Претражи Живе Речи Утехе

Фото: СНСЦГ Пише: Димитрије Марковић Са запрепашћењем и жалошћу сам прочитао вест о гостовању Горана Шарића на трибини у Српској кући у Подгорици 08. 07. 2022 г. у организацији Српског информативно-културног центра „Свети Сава” и Српског националног савјета Црне Горе. Са запрепашћењем и жалошћу, а у складу са речима: „Нико не може два господара служити јер или ће једнога мрзети, а другога љубити, или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону” (Мт. 6, 24). Разлози за то су следећи: 1) Горан Шарић је један од водећих пропагатора неопаганизма и различитих јеретичких учења. Између осталог, он износи претпоставку да Исус Христос није постојао већ да је „Исус” био назив за халуциногену биљку под чијим дејством су апостоли проповедали, 2) Горан Шарић се лажно представља као историчар. Наиме, звање „доктора историјских наука” он је купио на фиктивном Институту за националну историју Мирољуба Петровића, 3) Поврх свега, апсурдно је да о разбијању Југославије говори особа која се залаже за независност Косова и Метохије. Укратко ћу образложити све претходно изнето а подробније информације можете пронаћи у мојој књизи „Сербонини сведоци: Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква” за коју је предговор написао управник архива манастира Острог, историчар и теолог, мср Раде Булајић. На крају текста, остављам и везе ка чланцима у којима се налазе одговори на Шарићеве тврдње, као и коришћена литература. 1. Прво, Горан Шарић изражава сумњу да је Исус Христос уопште постојао, из чега следи да не верује у ни у безгрешно зачеће Пресвете Богородице, оваплоћење Богочовека, Његов живот на земљи, учење и чуда, па самим тим ни у Његово Васкрсење. У једној емисији, на питање новинара: „Значи, Исус је постојао дефинитивно?”, Шарић даје следећи одговор: „Па, овако. Не можемо изван сумње, сваке разумне сумње доказати да је постојао. Међутим, постоје јаке индиције да је једна таква личност постојала. Значи, имамо барем једно двадесет верзија ко је то био. Имаш ону књигу ’Цезаров месија’ где се каже да је пројекат Рима, имаш да је пројекат Жидова, да су Жидови уствари једног мирољубивог пророка подвалили поганима, па су погани постали мирољубиви итд. Мислим, има ту разних теорија, овај, ко је био Исус. Неки кажу да је уствари тај мирољубиви месија био производ Рима да би умирио Жидове јер су Жидови највећи проблем Рима. Седамдесете дижу огроман устанак, па онда још један...” Допуштајући, ипак, да је можда неко под тим именом постојао, Горан Шарић јасно ставља до знања да Он није био Син Божији, Богочовек и Спаситељ како нас учи Свето Писмо, већ очигледно обичан човек, иако побожан („мирољубиви пророк”, „мирољубиви месија”), који је био злоупотребљен од стране Јевреја или Римљана. Из Шарићевих речи можемо да закључимо да се позива и на књигу „Цезаров месија” („Caesar’s Messiah”) Џозефа Атвила (Joseph Atwill) у којој аутор тврди да су и Христос и Јеванђеља производ и политичко средство Рима. Даље, признајући евентуално Христово постојање али само као човека, Шарић у потпуности негира део другог члана Символа вере у коме се каже да верујемо „у једног Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, нествореног, једносушног са Оцем, кроз кога је све постало”. О тумачењу Светог Писма Горан Шарић каже: „Ти мораш познават и јако пуно литературе поганске. Рецимо, Исус је у Откривењу описан као божица Хеката, која је била грчка богиња, и тако.” Даље, Шарић нам хришћанство представља као синкретистичку религију, или пре као секту, а не као Богом откривену истину, речима: „Јудаизам је један елемент кршћанства, други елемент су ти зороастризам, митраизам, трећи елемент је поганство. Значи, кршћанство је стварно микс свега јер оно је и опстало тако што је један папа рек’о: ’Покрстите њихове богове!’ Што год су могли, апсорбирали су у ту своју религију и онда она врло мало личи, кад ти гледаш, рецимо, Стари завет и кршћанство. Рецимо, ти у Старом завету уопће немаш, а ни у Новом, култ светаца.” Осим тога, Шарић ту покушава да раздвоји Стари и Нови Завет, говори о дисконтинуитету, представљајући Нови Завет као нешто ново и другачије, а не као довршетак и испуњење Старог Завета упркос Христовим речима: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или пророке. Нисам дошао да укинем нето да испуним” (Мт. 5: 17). Али ни ово јеретичко учење није ништа ново. Један од најранијих и најпознатијих јеретика који је проповедао неспојивост Старог и Новог Завета био је Маркион из Синопе у Понту, у Малој Азији, кога је његов отац, синопски епископ, одлучио од Цркве. Ево како нам Шарић описује и објашњава Божић, празник Рождества Христовог: „Значи, Божић не постоји. У Библији нико не слави рођендане осим фараона и Херода, значи негативци. Значи, Божић у прва три столећа кршћанства не постоји. Опет, то је био најсветији празник свих ранијих религија. Зимски солстициј код нас, коло године, кад умире стари Бог, умире сунце, јер наш Бог је сунце, он умире у огњу и поново се у огњу рађа. Зато ми палимо Бадњак.” Када је реч о покушају Шарића, као и других турбофолк-историчара и новопагана, да хришћанство и хришћанске празнике повежу са паганизмом, астрономским појавама и слично, морамо да имамо у виду речи Светог Јустина Ћелијског да „по свету који носи у себи човек суди о свету око себе”. Горан Шарић на једном месту каже да је Апокалипсис (Откривење) Светог Апостола Јована кабалистички спис: „Рецимо, та задња књига Библије, Откривење је писана... то је први кабалистички спис.” Шарић на крају доводи у питање и то да је свети Јован Богослов аутор Откривења. Шарић надаље каже: „Моје мишљење, моје приватно мишљење које не могу сто посто доказати, је да је постојао стварно један учитељ, Исус, Јешуа, који је им’о једно просветљење-учење, ти кад гледаш Исус, Буда – врло слично. Значи, постојао је један учитељ, а онда су његове ријечи тумачиле разне секте, неке су биле за сиротињу... Чак, један врхунски експерт за списе с Мртвог мора каже да је Исус уствари био халуциногена некаква биљка итд.” Шарић овде вероватно мисли на књигу „The Sacred Mushroom and the Cross: A Study of the Nature and Origins of Christianity Within the Fertility Cults of the Ancient Near East” Џона Марка Алегра (John Marco Allegro) у којој аутор тврди да Христос никада није постојао као историјска личност већ да је био митолошка творевина раних хришћана под утицајем психоактивних екстраката гљива попут псилоцибина. У тексту под насловом „Српска слава је потекла из Лепенског вира, али то смета аутошовинистичкој елити” , као што може да се закључи из наслова, Шарић покушава да докаже порекло српске крсне славе из Лепенског Вира што је у складу са покушајима неопагана да хришћанство представе као наставак и плагијат незнабожачке вере. На питање новинара: „Шта вам говори огњиште као централни елемент куће, и обичај сахрањивања покојника испод