Претражи Живе Речи Утехе

NAPETO U KOSOVSKOJ MITROVICI:Marko Đurić u prištinskom pritvoru, večeras sednica Saveta za nacionalnu bezbednost, u toku razgovor Putina i Vučića (VIDEO) NovostiOnline | 26. mart 2018. 17:34 > 18:26 | Komentara: 32 Kako reporter "Novosti" saznaje interventna jedinica kosovske policije privela Marka Đurića, u Mitrovici se oglasile sirene za uzbunu SRODNE VESTI U toku razgovor Vučića i Putina VIDEO: Brutalno hapšenje Đurića i njegovo dovođenje u Prištinu Đurić: Pogrom i progon Srba na KiM rezultat Tadićeve politike Đurić: Stamatović koristi političke teme da prikrije mahinacije Đurić: Za Jankovića Srbi na KiM bili i ostali nepostojeći; Jovanov: Jeremić, Đilas, Tadić uradili sve za odvajanje KiM Interventna jedinica kosovske policije privela Marka Đurića, u Mitrovici se oglasile sirene za uzbunu. Prilikom hapšenja Đurića povređen je Željko Jović, zamenik direktora Kancelarije za KiM. Kako saznajemo 30 pripadnika specijalaca ROSU upalo je pod punom ratnom opremom u Mitrovački dvor i privelo direktora Kakcelarije za KiM. PROČITAJTE I: PREOKRET NA KOSOVU: Đurić i Selaković u Kosovskoj Mitrovici, ROSU jedinice kontrolišu situaciju (VIDEO) Novinarima je bilo zabaranjeno da priđu iako su pokazali legitimacije. Marko Đurić odveden je u pratnji desetak blindiranih vozila u kojima se nalazi oko 200 naoružanih specijalaca. 19:9 - ĐURIĆ DAJE IZJAVU Marko Đurić u 19.00 pred sudijom za prekršaje u Prištini, daje izjavu. 18:47 - ĐURIĆ PRIVEDEN U PROSTORIJE KPS U PRIŠTINI Direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić, koji je danas popodne uhapšen u severnoj Kosovskoj Mitrovici, kososvska policija privela je u sedište te službe u Prištini. Đurić je priveden danas popodne u Kosovskoj Mitrovici gde je zajedno sa Nikolom Selakovićem učestvovao u razvgoru u okviru unutrasnsjeg dijaloga o KiM. Ranije je iz Prištine bilo saopšteno da im je zabranjen ulazak na teritoriju Kosova i Metohije, zbog izjava kojima unose nestabilnost u stiuaciju na severu pokrajine. 18:42 - VUČIĆ RAZGOVARA SA PUTINOM Zbog situacije na Kosovu u toku je telefonski razgovor predesednika Srbije i Rusije Aleksandra Vučića i Vladimira Putina. 18:37 - SELAKOVIĆ U KOSOVSKOJ MITROVICI: UVEK ĆEMO DOLAZITI KOD VAS Generalni sekretar predsedništva Srbije Nikola Selaković je danas na okruglom stolu u Kosovskoj Mitrovici, pre nego što je uhapšen direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić, izjavio da se neće odustati od traženja pravog rešenja koje Srbe i Srbiju ne ponižava. "Bas onako kao što mi danas nismo odustali uprkos svim pretnjama, zabranama, kordonima, kontrolama, baš onako kao što nisu uspeli da nas zaustve da dođemo ovde i da vas čujemo, tako nećemo odustati ni od naše borbe za traženjem pravog, iskonskog rešenja koje Srbe i Srbiju ne ponižava i koje vodi računa o našim državnim i nacionalnim interesima", istakao je Selaković. On je rekao da je ideja predsednika Srbije Aleksandra Vučića o pokretanju unutrašnjeg dijaloga o KiM vratila KiM u žižu srpske životne, ne samo političke stvarnosti. "Zato smo danas ovde sa vama i zato ćemo i uvek dolaziti kod vas. Ne verujemo da će postojati nešto što će u tome uspeti da nas spreči jer je bratska krv, bratska ljubav nešto što ne zna za granicu - to je nešto što nas je vezivalo, što nas vezuje i što će nas vezivati", istakao je Selaković. On je rekao da je prošlo skoro dve decenije kako je Srbiju napala "najveća vojna mašinerija na svetu sa ciljem da se otme ono što je našoj zemlji najsvetije". "Iz tog perioda od blizu 20 godina nadam se da smo naučili, videli i shvatili mnogo i da ćemo mnogo više da se oslanjamo na svoj razum i pamet, da znamo šta je naše, šta imamo i šta na damo, kao i da shvatimo da je život svakog našeg deteta, čoveka, žene, majke na KiM i ostatku Srbije za nas svetinja", podvukao je Selaković. Pripadnici interventne jedinice Kosovske policije priveli su danas popodne, nešto posle 17.30 sati, direktora Kancelarije za KiM Marka Ðurića. Ðurić je uhapšen u sali Mitrovačkog dvora, gde je upravo bio počeo razgovor u okviru unutrašnjeg dijaloga o KiM. 18:32 - OČEKUJE SE RAZGOVOR VUČIĆA I PUTINA Predsednici Rusije i Srbije Vladimir Putin i Aleksandar Vučić razgovaraće telefonom povodom situacije na KiM. 18:31 - BLOKADA PUTA Večeras je blokiran put između Prištine i Kosovske Mitrovice, prenosi Pink. A naalbanskim portalima osvanula je fotografija uhapšenog Marka Đurića u oklopnom vozilu, tokom njegovog prebacivanja u Prištinu. View image on Twitter 18:24 - U MITROVICI IZUZETNO NAPETO POSLE HAPŠENjA ĐURIĆA U Kosovskoj Mitrovici je izuzetno napeto posle hapšenja Marka Đurića, javlja Tanjugov izveštač sa lica mesta. Đurića je uhapsila interventna jedinica Kosovske policije, koja je prethodno šok bombama primorala Srbe koji su im onemogućili pristup sali u kojoj je bio Đurić da se uklone. U Mitrovici od hapšenja, nešto posle 17.30, i dalje se čuju sirene za uzbunu. Foto: TV Pink 18:19 - ĐURIĆ NA PUTU ZA PRIŠTINU Direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić priveden je danas i trenutno se nalazi na putu za Prištinu. 18:18 - SELAKOVIĆ U ZGRADI OPŠTINE Nikola Selaković, koji je došao zajedno sa Đurićem, nije uhapšen i trenutno se nalazi u zgradi opštine severne Mitrovice, u kojoj se okupljaju i srpski političari. Kako su građani Mitrovice pokušali da spreče ulaz u zgradu, kosovska policija bacila je šok bombe. Nakon toga su ušli i odveli Đurića. U Mitrovici su se oglasile sirene za uzbunu. Škole su raspuštene, odnosno đaci Kosovske Mitrovice poslati su kućama, a u gradu je izuzetno napeto. 