Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'марије'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Кијево–печерска икона Успенија Пресвете Дјеве Марије је једна од древних икона, поштованих у православној Русији. Пренесена је 1075. из Константинопоља као залог благодатног и свагдашњег посредништва Богородице за православну Руску Цркву. Подарила ју је сама Богородица 1073. четворици византијских архитеката које је она одабрала, за осниваче Кијево-печерска, а саму изградњу храма пратила су многа чуда. Године 1075, дођоше из Грчке Преподобном Антонију и Теодосију, четири Грка и дароваше им икону Богородице уз молбу, да на том месту подигну цркву. Преподобни оци су били у недоумици, те их питаше – из ког разлога желе да ту подигну цркву, и како су уопште доспели у Кијев. Грци се зачудише да преподобни ништа не знају о томе, те им рекоше: ”Ми смо још били у Цариграду кад су нам једанпут рано ујутру, при изласку сунца, пришли предивни младићи, пробудивши нас, казујући: ”Идите ускоро у Влахерну, тамо вас Царица чека Ми смо дошли и видели у цркви дивну Царицу, окружену мноштвом војника. Царица нам рече: ,,Хоћу да подигнем себи цркву у Кијеву“, и нама се обрати: ,,Ево вам злато и мошти, ево вам и икона да тамо постављена буде“. Богомајка је тражила да свете мошти буду постављене у темељ храма и показала им како би сам храм требао да изгледа. Тако је сама Царица Небеска даровала Русији своју чудотворну икону Успенија свога. Мајстори су заблагодарили Царици Небеској, али су се двоумили где да подигну храм. Када су је питали коме да се обрате у тако далекој и туђој земљи, Царица Небеска им показа монаха Антонија (1073; мај 3/16) и монаха Теодосија (1074; мај 3/16) објаснивши им да ће она сама наградити архитекте, као нико други. Тако су мајстори нашли монахе Антонија и Теодосија – на које им је указала Царица Небеска још из далеког Константинопоља, – али ови Свети монаси рекоше, да они нису напуштали манастир веома дуго времена и сами су били у недоумици где да саграде храм; међутим, сам Господ им је чудесно указао на место изградње. Једне ноћи Кијевљани који су живели близу Печерског манастира чули су у саму поноћ, пој безбројног мноштва певача. Сви су тог часа изашли из својих кућа и са дивљењем видели над старим печерским манастиром велику светлост и у тој светлости мноштво монаха који су излазили из старе цркве, ка месту где сада стоји храм. Једни су носили икону Богородице, други су ишли иза иконе са свећама и свештеним пјенијем, а испред свих њих је ишао преподобни Теодосије. Дошавши до изабраног места, монаси су совршили пјеније и молитву, вративши се у стару цркву. Тим дивним виђењем, јасно се открило благовољење Богородице према указаном месту. Тако је подигнута Црква посвећена Успенију у Печерском манастиру, за коју народ немаше више средстава да је достојно украси. Међутим, сама Богородица се побринула око њеног украшавања, као и око иконостаса. Опет су у Цариграду имали виђење неки благочестиви иконописци; које су подстакли Преподобни Антоније и Теодосије да насликају иконостас у Кијеву. Међутим, иконописци који су допловили у Кијев, уплашили су се величине Кијево-печерске цркве и хтедоше се вратити у Цариград. Али те ноћи лађа их однесе у супротном смеру. Следеће ноћи видели су у сну чудотворну Кијево-печерску икону, која им се обрати речима: ,,Што се двоумите и не покорите вољи Сина Мога и мојој вољи. Зато што ме не послушасте већ намеравате да бежите, узећу вас с лађе и поставити у мојој Цркви; због тога ви не напуштајте место већ примите постриг и окончајте свој живот у манастиру, а ја ћу посредовати да стекнете милост у будућем веку“. Иконописци су и после тог дивног виђења хтели побећи низ Дњепар и колико год су покушавали нису могли да исплове, лађа им увек пристајаше уз манастир. На крају су се покорили вољи Пресвете Богородице и дошли да украсе иконостас. Празновање иконе се врши још од 1075. када је била пренесена од грчких мајстора/архитеката у Кијев. Успомена на јављање ове чудотворне иконе празнује се 28. 8. у спомен на Успеније Пресвете Богородице као и 16. маја. Године 1941. после немачког разарања Успењског Сабора Кијево-печерске Лавре, чудотворна икона Мајке Божије је нестала. Тренутно, копија древне иконе се налази у Цркви Часног Крста, у Лаври. Свети образ је постављен изнад Царских двери, и има истоветне димензије као оригинална икона. Након сваке Литургије, света икона се спушта на целивање, према древном обичају. Чуда Пред овом древном светињом молио се Петар Велики спремајући се на Полтаву и на повратку из боја принео је пред њом благодарење, што је извојевао победу. Чувши о пожару који је опустошио Кијево-печерску лавру, 1718, питао је тада: ,,Да ли је цела икона Богородице?” И када је чуо да је икона спашена, рекао је: ,,И тако је све сачувано.“ У тешким и опасним годинама кроз историју града Кијева, икона је свечаним литијама ношена око Печерског манастира. Изображење Икона је утврђена свиленим везама над царским дверима и спушта се у одређено време ради целивања. Пред њом дан и ноћ гори неугасиво кандило. Икона изображава Богородицу, која почива на одру; а пред самим одром стоји Јеванђеље, око главе и стопала Богородице стоји по пет Апостола – Свети Петар стоји код њене главе с кадионицом, Апостол Павле је изображен како се поклања пред њеним стопалима. Код средине одра је изображен Спаситељ, који је примио на руке душу Богоматере. Око Њене главе су изображена два крилата анђела, како приступају одру са убрусима на рукама. Цела икона је, осим лица и руку, покривена ризом од чистог злата, украшена крупним дијамантима, брилијантима и другим драгим камењем и постављена је у велики сребрно-златни круг, на коме су изображена са стране два анђела који придржавају икону, а на врху – Бог Отац и под Њим, Дух Свети у виду голуба. По имену храма сазданог у Кијеву икона је названа Кијево-печерска, а по месту где се први пут јавила – Влахернска. Тропар, глас 4 Данас Печерски манастир сјајно тримфује и слави јављање образа Мајке Божије великим оцима Печерским, са њима ми такође узвикујемо: радује се, Благословена, Печерско даровање. Молитва O Најсветија и Беспрекорна Дјево Богородице, наша Печерска наградо и дивљење, заштито, и посредовање, истинита Дјево, Твога изабраног наслеђа; Прими нас, Твоје недостојне слуге, коју се понизно приклањамо са вером и љубављу пред Твојим чудотворним образом; Посети милосрдно наш грешни живот, просветли нас покајањем, јер смо оптерећени многим тугама; са Својом небеском радошћу и сачувај нас – како би славили Тебе у миру и побожности, манастирских Пећина, где смо беспрекорно провели живот наш, како би са Твојом помоћи достигнули вечну радост у светлости наших Светих и Богоносних Отаца Антонија и Теодосија и свих часних Печерских, са једним устима и једним срцем певали Ти и Твоме Вечном Сину, и Његовом Беспочетном Оцу, са Његовим Најсветијим, Животворним и Нераздељивим Духом, сад и увек и у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2023/08/28/cudotvorne-ikone-majke-bozije-uspenije-presvete-djeve-marije-kijevo-pecersko/
  2. Пета недеља свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ово пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном Првом и Другом бденију. Корачајући молитвеним путем покајања и поста, присећамо се свих недељних споменâ који нас својом Еванђелском поуком и тематиком укрепљују: Недеље Победе Православља , недеље Светог Григорија Паламе , недеље Величања Часног Крста - Крстопоклоне и недеље Светог Јована Лествичника . Из претходних недеља свете Четрдесетнице видимо да је свака од њих повезана са величањем неке победе Цркве или пак победничким подвизима угодникâ Божјих којима је недељни спомен и посвећен. У овај недељни дан Великог поста прослављамо велику подвижницу преподобну и богоносну мајку нашу Марију Египћанку која је просијала незалазном Христовом светлошћу поставши победница и образац истинског покајања. Спомен преподобне Марије Египћанке у пету недељу потиче из 12. века. Житије преподобне Марије Египћанке приписује се јерусалимском патријарху Софронију, а то нам сведочи и преподобни Јован Дамаскин. Свети Андреј Критски, кога је патријарх јерусалимски Теодор послао на Трулски, VI Васељенски сабор (680-681), донео је Житије преподобне Марије заједно са својим Великим покајним каноном. Читање канона светог Андреја и Житија свете Марије Египатске на јутрењу у четвртак пете седмице установљено је управо на VI Васељенском Сабору. Из житија преподобне исијава њено покајање, остављање грешног и трулежног живота и њено одевање у одежду усрдног подвига у пустињи. Из светог живота ове угоднице произилазе две крајности: дубина греховног живота, али и висина покајања и подвижничког живота. Са друге стране из њеног светог живота бивамо поучени да не постоји грех који је јачи од човека јер Господ по својој неизмерној љубави прихвата све који му са вером и љубављу у покајању прилазе. У једној од богослужбених химни ове недеље појемо: „Испрва блудом испуњена, покајањем си невеста Христова постала, Подражабајући Англески живот победила си демоне оружјем Крста. Због тога си се показала и невестом Царства, Маријо преславна.ˮ Како је записано у синаксару ове недеље „Да се људи, који су лењи за духовне подвиге, не би заборавилиˮ, у богослужењу пете седмице ради подсећања имамо поново читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског. У четвртак пете седмице на јутрењу имамо читање Великог покајног канона и житија преподобне Марије Египћанке. Из богате богослужбене ризнице налазимо да неки пак ово богослужење називају стајање Маријино. По речима Григорија Дебољског „Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји". Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост.ˮ Химнографија пете недеље Свете четрдесетнице великим делом је посвећена преподобној Марији Египћанки. Тако на вечерњем богослужењу величамо преподобну речима: „Мачем уздржања посекла си духовне замке и телесне страсти, грешне помисли уништила си тиховањем. Потоком молитвених суза твојих напојила си пустињу и родила си нам плодове покајања. Зато, преславна са љубављу прослављамо свештени спомен твој.ˮ „Уселила си се у пустињу и обличје страсти из душе си уклонила, написавши у њој слику богопознања. Изобилно си заблистала у врлинама, те си лако и по води ходила и у молитви се од земље уздизала. И сада у смелости свагда хваљена Маријо, која пред Христом Богом стојиш, моли се за душе наше.ˮ Сва химнографија овог недељног дана побуђује у нама актуализацију оне подвижничке клице која је дубоко усађена у бићу човечијем, те због тога многи Свети оци говори да је сваки човек подвижничко биће које свагда трага за подвигом. Пример и идеал тог благопријатног и душекорисног подвига исијава из пресветле личности преподобне Марије Египћанке. Хришћански живот нас учи да сваку душу красе врлине, управо оне спасоносне врлине које су красиле преподобну Марију Египћанке, ону угодницу Божију која задобијала врлину за врлином уздижући се тако у меру раста висине Христове. https://www.tvhram.rs/vesti/praznici/3950/peta-nedelja-velikog-posta-prepodobne-marije-egipcanke
  3. „Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Париској која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу Јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњи Велики петак). Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историјску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз. Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим Јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада, када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велики петак, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20. јули. https://teologija.net/pasha-mati-marije-kroz-oganj-i-vodu/?fbclid=IwAR2Wl3IcOKvisUGkjAZkrvpbyJQxyqsAZzvfP4Vc6h_1IAsUOOldpv7udOg
