Претражи Живе Речи Утехе

Када смо чули да ће у храму св. Пантелејмона у Миријеву од почетка октобра до краја децембра 2023. бити циклус "Разговора о Литургији", позвали смо пароха, о. Драгана Симикића, да каже - зашто треба учествовати у овој служби, зашто је она - срце духовног живота православних. Питања постављају наши млади сарадници, Нешка Ранчић и Дејан Костић. о. Драган Симикић - о Светој Литургији: На фотографији је распоред духовних разговора у крипти храма св. Пантелејмона, који почињу 6. октобра. Термин је - 19 часова. Циклус разговора траје до 28. децембра 2023. Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас, после свечаности у храму Светог Саве на којој је поделио 3.000 пакетића ученицима првог и другог разреда београдских основних школа, позвао старешине и свештенике свих храмова у подручној му Архиепископији београдско-карловачкој и наложио да сутра, 12. фебруара, на светој Литургији позову вернике да дају прилог за пострадале у земљотресу у Сирији и Турској. Укупан износ који сутра буде прикупљен у београдским храмовима биће достављен тамо где је најпотребнији. Ово је у исто време апел медијима да пренесу овај патријархов позив. https://spc.rs/patrijarhov-poziv-da-se-sutra-na-svetoj-liturgiji-prikupi-pomoc-za-postradale-od-zemljotresa/

Духовни сусрети и разговори у крипти храма св. Апостола и Јеванђелисте Марка посвећени светој Литургији, настављају се у четвртак 27. октобра 2022. године од 18 часова, када ће празнично вече преподобне мајке Параскеве - свете Петке, својим словом украсити ђакон проф. др Драган Ашковић, сабрат Маркове цркве и професор на Православном богословском факултету у Београду. Тема овог сабрања је "Литургија - узајамно даривање и служење", а подсећамо вас да ће пре предавања бити служен Акатист Пресветој Богородици од 17 сати. Сви су добродошли на молитву и духовни разговор. Додајмо да се од недавно у Храму Светог Марка, благословом старешине храма, архимандрита Нектарија (Ђурића), главног секретара Светог Архијерејског Синода СПЦ, редовно служи Света Литургија сваког четвртка, у 7 часова и 30 минута. Извор: Радио "Слово љубве"

Они којима је од Господара дато неколико талената - умножили их и предали Господару кад се вратио. А онај који је добио један таленат закопао га у земљу да га сачува. И онда није имао са чим да изађе пред Господа. Закопани таленат велика самоосуда. Једна од највећих. Добијеш од Бога дар, али га игноришеш, запустиш, не искористиш, презреш, ништа не учиниш са својим даром и својим животом и онда кад изађеш пред Њега немаш шта да му даш као дар своје љубави. Немаш ни смисла. ни оправдања сопственог живота, самим тим ни разлога да пређеш на следећи ниво, преко границе смрти. Што би се такав неплодан живот продужавао у вечност? Усмерен је ништавилу. Закопавању у земљу из које је потекао. И ничег осим тога ни не жели... Наравно да таленте нису добили само јунаци нашег времена - трговци, глумци, певачи, забављачи... Много је талената. И свако има макар по неки. Неко је храбар, него је миротворац, неко утешитељ, неко подиже морал... Ниједан таленат није за себе, него да послужи другима. Тек онда процвета и добија смисао. Теже нам је да препознамо дарове код себе него код других. Али и кад препознамо добро које добијамо од дарова других не поштујемо их довољно. Ако заиста волимо своје ближње, потврдићемо корист од њихових тихих дарова које смо уочили, који су нам користили, утешили нас, охрабрили, развеселили, подигли из туге и учмалости, покренули нас на неку добру активност, вратили нам захвалност... Подржаћемо их да те дарове развију, да имају шта да врате Господу кад се врати, то јест кад се нађу с Њим лице у лице. Без завеса, сенки, и заклона. Да имају добру улазницу са којом ће на следећи ниво, у Царство Небеско. А и наше дарове тешко ћемо препознати ако не видимо да их употребљавамо тако да користе другима. Помажући другима да развијају своје дарове, таленте, добијамо много, од њих наш сопствени живот постаје лепши и бољи. Нема бојазни да ће нам неко узети од Бога наш део с којим хоћемо да испунимо овај живот и препунимо га за наставак. А да ли ће неко узети више славе или пара или неког уживања од нас - то је већ његов проблем с којим мора сам да се избори. Јер то су ствари које хоће човека да заробе и вежу га за овај ниво, без наставка. То већ не спада у дар од Бога. Страшно је кад помислимо да живимо негде где нема отвореног пута за коришћење талената. Где остаје само гробље закопаних талената. А велике су сеобе данас тамо где постоји умеће коришћења туђих дарова, претварања тих дарова у новац. Наравно, по цену да многи већи и важнији дарови од оних који се дају брзо уновчити остану запостављени. Погледајмо око себе и нађимо макар неке таленте код оних које знамо или су нам просто пред очима. Таленте који нам заиста користе, који су за нас драгоцени. Тако ћемо полако и наше сопствени таленте умети да препознамо. Чак и ако нема неког ко ће нам одмах на њих указати. А чим их активирамо, макар и ако на почетку изгледају мали у односу на јарке дарове проглашене у циркуској арени овог доба, убрзо ћемо сазнати да наш живот има смисла. Јер добијамо нешто са чим ћемо пред Бога. Не више сами него са свим онима којима наши дарови служе и свима чији дарови нама служе. А кад ниси сам са својим закопаним даром, него са даром од Бога који користиш и умножаваш са другима - учествујеш у вечној размени љубави. о. Ненад Илић https://www.facebook.com/o.nenad.ilic

Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија. Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви. Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима. Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби. Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо. Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије. Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове. Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице. Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе. Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе. Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости. Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога. Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе. Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу. Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству. Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести. Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати. Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два. Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу: – Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми. – Шта ти се десило? – Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим. Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“ Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице. Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију: – Опрости ми. Наљутио сам те јутрос. Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом. Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега. Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје. Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу. Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца. И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним. Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле. За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“ Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава. Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова. У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова. Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима! Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије. Лимасолски митрополит Атанасије https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html

