Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'марко'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Житије светих из Пролога Св. Николаја Велимировића НО, СВОЈ УСЕВ ДИВНИ МАРКО КРВЉУ ЗАЛИ. Беше Марко сапутник и помоћник апостола Петра, који га у посланици својој првој назива сином својим, не сином по телу него сином по духу. Када Марко беше с Петром у Риму, умолише га верни, да им напише спасоносну науку Господа Исуса, Његова чудеса и живот Његов. Тропар, глас 3. Свети Апостоле и Јеванђелисто Марко, моли Милостивог Бога, да опроштај грехова подари душама нашим. Тропар други, глас 3. Од врховног Апостола Петра се научивши, Апостол Христов си био, и као сунце на све стране си засијао. Александрији си био украс, блажени, тобом се Египат од обмане демонске ослободио и јеванђељским твојим учењем просветио си све, као светли стуб Цркве. Зато твоју успомену поштујући, светло славимо, Марко богогласни: Моли Бога кога си кроз Јеванђеље благовестио, да подари опроштај грехова душама нашим. Тако Марко написа Свето Јеванђеље, које виде и сам апостол Петар и посведочи као истинито. Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако св. Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, идолопоклонства, гатарства и злобе. Но с помоћу Божјом св. Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дође у Александрију, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује цркву Божју, да јој постави епископа, свештенике и ђаконе, и да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше тужбе на Марка, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере, и када градоначелник поче трагати за Марком, овај одбеже поново у Пентапољ, где продужи утврђивати своје раније дело. После 2 године опет се врати Марко у Александрију, на велику радост свих верних, чији се број бише већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: повуцимо вола у обор! Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу, где му се најпре јави ангел небески, храбрећи га и крепећи га; а по том јави му се сам Господ Исус и рече му: „мир Теби, Марко, јеванђелисте мој!" на што му Марко одговори: „мир и Теби Господе мој Исусе Христе!" Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и поново га вукоше по улицама са истом виком: повуцимо вола у обор! Сав изнурен и изможден Марко изусти: у руке Твоје, Господе, предајем дух мој! и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене, да кроз векове дају исцелења људима од сваке муке и сваке болести. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-apostol-i-jevandjelist-marko-markovdan
  2. JESSY

    Свети Марко Ефески

    Марко Евгеник, митрополит Ефеса (1437-1445), антилатински богослов и светитељ, рођен је у Константинопољу 1394. године, a умро у Константинопољу 23. јуна 1445; празнује се 19. јануара / 1. фебруара.[1] Луј Пти указује на 1391. или 1392. као на годину његовог рођења [2], док више аутора указује на 1444. као годину смрти.[3] Евгеников отац Георгије био је учитељ, ђакон и ризничар цркве Аја Софија. На крштењу дечак је добио име Манојло. Након очеве смрти студирао је у Константинопољу код Јована Хортазменоса (реторику) и Георгија Плитона (филозофију и математику). Године 1420. постаје монах на острву Антигона (Принчевска острва) и добија име Марко; две године касније враћа се у престоницу, где је ступио у Мангански манастир и био рукоположен за свештеника.[4] Кратко пре Фераро-фирентинског сабора Евгеник је постао митрополит Ефеса. Присуствовао је сабору као један од водећих византијских богослова, заступајући крајње негативну грчку позицију у односу на латинска учења о Светом Духу (Филиокве) и о чистилишту. Био је једини грчки делегат који је одбио да потпише акт о Унији између цркава Рима и Константинопоља (1439). По повратку у Ефес преко Константинопоља, заточен је на острву Лимнос (1440-1442).[5] Марка Евгеника су истовремено критиковали као ускогрудог противника Уније[6] и хвалили као бескомпромисног и доследног бранитеља саборног хришћанског предања.[7] Православна црква га је канонизовала као светитеља 1456. године. Житије Марка Ефеског написао је његов брат Јован Евгеник. На српском је објављено у преводу архимандрита Јустина Поповића.[8] У својим бројним богословским делима Евгеник брани Паламизам и антилатинску позицију о „филиокве“ и „чистилишту“. Сачувано је и неколико његових беседа, као и писма, хагиографије и химне. Уобичајена је подела на рана дела (настала око 1430), дела из периода Фирентинског сабора (1438-1440), и посланице (1440-1442).[9] Има и његових дела која до данас нису објављена. https://sr.wikipedia.org/wiki/Марко_Ефески
  3. Ове године прослава Светих мученика Пребиловачких и Свехерцеговачких започеће у петак, 29. јула 2022. године, служењем Акатиста у храму Васкрсења Христовог у Пребиловцима, у 19 часова и 30 минута, најавио је за Радио „Слово љубве“ јереј Марко Гојачић, архијерејски намесник мостарско-невесињски. Истог дана, од 20 часова у амфитеатру овог храма биће приказан филм Сање Драгићевић Бабић „Пребиловци - тамо и камен има ожиљак". О. Марко Гојачић најављује програм прославе Светих мученика Пребиловачких и Свехерцеговачких У навечерје празника, 5. августа 2022. године, биће служено празнично вечерње са петохљебницом, а на дан празника Светих мученика Пребиловачких и Свехерцеговачких у храму у Пребиловцима биће служена Света архијерејска Литургија. Након Свете Литургије, биће представљена изложба под називом „Пребиловци“ аутора Предрага Лоза и Драгослава Илића. Извор: Радио "Слово љубве"
  4. Поводом текста Златоја Мартинова „Дисквалификаторске методе г. Марка Делића или како уместо аргумената користи инвективе“ Унапред свестан шта ће га сачекати, Златоје Мартинов је показао већу храброст од својих сатрудника на племенитом послу водвиљске дифамације епископа бачког Иринеја. Упутио је он неке одговоре и неке приговоре писцу ових редака, називајући га опонентом који се уместо аргументима служи инвективама. Ситуација у којој се нашао Златоје Мартинов посве је незавидна и писац ових редака саучествује у муци уредника „Републике“. Није лако вадити кестење из ватре у часу када се читава конструкција што су је он и његови пријатељи градили, срушила у прах. Но, истини за вољу, и поред убојите аргументације, није писац ових редака био тај који је срушио ту кулу, из које су сценаристи и учесници последње епизоде серијала „Јунаци доба злог“ одапињали стреле у епископа Иринеја Буловића. Та кула је од почетка грађена на трошном тлу и била је крхка и неугледна, па је било довољно само мало јаче залупити њена врата да би се она спустила у прах и пепео. Онај који ове редове бележи био је тај који је мало јаче залупио врата те грађевине и збило се то што се збило. Пре него што пређем на разматрање текста што из ума и срца Златоја Мартинова долази, није згорег сликовито предочити споменуто самоурушавање овог водвиља са тоталитарним, хитлеровским предзнаком, што до нас из N1-продукције долази. Средином деветнаестога столећа, писац Вилхелм Буш сачинио је поучну причу у сликама, под насловом „Диоген и рђави момци из Коринта“. Једног лепог дана, док је чувени грчки философ и аскета Диоген лежао у свом бурету и промишљао, двојица младих обешењака решили су да свој агресивни порив испоље према мудром старцу. Најпре су стали куцкати на Диогенов дом, настојећи да буком помуте концентрацију овог мудраца. Затим је један од двојице што су се из царства баналног упутили ка Диогену, узео шмрк и кроз отвор на бурету хладном водом поливао своју жртву. Да су се на томе зауставили, ни по јада не би било! У намери да мудраца линчују, станиште у којем је грчки подвижник живео стали су да котрљају низ низбрдицу, еуфорично и неразумно – а како би друкчије било! На злу срећу рђавих момака, клинови што су у Диогеново станиште били закуцани, у великој брзини запели су за одећу коринтских изгредника и над њима се остварила она судбина коју су они били одредили Диогену. При великој брзини, станиште грчког философа прешло је преко њих, те су тела оних што су Диогена намеравали да скрате за главу остала сравњена са тлом. Буш, у духу своје педагогије, ову казну сравњивања са земљом коринтских изгредника описује партиципом plattgewalzt. Читалац већ погађа! Ови рђави момци из Коринта – то су они што намераваху да једном за свагда окончају судбину епископа Иринеја. Ствар је, међутим, измакла контроли и збило се све као у Бушовој причи у сликама: од читаве антииринејевске N1-инфраструктуре није остало ништа. Plattgewalzt, другим речима. После свега тога, Златоје Мартинов, уредник листа „Република” и један од оних рђавих момака из Бушове скаске, очајнички одговара на аргументовану анализу епизоде о злом Иринеју из пера моје маленкости, иако му је преко главе агоније кроз коју је већ прошао. Интелектуално недорастао своме сабеседнику, свестан је која га судбина чека. Но, сâм је кавгу хтео и с правом очекује репризу сравњивања са тлом из оне давне поучне приче из средине деветнаестога столећа која нас поучава о томе шта се са протагонистима царства баналног збива кад гордост удруже са незнањем. Sed veniamus ad rem! Текст Златоја Мартинова састављен је из два дела. Први део представља „одговор на ,Претходне напомене г. Делића’ које се тичу његових замерки ТВ-емисији и њеним учесницима”. Другим речима, Мартинов мени одговара у име сценаристâ и ауторâ епизоде о злом Иринеју, вероватно од њих и опуномоћен. У том првом делу свога текста, уредник „Републике“ вели да се у тексту моје маленкости могу пронаћи искључиво инвективе, упућене на рачун врлих аутора епизоде о епископу бачком. Овако парафразирајући исказ уредника „Републике“, писац ових редака представља Мартиновљеву способност да артикулише мисао у мањој мери инсуфицијентном него што она то уистину јесте. Јер, Мартинов не користи глагол пронаћи кад говори о инвективама које он у тексту моје маленкости налази већ употребљава глагол сазнати. „Јер шта ново, осим инвектива, може читалац из текста сазнати од аутора кад је овај већ у наслову све рекао?”, пише Мартинов, а писац ових редова реченицу преноси верно, са свим њеним синтаксичким и ортографским особеностима. Како се то инвективе, које ми спочитава Мартинов, могу сазнати, то остаје знано само овом мудром уреднику „гласника грађанског самоослобађања“. Само што је то устврдио, Мартинов је сâм себи великодушно уделио инвективу, означавајући себе као човека који нема ни грама разума. Тиме, признаћете, уредник „Републике“ показује спремност да себе стави на знатно нижу лествицу од оне на коју га моја маленкост поставља. Да читалац не помисли да збијам шалу, ево реченице Златоја Мартинова. Згражавајући се на наслов мога написа, он записује: „И сваки читалац ма и са грамом разума након прочитаног наслова одустаје од даљег читања“. Другим речима, само онај без грама разума, да се послужим изразом Златоја Мартинова, наставиће са читањем мога текста. Ако је веровати Мартинову, он је текст моје маленкости прочитао, те тиме себе сврстао у категорију бића без грама разума, да се послужим самоинвективом овог публицисте и писца. Има, међутим, у Мартиновљевом напису далеко крупнијих интелектуалних погрешки него што су то оне чисто формалне природе. Мартинов, најпре, сврстава напис моје маленкости у рубрику „опадачко-подсмевачког жанра“ и вели да полемичка расправа то не би смела бити. Одмах да будем сасвим јасан. Аутор ових редова није полемисао са учесницима епизоде о бачком архијеру будући да су за полемику потребни релативно равноправни сабеседници. Будући да је епизода усмерена против бачког архијереја водвиљско-лакрдијашког типа, писац текста о визији Цркве из хитлеровског угла прибегао је травестији, и то у форми аналитичког осврта. Травестија, међутим, не искључује аргументацију и нема ништа заједничко са каквом тривијалном пошалицом. Овај начин књижевног обликовања има своје корене у просветитељству, у рококо-поезији, а о просветитељству, за разлику од Златоја Мартинова и његових пријатеља, моја маленкост подоста зна и до те европске традиције веома држи. Стога су све тврдње у тексту о феномену проширивања царства баналног темељно аргументоване и оне се тешко могу довести у питање. Ни овај напис из пера моје маленкости, који пред читаоцем управо стоји, није полемика са Златојем Мартиновим. Јер, да би Мартинов био нечији опонент у полемици, потребно је да испуни четири услова: требало би, најпре, нешто да зна о темама о којима настоји да поведе расправу; требало би да има способност да то знање ваљано формулише у форми аргумената, са свим правилима формалне и аналитичке артикулације; требало би да поседује способност парафразе, то јест да тачно разабере шта је у тексту којим се бави уистину речено; на послетку, требало би да се руководи познатим тацитовским принципом sine ira et studio, то јест да примењује инструментарије критике, а не напада када је реч о личностима и темама које третира. На злу срећу Златоја Мартинова, он је свој живот потрошио представљајући себе писцем и публицистом, а да ниједан од ова четири критеријума за вођење полемике није испунио. Писац ових редака ће, поступно и полако, читаоцима предочити споменуто изостајање условâ за вођење полемике на примеру текста уредника „Републике“. И још нешто! Моја маленкост држи да Мартинов квалификације о њему изречене неосновано назива инвективама уместо да их назове еуфемизмима. Једна од тих квалификација која је аутору овога написа наишла испод пера тицала се дилетантизма уредника „Републике“, а била је формулисана у синтагми која је гласила дилетант Мартинов. Свака од квалификација изречених у вези са овим писцем и публицистом, као и у вези са његовим пријатељима, утемељена је у аргументацији моје маленкости, а то да ли се ради о инвективама, како каже Мартинов, или о еуфемизмима, како тврдим ја, биће предочено у овом тексту. Пођимо, стога, по реду, пратећи редослед у тексту Златоја Мартинова! Наставак текста у коментару View full Странице
  5. Унапред свестан шта ће га сачекати, Златоје Мартинов је показао већу храброст од својих сатрудника на племенитом послу водвиљске дифамације епископа бачког Иринеја. Упутио је он неке одговоре и неке приговоре писцу ових редака, називајући га опонентом који се уместо аргументима служи инвективама. Ситуација у којој се нашао Златоје Мартинов посве је незавидна и писац ових редака саучествује у муци уредника „Републике“. Није лако вадити кестење из ватре у часу када се читава конструкција што су је он и његови пријатељи градили, срушила у прах. Но, истини за вољу, и поред убојите аргументације, није писац ових редака био тај који је срушио ту кулу, из које су сценаристи и учесници последње епизоде серијала „Јунаци доба злог“ одапињали стреле у епископа Иринеја Буловића. Та кула је од почетка грађена на трошном тлу и била је крхка и неугледна, па је било довољно само мало јаче залупити њена врата да би се она спустила у прах и пепео. Онај који ове редове бележи био је тај који је мало јаче залупио врата те грађевине и збило се то што се збило. Пре него што пређем на разматрање текста што из ума и срца Златоја Мартинова долази, није згорег сликовито предочити споменуто самоурушавање овог водвиља са тоталитарним, хитлеровским предзнаком, што до нас из N1-продукције долази. Средином деветнаестога столећа, писац Вилхелм Буш сачинио је поучну причу у сликама, под насловом „Диоген и рђави момци из Коринта“. Једног лепог дана, док је чувени грчки философ и аскета Диоген лежао у свом бурету и промишљао, двојица младих обешењака решили су да свој агресивни порив испоље према мудром старцу. Најпре су стали куцкати на Диогенов дом, настојећи да буком помуте концентрацију овог мудраца. Затим је један од двојице што су се из царства баналног упутили ка Диогену, узео шмрк и кроз отвор на бурету хладном водом поливао своју жртву. Да су се на томе зауставили, ни по јада не би било! У намери да мудраца линчују, станиште у којем је грчки подвижник живео стали су да котрљају низ низбрдицу, еуфорично и неразумно – а како би друкчије било! На злу срећу рђавих момака, клинови што су у Диогеново станиште били закуцани, у великој брзини запели су за одећу коринтских изгредника и над њима се остварила она судбина коју су они били одредили Диогену. При великој брзини, станиште грчког философа прешло је преко њих, те су тела оних што су Диогена намеравали да скрате за главу остала сравњена са тлом. Буш, у духу своје педагогије, ову казну сравњивања са земљом коринтских изгредника описује партиципом plattgewalzt. Читалац већ погађа! Ови рђави момци из Коринта – то су они што намераваху да једном за свагда окончају судбину епископа Иринеја. Ствар је, међутим, измакла контроли и збило се све као у Бушовој причи у сликама: од читаве антииринејевске N1-инфраструктуре није остало ништа. Plattgewalzt, другим речима. После свега тога, Златоје Мартинов, уредник листа „Република” и један од оних рђавих момака из Бушове скаске, очајнички одговара на аргументовану анализу епизоде о злом Иринеју из пера моје маленкости, иако му је преко главе агоније кроз коју је већ прошао. Интелектуално недорастао своме сабеседнику, свестан је која га судбина чека. Но, сâм је кавгу хтео и с правом очекује репризу сравњивања са тлом из оне давне поучне приче из средине деветнаестога столећа која нас поучава о томе шта се са протагонистима царства баналног збива кад гордост удруже са незнањем. Sed veniamus ad rem! Текст Златоја Мартинова састављен је из два дела. Први део представља „одговор на ,Претходне напомене г. Делића’ које се тичу његових замерки ТВ-емисији и њеним учесницима”. Другим речима, Мартинов мени одговара у име сценаристâ и ауторâ епизоде о злом Иринеју, вероватно од њих и опуномоћен. У том првом делу свога текста, уредник „Републике“ вели да се у тексту моје маленкости могу пронаћи искључиво инвективе, упућене на рачун врлих аутора епизоде о епископу бачком. Овако парафразирајући исказ уредника „Републике“, писац ових редака представља Мартиновљеву способност да артикулише мисао у мањој мери инсуфицијентном него што она то уистину јесте. Јер, Мартинов не користи глагол пронаћи кад говори о инвективама које он у тексту моје маленкости налази већ употребљава глагол сазнати. „Јер шта ново, осим инвектива, може читалац из текста сазнати од аутора кад је овај већ у наслову све рекао?”, пише Мартинов, а писац ових редова реченицу преноси верно, са свим њеним синтаксичким и ортографским особеностима. Како се то инвективе, које ми спочитава Мартинов, могу сазнати, то остаје знано само овом мудром уреднику „гласника грађанског самоослобађања“. Само што је то устврдио, Мартинов је сâм себи великодушно уделио инвективу, означавајући себе као човека који нема ни грама разума. Тиме, признаћете, уредник „Републике“ показује спремност да себе стави на знатно нижу лествицу од оне на коју га моја маленкост поставља. Да читалац не помисли да збијам шалу, ево реченице Златоја Мартинова. Згражавајући се на наслов мога написа, он записује: „И сваки читалац ма и са грамом разума након прочитаног наслова одустаје од даљег читања“. Другим речима, само онај без грама разума, да се послужим изразом Златоја Мартинова, наставиће са читањем мога текста. Ако је веровати Мартинову, он је текст моје маленкости прочитао, те тиме себе сврстао у категорију бића без грама разума, да се послужим самоинвективом овог публицисте и писца. Има, међутим, у Мартиновљевом напису далеко крупнијих интелектуалних погрешки него што су то оне чисто формалне природе. Мартинов, најпре, сврстава напис моје маленкости у рубрику „опадачко-подсмевачког жанра“ и вели да полемичка расправа то не би смела бити. Одмах да будем сасвим јасан. Аутор ових редова није полемисао са учесницима епизоде о бачком архијеру будући да су за полемику потребни релативно равноправни сабеседници. Будући да је епизода усмерена против бачког архијереја водвиљско-лакрдијашког типа, писац текста о визији Цркве из хитлеровског угла прибегао је травестији, и то у форми аналитичког осврта. Травестија, међутим, не искључује аргументацију и нема ништа заједничко са каквом тривијалном пошалицом. Овај начин књижевног обликовања има своје корене у просветитељству, у рококо-поезији, а о просветитељству, за разлику од Златоја Мартинова и његових пријатеља, моја маленкост подоста зна и до те европске традиције веома држи. Стога су све тврдње у тексту о феномену проширивања царства баналног темељно аргументоване и оне се тешко могу довести у питање. Ни овај напис из пера моје маленкости, који пред читаоцем управо стоји, није полемика са Златојем Мартиновим. Јер, да би Мартинов био нечији опонент у полемици, потребно је да испуни четири услова: требало би, најпре, нешто да зна о темама о којима настоји да поведе расправу; требало би да има способност да то знање ваљано формулише у форми аргумената, са свим правилима формалне и аналитичке артикулације; требало би да поседује способност парафразе, то јест да тачно разабере шта је у тексту којим се бави уистину речено; на послетку, требало би да се руководи познатим тацитовским принципом sine ira et studio, то јест да примењује инструментарије критике, а не напада када је реч о личностима и темама које третира. На злу срећу Златоја Мартинова, он је свој живот потрошио представљајући себе писцем и публицистом, а да ниједан од ова четири критеријума за вођење полемике није испунио. Писац ових редака ће, поступно и полако, читаоцима предочити споменуто изостајање условâ за вођење полемике на примеру текста уредника „Републике“. И још нешто! Моја маленкост држи да Мартинов квалификације о њему изречене неосновано назива инвективама уместо да их назове еуфемизмима. Једна од тих квалификација која је аутору овога написа наишла испод пера тицала се дилетантизма уредника „Републике“, а била је формулисана у синтагми која је гласила дилетант Мартинов. Свака од квалификација изречених у вези са овим писцем и публицистом, као и у вези са његовим пријатељима, утемељена је у аргументацији моје маленкости, а то да ли се ради о инвективама, како каже Мартинов, или о еуфемизмима, како тврдим ја, биће предочено у овом тексту. Пођимо, стога, по реду, пратећи редослед у тексту Златоја Мартинова! Наставак текста у коментару
