Претражи Живе Речи Утехе

Предсједник Братства Православне омладине Црне Горе, свештеник Миајло Бацковић у име Одбора за обнову манастира Светог Архангела Михаила на Превлаци и представник Матице Боке, Бошко Вукшић боравили су од 12. до 14. новембра у службеној посјети Влади Венета у Венецији. Њих су на највећем нивоу примили представници власти на челу са Стефаном Валдагамберијем, министром економије владе Венета. Централна тема разговора у згради Владе Венета била је обнова сједишта прве Зетске епископије на Превлаци, која је у 15. вијеку разрушена управо у вријеме владавине Млетачке Републике у Боки Которској. Бацковић је тражио од представника власти у Венецији (који себе сматрају насљедницима Млетачке Републике ) да својим искуством прије свега, на пољу обнове и чувању културних добара, помогну обнову ове бокељске светиње. Конкретно се од њих тражило да делегирају неколико својих еминентних стручњака из ове области како би са већ формираним стручним тимом за обнову дали свој допринос користивши своје знање и искуство из Венеције. Отац Миајло замолио је господина Стефана да одобри приступ архиви и документима Млетачке Републике о манастиру и приликама у Боки у вријеме рушења манастира и тровања монаха. На састанку је било ријечи и о актуелним питањима и стању Цркве у Црној Гори. Представник Матице Боке честитао је домаћинима на недавном успјешном референдуму, на којем је Венеција добила највећи ниво аутономије,са жељом да и Бока добије одређени вид аутономије, прије свега културне и економске што је представља актуелну ЕУ праксу. Домаћин је у име владе Венета оцу Миајлу уручио реплику златног печата Млетачке Републике и обећао помоћ и сарадњу по свим питањима. Након неколико састанака и обиласка зграде Владе и самог града, Стефано Валдагамбери и отац Миајло имали су заједничку конференцију за новинаре гдје је још једном званично објављена сарадња на обнови Превлачке светиње. ИЗВОР ТЕКСТА И СЛИКА: https://www.in4s.net/vlada-pokrajine-veneto-podrzace-obnovu-manastira-miholjska-prevlaka-foto/ View full Странице

Доносимо веома занимљив и садржајан разговор са игуманијом манастира Бешка на скадарском језеру, мати Фотином. Разговор је реализован у оквиру емисије "тамо далеко" у продукцији Радио Телевизије Републике Српске. Разговор водила Мира Лолић Мочевић. View full Странице

Његова Светост Патријарх Српски Г.Г. Иринеј, уз саслужење Епископа нишког Арсенија, врањског Пахомија и тимочког Илариона и многобројног свештенства и свештеномонаштва служио је у недељу 29. октобра Свету Архијерејску Литургију у манастиру Св. Јована Крститеља у Јашуњи а поводом прославе 500 година постојања овог светог и благословеног места. Светој Служби присуствовало је и руководство Града Лесковца на челу са градоначелником г. др Гораном Цветановићем. Овом приликом Патријарх Иринеј одликовао је достојанством архимандрита досадашњег протосинђела Јоаникија, бившег настојатеља јашуњског манастира и протојереја Тихомира Радивојевића, дугогодишњи пароха јашуњског и кутлешког, правом ношења напрсног крста. Звучни запис беседе Патријарха Иринеја Јашуњски манастир имао је, као и сама Србија, веома бурну историју. Много пута је страдао и бивао обнављан..Манастирски храм је малих димензија и подигнут је 1517. године на темељима старијег храма из немањићког периода, а подигао га је Андроник Контакузин са браћом. Ова породица је била у блиским родбинским везама са последњим потомцима деспотске лозе Бранковића. Најстарије фреске насликане су 1524. године. Године 1986. Манастир је стављен под заштиту Државе као споменик културе од великог значаја. Пре 11 година започета је нова обнова Јашуње када је подигнут нови конак, звоник и ограда око манастира. Завршни чин обележавања пет векова манастира Јашуња био је уручивање признања које је Свети Архијерејски Синод доделио појединцима и институцијама заслужним за обнову ове светиње. Признања су добили: 1. Орден Св. Саве другог степена додељен је доктору Горану Цветановићу, градоначелнику Града Лесковца за делатну љубав према мајци Цркви, нарочито приказану у материјалној помоћи приликом обнове Јашуњског манастира; 2. Орден Светог Краља Милутина додељен је: Скупштини Града Лесковца, Бојану Тојаги, начелнику Управе за друштвене делатности Скупштине Града Лесковца, као и Горану и Бојану Ђокић, сувласницима компаније „Браћа Ђокић“ из Лесковца. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније доделио је Грамате као знак захвалности за ангажовање у обнови манастира и организацији прославе овог великог јубилеја. Награђени су: Народни музеј у Лесковцу, директорка Н. Музеја Мира Ниношевић, заменик директора Верољуб Трајковић, затим, Ненад Цветковић из Лесковца, Славиша Јовановић из Равне Дубраве, Никола Костадиновић из Лесковца, Михајло Станковић из Лесковца, Игор Соколовић из Лесковца, Миодраг Митровић из Лесковца, Боривоје Ставановић из Бошњаца, Предузеће „Термоцентар“ из Лесковца, Братислав Рајковић из Лесковца, Фирма „Југотерм“ из Мерошине, Иван Стаменковић из Лесковца, Предузеће „Браћа Цветковић“ из Топонице и Дејан Бићић из Лесковца. Народни Музеј у Лесковцу био је организатор обележавања пет векова манастира Јашуња који је трајао 4 дана и грађанима Лесковца кроз: филм под насловом „Првих 500 година“; затим 4Д пројекцију „Векови духовности“; промоцију монографије „Пет векова Јашуњског манастира Светог Јована Претече“; изложбу фотографија као и кроз синоћ одржану Свечану академију, приближио значај овог манастира за очување српског нацоналног идентитета кроз историју. Извор: Епархија нишка View full Странице

Светом архијерејском литургијом, коју је служио патријарх српски Ирнијеј уз саслужења владика нишке, врањске, и тимочке епархије, обележено је пет векова манастира Светог Јована Претече у селу Јашуња код Лесковца. Манастир је саграђен 1517. године на темељима 300 година старе светиње у којој се, како се верује, део српске војске причестио пре одласка у бој на Косово. Саградио га је 1517. године Андроник Кантакузин са браћом у време султана Селима Другог. Кроз историју био је паљен и похаран. После Другог светског рата пуних пет деценија заборављен, урушен, зарастао у коров. Данас, на обележавању пет векова од оснивања, манастир Светог Јована Претече као да је васкрсао и поново зрачи. На светој архијерејској литургији, коју је служио његова светост патријарх Иринеј са владикама, био је велики број верника. "Ова светиња је кроз историју страдала као и наш народ. Историја наших манастира представља историју нашег народа и обратно. То је тако спојено у нашем животу да чини једну нераскидиву целину између народа Божјег и цркве", рекао је поглавар Српске православне цркве. Године 1983. манастир Светог Јована Претече проглашен је за културно добро од националног значаја. Црква је јединствена јер је осликана и споља и изнутра. Унутра сачуване фреске из 1524. године остављају без даха. Лесковачки народни музеј је 500 година од оснивања овог манастира обележио изложбом, издавањем монографије, четири-де презентацијом. "У 16. веку у лесковачкој нахији била су 22 манастира, а ослобођење су дочекала само два", истиче директорка музеја у Лесковцу Мира Ниношевић. "Дошли смо до добре грађе и успели све то да сместимо у две књиге", каже историчар Верољуб Трајковић, коаутор монографије. Због посебних заслуга у обнови манастира, који симболично представља и духовну обнову овог краја, патријарх Иринеј одликовао је градоначелника Лесковца, скупштину града и друге заслужне појединце. Послато са Lenovo K53a48 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Архимандрит Софроније Сахаров (1896–1993) познат је руском читаоцу, пре свега, по књизи „Старац Силуан“, која је, будући да је преведена на шеснаест језика, данас знана читавом хришћанском свету. Онима којима се открио духовни свет оца Софронија не треба никакво друго сведочанство о њему осим његове сопствене речи. Јер, како је о. Софроније писао својој сестри Марији, „оно главно већ одавно је речено“, и то је рекао он сам у трима основним књигама: „Старац Силуан“ (Париз, 1952), „О молитви“ (Париз, 1991) и „Видети Бога какав Он јесте“ (Есекс, 1985). О овој последњој, он сведочи: „Написао сам свецелу своју исповест за читав живот. Тамо је записано све оно најважније из мога живота у Богу“. На овогодишњем сајму књига Свети манастир Хиландар представља два нова превода књига старца Софронија: „Преписка са протојерејем Георгијем Флоровским“ у преводу др Ксеније Кончаревић и „Писма у Русију“, у преводу Матеја Арсенијевића. Књиге су објављене у библиотеци „Тавор“ чији је уредник монах Ромило Хиландарац. „Преписка са протојерејем Георгијем Флоровским“ Из предговора: У овом издању