  4. Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Јеротеј, служио је данас, 04. августа 2021. године, свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе у цркви св. Марије Магдалине у Белом Потоку. Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Павловић, протојереј-ставрофор Милан Лукић и ђакон Саша Глишић, а домаћин славе ове године је г. Дејан Крсмановић са породицом. Беседећи, Владика Јеротеј је подсетио да је св. Марија Магдалина после сусрета са Господом, до краја свог живота ишла само за Њим. "Била је велика жена која је по својој и мудрости и љубави и вери, превазишла и многе мушкарце, чак и саме апостоле" подсетио је Владика Јеротеј, указавши на њену велику одважност, храброст и љубав према Господу. Она је одмах поверовала у Христово Васкрсење, јер је веровала срцем, препознала Господа по гласу, а пред римским царем је исповедила своју веру и оптужила Пилата, подсетио је Владика Јеротеј. "Треба да следимо њен пример и да молимо св. Марију да се моли за нас, да нам Бог да бар мало те њене храбрости, одважности, вере и чврстог покајања - метаније, која значи потпуно окретање од старога живота и кретање, следовање новом, исправном животу пуном вере, наде и љубави" закључио је викарни Епископ топлички Јеротеј. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  5. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отвориће 22. априла 2021. године у 19 часова у изложбеном простору Историјског музеја Србије (Трг Николе Пашића 11) изложбу радова монахиње Марије (Антић) из манастира Светог Јована Крститеља у Јасеновцу, која је приређена поводом обележавања Дана сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату. Одбор Српске Православне Цркве за Јасеновац, Музеј жртава геноцида и Историјски музеј Србије приређују изложбу под називом Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења, коју чине радови монахиње Марије (Антић) из српског православног манастира Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу, Епархија славонска. Повод за приређивање изложбе јесте 22. април - Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и друге жртве фашизма у Другом светском рату, који се у Републици Србији обележава у спомен на 22. април 1945. године, када је дошло до пробоја дела заточеника система логора смрти Јасеновац, који је функционисао у оквирима Независне Државе Хрватске. Изложба ће за посетиоце бити отворена од 23. априла до 22. маја 2021. године. Током трајања изложбе, Музеј ће бити отворен сваког дана осим понедељка од 12 до 20 часова. Координатор реализације изложбе је историчар Дејан Ристић. Улаз на изложбу је слободан. Лазарев вијенац новомученика јасеновачких Годинама и десетљећима послије Косовске битке, Пећка Патријаршија и њен народ су се са великим трудом мучили да појме и у црквено-народном уму уобличе крсно-васкрсни Косовски бој. Тај труд је породио и натпис деспота Стефана на стубу на Газиместану, и косовски циклус наше епске поезије, и све оно што ће као Косовски завјет од тада чинити срж бића српског народа и помјесне Цркве Српске. Круна Косовског завјета јесте култ Светога цара Лазара, којег је као „светопочившег“ први пут поменула његова кћер, Јелена Балшић, у ктиторском натпису своје гробне цркве Благовјештења Богородичиног на горици Бешка на Скадарском језеру. Да уобличи сјећање на своје Ново Косово – Јасеновац, Српској Православној Цркви и српском народу као да је требало још више времена. Од Скендеревог клика Мајке Кнешпољке на Палежу на Козари на Преображење 1942. године, преко подизања Богдановићевог Цвијета 1966. године, преко освештања обновљеног храма Светог Јована Претече у Јасеновцу 1984. године, до доласка Цариградског Патријарха у Јасеновац који се збио у наше дане – 2016. године, уобличава се спомен Новомученика Јасеновца као најдрагоцјенијег дара који је наш народ принио Христу распетоме и васкрсломе. И гле чуда – једна монахиња, која је свој иночки живот започела на истој тој Бешки на Скадарском језеру, ставља пред нас вјечно живе јасеновачке мученичке цвјетове, али у таквом вијенцу у коме су они уплетени скупа са њеним сестрама манастира Јасеновца, с народом који живи са манастиром, с владикама и патријарсима. А сви они – или сви ми – у њеним сликама чинимо цвјетни вијенац, процвали трнов вијенац на глави Васкрслога Христа, који се у Јасеновцу сараспиње и саваскрсава. + Јован епископ пакрачко-славонски Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. У теби, мати, верни образ Божији засија, узевши крст и следећи Христа. Делима си подучавала како укротити тело као пролазно, и ценити душу као бесмртну. Стога се и твоја душа, преподобна Марија, радује са ангелима. (тропар) Преподобна Марија Египћанка Свети Григорије Палама: Беседа изговорена у пету недељу Великог поста Преподобни Јустин Ћелијски: Прва беседа у пету недељу Великог поста Преподобни Јустин Ћелијски: Друга беседа у пету недељу Великог поста Свети Владика Николај: Еванђеље о служби и страдању Сина Божјег Свети Владика Николај: Срце уз Часни пост (Пета недеља великог поста) Архиепископ Аверкије (Таушев): Пета недеља Великог поста Беседа Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија изговорена у пету недељу Великог поста, 2015. године у новосадском саборном храму (аудио) Беседа Епископа јегарског Порфирија изговорена у пету недељу Великог поста, 2014. године у Светоархангелској обитељи у Ковиљу Протојереј Андреј Ткачов: Радујте се развратници покајани Јеромонах Игнатиjе (Шестаков): Славољубље (Беседа у пету недељу Великог поста) Ђакон Вељко Васиљев: О првом бденију Катихета Бранислав Илић: Пета недеља Великог поста – Преподобне Марије Египћанке Катихета Бранислав Илић: Прво бденије – сиже великопосних дана Катихета Бранислав Илић: Друго бденије – похвално пјеније Богомајци ТВ Храм: Разговори о недељама Великог поста (пета недеља Великог поста) ТВ Храм: У сусрет Васкрсу - Недеља Глувна Радио Беседа: Недеља преподобне Марије Египћанке (аудио) Радио Светигора: Пета недеља Часног Поста - Глувна (аудио) Извор: Ризница литургијског богословље и живота
  7. Пета недеља Свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ово пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном првом и другом бденију. Корачајући молитвеним путем покајања и поста, присећамо се свих недељних споменâ који нас својом еванђелском поуком и тематиком укрепљују: Недеље Победе Православља, недеље Светог Григорија Паламе, недеље Величања Часног Крста - Крстопоклоне и недеље Светог Јована Лествичника. Из претходних недеља свете Четрдесетнице видимо да је свака од њих повезана са величањем неке победе Цркве или пак победничким подвизима угодникâ Божјих којима је недељни спомен и посвећен. У овај недељни дан Великог поста прослављамо велику подвижницу преподобну и богоносну мајку нашу Марију Египћанку која је просијала незалазном Христовом светлошћу поставши победница и образац истинског покајања. Спомен преподоне Марије Египћанке у пету недељу потиче из 12. века. Житије преподобне Марије Египћанке приписује се јерусалимском патријарху Софронију, а то нам сведочи и преподобни Јован Дамаскин. Свети Андреј Критски, кога је патријарх јерусалимски Теодор послао на Трулски, VI Васељенски сабор (680-681), донео је Житије преподобне Марије заједно са својим Великим покајним каноном. Читање канона светог Андреја и Житија свете Марије Египатске на јутрењу у четвртак пете седмице установљено је управо на VI Васељенском Сабору. Из житија преподобне исијава њено покајање, остављање грешног и трулежног живота и њено одевање у одежду усрдног подвига у пустињи. Из светог живота ове угоднице произилазе две крајности: дубина греховног живота, али и висина покајања и подвижничког живота. Са друге стране из њеног светог живота бивамо поучени да не постоји грех који је јачи од човека јер Господ по својој неизмерној љубави прихвата све који му са вером и љубављу у покајању прилазе. У једној од богослужбених химни ове недеље појемо: „Испрва блудом испуњена, покајањем си невеста Христова постала, подражавајући англески живот победила си демоне оружјем Крста. Због тога си се показала и невестом Царства, Маријо преславна." Како је записано у синаксару ове недеље да се људи, који су лењи за духовне подвиге, не би заборавили, у богослужењу пете седмице ради подсећања имамо поново читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског. У четвртак пете седмице на јутрењу имамо читање Великог покајног канона и житија Преподобне Марије Египћанке. Из богате богослужбене ризнице налазимо да неки пак ово богослужење називају стајање Маријино. По речима Григорија Дебољског Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји. Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост.ˮ Химнографија пете недеље Свете четрдесетнице великим делом је посвећена преподобној Марији Египћанки. Тако на вечерњем богослужењу величамо преподобну речима: Мачем уздржања посекла си духовне замке и телесне страсти, грешне помисли уништила си тиховањем. Потоком молитвених суза твојих напојила си пустињу и родила си нам плодове покајања. Зато, преславна са љубављу прослављамо свештени спомен твој. Уселила си се у пустињу и обличје страсти из душе си уклонила, написавши у њој слику богопознања. Изобилно си заблистала у врлинама, те си лако и по води ходила и у молитви се од земље уздизала. И сада у смелости свагда хваљена Маријо, која пред Христом Богом стојиш, моли се за душе наше. Сва химнографија овог недељног дана побуђује у нама актуализацију оне подвижничке клице која је дубоко усађена у бићу човечијем, те због тога многи Свети оци говори да је сваки човек подвижничко биће које свагда трага за подвигом. Пример и идеал тог благопријатног и душекорисног подвига исијава из пресветле личности преподобне Марије Египћанке. Хришћански живот нас учи да сваку душу красе врлине, управо оне спасоносне врлине које су красиле преподобну Марију Египћанке, ону угодницу Божију која задобијала врлину за врлином уздижући се тако у меру раста висине Христове. Христе Боже наш, поддерживающий всех падающих, поверженных же поднимающий, неотделимо нисшедший из Отеческих недр и воплотившийся от святой Девы Марии, и в мир пришедший, чтобы удостоить попечения и возвратить в изначальное естество нашу отпавшую природу, подвергшуюся нападению бесплотных и душеубийц разбойников, и лишенную нетления и тяжко израненную ими! Ты, Владыко, уврачуй наши незримые язвы и обвяжи раны душевные честною Твоею Кровию, юже пролил еси на нас, и святым Твоим помазанием, еже нам даровал еси; и избави нас от поражений, беспрестанно наносимых нам невидимыми злодеями, спешащими похитить у нас даже веру в Тебя и надежду, и желающих смыть с нас благодать Твою; не лиши нас человеколюбивого и спасительного врачевания, чтобы, исцелившись и очистившись от всякой скверны, мы удостоились звания перворожденных, написанных на Небесах, ибо Ты — врач невидимых и видимых болезней. Яко Ты еси Бог наш, и Тебе славу воссылаем, Отцу и Сыну и Святому Духу, ныне и присно и во веки веков. (Заамвона молитва пете недеље Великог поста) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  8. У пету недељу – Глувну Свете и Велике Четрдесетнице 18. априла 2021. године, која је посвећена великој и дивној подвижници угодници Божијој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки, и када се врши молитвени спомен на Свете мученике Агатопода, Теодула и преподобног Марка, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Оца Николаја Мирликијског Чудотворца у Карловцу. Епископу г. Герасиму су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Дарко Дугоњић и ђакон Небојша Анђић. У својој архипастирској беседи верном народу, Епископ Герасим је истакао: Ова недеља Часнога поста јесте посвећена преподобној Марији Египћанки, чије житије јесте чудесно, али уједно и духовно и поучно. У животу Марије Египћанке се пројављује велика грешност, али и још веће покајање, живот у Јорданској пустињи је учинио да она кроз своје искрено покајање, и нама буде пример покајања, зато њен спомен вршимо у дане Часнога поста, када се путем покајања спремамо за Васкрсење Христово. Јеванђеље нам као и увек сведочи Господа и Његово обраћање апостолима у којем Господ говори о своме спасоносном страдању, али и страдању апостола, хришћана, јер свако ко иде за Господом страда, али у Господу Васкрсава. Извор: Епархија горњокарловачка