18:03 - PRIVEDEN MARKO ĐURIĆ Interventna jedinica kosovske policije privela Marka Đurića, u Mitrovici se oglasile sirene za uzbunu, saznaju "Novosti". Prilikom hapšenja Đurića povređen je Željko Jović, zamenik direktora Kancelarije za KiM. Kako saznajemo 30 pripadnika specijalaca ROSU upalo je pod punom ratnom opremom u Mitrovački dvor i privelo direktora Kakcelarije za KiM. Foto: RTS Prema prvim informacijama, prethodno su se specijalci sukobili sa oko trideset građana koji su se okupili ispred Mitrovačkog dvora, i tom prilikom bacili suzavac. Pripadnici ROSU reagovali su sa metkom u cevi uperenim prema građanima. Prethodno je počeo dijalog o KiM, tako da je ovo privođenje bilo potpuno neočekivano, i došlo je do potpuno neprimerene upotrebe sile prema srpskom narodu u pokrajini. 17:59 - VEČERAS SEDNICA SAVETA ZA NACIONALNU BEZBEDNOST Sednica Saveta za nacionalnu bezbednost zakazana večeras za 19:30 sati. 17:42 - ĐURIĆ I SELAKOVIĆ: BEZ DIJALOGA NEMA REŠENjA ZA KiM Direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić rekao je da su on i Selaković došli u Kosovsku Mitrovicu da sa Srbima sa KiM razgovraju o bućnosti južne pokrajine i poručio da bez njih nema rešenja za KiM. - Došli smo kao što smo obećali i dogovorili pre nekoliko dana. Došli smo da vam prenesemo poruku da KiM i sever KiM nikada neće biti deo samoproglašenog Kosova ili velike Albanije - rekao je Đurić. On je istakao da je politika Srbije postizanje kompromisa koji će značiti da Srbija na KiM "treba da dobije nešto". Selaković je izjavio da su došli da čuju glas naroda, da su dosad čuli različite predloge i viđenja i pokazali da je ideja Aleksandra Vučića o pokretanju dijaloga vratila Kosovo i Metohiju u žižu političke stvarnosti. - Zato smo ovde i ništa nije mogla da nas spreči da dođemo - rekao je Selaković. Gradonačelnik Kosovske Mitrovice Goran Rakić zahvalio je Đuriću i Selakoviću što su tu i Vučiću koji je započeo dijalog. - Prvi put na čelu Srbije je čovek koji želi da rešava probleme, a ne da ih gura pod tepih - kaže Rakić. On ističe da je Srbija svesna da albanska strana neće podržati formiranje ZSO i da je sloboda neprestano ugrožavana. - Decenijama nam govore da se naviknemo na nekakvu realnost, a ja kažem da stvaramo svoju realnost - ističe Rakić, dodajući da upućuje predlog da se krene u samostalno formiranje ZSO, po meri Srbije, a ne po meri Prištine i čekajući da se drugi smiluju. On ističe da dalje moramo sami i da svesni toga ne smemo dozvoliti drugima da naprave razdor. - Prištini poručujemo da ne pretite nasiljom, jer mi odavde ne idemo. Ostajemo, jedinstveni i sa željom da gradimo da srpska pokoljenja - rekao je Rakić.

Вероучитељ Марко Коларски пренео нам је утиске са васкршње прославе у православном храму у Токију, у коме је за време највећег хришћанског празника боравио. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе. View full Странице

Атеизам дефинитивно представља један од највећих изазова данас, не само за хришћане, већ и за друге религије и њихове вернике. Проблем постаје још сложенији оног тренутка када схватимо да се ради о изузетно комплексној појави, за чије адекватно расветљавање би били потребни безмало томови књига. Сложеност поменутог феномена постаје очигледна већ при покушају дефинисања самог појма атеизам. На прву лопту помишљамо на људе који не верују у Бога, или, нешто прецизније, сматрају да Бог не постоји. Теолози додуше баратају разуђенијом терминологијом па разликују атеисте (људе који мисле да Бог не постоји), агностике (људе који верују да не можемо знати да ли Бог постоји), чак и антитеисте (људе који су, поред изостанка личне вере, агресивни борци против религије). Просечан пак човек кога бисмо могли сврстати у неку од поменутих категорија – веома често није свестан суптилних терминолошких дистинкција и себе сматра управо атеистом, или просто – нерелигиозним. Слично је и са „обичним“ верницима који такође припаднике три поменуте категорије најчешће сврставају под општи појам „атеисти“. Проблем се додатно компликује када сагледамо историју употребе појма атеизам. Иако се ради о прилично старом појму, начин на који се он употребљавао није био истоветан не само поменутој широј пракси која данас постоји у народу, него ни ономе што се сада сматра прецизном употребом. Један пример из ране историје Цркве то врло јасно приказује: Св. Поликарп, епископ смирнски, изведен је средином другог века на суђење, оптужен да је хришћанин. Како је већ био стар човек, судије су се сажалиле и биле спремне да га поштеде само ако призна божанство цара и узвикне „доле атеисти!“. Макар овај други захтев на први поглед не делује нимало проблематично за хришћанског епископа. Проблем је, међутим, био у томе што су судије пред којима је Поликарп стајао под атеистима подразумевале управо хришћане! Поликарп, међутим, искористивши мудру досетку, заиста није имао проблем да овај захтев изврши: окренуо се према присутној разулареној маси, која се окупила да прати гладијаторске борбе и јавна погубљења, и њима (=римским многобошцима) у лице узвикнуо: Доле атеисти! Поменути пример јасно показује да је разумевање појма атеизам заправо било питање перспективе, односно да се под њиме није подразумевало одсуство сваке вере у Бога, већ пре – одбацивање конкретне, неодговарајуће слике Бога (зарад неке друге, исправне). Атеизам као појава генералног одбацивања Бога (за ову прилику морамо додуше оставити по страни сасвим легитимно питање да ли такво апсолутно одбацивање Бога заправо постоји), дакле не зарад неке друге, боље идеје о њему, релативно је нова појава и истраживачи је већином везују за период око Француске револуције. О савременом атеизму могло би се, и морало, говорити из много различитих углова. Могли бисмо тако расправљати о атеизму као последици разочараности трагичним историјским збивањима („чему вера/теологија/Бог након Аушвица?“), или последици огромног технолошког развоја који чини да нам је све доступно на један „клик“, што онда има као резултат то да човек све мање промишља стварност, све мање се „чуди“ пред њом, а знамо да аутентично философско/теолошко чуђење пред тајном Бића („откуд уопште нешто, а не ништа?