прага?”, Шарић одговара: „Имате ту традицију у Србији и након примања хришћанства. Идентично се задржава сахрањивање покојника испод прага. Имамо огњиште (које је) свето. Касније имате то код Илира: Лар, кућно божанство. У Далмацији се то место где се чува храна и дан данас зове ’сулар’, или ’слар’. То је мјесто где они држе храну које је посвећено том богу хране, богу заштитнику куће. То је та веза са прецима. Јер веровали су древни Словени, а и ти наши још старији преци, да вас некад и предак или божанство може посетити кроз госте. Онда се ту јавља и култ гостопримства, и то вам је слава. Слава вам је култ гостопримства и култ претка у једном. До данас се слава задржала једино код Срба. Ми овде видимо огњиште, што је већ зачетак славе, јер је огњиште уједно и сакрални простор. Пошто је ватра на небу Сунце, у ваздуху је муња, а на земљи је огањ. Има опет ту своју тројствену улогу, као и вода. Као и ове куће које су на некаквој троугластој основи.” Додатне информације, литература и одговори на изнете јеретичке ставове: На овом линку - кликни. 2. Веома је важно да кажемо да се Горан Шарић лажно представља као историчар. Наиме, по сопственом признању, Шарић има „докторат” са Института за националну историју Мирољуба Петровића. Цена потпуно безвредне дипломе овог непостојећег Института Мирољуба Петровића износи 1250 евра. На истом месту каже да је студирао и на АТФ-у и да је његова теза била „Исус из Назарета повијесна особа.” АТФ је Адвентистички теолошки факултет у Марушевцу, у Хрватској. Према подацима хрватске Агенције за знаност и високо образовање за 2020. г., АТФ нема акредитацију. Факултет исте секте, иако под нешто другачијим називом, постоји и у Београду, али ни он, према подацима Националног тела за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању Србије (НАТ) нема акредитацију. Према информацијама које се могу наћи на презентацијама ових „факултета” они имају међународну акредитацију, али већ из самог назива „Adventist Acrediting Association” јасно је да је реч о њиховом сопственом акредитационом телу, тачније асоцијацији Цркве адвентиста седмог дана којој припадају и наведени факултети. Ово је слична ситуација као и са фиктивним акредитационим телом које је основао Мирољуб Петровић за своје „институте”. Ако имамо у виду да је Петровић следбеник управо ове секте Адвентисти седмог дана, онда можда у томе треба тражити разлог чињеници да је Горан Шарић управо код њега „докторирао” након студија на АТФ-у. Када је реч о самој секти адвентиста (суботара), о њој се подробнији подаци могу наћи у књизи официра полиције Зорана Луковића „Верске секте, приручник за самоодбрану” и књизи др Лазара Милина „Црква и секте”. Адреса Института за националну историју, као и осталих Петровићевих „института”, како је наведено на њиховим презентацијама, је 8786 116th street # A 11 Richmond Hill, New York 11418. Новинар недељника „Време” који је о томе писао у тексту под насловом „Универзални Универзитет за ово и оно” пронашао је да се на наведеној адреси налази приватна кућа пријатеља и сарадника Мирољуба Петровића. Дакле, осим што нема акредитацију, Институт за националну историју ни физички не постоји. У прилогу дајем интервју у коме је Шарић изјавио да је „докторат” стекао на поменутом институту: На линку овдје - кликни. Дајем исто и као и текст са више информација о неколико фиктивних факултета Мирољуба Петровића (Институт за националну историју је само један у низу): На линку овдје - кликни. 3. Нажалост, немали број Срба заведен је масним мамцем који им баца псеудоисторичар и јеретик Горан Шарић у виду изјава које годе националном поносу. Наравно, иза масног мамца крије се антиправославна и антисрпска удица. Иако из Јеванђеља знамо да не може „дрво зло плодове добре рађати” (Мт. 7, 18), многе ни то што се Шарић лажно представља као историчар и што су његове псеудонаучне теорије плод измишљања, фалсификовања и плагирања није навело да посумњају у искреност његове љубави према српству и Србима. Верујем да ће, ипак, следећа његова изјава и предлог да се Косово и Метохија са бројним светињама и огромним рудним и другим богатствима преда Шиптарима, а српски народ остави без заштите и препусти довршетку покоља и протеривања, допринети да бар један део заведених промени мишљење: Начин на који нам Шарић износи овај предлог јесте у потпуности у складу са његовим преварним деловањем: издају и капитулацију представља као добитак за нас. „Србији интегритет, Косову суверенитет”, како Шарић каже, није оксиморон, него свесно довођење јавности у заблуду. Шта значи „Србији интегритет, Косову суверенитет”? Ампутирам руку или ногу, али ми је тело и даље цело. Продао сам земљиште, али пренос власништва на купца још није формално извршен. Шарић нам, дакле, предлаже да служимо и једног и другог господара (Мт. 6, 24). За давање независности самозваном Косову*, према Шарићу, добијамо Отворени Балкан чији је циљ „слободни проток људи, роба, услуга и капитала”. Зар друга Југославија није била једна врста Отвореног Балкана? При томе не би требало заборавити ни унију са Албанијом. Наиме, уговором из 1946. г. установљена је заједничка одбрана и најтешња војна сарадња Југославије са Албанијом, а у току 1946-1947., путем 26 закључених уговора, успостављена је царинска и монетарна унија, и границе двеју земаља биле су отворене за несметано насељавање Албанаца на Косово и Метохију. Да, када је реч о Отвореном Балкану мислим да ће акценат бити на „слободном протоку људи”, односно додатном насељавању Албанаца. Када је реч о роби, услугама и капиталу у другој Југославији, из Меморандума САНУ знамо какав је био положај Србије унутар Југославије: један од разлога за писање Меморандума је био тај што је развој Србије еродиран подршком осталим деловима Југославије. Да ли споразуми попут Шенгенског (Отворени Балкан се често назива и Мали Шенген) могу да реше проблеме са сепаратизмом, то најбоље показује пример Каталоније у Шпанији која и после споразума таквог типа и даље тежи отцепљењу. А са „чувањем”, како каже Шарић, светиња од стране Шиптара ми Срби имамо богато историјско искуство. Довољно је да се сетимо 17. марта 2004. г. и тога да су само од 1999. г. они до данас оскрнавили, оштетили или уништили преко 150 цркава и манастира. Надаље, из другог Шарићевог коментара „Старци не ратују” видимо и ширење дефетистичког мишљења, а све у циљу урушавања морала и борбене готовости. Коначно, постоје основане сумње како је талас псеудоисторије који нас је запљуснуо, а у чему Горан Шарић игра једну од водећих улога, инициран или распламсан од споља, и да представља једно од средстава за урушавање националног идентитета и извршење етноцида. Наиме, морамо имати у виду да је историја једна од идентитетских наука. Проф. др Игор Панарин, у књизи „Хибридни рат: Теорија и пракса” као главне области хибридног ратовања наводи управо духовну и културно-историјску област, а тек након тога политичку, дипломатску и друге. Паметноме доста! Извор: https://etos.press/post/6801 View full Странице