  9. Данас је предображење благовољења Божијег и проповед спасења човековог: у храм Божији јавно се узводи Дјева, и Христа свима предоглашава. Зато и ми велегласно ускликнимо: радуј се, Испуњење Творчевога Домостроја! У прилогу о празник Ваведења Пресвете Богородице можете прочитати: Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Испуњење Творчевог Домостроја! ТВ Храм: Тајна празника - Ваведење Пресвете Богородице Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Ваведење Пресвете Богородице Патријарх српски Иринеј о Ваведењу: Дјева је пример свој нашој деци Епископ бачки Иринеј: Беседа на празник Ваведења Пресвете Богородице 2013. године, изговорена у храму Преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику Епископ шумадисјки Јован: Ваведење - путоказ нашег спасења Презвитер Игор Игњатов: Ваведење Пресвете Богородице Радио Светигора: Ваведење Пресвете Богородице Празник Ваведења Пресвете Богородице прославља се као слава манастира Хиландара Када се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења, свети праведни родитељи њени Јоаким и Ана одлучише да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Стога они сазваше у Назарет, где живљаху, све своје сроднике из царског и архијерејског рода, - јер сам праведни Јоаким бејаше из царскога рода, a cyпруга његова света Ана бејаше из архијерејскога рода, - а исто тако и хор беспрекорних девица. Притом они спремише много свећа и украсише Пречисту Дјеву Марију царским благољепијем, као што о томе сведоче свети Оци. Свети Јаков, архиепископ Јерусалимски, од лица светог Јоакима говори овако: Позовите беспрекорне кћери Јеврејске, да оне узму свеће упаљене. - Од лица пак праведне Ане свети Герман, патријарх Цариградски говори: Испуњавам пред Господом завет који изрекоше уста моја у тузи мојој, и ради тога сабрах хор девица са свећама, сазвах свештенике, сакупих сроднике, свима говорећи: Радујте се са миом сви, јер се данас показах и као мајка и као родитељка, приводећи своју кћер не цару земаљскоме него Богу, Цару Небескоме. - О царској пак украшености Богодевице свети Теофилакт, архиепископ Бугарски, говори: Требало је да ваведење Свебожанствене Девице буде достојно Ње, да се тако пресјајног и скупоценог Бисера не би дотакла убога одећа: било је потребно дакле обући Њу у царску одећу на славу и красоту највећу. Уредивши на тај начин све што беше потребно за свечано и славно ваведење, они кренуше на тродневно путовање од Назарета до Јерусалима. А кад стигоше у град Јерусалим, они свечано уђоше у храм и уведоше у њега одуховљени храм Божји, трогодишњу девојчицу, Пречисту Дјеву Марију. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, као што сведочи свети Тарасије, патријарх Цариградски, који ставља у уста свете Ане овакве речи: Крените девице носећи свеће, и идите испред мене и испред Богородице. - Свети пак родитељи, отац с једне а мајка с друге стране, вођаху нежно и богобојажљиво своју Богом им даровану Кћер. За њима радосно последоваше мноштво сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама, окружујући Пресвету Дјеву, као звезде светлу луну, на удивљење свему Јерусалиму. To свети Теофилакт описује овако: Кћи заборавља дом оца и приводи се к Цару, жељном красоте њене; приводи се не без почасти и не без славе, већ са свечаном свитом. Изводи се дакле Она из родитељског дома при свеопштем рукопљескању; за родитељима њеним иђаху сродници, суседи и сви који их љубљаху: очеви се сарадоваху са оцем, мајке с мајком; a девице са свећама у рукама иђаху испред Богодевице, као неки венац од сјајних звезда. И слеже се сав Јерусалим да посматра овај небивали испраћај и види трогодишњу Девицу, окружену толиком славом и почаствовану таквом свитом. И не само грађани земаљског Јерусалима него и небеског Јерусалима, свети анђели, стекоше се да виде преславно ваведење Пречисте Дјеве Марије. И видевши дивљаху се. О томе Црква говори: "Анђели, гледајући улажење Пречисте, удивише се како Дјева уђе у Светињу над Светињама". Спојивши се с видљивим хором чедних дјева, невидљиви хор Бестелесних Умова невидљиво иђаше сауводећи Пречисту Дјеву Марију у Светињу над Светињама и, по наређењу Господњем, окружујући је као изабрани сасуд Божји. О томе свети Григорије, архиепископ Никомидијски, говори овако: Родитељи већ вођаху к дверима храма Дјеву, окружену Анђелима, уз заједничко радовање свих Небеских Сила. Јер Анђели, иако не знађаху силу тајне, ипак као слуге по наређењу Господњем служаху при њеном улажењу у храм. Они се дакле, прво, дивљаху видећи да је Она скупоцени сасуд врлина, и да Она носи знаке вечне чистоте и има такво тело, коме се никада неће приближити никаква греховна нечистота; а друго, испуњујући вољу Господњу, они обављаху наложену им службу. Тако, са чашћу и славом Свебеспрекорна Девица би уведена у храм Господњи не само од људи него и од Анђела. И то с пуним правом: јер када старозаветни Ковчег који је у себи носио ману, и био само праобраз Пресвете Дјеве, би са великом чашћу унесен у храм Господњи у присуству свега Израиља, утолико пре са највећом чашћу, уз учешће Анђела и људи, требало је обавити увођење у храм оног истинског одуховљеног ковчега који је имао носити у себи ману - Христа, Преблагословену Дјеву, унапред изабрану за Матер Богу. При уношењу старозаветног Ковчега у храм Господњи испред њега иђаше земаљски цар који тада цароваше над Израиљем, Богоотац Давид; а при увођењу у храм Божји овог одуховљеног ковчега, Пречисте Дјеве, испред њега иђаше не земаљски већ Небески Цар, коме се ми сваки дан молимо: "Царе Небесни, Утешитељу, Душе истине"... Да је управо тај Цар предводио ову Царску кћер, о томе сведочи света Црква у данашњим песмама говорећи: У Светињу над Светињама уводи се Светим Духом Света и Беспрекорна. При уношењу Ковчега беху музика и певање, јер Давид нареди старешинама левитским да одреде певаче да свирају у органе, псалтире, кимвале и гусле, и певају радосне песме. При увођењу пак Пресвете Дјеве весеље ствараху не земаљска музика и певање већ певање Анђела који невидљиво присуствоваху овоме. Јер они, при уласку њеном у Светињу над светињама на служење Господу, певаху небеским гласовима, нашта Црква данас и подсећа певајући у кондаку: "Благодат Духа Божанственог је сауводи; Њу певају Анђели Божји; Она је обиталиште небесно". - Уосталом, увођење Пречисте у храм бива не без људских песама. Јер праведна Ана (у Речи светога Тарасија) говори девама које иду напред: "Опевајте Њу похвалном песмом; певајте јој уз звуке гусала; ускликните Јој песму духовну; прославите је на десетоструном Псалтиру". - To исто спомиње Црква говорећи: Јоаким и Ана радују се духом, и хорови девојачки певају Господу, псаламски припевајући и почитујући Матер Његову. - To показује да је хор девица које су ишле тада испред Пречисте Дјеве певао неке песме из псалама Давидових. У том духу и саставитељ садашњег канона говори тим девицама: Почињите, девојке, и певајте песме држећи у рукама свеће. - Сами пак свети праведни родитељи Јоаким и Ана, по сведочанству светог Тарасија, имађаху у устима својим ову песму праоца Давида: Чуј, кћери, и погледај, и обрати к мени ухо своје, и заборави народ свој и дом оца свога, и цару ће омилети лепота твоја (Псал. 44, 11-12). У сусрет овом славном ваведењу Богодевице, по казивању светог Теофилакта изађоше свештеници који служаху у храму, и са песмама сретоше Пресвету Дјеву, која је имала постати Мати Великога Архијереја који је прошао небеса. Приводећи је к црквеним вратима света Ана, као што пише свети Тарасије, говораше овако: Хајде, кћери моја, к Ономе који је тебе даровао мени! Хајде, Кивоте освећења, к милостивоме Владици! Хајде, Врата Живота, к милосрдноме Дароваоцу! Хајде, Ковчеже Логоса, к храму Господњем! Уђи у цркву Господњу, Радости и Весеље света! - А Захарији, као пророку, архијереју и сроднику своме, она са Јоакимом рече: Прими, Захарија, чисту сеницу; прими, свештениче, беспрекорни Ковчег; прими. пророче, Кадионицу невештаственог жара; прими, праведниче, Духовни тамјан! - И још праведна Ана, како казује свети Герман, рече архијереју: Прими, пророче, моју Богом ми даровану кћер; прими, и увевши је посади на гори светиње, у припремљеном обиталишту Божјем, ништа не испитујући док Бог који Ју је позвао овамо не открије Своју коначну намеру о Њој. Пред храмом беше, пише блажени Јероним, степениште са петнаест степеница према броју петнаест степеника псалмова, јер се на свакој од тих степеница певао од стране свештеника и левита по један посебан псалам. Праведни родитељи дигоше Дјеву на прву степеницу, а она онда сама убрзо узађе до врха, окрепљена невидљивом силом Божијом. И сви се удивише угледавши трогодишњу девојчицу како по степеништу тако брзо узиђе сама. Нарочито се удиви томе велики првосвештеник Захарија, и као пророк, по откривењу Божјем, унапред провиђаше будућност ове Дјеве, јер он, као што каже Теофилакт, би обузет Духом. Исто тако и свети Тарасије говори о томе да Захарија, испунивши се Светога Духа, ускликну: О, Девице чиста! О, Дјево несаблажљива! О, Девице прекрасна! О, женама украсе! О, кћерима красото! Ти си благословена међу женама! Ти си свеирослављена чистотом! Ти си запечаћена девственошћу! Ти си разрешење Адамова проклетства! Захарија, узевши Девицу за руку, вели свети Герман, радостан душом уведе је у Светињу над Светињама, говорећи јој овако: Ходи, мога пророштва испуњење! Ходи, обећања Господњих извршење! Ходи, завета Господњег печате! Ходи, савета Господњег обелодањење! Ходи, тајни Господњих пуноћо! Ходи, свих пророка огледало! Ходи, овешталих гресима обновљење! Ходи, оних што у тами седе светлости! Ходи, најбожанственији и најновији даре! Уђи у радост, у храм Господа твога: у доњи део храма, доступан људима, а кроз кратко време и у недоступан за њих! И Девица, веселећи се и веома радујући се, уђе у дом Господњи као у двор: јер иако беше мала по узрасту, имађаше само три године, ипак Она беше савршена благодаћу Божјом, као унапред позната и унапред изабрана Богом пре стварања света. Тако Пречиста и Преблагословена Дјева Марија би уведена у храм Господњи. При томе првосвештеник Захарија учини необичну и за све чудновату ствар: он уведе Девицу у саму скинију, звану "Светиња над Светињама", која се налазила иза друге завесе и у којој беше Ковчег завета, окован одасвуд златом, и херувими славе који осењаваху олтар, куда није било допуштено улазити не само женама него чак и свештеницима, a куда је могао улазити једино првосвештеник, и то једном у години. Тамо првосвештеник Захарија додели Пречистој Дјеви место за молитву. Свима пак осталим девицама, које живљаху у храму до одређеног доба, додељивао је, по сведочанству светог Кирила Александријског и светог Григорија Ниског, место за молитву између цркве и олтара, где касније и би Захарија убијен. Ниједна од тих девица није нипошто могла приступити к олтару, јер им је то било најстрожије забрањено од стране првосвештеника. Пречистој пак Дјеви, од времена њеног ваведења, ниједног тренутка Јој не беше забрањено. улазити у унутарњи олтар иза друге завесе и молити се тамо. To учини првосвештеник по тајанственом научењу од Бога, о чему свети Теофилакт говори овако: Првосвештеник, поставши тада ван себе, обузет Духом Божјим, схвати да је ова Девица обиталиште Божанске благодати и да је она достојнија од њега да свагда стоји пред лицем Божјим. Опоменувши се онога што је речено у закону одмах би јасно да се тај пропис односи на ову Девицу: стога без икаквог двоумљења и одлагања он се усуди, насупрот закону, да је уведе у Светињу над Светињама. Како казује блажени Јероним, праведни родитељи Јоаким и Ана принесоше Богу са преблагословеном ћерком својом и дарове, жртве и паљенице, и добивши благослов од првосвештеника и светога сабора свештеничког, вратише се са својим сродницима дома и приредише велико угошћење, веселећи се и благодарећи Бога. Преблагословена пак Дјева у почетку свога живљења у дому Господњем би смештена у дом за девице: јер храм Јерусалимсжи, подигнут Соломоном, a no разрушењу обновљен Зоровавељем, имађаше многе домове за становање, као што пише Јосиф, древни историчар јеврејски. Изван, према зидовима храма беху унаоколо сазидане тридесет камених грађевина, одвојене једна од друге, простране и веома лепе; на њима беху друге грађевине, и на другима треће, тако да их беше деведесет на броју, снабдевене свим удобностима за живљење у њима. Висина њихова беше равна висини храма; и беху оне као куле које споља подупиру зидове храма. У тим дакле здањима беху станови за разна лица: одвојено становаху удовице које су дале завет Богу да до смрти своје чувају чистоту своју, као пророчица Ана, кћи Фануилова; одвојено становаху људи, звани назореји, који слично монасима живљаху безбрачно. Сва та лица служаху Господу при храму и добијаху издржавање из прихода храма. А остала здања беху одређена за боравак путницима и гостима који су долазили издалека у Јерусалим на поклоњење. Трогодишња девојчица, Пречиста Дјева Марија, као што је речено, би смештена у дом за девојчице при чему Њој беху додељене девојчице, старије по годинама од Ње и искусне у писању и ручном раду, да би се Богородица одмалена научила и писању и ручном раду заједно. А свети родитељи њени Јоаким и Ана посећиваху је често. Нарочито Ана, као мајка, долажаше врло често да види своју кћер и да је поучи. По сведочанству светог Амвросија и историчара Георгија, Дјева брзо изучи одлично Јеврејско старозаветно Писмо. И не само Писмо него одлично изучи и ручни рад, као што о томе говори свети Епифаније: "Беше Дјева оштроумна и пуна љубави према учењу; она се не само поучаваше у Светоме Писму, него се вежбаше и у предењу вуне и лана и у шивењу свилом. Благоразумношћу својом Она задивљаваше све; она се бављаше првенствено таквим пословима, који су били потребни свештеницима за њихово служење у храму; а споменуте ручне радове Она изучаваше, да би доцније, при Сину свом, могла издржавати себе: Она својим рукама начини Господу Исусу хитон, не шивен него изаткан сав с врха до дна". Пречистој Дјеви, каже свети Епифаније, као и другим девицама, давана је од храма обична храна, али њу су јели просјаци и путници, јер Она, као што пева Црква, беше храњена небеским хлебом. Свети Герман говори о Њој, да Она обично борављаше у Светињи над Светињама, примајући слатку храну од анђела. А свети Андреј Критски каже: "У Светињи над Светињама, као у палати, Она примаше необичну и бесмртну храну". Предање казује још и ово: Пречиста Дјева највише борављаше у унутрашњој скинији, која се налазила иза друге завесе и називала се "Светиња над Светињама", а не у обичном дому за девице при храму, јер, мада јој место за становање беше одређено у том здању, њој не беше забрањено да на молитву одлази у Светињу над Светињама. А пошто Она порасте и изучи Свето Писмо и ручни рад, Она се још више бављаше молитвом, и обично по читаве ноћи и највећи део дана провођаше у молитви. На молитву Она одлажаше у Светињу над Светињама, а за ручни рад враћаше се у свој стан, јер, по закону, не беше допуштено ма шта радити у Светињи над Светињама или ма шта унети тамо. И Она време живота свога највише провођаше у храму иза друге завесе у унутрашњој скинији на молитви, а не у додељеном јој стану за ручним радом. Због тога сви учитељи Цркве сложно говоре да Пречиста Дјева до дванаесте године своје сав живот свој проведе у Светињи над Светињама, пошто отуда ретко излажаше у свој стан. Какво беше живљење Пречисте Дјеве у детињству њеном, то блажени Јероним описује овако: "Блажена Дјева још у детињству свом, када беше при храму са осталим девицама, вршњакињама својим, живот свој провођаше по строгом поретку: од раног јутра па све до девет сати Она стајаше на молитви; од девет па до три сата после подне Она се бављаше ручним радом или читањем књига; а од три сата после подне Она опет отпочињаше своју молитву, и не престајаше молити се док Јој се не јави анђео, из чијих руку Она навикну примати храну. И тако Она све више и више непрестано растијаше у љубави к Богу". Такав беше начин живота Пречисте Дјеве у детињству њеном, када Она још живљаше са девицама, вршњакињама својим. У то време када Она из дана у дан растијаше и јачаше духом, Она се и у подвизима усавршаваше, а кроз трудољубље њено увећаваше се и молитва њена, јер узлажаше из силе у силу, док је не осени сила Свевишњега. А да Јој се јављао анђео и доносио Јој храну, то је својим очима видео првосвештеник Захарија, о чему саопштава свети Григорије Никомидијски говорећи: "У то време када Она из дана у дан растијаше, растијаху у Њој и дарови Светога Духа, и Она борављаше с анђелима. To и Захарија дознаде: јер када он, по обичају свештеничком, беше у олтару, он виде да неко необичног изгледа разговара са Дјевом и даје Јој храну. To беше јавивши се анђео. И удиви се Захарија, и размишљаше у себи: Каква је ово нова и необична појава? Наизглед анђео, и говори са светом Девицом; Бестелесан по обличју доноси храну која храни тело; невештаствен по природи даје Дјеви вештаствену котарицу. Јављање анђела овде бива само свештеницима, и то не често; а женскоме полу, па још тако младој Девици, долазак анђела, очигледан сада, представља нешто сасвим необично. Да је Она удата, па притом нероткиња, и молила се Богу да јој да порода, као што се некад молила Ана, ја се не бих чудио овом призору који видим. Али Девица се не моли за такво нешто; међутим анђео се свагда, као што и сада видим, јавља Њој. Због тога мене обузима још веће чуђење, и ужас. и недоумица: шта ће бити из овога? Какву ће благовест објавити анђео? И каква је храна коју он доноси? Из каквог се хранилишта она узима? И ко је уготови? Каква рука умеси овај хлеб? Јер анђелима није својствено бринути се о телесним потребама; и мада су многи храњени од њих, ипак ту је храну спремала људска рука. Анђео који је служио пророку Данилу, мада је и могао силом Свевишњега да сам а не преко другога изврши оно што му је било наређено, ипак посла за ово Авакума са зделама, да необична појава анђела и необична храна не би уплашили храњеног Данила. Овде пак Девици долази сам анђео: ствар пуна тајанствености и изазива у мени недоумицу: Она се у детињству удостоји таквих дарова, да Јој служе Бестелесни. Шта је то? Да се неће на Њој збити предсказивања пророка? Да није Она циљ нашег очекивања? Да неће од Ње примити природу Онај што ће добровољно доћи да спасе род наш? Јер је тајна ова предсказана још раније, и Логос иште Ону која би могла послужити тајни. И зар није друга предизабрана да послужи овој тајни, него управо ова Девица коју гледам? Како си блажен доме Израиљев, из кога је изникло такво семе! Како си блажен, корену Јесејев, из кога је израсла ова шибљика која ће произвести свету цвет спасења! Како је славан спомен оних који су ову родили! Како сам блажен и ја који се наслађујем оваквим виђењем и такву Девицу припремам за невесту Логосу!" To je реч Григорија Никомидијског. Но и блажени Јероним говори слично: Сваки дан Њу посећиваху анђели. И ако би ме ко упитао, како је Пречиста Дјева проводила тамо време младости своје, ја бих одговорио: To je познато једино Богу, и недоступном чувару њеном, светом Архангелу Гаврилу, који је са другим анђелима често долазио к Њој и с љубављу разговарао с њом. Боравећи тако са анђелима у Светињи над Светињама, Пречиста Дјева зажеле да вечито живи у ангелској чистоти и чедној девствености. По сведочанству светих учитеља: Григорија Ниског, Јеронима и других, ова Дјева заветова своју девственост Богу, јер у Старом Завету беше необично да девојке не ступају у брак, пошто брак беше у већем поштовању него девственост. Међутим Пречиста Дјева прва у свету претпостави девственост браку, и заручивши себе Богу служаше My дан и ноћ у чистој Својој девствености; а Пресвети Дух, по благовољењу Бога Оца, припремаше у Њој обиталиште Богу Логосу. Стога нека је Пресветој, Једносушној и Нераздељивој Тројици слава и благодарност, а Пречистој Владичици нашој Богородици, Приснодјеви Марији част и хвала од свих нараштаја вавек. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. У рождеству сачувала си дјевство, а у успењу свијет ниси оставила Богородице, представила си се у живот мати истинског живота, и молитвама твојим избављаш од смрти душе наше. У празничном прилогу прочитајте: Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше! Тајна Празника: Успеније Пресвете Богородице Радио Светигора: Успеније Пресвете Богородице Радио Беседа: Празник Успенија Пресвете Богородице Свети Григорије Палама: Беседа на Успеније Пресвете Богородице Свети Јован Дамаскин: Похвала на Свечасно Успеније Богоматере Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на Успеније Пресвете Богородице Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић: Беседа на празник Успења Пресвете Богородице Иконографија и химнографија празника Успенија Пресвете Богородице Светогорски типик за празник Успење Богородице Пресвета Дјева Марија, Богородица, посредница нашег спасења, поживела је још доста дуго после Вазнесења Сина свог. Док је умирао на крсту, Син њен, Исус Христос на чување ју је предао светом Јовану Богослову. У његовом дому, на Сиону, живела је она у непрестаној молитви ишчекујући дан када ће отићи Сину свом. Често је походила сва она места, која су подсећала на велике догађаје и велика дела Сина њеног. Својим молитвама, саветима, кротошћу и трпељивошћу помагала је она светим апостолима у ширењу Божје речи. Најдуже времена у молитви проводила је на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што пре узме себи. И тако једном док се молила јави јој се архангел Гаврило и бловести јој да ће кроз три дана да се упокоји, нашта се она веома обрадовала. Пожелела је да пре свог упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут заблагодаре овој Мајци над мајкама, Пресветој Богородици. Опростивши се од њих, она предаде свој дух Богу. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, Светих Јоакима и Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио благоухани мирис. Један од јеврејских свештеника дрзну се те рукама дохвати ковчег, али му у том тренутку обе руке отпадоше, те он поверова у Христа и оне му се повратише. Прилог приредио, катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Последњих месеци слушамо много о завршетку радова на изградњи храма Св. Саве у Београду. Многи тихо, с поносом и нестрпљењем, чекају коначан завршетак овог вековног пројекта, а други, малобројнији али гласнији, с великим жаром, у минут до дванаест, настоје да прикажу ово дело као велики промашај. Наводе се разни разлози због којих се овај пројекат проглашава промашајем. Помиње се пандемија, финансијска криза, недовољна посећеност већ изграђених цркава, чињеница да и држава, а не само Црква, улаже у овај пројекат, чињеница да Руска Федерација помаже, чињеница да много људи живи у сиромаштву, и слично. Лицитира се бројем болница које су могле да буду изграђене, бројем обданишта, школа, народних кухиња, које су могле да буду изграђене или помогнуте средствима која су уложена у изградњу овог храма. Ово једнако и једногласно чине неколицина људи из Цркве, као и они који нису црквени па и они који су отворено антицрквени. Српски народ, а особито наша Црква, вековима, а посебно у последњих стотињак година, од када се родила идеја за овакав пројекат, непрестано су у кризној ситуацији. Прошли смо уништење трећине становништва, ратове, глад, болести, геноцид, културоцид, разарања, прогон и етничка чишћења, економске ратове и директно уништење економске базе, растакање националног и црквеног тела, отимање земље и светиња, рушење светиња, имовине и затирање огњишта, изолацију, санкције, бомбардовања, колатерална убиства, најезду терористичких хорди, армаду светских сила, економски егзодус, политичке прогоне, друштвену маргинализацију, и кроз све то за највећи део народа непрестану егзистенцијалну борбу и сиромаштво. У тој и таквој Србији, родила се ова идеја о изградњи велелепног храма, у тој и таквој Србији он се гради ево већ сто година и у тој и таквој Србији ће бити изграђен и заблистаће ускоро у пуном сјају у славу Божију. Идеја и само дело изградње храма већи су од нас самих. Ово дело превазилази наше снаге у сваком погледу. Веће је од нас и на духовном и на физичком плану. То да је веће од нас на духовном плану сведочи и чињеница да међу нама и данас, скоро само месец дана до звршетка, има оних који жале за ‘просутим скупоценим миром’. На тај начин, чини ми се, унижава се жртва свих оних сиромаха и удовица који су у последњих сто година дали своју лепту за изградњу ове светиње. О томе да је дело веће од нас на физичком плану сведочи чињеница да нисмо могли сами да га завршимо. Била нам је потребна помоћ братске и велике Русије. Ово није на укор нама, него на корист. То што ово свето дело превазилази наше и духовне и физичке снаге говори нам да не градимо ми храм него да тај храм гради нас, како и треба да буде. Јер ако прихватимо да је, упркос свему што смо прошли, храм пред завршетком, онда је реч о нечему што сигурно јесте дело Божије, а не наше. А дело Божије се не изграђује, у њега се уграђује. Сетимо се само да су биле потребне техничке и технолошке иновације последње деценије да би се храм довршио. Сигурно је да они који су били зачетници идеје нису могли да наслуте ни историјску турбулентност ни потребу за овим иновацијама у тренутку када је овај пројекат започет. Неко ће рећи да је то било лоше планирање, али ја у томе видим чињеницу да је овај храм најпре дело срца, па тек онда дело руку. Дилема око тога да ли тако велико улагање у храм Божији, упркос многим потребама народа, можемо да сматрамо за богоугодно дело разрешена је давно самим Господом нашим у Јеванђељу. Кључ за правилно разрешење ове дилеме налазимо у епизоди о помазању Исусовом у Витанији. Ту читамо следеће: „А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намјераваше издати: Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима? А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу. А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мојега погреба; Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.