презентира се преписка архимандрита Софронија Сахарова (1896-1993), истакнутог подвижника и духовног писца, познатог као аутора књиге „Преподобни Силуан Атонски“, са једним од највећих православних теолога минулог века, протојерејем Георгијем Флоровским (1893-1979). Овде објављена писма су од историјског, али и богословског значаја. Ова преписка чува се у архиви манастира св. Јована Претече у Есексу (Енглеска), чијем оснивању и изградњи је отац Софроније посветио последње године свога живота. У овај избор нису ушли текстови честитки и стриктно пословна писма–молбе, будући да у њима нема теолошко-историјског материјала. Архимандрит Софроније Сахаров и протојереј Георгије Флоровски имали су различите судбине и као такви представљају оличење два хришћанска пута. Међутим, обојица су представници нараштаја који се одликовао изузетно високом догматичком културом. Године њиховог теолошког формирања кореспондирале су са процватом теологије руске дијаспоре у првој половини ХХ века. „Писма у Русију“ Из предговора: Овај избор из писама ће, можда, придодати још понеку црту духовноме портрету оца Софронија, откривајући неке стране његовог свакодневног живота и општења са другим људима. У овој књизи објављена су његова писма сестрама Марији и Александри (Шу ри), као и разговор са свим члановима породице. Уочљиво је да различитост погледâ и виђењâ света, којим су се одликовали сродници оца Софронија, нису за њега представљали препреку да им се обраћа духовном речју. Он је о своме животу у Богу говорио једноставним речима тако да је то било разумљиво, чак, и оним члановима породице који су себе сматрали неверујућима. По кретана огњем љубави Христове, која јесте љубав што „обухвата читав свет“ и сва кога човека, његова слободна реч о Богу не зна ни за каква ограничења било које врсте, будући да, како сâмише, „нама, Хришћанима, не приличи никакво ограничавање, никаква самозатвореност, никакав страх од онога што је туђе“. Та бескрајност љубави оца Софронија „према свакоме човеку као непоновљивој вечној вредности“ преиспуњава сваку његову реч, ма коме да је она упућена. Он је својим живим примером показао да је „неопходно да отворимо себе за све и свакога да бисмо постали Хришћани“ Извор: Манастир Хиландар View full Странице

О појави и дјеловању такозваних и самозваних егзорциста или истјеривача демона односно духовних исцјелитеља Од самог освита ове наше цивилизације, постојали су сталежи у људском друштву који су били изабрани за духовну службу. Човјеку је одувијек било потребно руковођење и лијечење, како тијела, тако и душе. Док се живи Бог, Творац универзума, свега видљивог и невидљивог, господар живота и смрти, још није јавио људском роду у Синајском откровењу, постојали су разни култови са својим жречевима, шаманима, маговима и врачевима, људима који су били свјесни да свјетским стихијама владају, не толико физички, колико духовни закони. До тог момента постојала је само магија, а од Божијег јављања Мојсију, у личности ”ЈА ЈЕСАМ”, настаје истинита побожност, у облику старозавјетне једнобожачке, јудејске религије. У том периоду настаје прво право свештенство, које је преношено с кољена на кољено, чином рукоположења односно хиротоније. Нико није могао постати свештеником и бавити се свештеним радњама, било које врсте, уколико није био за то постављен и рукоположен од стране првосвештеничке хијерархије. Ко би се усудио да то чини по својој вољи, бивао је кажњаван, по врло строгим старозавјетним законима, као велики преступник. По Божијем плану спасења човјечанства и по навршењу пуноће времена, Бог се јавља људском роду не више у визијама и утварама већ као Богочовјек, Божији Син, друго лице Пресвете Тројице, Исус Христос. Од тог свекосмички потресног и величанственог догађаја, човјек одлучује да мјери вријеме на планети као почетак новозавјетне историје. Тада од Јудаизма, кроз учење Сина Божијег, настаје Хришћанство, нова и једина истинита, и последња религија, после које нове и истинитије религије и вјере више неће бити. Од Христа и кроз Христа, настаје и ново свештенство, које више није морало бити рукоположено старозавјетним свештеником, јер је то сада Христос обавио, као врховни првосвештеник и новозавјетни над архијереј. Ти први рукоположени хришћански свештеници били су, свакако, први Христови ученици, Његових дванаест апостола, које је послао у свијет да просвећују и крштавају народе и приводе их истинитој вјери, а ови су онда, рукоположили, односно произвели, још седамдесет мањих апостола. Тако настаје новозавјетно епископство и свештенство, хиротонисано и рукоположено од стране првих апостола, а ови на то дјело постављени од Самог Сина Божијег Исуса Христа. Други начин за постајање епископом и свештеником не постоји. То значи да нико ко није постављен у Цркви Божијој на то мјесто на такав начин, не може да се бави било којом свештеном радњом. Односно, он на то, по својој вољи, можда и може да се усуди, али те радње и покушаји таквих исцјељења, неће имати никакву Божији силу у себи, нити било какав позитиван ефекат. Штавише, носиће у себи печат непослушности и гордости, а то је луциферска сила, сатанско демонска сила смрти и несреће. Од раних хришћанских времена постојали су људи покварене душе и памети, јеретици, шизматици, секташи и појединачни магови и лажни исцјелитељи, којима је циљ, на крају крајева, увијек био стицање материјалних добара, за разлику од Божијих људи којима је тај циљ био увијек и само стицање Небеских блага. У Новом Завјету наилазимо на дјелове гдје се говори да је Исус исцјељивао и болесне и ”ђавоимане”, из чега закључујемо да постоје болести које су изазване разним штетним дјеловањима из природног окружења, али и они поремећаји проузроковани дејством демонских сила, односно палим духовима, умним енергијама зла и таме. Следствено томе, од самог почетка, свештеници нове Христове вјере су се бавили исцјељењима, односно изгоном злих духова из посједнутих људи, свакако по узору на свог првоучитеља Исуса Христа. Поред свештеника, тиме су могли још да се баве само понеки монаси светог живота, који су за то опет имали благослов својих духовних отаца и руководитеља. Значи, никада и нигдје у Христовој Цркви, нико није могао да се бави изгоном демона, у име Исусово, или да чита свештеничке молитве, срочене за такве прилике, а да за то нема благослов црквене јерархије. Поучан примјер за тако нешто имамо у Дјелима Апостолским (19; 13, 14, 15). Ту наилазимо на седам синова неког Скеве, јудејског првосвештеника, који су помислили да могу и они, у име Исусово, кога Павле проповиједа, да изгоне демоне. А када су то покушали, зли дух им рече: ”Исуса познајем и Павла знам, али ви ко сте?!”, и скочивши на њих , надјача их и савлада! На жалост, и у данашња времена наилазимо на људе који се, у свом незнању или, боље рећи, гордом безумљу, усуђују да изгоне зле духове из људи у име Исуса Христа, и да читају молитве из црквеног Требника, које могу читати само свештеници, а да за то немају благослов, на првом мјесту, надлежног епископа. Неки од њих су почели да се појављују чак и на телевизији у разним емисијама и ”ријалити” програмима, рекламирајући себе као непогрешиве зналце духовних тајни људске душе, и чак изводећи уживо егзорцизме пред ТВ камерама. У тим својим наступима често критикују Цркву и свештенство како немају храбрости нити силе Божије за тако нешто, а да су они сами од Бога изабрани и послани на то дјело. Све је то пропраћено једним невјероватно израженим набојем гордости, уображености и високим мишљењем о самом себи, који довољно говори о страшној прелести, односно духовној самообмани у којој се налазе. Суштина ствари је напротив у томе да су они сами тешко поседнути демонским силама, које на тај начин желе да одвоје народ од Цркве и да га предају тим лажним љекарима, односно вуцима у овчијој кожи. За вријеме тог самог чина лажног егзорцизма пред ТВ камерама, демон у тијелу неке несретне дјевојке глуми како га наводни духовник, својим ”моћним” молитвама пржи и изгони, а све у циљу да направи спектакл и превари наивне и неупућене гледаоце, који ће након тога похрлити код овога, прилажући му велике суме новца. Уколико на тај феномен погледамо и са становишта психијатрије, у питању је такозвани Суманути Поремећај или ”параноја”, гдје човјек умишља уобразиље и идеје о сопственој величини, које наравно немају никакве реалне основе. То су често месије, спасиоци, духовне и политичке вође, који врло успјешно умију да се наметну великом броју људи, а да их затим, прије или касније, поведу у смрт или трагедију били које врсте. Савремени човјек је навикао на инстант решења, да све добија брзо и сада. На тај исти начин жели и решење