Претражи Живе Речи Утехе

Поседујемо примерке оригиналног хладног оружја којим су вршене ликвидације у хрватским логорима и на губилиштима, као и хиљаде дубоко узнемирујућих фотографија и потресних сведочења. Музеј жртава геноцида 21. априла обелоданио је да је дошао у посед архивског документа од прворазредног историјског значаја – списка са именима и другим личним подацима најмање 5.631 српског детета које је спасено из хрватских логора смрти, захваљујући акцији Диане Будисављевић и њених сарадника. Од тада честитке за откриће српске Шиндлерове листе стижу на адресу музеја, не само из наше земље и региона већ и из иностранства. Прве су се огласиле сродне институције у Израелу и САД, а затим и бројни европски стручњаци, организације, универзитетски професори, појединци... – Све то је још један показатељ да је музеј међународно референтна и прворазредно важна институција која се од оснивања 1992. бави најболнијом темом националне повести – геноцидом почињеним над Србима на читавој територији НДХ, као и ратним злочинима и злочинима против човечности, чије су жртве током Другог светског рата били наши сународници – каже Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида. Српски војник Иван Јеремић победник такмичења „Најбољи ратник” у Охају Списак с подацима о најмање 5.631 српском детету садржи и информације о њиховом пореклу и стварном идентитету, стеченом рођењем, пре него што су предата на усвајање у хрватске породице или на старатељство одређеним установама и организацијама. Да ли је неко од њих контактирао с музејом, да ли су вам се јављали њихови потомци? Било је мноштво таквих дописа и позива. На провери података и слању одговора ангажован је читав тим нашег музеја. То су за све нас потресна искуства када не можете да имате искључиво професионални отклон, већ реагујете крајње лично и емотивно. Био сам у прилици да првој особи чији смо идентитет утврдили то и лично саопштим. Било је то прошлог викенда у Загребу, у присуству и уз учешће наше амбасадорке у Хрватској Јелене Милић, која музеју пружа континуирану и несебичну подршку. С тим човеком нас је повезала историчарка др Наташа Матаушић, која је докторирала на тему Диане Будисављевић и њене акције спасавања српске деце из хрватских логора смрти. Његово име је Живко. Током сусрета нам је дао на увид документацију коју поседује и испричао своја најранија сећања. Амбасадорка Милић га је запитала да ли жели да у списку спасене српске деце потражимо и податке о њему. Ћутао је, чинило нам се бескрајно дуги тренутак, а онда је потврдно климнуо главом. У току дана смо га пронашли на списку и то му јавили. Прво што нас је питао било је: „Да ли сам имао браће и сестара?” Одговорио сам му да је само он наведен у списку који поседујемо. Онда смо му рекли које му је право презиме, како су му се звали родитељи и одакле су били, из ког је логора и када избављен и ког датума је предат на усвајање једној хрватској породици у Загребу која се, како нам је раније испричао, о њему пожртвовано старала. Тако је Живко у деветој деценији живота сазнао своје право етичко и верско порекло. Намера нам је да га ускоро угостимо у Београду, заједно с нашом колегиницом др Наташом Матаушић. Према подацима из списка, из којих крајева су српска деца одвођена у логоре? УНИЦЕФ-ов извештај „Стање деце света у 2023. години”: Свако пето… Највише с подручја Козаре и из Поткозарја, али и из целе Босанске Крајине, западне и средишње Славоније, Лике, Баније и Кордуна. Практично, с територије читаве централне и северне НДХ. Према локацијама с којих су деца спасавана, видимо да није искључиво у питању систем концентрационих и логора смрти НДХ у Јасеновцу, како се махом претпостављало, већ се ради и о логорима смрти у Старој Градишци, Јастребарском, Горња Ријека, Сиску... Иначе, не тако мали број деце умирао је услед последица мучења, злостављања и свеопштег занемаривања у логорима, убрзо по њиховом избављивању или по доласку у институције где је требало да прођу иницијалну тријажу и здравствени преглед. Један број њих је умирао и након избављења, од последица злостављања и изгладњивања. На представљању списка речено је да је настао у другој половини 1942. у Заводу за одгов глухонијеме дјеце у Загребу. Да ли је то део картотеке Диане Будисављевић, која јој је одузета 1945? Заправо, Дианина картотека је између осталог настала и на основу података из завода, овде је реч о изворном документу, што га чини још драгоценијим. Ваљало би подсетити на који начин је она са сарадницима спроводила своју племениту мисију. У неколико наврата, с дозволом власти, одлазила је у логоре из којих је преузимала децу. Диана и њени помагачи су организовали камионе, железничке композиције, аутобусе и сва транспортна средства до којих се могло доћи, како би деца била премештена на безбеднија места. Успевала је да добије понеку бараку, коњушницу, било какав простор за смештај. Један од објеката који јој је, условно речено, стављен на располагање, био је и Завод за одгој глухонијеме дјеце у Загребу. Кроз ту институцију, тријажу је прошао највећи број малишана које су Диана и њени сарадници потом збрињавали, углавном давањем на усвојење или под старатељство „Каритаса”. Дакле, на том списку нису сва деца коју је она спасила. Сматрамо да је ту тек половина имена, што ћемо утврдити даљим истраживањима. Такође је речено да се до овог прворазредног драгоценог документа дошло уз огромну помоћ државних органа Србије, из чега се може закључити да је читава операција надрасла оквире уобичајених музејских активности? Наш регион је прекривен мрежом коју су исплела проусташка удружења из средишње и западне