“ (Јн. 12. 3-8) Многи коментатори ових стихова пажњу усмеравају на Исусове речи, да сиромахе свагда имамо а Њега немамо, као и на речи да је скупоцено миро употребљено за његов погреб који је имао да се догоди ускоро. Управо у овим речима неки налазе оправдање за улагање у велелепне храмове у славу Божију. Јер сиромаштва и несреће је у свету увек било и биће. Али ипак, као што ћемо видети, ово можда није најбитнији моменат наведеног јеванђељског догађаја. Неки од савремених коментатора чак иду и толико далеко да Исуса оптужују за неморал, јер сматрају да је сиромах који живи у беди важнији од погребног обичаја помазивања тела мирисима пред погреб. На тај начин, моралне норме које су они поставили по своме људском суду, уздижу изнад Божије правде. А колико су те моралне норме заиста праведно примењиване од људи? Исте особе никада нећемо чути како замерају на томе што данас људи купују мртвачки сандук, који уопште није јефтин, иако и сада има много сиромаха који се тим новцем могу нахранити. Међутим, поставља се питање да ли је Христос заиста супростављао питање помоћи сиромасима добром делу учињеном из љубави према Њему (помазивању миром)? Наравно да није. Шта је онда посреди, и постоји ли још нешто чему нас учи овај догађај? Најпре, треба приметити да је Господ окарактерисао Јуду издајника као некога ко под видом бриге за сиромахе крије своје грехе (издајство и среброљубље). Јуда није био једини са сличним ставом, други јеванђелисти сведоче да још неки међу сабранима почеше негодовати. Други битан моменат јесте тај да је Господ, који свачије срце и намеру види, знао шта Јуду мотивише и поред његовог наизглед „моралног“ става да је добро помагати сиромахе. Као што је знао и шта је мотивисало Марију да проспе скупоцено миро и њиме помаже ноге Његове, што је наишло на осуду Јуде и његових истомишљеника, али не и Господа Исуса. Оно, што је дакле кључно у целом догађају и оно што је Господњи “критеријум” у оцени овог поступка, очигледно није неки људски привид моралног поступања (‘боље је новац дати сиромасима него просути скупоцено миро на ноге Исусове’), него је пре свега критеријум љубави. Јуда је издао јер није волео, и крао је из касе јер није волео. А Марија, она је просула скупоцено миро на ноге Исусове и обрисала их косом, као израз крајње љубави и скрушености срца. И управо то, љубав и милосрђе, јесте оно по чему Господ даје вредносни суд поменутом делу, и оно по чему нас препознаје као своје. Јудина оцена тога шта је боље је била чисти опортунизам, јер не треба супростављати дела милосрђа учињена из љубави (помазивање ногу Исусових) неким другим делима милосрђа (помоћ сиромашнима). Свако увек треба да чини оно што може и што сматра да је добро и племенито у датом моменту. Ако ја купим мојој мајци цвет као знак синовске љубави, да јој олакшам бреме које носи, можда сам могао тај новац дати и сиромасима, али као син не бавим се математиком него у тренутку купујем цвет који ће јој причинити радост, пружити утеху и можда је оснажити. Јер, не заборавимо речи Господње да не живи човек само о хлебу. Да ли је овакав синовски поступак неправедан зато што на свету и даље има и гладних и болесних? Нико ко истински чини добро не бави се математиком док чини добро. Јуда имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу, и тачно је знао математику Маријиног доброг дела, знао је да миро кошта „триста динара“, знао је и да сиромасима треба помагати, па му свеједно то ништа није помогло да он не буде и не остане Јуда. Бог није пресудио по његовој математици ни по његовом „моралу“. Међутим, највећи промашај Јуде и његових истомишљеника управо и јесте у томе што су они нашли за сходно да пресуђују о туђим делима милосрђа. Они су осуђивали Марију, за дело које је учинила, а себе су оправдавали лажним моралом. Исус на то једноставно одговара „Остави је!“. На другом месту у Јеванђељу сетићемо се и Његових речи „ко си ти да судиш туђем слузи“. Простим речником речено, Господ свим Јудама поручује – шта ти знаш о томе шта је она требала да учини, остави је на миру и гледај своја посла! На сличан начин, изградња храма Св. Саве је дело љубави. И то дело љубави неколико генерација, милиона људи, милиона Марија које с најдубљом скрушеношћу срца приносе своје скупоцено миро и изливају на ноге Исусове. Ту истину не може да помути никаква политика нити било какви људски промашаји и грешке. Изградња храма није дело отимања новца од уста сиромашних, него дело љубави. То није дело које је супоростављено другим добрим делима него је једно од многих добрих дела која наша Црква и народ свакодневно чине. Зато треба да се сачувамо од Јудиног бројања тога шта је могло да се купи за „триста динара“. Марија у своме поступку по људским критеријумима није била рационална, просула је скупоцено миро на ноге (иако се помазује тело), није знала да је то за погреб, па да кажемо да је имала разлог, то је знао само Христос. Али свеједно, Исус је оправдао њен поступак. Ни изградња оваквог храма није рационално дело, али јесте дело љубави, и то љубави у изобиљу. Оно чега изнад свега треба да се сачувамо јесте да својим лицитирањима и математиком не задобијемо Христов одговор „остави их на миру Јудо!“. Остави на миру све оне који су улагали себе у ово дело, јер ко си ти да судиш милионима туђих слугу? Да ниси срцезналац? До нас је да ли ћемо постати Марије или Јуде и да ли ћемо ово дело изградње храма Св. Саве које је пред својим завршетком да прихватимо као дар Божији нама, и покушамо да му дорастемо изграђујући наш унутрашњи храм као Црква, као народ, и као друштво. Или ћемо га одбацити као непотребно, претерано, стојећи насупрот стогодишњем подвигу ношеном од стране милиона Срба који су храм изграђивали у најтежим околностима и онда када је градња стајала. Надам се ипак да ће нас овај храм надахнути и помоћи нам да, пре свега, оваплотимо Христово учење у нашим животима, па у томе смислу и бригу за потребите, далеко боље него што то чинимо сада. Ведран Гагић
  12. Сваке године у време Великог поста прослављамо недељу Свете Марије Египћанке. Света Марија имала је само дванаест година када је напустила дом свој и отпутовала у Александрију, где се дуги низ година одавала разузданом и ,,незаситном” сексуалном понашању, ,,хватајући у замку многе душе”, понирући све дубље и дубље у пропаст, све док једног дана — покушавајући да уђе у цркву — није доживела како јој невидљиво биће забрањује да ступи унутра. Тада је спознала грех свој, дубоко се покајала и помолила Мајци Божјој, па јој беше допуштено да уђе у храм, и тако отпоче своје ново животно путешествије. Након тога наставља живот свој у пустињи, где се у два наврата сусреће са духовним оцем, и ту остаје годинама све до упокојења након примања свете тајне причешћа. У необичном заокрету на самом крају приче, према предању, оцу Зосими је да сахрани светитељку у пустињи помогао лав који је туда пролазио. Свако ко воли Аслана из Нарније и зна за њега, сигурна сам да ће делити моју љубав према овом малом детаљу.
  13. Сваке године у време Великог поста прослављамо недељу Свете Марије Египћанке. Света Марија имала је само дванаест година када је напустила дом свој и отпутовала у Александрију, где се дуги низ година одавала разузданом и ,,незаситном” сексуалном понашању, ,,хватајући у замку многе душе”, понирући све дубље и дубље у пропаст, све док једног дана — покушавајући да уђе у цркву — није доживела како јој невидљиво биће забрањује да ступи унутра. Тада је спознала грех свој, дубоко се покајала и помолила Мајци Божјој, па јој беше допуштено да уђе у храм, и тако отпоче своје ново животно путешествије. Након тога наставља живот свој у пустињи, где се у два наврата сусреће са духовним оцем, и ту остаје годинама све до упокојења након примања Свете тајне причешћа. У необичном заокрету на самом крају приче, према предању, оцу Зосими је да сахрани светитељку у пустињи помогао лав који је туда пролазио. Свако ко воли Аслана из Нарније и зна за њега, сигурна сам да ће делити моју љубав према овом малом детаљу. Упуштамо се у ову оштроумну и невероватну причу усред нашег великопосног путовања, која наглашава не само снагу покајања, већ и битку између неморалности и светости. Међутим, понекад у дискусијама које следe остајем запањена чистотом и побожношћу приче (са могућим трачком сумње у женски ерос), уместо да проникнем у дубину и сложеност људског искуства. Мислим да ако овo доживимо само као причу о моралу и аскетској борби за моралност, а не као егзистенцију саму по себи, ми заправо ризикујемо да пропустимо потпуно и невероватно значење онога што се могло десити, и — можда још дирљивије — шта би се још увек могло збити у нашем животу. Оно што се често наводи у коментарима на ову причу, а уистину и у речима које се приписују светитељки, јесте вољна ,,разузданост” њеног греха, запањујућа и беспрекорна природа њеног покајања, а затим и храбра аскетска борба у пустињи. Ови догађаји из приче су сами по себи истинити и наглашавају врлине којима сви треба да тежимо. Међутим, питам се и шта је то њу довело у стање с почетка ове приче. Шта се то збило у њеном детињству да ју је довело до тога да напусти кућу са дванаест година како би се сама преселила у велики град? Да ли је била социјални изгнаник? Да ли је била злостављана? Да ли је имала породицу? Који се то образац понашања дубоко усадио у њој? Какав је осећај вредности носила у себи? Шта је тражила у промискуитетном понашању? Да ли се њена телесна пожуда испреплетала са изопаченим трагањем за љубављу и интимношћу које никада није ни познавала? Ми никада не говоримо о њеној патњи или емотивним растројствима који су вероватно постојали, него говоримо радије о томе како је њена воља била слободна и злурада, док је у замку хватала бедне мушке душе на сваком кораку. Међутим, као истраживач дубинске психологије, питам се који су то обрасци и покидани унутрашњи односи и кaкви су то комплекс и жудња који су је гонили до сусрета са Богом, тог тренутка милости, када је заиста спознала себе (или како би то Јунг рекао, упознала своје „сопство”) и сломила се. Она се сећала да је током трагања за жртавама следила ходочаснике до цркве. Међутим, као неко ко је научен да изучава несвесни део личности, запитала бих се да ли је црква заправо била небитна чињеница у том тренутку? Могли бисмо тврдити да ју је нешто што је било присутно у њеној души одвело пред цркву и да се ту одмах на улазу суочила с подељеношћу онога што бисмо теолошки могли да схватимо као стварност Божју насупрот стварности коју је сама креирала, односно онога што би jунговци назвали ,,сопство” и њена личност / комплекс. Та оштра подељеност, разматрана у психологији, била би застрашујућа — чак и паралишућа — када би први пут пробила у свесни део личности. Ово може да изгледа као крај света или као отварање дубоке празнине. Још један корак напред може се чинити немогућим. Али се