октобарског преврата 1917. године становници Крилатског, на дан празника иконе 25. октобра, окупљали, организовали свеноћна бденија и литургије, обишли многе цркве у Москви са светињом и организовали дуге верске процесије. Обновљена икона је предата настојатељу новоотворене цркве 1989. године, заузела је у њој своје заслужено место и постала позната по многим чудима, која су из ње произашла усрдним молитвама парохијана. Године 1996. један од престола храма је освећен у част Рудне иконе Богородице. А данас, многи православни становници Москве долазе на дан прославе Рудне иконе Богородице, до извора, некада чудесно освећеног. Спомен Рудне иконе Богородице празнује се 24. јула по новом односно 11. јула по старом календару. Постоји још један дан када се ова чудотворна икона празнује, а то је 25. октобар по новом, односно 12. октобар по старом календару. Чуда Пред овим образом молимо се за исцељење од различитих недуга, као и од тешких и сложених животних околоности. Тропар глас 5. К Богородици приљежно увек притецимо, грешни К Богородици приљежно увек притецимо, грешни и смирени, и припаднимо, к покајању, зовући из дубине душе: Владичице, помози, нам милосрђем, искајући, гинемо од мноштва прегрешенија, не одврати Твоје слуге о Себе, Јер у Тебе једину наду имамо. Молитва Пресвета Дјево Владичице Богородице, милост Христа мојега, обитавалиште Пресветога и Животворнаго Духа, надо свих светих слугу, свето огледало светлости Божије, светињо Ангела и Архангела, Теби, припадамо, усрдно молећи се: умоли Сина Својега и Бога мојега, да отпусти свако прегрешеније, вољно и невољно, избави ме од свих налета ђаволских. Јер Си ти Владичице, мога пада избављење, простри Богоносне Своје руке и извуци ме из дубина греховних и подај ми, рабу Твојему (име), како би свагда угодно Сину Твојему и Богу мојему творила, Слава Њему са Безначалним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Животворјашчим Његовим Духом сада и увек и у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2022/07/24/cudotvorne-ikone-majke-bozije-rudnenska/

Икона Игуманије горе Атонске – Икономиса / Домостројитељка, налази се у Великој лаври Светог Атанасија Атонског, на Светој Гори. Историја појављивања ове чудотворне иконе је чудесна, а насликана је следећим поводом. Једном је у манастиру Велика лавра у X. веку завладала велика глад, тако да су сви монаси отишли из свете обитељи, па је и сам Свети Атанасије решио да крене и потражи неко друго уточиште. Али на путу, неочекивано, угледао је жену са плавим покровом за главу која му је ишла у сусрет. Изненадивши се томе веома, помислио је: – Откуд жена овде? – Говорио је себи: “ер, жене овде не могу да дођу. А жена га упита: Куд си и зашто пошао, старче? Свети Атанасије јој узврати питањем: Ко си ти и како си овде доспела?- а одмах потом додаде: И зашто тебе занима куд сам пошао? Видиш да сам овдашњи монах. Ако си монах – продужи непозната – онда треба да будеш простодушан, искрен и скроман. Знам твоју муку и помоћи ћу ти. Али најпре ми реци куда идеш? Тад јој Свети Атанасије све исприча, а жена саслушавши га приговори: Ти дакле то ниси издржао? Због парчета хлеба напушташ обитељ? Је ли то у духу монаштва? Ко си ти?” – упита је тад Свети Атанасије. Ја сам Она којој си посветио свој манастир, Мајка Господа твога. – одговори жена. Бојим се да поверујем – рече старац – јер и демони узимају светле ликове. Чиме ћеш ми доказати? Видиш ли овај камен? – показа Богородица. Удари по њему жезлом и сазнаћеш ко говори са тобом. Знај да од данас заувек остајем Домостројитељка / Икономиса твоје Лавре. Атанасије удари по камену, а из њега уз шум – потече вода. Светитељ се потом врати у манастир и тамо затече све оставе, до врха пуне свега што је потребно. Вода до данас тече на оном месту где се налазио камен, а у Лаври, по вољи Царице Небеске, нема е(и)конома. Убрзо је у манастиру насликана икона Економиса, која никада није напуштала Свету Гору, без обзира што су многи молили да их удостоји посете, са свих страна света. Њене две копије налазе се у Кијево-печерској лаври и Новоспаском манастиру у Москви. Као датум њеног прослављења узет је 18. јул по новом, односно 5. јул по старом календару, на дан када се иначе прославља Св. Атанасије