Претражи Живе Речи Утехе

У храму св. Пантелејмона у Миријеву, вечерас, 3. новембра од 19 часова се наставља циклус духовних сабрања сваког другог петка, сазнајемо од свештеника Драгана Симикића. Подсећамо да су ова предавања до краја децембра посвећена тумачењу Свете Литургије. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

У недељу 21. по Педесетници, 14. новембра 2021. лета Господњег, када наша света Црква савршава молитвени спомен да свете бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана, у теслићком храму Свете Тројице служена је света Литургија којом је началствовао протопрезвитер-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намесник теслићки, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Борислава Шањића, умировљеног пароха теслићког, као и ђакона Александра Митровића. Након заамвоне молитве служен је мали помен блаженопочившим патријарсима Павлу и Иринеју. По литургијском отпусту, речима надахнуте омилије сабранима се обратио јерођакон Роман, сабрат свештене обитељи манастира Острог, који је кроз поуку јеванђелског зачала указао да је сваки припадник Цркве позван и призван да свој живот украшава јеванђелским начелима, као и врлинама којима су били украшени угодници Божји, међу којима и Свети Василије Острошки. Сабрање је настављено трпезом љубави у свечаној дворани парохијског дома, на којој се сабранима обратио монах др Павле Кондић, који је говорио о значају оваквих сабрања, подсећајући на древне речи "Видео си брата свога, видео си Бога свога". Према његовим речима, у наведеној поуци се налази и смисао сваког сусрета који у нама побуђује дела љубави. Сабрат стањевићке светиње је проти Миладину Вуковићу уручио на дар ново издање књиге о знаменитом савинском игуману Варнави Гвозденовићу. На крају, уваженим гостима јерођакону Роману, монаху Павлу и катихети Браниславу Илићу, архијерејски намесник теслићки је уручио пригодне дарове, међу којима је импозантна монографија храма Свете Тројице у Теслићу. Овај благословени сусрет у љубави Христовој, оваплотио је у нашим животима предивне псаламске речи: "Гле, шта је добро или шта је красно, него да браћа живе заједно". Приредио: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У Другу недељу Великог поста - Светог Григорија Паламе, 28. марта 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је Светом архијерејском Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели у Даљу. Епископ Херувим беседио је сабранима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни Оци и драги народе, нек је благословен дан у који нас је Бог сабрао под сводовима овога светога храма, да прославимо, славимо и величамо име Његово, да бисмо примили благодатне Дарове за живот вечни, кроз Тело и Крв Господњу. Кад год смо сабрани једни са другима, и кад живимо у литургијској заједници, ми имамо пуноћу и благодат живота, осећамо пуноћу и благодат заједнице, осећамо благодат присуства Божијега. Јер је то теологија и философија живота! Теологија и философија свега онога што је Бог оставио човеку, што смо кроз молитве у Светој Литургији и данас чули: ”Ово чините у мој спомен, јер кад год једете Тело и Крв моју, смрт моју објављујете и Васкрсење моје исповедате“. То су тајне живота. То су тајне подвига и живота у Христу. Неможемо живети у Христу, ако немамо то сведочанство и не испуњавамо тај спомен - као што смо то чули у литургијским песмама и химнама. Данашње Свето Јеванђеље, Светог апостола и јеванђелиста Марка, нас управо упућује у томе смеру: да чврстина вере може чинити чуда. Иако поред многих фарисеја, садукеја и осталих људи зле намере, ако је чврстина вере присутна, и одузети на одру чак може да прохода. Зато морамо имати чврсту веру да је Бог заиста Спаситељ, Створитељ, Избавитељ рода људскога, и само сњом можемо да побеђујемо све наше похоте, страсти и хтења, све тешкоће и муке које ће на нас непрестано долазити и тећи као реке. Искушења увек долазе и она су неминовни део човековога бића, јер нас она истинито враћају ка Богу. Враћају нас ка ономе циљу ка којем треба да идемо, воде нас ка Христу. Све те недаће опомињу нас са једним циљем да нисмо светитељи у овоме свету, већ да смо грешни људи. Управо је то последица Адамове палости коју ми носимо као прародитељски грех до данас. Али, ако мало дубље сагледамо, видећемо да нас све то не треба одвраћати од Христа, већ треба да нас усмерава ка самоме Христу. Искушења и недаће су ту да нам буду путокази нашега смирења, наше вере и љубави ка Богу, а то најбоље можемо да доживимо када смо болесни, јер тада имамо само један циљ у своме животу - да оздравимо. Тада се сви сетимо Господа Бога и свих дела његових и свега онога што желимо и ка чему као људи стремимо - оздрављење и подизање са болесничке постеље. То је то искушење које долази, и које нас у сваком моменту упућује ка Богу и истинитом животу у Христу. Наша света обитељ имала је овде велики благослов и заиста велику пуноћу љубави и милости Божије, у јучерашњем чину монашења, нашега брата и оца Ангеларија. Он ће овде заједно са нама служити Господу и да се Богу моли, да молитве приноси за спасење своје душе и за род људски. Ако ме моје знање не вара, мислим да је ово прво монашење у овој светој обитељи и да је отац Ангеларије први који примио монашки