Европе, Аустралије, Канаде и САД, а има их и у Хрватској и БиХ. Један од примарних задатака им је да проналазе и уништавају артефакте који сведоче о почињеним злочинима, а посебно о геноциду који је хрватска држава спровела над Србима током Другог светског рата. Они то чине знајући да, уколико нема сачуваних доказа – злочин се, правно гледано, није ни догодио. Зато је често од пресудне важности да до одређене грађе стигнемо пре друге стране која располаже значајним средствима и логистиком. Ради тога смо и ми премрежили читаву Европу, Блиски исток, северноамерички континент… Ништа од тога не бисмо успели без огромне подршке председника републике, председнице владе и бројних државних органа и институција. А без помоћи надлежних државних служби не бисмо имали правовремене информације о томе где је лоцирана грађа за коју смо заинтересовани. У овом контексту, разумљиво је зашто јавности нисмо саопштили где је и под којим околностима пронађен списак деце јер се наша потрага за историјском грађом овим не завршава, напротив, само добија на интензитету. Музеј жртава геноцида поседује више од 200.000 јединица грађе. На који начин је настајала та импозантна ризница? Без обзира на то да ли грађа долази од приватних сопственика, колекционара, да ли долази као поклон или путем откупа, она пролази идентичну процедуру, законски строго утврђену. Најпре је привремено примамо ради експертизе коју обавља наша стална стручна комисија. По потреби ангажујемо и стручњаке из других националних установа културе или из Националног центра за криминалистичку форензику МУП-а, с којима имамо изузетну сарадњу. Када се утврди аутентичност артефакта, започиње поступак који се окончава потписивањем уговора о поклону или о откупу. Прошле године око 15 посто артефаката је примљено у виду поклона, а 85 одсто је прибављено откупом. Лане смо у јануару основали и Фондацију Музеја жртава геноцида, чији рад помажу бројни грађани, привредни субјекти и институције, на чему смо им бескрајно захвални. Средствима фондације и новцем који музеј добија из државног буџета успели смо да током 2022. своје збирке и фондове приновимо више него иједне године од оснивања до данас. Председник Вучић недавно је најавио да ће у Доњој Градини и Београду бити подигнути меморијални центри посвећени жртвама геноцида у НДХ. Да ли то значи да ће музеј којим руководите после три деценије добити здање примерено установи културе од националног значаја? Управо тако. Наш музеј ће бити то средишње место истраживања, сведочења и сећања на жртве јасеновачког система логора смрти и на све страдале у геноциду почињеном на читавој територији НДХ, као и на све српске, јеврејске и ромске невине жртве на тлу Краљевине Југославије од 1941. до 1945. С тим у вези, очекујемо да ће Секретаријат за културу Града Београда, на чије изјашњавање чекамо већ шест месеци, коначно позитивно одговорити на нашу иницијативу коју смо дефинисали и јавно обелоданили још у децембру 2021. Влада Србије је спремна да одмах потом Музеју жртава геноцида преда на управљање Спомен-подручје Јајинци, појединачно највеће стратиште и гробиште на тлу Србије током Другог светског рата. Након тога би отпочеле припреме да су у том комплексу подигне зграда Музеја жртава геноцида. У будућој поставци приоритет ће имати тродимензионални предмети, фотографије и најзначајнији архивски документи. Поседујемо примерке оригиналног хладног оружја којим су вршене ликвидације у хрватским логорима и на губилиштима, као и хиљаде дубоко узнемирујућих фотографија и потресних сведочења. Артефакти који чине нашу збирку нису уобичајени музејски експонати, они су пре свега докази о злочинима. Често истицани циљ Музеја жртава геноцида је и ширење заједнице знања. Шта је наредна етапа те мисије? Крајем маја реализоваћемо семинар „Учење о геноциду почињеном над Србима”, намењен наставницима историје у основним и средњим школама. Акредитован је у Министарству просвете као семинар од јавног значаја, што представља највиши могући ранг једног образовног програма. Радује нас што се већ пријавио велики број наставника, и пре него што смо објавили јавни позив. Музеј годинама организује образовне програме широм региона, прилагођене различитим узрастима и образовним нивоима. Трудимо се да допремо до што већег броја људи, на начин прихватљив и примерен модерном добу и савременим средствима комуникације. Циљ нам је да формирамо заједницу знања коју ће чинити одговорни, образовани и самосвесни појединци. Да будемо заједница потомака жртава која зна шта се дешавало, али не жели да се свети и да мрзи, већ искључиво да на племенит и достојанствен начин сведочи о томе шта је геноцид и због чега никада, нигде и никоме не сме да се понови. Да ли то подразумева и да се коначно и недвосмислено утврди број жртава геноцида над српским народом у Независној држави Хрватској? Ми се трудимо да подстакнемо научну заједницу да се озбиљније, целовитије, објективније и одговорније бави истраживањем геноцида. На српским историчарима је да се много систематичније и масовније одваже на та истраживања. Музеј никада званично није изашао у јавност с проценама укупног броја жртава геноцида над Србима у НДХ, нити броја страдалих у систему концентрационих логора смрти НДХ у Јасеновцу. Разлог за то је што наша научна заједница до сада није спровела истраживања задовољавајућег обима и квалитета на основу којих би се извели утемељени закључци. Док се то не деси, нећемо излазити у јавност с проценама укупног броја жртава јер је то, пре свега, нехумано, а и противно је постулатима историјске науке. https://www.politika.rs/scc/clanak/551280/muzej-genocid-beograd-intervju