Атонски, оснивач Велике лавре. Чуда Ова чудотворна икона молитвено помаже приликом материјалног и духовног уређења породичног дома (или монашке обитељи) као и за разрешење проблема везаних за бизнис и трговину. МОЛИТВА О, Пречасна Владичице наша Богородице, Свечасна Мати Игуманијо свих православних монашких обитељи на Светој Гори Атонској и по читавој васељени! Прими наша смирена мољења и принеси их Сведарежљивом Богу нашем, да Својом благодаћу спасе душе наше. Погледај на нас Твојим милосрдним оком и Сама саврши у Господу наше спасење, јер без милости Спаситеља нашег и без Твога Светог заступништва за нас, ми грешни не можемо да савршимо своје спасење, пошто укаљасмо свој живот светским сујетама, а време жетве Христове се неумитно приближава и дан Страшног Суда долази. Ми пак грешни због своје лењости гинемо у бездану греха, баш како рекоше Свети Оци, првоначалници анђелског живота у телу – да ће последњи монаси лењошћу свога живота постати налик људима у свету, што се данас и збива, јер наше монаштво својим животом плови морем светског живота, сред велике буре и непогоде: Свете обитељи остају у праху због наших грехова, јер је то воља Свеправедног Господа нашег Исуса Христа, те стога ми недостојни немамо где главу да склонимо. О, најслађа Мати наша Игуманијо! Сабери у једно нас, расејано стадо Христово, и спаси све православне хришћане, удостоји нас рајског живота, са Анђелима и свима Светима, у Царству Христа Бога нашег, Коме доликује част и слава, са Беспочетним Његовим Оцем и са Пресветим и Благим и Животворним Духом у векове векова. Амин. Тропар глас 4 Заступништво страшно и непостидно, Свеопевана Богородице, Милостива Домостројитељко верних, не презри, Блага, молитве наше, утврди начин живота православних, спаси нашу земљу и заштити све који православно живе у њој, јер си Бога родила, Једина Благословена. https://mitropolija.com/2022/07/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ekonomisa-domostroiteljka/

Ова икона припада иконама Мајке Божје које су се у Русији највише прославиле. У првој половини 18. века при Покровској цркви у селу Ахтирка у Харковској губернији, служио је свештеник, отац Василије Данилов, који се одликовао праведним животом, јаком вером и трудољубљем. У време косидбе, 15. јула 1739. године, отац Василије, желећи да испроба нову косу, отишао је с њом у своју башту која се налазила око храма. Једва што је успео да замахне косом, приметио је у високој трави икону Пресвете Богородице како лежи пред њим и зрачи неком ослепљујућом светлошћу. Коса је испала из руку свештеника. Он је пао на колена и почео да чита познате му молитве Богородици. Затим је са побожношћу подигао икону и понео у свој дом, гдје је стајала три године, побуђујући код домаћих необичан осећај поштовања. Било је примећено, да ако се ко спремао да проведе ноћ у тој соби где је икона, на њега је нападао непознати страх и он је бежао из собе. Без обзира на дубоко осећање побожности код оца Василија, икона се није чувала у потребној чистоћи. Три године након што је пронађена, отац Василије је у сну добио наредбу од Пресвете Владичице да својим рукама ослободи икону од прашине која је нападала на њу, да је омије чистом водом и да је украси. Од страха се пробудио и те ноћи испунио наређење Пресвете Богородице. Исте ноћи видео је он и други, необични сан. Сањао је да иде к реци, да у њу излије воду, која му је преостала након омивања иконе где је срео Богородицу у лику прекрасне девојке, која му рече: „Куда носиш ту воду? Врати се са њом кући и чувај је, она ће болеснике лечити од грознице!“ –а управо је отац Василије имао кћер која је страдала од тога. Пробудивши се, напојио је том водом и она је истог часа оздравила. И други су се исцелили од грознице, који су од те воде пили. Посматрајући икону, свештеник је приметио на дасци оштећења и поручио је једном иконописцу да их поправи. Он је икону понео са собом, спремајући се да за два дана, почне да ради на њој. Међутим, ноћу је од иконе чуо глас: „ Устани, јер је настало време да вратиш икону одакле си је узео. Поправити је ти не можеш.