  6. Свети еванђелист Марко беше пореклом Јеврејин, из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом. Свети Петар га спомиње у својој посланици, говорећи: Поздравља вас црква с вама избрана у Вавилону, и Марко син мој (1. Петр. 5, 13). Син не по телу него по духу, рођен благовешћем и бањом светог крштења. Свети Марко беше уврштен у лик светих Седамдесет апостола Христових. Најпре је пратио светог Петра, и био постављен од њега за епископа. А кад је с њим био у Риму, он на молбу верних написа Свето Еванђеље. Јер хришћани у Риму молише га да им напише оно што им је са светим Петром усмено казивао о Господу Христу. Он се одазва њиховој молби и написа Свето Еванђеље, и прво га показа самом апостолу Петру. Свети Петар га прочита и посведочи као истинито, и препоручи га свима да га читају и да верују ономе што је написано у њему. Затим од светог апостола Петра би свети Марко послат најпре у Аквилеју на проповед Божје речи, а потом у Египат. И тако у Александрији свети Марко би и први проповедник Еванђеља и први епископ. Египат сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, и идолопоклонства, гатарства и злоће. Но с помоћу Божјом свети Марко успе да посеје семе науке Христове по Либији, Амоникији и Пентапољу, и да их просветли светлошћу свете вере и Христу приведе. Чудотворећи свуда, он црквама постави епископе, свештенике и ђаконе, и многе људе научи тако врлинском животу, да су се и неверници томе дивили и хвалу одавали. Достоверни црквени историчари, Јевсевије Кесаријски и Никифор Ксантопул, бележе како знаменити јеврејски философ Филон, који се добро упознао са светим Петром у Риму, пишући многе похвале о александријским и уопште египатским хришћанима, које је свети Марко упутио, каже и ово: Ови хришћани остављају привремена богатства и сва своја имања, и не желе да ишта своје имају на земљи. И на ком год се месту они налазе, свуда имају за молитву своје посебне и освећене храмове. У тим храмовима они побожно и чисто врше своје тајне, не бавећи се у њима никаквим световним пословима. Они тамо само читају Свете Књиге, и по свом обичају славе Бога појањем. Неки од њих напуштају градове и, одбацивши све световне бриге, живе у пољима, у градовима, у пустињама, чувајући себе од заједничког борављења с људима, јер знају да је дружење с људима друкчијег живота сметња за врлину. У њих је уздржање и умртвљење тела темељ, на коме зидају остала добра дела. Ниједан од њих не једе пре сутона, нити пије; а неки тек четвртога дана узимају храну. Најискуснији пак међу њима у тумачењу и разумевању Светог Писма, не могући да се засите том духовном храном богоразмишљања у Божанском Писму, по читавих шест дана се и не сете за телесну храну. Нико од њих не пије уопште вина, нити једе меса, нити ишта од живих створова. За њих је наслада хлеб са сољу и водом. Има и хришћанских жена које су навикле на такав живот. Много је њих већ остарелих у девству. Чувајући добровољно и побожно чистоту тела, и учећи се оној мудрости, освећују се не само срцем него и телом, и сматрају да је непристојно да сладострашћу служи сасуд, уготовљен за примање мудрости, и да служи телесном рађању оно лице, које жели нетрулежно и бесмртно семе Божје речи, од кога се рађа плод који никада не умире. Тумачење Светог Писма они добијају од својих најстаријих. У Светом Писму они траже духовни смисао и сакривене тајне, јер сматрају да је само Свето Писмо као видљиво тело, а његов тајни смисао као невидљива душа. Они рано устају на славословље Божје и молитву, на појање и слушање Божје речи, посебно мушкарци, а посебно жене. Неки од њих проводе по седам недеља у непрекидном пошћењу. Код њих је седми дан у великом поштовању. Припремајући се за овај дан и остале своје празнике, они спавају на земљи. Божју службу врше свештеници и ђакони; а над свима њима је старешина епископ (Цркв. Историја II, 17). Тако пише Филон Јеврејин о ученицима светог Марка и о светим обичајима Цркве Божје, првенствујуће у Духу Светом и у предањима апостолским. Тако свети Марко многострадалним трудовима својим обради у Егапту виноград Христов, имајући свој епископски престо у Александрији, где мученички сконча. О страдању светог еванђелиста Марка блажени Симеон Метафраст пише ово: У време када се свети апостоли разиђоше по свету ради проповеди Еванђеља, свети Марко по Божјој вољи дође у Египат. А божанствени канони свете апостолске Цркве назваше га еванђелистом, јер он беше први проповедник Еванђеља Господа и Спаса нашег Исуса Христа у целом Египту, у Либији, Мармарикији, Амоникији и Пентапољу. Сви житељи тих земаља беху необрезана срца и окорели идолопоклоници, испуњени сваке нечистоте и служитељи нечистих духова. По свима градовима, и селима, и раскршћима они подизаху идолишта и постављаху идоле; и у њих беху чарања, гатања, враџбине, и сва демонска сила, коју Господ наш Исус Христос разруши и уништи доласком Својим. Када божанствени еванђелист Марко проповедаше небеско царство Христово у пентапољском граду Киринеји, он сатвори велика чудеса: речју божанске благодати болесне исцељиваше, губаве очишћаваше, нечисте и зле духове изгоњаше. Просвећени том апостолском проповеђу и чудотворством, многи повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле, порушише идолишта, и крстише се у име Оца и Сина и Светога Ауха. Тамо му би наређено Духом Светим да иде у Александрију и сеје добро семе Божје речи. Као силан и сјајан подвижник, свети Марко се свесрдно припреми да крене на тај подвиг. Пошто се опрости са братијом, он им рече: Господ мој нареди ми да идем у град Александрију. Братија га испратише све до лађе, и пошто једоше хлеб са њим, они га отпустише говорећи: Нека ти Господ Исус Христос устроји добро путовање! Отпловивши одатле, свети Марко стиже другог дана у Александрију. Пошто се искрца из лађе, он дође у место звано Мендион. И кад уђе на градску капију, њему се распаде сандала. Видевши то, апостол рече себи: Заиста ми је овај пут срећан. И угледавши обућара који је крпио стару обућу, даде му своју сандалу. Шијући сандалу обућар случајно прободе шилом своју леву руку и, јаукнувши, призва Бога, као што то бива у таквим случајевима. Чувши име Божје, апостол се обрадова духом, и рече у себи: Мој пут Господ учини срећним. – А рана на руци обућаревој беше велика, и силна крв иђаше из ње. Свети Марко пљуну на земљу, начини кал од пљувачке, и помаза обућареву рану, говорећи: У име вечито живог Исуса Христа буди здрав! – И одмах се излечи рана, и рука постаде здрава. Кад обућар виде такву силу овога човека и дејство његових речи, и кад по лицу познаде чисто и врлинско житије његово, рече му: Молим те, човече Божји, хајде мојој кући и проведи дан код мене слуге твога, да заједно хлеб једемо, пошто си ми указао ову милост. Апостолу то би мило, и одговори: Господ нека да теби небески хлеб живота! Обућар сав радостан, одведе апостола дому своме. А свети Марко, ушавши у његов дом, рече: Нека благослов Господњи буде овде! Помолимо се, брате, Богу! – И сатворише молитву заједно. По молитви седоше да једу, и стадоше с љубављу разговарати међу собом. У разговору обућар упита светитеља: Оче, ко си ти, и откуда твоја реч има толику силу? Свети Марко му одговори: Ја сам слуга Господа Исуса Христа, Сина Божјег. Човек на то рече: Желео бих да видим тог Сина Божјег. Свети Марко му одговори: Ја ћу ти Га показати. И стаде му казивати Еванђеље Исуса Христа, и показивати из Пророка што је о Господу нашем било претсказано. Обућар на то рече: Ја никад нисам чуо за Свето Писмо о коме ти говориш, већ за Илијаду и Одисеју, и што мудрују египатски младићи. – Свети Марко му онда изложи учење о Христу, и доказиваше му да је мудрост овога света лудост пред Богом. И верова обућар речима светога Марка, видећи његова знамења и чудеса, и крсти се сав дом његов и велико мноштво житеља тога места. Име пак обућару беше Аниан. А пошто из дана у дан растијаше и увећаваше се број верних, чуше старешине града да је к њима дошао неки галилејанин и хули богове њихове, и забрањује да им се приноси жртва. Стога тражаху да га убију; и прављаху заседе, не би ли га како ухватили. Сазнавши за ову заверу, свети Марко постави вернима за епископа Аниана, и три презвитера: Малеона, Савина и Кердона, и седам ђакона, и других једанаест клирика, да служе Цркви. А сам побеже одатле, и дође опет у Пентапољ. И проведе у Пентапољу две године, где продужи утврђивати своје раније дело. И постави у околним покрајинама и градовима епископе, презвитере и клирике, па се поново врати у Александрију. И нађе да се братија умножила у благодати и вери Господњој, па беху и цркву саградили у приморју, у месту Вукула. И праведник се веома обрадова томе и, преклонивши колена, прослави Бога. И проведе у тој цркви дуго време. А хришћани се умножаваху, и потсмеваху се незнабошцима, и идоле њихове ружаху. А кад незнабожни градоначелници дознадоше да је свети Марко дошао у њихов град, и живи у њему, испунише се љубоморе и зависти пошто чуше да он твори многа чудеса: исцељује болесне, глувима даје слух а слепима прозрење. И стадоше га тражити, и не налазећи га они шкргутаху зубима, и по идолиштима својим поганим и пировима идолопоклоничким они љутито викаху: Велику нам муку задаје онај мађионичар и чаробњак! Уто настаде пресветли празник Ускрс, дан Христова Васкрсења, двадесет четвртог априла. У исти дан паде и нечестиви празник незнабожачког поганог бога Сераписа. На Ускрс свети Марко служаше у цркви божанствену службу. Огромна руља незнабожаца нападе изненада на цркву, ухватише светитеља, везаше га чврсто око врата, и почеше вући по калдрми вичући: Повуцимо овог вола у обор! А свети Марко благадараше Христа Бога говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе што си ме удостојио да страдам за име Твоје! – А вучен би светитељ по земљи пуној оштрог камења, и из изранављеног тела његовог лијаше се крв целим путем. Кад паде вече, незнабожни идолопоклоници вргоше у тамницу светог апостола, док се договоре којом смрћу да га уморе. А у поноћи, док врата беху закључана и стражари спаваху пред њима, настаде велики земљотрес, јер Анђео Господњи, сишавши с неба, косну се апостола говорећи: Слуго Божји Марко, врховни међу светима у Египту, ето уписано је име твоје у књизи живота на небесима, и увршћен си међу свете апостоле, и спомен твој на земљи неће се заборавити никада, и ти ћеш ликовати с Вишњим Силама, Архангели ће примити на небу дух твој, а мошти твоје биће сачуване на земљи. Видевши ово виђење, свети Марко пружи к небу руке своје говорећи: Благодарим Ти, Господе мој Исусе Христе, што ме ниси оставио него си ме уврстио међу светитеље Своје. Молим Ти се, Господе, прими у миру душу моју, и не лиши ме благодати Твоје! – Када он то изговори, Господ Исус Христос дође к њему у оном обличју у ком је био са ученицима својим пре Крста и погребења, и рече му: Мир теби, Марко, еванђелисте мој! – Свети Марко му одговори: Мир и Теби, Господе мој Исусе Христе! – И отиде Господ од њега. Сутрадан дођоше к тамници мноштво грађана, извукоше светитеља из тамнице, поново га конопцем везаше за врат, и опет га вукоше по улицама са истом виком: Повуцимо вола у обор! – А свети Марко вучен, благодарећи Бога и молећи се, рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! – И рекавши то, предаде дух свој Богу. А руља поганих незнабожаца, желећи да спали тело светитељево, наложи огањ. на месту које потом би названо:Анђелско. И тог часа силом Господа нашег Исуса Христа спусти се мркли мрак, јер сунце сакри своје зраке, и би страшна грмљавина, и велики земљотрес, и киша са силним градом падаше све до вечера. И народ побеже од страха, оставивши светитељево тело. Од кише пак угаси се огањ, а од земљотреса срушише се многе зграде и побише многе. А неки од незнабожаца дрзнуше се рећи да преблажени бог њихов Серапис посетом својом почини те страхоте. Побожни хришћани онда дођоше, спремише за укоп тело светитељево, и однесоше на место, где су они творили своје молитве и псалмопјенија, и сахранише чесно свете мошти на источној страни у каменој гробници. И спомен његов вршаху ревносно и побожно, почитујући првог александријског светитеља; и за њих ништа не беше чесније и скупоценије од његових светих моштију. Свети апостол и еванђелист и мученик Христов Марко сконча у Египту, у граду Александрији, двадесет и петог априла, за Неронова царовања у Риму, око 68 године, а за царовања међу нама Господа нашег Исуса Христа, коме част, слава и моћ са Оцем и Светим Духом вавек, амин. https://mitropolija.com/2022/05/07/sveti-apostol-i-jevandjelist-marko-3/
  7. Пише: Марко Делић Маркo Делић je дипломирани теолог Православног богословског факултета у Београду, а од 2016. докторанд теологије на Универзитету у Тибингену. Аналитички осврт на епизоду „Јунаци доба злог“ ТВ N1 која је била посвећена владики бачком Иринеју I Претходне напомене Дан пре него што ће Србија обележити двадесет три године од почетка бомбардовања тадање Савезне Републике Југославије од стране милосрдног NATO-пакта, телевизија N1 емитовала је последњу епизоду свога серијала „Јунаци доба злог“, посветивши је епископу бачком Иринеју, и то под насловом: „Вучић у мантији“. Писац ових редова је 7. септембра минуле, 2021. године, у напису у којем се осврнуо на деценијске нападе на једног од најугледнијих хришћанских јерараха данашњице, антиципирао појаву ове медијске, N1-варијанте голооточког „топлог зеца“. У шаљивом маниру употребивши омиљену реч једног епископа наше Цркве, којег посленици телевизије N1 и сценаристи епизоде о епископу бачком називају „младим“, па још и „образованим“, састављач написа осврнуо се на клевете и на претње упућиване портпаролу Српске Православне Цркве, што долазе и са неких твитер–добошарница. Да читалац не одгонета: та омиљена реч једног црквеног пастира гласи еволуција, а име тог пастира је епископ Максим Васиљевић. Наиме, ако све еволуира, биће да ће еволуирати и споменути твитер-написи, па ће се на страницама дневних листова појавити квалификације које подстичу и на физичку ликвидацију епископа бачког – тако гласи парафраза речи из текста моје маленкости (види: https://stanjestvari.com/2021/09/07/marko-delic-zabeleska-o-medijskom-antiheroju-ili-novinarski-napisi-po-modelu-toplog-zeca/). Но, збило се нешто још драстичније. Својеврсну синтезу свих напада на епископа Иринеја емитује телевизија која је позната по томе што дела против српских националних интереса. У том кључу, епизода посвећена епископу бачком представља део пројекта усмереног против црквеног и националног идентитета српскога народа и не може се разумети без ширег контекста, у који улазе не само учесници већ и анонимни сценаристи ове епизоде, егзегутори in spe, заогрнути у рухо библијске теологије, демократије и независног новинарства. Стога ће писац ових редова да подвргне анализи како сâму епизоду о бачком архијереју тако и деловање најзначајнијих актера, као и карактер већ споменутог ширег контекста. Да пођемо, стога, по реду! Пажљивом аналитичару неће промаћи то да је епизода усмерена против епископа Иринеја, по извесним параметрима, посве друкчија од осталих у серијалу „Јунаци доба злог“. Две формалне особености део су саме епизоде, а једна припада оном ширем контексту што га креирају егзекутори in spe. Што се формалних параметара тиче, ствар стоји овако: Епизода усмерена против портпарола Српске Православне Цркве једина је која није реконструисана из рукописа покојног новинара, Славише Лекића. Наиме, на почетку свих претходних епизода, док нараторка драматичним гласом чита уводне делове емисије, у доњем делу екрана стоји: „Из рукописа Славише Лекића“. У епизоди посвећеној бачком епископу то изостаје. Не наводи се, међутим, из чијег рукописа иста нараторка чита уводне делове. Писац ових редова, премда нема добро мишљење о покојном новинару Славиши Лекићу, држећи његову новинарску и телевизијску делатност за идеолошки обојену, са кратким роком трајања, чисто сумња да би, такав какав је био, да је поживео дуже, пристао на то да буде сценариста епизоде усмерене против једног од најугледнијих епископа и интелектуалаца у хришћанском свету. Једино за снимање ове епизоде, посвећене епископу Иринеју, нису позвани они чије би мишљење опонирало учесницима овога серијала. На крају сваке епизоде серијала „Јунаци доба злог“ писало је следеће: „У реализацији документарног серијала ЈУНАЦИ ДОБА ЗЛОГ као саговорници нису пристали да учествују:” и затим следе имена оних који не деле мишљење сценаристâ серијала, који одређену јавну личност на тобож документаристички начин предочавају јавности. У епизоди посвећеној Иринеју бачком одсуствује та завршна напомена, што значи да су њени аутори строго водили рачуна да не промакне неко ко би о епископу рекао коју лепу реч. Што се тиче ширег контекста, који има непосредне везе са овом емисијом, читаоцу ваља скренути пажњу на то да је епизода усмерена против епископа Иринеја, на једној од твитер-добошарница најављена пре више од пет месеци. Да невоља буде већа, о споменутој добошарници стара се један црквени défroqué, са својим помагачима, те је 7. октобра 2021. године, на споменутом твитер-налогу, објављена фотографија патријарха српског са неколицином угледних архијереја наше Цркве, међу којима је био и епископ бачки, и то поводом доделе ордена Светога Саве господину Милораду Вучелићу. Изнад фотографије је, тог 7. октобра минуле године, писало: „Јунаци доба злог!“ Пре него што анализи буду подвргнути искази учесникâ серије о којој је реч, онај који ове редове пише настојаће да, укратко, објасни због чега држи да је у овој епизоди посреди визија Цркве из хитлеровског угла, те да то није само успутни, реторички означитељ, којим би се тек тако дисквалификовали опоненти Иринеја бачког и Српске Православне Цркве. Како међу учесницима серијала, али и међу њиховим налогодавцима и сценаристима, има и оних који имају интелектуалних претензија, али им глумљење учености слабо од руке иде, то овај текст има и својеврсни просветитељски смисао. Они који одапињу идеолошке стрелице у епископа Иринеја требало би из овога текста нешто и да науче, будући да ни о теологији ни о хуманистичким наукама не знају готово ништа, а социјални филтер који их је пропустио на јавну сцену производ је, управо, доба злог, благодарећи којем актери епизоде о епископу Иринеју фигурирају као независни аналитичари са либералним политичким предзнаком. У 24. тачки Програма Национал-социјалистичке немачке радничке партије из 1920. године спомиње се такозвано позитивно хришћанство. Не остаје се, међутим, само на спомену те варијанте хришћанства већ се, овако, каже: „Партија, као таква, заступа становиште позитивног хришћанства, без конфесионалног везивања за какво одређено исповедање вере“ („Die Partei als solche vertritt den Standpunkt eines positiven Christentums, ohne sich konfessionell an ein bestimmtes Bekenntnis zu binden“). Они који мало знају о историји националсоцијализма у Немачкој, или се у вези са том проблематиком информишу из научно недовољно профилисаних приручника, у искушењу су да ово позитивно хришћанство вежу искључиво за такозване немачке хришћане, те за антисемитске идеје овога покрета, и за Фирера, као „носиоца новог Откривења“. То, међутим, важи за позне тридесете године двадесетога столећа, када је Гебелсу већ било пошло за руком да визију позитивног хришћанства веже за споменуте немачке хришћане, усмеравајући их на Фирера и на хилијастички импрегнирану визију будућности Националсоцијалистичке партије. Међутим, у својим студијама које се тичу ове проблематике, филолог и историчар идеја из Париза, Хајнц Висман, детаљно је анализирао значење позитивног и негативног хришћанства у националсоцијалистичком кључу, у години 1920, знатно пре него што ће се Хитлер домогнути власти. Висман веома утемељено, анализирајући изворе, позитивно хришћанство идентификује са оном формом религиозности коју савремени социолози религије називају вагирном или вагабундном. Он у том кључу варира познату синтагму Карла Манхајма из његове књиге „Идеологија и утопија“, која гласи „слободнолебдећа интелигенција“ („die freischwebende Intelligenz“) и позитивно хришћанство, у хитлеровском кључу из 1920. године, назива „лелујавом спремношћу за веру“ („freischwebende Glaubensbereitschaft“). Ту слободнолебдећу веру одликовало је одсуство стабилне, епископоцентричне црквене структуре, са тенденцијом ка надконфесионалнoм хришћанству, што је Хитлер уочио у многим протестантским хришћанским заједницама тога времена. С друге стране, у манихејском кључу, Хитлер и идеолози националсоцијализма стигматизовали су такозвано негативно хришћанство, под којим су подразумевали 1) сваку, традицији Цркве верну, хришћанску заједницу, као и 2) црквене организације у којима је институционална улога јаче наглашена него у протестантизму, па с тим у вези нарочито Римокатоличку и Православну Цркву. Сваку врсту црквене власти, која је била кадра да санкционише теологе због неваљаног исповедања вере или због непослушности према епископима или према органима Цркве, идеолози националсоцијализма сврставали су под рубрику негативног хришћанства. Писац ових редова држи да су извесне тенденције ка реформисању Српске Православне Цркве у кључу превазилажења конфесионалних одређења, о чему говоре неки од теолога у Срба, са мантијом и без мантије, као и неки од учесника у епизоди о епископу Иринеју, блиске овој хитлеровској идеји позитивног хришћанства из 1920. године, прихватљивој у круговима тобожњих левичара и либерала. Варијанта позитивног хришћанства у кључу неких српских теолога чини „еманциповане теологе” добродошлима „у врли нови свет” и у његов „нови светски поредак”, да се послужимо речима епископа Иринеја из његове књиге „Свето Причешће – Лек бесмртности”, књиге која није никакав памфлет, како тврди Родољуб Кубат, нити књиге у којој се промовишу тезе које јој се, у егзекуторској in-spe-епизоди о лику и делу епископа бачког, приписују. Но, на то ћемо се вратити нешто доцније. Није згорег додати да је ова варијанта надконфесионалног хришћанства данас углавном неприхватљива у оним протестантским круговима у Европи који држе до екуменских разговора. На пример, писац ових редака је, говорећи, по позиву, на свечаности поводом одласка са дужности једне високе службенице Евангеличке Цркве у Немачкој, указао на погубности екуменских активности које пледирају на надилажење конфесионалних разлика, то поткрепио освртом на такозвану вагабундну религиозност и наишао на једнодушно слагање код евангеличких црквених посленика. У историји идејâ, у Европи, постоји још једна опција, старија од хитлеровске варијанте позитивног хришћанства, на коју би се, потпуно неоправдано, могли позвати учесници емисије, оптужујући епископа Иринеја као протагонисту негативног хришћанства. Писац ових редова ће ту традицију споменути због читалаца, премда нико од учесникâ емисије о њеном протагонисти не зна ништа. Реч је о неостоицизму као политичком покрету и о протагонисти теорије државе у овом кључу – холандском хуманисти, Јустусу Липсиусу (1547-1606). Немајући простора да шире изложимо концепцију неостоицизма, напоменимо да је Липсиус заступао варијанту надконфесионалног, општег хришћанства, у форми синкретизма римског стоицизма и раног хришћанства. Производ те артифицијелне смеше, по Липсиусу, представљало би такозвано недогматско хришћанство, које би у себи баштинило и паганске концепције. Неостоицизам Јустуса Липсиуса имао је и свој поетски аналогон, па би барем Златоју Мартинову требало да буде познато – а биће да о томе, авај, није никад ништа ни чуо – да је гласовити надгробни натпис Паула Флеминга, у форми сонета, а под насловом „Самом себи“, најизразитија литерарна варијанта учења Јустуса Липсиуса. Тако ће се, у самом сонету, у традицији неостоицизма, аутор обраћати и музама, заштитницама немачког песништва (код Флеминга: Deütsche Klarien), и хришћанском Богу Оцу. Поставља се, међутим, кључно питање у вези са онима који би радо радикално реформисали Српску Православну Цркву, само да им се на путу нису испречили Патријарх српски, епископ бачки и апсолутна већина српских архијереја: да ли су учесници емисије о угледном српском архијереју и њихови теолошки саветници заправо заступници Липсиусове или хитлеровске варијанте хришћанства из године 1920? Да не дужимо: без обзира на то што о теоријским претпоставкама властите идеологије и једни и други знају веома мало, ови N1-егзекутори-in-spe баштиници су хитлеровске визије позитивног хришћанства. Ево и зашто. Позитивно хришћанство, у кључу програма Националсоцијалистичке партије, односи се на конкретне хришћанске заједнице, које би требало у самима себи – ако то већ нису учиниле – да разграде конфесионалне претпоставке и традиционалну црквену организацију и тако се прилагоде новој, хитлеровској визији Европе. Насупрот томе, концепција Јустуса Липсиуса уопште није усмерена у правцу својеврсног еклисијалног инжењеринга и нема претензију да се дотиче конкретних црквених заједница. Липсиусов концепт је политички концепт, по којем би политички управљачи требало да заступају синкретистичку варијанту неостоицизма и да, у политичкој равни и политичким средствима, теже идеалу надконфесионализма и недогматског хришћанства, како би у политичком одлучивању били независни од представникâ ове или оне конфесије. У време оштрих конфесионалних сукоба, ова Липсиусова политичка концепција имала је своје оправдање. Међутим, писци сценарија и учесници у епизоди усмереној против злог Иринеја и ретроградне Српске Православне Цркве нису поклоници ове хуманистичке варијанте политичког, општег хришћанства. Они би да измене структуру сâме Српске Православне Цркве, а то их сврстава у баштинике хитлеровске визије Цркве из 1920. године. Читаоцима ваља објаснити, ради потпунијег разумевања емисије и ширег контекста мржње према епископу бачком и према Српској Православној Цркви, и други део наслова овога текста, који упућује на „проширивање царства баналног“. Овај израз потиче од Томаса Мана и у оригиналу гласи: „Ausdehnung des Reiches des Banalen“, а налазимо га у роману „Доктор Фаустус“. Израз представља једну од Манових литерарних варијанти критике романтичког и музике Рихарда Вагнера, изречену у писму које Адријан Леверкин са студија теологије у Халеу упућује своме музичком ментору, Венделу Кречмару. На тај израз ће се, врло поентно, на једном месту осврнути и приповедач споменутог Мановог романа, Серенус Цајтблом, забринут због тврдњи свога пријатеља композитора, окренутих против такозване уметничке форме. То има своје социјално-политичке, али и теолошке консеквенце; има везе и са идеолошким карактером конструкције сачињене против Иринеја бачког и против Српске Православне Цркве. Поред овог, суштинског разлога, за избор споменуте Манове синтагме, помоћу које аутор овога текста настоји да одреди карактер телевизијских стрела одапетих у бачког архијереја, постоје и два друга разлога који су моју маленкост утврдили у намери да посегне за изразом великог немачког писца. Наиме, један од учесникâ епизоде о злом Иринеју јесте и већ споменути Златоје Мартинов, коме су књижевне теме блиске, оне немачке поготову, а бавио се и питањима „херменеутике књижевне естетике“. То би био први, несуштински разлог. Други, исто тако несуштински разлог везан је за епископа Григорија Дурића, миљеника телевизијске куће која потписује епизоду коју овде анализирамо, а за кога и неидентификовани писци сценарија за епизоду о бачком епископу имају само речи хвале. Наиме, овај епископ, премда без икаквих књижевних компетенција, не једном је изјављивао да му је мио Томас Ман и да би се веома разочарао – држим да ваљано парафразирам епископа Григорија – ако га, да се којим случајем из гроба подигне, Ман не би признао за Европљанина. Наравно, има разлике између Златоја Мартинова и епископа Григорија. Мартинов, додуше, нешто више зна о Рози Луксембург него о Томасу Ману, али о немачким темама нешто, ипак, зна, а епископ диселдорфски о Томасу Ману зна само ово што је писац овога написа парафразирао. Ипак, прилика је да и један и други обрате пажњу на оно што ће моја маленкост укратко елаборирати, те да једним ударцем покушају да убију две муве: и да нешто науче о Томасу Ману и да покушају да теоријски разумеју карактер конструкције коју, и један и други, свако на свој начин и различитим средствима, граде опонирајући епископу Иринеју.