Ускакао сам у хладну Тару у јануару и мају, скакао падобранске скокове, уредно се пријавио за сутрашње погружење у ријеци Ћехотини у славу Христовог крштења у Јордану, али кад видим коментаре на друштвеним мрежама, дође ми не само да не идем већ и да замолим старјешину да све откаже. Једни пљују по Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију. Српски патријарх није римски папа да је незаблудив, али је за гомилу његових оцјенитеља и процјенитеља – а и мимо њих – озбиљан човјек, неко ко је више молитве у себи произнио него читава биртијска „памет“ која га процјењује. Није вам, господо и даме, Српски Патријарх исупњавач жеља и турбофолкерске лажне побожности већ онај који сједи на трону светога Саве. Али није ни то све. Видим да се иначе пореметило схватање СУШТИНЕ и онога придодатог. Дакле: сутра је централни догађај СВЕТА ЛИТУРГИЈА. Зато и идемо литијски из Цркве ка водама. Из Свете Литургије извире свака света тајна и чин, па и чин ВЕЛИКОГ ОСВЕЋЕЊА ВОДЕ у коме говоримо да се „данас мијења природа воде“. Како се мијења – тиме што се освећује вода, а онда се, мијењајући свој живот, мијењају набоље и људи који приступају светим тајнама и чиновима. Затим се, тамо гдје има могућности, освећује ријека или језеро и људи који то желе и могу допливавају до светог Крста – да би се том малом жртвом приближили Крсту Господњем и надишли своју природу, страх, природни инстинкт за топлином и сигурношћу. Али ако ћете се такмичити – то ништа не значи. Такмичења у Цркви нема, осим такмичења у врлини. Ако ћете послије да коментаришете ружно оне са којима сте пливали (и то сам био свједок, након прошле године у Миљевини) – немојте пливати, нити учествовати у чину. Ако ћете се такмичити пијани или дрогирани, ако вас иначе не интересују Свете Тајне и сви треба да се дивимо нашој тј вашој храбрости или љепоти – промашили сте тему, не пливајте до Крста на коме је разапет Господ. Ако ћете истући дјевојку или жену, тјерати је да абортира, живјети као да Црква и њен живот не постоје – немојте пливати за часни крст. Само ћете на осуду пливати. Ако ће нас пливања и погружења чинити горим, а не бољим – боље да не пливамо. Ако се најприје и најпослије и увијек не сјетимо Христа и Његове Жртве и оних који су ту Жртву носили са собом у хладним водама Дунава и Саве и Дрине – онда смо сви заједно промашили. ФБ свештеника Дарка Ђога View full Странице

Текст аустралијског новинара Давида Голдмана „Ова срамотна злоупотреба холокауста мора одмах да престане“ о усташком логору Јасеновац, објављен у „Џерузалем посту“, уклоњен је захваљујући брзој и одлучној реакцији Музеја жртава геноцида, саопштено је данас из ове институције. „Уредништво „Џерузалем поста“ најпре је уклонило са интернет странице тог листа ревизионистички и срамотан ауторски текст Давида Голдмана у коме се, поред осталог, тврди како је укупан број жртава концентрационог логора смрти у Јасеновцу свега између 2.500 и 4.500 људи, као и да Срби и садашње српске власти манипулишу и злоупотребљавају холокауст како би вештачки и лажно увећавали број жртава српског порекла страдалих током Другог светског рата“, истакла је дирекција Музеја. Након што је в. д. директора Музеја жртава геноцида, историчар Дејан Ристић, ступио у непосредан контакт са главним и одговорним уредником, „Џерузалем поста“ Јаковом Кацом, овај лист је данас објавио Ристићев опширан и детаљан ауторски текст у коме су изнете историјске чињенице у вези са карактером концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и са до сада идентификованим бројем јасеновачких жртава. Поред тога, Ристић је у свом тексту јасно и одлучно осудио сваки покушај релативизације карактера концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и умањивање броја жртава. Ристић је у писму главном уреднику „Џерузалем поста“ навео да Голдман, који је иначе без стручних квалификација и потпуно непознат научној јавности, „користећи се низом нетачних исказа и полуинформација, у чланку је у свега пар реченица обесмислио читавих 76 година континуираних истраживања, како стручњака и институција Југославије, касније Србије и Хрватске, тако и светских референтних институција попут „Јад Вашема“ и Музеја Холокауста (USHMM)“. „Једино што је тачно наведено односи се на географски положај Јасеновца и процентуално учешће Јевреја у људским губицима (15 одсто). У низу проблематичних информација садржаних у том ревизионистичком осврту најпре указујемо на исказ о форензичким истраживањима спроведеним у Југославији којима је, наводно, утврђено да је укупан број јасеновачких жртава између 2.500 и 4.500 што представља апсолутну и срамотну неистину. Музеј жртава геноцида, пре свега, указује на то да код форензичких истраживања не може доћи до резултата у броју жртава који се креће у огромном распону „од – до“. Друго, никакве ексхумације нису обављане 1947. и 1948. године. Током 1946. године обављено је истраживање четири гробнице код Ускочких шума у којима је пронађено 967 остатака (311 мушкараца, 467 жена и 189 деце). На основу сондаже процењено је да и у гробници код шуме Струг има око хиљаду убијених, али су стручњаци закључили да због положаја, односно испреплетености жртава и стања у којима су се тела налазила није могуће обавити потпуно прецизно истраживање. Дакле, не постоји никакво форензичко испитивање које је резултирало подацима о 2.500 до 4.500 јасеновачких жртава, извршено током 1947. и 1948. године, како се то наводи у овом ревизионистичком тексту“, пише Ристић. У овом крајње ревизионистички интонираном чланку поменути су и разни утврђени и/или процењени бројеви убијених у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу, и то: 59.000 (попис жртава Другог светског рата спроведен 1964. године), 72.000 и 77.000 који су у једном тренутку представљали достигнути резултат допуњавања броја страдалих, а на основу ревизије већ споменутог пописа из 1964. године, што спроводи Музеј жртава геноцида, стоји у писму упућеном уреднику израелског листа. „Музеј жртава геноцида користи ову прилику да нагласи да се у његовим базама налазе подаци о безмало 90.000 идентификованих жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што у овом тренутку представља само најмањи могући, али не и коначни број ликвидираних на том стратишту. Како се истраживања стручњака Музеја жртава геноцида, која се спроводе по истој методологији како се то већ деценијама чини и у „Јад Вашему“, настављају, за очекивати је и да број идентификованих јасеновачких жртава у наредним годинама буде коригован у правцу далеко већег. Процењени укупан број јасеновачких жртава далеко је, нажалост, већи од оног који ће историјска наука икада успети да идентификује конкретним подацима“, наводи се у реакцији на Голдманов текст. У истом