“ Иконописац се молио пред иконом остали део ноћи, а рано ујутру је вратио оцу Василију и испричао му о свему. Због свих ових околности, отац Василије се уверио у чудотворну моћ иконе и одлучио да је приличније да она стоји у храму. Постављена у свети храм, икона се ускоро прославила и новим чудесима. Код иконописца Јована било је наручено да поправи живопис иконе. Његов син је боловао од грознице. Сазнавши за чудесна исцељења, отац је омио икону водом и напојио малишана, који је оздравио. Затим се збило још неколико исцељења. Наређено је затим да се истраже ова чуда и бригадир Лесовицки са пуковским старешином је дао писмено сведочење да многи људи, долазећи из разних места – добијају исцељење од ове иконе. То је било затражено из Петербурга, из Светог синода и императорка Јелисавета Петровна је наредила нову истрагу, која је доказала истинитост свега. Била је наређена и трећа истрага. Иследници, кад дођоше у Ахтирку, позвали су сва лица, која су примила исцељење, да дају исказ под заклетвом. Коначно, 1751. године Свети синод је заповедио да се Ахтирска икона Мајке Божје има поштовати као чудотворна. Прослављење иконе је врло обрадовало царицу. Она је решила да јој у Ахтирки подигне камени храм. Гроф Растрели је израдио план храма. Императорка је својеручно уписала у књигу прилога, суму од 2000 рубаља, у то време огроман прилог; а књига се чува и до данашњих дана. Црква је освећена 1768. године и по својој величини је величанствена. Прослављењу Ахтирске иконе у вишим круговима руског друштва, а такође и одушевљењу царице, много је допринео овај догађај. Године 1748. пролазећи за Петербург, у Ахтирки се задржала болна удова баронеса Вајдел са две малолетне кћери. Бринући се за судбину својих девојчица, којима је претило да остану потпуна сирочад, баронеса се жарко молила пред иконом Богомајке за исцељење. Ноћу је видела у сну Владичицу, која јој је рекла: „ Узалуд молиш за оздрављење. Тебе чека смрт. Пожури да раздаш по црквама и сиротињи цело твоје имање. То ће бити корисно за твоју душу!“ Болесница је указала на своју децу. „ Не брини се о деци, одговорила је Богомајка, ја ћу им бити свагдашња Покровитељка. А ти се припремај за смрт, јер ћеш умрети за три дана и раздели своје имање по црквама и сиромашнима, да би се молили за тебе!“ Болесница је свој сан испричала духовнику и журно почела да дели своје имање. Заиста, за пет дана она је умрла. Вест о томе дошла је до царице Јелисавете Петровне и она је позвала сирочад на Двор, васпитала их и удала за двојицу велможа: једну за грофа Пањина, а другу за грофа Чернишова. Девојке нису никад заборавиле благодатну помоћ која им се излила преко Ахтирске иконе Мајке Божје и давале су до смрти богате прилоге храму, где је икона пребивала. Уочи Свете Тројице икону из Покровског сабора на најсвечанији начин преносе, а то је установљено 1844. године, у обновљени ахтирски Тројицки манастир. Најпознатије копије чудотворне Ахтирске иконе Мајке Божије налазе се и у местима: у Харкову, у храму Светог архангела Михаила; на обали Оскола, у храму села Боровој, где је раније била Горохватска Богородичина пустиња; у селу Межиричи Лебединског округа, у Покровском храму; у селу Рјасном, Ахтирског округа, где је нарочито поштована; у селу Есману Черниговског округа; и у Москви, у величанственом храму са пет престола, која носи име „Николе Јављенога“, на Арбату, где је овој икони посвећен Свети престо. И света обитељ манастира Миљков, у Србији, има част да у својој капели чува једну копију ове чудотворне иконе, која се налази у трону, специјално за њу направљеном. Круна на икони дар је у Христу упокојеног синђела Хаџи Јована Стојковића. А сребрни дарови прилог су поменутог оца Јована за душу његове почивше мајке Јелисавете, као и сребрњаци, који су прилог високопреподобне игуманије мати Доротеје, настојатељице ове свете обитељи. Ова копија чудотворне иконе Мајке Божије Ахтирске се налази у зимској капели, која је посвећена Светом Максиму Исповеднику, у манастиру Миљков код Свилајнца, на молитвено уздизање и помоћ свима који јој са вером приступају. Ахтирска икона Мајке Божије празнује се 15. јула по новом, односно 02.