Претражи Живе Речи Утехе

Фестивал хришћанске културе у Зајечару ове године биће реализован у нешто скромнијем обиму од 9. до 13. септембра 2020. године. Фестивал хришћанске културе у Зајечару ове године биће реализован у нешто скромнијем обиму од 9. до 13. септембра 2020. године. Због пандемије вируса САРС-КОВ-2 и мера превенције проглашених тим поводом сва предавања, концерти, приказивање филмова и представљања књига биће одржани – на отвореном. На дан савршавања свештеног спомена на Усековање часне главе Светог Јована Претече, како је планирано, на темељима древне базилике на археолошком налазишту Феликс Ромулијана, биће служена света архијерејска Литургија којом ће предстојати Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион. О Фестивалу хришћанске културе Фестивал хришћанске културе је манифестација која промовише духовне, културне и уметничке вредности. Фестивал се одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије и Града Зајечара. У склопу овог Фестивала одржава се и Међународни филмски фестивал духовно-документарног филма. Према устаљеној традицији од 2016. године, Фестивал се одржава почетком јесени у Зајечару. Владика Иларион о Фестивалу хришћанске културе Чињеницу да сам по вољи Божјој изабран да будем пророк у постојбини својој и у роду своме, искористио сам за даљу надоградњу неких ствари и идеја својих претходника на епископској катедри, а са друге стране, имајући искуство заједничког живота у манастирском општежићу и сагледавајући неизмеран значај хармоније, највећи део свог прегалаштва усмерио сам на формирање и унапређење добрих заједница свештеника, бринући најпре за добро цркве и верног народа, а онда и за потребе свештеника појединачно, као породичних људи, усклађујући потребе и обавезе оваквих братстава при храмовима. Као један од плодова заједничког рада, готово свакодневне међусобне комуникације и размене мишљења и идеја, појавио се и Фестивал хришћанске културе. Сви свештеници из Зајечара у већој или мањој мери учествују у организацији истог, а велики број свештеника из Епархије редовно прати догађаје на Фестивалу. Сви смо на неки начин били позитивно изненађени како се Фестивал, који је започео скромном идејом, развио у једну заиста репрезентативну манифестацију у граду Зајечару, која по своме значају превазилази не само оквире града, већ и Тимочке епархије. У циљу допирања до што већег броја људи, у оквиру Фестивала хришћанске културе одржава се и Фестивал духовног документарног филма. Трудимо се да ова, најпре духовна манифестација, а затим и културна анимира и повеже, а затим и цркви приведе што већи број људи, нарочито младих, код којих је веома препознатљиво трагање за истином и смислом постојања и живота, рекао је Епископ тимочки г. Иларион у интервјуу на таласима Радио Светигоре. Катихета Бранислав Илић Извор: Епархија тимочка