Извор: Епархија ЗХиП У навечерје празника Светог Василија, на дан Светих апостола Јасона и Сосипатра, Пaтријарх Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу. Патријарху су саслуживали, уз домаћина Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија, архијереји Српске православне цркве: митрополит црногорско-приморски Јоаникије и епископи: жички Јустин, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки Григорије, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије и ремезијански Стефан, свештеници, свештеномонаси и ђакони. За пјевницом Преображењског храма смјењивали су се требињски хорови ”Свети Василије Тврдошки и Острошки” и ”Света Анастасија Српска”. фото: Радио Требиње По Јеванђељу бесједом се обратио Патријарх Порфирије нагласивши да не постоји љепши усклик од Васкршњег поздрава, а нарочито када долази из срца, душе и уста дјеце, која славе Бога у Савиној хумској земљи, а која су жива истински Духом Светим. Циљ и повод постојања у свијету је слављење Бога, а човјек је као свештенослужитељ позван да његује свијет и да читаву творевину узноси Богу као уздарје. Човјек, створен по слици и прилици Божијој, примио је дарове који се показују као могућност усавршавања до мјере уподобљења Христу. Патријарх је напоменуо како је неопходно да сви дарови које човјек има буду утемељени на дару вјере, а сажети и обухваћени у сведару љубави. Будући да је створен по лику и подобију Божијем, сваки човјек осјећа потребу за растом до несавршивог савршенства, које у Богу нема крај. Глад за таквим савршенством свијет не може да утоли, јер дубински немир у човјеку превазилази се само у Христу, који је Хљеб живота. Христос је дошао у свијет како би побједио све што пријети човјеку и како би му даровао живот вјечни, а то је простор уподобљења Живоме Богу и простор смисла. Човјек на тај дар треба да одговори вјером, надом и љубављу, које нису вербалне, апстрактне и психолошке већ се огледају у реалном улагању напора у животу сваког човјека. Након Отпуста Владика Димитрије се захвалио Патријарху Порфирију на посјети која је благодат на благодат и радост на радост у моментима када се Црква припрема да прослави Светог Василија, предавши Патријарху икону коју су, у знак уздарја на благодат и радост коју је Његова Светост донијела у ове крајеве, осликале сестре из Манастира Петропавлово и Манастира Рођења Светог Василија, који се налази на темељима родне куће Светог Василија. Патријарх Порфирије се прво захвалио на вјери и љубави, појаснивши да љубав изгони страх, те да је боравком и молитвом на овом мјесту изгнана свака и најмања сјенка страха да наш народ и наша Црква могу бити изван Крста, јер се у тајни Крста пројављује и доминира тајна Васкрсења. Литургији су присуствовали: представник Католичке цркве дон Анте Лубурић, жупник Жупе Требиње и бискупски викар за требињско-мрканску Бискупију, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, господин Дарио Дринић, начелник Одјељења за односе са Српском православном црквом у Републичком секретаријату за вјере Владе Републике Српске, делегација Општине Никшић са Градоначелником, представници Оружаних снага БиХ и представници Града Требиња и херцеговачких Општина. Након Литургије у порти Храма припремљено је послужење и уприличен културно-умјетнички програм. фото: спц.рс У наставку преносимо Патријархову беседу у целости: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ! Нема лепшег поздрава, нема лепшег и радоснијег кликтања од радосног поздрава и радосног усклика Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!, а нарочито онда када те речи излазе из душе, из срца, из уста деце која су, слава Богу, овде у Требињу, у Херцеговини, у хумској Савиној земљи, у Шантићевој Херцеговини, у Дучићевом Требињу итекако не само присутна него жива истински Духом Светим, Господом, до мере, како смо већ синоћ рекли, да је читава Херцеговина оно што и треба да буде и на шта је позвана свака земља – храм Божји, простор и место у којем је у сваком детаљу ове земље филигрански уобличена и уцртана мисао Божја и све скупа, све заједно, слави име Његово. То јесте смисао, повод и циљ постојања света и у свету нас људи као свештенослужитеља, као оних који су позвани да негују свет, да служе Богу служећи свету и обрнуто, да узносе читаву творевину као уздарје за све дарове које смо добили од Бога. Ми знамо, браћо и сестре, а тако нас учи Свето Писмо, да смо створени по слици и прилици Божјој. Шта то значи? То значи да, као што смо чули у одељку из Апостола, сви имамо дарове Божје. Шта су дарови Божји? То су потенцијали, могућности, силе и снаге које смо добили од Бога да можемо да растемо, да се усавршавамо до мере да можемо да будемо подобни Богу, да се уподобимо Христу, а то значи да будемо оспособљени да учествујемо у свему оном што јесте божанско и што нам је дато у Христу. Дар, као што и сама реч каже, не може се купити. Не може се Бог преварити, дар се не може отети. Дар је дар, добили смо га бесплатно од Бога. Само је важно и то је потребно да сви дарови које имамо буду утемељени на дару вере и буду резимирани, сажети, обухваћени у дару љубави. Када имамо вере и љубави према Богу и према другом човеку, према сваком човеку, почевши од оног најближег, онда сарађујући са благодаћу Божјом, или боље рећи усвајајући благодат Божју, пристајући да благодат Божија делује са нама и у нама, ми онда развијамо дарове које смо добили од Бога. Онда не закопавамо дарове, не присвајамо их, не мислимо да имамо било шта да нисмо добили као дар било директно од Бога, било кроз ближње, а опет од Бога. Увек и на крају, сви су нам дарови дати да бисмо пројавили и потврдили све-дар, један једини дар, дар љубави. Дакле, створени смо, браћо и сестре, по слици Божјој, а то значи да имамо могућност да учествујемо у свему што је божанско, да растемо. У нама постоји потреба за тим, постоји глад, да растемо до савршенства, несавршивог савршенства, јер савршенство у Христу и у љубави нема свој крај. Оно има само утврђење, једампут за свагда, у нашој одлуци да хоћемо да живимо у љубави, да хоћемо Бога и да живимо у Богу. Зато, да ли је могуће доживети савршенство и утолити глад и жеђ за савршенством у било чему што је од овога света? Требали да набрајамо? Довољно је да свако погледа у себе да ли је желео богатство, и ако га је добио и дошао до неког свог врхунца да ли је утолио глад и жеђ у себи за нечим што му је можда непознато или даље постоји немир у дубини душе. Колико често хоћемо аплаузе, хоћемо да нас људи хвале, да кажу како смо бољи, паметнији и успешнији од других? Сигурно је да је свако у своме животу бар понекад у својим оквирима то доживео. Што су већи оквири, што је већа сцена, утолико може бити већи успех на том плану, али да ли је неко задовољио своју неутољиву глад за савршенством, да ли се умирио или онда кад је дотакао и саме границе оног што је желео само се у њему отворио још грубљи кратер немира… И не треба набрајати даље. Има ли ишта што је од овог света, а што може да задовољи дубинску потребу за пуноћом, за радошћу која нема краја? Може ли то пронаћи или задовољити у било чему што је од овог света историја људске културе, цивилизације? Ми, свако од нас, гледајући у себе и око себе знамо да ма шта постигли, ма шта јесмо, увек остаје дубински немир, јер савршенство, пуноћа и глад која постоји у нама и која осмишљава сваку другу храну, сваку другу лепоту, па и ове које смо побројали, јесте живи Господ наш Христос. Зато нас Он подсећа, а ми у дубини свог бића знамо, јер јесмо иконе Божје: Ја сам хлеб живота. Зато када говоримо Оче наш, хлеб наш насушни дај нам данас потврђујемо да хоћемо Христа, да хоћемо да нам Он донесе радост, пуноћу, лепотуи савршенство, али и да нас реч Христова опомиње да не можемо не само ово што смо побројали, него и у оцу, и у мајци, и у брату и у сестри, наћи пуноћу и смисао ако нема Христа. Реч Христова је истинита: Ко воли оца или мајку или брата или сестру више него мене није мене достојан. То достојан значи да неће заситити своју глад, неће наћи дубински и унутрашњи немир, ако та љубав према оном ког волимо није утемељена на хлебу живота који је Христос, на непролазној љубави у односу на Њега. Што је наша љубав већа у односу на било ког, то је наш немир већи, то је наша глад већа, то је наш страх већи. На крају крајева, прети крај. Све има свој почетак и свој крај овде у историји. Зато, браћо и сестре, у ове дане када славимо Васкрсење Христово, Господ показује да је дошао да спаси човека, како сам каже, ништа да изгуби као што је изгубио први Адам. Изгубивши Бога изгубио је све. Господ је дошао да победи ради нас све оно што му прети као пролазност, као смрт, као грех, да на дарује живот вечни, а то јесте простор уподобљења Њему живоме Богу. То јесте простор смисла. Дошао је да нам донесе смисао у свему што је у нама и око нас. Нама је остала само вера, нада и љубав, али не вербално, не апстрактно, не психолошки, него реално у свом животу. Улажимо труд и напор, слаби јесмо, падамо… Знамо да смо грешни. То је довољан почетак – да знамо. У тој спознаји већ је Господ са нама. Вера као поверење претаче се и претвара у љубав, јер љубав је оно што доноси ултимативну радост. То је једини знак нашег исправног избора, наше истинске и праве слободе. У вери и поверењу може бити колебања као што је показао апостол Тома, али у љубави, као што су показале мироносице, нема страха, нема непоколебљивости. Зато Господ Васкрсли када се јавља апостолима вели: Не бојте се, јер може бити колебања у вери, али мироносицама каже: Радујте се, јер је у њима и код њих љубав. То је онда радост без краја. Нека би Господ дао браћо и сестре да се и ми радујући се Васкрсењу Христовом радујемо егзистенцијалном љубављу која нема дефиниције и нема објашњења, која је бескрајна, али која почиње овде и сада као почетак нашег живота у вечности, где се слави Један у Тројици Бог, овде Га предокушамо и са Њим општимо најпре у светој Лутургији. Он Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух нека је увек са нама, сада и увек и у векове векова. Амин!