ј ула по старом календару. (када се свештенику Василију, пројавила у високој трави). Чуда Призива се у помоћ за избављење од температуре. Изображење На Ахтирској икони приказано је како се Пресвета Богородица моли пред Господом Исусом Христом, Њеним Сином, распетим на голготи. Иако предсказује страшну смрт Свога Сина, Пресвета Богородица има блажен и миран лик пун љубави. У руској варијанти ове иконе, Света Дјева је приказана у одежди потпуно плаве боје, како се моли пред Својим распетим Сином. У свету постоји десет оваквих икона, а једна од њих се налази у манастиру Миљково, код Свилајнца (Србија), у коме је своје почетне искушеничке дане започео будући старац Тадеј (Витовнички). Молитва О, Преблагословена, Многомилостива Владичице Света! Ево ми грешни, ка светој икони Твојој гледамо, и на њој Те видимо како у жалости и састрадању предстојиш пред распетим за нас Христом Спаситељем. Усрдно Те молимо, као познату за нас пред Сином Твојим молитвеницу. Не остави нас у дан испитивања и жалости, но у искушењу и напастима буди с нама. Огради нас свечесним покровом Твојим, од видљивих и невидљивих непријатеља, и дај нам силу са којом би могли творити, савршену и благу вољу Творца и Владике света, гледајући, Милостива Заступнице наша, са колико различних грехова смо поробљени, јер нисмо само вољно сагрешили него и невољно смо пали у многоразлична прегрешења, тога ради ка Теби моћној Устројитељици хришћанског спасења прибегавамо и умилно вапијемо: Ум наш просвети познањем Божанствених истина, срце наше загреј топлотом хришћанске љубави и тежњама ка спасењу, вољу нашу утврди да будемо нелицемерно испуњени заповестима Господњим. Да Госпођо Премилостива, погледај са висине небеске на уздисање и молитве нас грешних, и исцели болести недужних, умири срца озлобљених, даруј стрпљење страдајућим да буду утврђени у страху Божијем. Укрепи гоњење за правду, сироте и удовице заштити, дај утеху плачућим, измоли опроштај кајућим се, демонску пак буру страсти у грешним душама утишај, и у срца оних који Те поштују усади Христову крепост, и љубав укорени, у духу милосрђа и састрадања утврди. Отпале од вере јеретике и отступнике и уста нечастивих, која хуле на свету Цркву ка познању истине упути. А који проповедају веру православну, сачувај, а онима који су изишли из овог живота, оцима и браћи и сестрама нашим, о Мати Божија, даруј опроштај грехова, и измоли вечно блаженство. Када се и час кончине наше приближи, тада, Владарко, прими душу нашу, и у покоју праведних упокој, где лица Ангела и светих угодника неућутно славе моћ и милост Оца и Сина и Светога Духа, и Твоје матерње за нас посредништво и заступништво, сада и увек и у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2022/07/15/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ahtirska/

Владимирску икону Пресвете Богородице, по општем веровању, насликао је Јеванђелист Лука, на дасци од стола за којим је ручавао Исус Христос са својом Пречистом Мајком и Праведним Јосифом. Сматра се да је насликана још за време земнога живота Богородице и била принесена од благодатног сликара Пресветој Дјеви. Видевши ово изображење, Дјева Марија је поновила пророчке речи: ,, Од сада ће ме звати блаженом сви народи. Благодат Рођеног од мене и mоја нека буде са овом иконом. “ Године 450. за време цара Теодосија млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ, одакле је почетком (7). века превезена у Кијев. Патријарх цариградски Лука Хризоверх, послао ју је великом кнезу Јурију Владимировичу Долгорукову, који jу је поставио у девички манастир у Вишегороду, од старина дарован благочестивој кнегињи Олги. Икона је убрзо постала позната, чинећи велика чуда. Највећа је светиња, Руске Православне Цркве, РПЦ. Три пута током године руска Црква празнује у част Владимирска чудотворне иконе Пресвете Богородице, из благодарности за њену помоћ при избављењу отечества од непријатеља: 3.јуна по новом, односно 21.маја по старом календару; 6. јула по новом, односно 23.јуна по старом календару, 8. септембра по новом, односно 26.