“) представља изворни подстицај за бављење философијом, па и теологијом. Могли бисмо расправљати и о недостатку самопоуздања савременог човека који, захваљујући огромном напретку природних наука, још боље и јасније него ранији људи зна да не постоји Бог који би био само једно од бића унутар овога света. Ако таквог Бога нема, ако Бог није само биће на врху пирамиде овосветских бића, већ трансцендентан и апсолутни Други у односу на нас – одакле онда човеку смелост да и помисли да би такво једно биће он могао спознати, чак и када би оно постојало? Сва ова важна и релевантна питања овом приликом ипак ћемо оставити по страни, а у овом есеју покушати да се позабавимо једним другим питањем: одговорношћу хришћана за настанак атеизма. Исувише често, наиме, приступ хришћана проблему атеизма своди се на ламентирање над „светом који у злу лежи“, који је временом све гори и, из чисте злобе, не жели да прихвати божанску истину и светлост које Црква изобилно излива у њега. Много ређе се, чини ми се, поставља самокритично питање које је, по мом мишљењу, далеко више у духу самог хришћанства. Не дакле: „како и зашто су све други криви што постоји атеизам?“, већ: „да ли смо и шта ми као хришћани томе допринели? Где можда нисмо били довољно верни Христовом јеванђељу, што је људе онемогућило да адекватно спознају ког и каквог то Бога ми проповедамо?“ Размишљајући управо у овом правцу, еминентни савремени хришћански теолог Ханс Кинг разликује три плана на којима су сами хришћани допринели развоју атеизма (хуманистички, политички и научни) при чему се они међусобно не искључују. Другим речима, човек се у хришћанство не мора разочарати на само једном плану. Иако су примери уз помоћ којих Кинг образлаже своју идеју везани за контекст живота Блеза Паскала и Римокатоличку цркву, поменуту поделу сматрам корисном, те ћу је искористити да, надовезујући се на Кингова размишљања, илуструјем појаве које су, верујем, општеприсутне, користећи се притом примерима који излазе изван поменутих оквира и релевантнији су за наш контекст: 1. Хуманистички атеизам се јавља онда када у својој проповеди ставимо претерани нагласак на „подвиг“ и „духовност“ и тиме их, заправо, суштински извитоперимо. Аскеза је добра, штавише неопходна и кључна у животу сваког хришћанина, о томе наравно нема спора. Њоме се учимо љубави и савладавамо сопствени егоизам. Међутим, уколико у промовисању подвижништва претерамо са извесним спољашњим, несуштинским елементима, и читаву ову велику и важну тему сведемо на питања попут нпр. у ово време поста актуелног „да ли једеш на води (или – не дај Боже! – у твом јелу има и нека кап уља)?“, онда заправо потпуно промашујемо њен смисао. Величање значаја „духа“, као нечег узвишеног и доброг, никада не сме ићи на рачун ниподаштавања „тела“, као нечег по себи лошег. Овакав дуализам одбацили су још рани Оци Цркве, одбијајући да са платонистима говоре о добром духу и телу као његовој тамници, верујући да је и тело од Бога створено као добро. Свакако, наше тело јесте „пало“ и изискује труд на пољу борбе са страстима, али упорно инсистирање искључиво на палости, слабости, греху, злу у свету, најчешће представља стављање претешког бремена на плећа народа. Све ово, не заваравајмо се, и те како постоји и у нашој средини, како изван канонских граница Цркве у разним зилотским покретима, тако и унутар ових граница, по правилу код самозваних „духовника“ који неретко системом додељивања или, још чешће, ускраћивања тзв. „благословâ“ теже да контролишу живот људи до најмањих ситница. Као да неретко заборављамо да је, упркос свим реалним проблемима и злу које у свету постоји, Бог кога исповедамо Бог живота, Бог победе над смрћу, а самим тим – Бог радости, а не вечне потиштености. Запитамо ли се понекад, сведочимо ли људима поред нас довољно очигледно овог Бога радости? И да ли ће они пожелети да „дођу и виде“ о чему им ми хришћани проповедамо, ако нас увек виде покуњене, намргођене, уплашене, у црнини? Није ли и сам Христос, мада је боље од свих нас знао колико и каквог зла има у свету, те како ће окончати овоземаљски живот, одбијао овај „мрачњачки“ приступ животу и зато од сличних „побожњака“ онога времена био називан изјелицом и пијаницом, који по кафанама једе са грешницима? Претераним, дакле, инсистирањем на подвигу, тј. извитоперењем идеје о њему, личимо пре на неке екстремне секте које су се одликовале чак и физичким самобичевањем, него на самога Христа. На тај начин најчешће постижемо да се идеја хришћанског живота у најбољем случају учини људима претерано узвишеном, а самим тим и недостижном за њих („добро је хришћанство, али ја нисам довољно добар да то могу да изнесем“), али врло често доводимо и до тога да се идеја хришћанства учини недовољно добром, да се човек запита „морам ли мрзети себе и свет и живот, да бих волео Бога?“, те да стога од хришћанства одустане. 2. Политички атеизам настаје онда када Црква пропусти да адекватно делује у друштвеној сфери. Ово се најчешће дешава на два плана: први се тиче тога да Црква пропушта могућност да на ширем плану, као институција, покушава да се избори са социјалним проблемима са којима се на свакодневном плану људи сусрећу. Узмимо за пример глад и сиромаштво. Свакако да ће се на појединачном плану решење често пронаћи, тј. да ће гладни појединац понекад закуцати на врата храма и ту сусрести неког доброг свештеника који ће бити спреман да му помогне и нахрани га. Али, оваква појединачна дела милосрђа, иако добра и важна, нису довољна, и од Цркве се очекује да покуша да на ширем плану допринесе системском решењу проблема, што је она, кроз историју, често пропуштала да чини, а то ју је, у очима многих, чинило лажном, тј. неаутентичном следбеницом поруке о љубави према ближњем, која се налазила у самој сржи Христове проповеди. Пример позитивног деловања у овом правцу је нпр. постојање јавних кухиња, где се потребити могу свакодневно бесплатно хранити на рачун Цркве. Стиче се, међутим, утисак да би оваквих кухиња, али и других сличних установа, могло и морало бити још више. Други