својих душевних проблема, одмах и без личног труда. Прво је кренуо код врачара и ”исцjелитеља” вјерујући да они могу да му ”скину” урок и магију, из једне или двије посjете. Када то није помогло, онда је пошао код психијатра, мисливши да ће са једном пилулом ријешити проблем. И тек на крају, кад ништа друго није помогло, долазе у Цркву, већ тешко оштећени, с последњом надом да ће поп да им ”прочита”, и да ће све одмах да прође. Међутим, данашњи човјек не схвата да Бог од нас очекује покајање и дуготрајну борбу за стицање врлине и ослобођење од греха. Зато, најчешће, за разлику од разних егзорциста који обећавају брзо изљечење из једне сеансе, када црквено лице очита молитву и покажу се симптоми демонопоседнутости, то је заправо показатељ да се оболели коначно мора суочити са том чињеницом, и да сам крене новим молитвеним и литургијским путем. То мора бити у покајању и са чврстом одлуком о промjени свог дотадашњег грешног живота. Док та брза ”исцjелења”, која се често догађају код лажних исцjелитеља, после извjесног времена доводе до још горих стања. А онда настаје зачарани круг одлазака на ”скидање” враџбина, са обећањем да ће, ево следећи пут, све проћи. И тако, без краја, до потпуног финансијског и душевног слома. На крају, не улазећи превише у све сегменте дјеловања ових, у суштини несретних људи, који нијесу свјесни да, улазећи у те духовне свјетове, неспремни и незаштићени благословом Цркве, излажу на првом мјесту себе, а затим и све оне који им повјерују, огромној опасности и духовној погибији, упућујемо упозорење и поручујемо: Никада не вјеровати нити се излагати било каквом дјеловању, учењу или лијечењу од стране било кога, а да то није црквено лице: Епископ, свештеник или, у ријетким случајевима, монах који има за то благослов. Чак и ако се представљају као такви, никада не вјеровати на прву ријеч, него увијек провјерити да ли на њему заиста почива благослов неког епископа или игумана одређеног манастира, односно помјесне Православне Цркве! А ту заблудјелу браћу позивамо да то више не раде и да, ако заиста имају неки дар од Бога, то провјере у Цркви, као што је и највећи међу апостолима Павле увијек провјеравао сва своја дјела код врховних апостола у Јерусалиму. Позивамо их да се покају, исповиједе, причесте и постану чланом једне свете саборне и апостолске Цркве, у смирењу и покајању, и тако задобију спасење и вјечни живот у Царству Небеском, у коме, ако Бог да, и да се сви ми нађемо, Амин! братство манастира Острога Извор: Манастир Острог View full Странице

Царска лавра Студеничка је названа, и то с правом, „мајком, кореном и главом светих цркава у Србији“. [1] Она је заиста то била и остала благодарећи својим светим ктиторима Симеону и Сави и својој изузетној улози у просвети и култури Српског народа. Кроз Студеницу и оно што је она, њима утемељена н усмерена, кроз векове изнедрила, Симеон и Сава, ова „свештена двојица“ уткали су у српско историјско и вечно биће. Преносимо део текста Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, а текст у целости можете да прочитате на интернет презентацији Студеница инфо Симеоновско-савинска просвета, органски везана за Студеницу и њено првобитно назначење, и по свом садржају и по својим циљевима и методима по много чему је другачија од онога што се данас подразумева под појмом просвете. Европска просвећеност свела је мање више просвету на школско образовање, знање н практично умење. Студенички симеоновско-савински тип просвете разликује се од оваквог типа просвећености и схватања васпитања не само по томе што придаје изузетан значај моралном образовању и обликовању људске личности, него и по самим основама васпитања уопште, као и по поимању људске личности и људске заједнице, и њиховог крајњег назначења. Студеничко просветно предање је засновано на непатвореним новозаветним темељима и Христовој науци, пронетој н доживљеној кроз палестинско-синајски и светогорски животни опит и искуство, с једне стране, али и кроз скоро хиљадугодишње цариградско-источно ромејско (византијско) искуство сагласија (хармоније) Цркве и државе, с друге стране. За поближе упознавање са студеничким типом просвете треба првенствено имати у виду да је Студеница основана за монашко општежиће, по цариградским и светогорским „образницима“. Како каже Свети Сава у Житију свога оца Симеона Немање, основана је „на покој и умноженије јединоких чина“ (монашког чина). [2] И као што је, образац Хиландарског типика био Евергетидски цариградски типик, на исти начин он је био и образац Студеничког типика као основног обрасца целокупног живота у Студеници, а преко ње и Жиче касније и у другим манастирима широм српских земаља. Пишући, пак, Студенички типик, или како је назван „Образник Светога Саве“,[3] Свeти Сава нема за циљ да даде само спољашњу уредбу о устројству и животу у манастиру. Он, пре свега, својом изузетно снажном и препорођеном личношћу, преноси у Студеницу, а преко ње у целу Србију, живо монашко предање и опит Свете Горе и других духовних центара Истока, нарочито оних у Цариграду; Палестини (Лавра Светог Саве Освећеног) и на Синају. То је чињеница од далекосежног значаја не само за наше монаштво и његов духовни живот, него и за српску просвету уопште. Манастири су кроз цео Средњи век па и до најновијих времена били жижа културног живота и просвете Српског народа. Преко Студенице и других манастира, преко њиховог устројства и живих, примера у њима, преко дела духовних писаца и Светих Отаца, превођених у манастирима и манастирским испосницама, и преко њих преношених до владарских дворова и себарских колиба – уткивало се .у српско народно биће, и постајало његова „колективна свест“, оно што смо назвали „палестинско-синајски и светогорски животни опит и искуство“, тј. живо источноправославно просветно Предање. Све то би било неоствариво, бар не ни у приближно толиким и таквим размерама, без личности Симеона и Саве, двојице главних неимара Студенице и утемељитеља студеничке просвете. Срби су, колико нам је познато, једини народ у свету чија је целокупна историјска судбина утемељена на две светитељске личности: на свецу владару и државотворцу и на свецу оснивачу Цркве и кроз њу и у њој уобличитељу народног духовно-културног бића. Без те историјске чињенице просто је немогуће схватити прошлост Српске Цркве и државе, као ни токове српске просвете и културе. На сродности по телу (отац и син) и духовној једнодушности Симеона и Саве саграђени су не само Хиландар и Студеница и светородна лоза Немањића; него н Српска држава и Црква, као и унутарње сагласије и целовитост српског културног просветног и народног бића до најновијих времена. Стефан Немања „обнављањем своје домовине“,[4] а oба, Симеон и Сава, градњом Хиландара и Студенице, постају и остају извориште и „образник“ саборности и сабраности српског свеукупног историјског постојања. Они то постају како својом телесном и духовном сродношћу и једнодушном усмереношћу истим и крајњим циљевима свог личног и народног заједничког живота, тако и преко плодова те њихове сродности и једнодушности, првенствено преко из, њих израслог немањићко-лазаревићког сагласја измећу Цркве н државе, на начелима устројства источно-ромејске (византијске) државности и црквености. Лични животни пут Симеона и Саве постају образац пута њихове државе и Цркве, њиховог узајамног сретања и прожимања. Пошто је обновно своју дедовину Стефан Немања се, одазива позиву Савином и преко Студенице иде Хиландару и Светој Гори. Осетивши да су све лепоте и части овог света „као дим“, привучен вечном Христовом љубављу он почиње да се брине о својој души и о дану у који ће стати на Страшин Суд.[5] Брига о „дедовини“, брига је о своме и народном телу; брига о својој души прераста у бригу о души свог народа. Већ у Студеничком типику Свети Сава указује, преко откривања човековог устројства, на људску меру устројства и дубљег смисла не само Студенице него и целокупног друштвено-црквеног бића Српског народа. Јер, по Студеничком типику, као што је човек „сложен“ од душе и тела тако је састављено „сложено“ и све оно што постоји у манастиру н што се у њему збива, Манастир има, као и човек, своју „душу“. То је „богољепна служба“, тј. богослужење и молитвено-литургијско оприсутњење у њему Царства небеског. Тело је сам манастир као грађевина и све оно у њему што је неопходно за наше тело (храна и др.).