  8. Барометар православне аскетске естетике – поводом десетогодишњице архијерејске службе епископа крушевачког Давида Било је то у другој половини месеца априла давне 1846, када се немачки песник и философ, Кристоф Бернхард Шлитер, писмом обратио својој ученици Анети фон Дросте-Хилсхоф, молбом да сачини стихове у којима би резимирала теолошку суштину приповести „У долинама“, шведске списатељице Фредрике Бремер. За ту сврху уступио јој је и изводе из тада познатог немачког часописа, „Хришћанска радост“, и то оне редове у којима је издавач тог часописа, Алберт Кнап, тумачио стихове из осме главе Посланице Римљанима апостола Павла. Између осталог, у писму се упућује на речи апостола Павла: Препорука ментора песникиње Анете фон Дросте-Хилсхоф састојала се у томе да би у стиховима требало, на примеру какве природне катастрофе, предочити човекову чежњу за Христом Спаситељем и наду у ослобођење од пропадљивости, о којој пише апостол Павле. Успешно или мање успешно реагујући на молбу свога професора, песникиња саставља поему која је данашњем читаоцу позната под насловом „Створење које уздише“. Више подсећајући на поетску парафразу Дирерове „Меланхолије“ него што је одговарала намислима из Шлетерове молбе, песникињи је, ипак, пошло за руком да опише оно што би данас било сврстано у рубрику екотеологије. Због чега писац ових редака, осврћући се на личност и на стваралаштво епископа крушевачког Давида, доноси ово упућивање на, у свету заборављену а у нас готово непознату, песникињу из деветнаестог столећа и на њену, у историји литературе јединствену, екотеолошку поему? Два су разлога за то. Најпре, епископ Давид Перовић био је марљиви и незаборавни професор хришћанске етике и аскетског богословља на Православном богословском факултету у Београду, бавећи се, у временима када то није било политички исплативо нити теолошки популарно, еколошким питањима из теолошког угла, често их и на литераран начин обрађујући. Други разлог није на први поглед видљив када се прочита екотеолошка поема, на коју је указано. У поеми се, и то као метафора која указује на тежину патње свих створења – и биљног и животињског и људског света – спомиње израз „притисак ваздуха“ („der Druck der Luft“). Наиме, у години у којој је песникиња саставила своју поему и уједно последњу песму коју је за живота написала, буктала је расправа која данашњем читаоцу невероватно може да звучи, а коју је покренуо композитор и писац, Фридрих Јохан фон Дриберг, негирајући постојање феномена ваздушног притиска. Чинио је он то у својим радовима заснованим на сопственим експериментима, и премда није био физичар, ипак је изазвао велику буру у ондашњим научним круговима. Фон Дриберг је био толико убеђен у властите тезе, да је нудио тада прилично значајну суму од 2000 дуката ономе ко обори његове теорије. Међутим, чинио је он то готово два века након смрти Торичелија, проналазача барометра илити бароскопа. Тај изум је, у времену кад је много мастила проливено у расправама са убеђеним порицатељем феномена ваздушног притиска, сâм по себи сведочио о аспурдности његових теза. Песникиња Анете фон Дросте-Хилсхоф укључује се у расправу, на дискретан начин користећи тада спорну реч „ваздушни притисак“, стајући на страну оних који су држали до значаја барометра. Писац овога текста већ у поднаслову употребљава реч „барометар“, те мислећи на епископа Давида Перовића каже да он представља барометар православне аскетске естетике. Оно што је деценијама уназад у српским богословским круговима подсећало на распру из деветнаестог столећа, у којој је једна добра композиторска душа негирала постојање ваздушног притиска, не узимајући у обзир постојање справе која тај притисак мери, представљао је покушај свођења на апсурд православне аскетске етике и естетике. Напоредо са тим јаловим покушајима, истих година на Богословском факултету живео је и предавао онај који је с правом назван барометром православног аскетског Предања. Тадањи монах Давид Перовић, како се и сâм потписивао, у времену незналачког и нестручног, а у исти мах помодног и редукционистичког промовисања тенденција протестантских теолошких опција, писао је и говорио о етосу светих моштију, у духу Предања сачинио још једно „Слово љубве“, враћао се жанру стослова, говорио и тумачио филокалијску традицију Цркве, инсистирајући на развијању аксетске православне естетике, на трагу Виктора Бичкова; једини од наставника инсистирао на изучавању богослужбених књига као примарне богословске литературе, писао о екотеолошким питањима из православног теолошког угла, и све време био тихи молитвеник у параклису Православног богословског факултета, као и у својој келији, на предавањима, шетајући и промишљајући. Тешко је било, дакле, прогласити превазиђеним символизмом оне реалије о чијем постојању је сведочио њихов барометар, монах Давид Перовић. Читалац може помислити, евентуално, да је монах и професор Давид, смерно али увек одлучно, па и ватрено, бранећи православне догмате и етос, супротстављајући се њиховој псеудоморфози, представљао онај богословски профил који је свету науке и културе парирао, градећи некакав изолационистички богословски систем, а да су они либералнијег и напреднијег погледа предводили својеврсну културтеологију, парирајући окошталим теолошким формама. Ништа нетачније од тога. Управо је монах Давид Перовић био протагонист свеже богословске форме, пишући и на својим часовима опсежно излажући о филмској уметности и о општој и домаћој књижевности, психологији и психоанализи, филологији и структуралистичкој лингвистици, дотичући се и класичне и поп-музике. Није постојало табу-тема, те се, после Јеротићевих часова, још само на часовима из Хришћанске етике могло и смело говорити и разматрати о феномену људске сексуалности и проблемима младих. Они који данас, преко анонимних или полуанонимних твитер-налога или на интернет-порталима који се плаћају, нажалост, и црквеним новцима, епископа крушевачког називају мрачњаком и противником културе и разним другим, истинском либералном приступу страним квалификацијама, а оне који о његовим радовима кажу коју објективну реч проглашавају плаћеницима, никада нису доживели јавно признање од неког истинског прегаоца из света културе. Епископ Давид је, пак, то доживео, и то, ни мање ни више, од нашег најугледнијег театролога који је, и поред радикално супротне идеолошке опције него што је епископ Давид, у својој колумни у листу „Блиц“, под насловом „Неки нови богослови“ (16.2.2011. године) забележио: „Један од најзначајнијих примера озбиљног тематског помака у часопису „Логос“ (бр. 1, 2009) јесте напис „Поп-арт, психоделичка уметност и музика непреображеног ероса“, који је написао један монах. Име му је Давид Перовић. Није реч само о изузетно добром познавању материје о којој се пише, већ и о озбиљном недогматском размишљању на задату тему“. Текст тада монаха Давида у Логосу, бр. 1, 2009. Да читаоцима откријемо и аутора споменуте колумне. Био је то покојни Јован Ћирилов, ерудита и неострашћени агностик, оснивач БИТЕФ-а. Писац ових редака не зна да су слична признања добили неки данашњи гласноговорници тобож свеже, отворене, инклузивне теологије, у епископским и свештеничким мантијама, или без њих. Још нешто ваља дометнути кад се о богословском профилу епископа Давида пише. Реч је о особеној књижевној структури његовог написа „Мирмекологија – екотеолошке параболе и софиолошке алегорије“, о чему је писац ових редака већ опсежно писао. За ову прилику нешто што није речено. Мало је у нас познат један Шилеров спис, под називом: „О наивном и сентименталистичком песништву“. Подела, до које Шилер држи, значајна је за писца ових редова како би теоријски дистингвирао одређене елементе поетских слојева књиге „Мирмекологија“. Целокупно песништво Шилер дели на наивно и на сентименталистичко, притом, одмах читалац овога текста треба да заборави данашњу, колоквијалну употребу ових појмова. Наивна је она врста стихотворења, по Шилеру, која лирски субјект види у сагласју са природом и са Богом, а сентименталистичка она која предочава нарушен однос на тим истим релацијама, с тим што писац тужи и жали због изостајања равнотеже. Надаље, Шилер сентименталистичку поезију дели на сатиричку – ону која о оном изгубљеном са критичких позиција пева, и на елегијску – она која оно изгубљено жали управо с тога што познаје његову вредност. На концу, у елегијском песништву Шилер налази две подврсте: идилу – у којој се у жалу за изгубљеним о изгубљеном пева као да је ту присутно, и елегију – у којој се на меланхолични начин предочава неповратна изгубљеност својеврсног Раја. Код епископа Давида Перовића, у приповедној структури „Мирмекологије“, читалац ће наићи на такозвану хетеродиегетичку структуру, о којој је писац ових редака, у поговору тој књизи, већ писао. У поетској структури истог списа, пак, могу се наћи сви елементи Шилерове поделе песништва, па тако писац пише и о хармонији, узимајући као примере облагодаћене личности Православне Цркве, а могу се пронаћи и све подврсте сентименталистичке поезије, у Шилеровом значењу те речи. И сатиричке и елегијске, другим речима. Тако, у Давидовим стиховима, природа игра улогу locus amoenus-а, ако и само ако подвижнички етос призива благодат на природу, надајући се, попут апостола Павла, у спасење од пропадљивости, али и locus terribilis-а, узимајући у обзир последице које предузима човек – еколошки грешник, што врхуни у савременом, капиталистичком, екоцидном понашању великих сила. Не треба заборавити да у земљи Анете фон Дросте-Хилсхоф и њеног ментора, готово два века после њене еколошке поеме, умиру шуме, и скоро сваки други становник оболи од канцера. О полихисторској делатности епископа Давида, из најразличитијих углова и уз одличне коментаре и модерирање вероучитеља Срђана Грубора, готово 5 сати говорили су његови сарадници 23. јула 2021. године, у емисији на порталу „Живе речи утехе“, који води свештеник Иван Цветковић. Читалац ту може да се осведочи – слушајући изузетно добра излагања Љиљане Давидовић – о књижевном стваралаштву епископа Давида, али то може учинити пратећи и излагања Варје Нешић и аутора овога написа; или, о пастирској делатности Давида Перовића као епископа крушевачког, из угла његових најближих сарадника – протојереја Драгог Вешковца, протојереја Вукмана Петровића и мати Фотине, као и јереја Андрије Јелића, незамењивог саслужитеља и сатрудника епископа Давида на пољу литургијског – практичког и теоријског богословља; веома значајна су и сведочанства Љиљане Пантелић и Јована Мацуре – овог потоњег као саподвижника епископа крушевачког у сведочењу страдања косовско-метохијских Срба, што је Мацура документовао опсежним филмским и документаристичким материјалом. Читалац тај јулски симпосион може погледати овде. На концу, пошто је епископ крушевачки одличан познавалац и немачке поезије, и то још из својих гимназијских дана – у шта се лично из разговора са њим уверио писац ових редака – наведимо још једну особину књижевних поступака који се у написима Давида Перовића, објављеним и необјављеним, могу наћи. Писац овога текста подсећа на један исказ из Гетеовог „Фауста“, у којем Хирон говори о оном лепом, рекавши: „Лепо остаје само по себи блажено“. Овај исказ варираће доцније штутгартски песник, Едуард Мерике, у својој чувеној песми „На једној лампи“. „…благи дух/озбиљности изливен по целој форми“, рећи ће Мерике. Епископ Давид, стварајући из православног хришћанског Предања, у оквиру својих етичких и естетичких научавања, и у оквиру својих литургијских беседа, заступник је овакве, условно говорећи, гетеовске концепције. Христов етос је неизмењив, као и етос Цркве Његове, као и доброта, и лепота, и они су то по суштини, по себи, независно од наших интерпретација и перспектива. На личном плану, за вернике то значи: узрастати ка Истини Цркве, себе исправљајући, а не обратно: Цркву унижавати, прилагођавајући је „људском, одвећ људском“. Дозволићете ми и да, уместо закључка, поводом десетогодишњице службе једног од најзначајнијих архијереја наше Цркве у овом времену, предузмем поступак тзв. јукстапозиције, стављајући напореду два поетска остварења један до другог: једно, из пера епископа Давида, а друго, из пера Петера Хандкеа, у преводу писца ових редака. Добронамеран читалац наћи ће ту слична духовна стремљења. Марко Делић је докторанд Универзитета у Тибингену
  9. Барометар православне аскетске естетике – поводом десетогодишњице архијерејске службе епископа крушевачког Давида Било је то у другој половини месеца априла давне 1846, када се немачки песник и философ, Кристоф Бернхард Шлитер, писмом обратио својој ученици Анети фон Дросте-Хилсхоф, молбом да сачини стихове у којима би резимирала теолошку суштину приповести „У долинама“, шведске списатељице Фредрике Бремер. За ту сврху уступио јој је и изводе из тада познатог немачког часописа, „Хришћанска радост“, и то оне редове у којима је издавач тог часописа, Алберт Кнап, тумачио стихове из осме главе Посланице Римљанима апостола Павла. Између осталог, у писму се упућује на речи апостола Павла: Препорука ментора песникиње Анете фон Дросте-Хилсхоф састојала се у томе да би у стиховима требало, на примеру какве природне катастрофе, предочити човекову чежњу за Христом Спаситељем и наду у ослобођење од пропадљивости, о којој пише апостол Павле. Успешно или мање успешно реагујући на молбу свога професора, песникиња саставља поему која је данашњем читаоцу позната под насловом „Створење које уздише“. Више подсећајући на поетску парафразу Дирерове „Меланхолије“ него што је одговарала намислима из Шлетерове молбе, песникињи је, ипак, пошло за руком да опише оно што би данас било сврстано у рубрику екотеологије. Због чега писац ових редака, осврћући се на личност и на стваралаштво епископа крушевачког Давида, доноси ово упућивање на, у свету заборављену а у нас готово непознату, песникињу из деветнаестог столећа и на њену, у историји литературе јединствену, екотеолошку поему? Два су разлога за то. Најпре, епископ Давид Перовић био је марљиви и незаборавни професор хришћанске етике и аскетског богословља на Православном богословском факултету у Београду, бавећи се, у временима када то није било политички исплативо нити теолошки популарно, еколошким питањима из теолошког угла, често их и на литераран начин обрађујући. Други разлог није на први поглед видљив када се прочита екотеолошка поема, на коју је указано. У поеми се, и то као метафора која указује на тежину патње свих створења – и биљног и животињског и људског света – спомиње израз „притисак ваздуха“ („der Druck der Luft“). Наиме, у години у којој је песникиња саставила своју поему и уједно последњу песму коју је за живота написала, буктала је расправа која данашњем читаоцу невероватно може да звучи, а коју је покренуо композитор и писац, Фридрих Јохан фон Дриберг, негирајући постојање феномена ваздушног притиска. Чинио је он то у својим радовима заснованим на сопственим експериментима, и премда није био физичар, ипак је изазвао велику буру у ондашњим научним круговима. Фон Дриберг је био толико убеђен у властите тезе, да је нудио тада прилично значајну суму од 2000 дуката ономе ко обори његове теорије. Међутим, чинио је он то готово два века након смрти Торичелија, проналазача барометра илити бароскопа. Тај изум је, у времену кад је много мастила проливено у расправама са убеђеним порицатељем феномена ваздушног притиска, сâм по себи сведочио о аспурдности његових теза. Песникиња Анете фон Дросте-Хилсхоф укључује се у расправу, на дискретан начин користећи тада спорну реч „ваздушни притисак“, стајући на страну оних који су држали до значаја барометра. Писац овога текста већ у поднаслову употребљава реч „барометар“, те мислећи на епископа Давида Перовића каже да он представља барометар православне аскетске естетике. Оно што је деценијама уназад у српским богословским круговима подсећало на распру из деветнаестог столећа, у којој је једна добра композиторска душа негирала постојање ваздушног притиска, не узимајући у обзир постојање справе која тај притисак мери, представљао је покушај свођења на апсурд православне аскетске етике и естетике. Напоредо са тим јаловим покушајима, истих година на Богословском факултету живео је и предавао онај који је с правом назван барометром православног аскетског Предања. Тадањи монах Давид Перовић, како се и сâм потписивао, у времену незналачког и нестручног, а у исти мах помодног и редукционистичког промовисања тенденција протестантских теолошких опција, писао је и говорио о етосу светих моштију, у духу Предања сачинио још једно „Слово љубве“, враћао се жанру стослова, говорио и тумачио филокалијску традицију Цркве, инсистирајући на развијању аксетске православне естетике, на трагу Виктора Бичкова; једини од наставника инсистирао на изучавању богослужбених књига као примарне богословске литературе, писао о екотеолошким питањима из православног теолошког угла, и све време био тихи молитвеник у параклису Православног богословског факултета, као и у својој келији, на предавањима, шетајући и промишљајући. Тешко је било, дакле, прогласити превазиђеним символизмом оне реалије о чијем постојању је сведочио њихов барометар, монах Давид Перовић. Читалац може помислити, евентуално, да је монах и професор Давид, смерно али увек одлучно, па и ватрено, бранећи православне догмате и етос, супротстављајући се њиховој псеудоморфози, представљао онај богословски профил који је свету науке и културе парирао, градећи некакав изолационистички богословски систем, а да су они либералнијег и напреднијег погледа предводили својеврсну културтеологију, парирајући окошталим теолошким формама. Ништа нетачније од тога. Управо је монах Давид Перовић био протагонист свеже богословске форме, пишући и на својим часовима опсежно излажући о филмској уметности и о општој и домаћој књижевности, психологији и психоанализи, филологији и структуралистичкој лингвистици, дотичући се и класичне и поп-музике. Није постојало табу-тема, те се, после Јеротићевих часова, још само на часовима из Хришћанске етике могло и смело говорити и разматрати о феномену људске сексуалности и проблемима младих. Они који данас, преко анонимних или полуанонимних твитер-налога или на интернет-порталима који се плаћају, нажалост, и црквеним новцима, епископа крушевачког називају мрачњаком и противником културе и разним другим, истинском либералном приступу страним квалификацијама, а оне који о његовим радовима кажу коју објективну реч проглашавају плаћеницима, никада нису доживели јавно признање од неког истинског прегаоца из света културе. Епископ Давид је, пак, то доживео, и то, ни мање ни више, од нашег најугледнијег театролога који је, и поред радикално супротне идеолошке опције него што је епископ Давид, у својој колумни у листу „Блиц“, под насловом „Неки нови богослови“ (16.2.2011. године) забележио: „Један од најзначајнијих примера озбиљног тематског помака у часопису „Логос“ (бр. 1, 2009) јесте напис „Поп-арт, психоделичка уметност и музика непреображеног ероса“, који је написао један монах. Име му је Давид Перовић. Није реч само о изузетно добром познавању материје о којој се пише, већ и о озбиљном недогматском размишљању на задату тему“. Текст тада монаха Давида у Логосу, бр. 1, 2009. Да читаоцима откријемо и аутора споменуте колумне. Био је то покојни Јован Ћирилов, ерудита и неострашћени агностик, оснивач БИТЕФ-а. Писац ових редака не зна да су слична признања добили неки данашњи гласноговорници тобож свеже, отворене, инклузивне теологије, у епископским и свештеничким мантијама, или без њих. Још нешто ваља дометнути кад се о богословском профилу епископа Давида пише. Реч је о особеној књижевној структури његовог написа „Мирмекологија – екотеолошке параболе и софиолошке алегорије“, о чему је писац ових редака већ опсежно писао. За ову прилику нешто што није речено. Мало је у нас познат један Шилеров спис, под називом: „О наивном и сентименталистичком песништву“. Подела, до које Шилер држи, значајна је за писца ових редова како би теоријски дистингвирао одређене елементе поетских слојева књиге „Мирмекологија“. Целокупно песништво Шилер дели на наивно и на сентименталистичко, притом, одмах читалац овога текста треба да заборави данашњу, колоквијалну употребу ових појмова. Наивна је она врста стихотворења, по Шилеру, која лирски субјект види у сагласју са природом и са Богом, а сентименталистичка она која предочава нарушен однос на тим истим релацијама, с тим што писац тужи и жали због изостајања равнотеже. Надаље, Шилер сентименталистичку поезију дели на сатиричку – ону која о оном изгубљеном са критичких позиција пева, и на елегијску – она која оно изгубљено жали управо с тога што познаје његову вредност. На концу, у елегијском песништву Шилер налази две подврсте: идилу – у којој се у жалу за изгубљеним о изгубљеном пева као да је ту присутно, и елегију – у којој се на меланхолични начин предочава неповратна изгубљеност својеврсног Раја. Код епископа Давида Перовића, у приповедној структури „Мирмекологије“, читалац ће наићи на такозвану хетеродиегетичку структуру, о којој је писац ових редака, у поговору тој књизи, већ писао. У поетској структури истог списа, пак, могу се наћи сви елементи Шилерове поделе песништва, па тако писац пише и о хармонији, узимајући као примере облагодаћене личности Православне Цркве, а могу се пронаћи и све подврсте сентименталистичке поезије, у Шилеровом значењу те речи. И сатиричке и елегијске, другим речима. Тако, у Давидовим стиховима, природа игра улогу locus amoenus-а, ако и само ако подвижнички етос призива благодат на природу, надајући се, попут апостола Павла, у спасење од пропадљивости, али и locus terribilis-а, узимајући у обзир последице које предузима човек – еколошки грешник, што врхуни у савременом, капиталистичком, екоцидном понашању великих сила. Не треба заборавити да у земљи Анете фон Дросте-Хилсхоф и њеног ментора, готово два века после њене еколошке поеме, умиру шуме, и скоро сваки други становник оболи од канцера. О полихисторској делатности епископа Давида, из најразличитијих углова и уз одличне коментаре и модерирање вероучитеља Срђана Грубора, готово 5 сати говорили су његови сарадници 23. јула 2021. године, у емисији на порталу „Живе речи утехе“, који води свештеник Иван Цветковић. Читалац ту може да се осведочи – слушајући изузетно добра излагања Љиљане Давидовић – о књижевном стваралаштву епископа Давида, али то може учинити пратећи и излагања Варје Нешић и аутора овога написа; или, о пастирској делатности Давида Перовића као епископа крушевачког, из угла његових најближих сарадника – протојереја Драгог Вешковца, протојереја Вукмана Петровића и мати Фотине, као и јереја Андрије Јелића, незамењивог саслужитеља и сатрудника епископа Давида на пољу литургијског – практичког и теоријског богословља; веома значајна су и сведочанства Љиљане Пантелић и Јована Мацуре – овог потоњег као саподвижника епископа крушевачког у сведочењу страдања косовско-метохијских Срба, што је Мацура документовао опсежним филмским и документаристичким материјалом. Читалац тај јулски симпосион може погледати овде. На концу, пошто је епископ крушевачки одличан познавалац и немачке поезије, и то још из својих гимназијских дана – у шта се лично из разговора са њим уверио писац ових редака – наведимо још једну особину књижевних поступака који се у написима Давида Перовића, објављеним и необјављеним, могу наћи. Писац овога текста подсећа на један исказ из Гетеовог „Фауста“, у којем Хирон говори о оном лепом, рекавши: „Лепо остаје само по себи блажено“. Овај исказ варираће доцније штутгартски песник, Едуард Мерике, у својој чувеној песми „На једној лампи“. „…благи дух/озбиљности изливен по целој форми“, рећи ће Мерике. Епископ Давид, стварајући из православног хришћанског Предања, у оквиру својих етичких и естетичких научавања, и у оквиру својих литургијских беседа, заступник је овакве, условно говорећи, гетеовске концепције. Христов етос је неизмењив, као и етос Цркве Његове, као и доброта, и лепота, и они су то по суштини, по себи, независно од наших интерпретација и перспектива. На личном плану, за вернике то значи: узрастати ка Истини Цркве, себе исправљајући, а не обратно: Цркву унижавати, прилагођавајући је „људском, одвећ људском“. Дозволићете ми и да, уместо закључка, поводом десетогодишњице службе једног од најзначајнијих архијереја наше Цркве у овом времену, предузмем поступак тзв. јукстапозиције, стављајући напореду два поетска остварења један до другог: једно, из пера епископа Давида, а друго, из пера Петера Хандкеа, у преводу писца ових редака. Добронамеран читалац наћи ће ту слична духовна стремљења. Марко Делић је докторанд Универзитета у Тибингену View full Странице
