Претражи Живе Речи Утехе

У петак 15. децембра је у препуној сали шабачке Саборне Цркве, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Шабачког г. Лаврентија, одржана промоција деветог издања књиге ”Од Косова до Јадовна” Епискога Атанасија (Јевтића). Представљање ове књиге је одржано у времену када се о Косову и Метохији као најболнијој теми Српског народа многи оглашавају на различите начине и са различитим циљевима. Приликом организовања овог величанственог скупа, организатор је имао у виду речи Светог Владике Николаја: ”Црква је била тумач Косова, а Косово тумач свега што се догодило пре и после пропасти земаљског царства српског. Помоћу та два верна тумача, народ је схватио суштину слободе...” Представљањем књиге ”Од Косова до Јадовна” Владике Атанасија нашој јавности је предочено и његово вишедеценијско искуство које је стицао небројеним посетама напаћеног и многострадалног Српског народа и Светиња на Косову и Метохији, а потом и великомученичким крајевима у тзв. НДХ. Ово духовно косовско-метохијско вече у Шапцу је започето отварањем изложбе слика ”Манастири Косова и Метохије”, у присуству Владике Лаврентија, мати Гликерије, игуманије Манастира Ћелије, мати Варваре, игуманије Манастира Троноше, монаштвом, свештенством и многобројним народом. На почетку промоције књиге и разговору о Косову и Метохији емитован је документарни филм ”УНИВЕРЗУМ БОЛА”, који је приредио књижевник и песник Ранко Ђиновић, прогнани Србин из родне Ђаковице. Након потресног филма, обраћајући се својом стиховима присутном многобројној публици, догађај је увеличао песник Ранко Ђиновић, аутор многих песама од којих је најпознатија о монаху Харитону. ”Хвала Богу да смрт не постоји Но са земље Небу пресељење Земаљско се у растанак броји А на Небу заувјек Сретење”. Говорећи о Косову и Метохији, др Велибор Џомић, протојереј-ставрофор, осврнуо се на неколико важних детаља, при томе истичући данашњи значај књиге ”Од Косова до Јадовна” коју је објавила Епархије Рашко-Призренска и Косовско-Метохијска са благословом Епископа г. Теодосија. Између осталог, отац Велибор је напоменуо да је књига заправо плод рада владике Атанасија, његовог боравка на Косову и Метохији још као војника, а посебно касније када је и започео писање књиге ”Путни записи јеромонаха Атанасија”, а потом и прво издање књиге ”Од Косова до Јадовна” у издању ”Гласа Цркве”. У том издању је објављен и први ”Апел за заштиту српског живља и његових светиња на Косову и Метохији”, као и чувено ”Тамнавско писмо” које су Патријарху Герману и Светом Синоду упутили свештеници Архијерејског намесништва тамнавског ондашње Епархије Шабачко-Ваљевске. Приказао је садржај књиге, а посебно се бавио њеним рефлексијама и порукама данашњим и будућим Србима и то првенствено епископима и свештеницима. По његовом мишљењу, данас изгледа да су нам руке свезане и да не можемо да учинимо ништа за Косово и Метохију, али да Владика Атанасије разбија ту лажну слику и тај привид и подсећа нас да можемо да учинимо много када учинимо и мало или онолико колико можемо или, како је говорио Патријарх Павле, да учинимо колико до нас стоји. Посебно је проблематизовао евидентно прећуткивање ове веома важне књиге у световним, као и у неким црквеним медијима. Владика Атанасије је, као и Митрополит Црногорско-Приморски Амфилохије на свој начин, посећивао напаћени Српски народ на Косову и Метохији из чега су настале књиге као сведочанства и наше будуће тапије и надахнућа нових достојнијих покољења од нашег - књига владике Атанасија, као и четири књиге митрополита Амфилохија као ”Поменик новог косовског страдања”. То нису компилације и интерпретације, копања и претакања историјских архива већ жива реч и сведочанство двојице епископа са лица места косовске голготе и патње. Отац Велибор је истакао да народ и његови свештеници не смеју данас да ћуте о Косову и Метохији и да своју пастирску реч уступају другима већ су дужни пред Богом, историјом и својим образом да говоре и дигну свој глас за свој духовни, историјски и национални идентитет и очување Косова и Метохије. Давне 1984. протођакон Љубомир Ранковић је био један од потписника ”Апела за заштиту српског живља и његових светиња на Косову и Метохији”, издавач првог издања књиге од Косова и Јадовна, али и издавач десетине часописа ”Глас Цркве” у којима је објављивао текстове о Косову и Метохији, углавном јеромонаха Атанасија Јевтића, митрополита Амфилохија, академика Матије Бећковића и других. Давне 1987. је објавио и интервију са јеромонахом Атанасијем под насловом ”Пролеће је бурно и ветровито”, па је подсећајући на то пролеће напоменуо да ће пролеће које долази бити олујно какво Србија није запамтила. Протођакон Љубомир Ранковић је Владику Атанасија назвао трагичним јунаком косовске мисли исто онако као што је Иво Андрић назвао владику Његоша. Ранковић је додао да је владика Његош први јунак косовске мисли, а владика Николај други. Трећи јунак који је наставио континуитет претдходне двојице је Владика Атанасије