На Васкршњи понедељак, 25. априла 2022. године, у центру за рехабилитацију Станчић у Дугом Селу, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Свету Литургију служили су свештеник Богољуб Остојић и ђакон Александар Лукић, у молитвеном присуству Епископа хвостанског г. Јустина, викара Патријарха српског. У овом центру је, поред више стотина штићеника, тренутно смештено и 20 особа са инвалидитетом избеглих из Украјине. По завршетку Свете Литургије Владика Јустин се обратио Украјинцима речима утехе, подршке и охрабрења, честитао им Васкрс и пренео поздраве и благослове Патријарха Порфирија, известила је Митрополија загребачко-љубљанска. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Да ли је Литургију Пређеосвећених Дарова исправно служити у вечерњим часовима, када је иначе време служења вечерњег последовања, и да ли је у том случају довољно шест сати уздржавања од хране и пића како би се причестили? Приметно је да се и у нашој помесној Цркви последњих година понегде уобичајава служење Литургије Пређеосвећених Дарова у раним вечерњим часовима. Тај обичај је преузет из Јеладске Цркве, где је тo учестала пракса и устаљено правило да се Пређеосвећена служи средом после подне, а петком у јутарњим часовима. Разлог померању службе са уобичајеног јутрњег термина на ране вечерње часове јесте жеља да се вернима који су у радном односу омогући учествовање и причешћивање на том специфичном великопосном богослужењу. С обзиром на то да се код Јелинâ у вечерњем термину сваког петка током Свете Четрдесетнице служи свечани акатист Пресветој Богородици (χαιρετισμοί), једно од најпопуларнијих великопосних богослужења код њих, Пређеосвећена је у тим данима морала да задржи јутарњи термин. Пошто се и код нас суочавамо са истим проблемом у вези са учествовањем запослених у седмичним богослужењима, могло би се претпоставити да је то био разлог да се прибегне таквој солуцији. Ипак, чини се да исхитрена и непромишљена прибегавања практично корисним решењима често могу да доведу до много већих проблема од оних који настају због решења која се оцењују као непрактична, или чак погрешна. У црквеној свести је Света Евхаристија пасхални догађај, не само из разлога што је установљена на Пасху (Пасха – време од вечери Великог Четвртка до Свете и Велике Недеље), већ и зато што је сама суштина њеног служења прослављање Пасхе Господње, увек и изнова. Њено служење реализује учешће (причешћивање) заједнице верних, као и сваког појединца, у Пасхи, – Смрти и Васкрсењу, – али реализује и Други Долазак Господњи: „Ово чините у мој спомен: јер кад год једете Хлеб овај и Чашу ову пијете, смрт моју објављујете и (васкрсење моје исповедате) докле не дође” (1.Кор 11, 24 - 26 и Анафора Св. Василија Великог). Она је догађај радости кроз учествовање у вечном животу у Христу. Са друге пак стране, пост је ванредно литургијско време кроз које Црква упућује своје верне на покајање и очишћење од греха зарад чвршћег и приснијег приљубљивања Христу, Искупитељу и Спаситељу. Пост побуђује код човека свест о сопственој палости, као и о реалности битисања у овом палом и несавршеном свету који у злу пребива, па су стога и црквена богослужења осмишљена на другачији начин. Пошто провођење времена у покајању и посту враћа човека самоме себи, својим слабостима и преступима, те је човек скрушен у молитви и кајању и истовремено усредређен на милостињу и свако доброчинство, ради омекшања срца и надоградње савести, Црква поставља Евхаристију као коначни циљ његовог хода по „пустињи“ поста. Господ наш Исус Христос, који је наш Пут, Истина и Живот, тојест образац у свему, па и у посту, Својим искупитељским наумом одлази у пустињу, пости и моли се, изнурава себе, припремајући се за Свој искупитељни пут ка Својој Пасхи – Крсту и Васкрсењу. Подстичући верне да, у границама људских способности, опонашају тај искупитељни и спасоносни обрaзац, желећи да у свему буду подобни Њему, Црква је устројила и дисциплину поста, као и посебно уређено литургијско време које га прати, осмишљава и усмерава. Црква осмишљава и реализује литургијски програм тако што сама улази у одређено време које „не означава само њену ’идеју‘, већ њену радост или тугу, њен живот и конкретно постојање“ (А. Шмеман, Велики пост, Крагујевац 1983, 74). Улазећи пак у време поста, време својеврсне туге, које се не подудара са евхаристијском радошћу, Црква строго забрањује савршавање Евхаристије, али истовремено не лишава верне благодатног животног Извора, причешћујући их Даровима принетим и савршеним на недељним евхаристијским „прослављањима“. Литургија Пређеосвећених Дарова је специфично богослужење које се данас савршава само у време Свете и Велике Четрдесетнице, док се у прошлости служила средом и петком током читаве године. Конструкција овог последовања је настала по узору на празничне вечерње Литургије Светог Василија Великог. Састоји се, такође, из два дела: вечерњег последовања и делова Божанствене Литургије. Разлог служења ове Литургије јесте причешћивање верних претходно освећеним Светим Даровима, у данима када Света Црква забрањује приношење евхаристијских Дарова и савршавање евхаристијске Литургије. Старо правило, које потиче још од времена светих апостола (Дап. 2, 46), да верни приступају Светом Причешћу свакодневно (Св. Василије Велики, Писмо Кесарији патрицији: „Причешћивати се свакодневно Светим Телом и Крвљу Христовом добро је и корисно… “ , PG 32, 484) или бар четири пута седмично (Св. Василије, исто: „Ми се заиста сваке седмице четири пута причешћујемо, недељом, средом, петком и суботом, као и другим данима ако је спомен неком светом.