августа по старом календару. Данас се Владимирска икона Богоматере налази у Тетрјаковској галерији, у Москви. Чуда Године 1155. велики кнез Јуриј даровао је Вишегород своме сину, кнезу Андреју. Клирици Вишегородског манастира који су по потреби ушли у храм, угледали су икону како лебди у ваздуху у средини цркве. Узели су је и поставили на пређашње место, али ускоро су видели – да икона опет стоји у ваздуху. (кнез Андреј је имао јаку веру и љубав према Пресветој Богородици и на његовим устима је увек било име Христово и Пречисте Његове Матере). Добивши вест да чудотворној икони није угодно место на које је постављена, он се замисли: ,, Да ли јој је угодно пребивати у Суздаљдкој земљи “? Кнез Андреј је већ дуже време размишљао о одласку са југа Русије на север, где би у Ростовскоj области утврдио владавину, независну од Кијева. Он се почео усрдно молити пред иконом. Одслуживши молебан пред иконом, побожно ју је узео уместо свих блага, и без знања оца, ноћу изјахао из Вишегорода. На путу ка Суздаљу, савршавао је пред иконом молебне и видео је од ње многа чуда. По доласку у Владимир на реци Кљазми, кнеза су дочекали житељи с великом радошћу. Када се после тога упутио ка Ростову, недалеко од Владимира, низ ток реке Кљазме, стали су коњи који су возили чудотворну икону, и сви покушаји да их покрену нису успели. Тада су упрегнути нови одморни коњи, али се ни они нису могли померити с места. После усрдне молитве пред иконом, кнез је добио од Богородице заповест – да остави икону у Владимиру. Кнез је одмах започео изградњу храма у овом граду (Владимиру), где ће пребивати чудотворна икона. После две године, 1160. храм је био завршен и предивно украшен. Благочестиви кнез се побринуо и око украшавања свете иконе: обложио је икону и украсио златом, сребром и драгим камењем, и поставио је у нови Успенски храм у Владимиру, од када се она почела називати Владимирском. После тога икона је поново просијала великим чудима. Учествовала је у многим походима руске војске, и с њом су сједињене многе свештене успомене. Године 1164. Владимирску икону је носио Андреј Богољубов у походу против волжских Бугара победивши их заступништвом Богоматере. Пред битку је кнез Андреј укрепио свој дух причешћем Светим Тајнама и молитвом пред чудотворном иконом Богородице: ,,Свако ко у тебе полаже наду неће погинути “, вапио је Њој на молитви. По угледу на кнеза и сва војска се усрдно молила са сузама притичући к Њој и с вером да ће од Ње остварити победу против непријатеља. Њихове молитве су биле услишене и Бугари су били разбијени. Када је после победе кнез принео благодарствено молепствије Богородици, пред њеном Владимирском иконом, од Животворног крста и иконе Богородице засијала је светлост, пустивши сву војску. Успомена на ово чудо, чува се у празновању порекла чесног дрвета Крста Господњег 1. августа, које је установљено године 1164. по жељи кнеза Андреја и по договору са грчким царем Манојлом, који је у исти дан видео светлост од Крста Господњег и чудесно победио Сарацене. По убиству кнеза Андреја Богољубивог, 1173. године, народ је подстакнут безвлашћем и убицама, пљачкао Богољубив и Владимир. Свештеник Николај, који је био у пратњи преминулом кнезу на путу из Вишегорода, видео је у потпуном мраку вход с Владимирском иконом по улицама града, после кога се метеж утишао. После кнеза Андреја, решено би да у Владимир на престо дође племић Јарополка, Мстислав Ростиславич. Првога дана свога кнежевања присвојили су сво сребро и злато Владимирског храма као и села која је храму дао Богољубиви. Чудотворну икону Богородице, Јарополк је дао своме зету, Гљебу Рјазанском, изазвавши гнев житеља Владимира, који су решили да прогнају Ростиславиче; међутим војска Гљеба Рјазанског није хтела ступити у бој са народом, бацили су кнежевске заставе и почели бежати – гоњени гневом Божјим и Светом Богородицом. Тада је Гљеб Рјазански сам вратио у Владимир чудотворну икону Свете Дјеве и рекао : ,, Ја сам крив за све “. У пожару, 13. априла 1185. године изгорео је у Владимиру саборни храм са свим његовим богатством, но Владимирска икона је сачувана неповређена. У време најезде Татара који је предводио Бати, 7. фебруара 1237. године, икона је остала без драгоценог окова но она сама је остала неповређена – по благодати Богородице, неодељеној од њене свете иконе, на потврду благочешћа и на заштиту земље руске. Кнез Димитрије Донски је уз помоћ Богомајке Владимирске извојевао победу над Мамајем 8. септембра 1380. године. Слава града Владимира је расла и ширила се у времену од 242. године докле је боравила у њему чудотворна икона Богородице. Када је у Москви био подигнут храм у славу и част Пресвете Богородице, пренесена