Јевтић. Отац Љубомир је изразио наду да ће проблем Косова бити решен уз помоћ Српске Православне Цркве и њеног народа. Осврћући се на тему Косова, захвалио се Ранку Ђиновићу на филму којим је приказана истинска патња и голгота Српског народа на Косову и Метохији. Протођакон Љубомир подсетио је на речи једне честите и пркосне Српкиње из филма ”Универзум бола”, која је у болном грчу своје трагедије изговорила кључне речи: ”Вратићемо се на Косово - кад тад! На Косову ће поново цветати наше воће и наше цвеће и рађаће се наша деца” и напоменуо да ће Косово и Метохија бити српско кад тад. Посебно је указао да српски епископи, свештеници, монаси и верници немају право да ћуте пред овим болним питањем. ”Косово мене, а верујем и све нас Србе, поодавно боли. Ја сам на Косову служио војску од 1958. до 1960. године; тамо сам изграђивао путеве, насипе, мостове; тамо сам и туберкулозу добио. Косово ме боли и као човека и хришћанина, и као свештеника и као монаха српског. Од догађаја 1981. године, који званична функционерија зове ”контрареволуцијом”, иако је то уствари само резултат читаве политике према Косову и Србима, бивао сам врло често по Косову и Метохији, зато што мислим да је бар то оно што моментално можемо сви да чинимо: да ту нашу напаћену браћу и наше светиње посећујемо, нађемо им се у муци, показујући им да нису сами. Истовремено, старамо се да и друге заинтересујемо, износећи, колико је то могуће, на видело право стање на Косову. Сећате се, ми српски свештеници били смо први који смо, после паљевине Пећке Патријаршије, дигли свој глас у оном познатом Апелу за заштиту српског живља и његових светиња на Косову....” - говорио је Владика Атанасије још давне 1987. године, пре тачно тридесет година, за интервију ”Пролеће је бурно и ветровито”. Данас, после тридесет година и након новог тридесетогодишњег искуства и сапатње са Србима са Косова и Метохије, Владика Атанасије напомиње исто, истим вапајем, да Косово не сме бити издано, предато, продато или подељено. Он је истакао да је сваком председнику државе, осим актуелном, слао писма у којима им је приказивао слику Косова и Метохије из свог живог искуства које је понео са Косова, молећи сваки пут да се не огреше о српскога кнеза Лазара и остале косовске мученике и страдалнике. На жалост, ретко или готово никада, није добијао разумевање, нити одговор оних којима је своје дописе слао. Вече је завршено препуно емоција, међу присутним монаштвом, свештенством и верним народом, исто онако, како су се завршавале чувене беседе Светог Владике Николаја и то оне Видовданске, одржане у организиција ”Косовског дана”, које је Свети Владика одржавао да би приказао светској јавности голготу косовских Срба! ”Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно”. ђакон Саво Лазић Poslato sa HUAWEI VNS-L21 uz pomoć Tapatoka Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Капитална студија Јеванђељски мотиви у епским народним песмама, аутора протопрезвитера-ставрофора Сава Б. Јовића, представљена је 15. децембра 2017. године, у свечаној дворани Матице српске. Том приликом, Издавачка кућа Православна реч, која је и објавила наведену књигу, прославила је двадесет и пет година успешног рада. -ФОТОГАЛЕРИЈА- О књизи су говорили: Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, господин Зоран Гутовић, директор Издавачке куће Православна реч, господин Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, господин Драган Станић, председник Матице српске и аутор. Владика Иринеј је рекао да је главни ток ове поезије хришћански, православни и светосавски. Важно је препознати те мотиве, што је аутор и учинио, указати на њихов значај у васпитном процесу наше деце и омладине. Присуство, исцељујуће и отрежњујуће, спасавајуће дејство Јеванђеља Христовог, које смо кроз дуги низ покољења и столећа упијали са гусала и из ових стихова. Ова поезија је сведочила Христово Јеванђеље и није била мање аутентична него онај надахнути, богонадахнути текст Јеванђеља, зато што га је верно преносила, његов дух је верно преносила, навео је Епископ бачки. Владика је аутору и издавачу од срца честитао, и свима искрено препоручио да читају ову књигу. Господин Гутовић је навео да о јединственој духовној мисији Издавачке куће Православна реч сведочи и чињеница да је ова установа седам пута добила најпрестижније признање Међународног сајма књига у Београду – Издавачки подухват године. Професор Драган Станић, председник Матице српске је рекао да књига проте Сава Јовића показује како је наша народна култура грађена не само са оном свешћу о дубинским димензијама које су везане за митско предање, него и са пуним утицајем Хришћанства. Прота је указао на многе сегменте у којима се појављује недвосмислено хришћански дух у нашој епици. Указујући на мотив праштања и милосрђа, славе, мотив греха, покајања, правде, светости, храма. Колико су само манастири и цркве присутни у нашој народној поезији. Све што се дешавало у народном животу, дешавало се увек на