проблематични аспект јавног деловања Цркве је њена афирмација власти и претерано везивање за њу. Уколико је власт у некој држави лоша, народ под њом тешко живи и доживљава је као непријатеља, а Црква се (без икакве суштинске потребе, тј. због одвећ људских разлога и овоземаљских интереса) стави на страну те власти, онда ће народ следећи просту логику „пријатељ мог непријатеља је такође мој непријатељ“ често бити приморан да се окрене против Цркве, а тиме, по аутоматизму, најчешће и против Бога. Можда је најрадикалнији пример овог типа била подршка великог дела Немачке евангеличке цркве Адолфу Хитлеру, што је за последицу имало то да су и многи теолози и свештеници осетили потребу да се од такве заједнице дистанцирају и оснују паралелну „Исповедну цркву“. Феномен подршке политичарима на власти од стране црквених поглавара присутан је и те како и данас, и у већински православним срединама, упркос приличном незадовољству овим политичарима које неретко постоји у народу. Морали бисмо бити свесни опасности и, што је још важније, неаутентичности, са хришћанске тачке гледишта, оваквог начина делања (јер, наравно, није лоше излагати се опасности ради одбране аутентичних хришћанских вредности) и трудити се да га максимално избегавамо. У сфери политичких искушења која могу водити одрицању од Бога можемо споменути и још увек врло болни и акутни (иако осуђен) проблем православних – етнофилетизам. Ова тема је врло комплексна и о њој је већ много писано, те је овде можемо само овлаш дотаћи и напоменути да се стиче утисак да људи често одлучују да одбаце веру јер им се чини да је она нужно повезана са афирмацијом једне по правилу искривљене и идеологизоване слике одређеног народа, која се у проповеди Цркве често намеће и као доминантна. 3. Научни атеизам, у крајњој линији, настаје у случајевима када Црква (погрешно) инсистира на подвојености и супротстављености вере и разума, када јој се чини да нека од сазнања до којих човек долази својим разумом/научним истраживањем морају бити одбачена као неусагласива са вером. Најчувенији пример овог типа, којим је заправо и отпочео расцеп између Цркве и науке (које дотад нису биле у сукобу), тиче се оштрог револта Римокатоличке црква према открићима научника попут Кеплера, Коперника и Галилеја, који је, због политичке моћи коју је у том периоду поседовала Римокатоличка црква, неретко резултовао и физичким страдањем људи од науке. Касније се наравно испоставило да је читав сукоб био непотребан, те да су тадашњи теолози наивно веровали да бране хришћанску веру, држећи се постулата дотад владајуће аристотеловске физике, од које, као што је данас врло јасно, темељи хришћанске вере ама баш никако не зависе. Иако су и хуманистички и политички разлози за атеизам и данас актуелни, чини ми се да је овај „научни“ аспект у нашој средини можда и најопаснији. Ово првенствено због тога што смо пречесто склони да га олако отпишемо тврдећи да „нисмо ми никад имали проблем с науком и спаљивали научнике на ломачи, већ су то радили католици“. Насупрот оваквом олаком одбацивању опасности, чини ми се да су сви суштински елементи онога што би могло да доведе до атеизма који подводимо под „научни“ и данас и те како присутни у нашој средини, чак и више него код католика, који су се, руковођени и горким искуствима из прошлости, потрудили да многе грешке исправе. Пре свега, присутан је, нарочито у горе спомињаним „духовничким“ круговима својеврстан презир учености и њено одбацивање као „неправославне“. Колико је овај приступ био присутан кроз историју Цркве, као и колико је суштински погрешан, најбоље нам сведоче речи које је над гробом Св. Василија Великог изговорио Св. Григорије Богослов: „Сматрам да свако ко поседује ум мора признати да је за нас највеће благо ученост, и то не само ова наша најплеменитија … него и ученост световна, које се многи међу хришћанима, због лошег разумевања, гнушају као злехуде, опасне и од Бога удаљавајуће. Но ми нећемо окретати творевину против Творца. Не треба понижавати ученост како то неки чине, напротив, треба рећи да су глупи и незналице сви они који држећи се таквог мишљења желе да и сви остали буду налик на њих, како би у општем мраку сакрили своје сопствене недостатке и избегли разобличавање свога незнања.“ Иза борбе против учености крије се, дакле, најчешће страх и манипулација оних који би да нас од учености одвоје. Још једно врло опасно искушење у које можемо упасти јесте то да као хришћани не одбацујемо категорички ученост и науку као такву, него чак и ступамо у дијалог са њом, али тај „дијалог“ више доживљавамо као монолог у коме неодговорно и одвећ олако допуштамо себи да изричемо судове о стварима које не знамо. О опасности оваквог приступа веома лепо говори Св. Августин: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима и другим елементима овога света, о кретању и орбитама звезда, и чак о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца … Срамотна је и опасна ствар да неверник чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама, и треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде срамота то што је та особа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши Свети Оци мислили то што та особа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у области коју они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади у вечни живот, и Царству Божијем, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума? Несмотрени и неупућени тумачи Светог Писма уваљују у неизрециве проблеме и тугу своју мудрију браћу онда када су ухваћени у неком од својих погрешних мишљења и када им задатак поставе они који нису омеђени ауторитетом наших светих књига. Јер тада, како би одбранили своје крајње неразборите и очигледно нетачне тврдње, они ће покушати да се за доказ позову на Свето Писмо, и чак да по сећању наводе многе пасусе за које сматрају да подржавају њихов став, иако не разумеју ни оно што кажу ни оно што доказују и бране.