  10. Добронамеран читалац неће замерити писцу ових редака због подсећања на познати вид физичке тортуре примењиван у Титовој Југославији, у логору за политичке осуђенике на Голом отоку. Природу тог облика физичке тортуре описивали су са једнаком пластичношћу и заточеници споменутог логора и они који су логором управљали. Тако, рецимо, на више места свог петотомног дела „Голи оток“, писац Драгослав Михаиловић описује овај вид физичке агресије према новопридошлим логорашима, а по суду онога који ово пише издваја се сведочанство извесног Мише Пифата, са којим је споменути писац у тајности водио разговоре крајем 1978. и готово читаве 1979. године. Споменути Миша Пифат, чије је сведочанство Михаиловић делимично записивао, а делом и снимао на магнетофон, сведочи о два шпалира, у голооточком жаргону познатија као топли зец, кроз која су пролазили нови кажњеници. Први кажњенички строј називао се у логорском вокабулару термином жица. Њу су сачињавали кажњеници који нису били припадници такозване радне бригаде и који су новопридошле поздрављали премлаћивањем без употребе тврдих предмета. Други, страшнији вид топлог зеца приређивали су припадници радничких бригада које су сачињавали како ревидирани кажњеници тако и припадници такозване банде, који су нарочито настојали да се истакну у примени тортуре пред собним старешинама и управом Голог отока. Они су за ту прилику најчешће користили летве којима су беспоштедно ударали новопридошле робијаше, не устежући се да им нанесу и најтеже повреде главе, од којих су неки намах скончавали живот. Они који би преживели поздравну церемонију топлог зеца по правилу су, према сведочанству истог Мише Пифата, добијали флегмону, тојест упалну гнојну инфекцију делова тела, која је такође могла бити смртоносна. Потом су следила мучна ислеђивања новопридошлих, приликом којих су често гушени у боксу од ћебади. Незнатно мање пластично него што је то чинио Михаиловић у својим литерарним остварењима, физичку тортуру топлог зеца описивао је и Јово Капичић, у време оснивања злогласног логора шеф савезне Удбе, коме је голооточка управа непосредно била подређена. Чинио је то Капичић како у интервјуима датим Тамари Никчевић у књизи под називом Голи отоци Јова Капичића тако и у многобројним телевизијским интервјуима. За разлику од Михаиловића који као бивши логораш са индигнацијом описује овај феномен политичке принуде, Капичић је био јединствен по томе што се том тортуром јавно хвалио усред Београда, вређајући жртве, од којих је највише било припадника српског народа. Овај вид политичке присиле према осуђеницима имао је у том времену и свој идеолошки аналогон. Голи оток (Фотодокументација „Политике”) Наиме, аспект понижавања и затирања достојанства личности политичких и идеолошких неистомишљеника, као и достојанственика Српске Православне Цркве, присутан је био и у литерарној сфери. Тако је књижевну модификацију метода топлог зеца користио познати партијски радник и песник-надреалиста, Марко Ристић, када је у свом есеју „Три мртва песника“ прогласио Милоша Црњанског покојним за живота, за време док је писац „Сеоба“ живео и стварао у Лондону као политички емигрант. Истоветан облик литерарног вида топлог зеца користио је и Радомир Константиновић у свом делу „Философија паланке“, у којем се у титоистичком кључу разрачунавао са многобројним највиђенијим културним и црквеним посленицима, међу којима су и песник Момчило Настасијевић и владика Николај Велимировић. Истоветно је поступао и песник Оскар Давичо према великом броју књижевник посленика, а нарочито интензиван вид литерарне тортуре испољио је према песнику Миодрагу Павловићу. Литерарна варијанта топлог зеца аналогна је оној физичкој још по нечему. Наиме, док су предузимана батинања нових заточеника, певане су и песме Титу и Партији, од којих је најпознатија она која се певала како на Голом отоку тако и на Светом Гргуру, острву претвореном у логор за жене. Та песма, кратка и јасна, језгровита, гласила је овако: „Убићемо сваког скота ко је против Тита и Ка-Пе-Јот-а!“ Слична распеваност пратила је и литерарне аналогоне топлог зеца. Наиме, и Марко Ристић и Радомир Константиновић писали су оде у част Јосипа Броза, а овај други га је у једном есеју чак изједначавао са бићем натприродних, божанских својстава. Оскар Давичо, беспоштедни критичар у име Тита и Партије, састављач је оде у част „друга” Александра-Леке Ранковића, који је био познат и по конспиративном имену идентичном имену састављача ових редова. У споменутој оди, прочитаној на свечаној академији посвећеној јубилеју ОЗНЕ у Дому синдиката у Београду, Давичо између осталог кличе и да „ОЗНА све дозна“. Радомир Константиновић (Фото: Политика/Бранко Белић) Физички и литерарни метод топлог зеца у времену Титове Југославије примењиван је доследно, у складу са институционализованим терором над политичким противницима. Нико се од оних који су тај метод практиковали није позивао на друштвене демократске норме и покушавао да споји неспојиво: да у исти мах у политичкој пракси буде тоталитарни делатник, а у теорији приврженик демократије. Треба истаћи и чињеницу да су споменути литерарни поклоници топлог зеца били неоспорно интелектуално озбиљни, те ни писац ових редова не спори литерарну вредност поезије Марка Ристића и Оскара Давича нити интелектуалне домете Радомира Константиновића. Управо ово ваља нагласити када је реч о савременим литерарним приврженицима старог и ефикасног метода топлог зеца, јер у њих изостају интелектуални и уметнички домети који су красили њихове идеолошке претходнике. Састављач овог написа ће овај феномен покушати да предочи на примеру дуготрајне, јавне примене старог голооточког механизма који је у писаним и електронским медијима, без предаха, усмерен према епископу бачком и портпаролу Српске Православне Цркве, Иринеју Буловићу, сталном антихероју одређених медија. Моја маленкост се, притом, неће детаљно освртати на велики број литерарних стрелица усмерених према споменутом епископу управо стога што је њихов интелектуални ниво у равни већ спомињаног Јова Капичића и уопште нема интелектуалне особине једног Марка Ристића, Константиновића или Давича, без обзира на то што поклоници голооточког манира нису лишени интелектуалних претензија. Оскар Давичо
  11. Критичари епископа бачког Иринеја не могу се подвести под његове критичаре нити спадају у оне интелектуалне посленике којима је до критике стало Добронамеран читалац неће замерити писцу ових редака због подсећања на познати вид физичке тортуре примењиван у Титовој Југославији, у логору за политичке осуђенике на Голом отоку. Природу тог облика физичке тортуре описивали су са једнаком пластичношћу и заточеници споменутог логора и они који су логором управљали. Тако, рецимо, на више места свог петотомног дела „Голи оток“, писац Драгослав Михаиловић описује овај вид физичке агресије према новопридошлим логорашима, а по суду онога који ово пише издваја се сведочанство извесног Мише Пифата, са којим је споменути писац у тајности водио разговоре крајем 1978. и готово читаве 1979. године. Споменути Миша Пифат, чије је сведочанство Михаиловић делимично записивао, а делом и снимао на магнетофон, сведочи о два шпалира, у голооточком жаргону познатија као топли зец, кроз која су пролазили нови кажњеници. Први кажњенички строј називао се у логорском вокабулару термином жица. Њу су сачињавали кажњеници који нису били припадници такозване радне бригаде и који су новопридошле поздрављали премлаћивањем без употребе тврдих предмета. Други, страшнији вид топлог зеца приређивали су припадници радничких бригада које су сачињавали како ревидирани кажњеници тако и припадници такозване банде, који су нарочито настојали да се истакну у примени тортуре пред собним старешинама и управом Голог отока. Они су за ту прилику најчешће користили летве којима су беспоштедно ударали новопридошле робијаше, не устежући се да им нанесу и најтеже повреде главе, од којих су неки намах скончавали живот. Они који би преживели поздравну церемонију топлог зеца по правилу су, према сведочанству истог Мише Пифата, добијали флегмону, тојест упалну гнојну инфекцију делова тела, која је такође могла бити смртоносна. Потом су следила мучна ислеђивања новопридошлих, приликом којих су често гушени у боксу од ћебади. Незнатно мање пластично него што је то чинио Михаиловић у својим литерарним остварењима, физичку тортуру топлог зеца описивао је и Јово Капичић, у време оснивања злогласног логора шеф савезне Удбе, коме је голооточка управа непосредно била подређена. Чинио је то Капичић како у интервјуима датим Тамари Никчевић у књизи под називом Голи отоци Јова Капичића тако и у многобројним телевизијским интервјуима. За разлику од Михаиловића који као бивши логораш са индигнацијом описује овај феномен политичке принуде, Капичић је био јединствен по томе што се том тортуром јавно хвалио усред Београда, вређајући жртве, од којих је највише било припадника српског народа. Овај вид политичке присиле према осуђеницима имао је у том времену и свој идеолошки аналогон. Голи оток (Фотодокументација „Политике”) Наиме, аспект понижавања и затирања достојанства личности политичких и идеолошких неистомишљеника, као и достојанственика Српске Православне Цркве, присутан је био и у литерарној сфери. Тако је књижевну модификацију метода топлог зеца користио познати партијски радник и песник-надреалиста, Марко Ристић, када је у свом есеју „Три мртва песника“ прогласио Милоша Црњанског покојним за живота, за време док је писац „Сеоба“ живео и стварао у Лондону као политички емигрант. Истоветан облик литерарног вида топлог зеца користио је и Радомир Константиновић у свом делу „Философија паланке“, у којем се у титоистичком кључу разрачунавао са многобројним највиђенијим културним и црквеним посленицима, међу којима су и песник Момчило Настасијевић и владика Николај Велимировић. Истоветно је поступао и песник Оскар Давичо према великом броју књижевник посленика, а нарочито интензиван вид литерарне тортуре испољио је према песнику Миодрагу Павловићу. Литерарна варијанта топлог зеца аналогна је оној физичкој још по нечему. Наиме, док су предузимана батинања нових заточеника, певане су и песме Титу и Партији, од којих је најпознатија она која се певала како на Голом отоку тако и на Светом Гргуру, острву претвореном у логор за жене. Та песма, кратка и јасна, језгровита, гласила је овако: „Убићемо сваког скота ко је против Тита и Ка-Пе-Јот-а!“ Слична распеваност пратила је и литерарне аналогоне топлог зеца. Наиме, и Марко Ристић и Радомир Константиновић писали су оде у част Јосипа Броза, а овај други га је у једном есеју чак изједначавао са бићем натприродних, божанских својстава. Оскар Давичо, беспоштедни критичар у име Тита и Партије, састављач је оде у част „друга” Александра-Леке Ранковића, који је био познат и по конспиративном имену идентичном имену састављача ових редова. У споменутој оди, прочитаној на свечаној академији посвећеној јубилеју ОЗНЕ у Дому синдиката у Београду, Давичо између осталог кличе и да „ОЗНА све дозна“. Радомир Константиновић (Фото: Политика/Бранко Белић) Физички и литерарни метод топлог зеца у времену Титове Југославије примењиван је доследно, у складу са институционализованим терором над политичким противницима. Нико се од оних који су тај метод практиковали није позивао на друштвене демократске норме и покушавао да споји неспојиво: да у исти мах у политичкој пракси буде тоталитарни делатник, а у теорији приврженик демократије. Треба истаћи и чињеницу да су споменути литерарни поклоници топлог зеца били неоспорно интелектуално озбиљни, те ни писац ових редова не спори литерарну вредност поезије Марка Ристића и Оскара Давича нити интелектуалне домете Радомира Константиновића. Управо ово ваља нагласити када је реч о савременим литерарним приврженицима старог и ефикасног метода топлог зеца, јер у њих изостају интелектуални и уметнички домети који су красили њихове идеолошке претходнике. Састављач овог написа ће овај феномен покушати да предочи на примеру дуготрајне, јавне примене старог голооточког механизма који је у писаним и електронским медијима, без предаха, усмерен према епископу бачком и портпаролу Српске Православне Цркве, Иринеју Буловићу, сталном антихероју одређених медија. Моја маленкост се, притом, неће детаљно освртати на велики број литерарних стрелица усмерених према споменутом епископу управо стога што је њихов интелектуални ниво у равни већ спомињаног Јова Капичића и уопште нема интелектуалне особине једног Марка Ристића, Константиновића или Давича, без обзира на то што поклоници голооточког манира нису лишени интелектуалних претензија. Оскар Давичо View full Странице
  12. RTV Beseda · 21 04 2021 Nasi U Svetu - Marko Delic, Teolog
  13. Три групе Хандкеових опонената: 1. они који не праве разлику између литературе и политичких текстова; 2. они који дискредитују само пишчеве политичке ставове и 3. они који сматрају да је Хандкеова литература нека врста медијума 1. Аутономија књижевног дела – литерарна мерила Томаса Асхојера Марко Делић Ученик познатог философа Плотина, Порфирије, описујући живот свога учитеља оставио је запис о једној расправи, у којој би данашњи читалац лако могао да пронађе многе атрибуте онога што називамо симулакрумом. Та древна дискусија водила се, наиме, не у вези са чувеним Платоновим дијалогом „Гозба“, већ поводом њега. Питање о којем је требало да се изјасне учесници те распре могло би се на следећи начин парафразирати: Да ли је ученичка цена примања учења о врлини била њихово еротско општење са учитељем? Другим речима: Да ли се иза Сократовог философског умећа, очитованог у расправи о еросу у дијалогу „Гозба“, скривао вешто камуфлирани циљ завођења младих ученика и сабеседника од стране знаменитог Атињанина? Из контекста ове забележене епизоде очито је да је Плотин своме ученику, Порфирију, доделио улогу апологете великог Сократа. Оно што је свакако интересантно односило би се на сâм ток такве апологије, будући да ни за тезу о Сократовом завођењу али ни за аргументе против такве тезе у Платоновом дијалогу „Гозба“ не налазимо ни једну реч. Састављач списа о Плотиновом животу није, међутим, о самом току дискусије оставио никакав запис, осим описа учитељевог задовољства које је овај изразио на концу те апологије. Плотин је, по Порфиријевом сведочењу, узвикнуо једну реченицу из Хомерове „Илијаде“, с тим што ју је мало за ту прилику модификовао. „Тако гађај, да будеш радост мужевима“, узвикивао је Плотин, наводно, за време трајања Порфиријеве беседе. У чему се огледала споменута Плотинова модификација? У Хомера, уместо овог „мужевима“ стоји „Данајцима“, с тим што се гађање односило на вештину одапињања стрела у груди непријатеља. Избором ове реченице којом у афективном стању задовољно описује апологетски резултат Порфиријеве тобожње аргументације, Плотин сугерише да је и она наликовала одапињању стрела вештог стрелца, на радост великих философских личности, а нарочито оног чију је част, по задатку, бранио. Након забелешке о овој епизоди зна се само то да су се копља ломила око дијалога „Гозба“ и да су основ за формулисање споменуте провокативне тезе као и аргументација која је тезу оспоравала декларативно били засновани на том најчувенијем Платоновом спису. Остаје, наравно, непознаница, и остаће за свагда, на које су се делове Платоновог написа позивали оспораватељи Сократовог моралног дигнитета а на које Порфирије, у поступку својеврсне нове одбране знаменитог атинског философа. У нашем веку, као и у оном претходном, много пута су контуре ове распре из III столећа после Христа, са њеним целокупним симулакрумским потенцијалом, доживљавале својеврсне реплике, и то најчешће у идеолошко-политичкој равни. Последњих месеци управо тај феномен очитује се у немачкој штампи, после објављивања вести о одлуци да се Петеру Хандкеу додели Нобелова награда за књижевност. Текстови који ће бити подвргнути критичкој анализи нису од оних објављених у новинама спорног или сумњивог квалитета, већ од оних који су нашли место на страницама и у свету веома познатог листа „Die Zeit“, као и на интернет-презентацији познатог немачког радија, „Deutsche Welle“. Стреле су одапињане, и још увек се одапињу од стране многих литерарних посленика, те је добитник Нобелове награде овековечен и репризом оне познате валпургијске ноћи, прилагођене за својеврсни обрачун са писцем на почетку XXI столећа. Ако се неко евентуално понадао, читајући ове редове, да је за разлику од шкртог описа оне плотиновске и порфиријевске распре у овој поводом Хандкеа присутна аргументација утемељена у пишчевим делима, грдно се преварио. Актери који на овај или на онај начин одапињу реторичке стреле на Хандкеа могу се поделити у три групе: 1. на оне који не праве разлику између литературе и идеолошко-политичких текстова; 2. на оне који поменуту разлику праве, дискредитујући само пишчеве политичке ставове и 3. на оне који сматрају да је Хандкеова литература нека врста медијума помоћу којег писац кријумчари своје тобоже деструктивне политичке погледе. Пођимо редом. У листу „Die Zeit“ од 17. октобра 2019. године, појавила су се два текста из пера оних који спадају у прву групу Хандкеових оспораватеља. Први текст је из пера немачког новинара Томаса Асхојера, који своје текстове често посвећује интелектуалним темама будући да је крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година минулог столећа студирао германистику и философију на универзитетима у Минстеру и Хамбургу. Асхојеров приступ делу нобеловца је, међутим, лишен озбиљне анализе литерарне структуре делова романа Петера Хандкеа, које каткад цитира. Без обзира на то што одриче постојање суштинске разлике између литерарних и идеолошко-политичких написа, пледирајући за то да у књижевном делу види медијум који политички делује, Асхојер феномену литерарног приступа на истоветан начин којим неко критички приступа лику и делу актуелних политичких делатника, несклоних литерарном изражавању. Превиђајући ову разлику и не подешавајући своју методологију њој, Асхојеров приступ Хандкеовом делу истоветан је приступу Клауса Бринкбојмера, који у истом броју листа „Die Zeit“ приступа анализи политичког понашања канадског премијера, Џастина Трудоа, разматрајући расистичке поступке и корупцијске афере овог тобожњег либералног политичара. Асхојер се у свом напису под називом „Сенка која остаје“ дотиче проблема