је и ова света икона, Владимирска. У Москви као и у Владимиру, чудотворна икона се прославила многим благодатним знамењима на спасење отечества руског. Године 1395. дошао је у пределе Русије страшни војсковођа Истока, Темир Аскан, или Тамерлан. Са својим пуковима се приближио Рјазанским пределима, заузео је град Елец и заробио Елецког кнеза; побио је многе хришћане, и дошао до Дона, спремајући се да удари на Москву. Велики кнез Василије Димитријевич бранилац Москве, са војском је дошао у Коломну и зауставио се на брегу Око, уздајући се више у Бога него у своју снагу. Усрдно се молио Богу и Пресветој Богородици, са војском и народом, за избављење руског отечества. Призивао је у помоћ велике угоднике Божије : Петра, Алексија, Сергија и заповедио је да наступајући пост пред празник Успења Богородице у свим кнежевинама буде прожет усрдним молитвама и подвизима покајања, и да се Владимирска чудотворна икона пренесе у Москву. После Свете Литургије и молебана, полазак свете иконе из Владимира је организовало свештенство Успенског Сабора. На дан Светог Успенија Пресвете Богородице, свештенство је пренело на својим рукама чудотворну икону, а народ jу је са молитвама и умиљењем пратио: ,, Куда Ти одлазиш од нас, Владичице ? Ради чега нас остављаш сироте, одвраћајући од нас лице Своје ” ? После десет дана, свештено путовање са иконом приближило се зидовима Москве. Безброј људи на обе стране пута преклањали су колена и са усрђем и сузама је призивали: ” Мајко Божија ! Спаси земљу руску !” Све свештенство Москве са крсним входом, сва родбина великог кнеза, бојари и грађани, свечано су срели светињу у граду и пратили је до Успенског Сабора. Ускоро су се видели плодови вере и побожног мољења православних. У сами дан и час, када су житељи Москве били код иконе Богоматере, Тамерлан је задремао у свом шатору и видео је пред собом велику гору; са њеног врха ишли су к њему многи светитељи са златним жезлима, а над њима са лучезарним сијањем – Дјеву неописиве величанствености, окружену безбројним мноштвом Анђела, са пламеним мачевима устремљеним на њега. Тамерлан се у ужасу пробуди и сазва своје старешине и затражи од њих да му објасне то виђење. Мудраци су му одговорили, да је у виђењу Дјева, Мајка Бога хришћанскога, заштитница руска. ,, И тако их ми не можемо победити ” рече кан Хагатајски и одмах нареди својим одредима да се повуку, на велико дивљење Руса, а и самих Татара. Православни су радосно клицали Богоматери : ,, Није га наша војска прогнала, нити су га наше војсковође победиле, но моћ Твоја Мати Божија “. У част сећања на велико милосрђе Божије услед мољења Пресвете Богородице, у Москви је подигнут Сретенски мушки манастир на Кучковом пољу, где се чудотворна икона зауставила 1395. године при њеном преношењу из Владимира у Москву. Поново је благодатна помоћ чудотворне иконе Владимирске, била пројављена 1408. године, у борби и у сукобу са ординским царем Едигејем, који је неочекивано дошао до Москве. Тада у Москви није било ни кнеза ни Митрополита. Житељи престонице нису престајали сузним молитвама вапити ка Пресветој Богородици, пред њеном Владимирском иконом. Док се Едигеј припремао да зада коначан ударац Москви, примио је вест о нередима у Одри, и био присиљен да прекине опсаду. Међутим, после 50 година од напада Тамерлана, 1451. године, до Москве је дошао ногајски царевић са војском свога оца. Татари су запалили посаду Москве и радовали се што ће опљачкати много плена и злата. Епископ Јона је у време пожара обавио Крсни вход на зидовима града. Видевши монаха Чудовског манастира Антонија, који је био светог живота, епископ му је рекао: ,, Антоније, приљежно моли Бога за избављење града “. Антоније му је одговорио: ,,Ти си велики Архијереј Божији, и твоје молитве не презире Богородица, наша брза помоћница: Она је већ умолила Сина свога да спасе град “. Московљани су се борили са Татарима све до ноћи, очекујући у току ноћи, ново појачање Татара. Но ујутро под зидинама није било непријатеља. Побегли су од Москве, узевши са собом само лака возила. По казивању летописца ,, Татарима се учинило да чују необичан шум и помислили су да велики кнез иде на њих, са многобројном војском “. Међутим, војска великог кнеза није била многобројна и