“ Упркос дужини, чинило ми се и те како важним и корисним да због његове актуалности наведем овај цитат, јер се најдиректније тиче искушења у које и данас пречесто упадамо. Запазимо да цитат почиње речима „Често и неверник зна нешто…“, одакле бисмо, као и из остатка навода додуше, могли извући закључак да је хришћански теолог дужан да поседује адекватно знање о свим релевантним „световним“ питањима. У том аспекту, чини се да се ситуација драстично изменила. Корпус научних знања данас је толико обиман да се заиста не може очекивати од ма како генијалног, вредног и образованог теолога да их темељно поседује (мада је наравно добродошло ако се труди да буде колико је могуће информисан). Међутим, тим пре он данас још мање има право на олаке закључке и то да суди о научним теоријама не поседујући о њима адекватно образовање и заснивајући своје ставове наводно на Светом Писму. Поступајући тако, ми практично људе образоване у науци стављамо у нужну (али непотребну!) дилему да морају бирати између Цркве и вере са једне стране и научних истина са друге стране. Оваква особа највероватније ће одбацити веру, јер тешко да ће при здравој памети моћи да се одрекне знања које је годинама мукотрпно стицала и за њега проналазила ваљане аргументе, или ће евентуално покушати да живи у неком схизофреном стању у коме рецимо теорија еволуције (да се опоменемо само најскорије дебате и горког искуства овог типа на нашим просторима) представља парадигму коју генерално прихватамо, у којој се на свакодневном нивоу мисаоно крећемо, али коју смо дужни да суспендујемо у тренутку када уђемо у храм, или можда на час веронауке, где бисмо онда били приморани да мислимо у неким сасвим другим категоријама. Наравно, када би наука дошла на позиције које су заиста неусагласиве са елементарним поставкама вере – хришћанин би био приморан да се определи, али истовремено тужна и радосна чињеница је то да се наука још увек не налази на том нивоу, те да је велико питање и може ли се замислити неко конкретно (природно)научно откриће које би нужно негирало хришћанску веру. Ову чињеницу називам и тужном због тога што указује на бесмисленост и непотребност сукоба у које неретко својевољно улазимо и дилема пред које стављамо (потенцијалне) вернике, доводећи се тако у опасност да сами будемо одговорни за њихово (беспотребно) одустајање од вере. Црква и теологија морају се одрећи претензије да буду врховни судија по свим могућим питањима, те бити спремне да уђу у искрени дијалог у коме ће умети да слушају и уче од других. * * * Да резимирамо, намера у овом есеју била ми је да се самокритички позабавим једним од интересантних аспеката проблема атеизма – одговорношћу хришћана за његов настанак. Не желим да тврдим да би без наших грешака сви људи били хришћани. Бог је човеку даровао слободу, а она подразумева могућност да се каже „не“. Уосталом, први човек управо је одбио самога Бога, а не неке његове несавршене посреднике. Дакле, потпуно сам сигуран да би и на нашу много бољу мисију понеко одговорио одрично. Верујем и да има и таквих који се против вере боре „из чисте злобе“. Једино што не верујем је да нам је корисно да на себе преузмемо улогу жртве и вечно ламентирамо над том чињеницом. Чини ми се да је много корисније да се критички загледамо у себе и сопствену прошлост, како бисмо сагледали има ли онога што бисмо могли да исправимо и адекватније сведочимо Бога у кога верујемо. И тада ће хришћани остати „мало стадо“, али ћемо се макар потрудити да га додатно не умањимо сопственим грешкама. У том смислу, ако атеизму приступимо како бисмо уочили сопствене промашаје, а опет не да бисмо над њима очајавали, већ се „преумили“, из њих учили и надаље их не понављали, онда ни атеизам и атеисте не морамо посматрати као смртне непријатеље, већ, заједно са чувеним православним теологом ХХ века Оливијеом Клеманом, можемо слободно говорити о „прочишћењу атеизмом“. Извор: Теологија.нет View full Странице

Купол бесплодия. Размышления о «небе» собора Св. Саввы в Белграде http://artos.org/articles/kupol-besplodiya-belgrad/

Дана 29. јануара 2018. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Београду парох трпињски јереј Марко Шукунда је одбранио докторску дисертацију из области Опште историје Цркве и стекао звање доктора теолошких наука. Пре него што је рад прошао све седнице које процедура налаже, као и јавни увид, на седници Наставно-научног већа Православног богословског факултета Универзитета у Београду одржаној 12. септембра 2017. године изабрани су чланови Стручне комисије за преглед и оцену докторске дисертације под насловом Верска политика Римског царства од 311-380. године, и то др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду; др Радивој Радић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београди; и др Владислав Пузовић, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Отац Марко је рођен 2. септембра 1988. године у Вуковару од оца Љубана и мајке Драгице. Основну школу завршио је у Борову 2003. године, а Богословију Светог Јована Златоустог у Крагујевцу са одличним успехом окончао је 2007. године, после чега је на Православном богословском факултету Унивезитета у Београду дипломирао 2011. године. На истом факултету завршио је мастер студије са просечном оценом 10,00 одбранивши мастер рад Однос Цркве и државе у време цара Константина Великог под менторством професора Радомира Поповића. Наредне, 2012. године уписује докторске студије на истом факултету и наставља изучавање положаја хришћанске цркве у Римском царству током 4. века. Добитник је повеље Универзитета у Београду као најбољи студент генерације на мастер студијама академске 2011-2012. године, као и годишње награде фонда ,,Потпоручник Борко Никитовић,, као најбољи студент Православног богословског факултета 2013. године. Члан је Међународног центра за православне студије у Нишу. Главни је уредник радио-емисије Откривена икона Епархије Осечко-пољске и барањске. Учествовао