онда склања у страну и допушта да се сва истина обелодани. Нешто продире у њену свест. И онда она почиње да плаче. Ово се често дешава у клиничком окружењу када променимо угао посматрања стварности и изненада спознамо таму прошлости која је с олакшањем одбачена услед јарке светлости садашњости. Сузе наговештавају трагање за оним ко смо и где смо били пре него што је ново стање пустило корење и почело да расте. Нико није рекао да је исцељење лако. Ако нагласимо само чистоту и нечистоту, можемо пропустити стварну величанственост лепоте онога што би се могло догодити и онога што ће се заправо збити када се наше мале стварности сусретну са вишом Стварношћу. Као што је то Свети Максим Исповедник изложио, „врлина постоји ради истине, али истина не постоји зарад врлине”. Такав сусрет са истином почетак је надања — не зато што грешник може бити спашен у моралном заокрету, већ зато што се у особи отвара унутрашњи простор који може променити целокупно њено постојање, односно целокупно искуство света. То је почетак слободе, нераскидиво везан са искуством љубави. Дакле, иако су јој греси забранили да уђе, рекла бих да се нешто такође пробило у њену свест, а то је оно што ја замишљам као дубоки унутрашњи очај, и то је са собом донело наду, због чега је изненада могла спознати свој грех као грех. Пригрлила је надање, а затим је остатак живота провела борећи се да задржи то стање. Она говори оцу Зосими о патњама које је искусила у пустињи. Али демони се не баве само моралношћу, нити се са психолошке стране баве комплексима који нас терају да деламо на начине на које ми радије не бисмо делали; они нападају наш начин постојања и краду нам радост и слободу на свим нивоима и не одустају лако. Међутим, као што би вам сваки психоаналитичар казао, једном када се спозна другачији начин гледања на стварност и што је још важније, када се он у потпуности искуси, започиње тотална револуција и — као што је моја менторка Ен Уланов говорила – то је ,,борба до последње капи крви”. Компликовано је. Пустити ново корење није ништа мање чудесно. То је заиста ствар лепоте, преображај који је тек испуњен — као што су стари хришћански алхемичари говорили — „Бог дарује”. По мом мишљењу ово чини њену причу још динамичнијом и не само симболом покајања у оном значењу у којем се најчешће користи, него и симболом љубави која се пробија кроз дубоке обрасце понашања и отвара врата на другачији начин, онај за који би се морала борити телом и душом, гребати и рукама и ногама да га задржи. Мора да су њена искуства са Богом била веома, веома снажна чим су проузрокавала тако радикално преумљење а потом су је и надахнула за борбу која је уследила са свим демонима и комплексима и даље присутним у њеној души. Борба је почела. То је дирљива, чудесна и крајње узнемирујућа прича коју замишљам не само као приповест о греху и искупљењу, него и о дубоком исцељењу очаја и усамљености, о сусрету са правом љубављу и доживотном борбом, коју у свакоме од нас може покренути један такав иницијални сусрет док ми тежимо да постанемо оно за шта смо рођени — бића која су створена за заједништво са Богом и са другима. То је прича о љубави и њеној снази, баш онаквој какву налазимо у свим најбољим причама. Света Маријо, моли се за све нас у ове великопосне дане за наше борбе за љубав и слободу и да не одвојимо нашу храброст од твоје изузетне храбрости. Др Пиа Софија Чаудари Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Епископ рашко-призренски Теодосије служио је данас Свету Литургију у цркви Марије Магдалине у Тутину. У присуству више верника, владика Теодосије рукоположио је у чин свештеника досадашњег ђакона Владана Вукомановића, који ће у будуће бити парох при овој цркви. У својој беседи, епископ Теодосије је говорио о житију Марије Магдалине, рекавши да њена вера у Христа, треба да нам буде пример како и ми да верујемо. ,,Ко може замислити патњу Свете Марије Магдалине, у којој је било седам демона, који је стављаху на разне муке и искушења? Речима се не може описати патња ове Светитељке. Али њен сусрет са силом и љубављу Божијом, исцељује је, и од тога дана она не престаје да прати Господа. Непрестано га је пратила и служила му. И у најтежем тренутку, када су Господа разапели, она је са Мајком Божијом стајала испод Крста. И због те њене вере да је Исус заиста Месија и Спаситељ, Господ је удостојио да она са осталим мироносицама прва прими вест да је Господ Васкрсао, и њој се првој Господ и јавио." Рукоположивши новог посланика на њиви Господњој, Епископ је подсетио на смисао свештеничког позива и служења: ,,Нека рукопроизведени отац Владан служи пре свега Богу, па онда и народу Божијем. Нека Богу приноси бескрвну жртву у име свих вас и нека се моли за сваки напредак поверене му пастве, онако како су то радили истински свештеници, како у Старом, тако и у Новом Завету. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  15. Пет минута пре емитовања емисије “Живот прича” о случају Марије Лукић дошло “до квара” на кабловској мрежи БРУС-НЕШТО пре 22 сата, у Брусу је нестала кабловска телевизија, чиме је онемогућено гледање емисије “Живот прича” посвећеној случају Марије Лукић, оштећеној у случају против Милутина Јеличића, председника општине Брус, коме се суди због оптужби за полно узнемиравање и недозвољене полне радње. Прочитајте још: СКАНДАЛ У БРУСУ: Председник општине нудио кревет уместо огласа за посао? - Пет минута пре емитовања “Живот прича”, у Брусу је дошло “до квара” на кабловској мрежи и суграђани не могу да прате Прва ТВ. Надам се да је мало јасније све - написала је у објави на фејсбуку Марија Лукић. Прочитајте још: Седам жена криви Јутку Корисници друштвених мрежа из ове општине оглашавају се са различитим информацијама у вези са нестанком сигнала, па се спомиње и то да је проблем настао када је нестала струја код Дома културе, где се налази репетитор, али званичних потврда још увек нема. Према незваничним сазнањима “Новости” група од 20-ах Брусјана вечерас је протестовала, незадовољна због проблема са кабловском телевизијом. http://www.novosti.rs/вести/србија.489.html:779975-Brus-bez-kablovske-pred-ispovest-Marije-Lukic-o-Jutki
  16. Посвећено нашим сестрама са ЖРУ Форума и групе "Ваздухопловство" Бавити се ваздухопловством и писати о ваздухопловству, а не прозборити коју о пилотима, па још женама пилотима, било би неправдено... Жене су некако од самих почетака бивале негде ту, около. Али су их друштвене норме ометале у томе. Међутим, након Првога рата, када је настало „Златно доба“ у развоју ваздухопловства, када је започела свакодневна "борба" у што већим брзинама и висинама, која је резултовала тиме да се овај период назове тако, и жене излазе на „позорницу“, лаћају се палице и њоме исписују поједине странице ваздухопловне историје. Ово је прича о њима, женама (војним) пилотима, односно „пилоткињама“ , како би рекле неке наше „боркиње“ за људска права. Пошто из наслова видимо да се спомињу наша имена, пре него што пређемо на наше цуре, ред је да поменемо и неке „странске“ жене, цивилне и војне пилоте, које су можда некима од наших биле и инспирација... Да кренемо! Прва је била бароница Ремон де Ларош, која је носила пилотску лиценцу број 36. (наш први пилот Михаило Петровић је имао дозволу број 979.), тј., била је 36. пилот на свету у том тренутку. Пилот је постала 1910. године. Ту је и американка Херијет Квимби, која је само годину дана након Блериоа, 1911. године прелетела Ламанш... Или легендарна Амелија Ерхарт која је 1932. била прва жена која је прелетела Атлантски океан... Или пак Британка, Ејми Џонсон, која је 19 дана летела до Аустралије. А ту је и Немица Хана Рајч, једина жена носилац „Гвозденог крста“, и један од најбољих пробних пилота нацистичког Луфтвафе... Све оне, сем последње, биле су „пионирке“, свака на свој начин у богатој историји светског цивилног ваздухопловства. Но, почетак Другога рата означио је крај спортском летењу, и акробације у школском кругу заменили су ловачки и бомбардерски задаци... И опет се у рату, као мушкој „дисциплини“, где је женама „остало“ да беже или буду силоване, вратио онај конзервативизам у погледу авиона и жене у њему... Међутим, жене не би биле жене када се не би избориле за свој статус, па макар то били и ратни услови. Вршећи константне притиске на владе својих земаља, жене спортски пилоти из САД, Велике Британије, Русије, убрзо након избијања рата бивају ангажоване у војним ваздухопловствима својих земаља. Свакако најпознатија организација је „Women Airforce Service Pilots (WASP)“ - Жене војни пилот у служби америчког ратног ваздухопловства... Историјски подаци казују да је, након ригорозне медицинске селекције, те селективног летења, од 25000 кандидаткиња, примљено 1074 цура у ову јединицу америчког ваздухопловства, предвођену легендарном Џеки Кохран, која је касније, током 50-их постала и прва жена која је летела брзином већом од звука. Но, њихови задаци, иако су квалификовани као борбени (за шта су све припаднице одликоване Конгресном медаљом части), ипак нису извођени на војиштима широм света где је већ САД учествовала током Другог рата. Оне су изводиле задатке само у САД и то првенствено превожења. Летеле су на буквално свим типовима авиона којима је било наоружано америчко војно ваздухопловство, дакле од лаких тренажних, па до тешких бомбардера, али само на прелету од фабрике где се авион произвео па од аеродрома у којем се налазила јединица која ће користити ту летелицу. Поред овог задатка, извршавале су и курирске задатке, превоз поште и материјала, људства до лука у којима су се ови укрцавали на бродовље ка острвима Тихог океана или пак Европи. Давале су и допринос обуци мушких колега те јединицама артиљерије, јер су летеле на авионима који су вукли мете за ловачку обуку пилота, то јест обуку из гађања артиљеријских јединица. Прецизни подаци кажу, да су ове девојке биле стациониране на 120 аеродрома широм САД, да су из фабрика јединицама испоручиле 12650 авиона у 78 различитих типова, при томе прелетевши 60 милиона миља! Ипак, многима од њих је остала неостварена жеља, да се у ваздуху, „носoм у нос авиона“, огледају са неким Швабом или Јапанцем... Припаднице WASP-a Сличну улогу попут ове у САД, имале су и жене, њих око 160 из свих земаља Комонвелта и Пољске, и у Великој Британији током Другог светског рата. Оне су биле укључене у једну помоћну службу британског Краљевског ваздухопловства и њихов задатак су била разна превожења (људство, материјал, техника,..), из фабрике авиона у јединице, итд... Припаднице РАФ-а Куриозитет везан за ову јединицу је био тај да су се у њу примали буквално сви који су знали и могли да лете, без обзира на евентуалне физичке недостатке, уколико они не ометају безбедно извођење летачких задатака. Тако да је било и пилота са краћим ногама, без неколико прстију на левој руци, без једног ока,... Тиме су максимално дали подршку оперативним јединицама ваздухопловства, које се могло потпуно посветити одбрани Острва од Шваба. Али, као и у Америци и овде је многим цурама остала жеља за „догфајтом“, против неког "Ханса"... Е па било је и тога. Једина земља која је организовано имала жене пилоте у својим борбеним јединицама и где су те жене равноправно са мушкима учествовале у одбрани своје Отаџбине, била је Русија, односно СССР. Тамо су жене летеле не у одељењу или ескадрили. Не ни у пуку! Постојала је ваздухопловна дивизија састављена искључиво од жена пилота. Упознавање са задатком пред полетање, негде око Стаљинграда, 1942. године Међу тим силним рускињама, вреди поменути две девојке које су проглашене херојима СССР-а и званично промовисане у ваздушне асове. Обе су биле припаднице 586. ловачког пука, састављеног искључиво од жена. Међутим, на почетку рата су се прикључиле прво регуларним ескадрилама. Прва од њих је потпоручник Лидија Владимировна Литвjак, са 12 признатих победа из 130 борбених летова. Летела је на авиону Јак-1. Друга је поручник Катарина Васиљевна Буданова са 11 признатих победа из 66 летова. Летела је такође на авиону Јак-1. Оне су биле међу првима. Међутим, већ крајем 1941. године совјетски војни врх позива све жене пилоте да се прикључе ескадрилама у борби за одбрану земље. Првобитна намера им је била да те девојке „искористе“ као