таквим местима, оценио је Станић, додајући да је ова књига уметничка вредност првога реда. Директор Библиотеке Матице српске је казао да је аутор књиге Јеванђељски мотиви у епским народним песмама, својом утанчаном речју посведочио да у нашој епској народној песми има много Бога. У њој лежи велика верска снага и велика морална свест. Онај најобухватнији део, у чијој су основи Јеванђељски мотиви, њен је сржни улог, поручио је г. Селимир Радуловић. Аутор дела, протопрезвитер-ставрофор Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, заблагодарио је говорницима који су представили књигу и издавачу који је препознао вредност и значај тематике. Отац Саво је поручио да је наша дужност да, епске народне песме које су вековима биле чуване и очуване, и ми преносимо нашим потомцима. Представљање књиге је увеличала и уметница Катарина Гојковић, која је извела три песме косовске тематике. Отац Саво Б. Јовић одбранио је 2013. године докторску тезу под називом Методички приступ епским народним песмама са Јеванђељским мотивима. На предлог Епископа бачког г. Иринеја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве доделио је Издавачкој кући Православна реч из Новог Сада, орден Светог Саве другог степена, поводом двадесетпетогодишњице постојања и у знак признања за допринос очувању традиције. Извор: Епархија бачка View full Странице

View full Странице

У оквиру Његошевих дана Матице српске - Друштва чланова у Црној Гори, одржане су у Подгорици двије промоције књиге почившег Жарка Видовића "Његош и литургијске анагнозе" (одломка из необјављеног петотомног циклуса "Његош и Косовски завет у Новом веку"). На првој промоцији, 2. новембра 2017 . оперативни уредник књиге др Александар Живковић представио је дијелове из необјављених рукописа Жарка Видовића, а на другој промоцији 9. новембра отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, говорио је о проблему рецепције Његошеве светости и самој Видовићевој књизи која је потврђује. Уз снимак ових промоција, понављамо и електронско издање књиге "Његош и литургијске анагнозе". Njegos_i_liturgijske_anagnoze_Krstopokloni.pdf View full Странице

Једна од основних хришћанских истина јесте да васкрсења нема без смрти. Ако је смрт крсна, мученичка, онда је узвишенија и подобнија Христу. По ријечи ранохришћанског писца Тертулијана, крв мученика је сјеме за нове хришћане. 1700 година послије Тертулијана, мостарац Алекса Шантић свједочећи и ходећи „путем Богочовјека“ пророчки пјева: „И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“, предсказујући велико страдање својих сународника у 20.вијеку. Захваљујући мостарској породици Пешко, ових дана су из штампе изашле двије књиге, које као Шантићеви гробови свједоче Крст и Васкрс светих мостарских новомученика. Ове двије књиге: „Страдања мостарских Срба у Независној Држави Хрватској 1941 – 1945“ др Милана Гулића и „Два крста и једна крв“ Владимира Кецмановића су ту да свједоче истину о многобројним мученичким смртима које историја српских страдања настоји побројати и послагати у витрине сјећања живих. И не само послагати, него и посвједочити и бити примјер и сјеме за нове хришћане. Мученичка смрт не смије, а овим књигама и неће постати ни остати тек фасцинација живих или жеља живих за осветом, већ ће бити упуство за употребу најдрагоцјенијег што имамо, а то је наш живот. Ове двије књиге су сабрале до сада најтемељитији преглед страдања Срба Мостара. Гулић кроз једну озбиљну историјску студију, а Кецмановић кроз историографски есеј, се савршено допуњују и чине један свеобухватан приказ мученичког страдања мостарских Срба. Др Милан Гулић дипломирао је 2008.године на Филозофском факултету у Београду, Одељење за историју. Дипломирао је на тему „Моша Пијаде и уставно уређење југословенске државе 1945-1946“. Докторску дисертацију „Дунав у југословенској политици према Совјетском Савезу 1944 – 1953“ одбранио је 2012.године на Београдском Универзитету. Објавио је више радова у научним часописима и тематским зборницима. Ради у Институту за савремену историју у Београду. Владимир Кецмановић је један од српских најприсутнијих писаца млађе генерације. Аутор је романа: „Последња шанса” (1999), „Садржај шупљине” (2001), „Феликс” (2007), „Топ је био врео” (2008), „Сибир” (2011), Осама (2015) и збирке прича „Зидови који се руше” (2012). 2014.