[6] Тај податак, који по самој природи ствари постоји у човеку и који се разоткрива у устројству Студенице, остварујући се кроз „образник Светог Саве“ (типик), показује се као основа историјског устројства друштвено-црквене „заједнице Немањићке државе и Цркве. Држава се доживљава као човеково тело а Црква – као душа тога тела. Одричући се на сабору у Студеници (1196. г.), свога престола ради „благога ига Христовога“ и постајући заједничар „часнога и ангелскога и апостолскога образа“ иночког, Симеон Немања тим својим чином исказује стремљење дубљем смислу и себе и своје државе. Као што брига о свом телу или стројење манастирске грађевине не смеју бити сврха саме себи, тако ни стварање државе, закључујући по овом чину Немање државотворца, није и не може бити и самосврха, још -мање принудом и нужношћу оковани историјски самодовољни поредак. Као што би живот у; свету за Светог Симеона био „као дим“, без откривања дубљег христоликог и богочовечног смисла, тако би и његова државна творевина, ограничена на биолошко-социјалну раван, без отворености за Царство небеско, била бесмислена. Из овог животног чина Немање као човека и као државотворца очевидно је да он на државу не гледа као на затворену и обоготворену реалност него као на припрему и неопходни предуслов за нешто савршеније. Заједништво у држави је предуслов и припрема вечног и неуништивог заједништва људи у Цркви. Док Стефан Немања тако греди Светој Гори и небеском Јерусалиму, његов син Сава се креће у обратном смеру. Он се из Свете Горе, са своје Горе Преображења, враћа задужбини свога оца Студеници, а ;преко ње целој Немањићкој Србији, да јој подари оно за чим је његов отац кренуо у потрагу. Путеви њих двојице се укрштају у Хиландару н Студеници а преко њих и у њима и њиховом двоједном делу – укрштају се путеви њихове Цркве и државе. Свети Сава постајући, својим повратком, за свој народ „наставник пута који води у живот“, показује и открива свом народу смисао и значај Цркве. Она је позвана да у границама пролазног и привременог заједништва и живљења посведочи оно што је вечно и непролазно; да собом открије вечне димензије историје и људског бића, личног и заједничког. Да се потруди да своју вечну истину оваплоти у свакидашњи људски живот, дајући бесмртни смисао људском заједништву на земљи. Као и свему ономе што човек ради и гради и од чега живи у времену и простору. Какву дакле, хоће државу и Цркву Симеон и Сава? Хоће државу отворену за вечност и Цркву погружену у време и временске токове и људску свакодневицу, до самоодрицања и голготског саможртвеног даривања. Ова симеоновско-светосавска замисао добила је у складно грађеној и леполикој Студеници свој символ и видљиви ;знак, своје опипљиво-знаковито оваплоћење. Из ње кроз њу над, вековима струји и открива се та симеоновско-савинска саборност, то свето јединство вере и живота, делања и мишљења, хоризонтале и вертикале живљења. Студеница је сва крстолика и крстоносна па отуда и христоносна. Својим стремом небу и својом заокругљеном приземљеношћу и присном људскошћу, том својом крстоликошћу, она заиста постаје „корен“ и извор наше истинске просвете и саборне просвећености – Овоме да додамо и оно: Својом спољашњом мермерном романиком и унутарњом источноромејском (византијском) загрљеношћу са Тајном и присношћу са Богородицом „наставницом“ и добротворком и од ње рођеном Богочовеком, она је сама по себи светлост богопознања и просвећења, опипљиво сазвучје и јединство Истока и Запада, неба и земље, Бога и човека.[7] Саграђена двојицом светитеља, прожета богочовечном сагласношћу душе и тела, спољашњег и унутрашњег, државе и Цркве, личног и заједничког, Студеница показује да је главни циљ просвете задобијање светости и вечне богочовечне светлости. Тако су светост и вечна; богочовечна светлост и преображење њоме постали једном за свагда призив и безмерна мера целосног раста друштвено-црквеног и културног бића Српског народа. На тој светлости и преображењу заснована просвета, и усмерена таквој светости, обујима собом и захтева преображај целокупног устројства и свих облика људског живота, личног н заједничког, као и саме природе у којој човек живи и у којој се рађа. Тај једном за свагда Студеницом постављени заједнички циљ двоједног друштвено-црквеног бића Српског народа био је и остао извор и надахнуће свих његових историјских великих прегнућа и остварења. Сад ћемо се на основу овог крајњег увида у темеље и крајње циљеве студеничке просвете задржати конкретније на неким од важнијих аспеката његових основа и доприноса Студенице образовању и културном напредовању Српског народа у целини. 1. Студеничка просвета је незамислива без праве вере, благочешћа. То је просвета заснивана на Домостроју о нашем спасењу „припремљеном пре векова“, Домостроју који се врхуни у оваплоћењу Бога Логоса. Света Симеон одлазећи у Свету Гору, оставља завет свом народу да чува праву побожност и призива на „веру у „Свету и Једносушну н Нераздељну Тројицу, којом се у крштењу просветисмо“.[8] Такође и Свети Сава, у својој, другој Студеничкој беседи, као и у свим својим списима, призива на веру у Христа, на држање његових заповести, предања његових Апостола и на неодвајање од црквеног сабора (= сабрања) преко кога се стреми и достиже у сједињење мноштва људи богоизабраних у сједињење Свете Тројице. [9] Свети Сава, тражећи од свога оца да дође у Свету Гору, поставља за циљ њиховог заједничког боравка на овом „огњишту врлина“: „Да пошаље нам Владика Христос Пресветога Духа свога и обнови у нама образ Трисветлога Божанства, и за љубавно последовање њему, усели се у нас и обитељ у нама сатвори.“[10] По Доментијану, Свети Симеон и Сава су и „уздигнути на просвећење и божанско научење западне стране“ управо том и таквом вером. Зато они шире и просвећују свој народ тим „богоразумним учењем“ и духоносним знањем. [11] Шта се подразумева у то време под појмом просвете а и касније у средњевековној Србији, најбоље се види из једног текста монаха Григорија (XV век) у коме се захтева: „не от писаниј или књиг просвештати се, но чист разум имуште Духа благодетију освештати се. и јакоже књиги чрнилом, сице срдца наша Духом Светим написана имети“.[12] Очевидно, то је и крајњи циљ зидања Студенице: да се у њој као обитељи и кроз њу – људи преображавају у „обитељ“ Духа Светога. За студеничке просветитеље Симеона и Саву образовање не значи (као данас) стицање знања него обнављање у нама образа „Трисветлога Божанства“ силом Духа Светога. Наставник или „наставитељ“ је пре свега онај који показује прави пут који води у вечни живот. Таквог пута је „путеводитељица“ и „наставница“ Пресвета Богородица, али и Свети Сава и остали светитељи. Под појмом пак „васпитања“ у студеничком типу просвете још увек се подразумева целосно храњење, отхрањивање, питање. Тако када Стефан Првовенчани говори о „воспитанију“ које је примио од оца, под њим подразумева целокупно своје телесно и духовно уздизање и узрастање. [13] У истом ; смислу Теодосије говори за Немању да је синове и кћери обучио ‘“светим књигама“ и благим обичајима“.[14] И Доментијан каже за Светог Саву да су га родитељи васпитавали „у великој љубави, благоверју и чистоти“. [15] 2. Симеон и Сава пре свега уче правоверју и покајању и ревносном живљењу;по Богу. Њихова просвета је, органски везана за покајање, за духовно-морално узрастање па тек онда за знање. У њој личност просветитеља, наставника, игра прворазредну улогу, што се показало и на њиховом примеру и њиховом значају за обликовање и образовање Српског народа. Симеону као „апостолу свога отечества“, као „мосту који води у вечни живот“, „умном граду отечества свога“, како га назива његов биограф, треба, по Светом Сави, следовати „просвећеном савешћу“, „вером чистом и душама преочишћеним“[16] Њему и њему сличнима, а какав је био и сам Свети Сава, треба следовати јер је он тако заволео Бога „да ниједној од његових светих заповести не даде да падне на земљу него их све прихвати у свети ум свој и у недра душе своје, и на олтару срца свога написа“.[17] Светитељи уче својим животом и примером, али и својом смрћу и својим посмртним чудотворним дејством. Такви су били Симеон и Сава али и Симеонов други син Стефан Првовенчани, монах Симон, у народу познати као „Свети Краљ“. Нарочити значај за просвету Српског народа имале су после њихове смрти њихове свете мошти. Почевши- од преноса Симеонових моштију мироточивих из Хиландара у Студеницу, као и преноса Савиних моштију из Трнова у Милешево, преко великог поштовања моштију Светог Краља па све до спаљивања моштију Светог Саве и бројних преношења из места у место моштију Монаха Симеона, мошти њих тројице су вршиле (и врше) огромни утицај на духовни живот и самосазнање Српског народа; Благодарећи присуству њихових моштију Студеница (односно Милешева) постаје сабирно сочиво српске душе. Преко њих као ктитора и преко њихових моштију Студеница задржава првенство међу српским манастирима и мећу свим српским духовним центрима. „Ту опипљиво започиње; и опипљиво се продужује светородна ; лоза Немањића. Од мира Светог Симеона није замирисала само Србија, оно је допирало и много даље, на пример, до Русије, приликом одлазака студеничких монаха у Русију ради скупљања милостиње.