ревизионистичком тексту спомиње се и број од 99.000 жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што је у једном периоду била процена USHMM, али и у науци потпуно непозната процену од око 250.000 страдалих, стоји у писму. Коначно, исти текст садржи некакав, наводни, број од 800.000 убијених на свим јасеновачким стратиштима. „Музеј жртава геноцида нема сазнања да је „Јад Вашем“ током последње деценије претходног века потраживао од Републике Србије „оригинална документа из Јасеновца“ пошто историјској науци није познато да постоји неки значајнији корпус грађе изузев оне коју је Антун Милетић већ објавио у четири књиге. Могуће је и то да се у овом ревизионистички интонираном чланку мисли на евакуисану музејску грађу из Спомен-подручја „Јасеновац“ (Република Хрватска) која се током деведесетих година претходног столећа налазила у Босанској Дубици (Босна и Херцеговина). Но, то је питање на које одговор могу и треба да дају неки други, али не и Република Србија“, пише историчар Дејан Ристић. Како наводе из Музеја жртава геноцида, та институција је 1997. године предала „Јад Вашему“ списак са именима 52.500 Јевреја страдалих на простору Југославије током Другог светског рата (од којих је 10.500 изгубило животе управо у Јасеновцу), а који је укључен и у званични списак жртава холокауста те институције. „Пратећи накарадну, псеудонаучну, антицивилизацијску и срамотну логику којом се у овом ревизионистичком чланку негира број страдалих у Јасеновцу искључиво на основу тога што не постоје одговарајући форензички подаци (осим за 2.500 до 4.500 жртава, како лажно тврди аутор текста), могли бисмо да поставимо и питање у вези са тиме да ли је на исти начин могуће негирати и број од 1.200.000 до 1.500.000 убијених у Аушвицу пошто ни за ту тврдњу нема никаквих форензичких доказа? Било би занимљиво када би аутор овог ревизионистичког текста, негирајући број страдалих у Јасеновцу, одговорио на питање у вези са тиме где је „настало“ 30.000 Јевреја који су живели на подручју геноцидне Независне Државе Хрватске? Музеј жртава геноцида подсећа да је, према расположивим подацима, њих око 7.500 убијено у немачким концентрационим логорима. Шта се догодило са њих преосталих око 22.500?“, наводи Ристић Музеј жртава геноцида је кроз вишегодишња истраживања својих стручњака показао да је у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу убијено између 18.000 и 19.000 Јевреја са подручја Независне Државе Хрватске, као и да је њихово учешће у укупним губицима цивила било вишеструко веће од њихове заступљености у популацији (10,23 пута веће). Стручњаци Музеја жртава геноцида у континуитету јасно раздвајају страдање у холокаусту од геноцида почињеног над српским народом на подручју Независне Државе Хрватске. У истраживањима Музеја жртава геноцида континуирано се наглашава и то да је губитак Јевреја у систему усташког логора смрти у Јасеновцу, с обзиром на заступљеност у популацији, био реално 13 пута већи од претрпљеног губитка Срба у логору, чиме се побија апсурдна тврдња по којој „Србија покушава да истисне Јевреје из холокауста и да их замени Србима“, стоји у писму директора Музеја. „Музеј жртава геноцида овом приликом наглашава и то како су, поред бројних других, чак и тројица председника Републике Хрватске званично и јавно саопштила како се у раздобљу између 1941. и 1945. године догодио геноцид над припадницима српског народа који су осмислили и реализовали званични органи и целокупан државни систем Независне Државе Хрватске. Имајући то у виду, потпуно је јасно да је једина срамотна злоупотреба управо покушај аутора овог ревизионистички интонираног текста да негира ову одавно потврђену и општеприхваћену историјску чињеницу. Да ли је, пратећи такву логику, могуће очекивати да се на страницама Вашег листа ускоро нађе и подједнако ревизионистички интониран текст Давида Ирвинга којим се негира постојање концентрационог логора смрти у Аушвицу?“, закључује Дејан Ристић. https://rs.sputniknews.com/20210818/ko-negira-jasenovac-negira-i-ausvic-kako-je-srpski-istoricar-pobio-lazne-tvrdnje-u-izraelskom-listu-1128551049.html View full Странице

Излагање на конференцији „Кршење правâ вјерникâ у Украјини”, Москва, 29. мај 2019. У поступку који је Цариградска Патријаршија примијенила у Украјини признавањем и спајањем двију група расколникâ (од којих је једна анатемисана) и – додјељујући им аутокефалију коју није признала ниједна друга помјесна Православна Црква – нема ничег што је у складу са светим канонима и уобичајеном црквеном процедуром приликом додјеле аутокефалије. Уколико су у самом старту направљени тешки канонски прекршаји (прије свега упад на канонско подручје Московске Патријаршије и аутономне Украјинске Православне Цркве без њихове сагласности, а затим поништавање важења одлуке цариградског патријарха Дионисија IV из 1686. године којом се Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији, уз упорно одбијање дијалога са Московском Патријаршијом и са другим Православним Црквама које су Цариградској Цркви указивале на речене неправилности), онда су сви даљи поступци били незаконити и неканонски. Руска Православна Црква је благовремено дала озбиљну анализу и оцјену поступака Фанара са становништа канонског права, што је и другим Православним Црквама помогло да заузму правилан став по овом болном питању. Не улазећи подробније у канонску сферу овог питања, указаћемо само на неколико важних детаља у вези са истим. Цариградска Патријаршија је у овом случају показала спремност да вјековне црквеноправне одредбе тумачи само у складу са својим интересима, занемарујући неприкосновена права других и правну логику уопште. У вези са поништавањем одлуке из давне 1686. године о уступању Кијевске митрополије Московској Патријаршији, размишљамо да по истој логици она може поништавати и друга слична документа важна за остале Цркве, укључујући и томосе о аутокефалији које је током прошлих вјекова додјељивала појединим помјесним Црквама. Право примања апелације, које је цариградски престо користио у вријеме Ромејског Царства на подручју своје јурисдикције, он сада жели да прошири на цијелу православну васељену, и то на основу свог тумачења 9. и 17. канона четвртог васељенског сабора. Такво тумачење нема основа у црквеноправној науци нити је прихваћено од стране већине других Цркава, као што није прихваћено ни аналогно тумачење 28. канона истог сабора на основу којег Цариград хоће да својој јурисдикцији потчини цијелу православну дијаспору. Кроз ова и слична тумачења светих канона цариградски идеолози заснивају учење о првенству власти Цариградске Патријаршије. Иако би се назнаке тог учења могле наћи и у давној прошлости Константинопољске Патријаршије, видимо да оно нагло узима маха почетком треће деценије двадесетог вијека, заправо од времена патријарха Мелетија Метаксакиса, па све до времена садашњег патријарха Вартоломеја. Полазећи од