постриг у овоме светоме манастиру, јер сви монаси и монахиње су већ били у монаштву када су овде обитавали. Наравно, ово не треба да буде на његову гордост, већ треба да буде на његово смирење - увек погледом усмереним ка Христу. Као што је Аврам примио госте у Мамријском врту, тако исто наш манастир треба да постане место таквога сусрета, да сав народ који се слеже у овој светој обитељи, буде примљен са љубављу, трепетом и благословом Божијим. Овде је место сусрета човека са Богом, сусрета човека са љубављу Божијом - сусрета човека са Христом. То је наш манастир и то треба да буде свима нама, па и њему, прави пример, пут и стремљење ка коме треба да се сви да гледамо и ка коме сви треба да хитамо и да се уподобљавамо, видевши једни у другима Христа и Бога нашег. Нека би га Господ Бог чувао и крепио, нека му да снаге да истраје у том подвигу, да Крст који је понео буде крст на спасење и васкрсење његове душе и тела, да би осетио благодат и пуноћу Царства Небескога. Нека би Господ дао и свима нама да будемо и останемо у заједници љубави, у заједници Литургије, јер је то по вољи Божијој и то је оно што нас храни, што нас крепи у ова тешка времена, уливајући нам наду, јачајући нам веру и освежавајући нашу душу да можемо да пловимо по бури овога света борећи се са свим искушењима, са којима се, ми као људи, сусрећемо и ка којима идемо. Данашња недеља у којој се налазимо је и Недеља Светог Григорија Паламе, а која нас посебно упућује управо на молитву, на један исихастички пут нашега живота. На један подвиг и распињање у Христу, ка оној вечној исихији, ка вечној молитви: Господе Исусе Боже наш, помилуј ме грешнога. То је молитва спасења, то је молитва свакога монаха, молитва свакога човека. Кад на нас наиђе на било какво искушење и било каква тескоба, ми треба да се сетимо ове молитве, спуштајући је у свој ум и срце, да их освежимо, допуштајући Христу да размишља уместо нас. Јер ако Он буде размишљао у том правцу, нећемо онда осетити пут мржње, већ ћемо осетити пут љубави. Нећемо осетити нетрпељивост, него трпљење и све оне врлине које нас требају красити у нашем подвигу живота. То нас је учио и Свети Григорије Палама, то нас уче сви дивни подвижници и оци наше свете Цркве. Зато вера, нада и љубав требају да буду темељи живота свакога од нас хришћанина, јер подвиг живота нас увек ка томе усмерава, ка Богу, ка љубави Његовој и ка Светој божанственој Литургији. Нека би Господ дао да нас Свети Григорије Палама и сви Свети увек штите, чувају и руководе у нашем животу, да можемо достојно дочекати благодат Другог Христовога доласка и успешно одржати подвиг нашега живота у остварењу у Богу и ка Христу. Живели, срећни и благословени били! Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Са радошћу обавештавамо верни народ, драге парохијане и суграђане, те све поклонике наше Заветне светиње, да су главни радови на унутрашњем уређењу Спомен-Храма Светог Саве приведени крају. Након трогодишње паузе у централном делу Храма биће служена Божанствена Литургија - саопштено је из Храма Светог Саве. У саопштењу су позвали вернике да Божић 2020. (2021.) године Господње дочекамо сабрани у једном од највећих православних храмова на свету, Храма који је понос целог српског и свеколиког православног рода. У Храму Светог Саве биће служене две Литургије. - Поноћну Литургију са почетком у 00:00 часова, служиће Његово Преосвештенство Епископ ремезијански господин Стефан, уз саслужење свештенства Храма Светог Саве. - Божићну Литургију са почетком у 09:00 часова, служиће Његово Високопреосвештенство Митрополит даборбосански и Местобљуститељ патријарашког трона господин Хризостом. Извор: Телевизија Храм

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. У име Оца и Сина и Светога Духа, амин. Драга браћо и сестре, данашњи дан, дан празновања спасоносног месијанског Уласка Господа Христа у свети град Јерусалим, назива се у свакодневном говору нашег народа празником Цвети. Питамо се: зашто Цвети? Какве везе има цвеће са догађајем о којем смо управо чули у светоме Јеванђељу и који се десио, историјски гледано, пре двадесет векова? Зато што при том свечаном Уласку Господа Христа атмосфера није била тужна овако као што је данас за нас, као и за мене који први пут после вишедеценијске свештеномонашке и епископске службе беседим пред практично празним храмом, који би иначе, у свакој другој прилици, без невоља у којима смо се нашли у ове наше дане, био препун и присуства и радости верујућег народа, а већ јучерашњи дан, Лазарева субота, са дечјим празником Врбице и литијом деце око храма, био би увод у радост данашњега празника. Наравно, ни чињеница да сада говорим пред веома малобројним присутним свештеницима и верницима не умањује радост овога светога дана и празника. Имамо, додуше, олакшавајућу околност да,благодарећи савременим технолошким средствима која је човек створио, такође просвећењем од Бога, од Духа Светога, пре свега захваљујући Радио-телевизији Војводине, нашем црквеном радију Беседа и другим техничким средствима данашњег времена, ипак, макар и са растојања, наши верници данас делимично учествују, заједно са нама, у овој светој Литургији. Камо среће да човек ствара све што ствара у славу Онога Који га је оспособио да врши проналаске, за побољшање начина и квалитета живота овде на Земљи, а не за ратовање, уништавање и самоуништење! Зашто наглашавам да верници, мада физички одсутни, заједно са нама, ипак делимично учествују у светој Литургији? Није ли било довољно рећи да је прате? Није, а ево и због чега није: грчка реч Литургија значи свенародно делање, богослужење читаве Цркве, свега Божјег народа, сабраног не само на једном месту, у једном храму, него по свој земљи и на свим небесима. Све Литургије које вршимо уствари су једна – огромна, свекосмичка – Литургија благодарења Господу за све Његове дарове, као и за сву историју спасења рода људскога и свеколике творевине. Спаситељ је дошао у свет управо да порази, да згази нечастиво тројство непријатељâ рода људскога – греха, смрти и ђавола.