“). Канонске одредбе о неприкладности вршења приноса (јер је Евхаристија пасхални, радосни догађај) у данима строгог поста (време туге и жалости) превазилажене су причешћивањем Светим Даровима освећеним на недељној евхаристијској Литургији. Пре устројавања форме заједничког причешћивања у храмовима, верни су односили честице Светога Тела својим кућама како би се сами свакодневно причешћивали (Св. Василије велики, исто, 485). Најстарији помен о Литургији Пређеосвећених Дарова наводи 52. канон Трулскога Сабора 692. године, док се најстарија сведочанства о њеној форми налазе у чувеном Барберинском Евхологију, датираном нешто касније (крај 7. или почетак 8. века), што упућује на закључак да је чин Пређеосвећене постојао у црквеној пракси и пре тих датума. Актуелни канон Трулског Сабора истиче: „У све дане поста Свете Четрдесетнице, осим суботе и недеље и светога дана Благовести, нека бива Света Литургија Пређеосвећених Дарова“, што јасно указује на пост као смисао њеног постојања. Одредба Трулског Сабора кроз овај 52. канон заснована је на већ постојећем правилу о неслужењу евхаристијске Литургије у данима Великога поста. У то нас уверавају и канони Лаодикијског Сабора, из друге половине 4. века. Тако 49. канон овог Сабора каже да „не треба у Четрдесетници Хлеб приносити, осим само суботом и недељом“, али и да „рођендане“ (спомен страдања) Светих Мученика (51), као и венчања и рођендане (52), не треба чинити. С обзиром на то да Црква у периоду Свете Четрдесетнице забрањује савршавање Евхаристије у све седмичне дане, осим суботе и недеље, причешћивање верних у тим данима (понедељак – петак) бива после заласка сунца, у оквиру вечерњег богослужења, а пошто се оконча време целодневног поста. Значајно је истаћи да се овде ради о тоталном посту, што буквално значи неузимање никакве хране нити пића од вечере претходног дана до причешћивања те вечери, што и јесте разлог споја причешћивања са последовањем вечерња. Тај однос поста и причешћивања је определио и време служења Литургије Пређеосвећених дарова, али и време трајања поста пред Причешће. Дакле, пост траје готово двадесетчетири часа, а причешћивање бива по истеку поста у раним вечерњим часовима. Временом је дошло до поремећаја овако установљеног поретка. Ограничавање причешћивања верних на свега четири пута годишње допринело је слабљењу дисциплине поста. Са друге стране, свест о томе да се тотални пост разрешава тек после вечерњег богослужења учинила је да се у време Четрдесетнице време служења вечерња помери, негде на ране послеподневне часове, а негде и на јутарње часове, све у зависности од тога на који начин верни практикују пост. Следствено, служење Литургије Пређеосвећених Дарова је под тим новим околностима остало да буде привилегија манастирских заједница и епископских катедралних храмова, док је по парохијама готово ишчезла пракса њеног служења, све до најновијих времена такозване литургијске обнове, када је поново враћена у богослужбени програм многих парохија. Имајући у виду околности под којима живе савремени хришћани, као и њихов однос према посту, ревизија времена служења Пређеосвећене постаје озбиљан проблем, чијем решавању се приступа олако, без правилног литургијског и богословског расуђивања. Исправан начин пошћења је данас ограничен искључиво на време трајања евхаристијског поста, дакле од поноћи па до Причешћа на јутарњим Литургијама. Такав пост се практиковао и при оживљавању праксе служења Пређеосвећених Литургија средом и петком током Свете Четрдесетнице. С обзиром на то да је једна од израженијих тежњи литургијске обнове било и „постављање ствари на своје место“, а пошто се по правилу Пређеосвећена савршава у склопу вечерњег богослужења, онда је било природно да се она врши увече, када је и време служења вечерње аколутије. Међутим, пошто ни свештенослужитељи ни већина верних који желе да се причешћују у тим данима нису у стању да издрже двадесетчетворочасовни пост, прибегава се „правилу“ о шесточасовном посту пред Причешће. То практично значи да пост пред Причешће започиње после подневног ручка. Оваква пракса, нажалост, представља грубо нарушавање како смисла поста, и начина причешћивања, тако и целокупног смисла литургијског времена Свете Четрдесетнице. Пре свега, шесточасовни пост пред Причешће никада није било правило православних – осим у случају да се Литургија врши у раним јутарњим часовима, када је по обичајном праву потребно најмање шест часова тоталног поста – већ је то одредба Тридентског сабора и она је за римокатолике важила све до Другог Ватиканског сабора када је сведена на свега један сат. Друго, једини смисао причешћивања под оваквим видом (Пређеосвећеним Даровима) и у време прописано за причешћивање (вече, по заласку сунца) јесте тотални двадестчетворочасовни пост. На почетку овог одговора могло се наслутити да је поимање литургијског времена у периоду Свете Четрдесетници на неки начин изокренуто, другојачије осмишљено, па се тако и однос поста и Причешћа поставља на другачијим релацијама. Стога, ако се у редовним приликама пости како бисмо се причестили, у периоду поста, када је забрањено савршавање божанствене Евхаристије, приступа се Светом Причешћу због тога што се пости. Разлог причешћивању у околностима поста треба посматрати као неопходност снажне духовне потпоре, у виду својеврсне попутнине „путницима“ који преваљују суровост пустињског хода. То је духовна храна која ће их оснажити у трудовима и сачувати од искушењâ Сатане, којима су они који посте изложени, попут Самог Спаситеља у пустињи. Из свега до сада реченог може се закључити да је право време служења Литургије Пређеосвећених Дарова увече, после заласка сунца, када је иначе време служења вечерњег последовања, када и истиче канонско време поста. Када свештенослужитељи и верни ревнују у посту и држе га по правилима светих канона, тада је и служење Пређеосвећене увече једино исправно. Међутим, служити Литургију Пређеосвећених Дарова увече само због ревности према богослужбеном Типику, а истовремено се не придржавати одредаба о посту и о причешћивању у време поста, јесте тешко огрешење и о пост и о Причешће. Исправно је из тог разлога Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве донео одлуку да „у случају служења пређеосвећених Литургија у вечерњим часовима, свештена лица и верници који желе да се причесте на овим Литургијама треба да се, након претходног поста, уздржавају од хране, пића и пушења од поноћи” (АСбр. 31/зап. 102 од 23/10. маја 1995. године). Проф. др Ненад С. Милошевић Извор: Инфо-служба СПЦ