првенства части Цариградске Патријаршије међу Православним Црквама, речена идеологија је отишла много даље и стигла до ставова да све Православне Цркве стичу своју каноничност само у заједници са константинопољским престолом, да без тог Патријархата нема Православља и да је цариградски патријарх предстојатељ цијелог Православља, први без једнаких. Када се оваквој новофанарској идеологији о примату власти цариградског престола придружи још једно ново учење, учење о посебним правима Цркве Мајке у односу на Цркве „кћери“ које је она духовно родила, можемо очекивати све веће проблеме. На многим примјерима и у самој Украјини показало се да ова Мајка хоће не само да задржи власт над својим „кћерима“ него и да преузме поједине њихове храмове за своје ставропигије, цијелу њихову дијаспору, да их лиши права освећивања мира и остало. Идеологија – било која, а црквена нарочито – увијек има практичне животне посљедице. Тамо гдје се потискује учење, као што се то чини у Фанару, о Христу као Глави Цркве имамо логичну посљедицу да се цариградском патријарху приписују божански епитети: „Глава православног Тијела“ без којег би све помјесне Цркве биле као овце без пастира, „Први без једнаких“ који у крајњој инстанци има право суда над свим православним архијерејима у васељени... Давни претходници данашњег васељенског патријарха који су римском епископу оспоравали власт над Црквом држали су се новозавjетног начела да је Христос Глава Цркве и да је сваки покушај узимања тог поглаварства противан Његовом учењу. Када видимо да се сада одступа од православне еклисиолигије и учења о саборности Цркве, онда није чудо што су на основу овдје назначене идеологије већ настали многи неспоразуми. Данас је то случај у Украјини, а сјутра их можемо очекивати на многим другим мјестима. Из горе реченог је јасно да је интерес Цариградске Патријаршије био јачи од било каквих канонских разлога приликом доношења већег броја њених одлука које су запечаћене додјељивањем неприхватљиве аутокефалије расколницима у Украјини. Изговор је да се то радило због мајчинске бриге и љубави према одијељеној браћи; циљ је био замаглити материјалне и друге интересе Цариградске Патријаршије. Увјерени смо, међутим, да кључни узрок овог проблема није ни у погрешној примјени канона ни у интересима Цариградске Патријаршије него у антируској политици западних земаља. Свакако, за Цркву је најпроблематичније то што је константинопољски патријарх на таласу те политике, под изговором да лијечи, продубио већ постојеће ране на тијелу Цркве у Украјини. У праву су они аналитичари недавних догађаја у Украјини који насилни преврат на Мајдану, изведен под руководством западних сила, уз свесрдну подршку унијатâ и Денисенкових расколника, доводе у директну везу са механичким обједињавањем расколникâ и додјељивањем аутокефалности тој проблематичној структури. Поменути политички преврат није био довољан да затрује односе између Украјине и Русије него је био потребан и религијски преврат с тим да се у њега увуче, уколико то буде могуће, и канонска Украјинска Православна Црква. Ово посљедње, на сву срећу, није успјело. Бивши предсједник Украјине, Петар Порошенко, узео је на себе душегубну улогу лажног месије, уз свесрдну подршку западних служби и патријарха Вартоломеја, у пројекту формирања „Православне Цркве Украјине“. Он је грубо прекршио Устав своје земље и, злоупотребљавајући свој положај, умијешао се у сферу искључиво црквене надлежности. У вријеме његове владавине имали смо прилику да видимо карикатуралну појаву цезаропапизма, и то у једној, по реторици, проевропској и пронатовској секуларној држави. Све оно што је у западним демократским земљама забрањено и незамисливо у Украјини је било одобрено и логистички подржано од стране Запада, првенствено Америке. Највеће неправде су у вријеме тог несрећног предсједника нанесене канонској Украјинској Православној Цркви, њеном Предстојатељу Блажењејшем Онуфрију, архијерејима, свештенству и народу. Против канонске Цркве употребљена су средства земаљске силе и принуде, отимање храмова, привођење на информативне разговоре, медијски и полицијски притисци и томе слично, са циљем да се она преведе на терен дневне политике и укључи у горе поменути пројекат. Хвала Богу, Украјинска Православна Црква је одољела свим притисцима и провокацијама и остала чврсто на канонским позицијама, чувајући вјеру и своје светиње, његујући и јачајући у најтежим временима јединство свог народа који јој је од Бога повјерен, остајући распета на својој Голготи, кријепећи се Крстом и Васкрсењем Христовим. Нажалост, добила је неколико својих Јуда у лицу двојице архијереја издајника и извјесног броја свештених лица. Колико год је то болно и жалосно, ипак Црква том издајом није ослабила него се прочистила. У анализи црквеног питања у Украјини посебно треба обратити пажњу на етнофилетизам. Уопштено гледано, тај феномен карактерише нетрпељивост или чак мржња према неком другом народу. С друге стране, сви етнофилетисти фанатично наглашавају своје посебности, и националне и вјерске. Етнофилетизам у једном народу подређује вјерско осјећање националном, те се у том облику вјера, макар се формално називала православном, претвара у националистичку и племенску секту. Васељенска Патријаршија била је склона да јерес етнофилетизма припише првенствено словенским православним народима. Остављајући на страну питање да ли је она била у праву и у којој је мјери и сама одољела том искушењу, обратићемо пажњу на то како се одредила према етнофилетизму у Украјини. Типичан примјер етнофилетизма види се у дјеловању раколничких група, Денисенкове и Малетичеве, на подручју данашње Украјине. Ове групе одликује мржња према Русији: то је дио њиховог идентитета јер су и настајале као антируске творевине. У том погледу највише су сродне са гркокатолицима (унијатима) у Западној Украјини. Етнофилетистички настројене расколничке групе искористиле су западне земље приликом преврата на Мајдану 2014. и ојачале га у каснијем несрећном грађанском рату који још траје. Занимљиво је да тај наказни етнофилетизам расколничких група у Украјини није засметао Цариградској Патријаршији када је доносила неканонско рјешење о њиховој рехабилитацији, а додатно га је утврдила додјелом аутокефалије тим вјештачки обједињеним структурама. Усклађеност дјеловања између западних земаља и Цариградске Патријаршије приликом двоструког преврата у Украјини, политичког и црквеног, више је него очигледна. У оба преврата прихваћен је и коришћен украјински псеудоцрквени етнофилетизам као погонско гориво којим се стиже до циља: направити, једном за свагда, политички и духовно антируску Украјину. Послије горе реченог ваља се запитати шта је резултат дјеловања Цариградске Патријаршије у Украјини. Као што се могло претпоставити: ништа осим што је ојачан украјински раскол и што је изазвана опасност од даљих раскола на васељенском плану. У