односа аутора и његовог дела, тј. односа између уметности и морала. Уместо макар и сведеног скицирања тог проблема, аутор закључује да и сâм Хандке никада није држао до тезе о одвојености уметничког и етичког. Ова тврдња, међутим, није истинита, будући да Петер Хандке управо ових седмица непрестано јавно протестује због тога што се нико од новинара који последњих дана објављују текстове о њему не дотиче његових романа, тенденциозно анализирајући само његове политичке ставове. Да би оснажио своју тезу о Хандкеу као противнику концепције о аутономности уметничког дела, Асхојер као аргумент читаоцу предочава нешто што узима као аксиом, те то не подвргава критичкој анализи. Он записује. „Хандке је, то се лако заборавља, дете философске револуције, оне највеће, која је дата у 20. веку: револуције језика. Њена парола гласи: ‘Речи стварају свет!’, оне организују опажање, чак мирис и укус“. Тврдећи да се лако заборавља она теза коју он представља као чињеницу а не као став подложан разматрању, аутор је сву сложеност Хандкеових литерарних остварења, па чак и политичких промишљања, свео на симплификовано поимање философије језика минулог века. Премда и ту постоје големе разлике, чак и у оквиру философског развоја појединачних аутора, Асхојер све то превиђа или намерно симплификује како би своју тезу о примарно идеолошко-политичкој улози Хандкеове литературе привилеговао. Када, на пример, опет у улози неупитног аксиома, цитира Мартина Валсера тј. његово одређење Хандкеове поетике као „смеше Витгенштајна и Хајдегера“, заборавља да овај први у поимању улоге и смисла језика прелази дуг пут од концепта блиског протагонистима логичког емпиризма Бечког круга, до теорије о језичким играма, које радикално оспоравају концепт који је Витгенштајн у раној фази заступао, пишући „Логичко-философски трактат“. Заборавља и то да овај други има свој развој и да није исти Хајдегер из периода кад пише „Бивствовање и време“, заокупљајући се фундаментално-онтолошким мишљењем и позни Хајдегер из тридесетих година минулог столећа, писац књига „О суштини истине“ и „Прилога за философију“. Асхојер је, може се рећи, новинарски пандан познатог комичног јунака, професора Кукука из романа „Исповести варалице Феликса Крула“ Томаса Мана. Сводећи сву антрополошку сложеност на сопствене симплификоване а потом аксиоматизоване поставке теорије еволуције, Манов јунак док говори о шаци женске руке, на пример, свога сабеседника подсећа „да оне нису ништа друго него крила-канџе код праптице и прсна пераја у рибе“. Дакле, улоге које код Мановог Кукука играју канџе и пераја, у Асхојеровом тексту игра споменута симплификована теза о револуционарном карактеру језика. Немачки новинар иде толико далеко да мистификује моћ речӣ, дајући им такву снагу и способност преображаја какву нису познавали ни пагански експерти за заклињање духова помоћу језичких формула. По Асхојеру, речи имају способност да организују опажање, па чак и, веровали или не, мирис и укус. А уколико имају такву моћ, онда оне, природно је, могу довести и до злочина или до оправдавања злочина, чији су протагонисти увек, по Хандкеовим критичарима, зли Срби оличени у личности Слободана Милошевића. Ово Асхојер не тврди, али тврде многи савремени примерци такозваних великих – својеврсни аналогони оних из Порфиријеве повести – код којих изазива радост овај начин тобожње аргументације коју спроводи новинар листа „Die Zeit“. Да би још више поткрепио своју тезу о Хандкеовом неприхватању става о одвојености уметничког и морално-практичког света, Асхојер прави недопустиву методолошку грешку. Најпре је устврдио да се „сâм Хандке, на своју срећу и на своју несрећу, никада није држао ове одвојености“ да би, у циљу поткрепљења ове тезе цитирао младог Хандкеа, који је тврдио да речи нису прозорска окна кроз која се гледа, него да се помоћу њих ствари могу вртети, чиме се најбоље илуструје њихова друштвена улога. Овако изведена тобожња аргументација недопустива је из два разлога. Новинар познатог немачког листа најпре прави грешку pars pro toto, будући да је тврдњу да Хандке није никада држао до одвојености уметности и практичко-политичког света настојао да објасни само навођењем неких цитата младог Хандкеа, уз то и истргнутих из контекста. Затим, из Хандкеове цитиране мисли да речи нису прозорска окна већ имају друштвену улогу, не може се тврдити да из тога произилази да је Хандке оспораватељ постојања аутономије литерарних творевина. Онај ко брани тезу о различитости литерарних и идеолошко-политичких језичких система не тврди да литература нема и друштвену улогу и да речи немају никакав додир са стварношћу као и са другим језичким системима. Из тога, међутим, не произилази да је једно књижевно дело сводиво само на друштвену улогу коју евентуално игра. Теза о аутономији литерарне уметничке структуре, надаље, не имплицира постојање непробојног зида који књижевно дело изолује од других, извануметничких феномена. Из тога што Хандке не заступа ту тезу не може се тврдити да је споменута аутономија пука фикција. Још нешто треба додати поводом ових поставки немачког журналисте, што има везе са његовим некритичким указивањем и на Витгенштајна као на философа интелектуално блиског Хандкеу. Управо је овај мислилац споменуту аутономију бранио тезом о постојању непробојног зида, тиме пледирајући и за изолацију литерарних остварења. Чинио је то у својим предавањима из године 1938, у књизи која је, под насловом „Предавања и разговори о естетици, психологији и религиозном веровању“, објављена на основу бележака студента Јорика Смитиза. Ову тезу, толико далеку Хандкеу, није заступао нико од познатих теоретичара литературе минулог столећа у покушају успостављања критеријума који једно књижевно остварење чине аутономним. Питамо се онда по чему је то Хандке добар ученик Лудвига Витгенштајна и да ли је уопште аутор проверавао одрживост тезе Мартина Валсера кад ју је цитирао? Јасно је, наравно, да је постављено питање реторско. Петер Хандке (Фото: КоССев) Заступници Асхојеровог приступа указивали би, вероватно, на идеолошку улогу коју уметничка дела неоспорно играју, и наводили би друштвене улоге које су имала и највећа уметничка остварења. Они умнији међу њима могли би да потегну аргументе и из Платоновог дијалога „Горгија“, као и да подсете на термин „демегорија“, у намери да одбране Асхојерову тврдњу. У споменутом Платоновом дијалогу примарно литерарни параметри као што су мелос, ритам и метрон означени су као споредни додатак, док би требало најпре поставити питање о улози коју литерарна остварења врше у држави, будући да су та дела извођена у позоришту пред слободним мушкарцима, женама, децом али и робовима. Другим речима, литерарно остварење је примарно представљало говор пред народом, што је и превод термина демегорија, који Платон употребљава у свом спису „Закони“. Заступници ове концепције превиђају да искази у уметничком делу нису исказни ставови који реферирају на ствари и догађаје у свету у којем живимо, већ квази-исказни ставови, речено језиком Романа Ингардена, који имају само форму исказних ставова и који указују на предмете који представљају интенционалне објекте у фиктивном књижевном свету. То што велика дела нису лишена баналне интерпретације не значи да уметник није добро обавио задатак. За ваљану интерпретацију потребан је и ваљани читалац који, по луцидној анализи књижевног теоретичара Едварда Булоа, треба да начини тзв. психичко одстојање од литерарног текста, а никако да буде наличан на каквог љубоморног мужа који, читајући Шекспировог „Отела“, бива дубоко потресен, још раздраженији и емотивно нестабилнији него што је био пре читања тог комада. На крају свога текста, без икаквог, макар и сведеног осврта на Хандкеов роман „Моја година у пограничној зони залива“ („Mein Jahr in der Niemandsbucht“), Асхојер прави школску грешку, те на основу присуства тзв. ја-приповедача у овом делу још једном настоји да избрише границу између литерарне структуре и стварности или, његовим речником казано, он у роману препознаје феномен измирења бивствовања и језика. Ово је уједно и једина површна алузија на Хајдегера, коју предузима Асхојер, вероватно у циљу поткрепљивања тезе о већ споменутој смеши Витгенштајна и Хајдегера. Какву снагу поменута алузија има, излишно је експлицирати. 2. Моћ речи и политичко понашање писца – Славој Жижек и Ева Менасе У истом листу и истог датума објављен је и кратак интервју са словеначким философом, Славојем Жижеком, под насловом „Кад се млеко још млеком звало“. У познатом маниру исказивања потпуно нејасних и често алогичних реченица, Жижек је наставио тамо где је Асхојер стао кад је тврдио да речи чак могу да организују мирис и укус. Осврнимо се на делове интервјуа који словеначког философа смештају у прву категорију оних што Хандкеа подозревају, а који не праве разлику између литературе и живота. Додајмо, када је о животу реч, Жижека не интересују акциденције, аристотеловски говорећи, већ ни мање ни више него етничко чишћење. Ево како тече Жижеково промишљање. Осврћући се на распад Југославије, словеначки философ понудио је читаоцу посве једноставан одговор о узроцима распада те државе. Уместо да тему сагледава из више углова и то уз помоћ докумената и архивске грађе, или уместо да разматра неоспорну улогу западних сила у разбијању Југославије, Жижек својим поступком имплицитно поручује аналитичарима да се опусте, јер узрок је колико баналан толико и очигледан. Какве западне силе, какве геополитичке претензије западних држава – за разбијање Југославије треба окривити националистичке песнике. Они су, попут термита, полако нагризали ту социјалистичку земљу, и зато Жижек, опет лаконски, као и обично, изјављује: „Због тога не верујем да се политичка и етичка промишљања могу раздвојити од чисте литературе“. Другим речима, песме националистички оријентисаних песника, по Жижеку, биле су једино оруђе којим је разбијена Југославија, па је стога излишно правити разлику између песме и муниције, на пример. Надаље, Жижек се присећа речи Карла Крауса да је Немачка, од земље песника и мислилаца постала земљом судија и џелата. „Данас се одржава, у нашој ери етничког чишћења, слично кретање“, лаконски успоставља словеначки философ историјску аналогију. Одмах потом прелази на Хандкеа и на његову поезију из филма „Небо над Берлином“, како би устврдио да је нобеловац и у том тексту, лишеном политичке конотације, списатељ чија поетска кола вуку песник и џелат. Одмах потом интервју завршава реченицом која показује одлике недозвољене ни за текстове ученика средњошколског узраста „Аполитична промишљања о компликованој природи душе и језика јесу материјал из којег је настало етничко чишћење“. Да ли на овом месту треба коментарисати ову реченицу за чије је дубине, тобожње, разуме се, потребан вешт ронилац? Била би, међутим, ова реченица повод за игнорантски подсмех да ју није изговорио онај који носи титулу светски признатог философа, лажног левичара који у капиталистичком поретку зарађује велике новце, својеврсног лакрдијаша који у очима монденских малограђанских интелектуалаца слови за мислиоца првога реда. Опасност је садржана у томе што новинар листа „Die Zeit“, који води разговор са Славојем Жижеком, ни једног трена не прекида свога сабеседника нити изражава чуђење над његовим изјавама, а о критичком приступу да и не говоримо. Својеврсну лексичку емергенцију – преображај речи у укус и мирис, код Асхојера, и истих у етничко чишћење, код Жижека – читалац треба да усвоји као аксиом. Жижек, наравно, када је о споменутој врсти ратног злочина реч, мисли да су актери етничког чишћења били само они националистички настројени српски песници и њихове ентелехије у виду српског политичког и војног руководства. И Славој Жижек, дакле, на радост оних великих који ту тезу промовишу као аксиом у спољнополитичким приступима проблемима Балкана, одапиње своје реторичке стреле попут древног Порфирија. Сад, што је та реторика необрађена и алогична, уз то и лишена аналитичког смисла, не треба се узрујавати. Важно је да погађа у српску мету, на којој је волшебно исцртан и Хандеов лик. Пошто је и новоименовани нобеловац стављен раме уз раме са националистичким песницима који су срушили Југославију, остаје да домислимо Жижекову мисао: па и Петер Хандке је, а шта би друго био, националистички песник чак и онда кад се у списима уопште не дотиче националистичких тема, па ни политичких. Славој Жижек Одмах поред интервјуа Славоја Жижека објављен је и ауторски текст Еве Менасе, аустријске новинарке и писца, под насловом „Већ се уклапа“. Она је од оних аутора који спадају у другу групу Хандкеових тобожњих критичара. Г-ђа Менасе држи да је Хандкеов литерарни дар неоспоран и да је праведно његово уметничко дело овековечити Нобеловом наградом. Њена намера је да својим текстом оне који су шокирани одлуком Нобеловог комитета умири и да их подсети да је писац само човек, и да историја уметности свакако зна за многобројне „значајне ствараоце који су били психички болесни, криминални, расисти или, иначе, попут моралних чудовишта, све од давнина познато“. Да би ову тврдњу још боље илустровала, Ева Менасе читаоце подсећа на неоспорну лепоту Вагнерове опере „Тристан и Изолда“ или „надземаљски лепе“ композиције „Se la mia morte brami“, Карла Џезуалда. Занимљиво је приметити критеријум по којем аустријска новинарка мери вредност неког уметничког дела. Нема она неке строге критеријуме: довољно је да вам крену сузе на очи, као код извођења двају споменутих музичких остварења, па да дело прогласите вредним. Сажела је то своје естетско мерило у једну лаконску реченицу: „Дело делује или не делује“. Пошто је донела свој суд о карактеру вредних уметничких дела, госпођа Менасе суочава нас са животом Рихарда Вагнера и Карла Џезуалда. Овај први је био антисемит који је маштао о спаљивању Јевреја, а овај други је, због љубоморе, угушио своју супругу и сопствено дете. „Због тога је“, закључује аустријска новинарка, „дискусија о моралној квалификацији једног уметника превазиђена“, и то важи у најмању руку као начело „у просветитељским либералним временима“. Тим просветитељским, либералним временима, овим нам сугерише ауторка, припада и ово време у којем ми живимо. Пошто овакав ауторкин увод обећава, питате се, засигурно, у коју социопатолошку категорију Ева Менасе смешта Петера Хандкеа. Смешта га у психопатолошку категорију оних људи који беспоштедно нападају либерализам. Онај поредак, дакле, у којем ми, по ауторки, живимо. Надаље, Хандкеово дело је, по госпођи Менасе, егоманично а аутор „своје поетско-лирске варнице поодавно искри из опсесивног разговора са самим собом“. Кад читалац прочита ову реченицу с правом ће се упитати како да ју усагласи са пређашњим удељеним епитетима тим истим поетско-лирским варницама Петера Хандкеа. Ову своју психијатријску експертизу намењену за читаоце листа „Die Zeit“ ауторка сажима, дајући прецизну дијагнозу Петеру Хандкеу. То је, нимало изненађујуће, „сентиментална, свепраштајућа љубав ка Србији“. У том, дакле, грму, предочава нам ауторка, лежи узрок за сву монструозност Хандкеовог моралног дела. Као илустрацију за ово напред констатовано, Ева Менасе наводи познати Хандкеов спис „Једно зимско путовање ка рекама Дунаву, Сави, Морави или правда за Србију“. У оном древном маниру старога Порфирија, само са још већим симулакрумским потенцијалом, ауторка из Аустрије уопште не види потребу да из споменутог Хандкеовог записа било шта цитира, па чак ни на начин тенденциозног занемаривања контекста из којег цитира. Уместо тога она се, као и многе њене колегинице и колеге, ужасава због Хандкеовог „скурилног учествовања на погребу Слободана Милошевића“. По ономе који ово пише, Хандкеов спис „Правда за Србију“ веома је озбиљан и истинољубив напис, као што је то и његов однос према оним критичарима Слободана Милошевића који уместо аргументације не варниче поетско-лирским искрама, како воли да каже госпођа Менасе, већ мржњом коју држе саморазумљивом и оправданом, а коју, у духу наших либерално-просветитељских времена, најљубазније настоје да нам предоче као аксиом. За потребе свога написа, међутим, ауторка није потражила помоћ само оне дисциплине која се назива психијатријом. Послужила се она и генетиком, па тој дисциплини придодала и властито откриће за које генетичари наших либералних времена, а и они пре њих, нису знали. Да би до тог открића дошла, помогао јој је онај философ чији је интервју био предмет наше критичке пажње. На основу његових увида новинарка Ева Менасе сковала је израз ген за противречност. Поседник тог, уз љубазну помоћ Славоја Жижека новооткривеног гена, зна се ко је: Петер Хандке. Састављач овога написа, међутим, споменуте противречности налази управо код оних који су проналазачи овога гена, али се, и поред тога, не би усудио да за узрок споменутих противречности окриви тај ген. 3. Петер Хандке пред трибуналом без логике – приступ Алиде Бремер Да пређемо сада на онај трећи, последњи и интелектуално најслабији начин одапињања реторичких стрела на Хандкеа и на његово дело. Представници овог псеудо-критичког стила сматрају да Хандкеова литература није ништа друго до медијум помоћу којег овај аустријски писац шири своју наводно разорну политичку идеологију. Најмаркантнији пример те врсте напада на Петера Хандкеа представља текст објављен 11. октобра 2019. године на интернет-страници радија „Deutsche Welle“, под насловом „Хандке и Балкан – Нобелова награда у погрешним рукама“, из пера Алиде Бремер. Ова ауторка – иначе публицисткиња из Немачке – нашој јавности позната је из полемике коју је године 1992. у НИН-у водила са проф. Николом Милошевићем, који је тада, с правом, њено идеолошко-политичко становиште назвао трибалистичким. Позната је ова ауторка и због јавне реакције проф. Мила Ломпара из године 2010, поводом одлуке организатора Сајма књига у Лајпцигу да госпођа Бремер буде ангажована за куратора наступа Србије на том сајму. Елем, ова ауторка на интелектуално незавидном нивоу структурира властиту критику, почињући текст реченицом: „Наш свет је каткад схизофрен“. Да свет може да буде схизофрен, у пренесеном значењу те речи, то може и бити појмљено. Свет у којем живимо није никаква рајска башта и стециште је најкрупнијих противречности, па период релативног мира не представља доминанту која тај наш свет ближе одређује. Али, госпођа Бремер није тог схватања. Она мисли да је свет у којем живимо заправо уређена башта, која није стециште подељености и противречја. По овој ауторки, расцепљеност или схизофреност настаје само каткад, и то кад неки зли људи покваре иначе хармоничну идилу. Госпођа Бремер не часи часа и одмах читаоцима предочава који је то трен у којем је наш свет постао схизофрен. Ту расцепљеност овога света произвела су, по ауторки, два догађаја из октобра месеца године 2019: 1. антисемитски мотивисан терористички напад у Халеу и 2. одлука Нобеловог комитета о додељивању Нобелове награде Петеру Хандкеу. Након тога ова „жена пореклом са Балкана, која живи у Немачкој“, како себе у властитом тексту описује Алида Бремер, изражава недоумицу због одлуке Нобеловог комитета да награди писца Хандкеа за литературу кад је овај писац, по ауторки, своје политичке погледе унео у своја књижевна дела. Након тога следи објашњење госпође Бремер због чега то не би требало Хандкеову литературу посматрати као аутономни уметнички систем, одвојен од његових других, политичких написа. Писац овога текста навешће, због оригиналности, споменуто објашњење, молећи читаоце за усрдну пажњу. Петер Хандке „није бивао никада уморним за оне који су можда мислили да се ради само о литератури, да његове тезе ојача такође у интервјуима“. Овом реченицом госпођа Бремер жели да разувери оне наивне књижевне критичаре који се држе овде већ споменуте Ингарденове тезе о квази-исказним ставовима и да им поручи да политичке аспекте из Хандкеових романа могу пронаћи и у његовим интервјуима. Притом, ауторка не наводи ни један Хандкеов роман, а да не говоримо о томе да заобилази, а пре ће бити да не познаје, једно од основних интерпретативних начела: да изјаве које један писац приписује својим ликовима имају своје значење узимајући у обзир литерарни контекст у структури романа и да се, бар у овим нашим, либералним временима, то не сме изједначавати са пишчевим погледом на свет. Надаље, госпођа Алида Бремер настоји да још боље поткрепи своју тезу о узрочнику схизофрености нашега света, па каже да Хандке, својим изјавама, често прекорачује границе политичке коректности. Споменуту коректност Алида Бремер не доживљава као цивилизацијску, демократску тековину којом се штите све идеолошко-политичке, расне, националне и верске групе, већ као унапред идеолошки одређен принцип на основу којег је недопустиво критиковати западне новинаре, на пример. Управо Хандкеову критику западних новинара, како госпођа Бремер уопштава, она види као илустрацију прелажења црте политичке коректности. Ова ауторка не разликује се од осталих оспораватеља моралног дигнитета Петера Хандкеа само по томе што се не устеже да његово политичко промишљање доведе у везу са терористичким чином, већ и по томе што се у свом тексту не устеже да против аустријског нобеловца посегне и за најприземнијим трачом или значаја лишеним епизодама из пишчевог приватног живота. Ови делови текста госпође Бремер, који сведоче и о њеном моралном лику, достојни су помена само у каквој сеоској крчми. Чињеница, међутим, да је њен напис објављен на интернет-страници светски утицајног немачког радија, „Deutsche Welle“, обавезује да и то буде споменуто и размотрено. Алида Бремер као неоспорног објективног проценитеља лика и дела Петера Хандкеа спомиње Марсела Рајх-Раницког, једног од Хандкеових највећих противника, како га ближе одређује дотична ауторка. Да би овај свој исказ поткрепила, она се не позива на неку анализу Хандкеовог уметничког дела из књижевнокритичког угла Рајх-Раницког, већ на једну његову опаску за коју не наводи извор. Рајх-Раницки је, наводно, „рано разумео да Хандкеови обожаваоци представљају неку врсту верске заједнице“. Размотримо укратко овај поступак Али
  14. Три групе Хандкеових опонената: 1. они који не праве разлику између литературе и политичких текстова; 2. они који дискредитују само пишчеве политичке ставове и 3. они који сматрају да је Хандкеова литература нека врста медијума 1. Аутономија књижевног дела – литерарна мерила Томаса Асхојера Марко Делић Ученик познатог философа Плотина, Порфирије, описујући живот свога учитеља оставио је запис о једној расправи, у којој би данашњи читалац лако могао да пронађе многе атрибуте онога што називамо симулакрумом. Та древна дискусија водила се, наиме, не у вези са чувеним Платоновим дијалогом „Гозба“, већ поводом њега. Питање о којем је требало да се изјасне учесници те распре могло би се на следећи начин парафразирати: Да ли је ученичка цена примања учења о врлини била њихово еротско општење са учитељем? Другим речима: Да ли се иза Сократовог философског умећа, очитованог у расправи о еросу у дијалогу „Гозба“, скривао вешто камуфлирани циљ завођења младих ученика и сабеседника од стране знаменитог Атињанина? Из контекста ове забележене епизоде очито је да је Плотин своме ученику, Порфирију, доделио улогу апологете великог Сократа. Оно што је свакако интересантно односило би се на сâм ток такве апологије, будући да ни за тезу о Сократовом завођењу али ни за аргументе против такве тезе у Платоновом дијалогу „Гозба“ не налазимо ни једну реч. Састављач списа о Плотиновом животу није, међутим, о самом току дискусије оставио никакав запис, осим описа учитељевог задовољства које је овај изразио на концу те апологије. Плотин је, по Порфиријевом сведочењу, узвикнуо једну реченицу из Хомерове „Илијаде“, с тим што ју је мало за ту прилику модификовао. „Тако гађај, да будеш радост мужевима“, узвикивао је Плотин, наводно, за време трајања Порфиријеве беседе. У чему се огледала споменута Плотинова модификација? У Хомера, уместо овог „мужевима“ стоји „Данајцима“, с тим што се гађање односило на вештину одапињања стрела у груди непријатеља. Избором ове реченице којом у афективном стању задовољно описује апологетски резултат Порфиријеве тобожње аргументације, Плотин сугерише да је и она наликовала одапињању стрела вештог стрелца, на радост великих философских личности, а нарочито оног чију је част, по задатку, бранио. Након забелешке о овој епизоди зна се само то да су се копља ломила око дијалога „Гозба“ и да су основ за формулисање споменуте провокативне тезе као и аргументација која је тезу оспоравала декларативно били засновани на том најчувенијем Платоновом спису. Остаје, наравно, непознаница, и остаће за свагда, на које су се делове Платоновог написа позивали оспораватељи Сократовог моралног дигнитета а на које Порфирије, у поступку својеврсне нове одбране знаменитог атинског философа. У нашем веку, као и у оном претходном, много пута су контуре ове распре из III столећа после Христа, са њеним целокупним симулакрумским потенцијалом, доживљавале својеврсне реплике, и то најчешће у идеолошко-политичкој равни. Последњих месеци управо тај феномен очитује се у немачкој штампи, после објављивања вести о одлуци да се Петеру Хандкеу додели Нобелова награда за књижевност. Текстови који ће бити подвргнути критичкој анализи нису од оних објављених у новинама спорног или сумњивог квалитета, већ од оних који су нашли место на страницама и у свету веома познатог листа „Die Zeit“, као и на интернет-презентацији познатог немачког радија, „Deutsche Welle“. Стреле су одапињане, и још увек се одапињу од стране многих литерарних посленика, те је добитник Нобелове награде овековечен и репризом оне познате валпургијске ноћи, прилагођене за својеврсни обрачун са писцем на почетку XXI столећа. Ако се неко евентуално понадао, читајући ове редове, да је за разлику од шкртог описа оне плотиновске и порфиријевске распре у овој поводом Хандкеа присутна аргументација утемељена у пишчевим делима, грдно се преварио. Актери који на овај или на онај начин одапињу реторичке стреле на Хандкеа могу се поделити у три групе: 1. на оне који не праве разлику између литературе и идеолошко-политичких текстова; 2. на оне који поменуту разлику праве, дискредитујући само пишчеве политичке ставове и 3. на оне који сматрају да је Хандкеова литература нека врста медијума помоћу којег писац кријумчари своје тобоже деструктивне политичке погледе. Пођимо редом. У листу „Die Zeit“ од 17. октобра 2019. године, појавила су се два текста из пера оних који спадају у прву групу Хандкеових оспораватеља. Први текст је из пера немачког новинара Томаса Асхојера, који своје текстове често посвећује интелектуалним темама будући да је крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година минулог столећа студирао германистику и философију на универзитетима у Минстеру и Хамбургу. Асхојеров приступ делу нобеловца је, међутим, лишен озбиљне анализе литерарне структуре делова романа Петера Хандкеа, које каткад цитира. Без обзира на то што одриче постојање суштинске разлике између литерарних и идеолошко-политичких написа, пледирајући за то да у књижевном делу види медијум који политички делује, Асхојер феномену литерарног приступа на истоветан начин којим неко критички приступа лику и делу актуелних политичких делатника, несклоних литерарном изражавању. Превиђајући ову разлику и не подешавајући своју методологију њој, Асхојеров приступ Хандкеовом делу истоветан је приступу Клауса Бринкбојмера, који у истом броју листа „Die Zeit“ приступа анализи политичког понашања канадског премијера, Џастина Трудоа, разматрајући расистичке поступке и корупцијске афере овог тобожњег либералног политичара. Асхојер се у свом напису под називом „Сенка која остаје“ дотиче проблема односа аутора и његовог дела, тј. односа између уметности и морала. Уместо макар и сведеног скицирања тог проблема, аутор закључује да и сâм Хандке никада није држао до тезе о одвојености уметничког и етичког. Ова тврдња, међутим, није истинита, будући да Петер Хандке управо ових седмица непрестано јавно протестује због тога што се нико од новинара који последњих дана објављују текстове о њему не дотиче његових романа, тенденциозно анализирајући само његове политичке ставове. Да би оснажио своју тезу о Хандкеу као противнику концепције о аутономности уметничког дела, Асхојер као аргумент читаоцу предочава нешто што узима као аксиом, те то не подвргава критичкој анализи. Он записује. „Хандке је, то се лако заборавља, дете философске револуције, оне највеће, која је дата у 20. веку: револуције језика. Њена парола гласи: ‘Речи стварају свет!’, оне организују опажање, чак мирис и укус“. Тврдећи да се лако заборавља она теза коју он представља као чињеницу а не као став подложан разматрању, аутор је сву сложеност Хандкеових литерарних остварења, па чак и политичких промишљања, свео на симплификовано поимање философије језика минулог века. Премда и ту постоје големе разлике, чак и у оквиру философског развоја појединачних аутора, Асхојер све то превиђа или намерно симплификује како би своју тезу о примарно идеолошко-политичкој улози Хандкеове литературе привилеговао. Када, на пример, опет у улози неупитног аксиома, цитира Мартина Валсера тј. његово одређење Хандкеове поетике као „смеше Витгенштајна и Хајдегера“, заборавља да овај први у поимању улоге и смисла језика прелази дуг пут од концепта блиског протагонистима логичког емпиризма Бечког круга, до теорије о језичким играма, које радикално оспоравају концепт који је Витгенштајн у раној фази заступао, пишући „Логичко-философски трактат“. Заборавља и то да овај други има свој развој и да није исти Хајдегер из периода кад пише „Бивствовање и време“, заокупљајући се фундаментално-онтолошким мишљењем и позни Хајдегер из тридесетих година минулог столећа, писац књига „О суштини истине“ и „Прилога за философију“. Асхојер је, може се рећи, новинарски пандан познатог комичног јунака, професора Кукука из романа „Исповести варалице Феликса Крула“ Томаса Мана. Сводећи сву антрополошку сложеност на сопствене симплификоване а потом аксиоматизоване поставке теорије еволуције, Манов јунак док говори о шаци женске руке, на пример, свога сабеседника подсећа „да оне нису ништа друго него крила-канџе код праптице и прсна пераја у рибе“. Дакле, улоге које код Мановог Кукука играју канџе и пераја, у Асхојеровом тексту игра споменута симплификована теза о револуционарном карактеру језика. Немачки новинар иде толико далеко да мистификује моћ речӣ, дајући им такву снагу и способност преображаја какву нису познавали ни пагански експерти за заклињање духова помоћу језичких формула. По Асхојеру, речи имају способност да организују опажање, па чак и, веровали или не, мирис и укус. А уколико имају такву моћ, онда оне, природно је, могу довести и до злочина или до оправдавања злочина, чији су протагонисти увек, по Хандкеовим критичарима, зли Срби оличени у личности Слободана Милошевића. Ово Асхојер не тврди, али тврде многи савремени примерци такозваних великих – својеврсни аналогони оних из Порфиријеве повести – код којих изазива радост овај начин тобожње аргументације коју спроводи новинар листа „Die Zeit“. Да би још више поткрепио своју тезу о Хандкеовом неприхватању става о одвојености уметничког и морално-практичког света, Асхојер прави недопустиву методолошку грешку. Најпре је устврдио да се „сâм Хандке, на своју срећу и на своју несрећу, никада није држао ове одвојености“ да би, у циљу поткрепљења ове тезе цитирао младог Хандкеа, који је тврдио да речи нису прозорска окна кроз која се гледа, него да се помоћу њих ствари могу вртети, чиме се најбоље илуструје њихова друштвена улога. Овако изведена тобожња аргументација недопустива је из два разлога. Новинар познатог немачког листа најпре прави грешку pars pro toto, будући да је тврдњу да Хандке није никада држао до одвојености уметности и практичко-политичког света настојао да објасни само навођењем неких цитата младог Хандкеа, уз то и истргнутих из контекста. Затим, из Хандкеове цитиране мисли да речи нису прозорска окна већ имају друштвену улогу, не може се тврдити да из тога произилази да је Хандке оспораватељ постојања аутономије литерарних творевина. Онај ко брани тезу о различитости литерарних и идеолошко-политичких језичких система не тврди да литература нема и друштвену улогу и да речи немају никакав додир са стварношћу као и са другим језичким системима. Из тога, међутим, не произилази да је једно књижевно дело сводиво само на друштвену улогу коју евентуално игра. Теза о аутономији литерарне уметничке структуре, надаље, не имплицира постојање непробојног зида који књижевно дело изолује од других, извануметничких феномена. Из тога што Хандке не заступа ту тезу не може се тврдити да је споменута аутономија пука фикција. Још нешто треба додати поводом ових поставки немачког журналисте, што има везе са његовим некритичким указивањем и на Витгенштајна као на философа интелектуално блиског Хандкеу. Управо је овај мислилац споменуту аутономију бранио тезом о постојању непробојног зида, тиме пледирајући и за изолацију литерарних остварења. Чинио је то у својим предавањима из године 1938, у књизи која је, под насловом „Предавања и разговори о естетици, психологији и религиозном веровању“, објављена на основу бележака студента Јорика Смитиза. Ову тезу, толико далеку Хандкеу, није заступао нико од познатих теоретичара литературе минулог столећа у покушају успостављања критеријума који једно књижевно остварење чине аутономним. Питамо се онда по чему је то Хандке добар ученик Лудвига Витгенштајна и да ли је уопште аутор проверавао одрживост тезе Мартина Валсера кад ју је цитирао? Јасно је, наравно, да је постављено питање реторско. Петер Хандке (Фото: КоССев) Заступници Асхојеровог приступа указивали би, вероватно, на идеолошку улогу коју уметничка дела неоспорно играју, и наводили би друштвене улоге које су имала и највећа уметничка остварења. Они умнији међу њима могли би да потегну аргументе и из Платоновог дијалога „Горгија“, као и да подсете на термин „демегорија“, у намери да одбране Асхојерову тврдњу. У споменутом Платоновом дијалогу примарно литерарни параметри као што су мелос, ритам и метрон означени су као споредни додатак, док би требало најпре поставити питање о улози коју литерарна остварења врше у држави, будући да су та дела извођена у позоришту пред слободним мушкарцима, женама, децом али и робовима. Другим речима, литерарно остварење је примарно представљало говор пред народом, што је и превод термина демегорија, који Платон употребљава у свом спису „Закони“. Заступници ове концепције превиђају да искази у уметничком делу нису исказни ставови који реферирају на ствари и догађаје у свету у којем живимо, већ квази-исказни ставови, речено језиком Романа Ингардена, који имају само форму исказних ставова и који указују на предмете који представљају интенционалне објекте у фиктивном књижевном свету. То што велика дела нису лишена баналне интерпретације не значи да уметник није добро обавио задатак. За ваљану интерпретацију потребан је и ваљани читалац који, по луцидној анализи књижевног теоретичара Едварда Булоа, треба да начини тзв. психичко одстојање од литерарног текста, а никако да буде наличан на каквог љубоморног мужа који, читајући Шекспировог „Отела“, бива дубоко потресен, још раздраженији и емотивно нестабилнији него што је био пре читања тог комада. На крају свога текста, без икаквог, макар и сведеног осврта на Хандкеов роман „Моја година у пограничној зони залива“ („Mein Jahr in der Niemandsbucht“), Асхојер прави школску грешку, те на основу присуства тзв. ја-приповедача у овом делу још једном настоји да избрише границу између литерарне структуре и стварности или, његовим речником казано, он у роману препознаје феномен измирења бивствовања и језика. Ово је уједно и једина површна алузија на Хајдегера, коју предузима Асхојер, вероватно у циљу поткрепљивања тезе о већ споменутој смеши Витгенштајна и Хајдегера. Какву снагу поменута алузија има, излишно је експлицирати. 2. Моћ речи и политичко понашање писца – Славој Жижек и Ева Менасе У истом листу и истог датума објављен је и кратак интервју са словеначким философом, Славојем Жижеком, под насловом „Кад се млеко још млеком звало“. У познатом маниру исказивања потпуно нејасних и често алогичних реченица, Жижек је наставио тамо где је Асхојер стао кад је тврдио да речи чак могу да организују мирис и укус. Осврнимо се на делове интервјуа који словеначког философа смештају у прву категорију оних што Хандкеа подозревају, а који не праве разлику између литературе и живота. Додајмо, када је о животу реч, Жижека не интересују акциденције, аристотеловски говорећи, већ ни мање ни више него етничко чишћење. Ево како тече Жижеково промишљање. Осврћући се на распад Југославије, словеначки философ понудио је читаоцу посве једноставан одговор о узроцима распада те државе. Уместо да тему сагледава из више углова и то уз помоћ докумената и архивске грађе, или уместо да разматра неоспорну улогу западних сила у разбијању Југославије, Жижек својим поступком имплицитно поручује аналитичарима да се опусте, јер узрок је колико баналан толико и очигледан. Какве западне силе, какве геополитичке претензије западних држава – за разбијање Југославије треба окривити националистичке песнике. Они су, попут термита, полако нагризали ту социјалистичку земљу, и зато Жижек, опет лаконски, као и обично, изјављује: „Због тога не верујем да се политичка и етичка промишљања могу раздвојити од чисте литературе“. Другим речима, песме националистички оријентисаних песника, по Жижеку, биле су једино оруђе којим је разбијена Југославија, па је стога излишно правити разлику између песме и муниције, на пример. Надаље, Жижек се присећа речи Карла Крауса да је Немачка, од земље песника и мислилаца постала земљом судија и џелата. „Данас се одржава, у нашој ери етничког чишћења, слично кретање“, лаконски успоставља словеначки философ историјску аналогију. Одмах потом прелази на Хандкеа и на његову поезију из филма „Небо над Берлином“, како би устврдио да је нобеловац и у том тексту, лишеном политичке конотације, списатељ чија поетска кола вуку песник и џелат. Одмах потом интервју завршава реченицом која показује одлике недозвољене ни за текстове ученика средњошколског узраста „Аполитична промишљања о компликованој природи душе и језика јесу материјал из којег је настало етничко чишћење“. Да ли на овом месту треба коментарисати ову реченицу за чије је дубине, тобожње, разуме се, потребан вешт ронилац? Била би, међутим, ова реченица повод за игнорантски подсмех да ју није изговорио онај који носи титулу светски признатог философа, лажног левичара који у капиталистичком поретку зарађује велике новце, својеврсног лакрдијаша који у очима монденских малограђанских интелектуалаца слови за мислиоца првога реда. Опасност је садржана у томе што новинар листа „Die Zeit“, који води разговор са Славојем Жижеком, ни једног трена не прекида свога сабеседника нити изражава чуђење над његовим изјавама, а о критичком приступу да и не говоримо. Својеврсну лексичку емергенцију – преображај речи у укус и мирис, код Асхојера, и истих у етничко чишћење, код Жижека – читалац треба да усвоји као аксиом. Жижек, наравно, када је о споменутој врсти ратног злочина реч, мисли да су актери етничког чишћења били само они националистички настројени српски песници и њихове ентелехије у виду српског политичког и војног руководства. И Славој Жижек, дакле, на радост оних великих који ту тезу промовишу као аксиом у спољнополитичким приступима проблемима Балкана, одапиње своје реторичке стреле попут древног Порфирија. Сад, што је та реторика необрађена и алогична, уз то и лишена аналитичког смисла, не треба се узрујавати. Важно је да погађа у српску мету, на којој је волшебно исцртан и Хандеов лик. Пошто је и новоименовани нобеловац стављен раме уз раме са националистичким песницима који су срушили Југославију, остаје да домислимо Жижекову мисао: па и Петер Хандке је, а шта би друго био, националистички песник чак и онда кад се у списима уопште не дотиче националистичких тема, па ни политичких. Славој Жижек Одмах поред интервјуа Славоја Жижека објављен је и ауторски текст Еве Менасе, аустријске новинарке и писца, под насловом „Већ се уклапа“. Она је од оних аутора који спадају у другу групу Хандкеових тобожњих критичара. Г-ђа Менасе држи да је Хандкеов литерарни дар неоспоран и да је праведно његово уметничко дело овековечити Нобеловом наградом. Њена намера је да својим текстом оне који су шокирани одлуком Нобеловог комитета умири и да их подсети да је писац само човек, и да историја уметности свакако зна за многобројне „значајне ствараоце који су били психички болесни, криминални, расисти или, иначе, попут моралних чудовишта, све од давнина познато“. Да би ову тврдњу још боље илустровала, Ева Менасе читаоце подсећа на неоспорну лепоту Вагнерове опере „Тристан и Изолда“ или „надземаљски лепе“ композиције „Se la mia morte brami“, Карла Џезуалда. Занимљиво је приметити критеријум по којем аустријска новинарка мери вредност неког уметничког дела. Нема она неке строге критеријуме: довољно је да вам крену сузе на очи, као код извођења двају споменутих музичких остварења, па да дело прогласите вредним. Сажела је то своје естетско мерило у једну лаконску реченицу: „Дело делује или не делује“. Пошто је донела свој суд о карактеру вредних уметничких дела, госпођа Менасе суочава нас са животом Рихарда Вагнера и Карла Џезуалда. Овај први је био антисемит који је маштао о спаљивању Јевреја, а овај други је, због љубоморе, угушио своју супругу и сопствено дете. „Због тога је“, закључује аустријска новинарка, „дискусија о моралној квалификацији једног уметника превазиђена“, и то важи у најмању руку као начело „у просветитељским либералним временима“. Тим просветитељским, либералним временима, овим нам сугерише ауторка, припада и ово време у којем ми живимо. Пошто овакав ауторкин увод обећава, питате се, засигурно, у коју социопатолошку категорију Ева Менасе смешта Петера Хандкеа. Смешта га у психопатолошку категорију оних људи који беспоштедно нападају либерализам. Онај поредак, дакле, у којем ми, по ауторки, живимо. Надаље, Хандкеово дело је, по госпођи Менасе, егоманично а аутор „своје поетско-лирске варнице поодавно искри из опсесивног разговора са самим собом“. Кад читалац прочита ову реченицу с правом ће се упитати како да ју усагласи са пређашњим удељеним епитетима тим истим поетско-лирским варницама Петера Хандкеа. Ову своју психијатријску експертизу намењену за читаоце листа „Die Zeit“ ауторка сажима, дајући прецизну дијагнозу Петеру Хандкеу. То је, нимало изненађујуће, „сентиментална, свепраштајућа љубав ка Србији“. У том, дакле, грму, предочава нам ауторка, лежи узрок за сву монструозност Хандкеовог моралног дела. Као илустрацију за ово напред констатовано, Ева Менасе наводи познати Хандкеов спис „Једно зимско путовање ка рекама Дунаву, Сави, Морави или правда за Србију“. У оном древном маниру старога Порфирија, само са још већим симулакрумским потенцијалом, ауторка из Аустрије уопште не види потребу да из споменутог Хандкеовог записа било шта цитира, па чак ни на начин тенденциозног занемаривања контекста из којег цитира. Уместо тога она се, као и многе њене колегинице и колеге, ужасава због Хандкеовог „скурилног учествовања на погребу Слободана Милошевића“. По ономе који ово пише, Хандкеов спис „Правда за Србију“ веома је озбиљан и истинољубив напис, као што је то и његов однос према оним критичарима Слободана Милошевића који уместо аргументације не варниче поетско-лирским искрама, како воли да каже госпођа Менасе, већ мржњом коју држе саморазумљивом и оправданом, а коју, у духу наших либерално-просветитељских времена, најљубазније настоје да нам предоче као аксиом. За потребе свога написа, међутим, ауторка није потражила помоћ само оне дисциплине која се назива психијатријом. Послужила се она и генетиком, па тој дисциплини придодала и властито откриће за које генетичари наших либералних времена, а и они пре њих, нису знали. Да би до тог открића дошла, помогао јој је онај философ чији је интервју био предмет наше критичке пажње. На основу његових увида новинарка Ева Менасе сковала је израз ген за противречност. Поседник тог, уз љубазну помоћ Славоја Жижека новооткривеног гена, зна се ко је: Петер Хандке. Састављач овога написа, међутим, споменуте противречности налази управо код оних који су проналазачи овога гена, али се, и поред тога, не би усудио да за узрок споменутих противречности окриви тај ген. 3. Петер Хандке пред трибуналом без логике – приступ Алиде Бремер Да пређемо сада на онај трећи, последњи и интелектуално најслабији начин одапињања реторичких стрела на Хандкеа и на његово дело. Представници овог псеудо-критичког стила сматрају да Хандкеова литература није ништа друго до медијум помоћу којег овај аустријски писац шири своју наводно разорну политичку идеологију. Најмаркантнији пример те врсте напада на Петера Хандкеа представља текст објављен 11. октобра 2019. године на интернет-страници радија „Deutsche Welle“, под насловом „Хандке и Балкан – Нобелова награда у погрешним рукама“, из пера Алиде Бремер. Ова ауторка – иначе публицисткиња из Немачке – нашој јавности позната је из полемике коју је године 1992. у НИН-у водила са проф. Николом Милошевићем, који је тада, с правом, њено идеолошко-политичко становиште назвао трибалистичким. Позната је ова ауторка и због јавне реакције проф. Мила Ломпара из године 2010, поводом одлуке организатора Сајма књига у Лајпцигу да госпођа Бремер буде ангажована за куратора наступа Србије на том сајму. Елем, ова ауторка на интелектуално незавидном нивоу структурира властиту критику, почињући текст реченицом: „Наш свет је каткад схизофрен“. Да свет може да буде схизофрен, у пренесеном значењу те речи, то може и бити појмљено. Свет у којем живимо није никаква рајска башта и стециште је најкрупнијих противречности, па период релативног мира не представља доминанту која тај наш свет ближе одређује. Али, госпођа Бремер није тог схватања. Она мисли да је свет у којем живимо заправо уређена башта, која није стециште подељености и противречја. По овој ауторки, расцепљеност или схизофреност настаје само каткад, и то кад неки зли људи покваре иначе хармоничну идилу. Госпођа Бремер не часи часа и одмах читаоцима предочава који је то трен у којем је наш свет постао схизофрен. Ту расцепљеност овога света произвела су, по ауторки, два догађаја из октобра месеца године 2019: 1. антисемитски мотивисан терористички напад у Халеу и 2. одлука Нобеловог комитета о додељивању Нобелове награде Петеру Хандкеу. Након тога ова „жена пореклом са Балкана, која живи у Немачкој“, како себе у властитом тексту описује Алида Бремер, изражава недоумицу због одлуке Нобеловог комитета да награди писца Хандкеа за литературу кад је овај писац, по ауторки, своје политичке погледе унео у своја књижевна дела. Након тога следи објашњење госпође Бремер због чега то не би требало Хандкеову литературу посматрати као аутономни уметнички систем, одвојен од његових других, политичких написа. Писац овога текста навешће, због оригиналности, споменуто објашњење, молећи читаоце за усрдну пажњу. Петер Хандке „није бивао никада уморним за оне који су можда мислили да се ради само о литератури, да његове тезе ојача такође у интервјуима“. Овом реченицом госпођа Бремер жели да разувери оне наивне књижевне критичаре који се држе овде већ споменуте Ингарденове тезе о квази-исказним ставовима и да им поручи да политичке аспекте из Хандкеових романа могу пронаћи и у његовим интервјуима. Притом, ауторка не наводи ни један Хандкеов роман, а да не говоримо о томе да заобилази, а пре ће бити да не познаје, једно од основних интерпретативних начела: да изјаве које један писац приписује својим ликовима имају своје значење узимајући у обзир литерарни контекст у структури романа и да се, бар у овим нашим, либералним временима, то не сме изједначавати са пишчевим погледом на свет. Надаље, госпођа Алида Бремер настоји да још боље поткрепи своју тезу о узрочнику схизофрености нашега света, па каже да Хандке, својим изјавама, често прекорачује границе политичке коректности. Споменуту коректност Алида Бремер не доживљава као цивилизацијску, демократску тековину којом се штите све идеолошко-политичке, расне, националне и верске групе, већ као унапред идеолошки одређен принцип на основу којег је недопустиво критиковати западне новинаре, на пример. Управо Хандкеову критику западних новинара, како госпођа Бремер уопштава, она види као илустрацију прелажења црте политичке коректности. Ова ауторка не разликује се од осталих оспораватеља моралног дигнитета Петера Хандкеа само по томе што се не устеже да његово политичко промишљање доведе у везу са терористичким чином, већ и по томе што се у свом тексту не устеже да против аустријског нобеловца посегне и за најприземнијим трачом или значаја лишеним епизодама из пишчевог приватног живота. Ови делови текста госпође Бремер, који сведоче и о њеном моралном лику, достојни су помена само у каквој сеоској крчми. Чињеница, међутим, да је њен напис објављен на интернет-страници светски утицајног немачког радија, „Deutsche Welle“, обавезује да и то буде споменуто и размотрено. Алида Бремер као неоспорног објективног проценитеља лика и дела Петера Хандкеа спомиње Марсела Рајх-Раницког, једног од Хандкеових највећих противника, како га ближе одређује дотична ауторка. Да би овај свој исказ поткрепила, она се не позива на неку анализу Хандкеовог уметничког дела из књижевнокритичког угла Рајх-Раницког, већ на једну његову опаску за коју не наводи извор. Рајх-Раницки је, наводно, „рано разумео да Хандкеови обожаваоци представљају неку врсту верске заједнице“. Размотримо укратко овај поступак Алиде Бремер. Она, наиме, најпре овог познатог књижевног критичара представља као неког ко сасвим тачно доноси суд о Петеру Хандкеу, да би га потом ближе означила као једног од највећих противника аустријског писца. Не треба подсећати да онај ко некога подозрева није и не може бити објективности близак проценитељ онога коме је противник, па то не може бити ни Марсел Рајх-Раницки. Још важније од ове очигледности тиче се одабира књижевног критичара од стране госпође Бремер, којим се служи као најубојитијом стрелом у обрачуну са Хандкеовим моралним дигнитетом. Притом, познато је да Марсел Рајх-Раницки није представљао књижевног критичара који се руководио озбиљним теоријским начелима. Његов приступ писцима и њиховим делима био је афективан, свађалачки и најчешће увредљив. Ауторки је бар толико познато – будући да је Рајх-Раницки деценијама био звездом телевизијских књижевних квартета – да је управо група његових поштовалаца, у које спада и госпођа Бремер, наликовала већ споменутој верској заједници, која се одликовала карактером верске секте. Треба додати и то да биографија Марсела Рајха-Раницког обилује стварним контроверзама, које Алида Бремер не наводи, не доводећи у питање кредибилитет драгог јој критичара. Не наводи, на пример, податак да је управо њој драги књижевни критичар ћутао о томе да је радио за комунистичку тајну службу у Пољској, све док није, године 1994, син његовог најбољег пријатеља Валтера Џенса, Тилман Џенс, то јавно обзнанио, што је Рајх-Раницког дубоко погодило. Не спомиње Алида Бремер ни приземним начином вишедеценијско дискредитовање писца Гинтера Граса и његовог дела од стране истог критичара. Не осврће се ни на Грасову постхумно објављену песму која носи наслов „Дугим дахом“, у којој је, алудирајући на Рајх-Раницког, овога књижевног критичара назвао телевизијским извршиоцем смртне пресуде. Не осврће се ни на свечани говор споменутог Граса приликом уручења Нобелове награде, у којем је овај недавно преминули писац Марсела Рајх-Раницког сврстао у настављаче нацистичког обрачуна са уметношћу. Уместо да ове неоспорне чињенице има на уму, па да им приступи критички, Алида Бремер посеже за трачем најприземнијег нивоа, цитирајући Хандкеову бившу супругу, Марије Колбин, која вели да ју је бивши супруг једном истукао. Истим методом, ауторка се згражава над Хандкеовим виђењем злочина у Сребреници, који сматра, сасвим сигурно, геноцидом. Не улазећи у недопустиву слободу тумачења текста из Конвенције о геноциду на основу које се, неоспорно велики злочин у Сребреници, који Хандке не негира, никад не би могао прогласити геноцидом већ искључиво ратним злочином, госпођа Бремер цитира једну Хандкеову реченицу, без анализе, која би требало читаоца сама по себи да ужасне. Та реченица аустријског нобеловца, изречена поводом манипулације бројкама када је реч о жртвама у Сребреници, за писца ових редака није спорна, и иза ње стоји Хандкеово озбиљно познавање проблематике. „И зашто, уместо истраживања узрока (…) опет ништа до ли гола, пожудна, тржиштем одређена продаја чињеница и привидних чињеница?“ Ово легитимно питање Алида Бремер ни једним аргументом не побија, нити се труди то да чини. Она се ове реченице једино ужасава. У афективном стању ова „жена пореклом са Балкана, која живи у Немачкој“, да се послужимо њеним сопственим самоодређењем, аргумент и не сматра суштинским чиниоцем критике. Петер Хандке беседи пошто је примио Нобелову награду за књижевност Ако су се читаоци понадали да Алида Бремер, држећи да је Нобелова награда завршила у погрешним рукама Петера Хандкеа, нема сопствене фаворите за које држи да заслужују ту награду, преварили су се. То су двојица њеном срцу блиских писаца са Балкана, и то нико други до Џевад Карахасан и Бора Ћосић. Тај завршни акорд написа Алиде Бремер требало би да представља и крешчендо по њеној намисли компонованог текста за интернет-страницу радија „Deutsche Welle“. Наводи ли госпођа Бремер какве књижевно-теоријске или књижевно-критичке разлоге у корист ових писаца? Питање је, наравно, опет реторско. Наводи само то да су и један и други опоненти Петера Хандкеа. Ако би неко писца ових редова упитао за разлог због којег Алида Бремер не посеже за аргументацијом: да ли из разлога непознавања књижевне теорије или из разлога непознавања литерарног опуса Џевада Карахасана и Боре Ћосића, или пак стога што идеолошко и афективно у њеном приступу претеже – састављач ових редова би одвратио да су сва три фактора заступљена. А има и оно четврто: одапињање стрела на радост оних великих, што су Петера Хандкеа проскрибовали, јер он разоткрива њихове геополитичке стратегије. На концу, после ових разматрања, онај који ово пише, присећа се Ничеовог израза патос дистанце, чије је одсуство Томас Ман видео као највећи проблем концепта Рихарда Вагнера, познатијег као Gesamtkunstwerk (уметничко дело у целости). Овај израз представља својеврсну терминолошку претходницу изразу перформанс. Писац ових редова пита се и то да ли је икада постојало, како је романтичарски веровао Гадамер, тзв. стапање хоризоната оног који пише и оних који читају. Или је целокупна вештина разумевања текстова увек била ближа атмосфери одапињања стрела, из оне давне дебате, из III столећа после Христа, о којој је запис пун садржинских лакуна оставио Порфирије, ученик Плотинов? Ако аргумент и игра улогу, игра је код невеликог броја људи, чију разборитост заглушују афективни таласи оних што одапињу стреле. Због тог невеликог броја луцидних састављен је и овај напис. Текст објављен у наставцима у „Православљу“ крајем 2019. и почетком 2020. године Аутор је докторанд Универзитета у Тибингену Извор: Стање ствари View full Странице
  15. У оквиру циклуса разговорâ са архијерејима Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве, у Великопосном броју "Православља" (бр.1271. 1. Марта 2020) објављен је разговор са Његовом Преосвештенством Епископом брегалничким и мјестобљуститељем битољским г. Марком. Са преосвећеним Владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије. Разговор у /pdf/ формату *На почетку нашег разговора лепа је прилика да наше читаоце упознате са облашћу којом духовно управљате, али и са свим детаљима у погледу црквеног живота у повереној Вам епархији која је саставни део Охридске Архиепископије СПЦ? Најпре би хтео да Вам се захвалим на прилици да кажем неколико речи за Ваш цењени лист „Православље” верујући да ће то бити на духовну корист читаоцима. Наша Епархија брегалничка обухвата источни и североисточни део Северне Македоније са седиштем у граду Штипу. Недалеко од града налази се стари град у рушевинама – Баргала, који датира из IV века, по Христа, и који је још тада био епископско седиште. Град Штип, као епископско седиште, био је и када је територија данашње Северне Македоније ушла у састав Српске Православне Цркве, 1920 године. Тада су се формирале три Епархије: Скопска, Охридско-битољска, где је неколико година столовао и Свети Владика Николај охридски и жички, и Злетовско-струмичка, са седиштем у Штипу. После не благословеног, самовољног и насилног одцепљења те трију Епархија 1967. у т.з Македонску Православну Цркву, од стране Епископата у тадашњу С.Р. Македонију, наступио је раскол на овој територији. Све помесне Православне Цркве су прихватиле то стање и прекинули су саслуживање са Епископима и клиром поменуте расколничке цркве. На жалост то стање је предуго трајало, а још и није у потпуности промењено, тако да је нанело и наноси велику духовну штету народу који је живео и живи на овој територији. Тада се десила и реорганизација Епархије и настало је више њих. Тако је, Злетовско-струмичка Епархија подељена на два дела и настале су: Струмичка, са седиштем у граду Струмици и Брегалничка са седиштем у Штипу. Названа је брегалничком јер се простире у свим градовима кроз које протиче река Брегалница и још неколико градова који се налазе у близини. Када је наш Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г.Г. Јован ступио у јединство са Српском Православном Црквом, а преко ње и са свим Православним Црквама у свету, 2002 године, тада као Митрополит Велески и Повардарски, после 35. година поново је успостављена канонска Црква на овој територији. На велику жалост, из политичких разлога, то није било прихваћено од стане државне власти у Р. Македонији, па зато су започели жестоки прогон на Архиепископа охридског Г.Г. Јована, и на све клирике, монахе, и вернике који су стали уз њега. Том прогону, који се још није у потпуности завршио, кумовали су и Епископи који су остали у расколу. Верујем да су широј јавности познате монтирани судски процеси против канонске Цркве и вишестуког затварања Архиепископа охридског Јована, „вешто” манипулисатње са народом преко електронских и писаних медија, од стране власти и расколничке јерархије у Р. Северној Македонији. Али, Божјом помоћи, и поред оваковог стања, где немамо приступ до храмова и манастира, одакле су нас полицијом насилно избацили, иако, дакле, служимо Литургију у приватним кућама и становима наших верника, можемо да кажемо да прогонитељи нису успели да изманипулишу сав народ, па добар део тог народа окупља се у канонској Цркви на Литургији. Конкретно у нашој Брегалничкој Епархији имамо само једно богослужбено место у Штипу и то јесте проблем што, за сада, немамо у свим градовима богослужбена места, али најупорнији, путују и по стотинак километара да би дошли на богослужења у канонску Цркву. *Какво је Ваше искуство у конткату са младим људима: да ли је данашња развијена технологија претња у креирању аутентичних и јединствених међуљудских односа? Какав је њихов однос према богослужењима? Недавно сам био на једном симпосиону где је, међу теолошким и научним темама, била и тема о т.з. четвртој индустријској револуцији. То подразумева најновија достигнућа у области нанотехнологије и роботике. Ми живимо у том времену. Као што су изуми: парна машина, струја и електроника донели велику промену на свим нивоима човековог живота и можда утицали на међуљудске односе, тако и ова најновија технологија врши велики утицај на човека. Моје скромно мишљење је да се све може употребити на корист човека, али и злоупотребити. Развијање и унапређење технологије није зло само по себи. Ја то не видим као претњу, јер претња би значило да се та ствар може употребити само на зло. Скепса да људи прихвате неку нову технологију, јавља се јер је то нова ствар и непозната за њих. На пример, ми смо се родили у времену када је телевизија и струја била нормална ствар, док је то за наше дедове и баке била ђавоља ствар. Оно што је евидентно у нашем времену је да људи, навикнути на брзи начин живота, губе стрпљење као врлину и све хоће сада у овом тренутку. Многе ствари, помоћу технологије су нам доступне на длану у тренутку када пожелимо, али оно што не може ни једна технологија да замени јесте духовност и тај аутентични међуљудски однос. Било је интересантно питање на том симпосиону, где сам недавно био: Може ли да се, помоћу технологије, у једну машину убаце Библија и све поуке светих отаца, па кад човек има неки духовни проблем, само да укуца свој проблем и да му машина избаци неки савет који ће му решити тај проблем? Одговор је био да је лако убацити у машину Библију и поуке светих отаца, али да технологија не може заменити духовника. Јер сваки човек је оригинална личност, непоновљива и да духовни напредак личности не зависи само од савета, него, много више, од личног искуства са Живим Богом у литургиској заједници. Сматрам да ће, неминовно, доћи до презасићења технологијом и чевек као и увек ће пожелети оно што не може ни једна технологија да му дâ, а то је духовност. Свакако ће човек умети да направи разлику између своје материјалне и духовне потребе, јер су те духовне потребе део њега и тешко их је игнорисати. Можда на неко време може и да се игноришу, али се човек увек враћа њима. Млади људи који долазе редовно на Литургију, а има их, хвала Богу, већ праве ту разлику и нормално користе технологију незабораљајући духовност. *Будући да се Ваша епархија налази у области у којој је реч Божју проповедао Свети Владика Николај (Велимировић), замолио бих Вас да поделите са нама неку драгоцену причу о Светом владици Николају која је везана за време његовог архипастирског служења у Охридској архиепископији? Свети Владика Николај је био изузетна личност и за нас је велики благослов што је он службовао у нашим крајевима. Био је Епископ охридски и охридско-битољски између два Светска рата и оставио неизбрисив траг. Написавши чувени „Охридски Пролог”, и ненадмашне савремне псалме „Молитве на језеру”, као и много других, више или мање познатих дела. Најважније је било то што је био стално са народом и народ га је волео. Својим примером је сведочио праву веру и био је, на неки начин, ненаметљиво наметљив. Вероватно има много лепих прича из тог времена које и не знамо, али ето сада ми на у долази један догађај који се десио када је Свети Владика Николај дочекао српског краља у Охриду. Био је, ваљда, пост, а људи који су били задужени да спреме ручак, у жељи да што лепше дочекају краља, испекли су прасе. Када је Свети Николај видео то прасе на трпези, узео га и бацио кроз прозор са речима: „Поред чувене охридске пастрмке ви дочекујете краља са једним обичним прасетом”. Дакле није поменуо пост, да не би увредио људе како не знају о посту, а с друге стране је похвалио охридску пастрмку као лепше и частније јело од прасетине. *Драги Владико, да ли смо ми као народ свесни величине светитељâ из рода нашега, и да ли на исправан начин следимо њихов светли пример и ходимо оним спасоносим путем којим су они ходили? Светитељи су људи које је Црква истакла посебним епитетом да нам буду путокази кроз времена до вечности. Чак и у времену у коме су живели, ходали су земљом, али неба су се држали. Управо то их је учинило да буду наши светли примери кроз векове. Њихов спомен Црква брижљиво чува. Следујући нихов пример и подржавајући њихов живот, ми, уствари, подржавамо Христа јер су они подржавали Њега. Било је времена када су људи мање обраћали пажњу на те светле примере, али, као што сам рекао, дошло је до презасићења од материјалних ствари и људи се све више враћају Цркви следујући оним светлим примерима које је Црква овенчала са епитетом – Свети. Мој је утисак да се народ све више враћа Цркви и духовности. Остаје само да се то артикулише на неки начин, да не буде то из помодарства, већ заиста један повратак са покајањем и исконском жељом за Царство небеско, као што су били и Светитељи. *У последњих неколико година видно је смањен број младих људи који се уписују у наше богословије, па чак и на богословске факултете. Како гледате на овај податак? Православна Црква је одувек била ненаметљива у свом деловању. Ја верујем да призив на службу у Цркви није само посао Епископата и свештенства, већ првенствено Божја ствар. Бог призива