[18] Није никакво чудо што студенички монаси и народ ништа није толико и тако љубоморно чувао као мошти Светог Краља које су безброј пута ношене из Студенице и враћане у њу. Да поменемо само једно од новијих њихових преношења из Манастира Каленића у обновљену Студеницу (1839. г.) и његов значај за духовно буђење и обједињавање Србије у прошлом веку.[19] 3. У непосредној вези са личностима светих Ктитора Студенице и њиховим светим моштима и њиховом значају за просвету Српског народа јесте и студеничко монашко, општежиће, устројено по „образнику Светог Саве“, као и студенички сабори и празници на које се народ вековима скупљао. У досадашњем ,проучавању Манастира Студенице као и наших других манастира, том најважнијем и најбитнијем садржају манастирског живота и његовог ширег вековног зрачења, придаван је веома мали, боље рећи скоро никакав значај. Обрађивана је архитектура, књижевност, пластика, живопис и др. Манастира Студенице (и других манастира), што значи, оно што Свети Сава назива у Студеничком типику „манастирско тело“. Монашко општежиће као вековни студенички начин живљења, литургијска молитвена сабрања унутар манастира, верност српског народа завету Светог Саве да се не одваја „од црквеног сабора“, тј. од литургијских сабрања и светог причешћа Телом и Крвљу Христовом, све то што у ствари представља истинску „душу“ Манастира Студенице, као да је превиђано н занемариван његов изузетни значај. У општежићу и на тим вековним саборима у Манастиру Студеници народ је просвећиван не пасивним примањем истина вере и живота, него динамичним учествовањем и међусобним сједињавањем „мноштва људи богоизабраних“ у једно Тело и у љубави Свете Тројице. Прворазредан је значај манастирског општежића и манастирских сабора и празника за развијање друштвене и социјалне свести српског народа кроз векове, за развијање духа заједништва, мобарства, једнакости у њему. То је тема којој би требало посветити посебну пажњу и то не само што се тиче Студенице него и уопште монашког општежића, преко Студенице и других манастира утканог у душу српског народа, као и теми црквених сабора и празника. Ми овде само указујемо на њу и њен изузетни значај за српску просвету, образовање и васпитање, како у кругу манастирског живљења, тако и у оквиру породице као и на много ширем друштвеном и народном плану. 4. Са тим у вези је и буђење, обликовање и чување националне свести Српског народа која је просто необјашњива без Манастира Студенице. С правом је још у прошлом веку писао М. Б. Милићевић: „Не видевши Студенице, Србин не може имати појма о прошлости рода свога.“[20] Тај значај Манастира Студенице не протеже се само на Немањићки и постнемањићки период историје Српског народа, него и на период турског ропства као и на збивања у новијој српској историји, нарочито после великих Сеоба преко Саве и Дунава. Гроб Светог Симеона и ћивот Светог Краља имали су значење националног символа, нарочито у турско Доба и после Сеоба, до Будима и Сент Андреје, као и на свим просторима до којих су Срби: допирали и на којима су боравили. Већ Арсеније IV Шакабента, на бакрорезу Манастира Студенице наговештава своје националне и политичке идеје преко хералдичког паноа са композицијом Светог Саве и српским светитељима Лозе Немањића. Ради се о обнови култова српских владара и националних светитеља, што ће касније доћи до још већег израза у гравирама, иконама и фрескама на тлу целе Карловачке митрополије.[21] Постоје још два таква студеничка бакрореза (из 1740. и 1758. г.) који такође развијају националну свест српског народа, преко патријарашког и црквеног обједињавања српских земаља.“[22] Карађорђе, вожд Првог српског устанка, и те како је свестан значаја Студенице за буђење српског народа, као и Милош Обреновић после њега. Карађорђе даје Студеници прилоге заједно са другим српским првацима, његова супруга Јелена везе покров за ћивот Светог Краља. Снага светитељевих моштију и страх од њега преноси се чак и на Турке и то у моменту спаљивања Манастира (1806). Избеглим калуђерима са моштима Турци поручују: „Ако се не врати светац и цркву и долни камен претурићемо. [23] 5. Посебан значај Студенице за српску просвету види се у писаној и преведеној књижевности и књижевним делима, која управо у Студеници има своје зачетке. У Студеници је 1208. године настала прва биографија Светог Симеона. као и његова Служба. Написао их је сам Свети Сава. Тај његов спис постао је надахнуће студеничког ктиторског живописа. Ту преко њега започиње веома важан култ светородне Лозе Немањића који ће доћи до пуноће у живопису Грачанице, Пећи, Дечана. Студенички и Хиландарски типик, Хиландарска повеља и други „образници“ овог симеоно-савинског периода постаће узор каснијим делима сличне врсте. У Студеници су током векова писане и преписиване многе књиге, то нарочито важи за Испосницу Светог Саве. У „пештери више Студенице“ помињу се преписивачи књига: све до XVII века.[24] Кад је Свети Сава дошао у Студеницу: „цео свој род учаше покајањем празноверју“. [25] За њега Теодосије каже да и пре него што је постао архијереј, идући по свој земљи својега отечества апостолски проповедаше Еванђеље… проповедаше крштење… јереси разораваше, цркве подизаше… и украшаваше своје отачаство обичајем и законом христоименитих људи“.[26] У својој каснијој просветитељској делатности, поред ширења духовне књижевности и свога апостолског рада; Свети Сава се највише ослањао на своје Студеничке и Хиландарске ученике од којих су многи били постављени и за епископе, проповедајући и просвећујући народ. Из круга студеничких монаха било је и касније епископа, мећу њима се поред Светог Саве нарочито истакао у време Уроша I архиепископ Јоаникије.[27] Помиње се, као преписивач старих повеља и игуман студенички Сава.[28] Може се слободно рећи да је српска писана реч и књижевност потоњих времена започела у Студеници са првим биографијама Саве и Стефана Првовенчаног, и са Студеничким типиком. Студеничка библиотека је била вероватно веома богата, али због честих рушења и паљења самог манастира од ње нам је веома мало сачувано. Калуђер Софроније из Испоснице Светог Саве бележи да је у Каци Светог Саве „храњено много драгоцених старих рукописа, али их је он, пре бекства (после пада Србије 1813. г.). не желећи их оставити непријатељу све живој ватри предао“.[29] До данас је сачувано једно рукописно Еванђеље из почетка XVI века; већина осталих сачуваних књига су из XVII-XIX века, највише штампаних у Русији. Међу њима је најзанимљивија „Меч духовни“ Лазара Барановича (1666. г.) и Требник Петра Могиле (XVII век).[30] Значајан је Студенички зборник звани „Отечник“, преписан у XV веку. У њему се поред подвижничко-моралних поука налазе и правни списи: Властарева синтагма и Душанов законик. Овај студенички рукопис данас се налази у Архиву ЈАЗУ у Загребу. Његов текст објавио је В. Мошин у „Старинама“, књ. 42. 1949. године.[31] Као преписивач и изворни списатељ у Студеници истакао се у XVIII веку студенички игуман Константин. Он, на пример, преписује у Пешти (1742. г.) Бранковићеву хронику, завршивши рад ,у Студеници (1748). Он је писао и Родослов Српских знаменитих људи „српске господе“, као и Посланицу руском цару о невољама Манастира Студенице.[32] Проучене су неке од његових песама. [32a] 6. За српску културу и просвету, нарочито на пољу неимарства, од нарочитог је ,значаја студеничка архитектура. Она у себи сједињује византијску градњу са мраморном одећом и украсом романских цркава. Но њена пластика није искључиво романског стила, као што се обично мисли, него има и византијских елемената (на пример, лик Богородичин у типману на рељефу). Студеница тако везује органски Рашку и Српско приморје са византијским неимарством, постајући надахнуће осталим грађевинама Рашке школе али и касније. У Студеници је грађено и дограђивано не само у време првих ктитора, него и касније у време Радослава (припрата), краља Милутина (дивна архитектура спојена са живописом у Краљевој цркви Св. Јоакима и Ане), али и у XV и XVI веку (сачуваnе фреске из 1569. године). [33] Као централна грађевина Рашке стилске; групе цркава Студеница утиче на Жичу, Градац, Дечане, Св. Архангеле у Призрену и др. Са својим кулама, саборним храмом Богородице Добротворке и другим храмовима, и параклисима она је упечатљиво деловала на свест народа тако да народ околних места и данас каже, кад иде у, Студеницу: „Идем у град.