Први број листа Српске Патријаршије "Православље" објављен је 15. априла 1967. године. Часопис је изашао као верска новина Архиепископије београдско-карловачке, са благословом патријарха српског Германа, да би касније постао гласило Српске Патријаршије. Хиљадити број је објављен 15. новембра 2008. године. Ово црквено гласило доноси поучне текстове које читаоце уводе у дубину православне вере, затим интервјуе са значајним личностима, професорима факултета, духовницима, а бави се и актуелностима из живота СПЦ, излазећи два пута месечно. Уредништву и Редакцији листа "Православље" честитамо јубилеј, на многа љета! Извор: Радио Слово љубве

Нови број листа Епархије бачке Виноград Господњи доступан је у пдф формату на званичној интернет страници Информативне службе Епархије бачке. Преузмите пдф примерак

VinogradGospodnjiPedesetnica2021.pdf Светодуховски број листа Виноград Господњи – Епархија бачка EPARHIJABACKA.INFO Светодуховски број листа Виноград Господњи доступан је у пдф формату у наведеном прилогу.

На данашњи дан 1967. године објављен је први број листа „Православље“, гласила Патријаршије Српске Православне цркве. Лист „Православље” је покренут 1967. године на иницијативу групе београдских интелектуалаца и потоњег Епископа Лаврентија (хиротонисан 16. августа; прим. ред.), као часопис Архиепископије београдско-карловачке, а тек после седмог броја постао је гласило Српске Патријаршије. Основна тема ових новина била је упознавање верника са истинама православне вере и актуелним дешавањима у целој Српској Цркви. „Православље” је прошло кроз велике проблеме у комунистичком периоду, а чак је и два пута лист забрањиван и то због непотписаног текста Светог Владике Николаја и протојереја Душана Иванчевића. „Православље“ је обележило излажење хиљадитог броја 15. новембра 2008. године. Часопис Српске патријаршије излази два пута месечно. Извор: Православље

У време прославе великих јубилеја СПЦ, 800 година самосталности и 100 година од уједињења њених епархија, навршава се и век "Гласника" - најстаријег службеног листа СПЦ са најдужим континуитетом излажења. Звучни запис разговора Ово је био повод уредништву и редакцији да, уз први број у овој, 2020. години, пред јавност изнесу репринт издање првог броја по васпостављању Патријаршије Српске, објављеног 1/14. јула 1920. године. О најстаријем црквеном гласилу и значају поменутог репринта којим је свету предочена одлука и јасна порука о уједињењу СПЦ, за Радио Слово љубве говорио је главни и одговорни уредник "Гласника", протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, појашњавајући прилике из времена пре једног века када се у новонасталој држави догодило духовно и административно јединство свих обласних делова у једну Српску Православну Цркву. Извор: Радио Слово љубве