је на 23. међународном конгресу византијских студија у Београду 2016. године, међународном симпосиону у Новом Саду под називом Контексти 2015. године, међународном скупу у Нишу Византија и Православље 2015. године. Узео је учешће на годишњим симпосионима Српска теологија данас од 2013-2016. године. Своје научне радове објављивао је у часописима Богословље, Црквене студије, Каленић и Преображење. Свештеник је у Трпињи и вероучитељ у Гимназији и Економској школи у Вуковару. Ожењен је Милицом са којом има сина Луку и ћерку Сару. Предмет истраживања докторске дисертације јесте верска политика римских царева од тренутка стицања слободе хришћанске вере, односно почев од едикта цара Галерија 311. године па све до времена владавине цара Теодосија I Великог и његовог познатог закона 380. године којим Хришћанство постаје званична вера у Римском царству. Верска политика римских царева у овом раду се пажљиво прати кроз законодавну делатност током, скоро целог 4. века у трајању од око 70 година. Законодавство римских императора је евидентирано у познатом правном кодексу цара Теодосија II Млађег, под називом Codex Theodosianus, који је и примарни историјски извор за ово истраживање. Циљеви истраживања су тројаки: први је да се детаљно проуче царске конституције које се тичу Цркве, а које су донешене у том периоду, тако да се посебна пажња посвећује времену настанка световних закона, јер су доношени у дужем временском периоду (69 година) и под различитим историјским околностима; други је анализа стања у Цркви које је настало у периоду од 311-380. године и осврт на феномен рецепције црквене јерархије новонасталог стања, у времену световне заштите. За анализу стања у Цркви овог периода важно је нагласити три чињенице: 1) спремност Цркве да се обрати цару за решавање унутар црквених проблема; 2) улога цара у животу Цркве и верска политика немешања у црквене проблеме; 3) активна верска политика цара и његова умешаност у црквене проблеме; трећи циљ истраживања јесте да се проуче световни закони који се тичу религије уопште, кроз које може бити праћена верска политика римских царева и у односу на друге религије, а који су донешени у периоду од 311-380. године. Закони о религијским питањима анализирани су на основу извора у Теодосијевом кодексу и они се углавном тичу јеретика, Јевреја и пагана, али у оквиру истог циља посебно се ставља акценат на степен хришћанске мотивације у законима царева у вези са другим религијама и одговора на питање, да ли је цареве у доношењу закона уопште водила хришћанска вера или само прагматична политика. Извор: Епархија осечко-пољска и барањска View full Странице

Све­тил­ник и хра­бри по­бор­ник Цр­кве Хри­сто­ве. Ро­дио се у Ца­ри­гра­ду 1391. го­ди­не од ро­ди­те­ља пле­ме­ни­тог ро­да. Из­у­чио је фи­ло­соф­ске и те­о­ло­шке на­у­ке, пр­во код свог оца Ге­ор­ги­ја, ђа­ко­на, а по­сле код дру­гих слав­них учи­те­ља тог до­ба. Ка­да је имао 25 го­ди­на, раз­дао је све сво­је има­ње и оти­шао на под­ви­жнич­ки жи­вот на острв­це Ан­ти­го­на у Мра­мор­ном мо­ру. Као ми­тро­по­лит Ефе­ски, уче­ство­вао је на Са­бо­ру у Фе­ра­ри, ко­ји је на­ста­вљен у Фло­рен­ти­ни, где се, чи­стим и хра­брим ис­по­ве­да­њем пра­во­слав­не ве­ре, на­о­ру­жан од­лу­ка­ма ва­се­љен­ских са­бо­ра и на­сле­ђем све­тих ота­ца, об­ра­чу­нао са ла­тин­ском је­ре­си, и та­ко се од­у­про и ца­ру Јо­ва­ну VIII Па­ле­о­ло­гу и Па­пи Ев­ге­ни­ју у скло­па­њу уни­је са Ри­мом. Упо­ко­јио се 1444. го­ди­не. Као ми­тро­по­лит Ефе­ски, уче­ство­вао је на Са­бо­ру у Фе­ра­ри, ко­ји је на­ста­вљен у Фло­рен­ти­ни, где се, чи­стим и хра­брим ис­по­ве­да­њем пра­во­слав­не ве­ре, на­о­ру­жан од­лу­ка­ма ва­се­љен­ских са­бо­ра и на­сле­ђем све­тих ота­ца, об­ра­чу­нао са ла­тин­ском је­ре­си, и та­ко се од­у­про и ца­ру Јо­ва­ну VIII Па­ле­о­ло­гу и Па­пи Ев­ге­ни­ју у скло­па­њу уни­је са Ри­мом. Упо­ко­јио се 1444. го­ди­не. http://www.spc.rs/sr/sveti_marko_efeski View full Странице

Преносимо лични став докторанда теологије г. Марка Делића о збивањима у Епархији франкфуртској и све Немачке. Као личан, овај став је под ризиком да буде оптужен као једностран. Заиста има у њему и неких нервозних тонова, који можда могу да се оправдају, дуго нерешеним питањима у овој, тако важној епархији наше Цркве. Толико вишегодишње (скоро деценијско) лоше стање заиста узнемирава. Молимо се Господу да умудри и наше пастире и њихово стадо у Немачкој, а свештеноначалију наше Цркве да снаге да нађе права решења. А.Ж. 20суботајан 2018 Posted by Стање ствари in Разномислије “ Објављујемо реаговање тибингеншког докторанда теологије и потпредседника Црквене општине у Штутгарту, Марка Делића, поводом скорашњих дешавања у Епархији франкфуртској и све Немачке. Текст је писан за недељник српске дијаспоре, „Вести“, али је уређивачки колегијум тог листа одбио да га објави Епископ Андреј (Ћилерџић) Када данас упитате просечно обавештеног интелектуалца, па, богме, и теолога, да ли је у Византији поред официјелне црквене књижевности постојала још нека форма литерарног изражавања, мало је оних који би знали да је на политичко-црквеним маргинама цветала еротска као и хумористичко-сатирична књижевност. Управо једна згода из ове друге литерарне врсте долазила ми је на ум при ишчитавању приговора што су се, поводом управе епископа Андреја и његових сарадника дијацезом Српске Православне Цркве у Немачкој, на страницама дневног листа „Вести“ појављивали. Листа, не треба то посебно наглашавати, врло приземне новинарске културе. Наиме, у једној сатири из XII века појављује се, на оном свету, митски лекар, Асклепије, и то у необичном издању. Огрнут је дотични некаквим златастим велом, и то тако да он своје свеже упокојене саговорнике може да види, док они њега, захваљујући том велу, опазити не могу. Могу слушати само његове речи. Неком врстом вела, само у тривијалном контексту наших епархијских прилика у Немачкој, заоденули су се они што су