Украјини, уз мање изузетке, свако је остао на свом мјесту гдје је и раније био. Међутим, цијело Православље зна и осјећа да би посљедице неканонског дјеловања Цариградске Патријаршије могле бити кобне. Оне су већ настале свуда, а нарочито су видљиве у дијаспори, гдје се више не организују свеправославна литургијска сабрања. Негативне посљедице речених потеза су већ настале и на Светој Гори, за коју су духовно везани сви православни без изузетка. Уколико украјински расколници, уз подршку Васељенске Патријаршије, наставе да служе на Светој Гори, можемо очекивати опасне расколе међу Светогорцима и продубљивање већ постојећих рана на Тијелу Христовом. Због неканонски изведеног, политичким и земаљским интересом мотивисаног упада Цариградске Патријаршије у Украјину њен углед је веома опао у Православљу. Кривца за то може наћи само у себи и у својој новој еклисиологији, у само њој својственом тумачењу канонâ и у одлукама штетним по цијело Православље. Ниједна од Православних Цркава није жељела да угрози њен углед, нити да јој оспори првенство части, нити да њеном поглавару одузме позицију првог међу једнакима и остале повластице које из тога происходе, али се не могу ширити у недоглед. Данас је положај Украјинске Православне Цркве тежак као што је био и положај некадашње Кијевске митрополије у 16. и 17. вијеку прије њеног припајања Московској Патријаршији 1686. године. У нечему је можда и тежи јер је тадашња Митрополија трпјела притисак од унијатâ и од пољско-литванских власти, а данас против Украјинске Православне Цркве војују подједнако унијати, расколници и дио украјинске власти, а Цариградска Патријаршија је склона да проблематизује њен положај, име и канонски статус. Власт Украјине је такође покушала да насилно промијени њено име, али, хвала Богу, није успјела. Недавне одлуке Цариградске Патријаршије до и послије проглашења такозване Православне Цркве Украјине мотивисале су расколничке групе да уз подршку власти отимају храмове и из њих протјерују канонско свештенство и вјерни народ. Поједини свештеници, поводећи се за одлукама и позивима Цариградске Патријаршије, напустили су Украјинску Православну Цркву и придружили се расколницима. Међутим, вјерност канонском поретку, молитвеност и преданост вољи Божијој су Украјинску Православну Цркву изнутра објединиле, ојачале и оспособиле да неустрашиво одоли притисцима са различитих страна. Благочестиви украјински народ сада има прилику да види гдје је истинска вјера и трпљење светих (Откр. 14, 12). Украјински архијереји, на чијем је челу њихов поглавар Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, одани су пастири свим православно вјерујућим душама, без обзира на страначку припадност и национално изјашњавање. Чувајући вриједности древне Русије (Рус), Кијева као „Мајке руских градова“, православне Малорусије, ова Црква његује коријене, чиме показује да не жели мијењати своју историју током које је стварала блиставу културу, његовала писменост и духовност, изградила прекрасне светиње и родила многе светитеље, исповједнике и мученике. Његујући литургијско и канонско јединство са Московском Патријаршијом као њен аутономни дио, она истовремено изражава посебне одлике украјинског народа. Чувајући свој идентитет, она је истовремено неотуђиви конститутивни судионик „руског свијета“ (руски мир). Она је превазишла сваки вид етнофилетизма. У њој се спасавају Украјинци и Руси и огроман број оних који имају слојевити руско-украјински идентитет, као и припадници других народа који желе да остану у канонској Цркви и у јединству са свима православнима. Она прихвата као своју љубљену дјецу и проруске и прозападне чиниоце друштва на пространој украјинској земљи, градећи духовно јединство свих у Дому Божијем, гдје нема Грка ни Јеврејина, Украјинца ни Руса, Пољака ни Литванца, него су сви заједно Народ Божији, Нови Израиљ, искупљен пречистом Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. http://www.pravoslavie.ru/srpska/122305.htm?fbclid=IwAR3kEnw8S59ZYUAKLIrj8wEcGTquIQDg1o9rrxz__52ixNxvkj1qNNlBY_I

Епископ Теодосије служио у Штрпцу четврти по реду молебан за Косово и Метохију Епископ рашко-призренски Теодосије служио је 9. августа 2018. године четврти по реду молебан за Косово и Метохију у Штрпцу, у пуној цркви Светог Николаја Чудотворца. У молебну за мир и спасење нашег верног народа учествовало је свештенство призренског архијерејског намесништва, са монахињама и монасима из оближњих манастира, као и верни народ из Штрпца, Брезовице, Сиринићке жупе и Призрена, где Срби вековима живе и опстају са поуздањем у Бога. На крају молебна Владика се верном народу обратио пастирском беседом коју преносимо у целини: Преподобни и пречасни оци, сестре монахиње, браћо и сестре, Одслужили смо молебан за спасење нашег народа на Косову и Метохији и узнели молитве Господу да нас молитвама светога кнеза Лазара и српских мученика и новомученика спасе и помилује у овом тренутку, тешком за све нас. Наш верни народ српски, који вековима живи на обронцима Шаре, на Брезовици, у Сиринићкој и Средачкој жупи, успео је да се одржи и у најтежим временима, пре свега својом вером и чврстим поуздањем у Господа. Вера хришћанска, светосавска, одржала нас је у времену турског ропства, као и кроз ратове у току 20. века, зато што смо били дубоко свесни да живимо као своји на своме, уз своје светиње, уз своје цркве и манастире, окружени овим предивним шумама и планинским венцима. Последње велико страдање, 1999. године, на нама је оставило тешке ране којих се сви са болом сећамо, али ипак један број људи из Призрена и околине није отишао са Косова и из Метохије већ је нашао уточиште на овом месту, да остане барем ближе својим старим огњиштима. Са том вером и надом и у ово време треба да будемо чврсти и солидарни, помажући једни другима и трудећи се да останемо достојни наслеђа наших светих предака. Господ нам поручује: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32). И додаје: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу." Царство небеско ће у својој пуноћи доћи са Другим доласком Господњим и блажени су они који га се удостоје. Али Господ нас учи да је Царство Његово и сада и овде међу нама уколико живимо по вољи Божјој, уколико чувамо образ Божји у себи и не постанемо без-образни. Човек који изгуби образ Божји само је тужна образина јер је славу и част овога света претпоставио љубави према Богу и љубави према ближњем. Нажалост, такви живе у сталном немиру и страху јер их изобличава њихова савест изобличава их свака реч Божја, за коју осећају да је управо њима упућена на прекор. Свето Еванђеље по Јовану учи нас, у трећој глави, да је Бог тако заволео свет да је „Сина својега Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни.“ И даље каже да Бог није послао Сина Свог у овај свет да суди свету већ да се свет спасе кроз Њега; јер, „ко у њега верује, не суди му се, а ко не верује, већ је осуђен јер није веровао у име Јединороднога Сина Божјега.