“ У једном писму студеничких монаха руском цару наводи се (1663. г.) да у манастиру „има тринаест олтара који служе Господу“. [34] Треба поменути и значај студеничке пластике за развој пластике на каснијим манастирским грађевинама све до Каленића. [35] У Манастиру је била заступљена и примењена уметност чувана у храму и богатој манастирској ризници: сасуди, одежде, реликвијари с моштима, петохлебнице, плаштанице, ставротеке и др. са пореклом, од Палестине, до Москве, Цариграда и Приморја. [36] Што се тиче студеничког живописа о њему је много и подробно писано. Ми ћемо овде само истаћи .чињеницу да је за његов први и најзначајнији слој најзаслужнији Свети Сава. Он не само што је одабрао најбоље живописце тога времена него је и сам активно учествовао у живописању што се види из откривеног записа у кубету Богородичине цркве: „И мене работавшаго помените Саву грешнаго.“[37] Студенички живописац, како онај из Богородичне цркве тако и онај из Краљеве цркве дају тон осталим задужбинама и задужбинарима каснијих времена (Сопоћани, Милешева и др.). Обновљени живопис из времена Патријарха Макарија (XVI век) такође опонаша онај из XIII века.[37] Оно што треба још подвући јесте унутарње следовање и узајамно прожимање у Студеници литургијског поретка, заснованог на типику Светог Савe, и архитектуре, житијских текстова и ктиторских сликарских композиција. Све то опет израста органски из истог доживљаја вере истог духовног опита. Живопис је у слику преточена библијска истина, али и бојама оприсутњена небеска заједница Светих у литургијску заједницу у храму сабраних верника. Све је ту целосно и целовито, све заједно сабрано и на истом месту обједињено: Бог и човек, небо и земља, живи и мртви, преображена творевина и дела руку људских у иконе н иконостасе претворена. Томе се у Студеници вековима приступа и у то се ураста, и тако биће постаје целовито и дубоко, напитано и васпитано и образовано и просвећено, правом храном и светлошћу и истинским „образницима“. Управо је та целовитост основно својство студеничке симеоновско-савинске просвете. 7. Као таква Студеница кроз векове учи и васпитава, светли и просвећује. У њој се учи и стиче знање али и сама постаје „училиште“. Значајно, је истаћи и то да се Студеничким типиком оснива у Студеници и прва болница код Срба, по византијским манастирским узорима. Студеничка болница је била медицинска установа у правом смислу речи, тј. болница за лечење, не само азил за неизлечиве и сиромахе.[38] Преко ње се у Србију преноси византијско медицинско искуство. У томе је њен допринос нашој медицинској науци. Но она не само што је поседовала болницу него је и сама по својој природи била и остала духовна болница, чињеница која се такође често превиђа. У њој се вековима просвећује и лечи вером, и душа и тело. Она је вековима била стециште поклоника и болесника душевних и телесних... Текст у целости на Студеница инфо View full Странице

У суботу 14. октобра традиционално смо прославили Покров Пресвете Богородице, празник коме је посвећен параклис манастира Буково. Цео догађај био је узвеличан тиме што смо у петак 13. октобра дочекали Икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице, која тренутно борави у Тимочкој епархији. У вечерњим часовима, после празничног бденија одслужен је акатист пред иконом која је изложена у параклису, у присуству бројног верног народа. Сутрадан, служена је света Литургија којом је началствовао игуман манастира архимандрит Козма уз саслужење протојереја-ставрофора Радована Петровића, протојереја-ставрофора Милана Благојевића пароха кладовског, затим, протојереја Милана Радовића пароха неготинског, протојереја Давида Селаковића пароха златиборског, јереја Ненада Марковића пароха младеновачког и ђакона Немање Матејића из Бајине Баште . Отац Ненад који је са својом породицом био домаћин славе обратио се вернима говорећи о празнику Покрова Пресвете Богородице када је по виђењу светог Андреја јуродивог, Мајка Пресвета својим Покровом закрилила људе и читав свет. – Пресвета Мајка се моли и заступа нас пред престолом сина свога, који нас позива да будемо храм Духа Светога јер блажени су они који слушају реч Божију и творе је – рекао је отац Ненад. Потом је честитао манастирском братству славу и празник сабраним верницима и позвао их да целивају чудотворну икону Богородицу Млекопитатељницу, која борави у манастиру, а коју је насликао свети апостол Лука. Уобичајено, за следећу годину бира се нови домаћин. Овог пута то је Владмимр Марјановић са својом породицом. После свете Литургије за све госте приређен је свечани славски ручак. Извор: Епархија тимочка Фото: Манастир Буково View full Странице

Седам векова Троноше 16. Септембар 2017 - 18:37 Величанственом Литургијом началствовао патријарх Иринеј уз саслужење архијереја Амфилохија, Хризостома и Лаврентија. Изнет кивот са моштима новопросијавшег Стефана Троношког Славна задужбина краља Драгутина и краљице Катарине - манастир Троноша - торжественом Литургијом прославио је седам векова историје, духовности, традиције, културе нашег рода и наше Свете Цркве. Од свог настанка Троноша је била важан духовни и културни центар и учесник свих битних историјских догађаја народа западне Србије. Величанственом Литургијом, која је сабрала христољубиви народ Епархије шабачке и многобројне вернике из Србије и Републике Српске, началствовао је Његова Светост Патријарх српски Иринеј уз саслужење Високопреосвећене господе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и дабробосанског Хризостома, као и Епископа шабачког Лаврентија, домаћина светог сабрања. Молитве Господу са благоверним народом узносило је и часно монаштво: архимандрити Нифонт из манастира Богоштице, Стефан из Велике Ремете; светогорски монах Доситеј Хиландарац, као и часно свештенство: протојереји-ставрофори Мирко Вилотић, архијерејски заменик; Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве из Београда, и Милан Ковачевић, професор ове школе; Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; оци Велибор Џомић (Митрополија црногорско-приморска) и Славиша Поповић (Саборна црква у Београду), као и ђакони Владимир Руменић, Никола Јанчић и Бранислав Кеџић. Песме хвале и славе Господу за певницом узнели су богослови Богословије Светог Саве са диригентом проф. Бранком Тадићем. На овогодишњем заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве прибројан је светима и игуман Стефан Троношки (18. век), који је живот свој положио за Цркву и народ. Током Свете Литургије изнет је из манастирске цркве кивот са моштима мученика Стефана Троношког, пред којим се монаштво ове светиње са сестринством из других манастира, децом из КУД Коретина и верним народом причестило светим тајнама. После свете Литургије Свјатјејши је осветио и преломио славски колач; славски тропар појали су су митрополити Амфилохије и Хризостом, свештенство и сабрано монаштво и Христово војинство. Високопреподобна игуманија мати Варвара са сестринством и духовником манастира Троноше оцем Николајем, као добри домаћини, старали су се о свему уз свесрдну помоћ свештенства и монаштва Епархије шабачке и благочестивих српских жена и домаћина. За свакога се нашло место под сводом ове свете обитељи, реч богоугодна, изражена радост због сусрета са Господом и Божјим угодником Светим Стефаном Троношком. Слово о седмовековној српској светињи, на чијим зидовима је исписана историја страдалног нашег рода, произнео је Патријарх српски Иринеј. Он је казао да је величанствен повод сабрања - прослављање седам векова манастира и прослављење новопросијавшег Светог Стефана, игумана троношког. Првојерарх наше Свете Цркве је истакао: -Наша нада, вера и укрепљење јесте у светитељима српским. Данас се обраћамо Светом Стефану Троношком, управо причисленом светима, са молбом да принесе молитве наше пред Лице Божје како бисмо били заштићени од сваког зла и пошасти нашег времена. Епископ шабачки Лаврентије је заблагодарио Светом Архијерејском Сабору и Синоду на одлуци о канонизовању игумана троношког Стефана за светог, као и свима који су дошли у манастир Троношу, а посебну захвалност је изразио Митрополитима црногорско-приморском Амфилохију и дабробосанском Хризостому, високопреподобном и преподобном монаштву, као и свему свештенству на сабрању и благодарењу Господу. Међу многобројним угледним званицама, представницима локалних власти, сабрању су присуствовали др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, и г. Драгомир Карић, почасни конзул Белорусије у Србији. У културно-уметничком програму учествовао је хор Србадија из Бијељине, Православни србски појци и фолклорна група из Троноше. З. Зец View full Странице