У уторак, 2/15. фебруара 2022. године, када света Црква прославља празник Сретења Господњег, литургијским сабрањем у Светођурђевском храму у Сомбору је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, умировљени парох, уз саслужење свештеног братства Светођурђевског храма. После прочитаног јеванђелског зачала, прота Миливој је беседио о празнику. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

-Мирјана Миловановић и катихета Бранислав Илић: Највеће чудо је што Господ на Литургији низводи небо на земљу- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у среду 15. децембра 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, новембарско-децембарског 382 броја "Православног мисионара". Разговор је водила Мирјана Миловановић, новинар Телевизије Храм. У првом делу разговора катихета Бранислав је говорио о значају Пресвете Богородице, о њеном свештеном примеру побожности, преданости служби Богу, као и о њеном молитвеном посредништву. Пресвета Богородица нас својим благословеним примером позива да од душа својих начинимо храмове Духа Светога, трудећи се да целокупно своје биће предамо у службу Богу и ближњима, баш како је то учинила наша молитвена покровитељка која је шира од небеса, нагласио је катихета Бранислав говорећи о Пресветој Богородици. Ми често тражимо чуда негде далеко, а заборављамо да је људски живот у свеукупности велико чудо. Дар живота је већ велико чудо. Овај наш сусрет је чудо, што смо могли овога јутра да дођемо овде и будемо заједно, а највеће је чудо што Господ на свакој Литургији низводи небо на земљу и ми бивамо учесници небеске реалности, иако живимо овде у историји, а благодарећи том највећем дару и чуду ми окушавамо са трпезе Царства небеског, поучио је катихета Бранислав Илић. У даљем току разговора новосадски катихета је наставио да говори о правилном погледу на чуда и подсетио да је нама потребно чудо од вере, а не вера у чуда. Верујем Господе, помози моме неверју, исконски је вапај свакога од нас. У том духу позвани смо да васколики свој живот предамо Христу Богу, да се не бојимо и не бринемо се за много, истакао је катихета Бранислав. Гост Мирјане Миловановић је говорио и о хришћанском погледу на смрт, између осталог рекавши: На улазу у један светогорски манастир читамо једну чудесну реченицу у којој је садржана велика порука, а она гласи: "Ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети када умреш". Хришћани већ у Тајни крштења умиру, али и васкрсавају, знајући да је овај наш живот у свету који је пролазан, само припрема за оно вечно и непролазно. На крају овог надахнутог разговора који је умешно водила Мирјана Миловановић, катихета Бранислав Илић је гледаоцима Телевизије Храм упутио поруку: Овај пост у сусрет празнику Рождества Христова, прилика је да победимо сами себе и свој егоизам, да победимо своју самодовољност, како би се Господ уселио у нас. Према речима Светог Јована Златоуста Божић је најрадоснији празник, јер да није било рождества Христовог, не би било ни Васкрсења. Утврђени у тој истини, желим вам да истрајете у овом посном подвигу, да припремите дом своје душе за Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, да се Господ роди у срцима вашим, закључио је катихета Бранислав Илић гостујући у овом издању емисије "Живоносни источник". Извор: Телевизија Храм