“ Дакле, браћо и сестре, онај ко у срцу изгуби веру, већ је сâм себе осудио. Али на који начин бива тај суд? Господ нам одговара: „А ово је суд што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост; јер њихова дела бејаху зла. Јер свако ко чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена“ (Јн. 3, 16 – 21). Тако је, браћо и сестре, у нашем свету. Јер, Господњи суд се пројављује већ од овог живота, на земљи. Они који уместо Бога и ближњих више заволеше дела таме, привремена блага, моћ и славу, помрачили су ум свој и мрзе светлост јер та светлост управо показује таму у којој се они налазе. Такве људе боли светлост, такве људе боле истина и правда, те се окружују себи сличнима који говоре лажи и чине дела таме. Насупрот томе, онај ко истину твори и по Богу живи, иде ка светлости и бива све више прослављен славом Божјом. Многи хришћани су током историје пролазили кроз тешка искушења, али су, укрепљивани овим речима Господњим, стално били испуњени надом да је једина истинска победа она која бива у истини и правди Божјој. Привремене и лажне победе оних који мисле да су нешто задобили тако што су другога повредили нису никакве победе већ илузије помраченог ума. Такви немају мирне снове и мирну савест и колико год се трудили да утишају глас савести, толико још више губе меру, помрачују се и губе образ Божји, сваку радост и спокој. Њихов гнев, мржња и неправедна дела само су одраз унутрашњег немира и страха. Зато, по речима Христовим, не бринимо за сутра већ чинимо што до нас стоји да будемо верне слуге Божје, а молимо се за оне који су себе помрачили нечасним делима и намерама, молимо се да им Господ подари покајање! Свети Оци нас уче да пакао почиње већ у овоме свету, у срцима оних који одбацише светлост Божју. Зато, браћо и сестре, користимо време које имамо да се променимо, покајемо и вратимо Богу! Опростимо ближњима! Помозимо ономе ко је у невољи како би тиха и утешитељна Божја благодат просветлила наше душе и дала нам да већ овде и сада осећамо радост оних који су се удостојили утехе Христове! Господ Христос није дошао у овај свет да нам обећа овоземаљско благостање већ да нам кроз тајну крсно-васкрсне љубави открије Царство Божје, које није од овога света. Оно је већ сада и овде међу нама јер је то Царство сама благодат Светога Духа „Који је свуда и све испуњава“. У црквеним песмама певамо: „Светим Духом свака душа живи и чистотом се узвисује.“ Ко не задобије барем мало тог мира и радости, такав ће, раније или касније, схватити да није ни живео. Стога наша света Црква позива свој верни народ на пост и молитву, не зато што је то потребно Богу већ зато што је потребно нама да бисмо отворили своја срца постећи и молећи се и да бисмо могли да примимо ту радост Духа Светога која се даје као дар свима онима који поверују. Наша вера није само вера да Бог постоји – то верују и многи други – већ поверење у Живог Бога Израиљева, Бога који је преко Мојсија водио древни израиљски народ преко пустиње и тешких страдања до Земље обећане. Наш земаљски пут није ништа друго него стално хођење кроз пустињу разних невоља и искушења кроз која се духовно очишћујемо и просветљујемо да бисмо ушли у славу Господа Бога нашега. Браћо и сестре, трудите се духовно, молите се, постите и, изнад свега, не губите наду и љубав и Бог ће увек бити уз вас! Онај ко се узда у човека, а не у Бога, ко се узда у пролазне идеологије овога света, а не у Еванђеље које проповеда наша Црква, већ је себе унапред духовно погубио. Али онај ко живи стално предан Богу и Његовој љубави и светлости, увек ће имати утеху и помоћ Божју, без обзира на то какве га спољашње невоље сналазе. То је наша вера, то је оно што су нам пренели свети Оци, то нам је у наслеђе оставио Свети Сава. Живећи тим светосавским духом и надом увек ћемо остати деца Господња. Милостиви Бог Отац нека вас све просветли благодаћу Свесветога Свога Духа у Христу Господу нашем, у овом животу и у све векове векова! Амин. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Представници Митрополије црногорско приморске упозоравају да ових дана са једне приватне телевизије наводни „истјеривач митова“ заводи и забавља лаковјерни народ и савјетују вјерницима да не слушају његово лажно учење. -Памти се, да је у вријеме Светог Петра Цетињског, Црном Гором лутао некакав самозвани калуђер Авакум, који је мутио народ својим мудровањима, па је Свети упозоравао Црногорце да се ”чувају од лажи и обећања његових” и да не буду ”безумни ни лаковјерни”. А на другој страни, за некога бившег калуђера, архимандрита Стефана, Цетињски светитељ опомиње народ да се од њега уклањају као од ”злонаравног смутљивца, који не мисли друго него како да са лажима утврди своју срећу, врх несреће и срамоте свега народа”. Ово значи да је смутљиваца и лажних учитеља било увјек по Црној Гори, а исто тако и да је Цетињска митрополија одувјек била она адреса са које су Црногорцима стизала упозорења да таквима не вјерују. Нажалост, и данас, поред свих мука и невоља које наш народ трпи (братоубиства, наркоманија, социјалне неједнакости и сиромаштво многих), нијесу нас мимоишли ни такви самозвани учитељи који о Цркви, светитељима и вјерујућем народу, неометано и свакодневно износе највеће лажи и увреде. Један такав се појављује под именом ”Истјеривач митова”, на некој од овдашњих приватних телевизија. Овај, да би показао колико је ”паметан и начитан”, нема другу тему него да ружно говори о Цркви и Светим људима – којима народ вјековима вјерује- поручују из МПЦ. У Митрополији наводе да Црква ништа нема против слободе говора и могућности да свако може јавно да изнесе свој став – ма какав он био, али дјелује неукусно, да двије већински државне фирме ”Аеродроми Црне Горе” и ”Електропривреда Црне Горе”, чији се буџет највећим дјелом пуни из џепа вјерујућег народа, финансирају ову приватну циркуску тачку поменутог самозванца. ( Да не буде забуне, у Цркву се иде добровољно, а плаћање струје и вожњу авионом сваки Црногорац мора да плати баш овим фирмама. ) –Све дјелује још неукусније када чујемо, да овај ”истјеривач”, са толико омразе помиње српску културу и тако поспрдно изговара ријечи на екавици, а знамо да му је цио живот, удобно и комотно баш у Београду, гдје живи и ради. А да видимо како он то ”истјерује митове”. Прво, он тврди, а да не трепне, како су крајем Првог свјетског рата у Никшићу вршене импровизоване сахране црногорских светитеља!? Гдје је то прочитао овај вајни научник? Једини извор на који се позива је пропагандно антисрпско штиво ”Из крвавог албума Карађорђевића”. Тај материјал нико озбиљан у науци не узима као прворазредни извор, већ само као примјер политичке пропаганде у династичком сукобу Петровића и Карађорђевића. Једноставно, ако се већ боримо против митова, овдје треба подвући да о таквој ”сахрани” нема релевантних докумената- сматрају у МПЦ. Они такође упозоравају да помињање Подгоричке скупштине у контексту антицрквених предлога и идеја, које су се на њој чуле – еклатантан је примјер неистина коју производи овај смутљивац. На тој скупштини, поменут је, али није узиман у разматрање, предлог тројице младих црногорских социјалиста ( М.