Он је то и извршио, и од тада, па до свршетка века, до Његовог другог доласка, Он то непрекидно врши кроз Цркву Своју,а у Цркви првенствено кроз свету Литургију, на којој нам даје Самога Себе на најприсније сједињење Њега и нас, а преко Њега и нас међусобно и са Божјом творевином. То је суштина свете Тајне причешћа која чини центар свете Литургије и центар свеукупног живота, мисије, искуства и смисла постојања Цркве овде на земљи. Пренос Литургије на радију и телевизији или на друге данас могуће начине не може, следствено, никада бити право или пуно учешће у Литургији, акамоли адекватна замена за то учешће, односно за служење, саслуживање и причешћивање сабраних на њој. Већина данас сматра да је то мање зло од потпуног онемогућавања редовног литургијског живота, што се и дешава у наше тужне дане. И сâм, мада нерадо, прибегнем таквом решењу када ме околности на то приморају (дужа болест понекад или принудна изолација сада). Зато, дакле, и поред туге коју ових дана осећамо због заразе, због свих неопходних мера које онемогућавају не само кретање људи него и нормално одвијање светих богослужења, као и свих других сегмената нашега друштвеног и личног живота, ми ипак не губимо унутрашњу радост коју нам нико, по речима Христовим, одузети не може. То је радост због искуства сусрета са Њим, јединства са Њим. Ко искрено верује у Христа и љуби Христа, тај у Њему пребива и Он у таквом човеку пребива (ср. Јеванђеље по Јовану, главе 14 – 17, и његову Прву посланицу у целини). На другом месту Христос каже: „… Где су двојица или тројица сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима” (Мат. 18, 20). Исто тако, Он после Свога Васкрсења из мртвих, а пре Узласка на небо, пре Вазнесења, све нас уверава:„… Ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Мат. 28, 20).То је наше искуство! То је наша вера! То је наш доживљај! То је за нас, православне хришћане, најнепобитнија истина нашега живота! Овај дан је својеврсни мост између периода Часног и Великог Поста – званог и Четрдесетница јер траје шест недеља, односно неких четрдесет дана, а установљен је по угледу на четрдесетодневни пост Самога Спаситеља у Јудејској пустињи на почетку Његове јавне делатности – и периода када славимо страдања Христова, па је зато назван Недељом страдања или Страсном седмицом, на чијем се почетку управо налазимо. Али на крају те недеље опет нам долази неотуђива и неодузимљива радост, још већа него данашња, радост због сусрета са Васкрслим Господом, Који није само као појединац васкрсао из смрти него је и Васкрситељ свих људи, од првог до последњег, од Адама и Еве до краја људске и светске историје. Зато Он и јесте једини Победник смрти, тог последњег и коначног непријатеља човековог, јер нема тога човека који жели да умре и који, свесно или несвесно, не чезне за вечним животом, а он је могућ управо благодарећи Господу Христу, Његовом делу спасења, Његовој Цркви, Његовом трајном боравку и дејству међу нама и у нама, силом Духа Светога Његовог и благовољењем Небескога Оца, Његовог и нашег. Зато претходни период представља период покајања, смирења, молитве, поста, туговања због наше огреховљености и наше недостојности милости и љубави Божје, али са једним светлим изузетком: то је празник Благовести –у славу дана када је најављен долазак Христов у свет, због чега га и зовемо Благовести, што значи благу или радосну вест – и тај празник је просто припрема за данашњи празник, када славимо следеће: васкрсавши Лазара из мртвих после четири дана од његове смрти, Господ најављује Своје страдање, најављује га на шест дана пре Пасхе, како се говори у Јеванђељу, па зато светкујемо Страсну седмицу. Седми дан је Пасха, дан Васкрса, а дотле – припремамо се да празнујемо страдање Његово и све што је учинио за нас и за наш нови живот, живот вечни, живот у Њему, са Њим и за Њега, као што је Он дао себе у замену смрти за нас и на крају ту смрт смрћу Својом поразио, запечатио ту победу Својим Васкрсењем, а нама даровао да будемо учесници Његовог Васкрсења. Јер, Он је као Богочовек природу нашу, укаљану грехом и демонизовану пре Његове појаве, очистио,осветио, обожио и у Себи, у Својој богочовечанској Личности, занавек прославио и обдарио вечним, блаженим животом у Царству небескоме. Тако, дакле, као мост, како рекох, између Четрдесетнице и Страсне седмице, као припрема за Васкрсење, као најава не само Христовог Васкрсења него и општег васкрсења на крају историје, при Другом доласку Христовом, данашњи празник је радостан