На празник Аранђеловдан, у недељу 21. новембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светим евхаристијским сабрањем у цркви Светог архангела Михаила у Великом Извору. Епископу су саслуживали протојереј Игор Ивковић, протојереј-ставрофор Боривоје Радојичић, јереј Новак Бојанић и архиђакон Илија (Јовановић) а појао је хор зајечарске Саборне цркве. Након свете Литургије Епископ Иларион је у својој беседи тумачио прочитани део из светог Јеванђеља о богаташу и убогом Лазару. Истичући да материјални статус појединца није никаква вредносна категорија по којој нас Господ збира у своје редове, владика је нагласио да је богатство срца оно што је важно јер нас само самилосно и племенито срце води ка Царству небеском. Ова јеванђелска перикопа, истиче Епископ, нам говори да постоји живот душе након смрти, и то живот у ком је душа свесна свог положаја у оностраности али и земаљског живота који му је претходио. За крај, владика је закључио да иако је савремени човек у сталној журби и временској оскудици, време које се проведе у молитви на светој Литургији је најбоље утрошено време које човек може да принесе Богу за своје спасење. По дељењу нафоре, спроведен је крсни опход око храма а потом је прослављање празника настављено за славском трпезом. Извор: Епархија тимочка

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио 4. септембра 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару свету Литургију и призив Светог Духа за успешан и Богом благословен почетак нове школске године. Повезане вести: Храм Светог Саве: Патријарашка Литургија и призив Светог Духа за благословен почетак нове школске године Патријарх Порифирије поздравио ђаке прваке Патријарх Порфирије благословио ђаке прваке Молитвеном сабрању су присуствовале хиљаде ђака београдских основних и средњих школа, као и студенти Универзитета у Београду, њихови учитељи, наставници, професори, родитељи... „Ми смо служили свету Литургију и причестили смо се светим причешћем, али и прочитали молитву за добар почетак школске године, а још више смо се молили за добар успех на крају школске године. Неопходно је да се трудите да научите оно што вам ваши учитељи, наставници и професори предају, али исто тако, као кад било који посао радите, а нарочито кад идете у школу и учите, потребно је да имате помоћ Божју, јер ће пред вас излазити разни проблеми и тада ће вам бити потребна помоћ Божја. Зато треба да упућујете речи молитве Богу да поред знања која стичете у исто време будете у миру са својим друговима и другарицама, са пријатељима, да будете неко ко је на понос својим родитељима и учетиљима“, поручио је патријарх Порфирије. „Ја ћу се увек молити за вас децу, без обзира коју школу или факултет похађате, јер је то заповест Божја. Христос нас је пре свега позвао да волимо децу и да будемо деца по доброти, по безазлености, по спремности да и кад нисмо задовољни и кад нас него наљути увек опростимо, јер нам је важније да сачувамо другарство него да се у свађи међусобно разиђемо“ истакао је Патријарх. Његовој Светости Патријарху саслуживали су Преосвећена господа Епископи ремезијански Стефан и топлички Јеротеј, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј проф. др Зоран Ранковић и протојереј-ставрофор проф. др Владимиром Вукашиновићем и свештенство Архиепископије београдско-карловачке. Након причешћа и молитве призива Духа Светог за благословен почетак нове школске године патријарх Порфирије је поздравио децу и поделио им је иконе на којима је приказан Господ Исус Христос који благосиља децу. Светој Литургији присуствовали су и министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић и директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић. Извор: Инфо-служба СПЦ

„Долазак српског Патријарха у Црну Гору је за све нас, заиста, веома битан догађај који свједочи о јединству наше Цркве, који свједочи о томе да je континуитет, који Црква у Црној Гори има непрекидан од Светог Саве до данас. Долазак српског Патријарха, онога који стоји на челу наше Цркве као наследник Светог Саве, првог Архиепископа српског, је велики благослов за цијели вјерни народ, за нас свештенство и монаштво, а још је љепши и пунији кад знамо који је повод, и устоличење нашег Митрополита Јоаникија“, каже протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, који је упутио позив свим људима добре воље да се придруже овој радости и слављу у Подгорици, која ће, како је навео, бити главно сабиралиште поводом ових догађаја. За Никшићане и вјерни народ никшићког намјесништва организован је превоз аутобусима, који ће са Трга Шака Петровића у Никшићу, у суботу 4. септембра, кренути у 16 часова. Сви заинтересовани могу се пријавити на број телефона Саборне цркве Светог Василија Острошког: 040/ 214 – 820 или да лично дођу у Храм и упишу се на списак који, већ, постоји. „Позивамо све, ко може аутобусима или ко има своја кола, да заједно идемо, да се окупимо око Храма Христовог Васкрсења, да узмемо благослов од нашег Патријарха и новоизабраног Митрополита Јоаникија и свих оних архијереја који ће доћи на ову свечаност“, рекао је свештеник Слободан Јокић, упутивши пастирску поуку свима, а нарочито људима Цркве, да треба да слушају благослов наше Цркве, те да на дан устоличења Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, у Цетињском манастиру, нипошто не иду на Цетиње, већ да у својим парохијским црквама, молитвом са свештенством, допринесу да чин устоличења прође онако како Бог заповиједа. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