налазила се далеко од Москве. Тада је Велики кнез показао народу Победитељног Војводу страшних пукова, похитао је у храм и пао пред Владимирску икону, са благодарним сузама славећи Заступницу православних. Православна црква и 23. јун светкује у славу Владимирске иконе, као успомену на избављење Русије, чудесним заступништвом Богоматере од ординског цара Ахмета. Године 1480. за време великог кнеза Јована III Васиљевића, Ахмет, Хан Златних Орди, пошао је са великом војском да опљачка и разори Москву. Он је већ био дошао до реке Угри, коју су Руси називали појасом Богородице, која чува московски посед. Велики кнез, укрепљиван молитвама и саветима светих, припремио се да заштити веру и отечество руско. Обе војске су стајале цео један дан, једна наспрам друге, у очекивању напада. Река Угра их је делила. Посредништвом Богородице, збило се дивно избављење руског отечества. Велики кнез је рекао својој војсци да одступи од Угре, желећи, да Татари приђу. А Татари су разумевши ово као намеру да их Руси намаме у заседу, почели одступати. У почетку су то чинили полако, али их је током ноћи неочекивано обузео такав страх, да су побегли главом без обзира. Избављење од Ахмета било је окончано и свргавање ига татарског које је притискало Русију 200 година. Ни оружје, ни мудрост људска није спасла Русију, но Господ и Његова Пречиста Матер. Из благодарности за ослобођење Русије од тешког и срамног татарског ига, установано је празновање 23. јуна 1480. године, када се у Москви врши Крсни вход у Сретенском манастиру с Владимирском иконом Пресвете Богородице. А 21. маја, Православна Црква светкује и трећи пут Сретење чудотворне иконе ради два догађаја. Први датира из 1514. године када је обновљена Владимирска икона у дому Митрополита Варлаама, због чега је и установљен био Крсни вход из Успенског Сабора у Сретенски манастир 21. маја. Са успоменом на обнову иконе, сједињено је празновање другог историјског догађаја: избављење Русије заступништвом Богоматере. Од 1521. године слави се избављење од Кримских ногајских и казанских Татара, под вођством Ахмета – Гираја, који је продро у московске области, толиком брзином, да је велики кнез Василије Иванович једва успео довести своју војску на обале Оке, да би задржао даље надирање непријатеља. Предавши огњу села од Доњег Новгорода и Вороњежа до реке Москве, непријатељи су узели као плен мноштво житеља, жена и девојака. Младиће су убијали остављајући их незакопане по земљи. Робље су продавали у гомилама као плен, у Казану и Астрахану. Слабе и старе су морили глађу, скрнавили су свете храмове. Према одсјају запаљених ватри стајао је Ахмет Гирај, недалеко од Москве, а наде у помоћ није било ниоткуд. У Москви је владала пометња, и сви су бежали у Кремљ, страдајући у гужви, гушећи се. Само је један блажени, по имену Василије, са сузама молио у придворју Успенског Сабора. Његова дуга молитва је била загушена силним шумом, и њему се учинило да се двери невидљивом силом отварају, и чудотворна икона Богородице излази са свог места, где се од иконе чуо глас: ,, Излазим из града са руским светитељима “. По том се сва Црква испунила пламеном, који је у магновењу ишчезао. Те је ноћи, седећи у својој келији, једна престарела монахиња Вазнесенског манастира, која је била слепа, видела како кроз Спасовска врата излази цео збор светитеља и других светлих мужева у свештеним одеждама, са чудотворном иконом Богородице у средини. Но тек што су изашли на Фроловска врата, срели су их преподобни Сергије Радоњешки и Варлаам Хутински, и павши пред светитељима, питали их куда они иду и коме остављају град. Светитељи су са сузама одговорили: ,, Дуго смо молили Свемилостивог Бога и Пречисту Богородицу за избављење од предстојеће невоље. Господ нам заповеди, не само да идемо из града него и да понесемо чудотворну икону Пречисте Матере, јер су људи презрели страх Божији а о заповестима његовим не брину. Због тога је Бог допустио да дође варварски народ и да их сада казни, да се кроз покајање врате Богу “. Свети подвижници Сергије и Варлаам, почели су умољавати одлазеће светитеље, да својим посредништвом умилостиве праведни суд Божији и ту са њима почну молитвено призивати Господа и Пречисту Његову Матер. Светитељи су осветили град