што је био случај у САД, односно Великој Британији. Међутим, завидни резултати које су те девојке, обзиром да су све биле врсни спортски пилоти пре рата, постигле током преобуке за Јак-1, По-2, Ил-2 и остале авионе-према потреби, приморале су званичнике да промене намеру, те да се те цуре пошаљу на фронт и директно се супроставе Немцима. На основу свега тога, али и личних познанства мајора Марине Раскове са са Стаљином, донета је одлука да се формира Женски ваздухопловни пук, састављен првенствено од искусних жена пилота и инструкторки летења, које су све листом биле афирмисане и пре Другог рата. Први командант тог пука је била управо мајор Марина Михаиловна Раскова. Међутим, због велике „навале“ цура да се прикључи војном ваздухопловству, дошло је до проширења тог пука, који је прерастао у 122. Мешовиту ваздухопловну дивизију (женску), састављену од три пука, и то: · 586. ловачки пук. Девојке из овог пука су током рата извеле укупно 4419 борбених летова са 125 ваздушних борби у којима су однеле 38 победа. Оне две цуре са почетка текста су из тог пука... Летеле су на авионима Јак-1, Јак-7 и Јак-9. · 587. јуришни пук. Током рата извршиле су 1134 задатка, при томе бацивши на Швабе око 1000 тона бомби. Летеле су на Петљаковима Пе-2, а због својих заслуга, пук је проглашен Гардијским и одликован Звездом народног хероја. · 588. (ноћни) бомбардерски пук, који је такође проглашен херојском јединицом и преименован у 46. Тамански (по реци Таман) Гардијски пук. Командир овог легендарног и посебног пука је била Јевдокија Бершанскаја. А посебан је био по више ствари. Прво, све девојке у пуку, њих преко 100 су биле узраста између 17 и 22 године. Извеле су преко 23000 летова и на непријатеља истресле преко 3 милиона килограма бомби плус 26000 запаљивих бомби. Летеле су на авионима Поликарпов По-2, тако што би приликом доласка над непријатељске положаје искључиле мотор, а затим попут једрилице, нечујно и под окриљем ноћи, избациле бомбе на Швабе. Због губитака које су поднели, због фактора изненађења које су им приређивале сваки пута када би их бомбардовале, Немци су их назвали „Ноћне вештице“. Све до краја рата, у немачким круговима се крило да им губитке на фронту наносе жене и то „Ноћне вештице“. Од 30 жена пилота, које су након Другога рата проглашене Херојима СССР, из ове легендарне јединице, чак 23 девојке су „постале“ Хероине Великог Отаџбинског рата. Најбољи пилот ове јединице, била је Наталија Фјодоровна Меклин, са око 1000 извршених борбених летова Е тако је то било у белом свету... А сад коначно да "полетимо" мало и по нашем небу... Визија коју је група официра солунаца имала 1921. године, допринела је наглом развоју ваздухопловства у свим сегментима и код нас. Наиме, те године неколико официра пилота-ветерана са Солунског фронта, предвођени Тадијом Сондермајером и Матијом Хођером, оснива Краљевски ваздухопловни клуб „Наша крила“, којем је у програмским актима превасходни циљ била промоција и развој ваздухопловства у свим аспектима, од оснивања аеро клубова по мањим местима (а не само у центрима Краљевине), преко оснивања предузећа за ваздушни превоз путника (Аеропут-претеча ЈАТ-а), па до оснивања фабрика за производњу авиона. Постоји један податак да је пред Други светски рат, ваздухопловни спорт на разне начине окупљао 55000 људи из читаве Краљевине Југославије. Огроман број. А међу њима је било и доста жена... Практично, прве три су биле Кристина Горишек Новаковић, Даница „Џени“ Томић и Загорка Плећевић. Оне су се одазвале позиву Друштва резервних војних пилота за школовање жена које би биле промовисане у резервне официре Југословенског Краљевског ваздухопловства, и њих три су изабране међу многим девојкама из целе Краљевине. Теоријска настава је почела 1931. године. Након више од годину и по дана наставе, али и проблема око избора авиона за практичну обуку, прва је од њих лаширала Кристина Горишек Новаковић која је тиме постала прва жена пилот у Југославији и на Балкану. Кристина Горишек Новаковић Након ње, лаширала је Даница Томић, чији је муж иначе био Командант легендарног 6. ловачког пука, пуковник Миодраг Томић... Комисија састављена од официра из Команде ваздухопловства пред којом је Даница полагала испит је оценила да „кандидат (за резервног војног пилота) лети врло мирно, сталожено и са веома ретким самопоуздањем“... За разлику од поменуте Кристине, која је прва самостално летела, Даница је прва, након завршене обуке и положеног испита стекла дозволу туристичког (у ствари спортског, али се то тада тако звало) пилота и резервног војног пилота. То се збило 23. марта 1933. године. Даница "Џени" Томић, прва жена у Србији са дозволом туристичког (спортског) пилота Успех ових девојака и рад у аеро клубовима широм земље су наравно допринели све већем ангажовању жена у том спорту, као пилота једрилица и моторних авиона те као падобранки. До почетка рата одшколовано је на десетине жена пилота, које су све морале, у предвечерје рата, 1939. године проћи војни раздео обуке, који је одржан у Смедеревској Паланци на тамошњем аеродрому. Треба поменути те цуре: Олга Андасура Шнајдер, Јелена Стефановић Крижај, Милка Блаћанин Хамза, Милинка Амиџић Стефановић, Мила Матејић, Викторија Чадеж, Вера Миливановић, Марија Драженовић Ђорђевић,... Јелена Стефановић, Милка Блаћанин и Олга Андасура у Смедеревској Паланци 1939. године Ова последња је по нечему посебна... Наиме, Марија Драженовић је рођена 10. априла 1924. године у Борову и завршила је обуку и постала пилот са непуних 15 година. Прича каже да публика која је то јутро присуствовала полагању те класе аеро клуба „Наша крила“ у Борову, није ни знала ко тако вешто управља малим Злином XII, док их све по слетању, широким осмехом није „разоружао“ , љубак и мио, тек стасали девојчурак од 15 лета. Када је почео рат, Марија са родитељима бежи од усташа у Шабац, где проводи ратне дане до октобра месеца 1944. године, када се одазвала позиву Врховне команде НОВЈ упућеног свим бившим ваздухопловцима за ангажовањем у јединицима партизанског ваздухопловства. Тада већ двадесетогодишња девојка је морала у Земуну, новембра месеца исте године, пред улазом у зграду Команде РВ да се неко време надгорњава са војником на улазу и доказује да је пилот, све док случајно није наишао генерал Милан Симовић, који је као предратни пилот ЈКВ познавао Марију. Она је одмах упућена у Панчево на краћу обуку, а онда је распоређена у 113. ловачки пук у Руми. Летела је на Поликарпову По-2 и Јаковљеву Јак-9. Давали су јој само задатке превожења поште, медицинског материјала и сл. Међутим, наша Мара никако није могла да се помири са тиме да ће проћи рат, а да она не испали ни једног метка, те ти једнога дана она лепо „украде“ Ил-2 Штурмовика и одлете изнад линије фронта. Кажу да је, када се вратила дочекала не толико критика са "техничке" стране, колико по партијској линији од комесара, све док грдњу није прекинуо прекаљени вук и пилотски ас, тадашњи командант пука, Арсеније Арса Бољевић, који ју је од тада у пару, водио са собом на задатке, те су тако једном приликом у пару, извршили и бомбардовање немачког воза код Винковаца. То је било Маријино „ватрено крштење“ и први борбени лет једне жене на овим просторима. Након тог, уследило је још укупно 59 борбених летова, који додуше нису за циљ имали ватрена дејства, него је Марија извршавала више извиђачке задатке и корекцију артиљеријске ватре током операција за ослобођење земље 1945. године. Након завршетка рата Марија са својим пуком прелази у Скопље, где је равноправно са мушким колегама летела (неки никако нису могли да забораве њене кике испод шлемафона, које су вијориле на ветру током рулања...) и радила све до 1947. године, када напушта војску, заснива породицу и њој се посвећује. Преминула је 06. октобра 1990. године. У новембру месецу 1947. године за 4. класу Ваздухопловног војног училишта (из којег је касније „израсла“ Ваздухопловна војна академија-ВВА), након прегледа, пријављују се две девојке. Радмила Ракочевић и Данијела Новичић. Радмила се пријавила као првоборац и већ официр, док је Данијела била спортски пилот... Након годину и по дана теорије, када је у априлу месецу 1949. године требала да отпочне теоријска обука, декретом тадашњег Начелника школе, генерала Владимира Матетића, коју је овај добио ко зна од кога, без готово икаквог разумног објашњења, ове две цуре су удаљене са школовања, док су њихови мушки класићи редовно започели са летењем. Иронија је да је једина од свих полазника те 4. класе била пилот управо Данијела, којој је ето неко забранио да постане војни пилот... Чега и кога су се бојали и стидели тадашњи комунарски властодржци није јасно, тек до 1984. године, жена војних пилота није било код нас... А онда се те године у ВВА у Задру прима прва генерација жена пилота које су уписане у Школу резервних официра авијације при ВВА. То су биле Мирјана Ивановић, Светлана Миленковић (тада Митровић), Татјана Додевска и Милена Цестник. Следеће године, примљена је још једна класа у којој су биле и Аранка Баби, Бранка Беришић, Аница Дамјановић, Божа Мартинчић и Хашима Жилић. Услов за пријем у школу је био да девојке поседују дозволу спортског пилота. Заједно са мушкарцима су „прошле“ све разделе летачке обуке, положиле заклетву као и сваки војник, промовисане у чин потпоручника и добиле летачке знакове.... И када је осталим колегама (мушким) прочитан распоред на којем ће аеродрому радити, ове цуре су једноставно заобиђене... Опет је некоме сметало, или га било срамота... На молбу Светланину, пре неко време сам разговарао са генералом у пензији Иваном Хочеваром (питао сам га, није род са Надбискупом), о „судбини“ тих девојака, тј. зашто оне нису примљене у војску. Хочевар, као човек који је дуго времена био и Начелник ВВА је одговорио да је тадашњи Командант РВ и ПВО, генерал пуковник Слободан Алагић, да ли сам или под нечијим притиском, једноставно пресекао и донео Наредбу о „превођењу“ ових девојака у резерву и немогућност да оне постану активни војни пилоти, а све под изговором, како је наводно од ВМИ (Ваздухопловно медицински Институт), добио опсервацију о негативном утицају који ће трудноћа оставити на њихове организме, те ће им нарушити здравље и способност за пилота ловачке авијације... O tempora! O mores! Татјана Додевска, Мирјана Ивановић, Милена Цестник, Светлана Митровић, Прва генерација жена у ШРОА, Задар 1984. године Од свих ових (тада) девојака, знам да се Милена Цестник након тадашњег разочарања вратила у родни Птуј и повремено летела у локалном аеро клубу. Светлана Миленковић, тада Митровић је и данас активна у родном Лесковцу односно аероклубу, а након ове „авантуре“ са војском је ишколовала на десетине малдића из Ваздухопловне војне Гимназије из Мостара, који су након друге и треће године пред почетак летњег распуста одлазили по аероклубовима диљем бивше земље на једриличарску обуку... Са прошлогодишњег окупљања наших првих жена војних пилота Најдаље је отишла Мирјана Ивановић, сада Фриче, која је и данас пилот у једној Швајцарској авио компанији и капетан је на авиону СААБ 2000. Ипак, од пре неколико година у саставу 204. ваздухопловне базе на аеродорому Батајница, службују три љупке девојке, које су своје школовање започеле 2007. године, а окончале га прошле 2011. године и тиме постале прве жене војни пилоти у нашем ваздухопловству. Распоређене су у две ескадриле, и то потпоручнице Сандра Радовановић и Ана Тадић у 252. ескадрилу „Курјаци са Ушћа“, обзиром да лете на авиону Г-4. Док је потпоручник Ања Крнета у саставу 138. транспортне ескадриле и лети на хеликоптеру Газела... Сандра Радовановић, Ања Крнета и Ана Тадић, Батајница 2012. године За сада, након ове три девојке, на смер авијације Војне академије, нису примане нове девојке. Надам се не задуго... И на крају, Ања је завредила своје име у наслову, јер за разлику од Сандре и Ане, она је „моја“ Газелашица, јер лети на истом типу летелице, на којем сам провео свој радни век, а њој и осталим девојкама желим само мирно небо... Све остало ће доћи само... Ања Крнета и ја, Земун, Команда В и ПВО, 2011. година