„Када би нам духовни вид био чист, на Литургији бисмо видели једни друге као што су апостоли видели Христа на Тавору. Видели бисмо да смо у светлости“, казао је владика Јеротеј у Загребу. У четвртак, 6/19. августа, на празник Преображења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ топлички Јеротеј служио је Божанствену Литургију у Саборној цркви у Загребу, која прославља храмовну славу. Саслуживали су му изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава, са свештенством Саборног храма. На Литургији је појао хор под руководством Иване Србљан. Владика је у бесједи коју је изговорио по прочитаном Јеванђељу (Мт. 17, 1-9) рекао да је, приликом преображења Господњег на Тавору, божанска природа Господа Христа просијала из Његовог људског тијела, а да су нетварне божанске енергије прожеле и обухватиле тројицу присутних апостола. Казао је да је ријеч не само о догађају преображења Христовог, већ и богојављења, јер су се истовремено јавили Отац, Син и Свети Дух. Рекао је и да је ријеч о догађају Цркве јер ”овде, осим Господа Христа који се преобразио, видимо и представнике Старог Завета – светог пророка Мојсија као представника Закона Божијег који је Бог дао Јеврејском народу на Синају и светог пророка Илију, као представника свих пророка и пророчке објаве Господње која је била упућена како Јеврејима тако и читавом свету. Ту су били и свети апостоли Петар, Јаков и Јован, као представници новозаветне Цркве”. Епископ Јеротеј је казао да се Господ преобразио да би показао људима смисао њиховог постојања – обожење и додао да је управо то Бог намјенио људима још приликом стварања свијета и првих људи. ”Господ је, проповедајући своје јеванђеље током живота на земљи, пројављивао божанску природу која је била сједињена са људском. То се видело кроз многа чуда која је чинио, кроз власт коју је имао над духовима, и, пре свега, кроз бескрајно смирење и бескрајну љубав коју је поседовао. Зато се пред светим апостолима Петром, Јаковом и Јованом преобразио на гори Тавор, да би показао својим ученицима који је њихов крајњи смисао”, рекао је епископ Јеротеј и казао да је човјек створен ”да буде бог, да буде такав какав је Христос, да му лице сија као сунце и да буде сав светлост”. ”На свакој Литургији се дешава тајна преображења. Када се моли читава заједница испред које стоји свештеник она призива да сиђе Свети Дух не само на Дарове који се приносе – хлеб и вино, него и на нас и на све оно што носимо са собом. Силази Дух Свети и освећује све наше трудове, исцељује све наше муке и болести. И ми, када би нам духовни вид био чист, могли бисмо једни друге на Светој Литургији да видимо као што су апостоли видели Христа на гори Тавор. Видели бисмо да смо сви у светлости. Сваки од нас је Христос и сви заједно смо Христос” казао је владика. Пред завршетак Свете Литургије епископ Јеротеј је благословио грожђе и славске дарове, кољиво и колач, а по отпусту је свештенству и сабраном народу пренио благослове и поздраве Његове Светости Патријарха Порфирија и честитао храмовну славу. Славско послужење за сав народ је ове године, због епидемијских прописа, припремљено у дворишту Црквене општине Загреб. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У Недељу 18. јула 2021. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја Мирликијског у Слатини код Неготина. Епископу су саслуживали протојереји-ставрофори Милан Благојевић и Нико Туфегџић, протонамесници Мирољуб Павловић, Вукашин Симоновић и Марјан Керчуљ, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија. Ми, драга браћо и сестре, јесмо крштени хришћански православни светосавски народ, и носимо на себи печат Дара Духа Светога који смо добили на крштењу. Сваки крштени човек има свог анђела чувара који нам је додељен од Господа на самом чину крштења, који нас чува и прати кроз живот, који стоји невидљиво и подстиче нашу веру, који се радује нашим добрим делима и нашој побожности, нашем богољубљу и братољубљу. Али исто тако, тај анђео чувар се веома жалости и тугује за нама када ми нисмо у Цркви, када се одвајамо од Бога и на Њега заборављамо, рекао је владика у својој беседи. Приметивши колико мали проценат православних верника долази на свете Литургије, Епископ је поручио – Није довољно само да кажемо да смо православни Срби, ми нашу веру треба да сведочимо делима а најпре својим присуством на светој Литургији, трудом у молитви, врлини и сваком добром делу. Није довољно да се само прекрстимо и кажемо да верујемо у Бога, него је потребно да Бога волимо. По завршетку свете Литургије, Преосвећени Епископ Иларион уручио је орден Светог краља Милутина господину Дејану Петровићу за показану љубав према светој Цркви и подизање капеле у порти храма у Слатини. Извор: Епархија тимочка

Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија. Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви. Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима. Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби. Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо. Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије. Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове. Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице. Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе. Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе. Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости. Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога. Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе. Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу. Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству. Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести. Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати. Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два. Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу: – Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми. – Шта ти се десило? – Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим. Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“ Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице. Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију: – Опрости ми. Наљутио сам те јутрос. Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом. Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега. Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје. Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу. Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца. И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним. Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле. За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“ Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава. Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова. У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова. Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима! Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије. https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html

У новом издању емисије "Врлинослов", на Телевизији Храм, о Светој Литургији говорио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски Господин Херувим.