Донаторско вече за обнову манастира Подластва у Грбљу: Грбљане окупила обнова древног духовног сједишта Од ИН4С-10 септембар, 2017 Српска православна црквена општина Грбаљ и организациони одбор на чијем је челу познати грбаљски предузетник Станко Магуд приредили су добротворно вече за завршетак обнове конака манастира Подластва. Позиву се одазвало преко 200 вјерника из Грбља и Боке, међу којима су били предсједник општине Котор, Владимир Јокић, предсједник СО Будва, Ђорђије Вујовић, потпредсједник будванске општине Веселин Марковић и архијерејски намјесник бококоторски Момчило Кривокапић. Прикупљена средства биће намијењена за завршне радове и живописање унутрашњости конака. Манастир Подластва је духовно средиште Грбља, подигао га је Цар Душан 1350. године на мјесту ранохришћанске цркве из 5. вијека. У својој богатој историји манастир је шест пута рушен и обнављан. Скуп је благословио протојереј ставрофор Момчило Кривокапић. „Шта има љепше него кад се састанемо да чинимо добро, а тек кад се чини добро манастиру који је окупљао вјековима не само Грбљане. Сад треба манастир вратити да сија у пуном сјају. Живимо у 21.вијеку, па треба ту да буде нешто што обиљежава наше вријеме а да се сачува аутентичност. Важна је ствар што се дошли у толиком броју, прво да види шта се ради, а онда и да помогнете онолико колико можете. Најважније је да у томе учествује много људи, није добро кад то ради само неколико људи. Добро је да се умноже и молитве и жеље, а онда ће радост окупљања бити много већа, јер ће свако осјећати да долази у своје. А ово је наш манастир, манастир који је вјекове претрајао и трајаће до скончања времена“, истакао је архијерејски намјесник бококоторски. Званице донаторске вечере поздравио је горњогрбаљски парох Миајло Бацковић који је водио програм. „У овом нашем светом манастиру гдје су вјекови оставили своје трагове, гдје су Грбљани исписали највеће странице историје Боке и српског народа, одакле је отишао мали Лазар и постао велики цар српског народа и уписао нас у књигу царства небеског, поздрављавам све вас који сте дошли да својим присуством и љубављу помогнете да довршимо његову обнову. Ове радове које видите око нас, манастир је сам себе обновио. Продајом једне парцеле манастир је сам уложио и обновио ово што видите око вас и љубављу људи који су помогли и вашим доласком уграђујете себе у манастир и враћате дуг својим прецима“, рекао је Бацковић. У име Српске православне црквене општине грбаљске и сестринства манастира Подластва, скуп је поздравио Иво Бајковић. „По Младену Црногорчевићу, манастир је зидан у немањићко доба. Предање је да га је подигао цар Стефан Душан као задужбину пошто је туда пролазио 1350. године. Манастирска црква Рождества Богородице у 14.вијеку била активна и да је опстајала. У порти манастира се налази ранохришћанска крстионица из краја 5. и почетка 6.вијека као и мозаици из истог периода. Први писани подаци о манастиру су са почетка 15.вијека, тачније од 1419.године када је Никола Ерцеговић из Врановића завјештао „цекин свијећа за душе мртвима и за здравље живих.“ 1427. године, на Митровдан овдје донијет познати Грбаљски законик који се састоји из 126 тачака. То је уједно и други законик који је донијет у српским државама. Законик је објелоданио Вук Врчевић 1851.године што казује да је манастир и духовно и свјетовно са становишта Грбљана мјесто гдје су доношене значајне одлуке“, рекао је Бајковић. Предсједник УО Матице Боке, Жељко Комненовић је истакао да вријеме духовне обнове у свијетлу сталне конфронтације државе са насљеђем коју баштини Митрополија црногорско приморска и православни народ Боке. „Обнављање светиња никад није било лако и једноставно, на њу власти често у прошлости нијесу гледале благонаклано. Посебно ако су у питању завојевачи и оне власти које свој политички кредо граде на темељу антихришћанства и политичког интервенционизма. Зар није тако било и на примјеру овог светог манастира када је тадашња будванска власт послије великог земљотреса издвојена средства за реконструкцију преусмјерила на изградњу и поправку будванских хотела. Бока је ризница светих цркава и манастира, а стари Бокељи су чак давали и данак у крви Турцима како би светиње градили и тако потомцима у аманет оставили генетски и духовни код ка залог будућности. Запитајмо се за тренутак, зашто су наши преци у временима ратова и глади која је често куцала на њихове прагове толико улагали у изградњу храмова, због чега су наши свети краљеви и кнежеви и у најтежим временима, а у одморима од битака и бојева зидали храмове? Зар нијесу на тај начин жељели да утврде православни бедем тамо гдје је најјужнија граница православља и да оставе трајно свједочанство потомцима ко су, од кога су и куда треба да иду? Обнове светиња нема без духовне обнове. Обнављајући манастир Подластву и његов конак Грбаљ обнавља себе, остављајући трајан траг и завјештање будућим нараштајима који ће се поносиити вама као што се и ви поносите својим прецима“, рекао је Комненовић. У програму су наступили вокална солисткиња Даница Црногорчевић, народни гуслар Голуб Биговић и дјеца рецитарори Милош, Андреа и Никола Пима.

29. Август 2017 (спц.рс) „Данас, на овај велики празник нећу говорити о злим временима и страдањима, а било их је. Да их бар данас заборавимо. Ово је време благослова и праштања, томе нас учи ова светиња. Велики је само онај човек који је спреман да опрости и само онај народ који је спреман да прашта“, речи су којима се Његово Преосвештенство Епископ далматински (новоизабрани Епископ зворничко – тузлански) Г. Фотије обратио присутнима на прослави 700 година постојања манастира Крупе. На овај дан када празнујемо Успење Пресвете Богородице (28.08.2017.) Светом Архијерејском Литургијом начелствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко – љубљански Г. Порфирије, а поред Епископа Фотија саслуживали су Епископ горњокарловачки Г. Герасим, Епископ славонски Г. Јован и Епископ франкфуртски и све Немачке (новоизабрани Епископ бихаћко – петровачки) Г. Сергије. Говорећи о величини овога дана посвећеног заштитници манастира Крупе и читавог људског рода, Пресветој Богородици, Епископ Фотије подсетио је присутне на кључне догађаје из њеног житија. „Она је од своје треће године, када је одведена у храм јерусалимски па све до шеснаесте године живела ту, где се у посту и молитви припремала за велику мисију коју јој је Бог наменио, а то је да буде мајка Господа нашег, Исуса Христа. Од дана када јој се у Назарету јавио свети архангел Гаврило и када се уствари десио празник Благовести, она постаје Пресвета Богородица и она која ће родити Спаситеља света. Након Његовог распећа она није напустила Цркву већ је непрестано са апостолима проповедала и мисионарила и дан данас непрестано брине о свима нама и Цркви Христовој“, рекао је он. Након Свете Литургије присутне је поздравио и Епископ Сергије истакавши колико је тешко пронаћи праве речи које би описале ово велико чудо Божије. „Данашњи дан је уствари други Васкрс, јер данас је Богородица узнесена на небо, не само душом, него и телом. Преко ње је и наша природа узнесена и тиме нам Господ показује да и ми идемо њеним путем који је пут истине, љубави и правде Божије. Нека је неизмерна слава и хвала њој и нека Господ молитвама Пресвете Богородице утврди ову обитељ и ову Епархију у вечној љубави Божијој“, поручио је владика Сергије. Данашњи дан носи двоструку радост и благослов, јер представља и јубилеј најстарије далматинске светиње. Православни Срби северне Далмације подигли су манастир Крупу да са њима дели судбину већ седам векова. Први ктитор манастира био је свети краљ Милутин, а у ктиторству су га наследили свети Стефан Дечански, цар Душан, света мајка Ангелина деспотица и свети Бранковићи. Сви они, заједно са народом Крупе, Голубића, Жегара и Обровца себе су, као живо камење, уградли у зидове овог манастира да би са њим вечно живели. „Овај је манастир већ 700 година утеха и прибежиште и великим и малим, ученим и неуким, владикама и владарима, многим путницима и намерницима који све до данас долазе овој светињи тражећи дубљу тајну живота и трачак бесмртности. То је оно што Крупа носи у себи, у својој архитектури, фрескопису, ризницама и богослужењу“, рекао је владика Фотије и изразио жељу да Крупа и убудуће буде место мира и помирења, где се оружје раскива у плугове, а народ Божији задобија утеху и духовни мир. Прослава овог значајног јубилеја сабрала је велики број верника, укључујући многе званичнике и људе из јавног живота. Међу њима су се нашли амбасадорка Србије у Хрватској Мира Николић, представник конзулата Србије у Ријеци Горан Петровић, изасланица председника хрватског Сабора Бранка Јуричев – Мартинчев, секретар Министарства културе Републике Хрватске Ивица Пољичак, саборски заступник и председник СДСС – а Милорад Пуповац, саборски заступник Борис Милошевић, градоначелник Обровца др Анте Жупан, председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, помоћник директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама др Марко Николић, заменик покрајинског секретара др Небојша Кузмановић, као и начелници локалних општина. Након Свете Литургије уследио је пригодан културно – уметнички програм, а потом и трпеза љубави за све присутне. Фотогалерија >> View full Странице