Достојанство личности лица на које се односи информација правно је заштићено. Објављивање информације којом се врши повреда части, угледа или пијетета, односно лице приказује у лажном светлу приписивањем особина или својстава које оно нема, односно одрицањем особина или својстава које има, није допуштено ако интерес за објављивање информације не претеже над интересом заштите достојанства и права на аутентичност, а нарочито ако се тиме не доприноси јавној расправи о појави, догађају или личности на коју се информација односи (Члан 79 Закона о јавном информисању и медијима). Упркос постојању наведеног члана Закона о јавном информисању и медијима, дневни лист Блиц прекршио је основна начела новинарског кодекса, ширио дезинформације уочи мајског заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2018. године, и тиме – у више наврата, тенденциозно и хушкачки – изманипулисао јавност у Србији, а и шире. Виши суд у Београду је усвојио тужбени захтев Преосвећеног владике Иринеја и донео пресуду у његову корист, што је потврђено и пресудом Апелационог суда у Београду, а главном и одговорном уреднику штампаног издања медија Блиц наложено је да – без накнаде и без одлагања, а најкасније у другом наредном штампаном издању наведеног медија, од дана када је достављена другостепена пресуда – објави текст пресуде. Ово је још један у низу примера када у недостатку надахњујућих мисли и искри за писање озбиљних медијских жанрова, новинари често посежу за јефтиним сензационализмом, најчешће из интересних побуда. На крају, Блиц је само делимично поступио по судској пресуди и поново показао колико је далеко од истине и закона, објективног извештавања и моралних начела. Јавности предочавамо предметну пресуду Вишег суда у Београду од 22. марта 2019. године и пресуду Апелационог суда у Београду од 18. септембра 2019. године. Пресуда Апелационог суда у Београду Пресуда Вишег суда у Београду Извор: Инфо-служба СПЦ

Братство манастира Светога Прохора Пчињског(који броји 3 монаха и 4 искушеника) на челу са Епископом Врањским Господином Пахомијем, који врши дужност игумана ове свете обитељи,на свом братском састанку који је оджан 05.09.2019 године је одлучено да монаха Јустинијана замоли, да напусти манастир и Епархију Врањску, због његовог трајног непоштовања реда и поретка у Манастиру (Уредба Светог Архијерејског сабора о унутрашњем животу мнанастира из 1964 године). Братство манастира које поред служења у манастиру Светог Прохора Пчињског одржава и манастир Паљу код Клисуре општина Сурдулица, изненађено је неутемељеним писањем листа Курир. Из манастира нико није побегао због инсинуација на личност Епископа и игумана ове свете обитељи, описаних у тексту овога дневног листа, већ је монах Јустинијан благо речено удаљен из манастира, због горе наведене уредбе Светог Архијерејског Сабора . Обавештавамо доброжетеље манастира Светога Прохора Пчињског да није истина да је манастир напуштен , већ манастир живи по устаљеном канонском поретку где се врше све типиком прописана богослужења и свакодневно света Литургија. Братство манастира Светог Прохора Пчињског Извор: Епархија врањска

Из штампе је изашао први број у 2019. години Гласила Епархије нишке за хришћанску просвету и културу "Глас Епархије нишке". Овај 11 број, шесте серије представио нам је уредник листа др Ивица Живковић. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас

У Малом Светосавцу пронаћи ћете афирмативне приче и песме које су добар васпитач нашој деци где је на малом броју страна написано ипак довољно да улепша детињство малих Боготражитеља. Месец јун је за нашу литургијску заједницу био месец великога благодарења Богу за дарове Његове несебичне милости. Наш настојатељ, Високодостојни Архимандрит Стефан, кога је Свети Архијерејски Сабор на свом редовном заседању изабрао за Епископа ремезијанског – Викара Патријарха српског, примио је хиротонију архијерејске благодати у Светолазаревском храму – крипти Спомен-храма Светог Саве и на своја плећа преузео јарам Христов, да својој Цркви служи у чину Епископа и да се за све нас као Архијереј још усрдније моли. Редакција часописа жели Преосвештеном Епископу Стефану многолетно архипастирствовање Црквом Христовом: Аксиос+Достојан+Аксиос! Свима Вама, драги читатељи, желимо да живите на многе године, са Светосавцем у рукама и са Христом и Светим Савом у срцу! ХРИСТОС ПОСРЕДИ НАС – ЈЕСТЕ И БИЋЕ Редакција Светосавца Извор: Храм Светог Саве