петицијом подигли медијску жалбу против управе па и личности епископа Андреја Ћилерџића. Подигли су је они, наводно, у име еванђелских принципа, премда онај који ово пише основано сумња да су свештеници-приговарачи уопште прочитали Нови завет, док сумњу уопште нема да Стари завет нису ни прелиставали. Стога ће, онај који ове редове бележи, мало да разгрне вео овдашњи, додуше саткан не од златастих струна већ испреден бурлескно-лакрдијашким бојама, те да читаоцу добре воље, у неколико тачака, предочи оно што му се чини важним. Прво: Епархија франкфуртска и све Немачке неоспорно се налази, на унутрашњем плану, у духовној, интелектуалној и материјалној кризи, са озбиљно нарушеним угледом у друштвеној и екуменско-црквеној јавности. За такво стање, међутим, ваља одати признање не епископу Андреју Ћилерџићу, већ његовим претходницима, епископима Константину Ђокићу и Сергију Карановићу. После кратке администрације патријарха Иринеја, када су се коначно постигли значајни резултати, а насукани брод поново изашао на пучину, доласком епископа Сергија наступа период заустављања процеса консолидације и ваљаних тенденција. На пољу међуцрквених односа долази до равнодушности према дијалогу, што је међу угледницима Римокатоличке и Евангеличке Цркве означено као рестаурација Константиновог система изолације, у шта се и лично, а не преко гласина или из медија, уверио и писац ових редова, будући активно укључен у теолошке и међуцрквене разговоре. Један од прилога у франкфуртским „Вестима“ Друго: У јавној делатности, епископ Сергије није радио готово ништа, а и оно што је покушавао – боље би било да се посла није ни лаћао. Свака врста озбиљнијег друштвено-екуменског ангажовања изостајала је, а поменути владика окруживао се радо управо онима из редова свештеника-приговарача, којима је до духовне и пастирске делатности било стало колико и до лањскога снега. Треће: И епископ Сергије имао је своје издање већ помињаног златастог вела. Покушавао је властиту неукост и врло слабо познавање Библије да огрне неком врстом тоталитарног начина епископовања, утемељеног на једној трибалистичкој, идеолошкој матрици, присутној, нажалост, делом и у православној теологији. По томе би епископ био нека врста омнипотентног субаше, коме се треба покоравати и не мислити скоро ништа, или тачније – ништа. Отуда и отпор епископа Сергија према недогматичним појединцима и отклон од оних теолога који, наместо удворичког и ума лишеног климања главом, настоје да мисле. У то се и лично уверио писац ових редова када му је, на запрепашћење, један од врлих потписника петиције, што у слободно време воли да се разговара са онима из надрилекарско-магијске бизнис-бранше, преко посредника, за његово добро, послао добронамерни савет епископа Сергија с којим се то непоћудним минхенским теолозима не би смело ни у разговор ступити. Четврто: Где ли се, они који данас Андреју Ћилерџићу постављају ултиматуме, премда елементарне културе лишени, дедоше да укажу на правно недопустив чин ad hoc смењивања благајника Црквене општине у Минхену од стране епископа Сергија и његове свите? Или да дигну глас, преко медија или бар колегијалном подршком, против тоталне дифамације честитог минхенског свештеника, o. Предрага Гајића и његове породице? Онај који ово пише одбио је – из протеста према поменутим поступцима бившег немачког владике, противним статуту минхенске парохије, регистроване као eingetragener Verein[1] – да учествује у програму обележавања епархијске славе. Пето: Где су они којима је до правде стало, у Химелстиру и око њега, па да подигну глас што у време епископовања Сергија Карановића седница Епархијског управног одбора две године није одржавана? Манастир Успења Пресвете Богородице у Химелстиру (Фото: Р. Лукић/Вести) Шесто, и потоње: Епископ Андреј Ћилерџић на место администратора није дошао из ћефа нити каквог личног ћара, већ је за администратора промишљеном одлуком Архијерејског Сабора постављен, и то стога да решава големе проблеме које му је, у наслеђе, оставио његов знаменити претходник. Он их, и поред тешкоћа, решава. Преименовање манастира Химелстира у женски манастир, у којем свој подвижничко-духовни живот воде угледне монахиње, представља чин еманципације а не деградације манастира. Од манастира на чијем челу се налазила врло проблематична фигура бившег игумана Германа, који је, будући без основних богословских компетенција, хришћанство сводио на племенско-националне тонове, манастир Химелстир постао је местом у коме се одвија аутентични богослужбени живот, у коме „нема више Јудејца ни Грка, нити роба нити слободњака, нити мушког нити женског“ (Гал. 3,28). Као личност изузетног моралног интегритета, коју за разлику од свог претходника – садашњег бихаћко-петровачког владике – красе скромност, познавање библијске теологије, еманципованост и схватање епископства као служења и координирања а не деспотског владања, управо је епископ Андреј, по расуђивању оног који ово пише, најпогоднија личност која може повратити углед епархији којом администрира. У поређењу са епископом Андрејем, који умногоме наставља управо тамо где је патријарх Иринеј био стао, његови нападачи баштиници су оне врсте критике, која је то само по имену, а коју су за нијансу суптилније предузимали њихови духовно-идеолошки преци, представљени на оној познатој литографији с краја 19. столећа, која имађаше претензију да понуди ликовну представу познатог појма што га је сковао Карл Маркс: појма лумпенпролетаријат. „Критика“ лумпенпролетаријата ондашњег имала је место у локалним сеоским крчмама. Ова њихових потомака осване и у медијима. Само тога ради латих се пера, посвећујући овај запис благонаклоном читаоцу. Маркo Делић je дипломирани теолог Православног богословског факултета у Београду, а од 2016. докторанд теологије на Универзитету у Тибингену. Бави се, у оквиру дисертације, рецепцијом епикурејске филозофије у Оригеновој расправи „Против Келса“. Поред теологије, бави се филозофијом, теоријом књижевности и политичком теоријом. Рођен је у Тополи, живи у Штутгарту Текстови у рубрици „Разномислије“ одражавају ставове њихових аутора, а не нужно и став „Стања ствари“ View full Странице