Молебаном је почела овогодишња берба грожђа у светогорској Свештеној Лаври - манастиру Хиландару. Игуман Методије је благословио виноград на Савином Пољу и винарију манастира на самој морској обали. View full Странице

JOŠ JEDNO ORUŽJE PROTIV ĐAVOLA: EGZORCIZAM Šta je vidio tibetanski okultista Godine 1970, jedan okultista sa Tibeta je posjetio Atinu. Šetajući ulicom on je vidio, prema Božijem promislu, đavole koji su se lijepili za ljude. Jedan đavo je bio na leđima, drugi na ušima, sljedeći na nosu, naredni na ustima i tako dalje. Međutim, okultista je takođe vidio nešto što ga je navelo na razmišljanje, naime, đavoli se nisu mogli približiti sveštenicima. Kružili su oko njih tražeći način da im se približe, ali nisu uspjevali. „Ko su ovi ljudi obučeni u crnu odjeću?“, okultista je pitao prolaznika. „To su sveštenici naše Crkve“, bio je odgovor. „A ako želiš da vidiš njih mnogo, i to jako dobre, onda moraš otići na Svetu Goru.“ Okultista je otišao na Svetu Goru, gdje su ga monasi uputili starcu Pajsiju (+ 1994). Kao rezultat njihovog susreta, okultista je postao svjestan određenih stvari. Pokajao se. Krstio se. Postao je hrišćanin i dobio je ime Todor. Zašto se đavoli nisu mogli prilijepiti za sveštenike? Zato što pripadaju sveštenstvu Hristovom. I kroz tu službu oni obavljaju svete tajne, koje, kao što ćemo vidjeti, kod đavola izazivaju strah. „Tri stvari kojih se plašim“ Naši sveti oci su se borili sa đavolom lice u lice. Veoma često oni su razgovarali sa njim i saznali njegove „tajne“. U jednom takvom razgovoru đavo je bio prinuđen da se ispovijedi podvižniku: „Postoje tri stvari kojih se plašim. Prvo, ono što hrišćani stavljaju oko svog vrata (krst). Drugo, kupanje koje rade u crkvi (ispovijest), i treće, ono što jedu i piju u crkvi (Sveto Pričešće).“ Sada obratite pažnju na sljedeće: on se ovih stvari toliko plaši da ne želi da ih imenuje direktnim riječima. Đavo je još rekao ovom svetom podvižniku: „Ali ono čega se najviše plašim jeste ono što hrišćani jedu i piju, naravno, pod uslovom da to rade čiste savjesti.“ Mi smo demonima kao lavovi koji bljuju vatru nakon što primimo Sveto Pričešće (kaže sv. Jovan Zlatousti). „Kao lavovi koji bljuju vatru mi moramo odstupiti od stola, zato što je to nepodnošljivo za nas demone.“ Poruka „Tri stvari kojih se plašim,“ reče đavo. I sve ove tri stvari su dio hrišćanstva. To đavo nije rekao da se odnosi na sve vjere (budizam, islam, itd.) već da se on JEDINO plaši hrišćanstva, zato što jedino hrišćani imaju odgovarajuće oružje za borbu sa njim. To znači sljedeće: jedino hrišćanstvo veže ruke i noge đavolu. U drugim religijama on slobodno djeluje. „Jer su svi bogovi u naroda ništa; a Gospod je Nebesa stvorio“ (Ps 95:5). I još, „Prinosiše žrtve đavolima, ne Bogu“ (5. Moj. 32:17). Egzorcizam Drugo veoma važno oružje protiv đavola je egzorcizam. Prilikom krštenja, prema svetim ocima, đavo je u sredini duše nekrštene osobe. Kroz egzorcizam on se protjeruje iz srca i osoba biva oslobođena. „Odstupi od njega/nje svako zlo i duhu nečisti, koji je skriven i vreba u srcu.“ Dakle, egzorcizam je strašno iskustvo za đavola. On je izazvan da odstupi od svoje žrtve. I dopalo mu se to ili ne, on odlazi. S obzirom da su molitve za egzorcizam prilikom krštenja toliko usmjerene na naše spasenje, sv. Simeon Solunski savjetuje da se one izgovaraju veoma jasno i ne samo jednom. Inače će đavo naći način da muči hrišćanina. U ranoj hrišćanskoj Crkvi, čitanje molitvi za istjerivanje đavola bili su posebni i upečatljivi rituali. ● Postojali su posebni sveštenici koji su čitali molitve, tzv. „egzorcisti“. ● One se iščitavaju više puta: „Sjedinite se u svešteničkoj molitvi“, sv. Kirila Jerusalimskog koja se čita onima prilikom krštenja. ● Oglašenima se prekrivaju oči i lice kako ne bi bila odvučena njihova pažnja (kao što se to i danas čini na rukopoloženju đakona, kome se pokriva glava i lice „peškirom“). Za „uklete“ i posjednute Naša Crkva koristi molitve za istjerivanje đavola sv. Vasilija Velikog i sv. Jovana Zlatoustog, koje se čitaju nad onima koji pate od posjednutosti. Upokojeni o. Porfirije, koji je mnogo znao o demonima, govorio je o molitvama za egzorcizam: ● One se ne trebaju čitati osim ako ne postoji poseban, ozbiljan razlog. ● One se trebaju tiho čitati (bez prisutnih koji bi ih mogli čuti). ● Samozvane egzorciste, i one koji na glas čitaju molitve u javnosti, on grdi. ● Kada molitve za istjerivanje đavola nisu pročitane u vrijeme i na način na koji trebaju biti, onda đavo nasrće na žrtvu, sveštenika i one koji su prisutni. Razjareni satana Kada se molitve za egzorcizam čitaju nad nekim ko još nije kršten, satana postaje veoma ljut. Nešto slično se javlja i kada se čitaju molitve nad nekim ko je posjednut. Đavo, koji je „bombardovan“ molitvama, izazvan je da napusti svoju žrtvu. On je pozvan da uradi nešto što prezire. I on postaje veoma ljut! Žrtva Razjareni đavo se istresa na svojoj žrtvi! Strašno ga muči. On ga nakazi i izvija ga. Sveštenik / egzorcist Decembra 1996. godine, jedna dama je došla u crkvu iz grada Patra u Grčkoj, i pitala sveštenika (koji je kasnije ispričao priču) da joj očita molitvu za egzorcizam sv. Vasilija Velikog. Sveštenik je bio spreman i učinio je što je tražila. Kada se vraćao kući, kamenje je počelo da leti oko njega. Osvrnuo se ali nije vidio nikoga. Zatim se, oko ponoći, nešto strašno desilo. Cijela kuća u kojoj je živio je počela da se trese. Tanjiri i čaše, koji su bili u sudoperu, bili su bačeni na zid i razbijeni. Ormari u kući su bili srušeni na pod. Sveštenik je brzo navukao svoju odeždu i počeo da čita molitve koje počinju sa „Sveti Bože...“ i zlo je ubrzo prestalo. Bilo je sasvim jasno. Demoni su bili razjareni molitvama za egzorcizam i napali su „krivca“. Posmatrači U vrijeme sv. Jovana Zlatoustog posjednuti ljudi bi bili dovođeni na Svetu liturgiju. Neki hrišćani koji su bili prisutni na jednoj od takvih službi nisu obraćali pažnju i pričali su između sebe. Sv. Jovan koji je bio stručnjak u lukavstvu đavola obratio se svom stadu: „Zar niste zabrinuti, sada kada pravite buku, u slučaju da neki od ovih demona iskoče i nađu da je vaša duša prazna, kao kuća bez vrata, da će samo ušetati unutra? Čak iako ne brinete za svoju posjednutu braću, sažalite se na sebe. Zatvorite vrata vaših duša protiv zlih demona.“ Dakle, kada prisustvujete istjerivanju đavola bez dužne pažnje, vi sami možete postati posjednuti! Poniznost Iskustvo naših svetih otaca nas uči da ono što izvlači demone iz ljude jeste poniznost. Bio je jedan otac koji je imao posjednutu kćerku. Odveo ju je kod pustinjaka da joj pomogne da ozdravi. Čim je posjednuta djevojka vidjela pustinjaka ošamarila ga je. Ne samo da on nije odreagovao već je, u skladu sa Božijim zapovijestima, okrenu i drugi obraz. Ovakvo njegovo ponašanje (poniznost) bilo je udarac za demona. Odjednom je demon počeo da plače: „Istjeran sa Božijom zapovijesti.“ Posjednuta djevojka ponovo je bila dobro. Nakon toga starci su slavili Boga i rekli, „ništa ne poništava ponos đavola tako kao poniznost.“ Jedna posjednuta osoba je došla kod jednog starca kako bi bila izliječena. Međutim, pošto je starac smatrao sebe nedostojnim, on je odbio. Na instistiranje rodbine bolesnog čovjeka, on je na kraju, popustio: „Izađi iz ovog Božijeg stvorenja,“ rekao je demonu. „Izaćiću,“ rekao je demon, „ali mi prije toga reci ko su ovce a ko su koze?“ „Ja sam koza,“ rekao je starac slomljeno. „Jer Bog svoje ovce poznaje.“ „Tvoja poniznost me istjerala!“ zavapi bjesomučni čovjek, i nakon toga bi izliječen. Kada su jednu posjednutu osobu doveli Antoniju Velikom, koji je takođe, veliki svetitelj kakav je bio, smatrao sebe nedostojnim da izgoni demone. Tako je on poslao posjednutu osobu svom učeniku, Pavlu Jednostavnom. Kada je učenik istjerivao demona, on je, odlazeći iz žrtve, zavapio: „Poniznost Antonija Velikog me istjerala!“ Arhimandrit Vasilije Bakojianis Prevod sa engleskog Dragana P. 11 septembar 2013 god. http://www.johnsanidopoulos.com/2011/08/another-weapon-against-devil-exorcism.html ; Pročitano: 21738 puta Преузето са сајта манастира Лепавина

View full Странице