  17. „Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Паришкој која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу Јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњу Велику Суботу). Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим Јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули. Извор: Православље, бр. 1154, 15. април 2015. Александар Суботић Мати Марија http://teologija.net/pasha-mati-marije-kroz-oganj-i-vodu/
  18. „Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Паришкој која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу Јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњу Велику Суботу). Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим Јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули. Извор: Православље, бр. 1154, 15. април 2015. Александар Суботић Мати Марија http://teologija.net/pasha-mati-marije-kroz-oganj-i-vodu/ View full Странице
  19. Епископу је саслуживало више свештеника и монаха са којима и бројни гостујући свештенослужитељи: протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, архимандрит Варнава (Дамјановић), игуман манастира Трескавца Епархије бихаћко-петровачке, Високопреподобни игуман Мардарије из манастира Поганова Епархије нишке, ђакон Никола Трифуновић из Цариградске патријаршије Руског егзархата. У литургијском сабрању молитвено је учествовао вјерни народ Берана и других мјеста Епархије, уважени гости и пријатељи древне немањићке задужбине манастира Ђурђеви Ступови, међу којима и замјеник Амбасадора Руске Федерације у Црној Гори г.-дин Сергеј Бубликов. Његово Преосвештенство је, на евхаријстијском сабрању, одликовао Златном медаљом Светог великомученика Георгија првог степена проф. др. Божину Радевића. Архијерејским граматама одликовани су: Валентин Елбек из Петрограда, предсједник Фонда историјске фотографије „Карл Бул“, Вуко Пипер с породицом и Миодраг Миша Бранковић, док су захвалнице уручене: Миленку Џелетовићу, Саши Јовшићу, Војиславу Суботићу, Драгославу Гојаку. Послије прочитаног јеванђелског зачала свештеник Гојко Перовић је истакао: „Сабрали смо се на овај свети дан да прославимо спомен на Преподобну Марију Магдалину мироносицу, једну од свједока Христовог Васкрсења, да се, осврћући се на протекле догађаје из наше скорије историје, сјетимо и прославимо велику тему – обнављање Епархије будимљанско-никшићке, прије 16 година, овдје, на овом мјесту, чином устоличења, увођења у трон нашег Преосвећеног Епископа Јоаникија, који већ толико година, Божјом милошћу и Божјом љубављу, управља овом Епархијом“. „Ђе је врело, ту ће и капати“, каже стара народна пословица, а она је утемељена у јеванђељској науци која каже да кад Господ нешто уреди, тамо гдје Бог стави свој прст и гдје Бог каже да ће бити живот, нема тога земаљског што тај живот може зауставити. То је права она мудрост, везана за вјеру у Бога – гдје је било, гдје је благословено, гдје је Бог благословио ту ће, не само капати, него ће, опет, тећи. Све то, и обнављање ове Епархије, и што нам је драго да опет имамо Епископа у овом граду и на овом светом мјесту, и што је то од велике помоћи, од великог значаја за мисију Православне Цркве баш у Црној Гори, од велике помоћи и цетињском Митрополиту и епископима на страдалном Косову, све то се, браћо и сестре, односи и на нас. Јер, не би требао нико, ко се зове хришћанином и који вјерује у ову науку и овакву истину, каква се види у обнављању Епархије, не би смио да каже да његов живот не вриједи ништа“, казао је, између осталог, о. Гојко Перовић. Архипастирском бесједом обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, честитајући празник Свете равноапостолне Марије Магдалине. „Она, не случајно, носи епитет равноапостолна пошто је свједочила Христа као очевидац и као она, међу женама мироносицама, која је служила Господу и којој је дао Господ силу обновљења духовног. Када се настанила вјера жива, света, истинита у њено срце, сав њен живот се измијенио, испунила се Духа Светог те је проповједала ријеч Божју и њена ријеч имала је такву силу као и код Светих апостола. Имала је апостолску храброст, свједочила је име Божје, Христово оваплоћење, Његов Крст и Његово Васкрсење од Јерусалима до Рима“. „Остало је у предању да је она изашла пред римског цара са ријечима: Христос Васкрсе, носећи украшено јаје, јер се из тог јајета, које споља изгледа мртво, рађа нови живот, као што је Христос Господ, примивши смрт ради нас и ради нашег спасења, а Његова смрт је била живоносна, оживљујућа, она смрт која умртвљује смрт, и починувши три дана у гробу, у трећи дан васкрсао и пројавио нови живот и радост свима нама“, рекао је Његово Преосвештенство. Додао је такође да је Преподобна Марија Магдалина, заједно са Светим великомучеником Георгијем побједоносцем, покровитељица ове свете обитељи и обнове ове Епископије светосавске. Преосвећени Владика са свештенством и вјерним народом преломио је славски колач и освештао славско жито. Благосиљан је славски колач поводом имендана монахиње Магдалине и дјевојчице Магдалине. Заједничка славска радост, послије евхаристијског сабрања, настављена је заједничком трпезом љубави уз пригодан културно-умјетнички програм. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  20. Поводом епархијске славе Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у катедралном манастиру Епархије, Ђурђевим Ступовима на васколику радост свештенства и вјерног народа цијеле Епархије будимљанско-никшићке. Повезана вест: Ђурђеви Ступови код Берана: Бденије поводом празника Свете Марије Магдалине Епископу је саслуживало више свештеника и монаха са којима и бројни гостујући свештенослужитељи: протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, архимандрит Варнава (Дамјановић), игуман манастира Трескавца Епархије бихаћко-петровачке, Високопреподобни игуман Мардарије из манастира Поганова Епархије нишке, ђакон Никола Трифуновић из Цариградске патријаршије Руског егзархата. У литургијском сабрању молитвено је учествовао вјерни народ Берана и других мјеста Епархије, уважени гости и пријатељи древне немањићке задужбине манастира Ђурђеви Ступови, међу којима и замјеник Амбасадора Руске Федерације у Црној Гори г.-дин Сергеј Бубликов. Његово Преосвештенство је, на евхаријстијском сабрању, одликовао Златном медаљом Светог великомученика Георгија првог степена проф. др. Божину Радевића. Архијерејским граматама одликовани су: Валентин Елбек из Петрограда, предсједник Фонда историјске фотографије „Карл Бул“, Вуко Пипер с породицом и Миодраг Миша Бранковић, док су захвалнице уручене: Миленку Џелетовићу, Саши Јовшићу, Војиславу Суботићу, Драгославу Гојаку. Послије прочитаног јеванђелског зачала свештеник Гојко Перовић је истакао: „Сабрали смо се на овај свети дан да прославимо спомен на Преподобну Марију Магдалину мироносицу, једну од свједока Христовог Васкрсења, да се, осврћући се на протекле догађаје из наше скорије историје, сјетимо и прославимо велику тему – обнављање Епархије будимљанско-никшићке, прије 16 година, овдје, на овом мјесту, чином устоличења, увођења у трон нашег Преосвећеног Епископа Јоаникија, који већ толико година, Божјом милошћу и Божјом љубављу, управља овом Епархијом“. „Ђе је врело, ту ће и капати“, каже стара народна пословица, а она је утемељена у јеванђељској науци која каже да кад Господ нешто уреди, тамо гдје Бог стави свој прст и гдје Бог каже да ће бити живот, нема тога земаљског што тај живот може зауставити. То је права она мудрост, везана за вјеру у Бога – гдје је било, гдје је благословено, гдје је Бог благословио ту ће, не само капати, него ће, опет, тећи. Све то, и обнављање ове Епархије, и што нам је драго да опет имамо Епископа у овом граду и на овом светом мјесту, и што је то од велике помоћи, од великог значаја за мисију Православне Цркве баш у Црној Гори, од велике помоћи и цетињском Митрополиту и епископима на страдалном Косову, све то се, браћо и сестре, односи и на нас. Јер, не би требао нико, ко се зове хришћанином и који вјерује у ову науку и овакву истину, каква се види у обнављању Епархије, не би смио да каже да његов живот не вриједи ништа“, казао је, између осталог, о. Гојко Перовић. Архипастирском бесједом обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, честитајући празник Свете равноапостолне Марије Магдалине. „Она, не случајно, носи епитет равноапостолна пошто је свједочила Христа као очевидац и као она, међу женама мироносицама, која је служила Господу и којој је дао Господ силу обновљења духовног. Када се настанила вјера жива, света, истинита у њено срце, сав њен живот се измијенио, испунила се Духа Светог те је проповједала ријеч Божју и њена ријеч имала је такву силу као и код Светих апостола. Имала је апостолску храброст, свједочила је име Божје, Христово оваплоћење, Његов Крст и Његово Васкрсење од Јерусалима до Рима“. „Остало је у предању да је она изашла пред римског цара са ријечима: Христос Васкрсе, носећи украшено јаје, јер се из тог јајета, које споља изгледа мртво, рађа нови живот, као што је Христос Господ, примивши смрт ради нас и ради нашег спасења, а Његова смрт је била живоносна, оживљујућа, она смрт која умртвљује смрт, и починувши три дана у гробу, у трећи дан васкрсао и пројавио нови живот и радост свима нама“, рекао је Његово Преосвештенство. Додао је такође да је Преподобна Марија Магдалина, заједно са Светим великомучеником Георгијем побједоносцем, покровитељица ове свете обитељи и обнове ове Епископије светосавске. Преосвећени Владика са свештенством и вјерним народом преломио је славски колач и освештао славско жито. Благосиљан је славски колач поводом имендана монахиње Магдалине и дјевојчице Магдалине. Заједничка славска радост, послије евхаристијског сабрања, настављена је заједничком трпезом љубави уз пригодан културно-умјетнички програм. Извор: Епархија будимљанско-никшићка View full Странице
  21. Саслуживали су протојереј-ставрофор Милан Лукић, јереј Јован Стојиљковић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић и Немања Ристић. Богослужењу су, порде многобројног верног народа присуствовали председник Савета Месне заједнице Бели Поток г. Драган Илић и директор ОШ Васа Чарапић г. Драгиша Драшковић. Владика је преломио славски колач са домаћином славе старешином светог храм у Белом јерејем Владимиром Вићентијевићем и његовом благочестивом породицом. Преосвећени Епсикоп г. Стефан у архипастирској беседи је подсетио на чудесно житије Свете Марије Магдалине. -Велику је верност имала Света Марија Магдалина према Богу. Због те верности Марија Магдалина је удостојена да буде сведок Христовог Васкрсења. Угледајући се на њу, својим животима посведочимо и ми веру чисту и веру славну, пручио је Епископ ремезијански г. Стефан. Извор: Српска Православна Црква
  22. Храм Свете Марије Магдалине у Белом Потоку прославио је 4. августа 2018. године храмовну славу светом архијерејском Литургијом, коју је са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, служио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан. Саслуживали су протојереј-ставрофор Милан Лукић, јереј Јован Стојиљковић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић и Немања Ристић. Богослужењу су, порде многобројног верног народа присуствовали председник Савета Месне заједнице Бели Поток г. Драган Илић и директор ОШ Васа Чарапић г. Драгиша Драшковић. Владика је преломио славски колач са домаћином славе старешином светог храм у Белом јерејем Владимиром Вићентијевићем и његовом благочестивом породицом. Преосвећени Епсикоп г. Стефан у архипастирској беседи је подсетио на чудесно житије Свете Марије Магдалине. -Велику је верност имала Света Марија Магдалина према Богу. Због те верности Марија Магдалина је удостојена да буде сведок Христовог Васкрсења. Угледајући се на њу, својим животима посведочимо и ми веру чисту и веру славну, пручио је Епископ ремезијански г. Стефан. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23. Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз. Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули. Извор: Теологија.нет
  24. „Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Паришкој која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњу Велику Суботу). Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз. Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули. Извор: Теологија.нет View full Странице
×
×
  • Креирај ново...