празник, радостанупркос свој тузи и невољи наших дана. Јер, при уласку Христовом у Јерусалим, не неком обичном, свакодневном уласку (није он само једампут у животу улазио у Јерусалим) него при месијанском уласку кад улази као Спаситељ, Искупитељ, Избавитељ света и све творевине, био је препознат од народа као обећани и проречени Месија и зато му је одушевљено мноштво клицало: „Осана Сину Давидову! Благословен Који долази у име Господње!” (Мат. 21, 9; ср. Марк. 11, 9; Лук. 19, 38 и Јов. 12, 13). Деца су такође, заједно са одраслима, учествовала у дочеку Спаситеља, држећи у рукама, по тадашњим обичајима, палмове гранчице, простирући цвеће по стази којом ће Спаситељ проћи и понављајући поздраве и покличе старијих, чиме је била остварена древна библијска порука да је Господ „из уста деце и одојчади начинио Себи хвалу” (Мат. 21, 16). Зато, узгред буди речено, и ми имамо Врбицу као дечји празник, а врбове гранчице се благосиљају и деле из простог разлога што код нас нема палми. Данас,сабрани овде, иако нисмо имали и немамо ни у рукама ни у храму цвећа и гранчица, можемо имати у себи цветове наше вере, наше наде, наше љубави према Христу, а у Његово име и у Његовој благодати једних према другима и према свима, без изузетка, жалећи што толико људи широм света страда и молећи се да Господ што пре уклони ово што је по попуштењу и допуштењу Његовом снашло данашњи свет. Јер,ваља знати, иако не бива све по вољи Божјој, не бива ништа ни без Њега. Црквеним језиком речено, нешто бива по благовољењу Божјем, а нешто по допуштењу Његовом. Разлога за то увек има, а то нису само наши појединачни греси и нагомилани преступи, који изазивају неку опомену Божју коју ми доживљавамо као казну, него је то погрешни пут и правац, погрешно усмерење читавога света. Уместо да се духовно уздиже ка небу, ка Богу, данашњи светсе мање или више затворио у себе, бар некадашњи хришћански свет је то урадио. Људи су тако организовали свој живот као да им Бог није ни потребан, као да ће, својим привременим уживањем овде на земљи, заменити и надоместити Царство небеско. То се не дешава, на земљи нема раја. Сваки људски живот на земљи завршава се на једнак начин, а болести и заразе, као што је данашња, у још страшнијем облику прате целу људску историју. Данас барем, захваљујући напретку медицине и пожртвовању оних који лече своје ближње, много је мање жртава него што их је некада било. По десетине и стотине милиона некада су односиле разне епидемије и пандемије – куга, колера и друге. Ми имамо – управо у име Христове љубави – дужност да помогнемо данас својим ближњима, да пазимо једни на друге, да упутства и препоруке које нам дају и савремена медицина и државни органи о старању за своје здравље, које је дар љубави Божје, као и за здравље својих ближњих, поштујемо и примењујемо. Ако није нескромно, рећи ћу да управо верници наше Цркве, па и верници других историјских Цркава, понајвећма поштују упутства лекарâ и државних институција. Доказ тога је и овај наш данашњи малобројни молитвени скуп или литургијско сабрање. Али ја ипак изражавам наду и молим се Господу, а уједно и апелујем на све надлежне, да макар за Васкрс, Празник над празницима, – сва друга празнична богослужења ћемо некако прилагодити времену ограничења кретања и премештати време њиховог одржавања, – будемо у много већем броју сабрани, истовремено се држећи свих упутстава: довољног растојања, малог броја људи у храму, с тим да већина људи буду ван храма, на прописаној удаљености један од другога… На тај начин наши верници би могли директно, а не само преко малих екрана или радио-таласа, да доживе свету Литургију. Понављам и наглашавам, браћо и сестре: Литургија не претпоставља само интелектуално праћење него, пре свега, живо, органско учешће у њој и баш зато се сабирамо у храму. Богу се молимо на сваком месту, то јесте истина, али сва та молитва – лична, саборна, која год, појединачно или у заједницама и групама – никада не може собом заменити свету Литургију, која је врхунски дар Христове љубави Цркви и свету. Надамо се, даље, да ће и сама епидемија почети да попушта, како нас уверавају стручњаци, али да ћемо и ми имати довољно одговорности и зрелости, а и разумевања од стране наших државних власти да макар тај први дан Васкрса, као највећи и најважнији Празник у читавој литургијској години, прославимо бар нешто достојније и потпуније него што смо приморани да славимо данас и претходних дана. Наравно, Господ ће показати – све понајвише зависи од Њега. Ми се надамо да ће кроз нашу искрену веру и искрено покајање за све оно чиме смо љубав Божју презрели, уместо да за њу будемо вечно благодарни, и ово искушење проћи и да ћемо из ове кризе – која је више духовна него физичка – изићи макар мало бољи него што смо били до сада. То важи најпре за нас хришћане, почевши од мене, али важи и за све људе. Нека Господ – Који је свечано, а опет тако скромно и смирено, без помпе, на обичном магарету, ушао у Јерусалим уочи Свога страдања и Васкрсења, у најважнијем тренутку, на врхунцу подвига спасења света и човека – и нама, који ћемо такође скромно и без икакве помпе славити Његово Васкрсење, буде живи личносни Наук, Узор, Извор неугасиве наде и радости за сав наш живот. Дакле, и из таквих околности какве су садашње можемо да извучемо поуку и поруку за програм свог животау времену, а самим тим, ако Бог дâ, и у вечности, у заједници са Њим, са Пресветом Богородицом, са светима из рода нашега, на челу са Светим Савом, и са свима светима, као и у заједници једних са другима. Нека Господ дâ да буде по дару љубави Његове све што нам следи, молитвама светих и у складу са нашом неугасивом надом на љубав Његову! Њему слава и хвала увек и довека! Амин. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Благодарећи Острог ТВ студију на нашем порталу сте пратили директан пренос свете архијерејске Литургије коју је служио Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Поводом најновијих препорука Владе Србије да се у циљу сузбијања ширења вируса COVID-19 ,,верски обреди у верским објектима и на отвореном простору врше без присуства верникâ”, уз образложење да је циљ препорукâ безбедан начин вршења богослужења и заштита здравља становништва и истовремено омогућавање несметаног вршења богослужења, обавештавамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да ће Српска Православна Црква применити ове препоруке, као што је то већ учинила у оним државама српске дијаспоре и региона где су овакве мере заштите донете пре неколико дана. Црква неће прекидати служење свете Литургије нити престати да причешћује вернике јер је то ствар око које се не може расправљати: она представља основу наше вере у Бога Живога. То конкретно значи да ће се у храмовима у току богослужења налазити свештеник (или свештеници) са ђаконом, појцима и црквењаком (како је где потреба и прилика). Позивамо све вернике старије од 65 година, као и млађе слабијег општег здравственог стања и слабијег имунитета, да се наредних дана и недеља уздрже од доласка у храмове на света богослужења и ни себе ни друге не изложе ризику. Понављамо: ризик није свето Причешће (напротив, њега примамо, поред осталог и ,,на исцељење душе и тела”) већ реално присутна опасност од вируса, независно од светог Причешћа, због његове експанзије на сваком кораку у последње време, а предстојећи период и кинески и домаћи стручњаци оцењују као најкритичнији и виде што већу изолацију као једини начин да се његово ширење заустави и да се избегне трагично искуство Италије и неких других земаља. Нашим верницима очински, пастирски одговорно и са љубављу благосиљамо да света богослужења прате путем телевизијског и радио-преноса и црквених интернет-страница, а да се са својим парохом благовремено договоре о термину причешћа у свом дому. Остала чинодејства, нарочито свету Тајну крштења, треба одложити до нормализације стања, а када је оно ипак хитно потребно, саобразити га мерама ванредног стања. Сахране треба вршити са што мањим бројем присутних. Посебно напомињемо да није добро да се одлазак у цркву користи као изговор пред својом савешћу и пред ближњима за непоштовање мере самоизолације. Зато још једном позивамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да се у свему придржавају прописа које је донела држава и упутстава о црквеном животу које је прописао Свети Архијерејски Синод. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ

У четврту недељу Великог поста, 29. Марта 2020. Лета Господњег, са почетком од 8. Часова, емитујтемо на нашем порталу Поуке.орг директан пренос свете Литургије из Саборног храма Васкрсења Христова из Подгорице. ЗВУЧНИ ПРЕНОС: http://svetigoralive.com:8879/; Подсећамо, јуче смо благодарећи Острог ТВ Студију преносили смо свету архијерејску Литургију из храма Свете Тројице у свештеној обитељи манастира Острог. Литургију је служио Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. Видео снимак данашње Литургије можете да погледате овде:

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ атинскии све Грчке Јероним изразио је захвалност свима који раде на емитовању Литургије на телевизији, радију и на друштвеној мрежи у овим тешким временима пандемије вируса корона. Према информацијама АНА-МПА, Блажењејши Архиепископ је водио телефонски разговор са председником групе АНТ1 Тодорисом Киријакуом, коме је изразио захвалност на личној иницијативи коју су преузели и АНТ1 и други електронски медији да емитују Божанску литургију на телевизијској станици АНТ1 и на мрежи. Предстојатељ Грчке Цркве захвалио је свима који пружају могућности свима верницима, па и православнима у иностранству, на сваком месту, посебно онима у најудаљенијем селу Грчке, да прате Литургију на телевизији или онлајн. Према одлуци грчке Владе, само недељна богослужења служиће се у храмовима без присуства верника и могу се емитовати на телевизији, радију или онлине. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Света три јерарха, са Преосвећеним Епископом каракаским и јужноамериканским г. Јованом из руске Заграничне цркве и свештенством, Свету службу Божију у манастиру Подмаине код Будве. Звучни запис беседе У молитвеној радости Митрополит Амфилохије је замонашио у малу схиму три расофорна монаха: Романа, Герасима и Григорија, а у искушенике обукао Николу, Данијела и Радоја. Током Литургије крштен је и миропомазан слуга Божији Јован. У литургијској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је сав наш хришћански живот у знаку Пресвете Тројице и да је сва суштина Свете литургије управо благосиљање Царства Оца и Сина и Духа Светога, подсјећајући да сваку службу Божију почињемо ријечима Благословено Царство Оца и Сина и Духа Светога. „Свето крштења је у име Оца и Сина и Духа Светога. Јављање Бога на ријеци Јордану, када се Господ крстио, било је јављање и Богојављање управо Оца, кроз глас који се чуо са небеса, кроз Духа Светога у виду голуба и кроз Господа Христа.