крстообразно. Икона Богородице се вратила у Успенски сабор. Заступништвом Пресвете Богородице Москва је била спасена а са њом и сва Русија. Летописци објављују како су Татари хтели побити московску посаду али су видели око града безброј руске војске и са страхом известили о томе Хана. Хан није поверовао и послао је друге поверљивије људе који видеше дупло више руске војске и рекоше му. И трећи пут посла неке од ближњих да установе истину. Они су са трепетом побегли говорећи: ,, О царе, што касниш ? Бежимо, иде на нас безбројно мноштво војске, и побегоше… “. Успомена на то чудесно избављење врши се у Москви 21. маја док се Крсни ход врши у Сретенском манастиру. У дан избављења Москве заступништвом Богоматере, православна црква вапије пред Њеном Владимирском иконом: ,, Данас се светло украшава славни град Москва као да је сунчане зраке примила, Владичице, чудотворну икону Твоју. Њој пак ми притичемо молећи се Теби кличући овако: О, Пречудесна Владичице Богородице, моли се из Тебе оваплоћеног Христу Богу нашему, да избави град овај и све градове и крајеве хришћанске неповређене од свих непријатељских напада и спасе душе наше као Милосрдан “. Није једино од Татара Богородица избављала православну Русију. Наступила су тешка времена за Русију у којима јој је било суђено трпети такве беде за које она није знала и у временима татарских најезда. Са свих страна су се појавили нови непријатељи: Пољаци, Швеђани и Кримски Татари. Велики кнез Теофил Иванович је схвативши да нема довољно снаге да се упусти у борбу са тако силним непријатељима, обратио Небеској Заступници. Татари су већ били на Воробевим брдима, око Москве. Велики кнез је са свим народом и свештенством вапијао Богородици и поткрепљен молитвом, изашао са војском насупрот непријатељу. Посред војске је постављена икона Пресвете Богородице. Татари су се жестоко борили дан и ноћ али их одједанпут ухватио страх. Невидљива сила је свакоме од њих бранила да подигне мач на Руса и уливала им такав страх, да су у гомилама бежали ка своме логору, и све даље и даље, док нису дошли у своју земљу. На путу су многи погинули од мача и рана и много их је одведено у ропство. Руси су схватили да је победитељна сила долазила од чудотворне иконе Победоносне Војвоткиње, од које су црпели храброст. Наступила су тешка времена. Татари, Пољаци и Швеђани су разорили Русију и отимали од ње незаконито целе области. А на престолу православних царева зацарио се самозванац поклоник папизма, са намером да православни руски народ учини неправославним. Његове слуге које су се понашале као варвари, упали су у храм Успенија и са патријарха Јована почели кидати свештене одежде. Патријарх их скиде са себе и положи пред икону Богородице и рече: ,, Овде пред овом иконом ја сам се удостојо архијерејског чина и 19 г. сам чувао светлост вере. Сада видим невољу Цркве и како обмана и јерес торжествују. Мати Божија, спаси православље !” Истински је устао против самозванца и пред том иконом молио небеску помоћ и заштиту православља. Заступањем Богородице самозванац је свргнут. Извојевана је победа над злом а Русија је поново стављена под заштиту Православља. После догађаја, који се празнују у цркви у част Владимирске иконе Богородице, ова света икона служила је као благослов великим кнезовима у свим важнијим догађајима у животу. Пред њом су, њихови поданици давали заклетву на верност отаџбини. Од давнина све руске монархије примале су свештено крунисање и миропомазање за ратовање пред ликом Владимирске иконе, у Успенском московском сабору. Пре иступања против непријатеља, велики кнезови и цареви молили су се пред њом и гледали на њу, као на Заступницу Русије. При избору свих руских Митрополита и Патријараха, Владимирска икона Богородице служила је као залог и благослов. Имена за избор запечаћена царем, полагана су са панагијама на застор у кивот Владимирске иконе Богородице, да она покаже кога је изволела сама изабрати. После молепствија сам цар или старији од архијереја је ломио печат и објављивао име, изабраног. Многи су се свих ових векова и деценија удостојили видети над Успенским сабором – жену у светозарним одеждама, како се моли и осењије храм. https://mitropolija.com/2022/07/06/cudotvorne-ikone-majke-bozije-vladimirska-2/