године је објавио историографски есеј „Das ist Принцип”. Предговор ове Кецмановићеве књиге потписује Владимир Пиштало, а у прилогу као једну врсту поговора имамо текст „Допринос мостарских Срба развоју културе и привреде Мостара“ од Шемсудина Златка Сердаревића. Пишталов предговор доносимо у прилогу овог приказа. свештеник Радивоје Круљ * * * Владимир Пиштало У БЕЛИМ ХАЉИНАМА У овој књизи се не ради о Зуки Џумхуру, чије сам путописе радо читао. У овој књизи се не ради првенствено ни о починиоцима злочина. У овој књизи се ради о жртвама. Говорећи о страшној судбини северноамеричких Црнаца Тони Морисон се плашила своје теме је одабрала да говори о расистичким злочинима “из кухињског угла” како би избегла две ствари: да је величина прича згроми и да она причу умртви великим речима. За своју тему Тони Морисон је пронашла свој тон. Године 1941, моја мајка, Мира Миленковић, се у свом дечјем кревету успављивала слушајући прво пуцње на Царинском мосту и затим падање тела у воду. То је било неко сновиђење, нешто што се десило а није се смело десити. Моја бака Олга Вуковић је извела моју мајку из воза за логор, на бирократску грешку и на још важећу дозволу за пут из Мостара у Сарајево. Две кћерке њене сестре, Нада и Неда Бјелица, су биле у логору. Оне су преживеле али никад нису имале деце. У филму Шиндлерова листа најпотреснија је она сцена кад Јевреји из источне Европе погледају камеру у очи и изговоре своја имена. Кад говоримо о Србима из Мостара у нас, смеђим херцеговачким очима, гледају Пешке, Кулаши, Војновићи, Милићевићи, Глоговци, Круљеви, Екмечићи, Арнаути… Ти људи су копали чатрње, шверцовали дуван који је, како легенда каже, некад био заливен вином. Неки су отварали позоришта и читаонице. Други су имали бродове у Трсту. Трећи су правили торотан, прскали лозу, натпричавали се натпевавали, јели шипак тако да не падне ни једно зрно. На блистави Херцеговачки крајолик 1941. се спустио мрак средњег века и Шаини, Ајвази, Андрићи, Антељи, Борозани, Дабићи, Гутићи, Зуровци, Јањићи, Ђурасовићи, Крзмани, Кулиџани (мало је која српска породица у Херцеговини остала нетакнута) су доживели судбину Хугенота у Француској. Питање “По чему је мој Христ другачији од твог Христа?” тад није имало никаквог смисла. Владимир Радомировић ми је причао како је разговарао сам десетак политиколога са Харварда од којих ниједан никад није чуо за српске жртве у Другом Светском Рату. Та врста незнања представља руковање са празнином. Многи херцеговачки Срби су убијени два пута, једном кад су бачени у јаме, други пут кад су њихове кости, спремне за сахрану, динамитиране у последњем рату. Морамо се упитати: како се поставити према непрежаљеном и ненадокнадивом? Како се поставити према изгубљеним судбинама, изгубљеној радости живота, изгубљеним потенцијалима? Заборав није решење а није ни стална траума. Руско – јеврејски песник Јосиф Бродски је упозоравао да, интимно, по живу главу не треба пристати на позицију жртве, јер та позиција оштећује будућност. Како се, дакле, поставити према ужасу историје и према ужасу незнања? Начин да се то уради је управо онај који је изабрао владика Григорије поводом одавања поште жртвама у Пребиловцима. Људи обучени у беле хаљине славили су животе оних којима су ти животи били ускраћени. * * * Симбол трагичне стране српске историје је Ћеле Кула у Нишу, кула саграђена од људских глава. Страдања у двадесетом веку додала су тој кули још много спратова и претворили је, такорећи у небодер. То знамо, макар то други и не знали. Али не може се – и то знамо – живети у кући од лобања. Треба изаћи напоље. Имамо обавезу према мученицима, онима којима је живот био ускраћен, да проживимо добар и помало ведар живот. Епархија Захумско-херцеговачка 05 / 12 / 2017 View full Странице

На Православном Богословском Факултету у Београду одржана је промоција деветог издања књиге умировљеног Епископа захумско-херцеговачког г-дина Атанасија Јевтића "Од Косова до Јадовна". View full Странице

Мислим да није потребно објашњавати зашто дарујемо књиге (и часописе). Желим само да објасним идеју како би Клуб требало да функционише. Сваког дана, ако Бог да, почевши од Светог Нектарија Егинског, 22. новембра 2017. године, дарујемо једног читаоца коме је Крсна Слава, Имендан или рођендан тог дана књигом или часописом, одабране православне или културно-историјске и књижевно-научне садржине. Даровани члан нема никакве обавезе осим да се дан уочи или на сам дан јави Приватном поруком на Форум овом модератору и пошаље адресу (која остаје редакцијска тајна). На адресу ће му бити послата књига на поклон. Ако има више заинтересованих, заједно се договарамо коме шаљемо књигу. Даровани члан или онај који нема жељу да на овај начин добије књигу, а има књига које би поделио другима, може да се јави на исти начин или напише у теми и пошаље некоме књигу. Једина је молба дарованима, да се књиге, особито, ако садрже Господњу реч, не бацају, по читању, већ чувају, дају другоме на читање или поклоне. Било би лепо када би даровани написали своје утиске о књизи и часопису и поделили их с нама. Посебно бих замолио да се књиге или часописи, деле и потребитима које помажемо у клубу Жива дела утехе (нарочито дечје и књиге за омладину). Акцију могу да помогну и издавачи, који би у клубу или сајту Поуке добијали прилику да прикажу своја новија или старија издања. Такође, молио бих да заинтересовани читаоци означе која их област интересује. Прва књига која ће бити подељена, како и доликује празнику, биће, предивна: Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео - Небески човек (Животопис, Житија, Сећања, Чуда), треће, допуњено издање, Београд 2011.