“ Поучио је сабране да је све што постоји, и у нама људима и у свеукупној божанској творевини, испуњено знаком Свете животворне Тројице, запечаћено печатом Оца и Сина и Духа Светога, које исповједамо и у Оче нашу и у Симболу вјере. „У том знаку Свете Тројице је и оно што се данас догодило у овој древној светињи посвећеној Пресветој Богородици. Тројица наших монаха: о. Роман, о. Герасим и о. Григорије, су примили анђелски чин на дивни празник Три врховна Света учитеља Цркве Божије: Светога Јована Златоустога, Светога Василија Великога и Светога Григорија Богослова. Они су били и остали свједоци Оца и Сина и Духа Светога, и њихов сав живот и све што су написали је у знаку Пресвете и животворне Тројице.“ Поред тројице старијих монаха, који су пострижени у име Оца и Сина и Духа Светога и заклели се да ће остати вјерни и да ће вољети Господа и Спаса нашега Исуса Христа у Цркви Његовој до посљедњега свога издисаја, су и три нова послушника подмаинске светиње, који су такође примили првине англескога лика: Данијел, Никола и Радоје. Обнова подмаинске светиње је започела са тројицом монаха: оцем Бенедиктом, о. Агатоном и покојним Захаријем, који су прије 25 година овдје замонашени, благодарећи жртви о. Саве (Коматовића) дивнога монаха. Он је уградио себе и започео обнову ове светиње која је, како је истакао, запустјела од 1838. године када је Петар Други Ловћенски Тајновидац био приморан од аустроугарске власти да напусти Подмаине. Констатовао је да власт увијек врши насиље, и ондашња, па, нажалост, и ова савремена наставља то насиље на Црквом. Митрополит је протумачио да се у Подмаинама све догађа у име Свете Тројице. „Све је чудесно и у знаку Божјем, у знаку Бога љубави: Оца и Сина и Духа Светога. Све је утемељено на оној Божјој Христовој, христоликој љубави. То и јесте смисао хришћанског живота, да ми као хришћани носимо крст Христов Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе нек узме крст свој и нека иде за Мном. То важи за све хришћане, а посебно важи за монахе који узимају крст Христов на себе и бивају свједоци управо оне прве вјерности Цркви Божијој, Христу Господу, попуст Светих апостола и попут Светих великих учитеља Цркве Божије: Светога Василија Великога, Григорија Богослова и Светога Јована Златоустога.“ Након што је благосиљао славски колач, Митрополит Амфилохије је поручио да је све свето и честито од Бога дато за све људе и земаљске народе, те да светиње Божије припадају свему човјечанству. У том смислу је поменуо некадашњег потпредсједника Владе Црне Горе Зорана Жижића, који је донио одлуку да се ова светиња врати Цркви Божијој и тими поправио и онај злочина аустроугарски и претходне злочине. Помолио се да Бог Зорана Жижића упокоји и пода му рајско насеље, као и да се да попут њега понашају и они који су сада његови наследници на власти: „Не да отимају светиње Божје и врше насиље на светињама, него да помогну да се светиње обнављају и враћају, ради њиховог спасења и спасења народа Божјег, ради спасења и напретка свеукупнога, и Црне Горе и народа нашега, и свеукупнога човјечанства.“ Оцијенио је да својатање светиња, поготово од стране власти које су пролазне, данас јесу, а сјутра их више нема, представља једно безумље, чему смо и сами свједоци ових дана. „Нажалост, то се догађа овдје код нас, код наших властодржаца који су обољели од опаке болести зване брзомора, и није опакије болести бивало. И данас још она код нас влада, идеологија брозоморна, идеологија богоубилачка и братоубилачка, идеологија која не обједињује, не сабира у име љубави Божије и људске, него разједињује, ствара расколе, крвопролића и свађе. Дај Боже да те идеологије што мање буде свуда у свијету, а посебно у Црној Гори. И да се умножи Светотројичина Божија и братска љубав међу свима нама и међу свима људима и свима земаљским народима, силом и дејством Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова, амин“, закључио је у својој бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенсво Епископ ваљевски г. Милутин обавестио је надлежно свештенство, свештеномонаштво и верни народ Епархије ваљевске да чини следеће како би Господ помогао архијерејима и народу у Црној Гори: Узевши у обзир новонастало стање у Црној Гори, ставља се у дужност архијерејским намесницима да заједно са старешинама храмова и управама манастира организују свакодневно служење свете Литургије у храмовима где су седишта намесништва и у манастирима где постоје услови за служење свете Литургије закључно са 5. јануараом 2020. године. У мирну и сугубу јектенију потребно је додати следећу прозбу: „Још се молимо за благоверни христољубиви род наш, за очување светиња и манастира у Црној Гори“. Такође исто то чинити и на Великом входу. Поздрављајући браћу архијереје црногорско-приморског Амфилохија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, захумско-херцеговачког Димитрија, диоклијског Методија и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, молимо се Господу да заступништвом Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Светог Арсенија, Архиепископа српског, и свих светих подари милост и мир да се сви проблеми превазиђу, с љубављу на славу Божју, а ради напретка наше Свете Цркве и свих људи добре воље. Позивамо верни народ Епархије ваљевске да у што већем броју узме учешће у светим Литургијама. С Божијим благословом, Епсикоп ваљевски Милутин Извор: Епархија ваљевска