Васкршња посланица, Освећење цркве Светог пророка Илије у Млаки, Света Марија Гатчинска – Житије и прослављење у манастиру Тројеручица, Освештан богослужбени простор Гарде Војске Србије посвећен Светом великомученику Георгију Победоносцу, Правослажна пресуда за регистрацију Православне Охридске Архиепископије, Архимандрит Рафаил (Карелин): Десет Божјих заповести, Не узимај узалуд имена Господа Бога својега, Протојереј-ставрофор проф. др Д. Калезић: Призренска богословија у годинама велике кризе, Свештеник Душан Поповић: Црква Светог пророка Јеремије у Врбовцу, Протојереј-ставрофор проф. др Р. В. Поповић: Сто година од одвајања Руске Цркве од државе (1918–2018), Свети Николај Жички: Беседа на Васкрс, Еванђеље о Победиоцу смрти, Свети Јован Шангајски: Због чега је био помилован разбојник разборити?, На Уралу служен молебан за угрожене у поплавама у Јасеновцу, Четворомесечна литија дуга три хиљаде километара у част Царских мученика, Некролози: Авакум (Ђукановић), игуман манастира Лелића (1921-2018), Евангелија (Поповић), игуманија манастира Вољавац (1957-2018), Др Славољуб Матовић (1927-2018), Нове књиге: Житије Светог Севастијана Џексонског, Света Марија Гатчинска. Извор: Српска Православна Црква

76 година страдања Срба на Дрини, Генерал-потпуковник Саво Сокановић: Војне цркве Војске Републике Српске, Архимандрит Рафаил (Карелин): Десет Божјих заповести (2), Не прави себи идола, К. Шилинг: Тарс (превео протођакон Р. Ракић), Свештеник Драган Зорица,: Покајање као почетак истинског хришћанског живота, Свети Василије Велики, О посту, Епископ бачки др Иринеј: Косово и Метохија – јуче, данас, сутра, Епископ сремски Василије: Нема живе парохије без мисионарског рада, Схи-монахиња Ефросинија (Јеремић) - игуманија манастира Грачанице, Монахиња Евпраксија (Белић) - игуманија манастира Никоља, Епископ Атанасије (Јевтић): Од Косова до Јадовна (IX допуњено издање), Др Соња Цветковић: Нишка црквена певачка дружина „Бранко“ – 130 година. Извор: Српска Православна Црква

Наводна изјава Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја не одговара садржини разговора који је Светост водио са новинарком ових новина. Из свеукупног контекста његових одговора посебно оштро је истргнута конструкција која се нашла у опреми текста на насловној страни. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј говорио је искључиво о значају Пећке Патријаршије као древног историјског седишта Српске Православне Цркве и о Београду као њеном административном седишту. Коментаришући могућност да будући поглавари Српске Православне Цркве имају седиште у Пећи, Његова Светост ниједном речју није поменуо себе, нити је о томе уопште било говора. Формулације које су се нашле на насловној страни ових новина „Нећу да се селим на Косово” и „Тражићу да Патријарха бирамо као и до сада, а не двотрећинском већином” не одговарају садржини вођеног разговора нити одражавају лични став Његове Светости, већ је реч о резултату новинарске жеље да се изговореним речима придода другачији, сензационалнији, смисао. О томе најбоље говори и чињеница да ове имагинарне изјаве, искоришћене за медијски атрактивну најаву, нема чак ни у тексту који је објављен на страни шест ових новина. Ово сведочи и о тенденциозној намери да се кривотвори истина. Овакав манир којим се неистинито и сензационалистички преносе изјаве Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја наносе велику штету угледу Патријарха и Српске Православне Цркве. Информативна служба Српске Православне Цркве Извор: Српска Православна Црква

Службене објаве из Епархије шумадијске и Епархије сремске, Јован Б. Душанић Липљаски: У Бања Луци се гради српско-руски православни храм, Архимандрит Рафаил Карелин: Тајна послушности, Свети Григорије Нисијски: Похвална реч Преподобном Јефрему Сиријском (превео протојереј-стафрофор проф. др Радомир Поповић), Преподобни Јустин Поповић: Бесмртност Светог Саве, Протојереј-ставрофо др Саво Б. Јовић: Кроз огањ страдања у загрљај Христов, Епископ зворничко-тузлански Фотије: Истина ходи на ногама страдања, Божидар Васиљевић: Четрдесет година патријарашке службе Католикоса и Патријарха Тбилисија и све Грузије г. Илије Другог, Монахиња Магдалина: Разговори са децом. Извор: Српска Православна Црква