Булајић, М.Јовановић и М.Терић ) да се свештеничка служба расформира, религије укину а мошти светаца о државном трошку сахране на гробљу!!! Од 165 посланика те скупштине, само су тројица били ”ове памети” и њихов предлог је игнорисан! ( др Ј.Бојовић ”Извори за историју радничког покрета у црној Гори 1919-29”, Титоград 1971. ) -А ако бисмо ипак могли са неким да доведемо у везу оваква размишљања, то онда свакако нијесу посланици Подгоричке скупштине који су овај њихов ”Меморандум” презрели, него неке струје будућих комуниста, и њихова идеологија у Црној Гори од 1945 до данас, која ће, рушећи капелу на Ловћену, а градећи Мештровићев маузолеј, устврдити како црква и религија нијесу будућност црногорске социјалистичке омладине!!! А то јесте школски примјер митологије – када, насупрот чињеницима и доказивој истини, конструишеш приче на основу сопствених увјерења и емоција. И то је очигледно интелектуални идентитет овог ”утјеривача монтенегринског мита”- сматрају у МПЦ. Самозваном истјеривачу митова и духова на мети је и Свети Сава. Он тврди да је култ Светог Саве увезен у Црну Гору, и да га овдје није било прије 19.вијека. Самозванац има невоља са голим чињеницама, доказаним у науци. –Свети Сава је оснивач првих православних епархија са домицилном, народном јерархијом, овдје у Црној Гори, тачније на простору средњовјековне Зете. А то су епархије: Зетска, Хумска и Будимљанска. Све оне трају до данас, и у свакој од њих се непрекидно његује култ Светог Саве. У Зетској ( касније Цетињској ) култ Светог Саве затичемо у историји приморских манастира, али и у богатом насљеђу манастира Мораче; у богослужбеним књигама штампарије Црнојевића и Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16.вијека ), у бројним народним предањима ( нпр. Светосавски пост, до данас важећи у селима око Цетиња ), као и у храмовима и светковинама из времена књаза Данила и краља Николе. У Хумској ( касније Захумско-рашкој ) светосавски култ је очигледан у историји манастира Пива и Острог, као и у бројним народним предањима из Пиве, Дробњака и Бањана. Коначно, бројне породице из ових крајева славе Св.Саву као своју крсну славу или прислужбу, па би ту свако даље истјеривање мита, могло да нас доведе само до радикалног атеистичког комунизма – и његове ”развојне” философије, да није добро славити славе које су нам ђедови оставили- појашњавају у МПЦ. Тај ”трговац маглом”, упоран је да докаже како на Рибници нема никаквог Немањиног града! Он чак инсистира да нам се представи као научник и истраживач,па постојање Немњиног града негира тако што тврди да је ту изграђено турско војно утврђење Депедеген! –Па шта онда? Да ли је било утврђења и насеобина у данашњој Подгорици и прије Турака? Или је то мит? Истражујући которске архиве чувени научник Ристо Ковијанић доказује како се први помен средњовјековних насеобина крај Рибнице среће још 1326. А то је, ако нећемо да производимо неку нову митологију, – много прије турског доласка у ове крајеве. Коначно, у Немањиним животописима, која су, вијек и по старија од ових архивских документа, – поред свих стилских украса које одликују овакве текстове – стоје и непобитни подаци, извјештаји синова о томе да им се отац родио крај ријеке Рибнице!!! Као и о томе да је Немања, ослобађајући ту исту Рибницу од Византије, фактички ослободио ”отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ”!!! И на крају, питање: Зашто се од државних пара финансира овај модерни митотворац који хоће да утјера у нас, нешто што је смислио у својој београдској доколици? – питају у МПЦ. https://www.in4s.net/mitropolija-crnogorska-primorska-upozorava-na-lazne-ucitelje-na-privatnoj-tv-od-drzavnih-para-istjerivac-mitova-zabavlja-lakovjerne/ View full Странице

У крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици данас је представљена иницијатива Српског националног савјета Црне Горе о организовању референдума за поништење одлуке Владе Црне Горе о признању лажне државе на територији Косова и Метохије. Иницијативу су благословили и својим потписима подржали Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и изабрани Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Иницијативу су такође потписали и Архијерејски протопрезвитер подгоричко-даниловградски Драган Митровић и Архијерејски протопрезвитер бококоторски Момчило Кривокапић. Окупљеним представницима нахија и племена Црне Горе, који су већ раније потписали ову иницијативу, обратио се Митрополит Амфилохије ријечима да је признање лажне државе на Косову и Метохији од стране Владе Црне Горе издаја која угрожава саму државу Црну Гору. „То признање јесте одрицање од заједништва са Србијом, али је прије свега то издаја Црне Горе. То је иуздаја свих великих жртава, гажење по њима, од цара Лазара до наших дана. То је гажење по жртвама овог дијела нашег народа који живи у Црној Гори“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да се нада у Бога да ће ова иницијатива имати ефекта. „Већ је успјех да је ово питање покренуто. А требало га је и раније покренути. Увјерен сам да ће сви честити људи у Црној Гори, без обзира како се изјашњавали – као Срби или као Црногорци, – подржати да се поништи то признање Косова као лажне државе“, поручио је Митрополит Амфилохије. Присутнима се обратио и предсједник Српског националног савјета Момчило Вуксановић. Из СНС су најавили да ће након овог скупа, уз помоћ сестринских организација у Црној Гори кренути у организовано прикупљање потписа све до тренутка док довољан број људи подржи иницијативу, како би се испунили законски услови за одржавање референдума. ИЗВОР: Радио Светигора View full Странице

Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, пре одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божији и смирење су једино здрави када су повезани са том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни! Ван те радости добијају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства. Религија страха; религија лажног смирења; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости. Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, ппочела да их садистички застрашује? Људи непрестано долазе и питају за савет ... исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте радост. Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе ОДГОВОРЕ, МИР, ЗНАЧЕЊЕ, а значење је - РАДОСТ. То је одговор који у себи садржи све одговоре! „Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“ Протојереј Александар Шмеман http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/search/label/о. Александар Шмеман View full Странице