У парохијском дому при храму Вазнесења Господњег у центру Београда, је у оквиру редовних духовних сабрања уторком, 10. децембра 2019. године, беседио уважени ђакон др Србољуб Убипариповић, доцент за Литургику на Православном богословском Факултету Универзитета у Београду. Тема предавања била је „Тумачење свете Литургије“, а драгог госта поздравили су настојатељ храма презвитер Арсеније Арсенијевић и ђакон мр Бошко Савић. По завршетку излагања, драги гост је одговорио и не неколико интересантних питања сабраних. Са званичне интернет странице београдског храма Вазнесења Господњег доносимо звучни запис овог надахнутог предавања. Звучни запис предавања Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свештеник позива оне који су се причестили светим Тајнама да за то Причешће заблагодаре Богу, Који им га је предао; и то не немарно и нехајно, већ усрдно. Јер, то значе речи стојећи смерно; да благодаримо Господу не лежећи или седећи, него усправљајући и душу и тело према Њему. 2. А затим, пошто је позвао присутне да се помоле Богу и за све остало што је уобичајено, он излази изван Жртвеника, стаје пред часне двери и чита молитву за сав народ. 3. Овде ваља напоменути и следеће: после ове свештене радње и после славословља које њу прати – а пошто је извршено све оно што смо према Богу били дужни – свештеник одваја себе од општења са Богом и од оне узвишености, испушта се на општење са људима; чини то на начин који свештенику приличи: молећи се; а начин и место молитве показују да се он спушта. 4. Заиста, раније је био унутар Жртвеника и молио се тихо, тако да га нико није могао чути, и тако се обраћао Богу. А сада, изишавши из Жртвеника и нашавши се усред народа, гласно, да га сви могу чути, упућује заједничку молитву за Цркву и за сав верни народ. Затим, пошто онај принесени Хлеб, из којег је на Предложењу извадио свети Хлеб за жртву, подели на много комада, предаје га верницима јер је освештан тиме што је посвећен и принесен Богу. Са великим благочешћем верници примају комад Хлеба и целивају свештеникову десницу, јер она је малочас дотицала пресвето Тело Спаситељево, те је од Њега примила освећење, и верујемо да га предаје онима који се ње дотичу. 5. За све то време верници славослове Бога, Који је узрочник и давалац тих добара; а то славословље узето је из Писма: „Нека је благословено име Господње“; пошто то отпевају више пута, читају псалам који је препун славословља и благодарности. Који је то псалам? „Благосиљаћу Господа у свако време.“ 6. Пошто Хлеб буде раздељен и пошто се оконча појање псалма, свештеник упућује народу последњу молитву; и то не само изван Жртвеника и тако да га сви могу чути, него речи молитве упућује самом народу, показујући сада већу заједницу са њим него раније. Која је то молитва? Да се спасемо, пошто се удостојимо милости Божије, јер са своје стране немамо да принесемо ништа што је достојно спасења, него своје надање полажемо у човекољубље Онога Који једини може да нас спасе. Због тога свештеник овде помиње многе заступнике који у томе могу да нам помогну, а пре свих Пресвету Мајку Божију, чијим посредовањем од самог почетка бивамо помиловани. 7. Почетак ове молитве гласи: Христос, истинити Бог наш. Не неки од лажних и такозваних богова, којих смо мноштво некада поштовали, него Онај Кога смо управо пронашли, истинити Бог наш. 8. Због тога само Њему, као Богу, приличи слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и благим и животворним Његовим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Имали сте прилику да на нашем Порталу пратите директан пренос свечаног празничног бденија из Цетињског манастира. Директан пренос свете архијерејске Литургије из Цетињског манастира, а поводом празника Светог Петра првог митрополита и чудотворца Цетињског и Светог Апостола и Еванђелиста Луке, можете да пратите путем нашег портала, сутра 31. октобра, од 9. часова: ОВДЕ Благодаримо пријатељима из Васељенског Радија Светигора на техничкој могућности за директан звучни пренос торжествених празничних богослужења поводом празника великог светила и чудотворца наше Свете Цркве. Прилог приредио: Уредник насловне стране Портала Поуке.орг