Пореклом беше јеврејин, из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом, син, не по телу, него по Духу. Свети Марко беше уврштен у седамдесет светих апостола Христових. Најпре је пратио светог Петра и био је управо од њега постављен за епископа. На молбу верних написао је Јеванђеље, јер ти верни хришћани у Риму молили су га да им напише оно што им је са светим Петром усмено говорио о Господу нашем, Исусу Христу. Проповедао је Христову веру, у Аквилеју и Египту, где је он био први проповедник Јеванђеља и први епископ, јер све до тада, Египат је био незнабожачки. Но, свети апостол Марко то измени и просвети народ светлошћу свете вере и многе преведе у хришћанство. Сагради многе цркве и постави свештенике и епископе. Чинио је он многа чудеса: болесне је исцељивао, губаве чистио, нечисте и зле духове је изгонио из људи. Многи тада повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле и крстише се у име Оца и Сина и Светога Духа. Одатле он настави пут у Александрију, да и тамо шири реч Јеванђеља. И ту својим делом и чудом показа Божију силу, тиме што зацели рану обућару, који шилом прободе своју леву руку. Тим чудом он преведе многе у хришћанство, али сазнавши за то, старешине града сковаше план да га убију и у тој намери успеше и то баш на Ускрс, када свети Марко служише Литургију у александријској цркви. Најпре га бацише у тамницу, а сутрадан га погубише, приликом чега Сунце сакри своје зраке, небо се отвори и би велики земљотрес. Овај свети апостол и јеванђелист и мученик Христов, сконча у Египту, у граду Александрији, 25. априла и беше стар 68 година и би увенчан венцем вечне славе. Тропар (глас 3): У верховнаго Петра научивсја, апостол Христов бил јеси, и јако солнце странам возсијал јеси, Александријом удобреније бив блажене; тобоју Египет от прелести свободисја, евангелским твојим ученијем просвјешч всја јако свјет; столп церковниј; сего ради твоју памјат чтушче свјетло празднујем, Марко богогласе: моли тобоју благовјестимаго Бога, да согрешениј остављеније подаст душам нашим. Свети Аниан, други епископ Александријски Кад је св. Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи леву руку, и поче крв тећи, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку, и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар овоме чуду, и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед Аниан — тако му беше име — крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем, да га св. Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у цркви Александријској. View full Странице

Мисирац, један од млађих савременика Антонија Великог. Отац му био свештеник. Из послушности према родитељима ожени се, но жена му убрзо умре и он се удаљи у пустињу где проведе пуних шездесет година у труду и борби, унутрашњој и спољашњој, за царство небеско. Кад су га питали, зашто је толико сув и кад једе и кад не једе, он одговори: "Од страха Божијега". Толико је успео очистити свој ум од злих помисли и срце своје од злих жеља да га је Бог обдарио обилатим даром чудотворства, тако да је и мртве из гроба васкрсавао. Његово смирење задивљавало је људе и демоне. Рече му једном демон: "Има само једно, у чему те ја не могу надвладати; то није пост, јер ја не једем никад ништа; то није ни бдење, јер ја не спавам никад". "Него шта је то?" упита га Макарије. "Твоје смирење", одговори демон. Своме ученику Пафнутију говорио је Макарије често: "Не осуђуј никога, и бићеш спасен". Живео је деведесет седам година. Пред смрт на девет дана јавили му се из онога света свети Антоније и свети Пахомије и навестили му да ће кроз девет дана умрети, што се и догоди. Још му се пред саму смрт јавио херувим који му је открио у визији блажени свет небески, похвалио труд и врлину његову и рекао му, да је послат да му узме душу у Царство небеско. Упокојио се 390. године. Тропар (глас 1): Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Макарије. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење. Преподобни Макарије Александријски Рођен у Александрији и био најпре продавац воћа. Крстио се тек у четрдесетој години и чим се крстио, отишао на подвиг. Био је најпре ученик светог Антонија заједно са Макаријем Великим, а потом игуман манастира званог Келије, између Нитрије и Скита. Нешто млађи од онога Макарија, он је доцније и умро. Живео је преко сто година. Мучен ђаволским искушењима, нарочито искушењем славољубља, он је себе смиривао претешким трудовима и непрестаном молитвом уздижући ум свој непрестано к Богу. Једном га виде неки брат како пуни кош песком па носи уз брдо и просипа. Зачуђен упита га брат: "Шта то радиш?" Одговори Макарије: "Изнуравам онога који мене изнурава" (тј. ђавола). Упокојио се 393. године будући стар преко 100 година. Свети Арсеније, епископ крфски Он је допунио и у садашњем облику саставио чин тајне јелеосвећења. Упокојио се 959. године. Мошти му почивају у Саборној цркви на Крфу. Свети Марко, архиепископ Ефески Светилник и храбри поборник Цркве Христове. Родио се у Цариграду 1391. године од родитеља племенитог рода. Изучио је философске и теолошке науке, прво код свог оца Георгија, ђакона, а после код других славних учитеља тог доба. Када је имао 25 година, раздао је све своје имање и отишао на подвижнички живот на острвце Антигона у Мраморном мору. Знаменит због одважног штићења Православља на Флорентинском сабору упркос и цара и папе. Упокојио се мирно 1452. године. На смртном одру молио свога ученика Георгија, доцније славног патријарха Генадија, да се чува замки Запада и да брани Православље. Блажени Теодор Блажени Теодор, Христа ради јуродиви Новгородски. Пред смрт трчао улицама и викао свима и свакоме: "Проштавајте, путујем далеко!" Упокојио се 1392. године. View full Странице