Хлеб Живота, Нова Пасха и Земља Живих: Слово епископа Максима на исходу Атанасија архијереја у саборном храму у Требињу, 6. марта 2021. године Еванђеље по Јовану: 6,48-54: Рече Господ присутним Јеврејима: Ја сам Хлеб Живота. Оци ваши једоше мãну у пустињи, и помреше. Ово је Хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре. Ако се запитамо које јеванђелско слово најбоље пристаје у овом литургијском помену пред ковчегом незаборавног Владике Атанасија, онда су то управо ове Господње речи из данашњег Јеванђеља. Високопреосвећени Владико, Преосвећени Архијереји, Часни Хоре Презвитера и Ђакона, благочестива црквена пуноћо, Ако постоји моменат у времену када ове Господње речи добијају пуни смисао, то је онда овај садашњи тренутак Божанске Евхаристије. Садејством Духа Светога, свештеноначалством Митрополита Дабробосанског, саслужењем јерарахâ, презвитерâ и ђаконâ, учешћем народа месне Цркве и оних који су дошли издалека, „једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1Кор 10,16-17). Истовремено, Херцеговина и цела Црква у празничној атмосфери тугује и радује се. Велики јерарх Владика Атанасије сабира све јер, као непосустали сејач Речи Божије, све упућује на Христа који као Хлеб силази са Неба да нахрани и утеши све присутне. Али, шта значе речи: Ја сам Хлеб Живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога Хлеба живеће вавек; и Хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу Ја дати за живот света. Најпре, запазимо да се човек храни Богочовеком, том храном на сву вечност, која је, како је сведочио Епископ Атанасије, једина храна достојна људског ишчекивања и људске природе. Због тога је и живот Атанасијев био живот у благодати Литургије у којој као благослов доживљавамо и живот и смрт, и састанке и растанке. Сам он је живео тако да је његово присуство било благослов за све – и раније и сада, кад је преминуо. Учио је све како да живе, како да се умивају, како да једу – и онај хлеб свакодневни и „Хлеб који силази с Неба”. И одлазећи није оставио празнину, нити било какву сенку, него само светлост и здравље које све утврђује и храни. Истрча трку наш Владика, добар рат ратова и Победу извојева! Кроз цео свој живот (свештенодејствујући и пишући о Светој Литургији), Атанасије је сведочио, да је Богочовек Христос увек и изнова – наша НОВА ПАСХА и Земља живих. Јудејци се пак препираху међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо? Препирали су се некада Јудејци међу собом, а и дан-данас се препиру неки који не разумеју Атанасијево литургијско завештање. Који је разлог томе? Као прво, да би се присајединио том завештању, потребно је да усвојиш другачију логику литургијског живота и покајање као „најљепши цвијет људског поштења”. А као друго, Атанасије није окупљао присталице и поклонике. „Створи Бог Атанасија и… пуче калуп”, истинито и духовито је говорио Митрополит Амфилохије, сведочећи о уникатности нашег упокојеног Јерарха. (Удостојио нас је Господ, по Свом Промислу, да животујемо и временујемо са двојицом Дивова!) Изнад свега, Атанасијев животни подвиг се састојao у проповеди и сведочанству истинитости и лепоте Христовог богочовечанског Лика. Тим Ликом нам је разоткривена и јављена истина о Тројичном Бићу Божијем, о Тројичном стању унутарбожанског живота, о ономе што Бог јесте, како постоји одувек, како лично, Триипостасно егзистира као Отац и Син и Дух. С обзиром на гласно сведочење, Атанасије је на сваком кораку био својеврсни „знак препоречни“. О њему се говорило „противречно“, па су га, тако, једни хвалили, други кудили, трећи збуњено гледали, у сталној недоумици; неке је, попут деце, привлачио као магнет а неке одбијао. У личности и деловању овог хришћанског богослова осећала се „хармонична парафонија“, то парадоксално садејство универзалне хришћанске духовности и конкретног народног животног и историјског искуства. Осредњи духови који Атанасија не могу да сместе у своја мерила, сувише су били „мали да би стали у његов измучени уздах“, према стиху једног грчког песника. А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Владика Атанасије је имао живота у себи, и то у изобиљу. До те мере да су се други питали „одакле му ова снага”? Овај живот о коме говори Јеванђеље није неко пулсирање енергија, него живот у Христу ради ближњега, живот жртвовања. „Живи живот“ — једну од својих најчешће понављаних синтагми — Атанасије је својим гласом, који је временом прелазио у храпави дубоки бас, изговарао као поруку за своје савременике. Али, на који начин је то чинио? Овај човек задивљујуће радне енергије спојио је хришћанску свест са оном епском, а као један од важних просветитеља којег имамо у модерном добу он је спајао патријархални морал са вечно новим хришћанским етосом. Али најуверљивији доказ Атанасијевог живота у Христу јесте његова учешће „у заједници страдања”. Овај јеромонах је први међу српским свештеницима, јавно и на лицу места, служио опела жртвама нацистичког и комунистичког терора. Заложио се за то да се и те жртве, као и оне усташке, идентификују, достојно сахране и упишу у живу књигу народног памћења и праштања. Као што је по Босни и Херцеговини, Славонији, Српској Крајини, на Косову и Метохији стизао да обиђе порушене храмове или јаме новомученика, тако је у Европи, Америци или Аустралији стизао да посети и охрабри српске и друге православне парохије… Због ове Атанасијеве будне монашке и епископске савести, као и хришћанске смелости, блажене успомене Патријарх Павле је својевремено рекао: „Потписујем све што Атанасије напише… мада не и све што каже“. А његов духовни отац Ава Јустин Ћелијски је једном младом човеку рекао нешто што још више изражава нашег херцеговачког Старца: „Да слушате оца Атанасија – јер он живи онако како говори“. Атанасијево „хаџилучко изучавање Светих Отаца” је по Ави Јустину било светосавски важно: „Њиме се гради ново небо над Српском земљом”. Господо хришћанска, јеванђелска перикопа се завршава следећим речима: Који једе Моје Тело и пије моју Крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Ето, дакле, циља Небескога Хлеба и Божанске Литургије: она је кадра да нахрани васељену радошћу Васкрсења која побеђује смрт. У томе је слава Христова и зато чекамо васкрсење „у последњи дан”. Када се 28. октобра 1968. године, на галерији руске цркве, одлазећи из Атине у Париз, опраштао од своје духовне деце, Атанасије је, како бележи монахиња Меланија, рекао: „У мојој мисији циљ и тежња су ми само слава Христова. Ништа друго не желим. И молим Бога да ме анатемише (одлучи од Себе) уколико бих желео нешто друго осим славе Христове… Ако се изгуби цела вечност и са њом све вечности, ја ћу остати уз Христа и Он ће победити”. Током шездесет година свештенослужења Епископ Атанасије је показао да је живео овим речима и да је стварно био христолики свештеник богослов, чија „богословска фрула“ не престаје да одзвања у Цркви Херцеговине и васељене, како је јуче написао Румунски Патријарх Данило. Атанасије је ово постигао најпре зато што је био истинити Предстојатељ Божанске Евхаристије у којој је настављао апостолско очинство и прејемство као службу искупљења Народа Божијег од пропадљивости и смрти. Стога се данас радује Небо јер у своје наручје Господ дочекује свог верног служитеља. Радују се мајка Савка и отац Милан; радују се новомученици Косовско-Метохијски, Глински, Јадовински и Јасеновачки, Пребиловачки и Херцеговачки, поводом којих је упућивао Јеремијевске вапаје. Драга браћо и сестре, Оно што данас видимо пред очима нашим, ову пуноћу народа у Литургији у Требињу сабраног крај ковчега Херцеговачког Старца, не може а да нас не подсети на присуство и делатност Владике Атанасија од 1992. године у овој страдалној али славној светосавској епархији. Ту су и деца да испрате највеће дете међу њима, доносећи му цвеће и земљу са Газиместана. Овај човек оштре физиономије а благе душе знао је да понекад критикује оне око себе, али и да пред истима трепетно беседи о значењу библијских, светоотачких и народних речи и појмова (попут назива Житомислић), не пропуштајући да себе представи као председника „мутаве деце“. Молимо га да нам опрости ако смо се понекад о њега огрешили! Преосвећени Владико Херцеговачки Димитрије, Напослетку, Амвон ка Теби управља своју реч. Сматра за своју дужност да изрази благодарност Цркве за оно што се данас, Твојим благословом, савршава у овом Граду. Желимо Ти, драги Владико, да и Твоје деловање буде и остане у духу Владике Атанасија, у наизврснијем смислу те речи, те да његове посредничке молитве ка Богу штите и укрепљују овај благочестиви Народ на добро васцеле Цркве и свих људи. А његово присуство у Тврдошу и Херцеговини нека служи као извор освећења, снаге и наде за Твоју паству, али и за све оне који овде долазе да изразе своје поштовање према Атанасију који је Херцеговину обновио и својом мудрошћу напасао. Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански и Мјестобљуститељ трона патријараха српских г. Хризостом молитвено је присуствовао 6. јануара 2021. године, на Бадњи дан, светој Литургији у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