Књига „Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку“ аутора протојереја Слободана Јокића, представљена је, у недјељу 5. новембра 2017, у Парохијском дому у Никшићу. Књига је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, изашла као заједничко издање „Светигоре“, Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори и „Свевиђа“. Вишегодишњи старјешина Саборне цркве у Никшићу, од 2010. на дужности архијерејског намјесника никшићког, протојереј Слободан Јокић магистрирао је на Богословском факултету у Фочи, прошле године. Рад на тему Светотајински и литургијски живот Православне цркве у Црној Гори у периоду 18. и 19. вијека је послужио као основа за настанак новообјављеног дјела. Преосвећени Епископ Јоаникије сматра да је штампање ове књиге изузетно значајан догађај, јер нас она уводи у Цркву, освјетљава корјене на којима смо насађени и помаже нам да разумијемо прошлост, да оно што је вриједно сачувамо и унапредимо, а према ономе што није од велике вриједности заузмемо правилан став, што је о. Слободан, оцијенио је Владика, и учинио. „Тематика књиге је обухватна. Срећа је што постоји доста извора, докумената, свједочанстава, нешто мање студија, на које се аутор могао ослонити. За похвалу је огромна марљивост, прави истраживачки рад. Тематика се, углавном, односи на онај период историје Митрополије црногорске када је она остала као „иза грома“, једини остатак испод Саве и Дунава од Пећке Патријаршије, послије њеног укидања 1766. године“, навео је Његово Преосвештенство. Кобну одлуку о укидању Пећке Патријаршије, подсјетио је Владика, коју су донијеле турске власти, а у којој је учествовала и јерархија Васељенске Патријаршије, црногорска Митрополија није прихватила. Неколико Митрополита црногорских и јерарси Српске Цркве, покушавали су да обнове Патријаршију, али се у томе није успјело. „Како је опстала Митрополија тешко је и данас разумјети, али њен углед је порастао зато што је опстала, што су на њеном челу били српски јерарси, а не грчки. Наш народ се због тога везивао понајвише за Митрополију црногорску, увијек је био одан са њеног подручја тој светој столици, али и других српских крајева. Међутим, она се није само задовољила тиме што је њен углед порастао, него је настојала да то у сваком смислу оправда и оправдала је“. „Црквени живот се, уз много искушења, сачувао у ономе што је суштинско и то отац Бобан сјајно свједочи. Светотајински живот, уз доста искушења и недостатака, се, ипак, сачувао, а то значи да се вјера сачувала што се види по конкретним плодовима. Управо тај архијереј, који је на својој кожи претрпио трагично укидање Пећке Патријаршије, Свети Петар Цетињски, као млади јерођакон је то преживио и остао је вјеран Пећком трону са надом да ће се опет успоставити. Његош је наставио његово дјело и тај ток светости од Светог Саве преко Светог Василија и Преподобног Стефана Пиперског, Светог Петра Цетињског, Светог Петра Ловћенског Тајновидца, Преподобног Симеона Дајбабског до Светог Мардарија Либертвилског Ускоковића је непрекидан“, указао је Владика Јоаникије. Доц. др протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, који је био ментор при изради Јокићеве магистарске мастер тезе, сматра да ова књига представља синтезу историјских околности и црквено-богослужбеног живљења нашег народа у свеукупној Православној Цркви, конкретно у Митрополији црногорској у 18. и 19. вијеку. „Радостан сам да је та теза доживјела своју завршну форму и да се пројавила у пуној научно-истраживачкој светлости пред нама. Света Црква Божја има једно историјско кретање, свој живот у овом свијету, иако сама није од свијета, али носи последице свијета по заповијести и ријечи Господњој, а с друге стране она никада није била огољена као једна иституција, као заједница која је конгломерат индивидуа, него увијек као заједница, окупљена око Христа“. „Света Црква никада није постојала, нити може постојати ван богослужења, нити се може замислити, уколико жели да остане Црква Христова, Црква Православна. Такав је случај и Цркве у Црној Гори, Србији и широм васељене православне да је она, сходно историјским околностима и изазовима, морала да преживи, али не било како, већ да преживи исконски и аутентично, свједочећи Христа кроз богослужење Цркве“, рекао је протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, осврнувши се на промишљен избор наслова књиге, којим се, како је оцијенио, обухватају сви сегменти, живљење, кретање, дјелање, богослужење, све у чему се човјек налази од народних обичаја, преко светотајинског и литургијског живота до одређених значајнијих историјских момената, какави су били у вријеме Митрополита Митрофана Бана, Илариона Рогановића, Светог Петра Цетињског. У име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, саиздавача промовисане књиге, обратила се проф. др Јелица Стојановић, предсједник. Она је запазила да је ово дјело богато веома занимљивом и новом грађом о једном нерасвијетљеном времену црквеног живота о којем се често произвољно и стихијски говорило. „Књига је својеврсна енциклопедија догађаја из црквеног и црквено-народног живота и обичаја. Обилује живим и животописним примјерима, изворном грађом, свједочанствима, документима, својеврсна је панорама и ход кроз године, просторе, личности (без иједне импровизације и произвољности). Уз то, обилује богатом литературом, изворима, у традицији писања добрих стручних и научних књига и монографија. Сигурни смо, постаће незаобилазна литература за многе који се баве разним областима које се тичу простора данашње Црне Горе, а и шире: теолозима, историчарима, етнолозима, онима који се занимају културолошким, етичким, духовним, књижевним проблемима и темама“, мишљења је Стојановић. Књига се састоји из три целине: Непрекидност светотајинског и литургијског предања православне цркве у Црној Гори у 18. и 19. вијеку; Молитвословља и остали (специфични) обреди; Богослужбене књиге. „У књизи је описан народни дух и обичаји, уткани у православни живот и Цркву, проблеми, животне недаће, потешкоће, борба…, сиромаштво, потреба за вјером, поштовањем црквених обичаја, али и народних. Времена су била тешка, али, да се закључити по многим детаљима, и вјера и црквени живот, без обзира на неке отклоне, били су добоко уткани у човјека… Зато нам постаје јасније како је у тим временима одржана Црква, народност, писмо, језик, слобода“, казала је др Јелица Стојановић. Отац Слободан Јокић је написао дивну књигу, систематичну, читку, прегледну, научну, поучну, написао је црквено-историјску, животну читанку, чији, нарочито, први дио би, по мишљењу проф. Радинка Крулановића, морао бити обавезна литература за све који сматрају да припадају овом народу и његовом духу. „Књига Оца Слободана није писана да буде штиво, хладно и информативно. У њој има фине, танане поетичности, која књигу чини читљивом и занимљивом. Није тешко открити одакле му поетичност…Слова су му жива, ријечи заокружене, реченице усмјерене, цијела књига писана у славу Божју, што је и природно, јер писац по Богу живи, како живи, тако и исповиједа. А, исповједа љубав!“, поручио је Крулановић. Крулановић је додао да нам аутор овом књигом жели да саопшти да је богослужбени живот једини прави живот, а средиште богослужбеног живота Литургија. „Служити Литургију, учествовати у њој је насушна потреба, јер се у Литургији мире времена, призива Дух Свети и лично се појављује Бог да нас измири са собом, са другима и са свијетом у којем живимо. У Литургији се једино и остварују сва људска права и слободе“, сматра проф. Крулановић. На крају вечери, којој је, као ријетко када присуствовала бројна публика за коју није било довољно мјеста у сали Парохијског дома, обратио се и аутор, протојереј Слободан Јокић. Он је захвалио издавачима: Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори, „Светигори“ и „Свевиђу“, потом, учесницима у промоцији, нарочито Владици Јоаникију, који је дао благослов за штампање књиге, о. Ненаду Тупеши на корисним сугестијама, предусретљивости и срдачности, те професорици Јелици Стојановић, која је са доц. др Драгом Перовићем најзаслужнија што је ова књига отишла у штампу. Захвалност је изразио и управама манастира Острога, уреднику издања и свима који су се потрудили да књига угледа свјетлост дана. „Надам се да сам макар дјелимично успио или бар одшкринуо врата сазнању да је богослужење како у периоду који је обрађиван тако и данас, једна од најбитнијих одлика свакодневног живота народа на територијама које данас припадају Црној Гори и да, на крају, закључимо да свештенство и народ у Црној Гори нијесу „сањарили“ над Литургијом, већ је Литургија и светотајински живот био и остао центар, извор и увир – најдубљи смисао цјелокупног живота“, закључио је протојереј Слободан Јокић. Вече, које је организовала Епархија будимљанско-никшићка и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, употпунио је хор Преподобне мати Ангелине, а програм је водио Марко Ковачевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Укратко: Сексуалност: - неки монаси сексуални чин представљају као нешто недостојно и грешно, а да монаси имају предност у спасењу - такви монаси само траже оправдање себи што су монаси, па можда нису ни требали бити монаси - тиме несвесно клевећу и самог Бога, изједначавајући Божију творевину са грехом - такво учење је јерес, а ти људи арогантни, и лицемери, јер како мисле да имају предност у спасењу ако су арогантни? - око осуде секса праве идеологију књига откривења: - сумњива, и никада се не чита на богослужењима. Било је дилема да ли да се уопште уврсти у Библију. А највише због неких нехришћанских, гностичких стихова, као на пример: "они који се упрљаше женама". Уврштена је јер се веровало да јесте дело св. Јована Богослова, али да је неки гностик унео измене. - протестанти се хватају за стих да ,,нико не сме променити ни једне речи", а сами имају опречне преводе митарства: - гностичка митологија и култ - људи који га нападају јер оспорава митарства су злонамерни, увредљиви, пакосни и осветољубиви - али они заправо не верују у митарства, јер кад би веровали да ће на митарствима бити осуђени за своју злонамерност, увредљивост и пакост, не би тако чинили. Овако, они сами суштински не верују у митарства - митарства су бескорисно учење

Архимандрит Софроније Сахаров (1896–1993) познат је руском читаоцу, пре свега, по књизи „Старац Силуан“, која је, будући да је преведена на шеснаест језика, данас знана читавом хришћанском свету. Онима којима се открио духовни свет оца Софронија не треба никакво друго сведочанство о њему осим његове сопствене речи. Јер, како је о. Софроније писао својој сестри Марији, „оно главно већ одавно је речено“, и то је рекао он сам у трима основним књигама: „Старац Силуан“ (Париз, 1952), „О молитви“ (Париз, 1991) и „Видети Бога какав Он јесте“ (Есекс, 1985). О овој последњој, он сведочи: „Написао сам свецелу своју исповест за читав живот. Тамо је записано све оно најважније из мога живота у Богу“. На овогодишњем сајму књига Свети манастир Хиландар представља два нова превода књига старца Софронија: „Преписка са протојерејем Георгијем Флоровским“ у преводу др Ксеније Кончаревић и „Писма у Русију“, у преводу Матеја Арсенијевића. Књиге су објављене у библиотеци „Тавор“ чији је уредник монах Ромило Хиландарац. „Преписка са протојерејем Георгијем Флоровским“ Из предговора: У овом издању презентира се преписка архимандрита Софронија Сахарова (1896-1993), истакнутог подвижника и духовног писца, познатог као аутора књиге „Преподобни Силуан Атонски“, са једним од највећих православних теолога минулог века, протојерејем Георгијем Флоровским (1893-1979). Овде објављена писма су од историјског, али и богословског значаја. Ова преписка чува се у архиви манастира св. Јована Претече у Есексу (Енглеска), чијем оснивању и изградњи је отац Софроније посветио последње године свога живота. У овај избор нису ушли текстови честитки и стриктно пословна писма–молбе, будући да у њима нема теолошко-историјског материјала. Архимандрит Софроније Сахаров и протојереј Георгије Флоровски имали су различите судбине и као такви представљају оличење два хришћанска пута. Међутим, обојица су представници нараштаја који се одликовао изузетно високом догматичком културом. Године њиховог теолошког формирања кореспондирале су са процватом теологије руске дијаспоре у првој половини ХХ века. „Писма у Русију“ Из предговора: Овај избор из писама ће, можда, придодати још понеку црту духовноме портрету оца Софронија, откривајући неке стране његовог свакодневног живота и општења са другим људима. У овој књизи објављена су његова писма сестрама Марији и Александри (Шу ри), као и разговор са свим члановима породице. Уочљиво је да различитост погледâ и виђењâ света, којим су се одликовали сродници оца Софронија, нису за њега представљали препреку да им се обраћа духовном речју. Он је о своме животу у Богу говорио једноставним речима тако да је то било разумљиво, чак, и оним члановима породице који су себе сматрали неверујућима. По кретана огњем љубави Христове, која јесте љубав што „обухвата читав свет“ и сва кога човека, његова слободна реч о Богу не зна ни за каква ограничења било које врсте, будући да, како сâмише, „нама, Хришћанима, не приличи никакво ограничавање, никаква самозатвореност, никакав страх од онога што је туђе“. Та бескрајност љубави оца Софронија „према свакоме човеку као непоновљивој вечној вредности“ преиспуњава сваку његову реч, ма коме да је она упућена. Он је својим живим примером показао да је „неопходно да отворимо себе за све и свакога да бисмо постали Хришћани“ Извор: Манастир Хиландар View full Странице