Стихови другог антифона опевају само Царство и славу и силу Сина Божијег, које је Он Својим добровољним понижењем и својим осиромашењем стекао. Али, каква је овде потреба за тим речима? И шта од свеукупног домостроја Спаситељевог оне назначују? Назначују почетак Његовог присуства на земљи, односно време кад је већ био присутан, али се још не беше открио многима; када „у свету беше… и свет Га не позна“; назначују време пре Јована Крститеља, пре но што светиљка беше упаљена. Тада Њему још увек беху потребне речи пророка. А потом се појавио и Сам Пророковани, те више није било потребе ни за самим пророцима, него Га је Јован објављивао, а пре Јована Сам Отац. Због тога се каже: „Сви Пророци… прорицали су до Јована“. Према томе, то време, односно време пре Јована, назначују пророчке речи које се певају, јер ни часни Дарови, који Христа показују, још увек не бивају унесени, него су одложени по страни и прекривени. 2. Толико о овоме. Сагледајмо сада речи псалма. 3. „Господ се зацари, у лепоту се одену“. Познање које су људи стекли о Господу, те су се Њему потчинили, псалам назива царством, јер су Га познали као славнога и лепога и силнога, као што је и требало да Га познају. То значе речи Господње:, Даде ми се свака власт на небу и на земљи“, јер су, заједно са онима који су на небу, Владику познали и они који су на земљи. Но, ако неко погледа и следеће стихове псалма, наћи ће то исто. 4. Тумачећи појам Царства и власти, Пророк каже: „Јер утврди васељену, и неће се померити“; а рекавши утврди, имао је на уму веру. Наиме, Господ је учврстио оне који се због заблуда колебају и привезао их је уза се; јер онај ко тумара, нигде не може да се заустави. А Господ каже: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“, што представља поуку вере. 5. Али, вера није довољна за стицање Царства, нити би се на тај начин народи у потпуности потчинили Богу. Стога је Пророк, знајући да је потребно да овоме придода и очување заповести, рекао: „Сведочанства су твоја веома тврда ; а Господ у Својој беседи о крштењу народа придодаје и речи о заповестима: „Учећи их да држе све што сам вам заповедио“. Јер, то што Спаситељ назива заповестима, Пророк назива сведочанствима. У целом Светом Писму наћи ћеш да се закони Божији називају сведочанством. 6. Затим Пророк каже:, Дому Твојему приличи светиња, Господе“; а светињом назива жртве, дарове, односно свако служење које Богу припада. Говорећи како све то Дому Божијем приличи, Пророк казује да тај дом није празан, нити је без Бога, него да је и Сам његов Домаћин у њему присутан. Јер, кад не би било Бога у њему, тада му не би приличило оно што само Богу доликује. То исто је и Господ изрекао речима које малочас поменусмо, обећавајући како ће увек бити са Црквом Својом: „И ево, ја сам с вама“. Оно што Пророк вели: „На дуго време“, то Господ изражава речима: „У све дане до свршетка века“. А апостол Павле Цркву назива домом Бога живога, јер каже: „… Да знаш како се треба владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога“. 7. Ово појање, дакле, представља тачно пророштво свега онога што ће Спаситељ Својим Распећем и Својом смрћу остварити. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Потребно је да још једанпут, од самог почетка, сагледамо речи које сусрећемо у појањима. Но, најпре треба да кажемо то да се тајна Христовог домостроја пројављује кроз само приношење евхаристијске жртве, али се пројављује и кроз све оно што се пре и после жртвоприношења савршава и изговара. 2. Приношење жртве објављује Његову смрти Васкрсење и Вазнесење, кад се часни Дарови претварају у само Господње Тело, које је васкрсло, и које се узнело на небо. 3. Све оно што претходи самом приношењу жртве, открива чињенице које претходе смрти Христовој: Његов долазак, Његов јавни живот, Његово коначно показање; а оно што се после приношења жртве обавља, открива обећање Оца, као што је Сам рекао, силазак Духа на апостоле, и обраћење народа Богу, остварено њиховим посредовањем, као и заједницу са Њим. 4. Целокупна мистагогија као да представља некакво јединствено тело повести, која од почетка до краЈа задржава своју складност и целовитост, тако да све што том приликом бива учињено или изговорено, даје свој допринос целини. Отуда све химне које се певају на почетку Литургије, означавају први период Христовог домостроја, а оне после њих, читања из Светога Писма и остала појања, означавају следећи период. 5. Речено је, додуше, да постоји и један други разлог за читање Светога Писма и за појање, а то је очишћење и припрема за примање свете Тајне. Али, ништа не спречава да се збива и једно и друго, те да они и освећују вернике и показују домострој Христов. Као што одећа, с једне стране, задовољава потребу за одевањем и покрива тело, а са друге стране, својим изгледом показује занимање, друштвени положај и звање онога ко је носи на себи, тако бива и овде. Јер, пошто је Писмо божанско и речи које се певају и читају богонадахнуте, њима бивају освећени они који их певају и који их читају; а тиме што су управо те речи изабране и што су баш у том поретку, оне имају и друго својство и довољне су да покажу долазак Христов и Његов живот у свету. Уосталом, то својство нема само оно што се на Литургији пева и изговара, већ и свака радња која се обавља. Па иако свака од тих радњи испуњава неку практичну потребу, она истовремено символише и неко од дела или поступака или страдања Христових; као што су, на пример, улазак Јеванђеља или улазак часних Дарова у Жртвеник, и све друге свештене радње о којима смо на почетку већ говорили, а које сада не помињемо да не бисмо, наводећи изнова сваку од њих, превише одужили своју беседу. 6. Па пошто ствари тако стоје, размотримо сада детаљно целокупну Литургију као икону домостроја Спаситељевог. И то најпре размотримо појања. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота