Претражи Живе Речи Утехе

„Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Паришкој која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњу Велику Суботу). Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз. Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули. Извор: Теологија.нет View full Странице

Протонамесник Милорад Мировић, парох при Светоуспенском храму у Новом Саду одржао је предавање 25. марта 2018. године, у дворани Светосавског дома у Вилову, на тему: "Подвижништво Марије Египћанке као израз службе жена у Цркви". Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа. View full Странице

Поводом пете недеље Свете и Велике четрдесетнице доносимо текст катихете Бранислава Илића "Пета недеља Великог поста - Преподобне Марије египћанке". Пета недеља Свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ово пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном првом и другом бденију. Корачајући молитвеним путем покајања и поста, присећамо се свих недељних споменâ који нас својом еванђелском поуком и тематиком укрепљују: Недеље Победе Православља, недеље Светог Григорија Паламе, недеље Величања Часног Крста - Крстопоклоне и недеље Светог Јована Лествичника. Из претходних недеља свете Четрдесетнице видимо да је свака од њих повезана са величањем неке победе Цркве или пак победничким подвизима угодникâ Божјих којима је недељни спомен и посвећен. У овај недељни дан Великог поста прослављамо велику подвижницу преподобну и богоносну мајку нашу Марију Египћанку која је просијала незалазном Христовом светлошћу поставши победница и образац истинског покајања. Спомен преподоне Марије Египћанке у пету недељу потиче из 12. века. Житије преподобне Марије Египћанке приписује се јерусалимском патријарху Софронију, а то нам сведочи и преподобни Јован Дамаскин. Свети Андреј Критски, кога је патријарх јерусалимски Теодор послао на Трулски, VI Васељенски сабор (680-681), донео је Житије преподобне Марије заједно са својим Великим покајним каноном. Читање канона светог Андреја и Житија свете Марије Египатске на јутрењу у четвртак пете седмице установљено је управо на VI Васељенском Сабору. Из житија преподобне исијава њено покајање, остављање грешног и трулежног живота и њено одевање у одежду усрдног подвига у пустињи. Из светог живота ове угоднице произилазе две крајности: дубина греховног живота, али и висина покајања и подвижничког живота. Са друге стране из њеног светог живота бивамо поучени да не постоји грех који је јачи од човека јер Господ по својој неизмерној љубави прихвата све који му са вером и љубављу у покајању прилазе. У једној од богослужбених химни ове недеље појемо: „Испрва блудом испуњена, покајањем си невеста Христова постала, подражавајући англески живот победила си демоне оружјем Крста. Због тога си се показала и невестом Царства, Маријо преславна." Како је записано у синаксару ове недеље да се људи, који су лењи за духовне подвиге, не би заборавили, у богослужењу пете седмице ради подсећања имамо поново читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског. У четвртак пете седмице на јутрењу имамо читање Великог покајног канона и житија Преподобне Марије Египћанке. Из богате богослужбене ризнице налазимо да неки пак ово богослужење називају стајање Маријино. По речима Григорија Дебољског Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји. Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост.ˮ Химнографија пете недеље Свете четрдесетнице великим делом је посвећена преподобној Марији Египћанки. Тако на вечерњем богослужењу величамо преподобну речима: Мачем уздржања посекла си духовне замке и телесне страсти, грешне помисли уништила си тиховањем. Потоком молитвених суза твојих напојила си пустињу и родила си нам плодове покајања. Зато, преславна са љубављу прослављамо свештени спомен твој. Уселила си се у пустињу и обличје страсти из душе си уклонила, написавши у њој слику богопознања. Изобилно си заблистала у врлинама, те си лако и по води ходила и у молитви се од земље уздизала. И сада у смелости свагда хваљена Маријо, која пред Христом Богом стојиш, моли се за душе наше. Сва химнографија овог недељног дана побуђује у нама актуализацију оне подвижничке клице која је дубоко усађена у бићу човечијем, те због тога многи Свети оци говори да је сваки човек подвижничко биће које свагда трага за подвигом. Пример и идеал тог благопријатног и душекорисног подвига исијава из пресветле личности преподобне Марије Египћанке. Хришћански живот нас учи да сваку душу красе врлине, управо оне спасоносне врлине које су красиле преподобну Марију Египћанке, ону угодницу Божију која задобијала врлину за врлином уздижући се тако у меру раста висине Христове. Христе Боже наш, поддерживающий всех падающих, поверженных же поднимающий, неотделимо нисшедший из Отеческих недр и воплотившийся от святой Девы Марии, и в мир пришедший, чтобы удостоить попечения и возвратить в изначальное естество нашу отпавшую природу, подвергшуюся нападению бесплотных и душеубийц разбойников, и лишенную нетления и тяжко израненную ими! Ты, Владыко, уврачуй наши незримые язвы и обвяжи раны душевные честною Твоею Кровию, юже пролил еси на нас, и святым Твоим помазанием, еже нам даровал еси; и избави нас от поражений, беспрестанно наносимых нам невидимыми злодеями, спешащими похитить у нас даже веру в Тебя и надежду, и желающих смыть с нас благодать Твою; не лиши нас человеколюбивого и спасительного врачевания, чтобы, исцелившись и очистившись от всякой скверны, мы удостоились звания перворожденных, написанных на Небесах, ибо Ты — врач невидимых и видимых болезней. Яко Ты еси Бог наш, и Тебе славу воссылаем, Отцу и Сыну и Святому Духу, ныне и присно и во веки веков. (Заамвона молитва пете недеље Великог поста) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице

Света Марија из Египта и ја се знамо одавно. Али понекад то тако баш и не изгледа. Чини ми се као да сам тек јуче чула њену причу по први пут. Само што сам постала православна, а још увек нисам одабрала свог светитеља заштитника. А онда сам чула за причу о Светој Марији из Египта, и није ми излазила из главе. Нећу је препричавати сада - ако не знате њено житије, можете прочитати ОВДЕ - али довољно је да кажем, да је одлука у вези светитеља-заштитника донета уместо мене. У мом случају, изрека је истина -нисам ја изабрала свету Марију већ она мене. И она ми и даље помаже. Прошло је више од 30 година од нашег првог сусрета, а Мати Марија ме још увек подучава. Ако би требало да саставим листу од пет најбољих поука Свете Марије, та листа би изгледала отприлике овако. Не буди дрзак. Ово се у ствари односи на Светог Зосиму, тако да на неки начин у ствари варам. Смирени човек и духовни атлета у правом смислу те речи (и православни светитељ, прославља се 4. априла), Зосиму је почело, по сопственом признању, да мучи дух преузношења (гордости), па се запитао: „ Постоји ли монах на земљи од којег би могао шта да научим и да ми покаже још неки подвиг који још нисам остварио? Постоји ли човек који обитава у пустињи, а да је мене превазишао?“ Ако знате причу, онда знате и да је добио јасан одговор. То као да је било неко трик питање - човек коме га је Бог послао није био, на крају крајева, монах, а није био ни човек. Закључак: Немој бити пун себе, што већ толико и толико година постиш. И немој мислити да си у потпуности схватио у чему се то светост може засигурно пронаћи. Покај се без страха. Након 17 година разузданог живота, Марија је одлучила да оде из Александрије и присуствује празнику Воздвижења Чаног Крста у Јерусалиму, чисто забаве ради.

„И оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек“. Нема, чини ми се, за људе који нису верници, који су далеки од хришћанства, већег „спотицања и саблазни“ (уп. 1Пт 2, 7) него што је хришћанска вера у рођење Исуса Христа од Дјеве тј. Девојке. Од вере у то одрекли су се, нажалост, и многи хришћани, нарочито они протестантски богослови који се баве „научним“ проучавањем хришћанства и којима, зато, вера у Мајку Дјеву изгледа као некакво насиље над умом, као сујеверје. Ово јеванђелско учење без сумње примају људи прости и смирени срцем. Примају га као дивни дар, као светлу, радосну тајну коју је Бог благоизволео да нам открије. А како се „истинитост“ зачећа и рођења без мушкарца доказати не може, и ми или верујемо и смирено га прихватамо, или, пак, не верујемо и „принципијелно“ га одбацујемо у име науке и разума, то можемо само покушати да саопштимо шта ова вера и ово прихватање дају нашем уму и срцу, шта нам откривају у дубини. Пре свега, вера у Христово рођење од Дјеве заоштрава питање људског разума и границâ „научног“ односа према свим појавама – односа који наш разум једино познаје и у ком је он заиста врховни судија. Ово питање је веома важно зато што је управо разум тај који одбацује девственост Божије Мајке, како Црква назива Марију, Мајку Исусову. Разум каже: „То не бива нити може бити, дакле то се није догодило, и причу о томе треба избацити из Јеванђеља“. Све се, дакле, на крају крајева своди на избор: шта је више – Јеванђеље или разум? Ко коме суди, ко кога проверава – Јеванђеље разум или разум Јеванђеље? Приметићу одмах да се ова дилема односи не само на Христово рођење од Дјеве, него и, као што одлично знамо, на самога Бога. Исти тај разум, иста та наука не познају ни Бога Творца, ни Бога Љубав, ни Бога Спаситеља. Јер наука познаје само оно што може да се провери искуством или да се, како кажу филозофи, емпиријски докаже. Проблем се, дакле, шири. Питање гласи: постоји ли сфера појава која не да не подлеже уму – не, јер хришћанство веома високо цени ум – него у којој ум (у сваком случају наш земаљски, људски ум) нема коначну власт, не може и зато не треба да износи никакве коначне судове? Ово се питање може формулисати и другачије: постоје ли за ум границе изван којих он, ако је заиста ум и ако је, да тако кажемо, „паметан“ треба да каже: „Не знам“? Рекох „паметан ум“, зато што, нема сумње, постоји и глупи ум, и управо он се о свему изјашњава гласније од других, зато што сматра да све зна. Истински ум, истински научник за многе ствари каже: „Ја то не знам“ или: „Ја то још увек не знам“, и такво незнање је неупоредиво достојније истинске науке него хвалисаво свезналаштво. Однос, дакле, хришћанства према уму може се описати на следећи начин. Као прво, хришћанство сматра да је ум највиши, уистину Божији дар човеку. Као друго, оно тврди да је људски ум (као и све остало на свету, као и цео човек) помрачен и ограничен грехом, и да зато не може све да спозна и да објасни. И, на крају, као треће, оно сматра да ум може и треба да буде просветљен, продубљен, препорођен вером. Али да би се то догодило ум мора да се смири, што значи да остави могућност да светом не влада слепа и бездушна узрочност и последичност (коју он једино и може да појми), него Бог, за ког је речено да његови путеви нису наши путеви, да његова мудрост није наша мудрост (в. Иса 55, 8), да он одбацује гордост ума који тврди да све зна (в. 1Кор 1, 19). Али онда отпадају и све оне примедбе које смо навели на почетку беседе: „То не бива и зато је немогуће, то није у складу са познатим законима природе, дакле није се могло догодити“, итд. Јер у томе и јесте ствар што су најдубљи закони света нама непознати, што ми не познајемо ону мистичну дубину на којој се ум сусреће са деловањем Бога Творца, Бога Љубави и Бога Промислитеља у свету. Вера и Црква не тврде да је рођење без оца и од девојке могуће. Вера и Црква само тврде да се овај нечувени, невиђени и за наш пали ум несхватљиви догађај одвио онда и само онда када је на земљу у лику човека дошао сам Бог. Зато вера у девственост Марије, Мајке Исусове, уопште не зависи од тога да ли је тако нешто „могуће“ или „немогуће“, да ли тако нешто „бива“ или „не бива“. Сама Црква у једној од својих химни тврди: „Туђа је мајкама девственост и страно девојкама рађање деце“. Ова вера зависи само од тога да ли ми верујемо да је Христос Бог који је дошао на земљу. Ова вера зависи само од тога да ли ми верујемо да је Христос Бог који је дошао међу нас, „ради нас људи и ради нашег спасења“. Ако верујемо, онда нам постаје јасна (али не голом разуму, него скровитој дубини нашег срца) и тајна рођења без мушкарца. Јер управо на тој тајни заснива се вера Цркве у Христа, његово препознавање као Бога који је постао човек и као човека испуњеног Богом, обоженог. Нама није дато да спустимо Бога на земљу и да га очовечимо. То је Божија одлука, Божија иницијатива. Разлог његовог очовечења није у нечем земаљском, није у неком од земаљских закона, него једино у Богу. Христос је Син Божији, његов Отац је нико други до Бог. Али човештво своје, тело и крв своју Христос прима од нас, људи – од Дјеве Марије којој је Духом Божјим, његовом стваралачком силом и љубављу, дато да постане Мајка и да нас тим материнством занавек и до краја ороди са Христом, Сином Божијим, да га учини једним од нас – Сином човечијим. Слободна одлука Бога који ствара новог човека, слободно човеково прихватање тог дара – то је смисао наше вере, то је њена радост. Бог силази с неба да би се човек попео на небо. Кроз Исуса Христа ми смо деца Божија, кроз Марију Христос је са нама, у нама, као наш Брат, наш Син, наш Спаситељ. Све то изражено је у кратком исповедању симбола вере: „И оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек“. Алексансандар Шмеман, Беседе на радију слобода, том 2, са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић, Крагујевац: Каленић, 2017. (у припреми) View full Странице