Издања Издавачке установе Епархије горњокарловачке: Промоција Шематизма Православне Епархије горњокарловачке на Сајму књига у Београду Промоција Монографије „Манастир Богородице Тројеручице" на Сајму књига у Београду Додатак: Штанд Манастира Свете Јелисавете из Минска на Сајму књига у Београду View full Странице

Поруке посмртно свједоче да је о. Давид бескрајно волио Христа, умирући са Њим, да би са Њим живио. Прихватање Крста, болести и патње као дара, „држање ума у аду“, обдарило га је смирењем христолоким. У томе је било његово спасење. Рањен Христовом љубављу, задобио је исцељење од демонске гордости. У тајности срца је чувао огањ Божанске љубави који га је ослобађао од ветаности за вештаствено, постајући у њему мост из смрти, смртности и окованости пролазношћу у слободу вјечног живота, већ овдје, на земљи, у Хросту Господу, Духом Светим. Сладосни Псалтир онога чије је име понио примајући ангелски лик, и пресладосно Име Господа Исуса, била му је храна и дисање. Духпвно је стасао, релативно брзо, препорођен опитом Старца Силуана и Софронија. Проливањем крви и трпљењем задобио је, стекао дарове Духа Светога. није чудо што га је Господ, провевши га кроз огањ страдања и провјеривши га, младог узео Себи … даље информације на пп...

Извор Пре неколико месеци такође у Русији издан је православни молитвеник на Брајевом писму: Извор

Дневник савременог боготражитеља Ми православци имамо послање да постанемо светлост јер Господ Христос је светлост. Он је истина и живот. Оно што Христос тражи од нас није тешко испунити. Довољно је да се држимо јеванђељских заповести и не треба никаквих злих сила да се плашимо, једна је од порука промоције књиге „Са Тибета на Свету Гору старцу Пајсију“ грчког теолога Јаниса Коцабасиса, коју је у Ваљевској гимназији приредила Светосавска омладинска заједница у оквиру циклуса трибина „Православље и млади“. Уз преводилачко посредовање сабрата манастира Хиландар инока Макарија, аутор је представио Ваљевцима књигу, својеврстан дневник и путопис са Свете Горе из друге половине седамдесетих година. Одрастао у православној породици, Јанис Коцабасис у младости је почео да има недоумице о истинитости уверења добијених у родитељском дому и проучава друге религијске системе. На предлог пријатеља, 1976. године обрео се у Богородичином врту на Атосу са жељом да упозна „узвишене људе“, како се знало рећи за светогорске црнорисце. Управо ту збива се сусрет са једним од најуваженијих стараца прошлог века Пајсијем Светогорцем (канонизован 2015. године) и младићем Јоргакисом, који је увек био у старчевој близини. Чувши несвакидашњу животну причу шеснаестогодишњег Јоргакиса, Јанис Коцабасис одлучује да је преточи у књигу, која је до данашњих дана дочекала девето издање и превођење на више светских језика. Наиме, Јоргакиса је са свега две године деда однео на Тибет и одрастао је у будистичком манастиру крај људи који су чинили разне натприродне ствари. Током четрнаест година живљења ту, имао је забрану приласка женама, конзумирања меса и масне хране уопште. Устајало се у четири изјутра, изучавала философија и радило на достизању „висина духовности“. Након драматичних искустава при практиковању источњачких вештина, Јоргакис долази на Свету Гору, доживљава преображај и отпочиње живот у вери предака. Данас је свештеник у Америци. Књига „Са Тибета на Свету Гору старцу Пајсију“ је интригантно и за савремене боготражитеље свакако корисно штиво. Заводљиви будистички мистицизам, нарочито западном човеку атрактиван, Јанис Коцабасис објашњава доносећи личне доживљаје младог му сународника, који у касним тинејџерским годинама одлучује да напусти тај пут. До сада је представљена у више градова Србије и наишла на велико интересовање читалаца. Промоцију у Ваљевској гимназији употпуниле су сестре Теодора и Анастасија Рафаиловић, које су са гостима на грчком језику отпевале „Достојно јест“. Ј.J Ми православци имамо послање да постанемо светлост јер Господ Христос је светлост. Он је истина и живот. Оно што Христос тражи од нас није тешко испунити. Довољно је да се држимо јеванђељских заповести и не треба никаквих злих сила да се плашимо, једна је од порука промоције књиге „Са Тибета на Свету Гору старцу Пајсију“ грчког теолога Јаниса Коцабасиса, коју је у Ваљевској гимназији приредила Светосавска омладинска заједница у оквиру циклуса трибина „Православље и млади“. View full Странице

View full Странице