људе за службу у Цркви, а ми то треба да координирамо. Да упоредим ово са нашим стањем у Охридској Архиепископији. Када смо изашли из раскола и ступили у јединство са Српском Православном Црквом, једино је наш Архиепископ био у свештеном чину, и око њега тек неколико људи, који су се бројали на прстима једне руке, који су студирали теологију и спремали се за службу у Цркви. Није било лако на почетку, јер се служило само на једном месту у целој Охридској Архиепископији. Али је Бог у своје време, испитавши стрпљење и пожртвованост нашег Архиепископа Јована, призвао још свештеника и монаха који су прихватили тај призив и у једно тешко време подржали Архиепископа Јована и приступили Охридској Архиепископији. Дакле, сматрам да Бог никад неће оставити своју Цркву иако нам се чини да у неком периоду има дефицита од делатника на њиви Господњој. Будимо стрпљиви и сведочимо веру нашим животима и Бог ће у своје време да призове делатнике на своју њиву. *Преосвећени Владико, Ви сте дипломирали на Аристотеловом универзитету у Солуну. Каква су Ваша сећања из студенстких дана проведених у граду чији је патрон Свети Великомученик Димитрије мироточиви? Знање и искуство које сам стекао на студијама у Солуну су непроцењиви. За мене је било велики благослов што сам имао ту могућност да живим неко време у граду где је, како сте поменули, патрон Свети Великомученик Димитрије. Али из Солуна су и Света браћа Ћирило и Методије, који, за нас Словене, имају посебан значај као наши равноапостолни учитељи и просветитељи. Ту су и мошти Светог Григорија Паламе, који се у своје време баш у Солуну истакао са учењем о исихазму и божанским нествореним енергијама. Више пута сам служио Литургију и био сведок величанствене прославе патрона града, Светог Великомученика Димитрија, која траје недељу дана. Тих неколико година ће ми остати у најлепшем сећању. *Који би био Ваш савет младим људима који своју љубав према Господу и Цркви Његовој желе да пројаве изучавањем речи Божје на неком од богословских училишта? Изучавање теологије је неисцрпно море благодати Божје. Нека то море буде мотив свима који желе да изучавају реч Божју, имајући увек на уму и одговорност која иде са стеченим знањем. Коме се више даје, и више ће се тражити од њега. Да принесемо најпре себе Богу. Саможртва је неопходна да бисмо стекли неко знање, поготово теологошко. А теологија, управо, за пример узима Жртву Христову, која нас води ка Богопознању. *На крају, замолио бих Вас да упутите једну пастриску поуку читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије. Налазимо се на прагу свете Четиридесетнице – Великог поста. Крећемо на пут ка Васкрсењу. Али да бисмо дошли до Васкрсења потребно је да прођемо кроз голготу. Носимо свој крст стрпљиво и са смирењем, онако како нам је наш Господ Исус Христос показао. Да удвостручимо молитве у овом периоду, сећајући се наше грешности и наше немоћи да се без Бога уздигнемо од грешног стања у коме се налазимо. И увек да устајемо и да идемо даље ка Васкрсењу без обзира на то колико смо пута пали. Не заборавимо да је Литургија централни догађај у животу Православних хришћана јер се ту догађа обожење човека. Само на тај начин можемо да изађемо као победници над искушењима и да дођемо до вечне заједнице са нашим Богом. Наоружајмо се, дакле, стрпљењем и љубављу према Богу и ближњима, тражимо опроштај и праштајмо, како би се духовно изграђивали и тако уобличавали у себе лик Божји. Христос је рекао, а то је увек понављао и наш блаженопочивши Патријарх Павле, па ћу и ја тим речима завришити „Ко претрпи до краја тај ће се спастиˮ. Разговарао: Катихета Бранислав Илић Извор: Православље
  16. У оквиру циклуса разговорâ са архијерејима Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве, у Великопосном броју "Православља" (бр.1271. 1. Марта 2020) објављен је разговор са Његовом Преосвештенством Епископом брегалничким и мјестобљуститељем битољским г. Марком. Са преосвећеним Владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије. Разговор у /pdf/ формату *На почетку нашег разговора лепа је прилика да наше читаоце упознате са облашћу којом духовно управљате, али и са свим детаљима у погледу црквеног живота у повереној Вам епархији која је саставни део Охридске Архиепископије СПЦ? Најпре би хтео да Вам се захвалим на прилици да кажем неколико речи за Ваш цењени лист „Православље” верујући да ће то бити на духовну корист читаоцима. Наша Епархија брегалничка обухвата источни и североисточни део Северне Македоније са седиштем у граду Штипу. Недалеко од града налази се стари град у рушевинама – Баргала, који датира из IV века, по Христа, и који је још тада био епископско седиште. Град Штип, као епископско седиште, био је и када је територија данашње Северне Македоније ушла у састав Српске Православне Цркве, 1920 године. Тада су се формирале три Епархије: Скопска, Охридско-битољска, где је неколико година столовао и Свети Владика Николај охридски и жички, и Злетовско-струмичка, са седиштем у Штипу. После не благословеног, самовољног и насилног одцепљења те трију Епархија 1967. у т.з Македонску Православну Цркву, од стране Епископата у тадашњу С.Р. Македонију, наступио је раскол на овој територији. Све помесне Православне Цркве су прихватиле то стање и прекинули су саслуживање са Епископима и клиром поменуте расколничке цркве. На жалост то стање је предуго трајало, а још и није у потпуности промењено, тако да је нанело и наноси велику духовну штету народу који је живео и живи на овој територији. Тада се десила и реорганизација Епархије и настало је више њих. Тако је, Злетовско-струмичка Епархија подељена на два дела и настале су: Струмичка, са седиштем у граду Струмици и Брегалничка са седиштем у Штипу. Названа је брегалничком јер се простире у свим градовима кроз које протиче река Брегалница и још неколико градова који се налазе у близини. Када је наш Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г.Г. Јован ступио у јединство са Српском Православном Црквом, а преко ње и са свим Православним Црквама у свету, 2002 године, тада као Митрополит Велески и Повардарски, после 35. година поново је успостављена канонска Црква на овој територији. На велику жалост, из политичких разлога, то није било прихваћено од стане државне власти у Р. Македонији, па зато су започели жестоки прогон на Архиепископа охридског Г.Г. Јована, и на све клирике, монахе, и вернике који су стали уз њега. Том прогону, који се још није у потпуности завршио, кумовали су и Епископи који су остали у расколу. Верујем да су широј јавности познате монтирани судски процеси против канонске Цркве и вишестуког затварања Архиепископа охридског Јована, „вешто” манипулисатње са народом преко електронских и писаних медија, од стране власти и расколничке јерархије у Р. Северној Македонији. Али, Божјом помоћи, и поред оваковог стања, где немамо приступ до храмова и манастира, одакле су нас полицијом насилно избацили, иако, дакле, служимо Литургију у приватним кућама и становима наших верника, можемо да кажемо да прогонитељи нису успели да изманипулишу сав народ, па добар део тог народа окупља се у канонској Цркви на Литургији. Конкретно у нашој Брегалничкој Епархији имамо само једно богослужбено место у Штипу и то јесте проблем што, за сада, немамо у свим градовима богослужбена места, али најупорнији, путују и по стотинак километара да би дошли на богослужења у канонску Цркву. *Какво је Ваше искуство у конткату са младим људима: да ли је данашња развијена технологија претња у креирању аутентичних и јединствених међуљудских односа? Какав је њихов однос према богослужењима? Недавно сам био на једном симпосиону где је, међу теолошким и научним темама, била и тема о т.з. четвртој индустријској револуцији. То подразумева најновија достигнућа у области нанотехнологије и роботике. Ми живимо у том времену. Као што су изуми: парна машина, струја и електроника донели велику промену на свим нивоима човековог живота и можда утицали на међуљудске односе, тако и ова најновија технологија врши велики утицај на човека. Моје скромно мишљење је да се све може употребити на корист човека, али и злоупотребити. Развијање и унапређење технологије није зло само по себи. Ја то не видим као претњу, јер претња би значило да се та ствар може употребити само на зло. Скепса да људи прихвате неку нову технологију, јавља се јер је то нова ствар и непозната за њих. На пример, ми смо се родили у времену када је телевизија и струја била нормална ствар, док је то за наше дедове и баке била ђавоља ствар. Оно што је евидентно у нашем времену је да људи, навикнути на брзи начин живота, губе стрпљење као врлину и све хоће сада у овом тренутку. Многе ствари, помоћу технологије су нам доступне на длану у тренутку када пожелимо, али оно што не може ни једна технологија да замени јесте духовност и тај аутентични међуљудски однос. Било је интересантно питање на том симпосиону, где сам недавно био: Може ли да се, помоћу технологије, у једну машину убаце Библија и све поуке светих отаца, па кад човек има неки духовни проблем, само да укуца свој проблем и да му машина избаци неки савет који ће му решити тај проблем? Одговор је био да је лако убацити у машину Библију и поуке светих отаца, али да технологија не може заменити духовника. Јер сваки човек је оригинална личност, непоновљива и да духовни напредак личности не зависи само од савета, него, много више, од личног искуства са Живим Богом у литургиској заједници. Сматрам да ће, неминовно, доћи до презасићења технологијом и чевек као и увек ће пожелети оно што не може ни једна технологија да му дâ, а то је духовност. Свакако ће човек умети да направи разлику између своје материјалне и духовне потребе, јер су те духовне потребе део њега и тешко их је игнорисати. Можда на неко време може и да се игноришу, али се човек увек враћа њима. Млади људи који долазе редовно на Литургију, а има их, хвала Богу, већ праве ту разлику и нормално користе технологију незабораљајући духовност. *Будући да се Ваша епархија налази у области у којој је реч Божју проповедао Свети Владика Николај (Велимировић), замолио бих Вас да поделите са нама неку драгоцену причу о Светом владици Николају која је везана за време његовог архипастирског служења у Охридској архиепископији? Свети Владика Николај је био изузетна личност и за нас је велики благослов што је он службовао у нашим крајевима. Био је Епископ охридски и охридско-битољски између два Светска рата и оставио неизбрисив траг. Написавши чувени „Охридски Пролог”, и ненадмашне савремне псалме „Молитве на језеру”, као и много других, више или мање познатих дела. Најважније је било то што је био стално са народом и народ га је волео. Својим примером је сведочио праву веру и био је, на неки начин, ненаметљиво наметљив. Вероватно има много лепих прича из тог времена које и не знамо, али ето сада ми на у долази један догађај који се десио када је Свети Владика Николај дочекао српског краља у Охриду. Био је, ваљда, пост, а људи који су били задужени да спреме ручак, у жељи да што лепше дочекају краља, испекли су прасе. Када је Свети Николај видео то прасе на трпези, узео га и бацио кроз прозор са речима: „Поред чувене охридске пастрмке ви дочекујете краља са једним обичним прасетом”. Дакле није поменуо пост, да не би увредио људе како не знају о посту, а с друге стране је похвалио охридску пастрмку као лепше и частније јело од прасетине. *Драги Владико, да ли смо ми као народ свесни величине светитељâ из рода нашега, и да ли на исправан начин следимо њихов светли пример и ходимо оним спасоносим путем којим су они ходили? Светитељи су људи које је Црква истакла посебним епитетом да нам буду путокази кроз времена до вечности. Чак и у времену у коме су живели, ходали су земљом, али неба су се држали. Управо то их је учинило да буду наши светли примери кроз векове. Њихов спомен Црква брижљиво чува. Следујући нихов пример и подржавајући њихов живот, ми, уствари, подржавамо Христа јер су они подржавали Њега. Било је времена када су људи мање обраћали пажњу на те светле примере, али, као што сам рекао, дошло је до презасићења од материјалних ствари и људи се све више враћају Цркви следујући оним светлим примерима које је Црква овенчала са епитетом – Свети. Мој је утисак да се народ све више враћа Цркви и духовности. Остаје само да се то артикулише на неки начин, да не буде то из помодарства, већ заиста један повратак са покајањем и исконском жељом за Царство небеско, као што су били и Светитељи. *У последњих неколико година видно је смањен број младих људи који се уписују у наше богословије, па чак и на богословске факултете. Како гледате на овај податак? Православна Црква је одувек била ненаметљива у свом деловању. Ја верујем да призив на службу у Цркви није само посао Епископата и свештенства, већ првенствено Божја ствар. Бог призива људе за службу у Цркви, а ми то треба да координирамо. Да упоредим ово са нашим стањем у Охридској Архиепископији. Када смо изашли из раскола и ступили у јединство са Српском Православном Црквом, једино је наш Архиепископ био у свештеном чину, и око њега тек неколико људи, који су се бројали на прстима једне руке, који су студирали теологију и спремали се за службу у Цркви. Није било лако на почетку, јер се служило само на једном месту у целој Охридској Архиепископији. Али је Бог у своје време, испитавши стрпљење и пожртвованост нашег Архиепископа Јована, призвао још свештеника и монаха који су прихватили тај призив и у једно тешко време подржали Архиепископа Јована и приступили Охридској Архиепископији. Дакле, сматрам да Бог никад неће оставити своју Цркву иако нам се чини да у неком периоду има дефицита од делатника на њиви Господњој. Будимо стрпљиви и сведочимо веру нашим животима и Бог ће у своје време да призове делатнике на своју њиву. *Преосвећени Владико, Ви сте дипломирали на Аристотеловом универзитету у Солуну. Каква су Ваша сећања из студенстких дана проведених у граду чији је патрон Свети Великомученик Димитрије мироточиви? Знање и искуство које сам стекао на студијама у Солуну су непроцењиви. За мене је било велики благослов што сам имао ту могућност да живим неко време у граду где је, како сте поменули, патрон Свети Великомученик Димитрије. Али из Солуна су и Света браћа Ћирило и Методије, који, за нас Словене, имају посебан значај као наши равноапостолни учитељи и просветитељи. Ту су и мошти Светог Григорија Паламе, који се у своје време баш у Солуну истакао са учењем о исихазму и божанским нествореним енергијама. Више пута сам служио Литургију и био сведок величанствене прославе патрона града, Светог Великомученика Димитрија, која траје недељу дана. Тих неколико година ће ми остати у најлепшем сећању. *Који би био Ваш савет младим људима који своју љубав према Господу и Цркви Његовој желе да пројаве изучавањем речи Божје на неком од богословских училишта? Изучавање теологије је неисцрпно море благодати Божје. Нека то море буде мотив свима који желе да изучавају реч Божју, имајући увек на уму и одговорност која иде са стеченим знањем. Коме се више даје, и више ће се тражити од њега. Да принесемо најпре себе Богу. Саможртва је неопходна да бисмо стекли неко знање, поготово теологошко. А теологија, управо, за пример узима Жртву Христову, која нас води ка Богопознању. *На крају, замолио бих Вас да упутите једну пастриску поуку читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије. Налазимо се на прагу свете Четиридесетнице – Великог поста. Крећемо на пут ка Васкрсењу. Али да бисмо дошли до Васкрсења потребно је да прођемо кроз голготу. Носимо свој крст стрпљиво и са смирењем, онако како нам је наш Господ Исус Христос показао. Да удвостручимо молитве у овом периоду, сећајући се наше грешности и наше немоћи да се без Бога уздигнемо од грешног стања у коме се налазимо. И увек да устајемо и да идемо даље ка Васкрсењу без обзира на то колико смо пута пали. Не заборавимо да је Литургија централни догађај у животу Православних хришћана јер се ту догађа обожење човека. Само на тај начин можемо да изађемо као победници над искушењима и да дођемо до вечне заједнице са нашим Богом. Наоружајмо се, дакле, стрпљењем и љубављу према Богу и ближњима, тражимо опроштај и праштајмо, како би се духовно изграђивали и тако уобличавали у себе лик Божји. Христос је рекао, а то је увек понављао и наш блаженопочивши Патријарх Павле, па ћу и ја тим речима завришити „Ко претрпи до краја тај ће се спастиˮ. Разговарао: Катихета Бранислав Илић Извор: Православље View full Странице
  17. Новосађанин Марко Живковић је са две године научио да чита ћирилицу и латиницу, а на географској карти се сналазио боље од многих основаца. Са четири године Марко је почео да компонује и свира клавир и примљен је у Музичку школу "Исидор Бајић" у Новом Саду као најмлађи ученик у историји те школе. Његове професорке клавира и солфеђа кажу да таквог ученика још нису имали. "Највеће изненађење је било што је Марко са четири и по године познавао теорију музике боље од 99 одсто ученика који имају нижу музичку школу"- каже Маркова професорка клавира Милена Ацић. Марко Живковић, који сада има седам година и преко 50 својих композиција, однедавно одлази на часове код Доротее Војновић професорке на Академији уметности која му даје додатне смернице. Уредник емисије Бранко Станковић аутор је 18 документарних филмова и две драме које су екранизоване на РТС-у, а и мноштва документарних емисија, које су, као и филмови, награђиване на домаћим и међународним фестивалима.
  18. Његово Високопреосвештенство архиепископ берлински Марко (Руска загранична Црква) уздигнут је у звање митрополита, а поводом 40 година његове архијерејске службе. Животопис архиепископа Марка Ова једногласна одлука донета је на заседању Свештеног Синода ове Цркве у Њујорку од 6. до 10. децембра 2019. године, с напоменом да је архиепископ Марко архијереј са најдужом архијерејском службом у овој Цркви. Одлука је донета на предлог митрополита Илариона на претходном заседањз Сабора 28. јуна којем архиепископ Марко није присуствовао. Митрополит Марко је рођен у месту Кемницу у Источној Немачкој 1941, а преселио се у с породицом у Западну 1944. и настанио у Франкфурту на Мајни 1954. године. Студирао је словенске језике, а докторат је написао из древне руске књижевности. У Православну Цркву је ступио 1964. и касније уписао Богословски Факултет Српске Православне Цркве у Београду и 1979 г. дипломирао и стекао диплому богословља. Овде је дошао под утицај чувеног српског теолога Јустина Поповића и одлучио да се замонаши. Замонашио га је епископ штутгарски Павле 1975, а следеће године рукоположен је за јеромонаха. У новембру 1980. хиротонисан је за викарног епископа минхенског и јужнонемачког и настанио се као архијереј у манастиру Светог Јова Почајевског у Минхену, у којем је обновио монашки живот према светогорском типику. Од 1982. он је епархијски архијереј берлинско-немачки, а 1990. уздигнут је у звање архиепископа. Године 1997. постао је надзорник Духовне мисије у Јерусалиму, коју службу обавља и данас. Од 1986. до 2017. године администрирао је Епархијом за Велику Британију и Ирску. Садашња епархијска Саборна црква Рођења Пресвете Богородице и Светих царских мученика у Чизвику у Лондону подигнута је на иницијативу Владике Марка и с његовим посебним старањем. Митрополит Марко је велики ауторитет по догматским, канонским и литургичким питањима. У Комисији православних епископа Немачке он је на челу Комисије за превођење богослужбених књига на немачки језик. Одлично говори руски, српски, енглески, а познавалац је старогрчког богослужбеног језика. Велики је поштовалац Српске Цркве и пријатељ је више српских архијереја: умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, бачког Иринеја, аустријско-швајцарског Андреја, бихачко-петровачког Сергија, бившег западноевропског Константина, црногорског-приморског Амфилохија... На многаја и благаја љета, Високопреосвећени Владико! Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Не тако ретко, на манастирским службама је могуће срести и српског фудбалера, Марка Обрадовића. Увек је окружен породицом, супругом Сунчицом и кћеркама, Николином и Софијом. Увек је интересантно сазнати нешто више о људима са којима заједно посећујеш храм и због тога смо разговарали са Марком о његовом односу према вери и о томе како се он суочава са поразима и о срцу, које симболично показује након сваког постигнутог гола.
  20. Јубилеј 950 година од оснивања манастира Светог Прохора Пчињског биће прослављен под покровитељством Председника Републике Србије. У манастиру Светог Прохора Пчињског у Епархији врањској, у коме се чувају чудотворне и мироточиве мошти тог светитеља, свеченом архиерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и Местобљуститељ битољски г. Марко уз саслужење Преосвећених Епископа стобијског и Местобљуститеља струмичког г. Давида и врањског г. Пахомија. Литургији је молитвено присуствовао и Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован. Архиепископ Јован се после читања јеванђаљског зачала обратио мноштву верног народа надахнутим беседом. Уследила је свечена литија, а затим је братство манастира за све присутне приредило славску трпезу. После Литургије одржана је седница Иницијативног одбора за прославу великог јубилеја 950 година од оснивања манастира Светог Прохора Пчињског. Прослава ће бити одржана под покровитељством Председника Републике Србије. Тим поводом, седници је присуствовао и генерални секретар Председника г. Никола Селаковић. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...