Ђакон Урош Памучар: Пред нама је пети Фестивал хришћанске културе! Фестивал хришћанске културе у Зајечару ове године биће реализован у нешто скромнијем обиму од 09. до 13. септембра 2020. године, рекао је за Радио Слово љубве ђакон Урош Памучар, секретар Епархијског управног одбора Епархије Тимочке. Звучни запис разговора Због пандемије вируса САРС-КОВ-2 и мера превенције проглашених тим поводом, предавања, концерти, приказивање филмова и представљања књига биће одржани - на отвореном. На дан савршавања свештеног спомена на Усековање часне главе Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, како је планирано, на темељима древне базилике на археолошком налазишту Феликс Ромулијана, биће служена света архијерејска Литургија којом ће предстојати Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, најавио је ђакон Урош Памучар. О Фестивалу хришћанске културе Фестивал хришћанске културе је манифестација која промовише духовне, културне и уметничке вредности. Фестивал се одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије и Града Зајечара. У склопу овог Фестивала одржава се и Међународни филмски фестивал духовно-документарног филма. Према устаљеној традицији од 2016. године, Фестивал се одржава почетком јесени у Зајечару. Владика Иларион о Фестивалу хришћанске културе Чињеницу да сам по вољи Божјој изабран да будем пророк у постојбини својој и у роду своме, искористио сам за даљу надоградњу неких ствари и идеја својих претходника на епископској катедри, а са друге стране, имајући искуство заједничког живота у манастирском општежићу и сагледавајући неизмеран значај хармоније, највећи део свог прегалаштва усмерио сам на формирање и унапређење добрих заједница свештеника, бринући најпре за добро цркве и верног народа, а онда и за потребе свештеника појединачно, као породичних људи, усклађујући потребе и обавезе оваквих братстава при храмовима. Као један од плодова заједничког рада, готово свакодневне међусобне комуникације и размене мишљења и идеја, појавио се и Фестивал хришћанске културе. Сви свештеници из Зајечара у већој или мањој мери учествују у организацији истог, а велики број свештеника из Епархије редовно прати догађаје на Фестивалу. Сви смо на неки начин били позитивно изненађени како се Фестивал, који је започео скромном идејом, развио у једну заиста репрезентативну манифестацију у граду Зајечару, која по своме значају превазилази не само оквире града, већ и Тимочке епархије. У циљу допирања до што већег броја људи, у оквиру Феситвала хришћанске културе одржава се и Фестивал духовног документарног филма. Трудимо се да ова, најпре духовна манифестација, а затим и културна анимира и повеже, а затим и цркви приведе што већи број људи, нарочито младих, код којих је веома препознатљиво трагање за истином и смислом постојања и живота. Ове године, ако Бог да, имаћемо Фестивал хришћанске културе од 10. до 21. септембра, пети по реду, дакле поново мали јубилеј. Уз благодарност Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије и локалној самоуправи Града Зајечара за покровитељство Фестивала, позивам и на овај начин, преко Ваше радио-емисије све заинтересоване да својим присуством дају допринос у васпостављању хришћанског етоса у нашем светосавском народу, рекао је Епископ тимочки г. Иларион у интервјуу на таласима Радио Светигоре. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У Бискупском дому у Пожеги 2. Јуна 2020. године, сусрели су се митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископ пакрачко-славонски Јован и пожешки бискуп и предсједник Вијећа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог Антун Шкворчевић. Домаћин, бискуп Антун, подсјетио је на значај овог сусрета у времену непосредно након празника Свете Тројице, који су католици прославили прошле недјеље, а који ће православни прославити сљедеће недјеље, а који је повезан у свијету с настојањима међуцрквеног разумијевања. Празник Педесетнице подсјећа хришћане да је Црква, дјело Исуса Христа живо у сили Светога Духа,и подстиче их да у том свјетлу и с вјером као каменом темељцем, размишљају о својим односима, моле се за јединство Исусових ученика и промовишу међусобно повјерење. Бискуп је подсјетио на сусрет свих епископа Српске Православне Цркве у Хрватској и делегације Хрватске бискупске конференције, одржан у јануару прошле године, који је био важан моменат у труду око међусобног разумијевања и повезивања пастира двију Цркава са обзиром на њихово јеванђелско послање у Републици Хрватској. Сусревши се након изолације због опасности од коронавируса и након земљотреса у Загребу и околини, угледни саговорници су имали прилику да овом приликом размијене мисли о неколико заједничких питања, важних за свједочење хришћанских вриједности у конкретним ситуацијама хрватског друштва. Између осталог, настојали су дефинисати заједнички став о праву вјерујућих на учешће у светим тајнама и на живљење вјере у вријеме забране окупљања у Хрватској због опасности од коронавируса. Саговорници су утврдили потребу његовања хришћанске културе сјећања на жртве из заједничке прошлости, од Другог свјетског рата до ратова из деведесетих година, тражећи могућност да се сјећање на та збивања не може повезати с вријеђањем било кога или с провокацијама политичке или друге природе. Бискуп и владике су започели разговор о појединим пасторалним питањима, као што су мјешовити бракови, вјеронаука у школи и заједнички став о моралним друштвеним проблемима. Саговорници су закључили да су сусрети епископа и бискупа незамјенљиви за напредак у међусобном повјерењу и сарадњи двају Цркава на томе да се различита, па и најтежа, питања сагледавају с јеванђелских полазишта, с настојањем да уплетеност тих питања у дневно-политичка догађања Црквама не одузме снагу и вјеродостојност. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

На Филозофском факултету на Палама 9. новембра 2019. године одржан је научни скуп под насловом Српска Горажданска штампарија у светлу науке и културе. Организатори скупа били су Филозофски факултет Пале и Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ из Фоче. Скуп је свечано отворен у амфитеатру Филозофског факултета, а учесницима и гостима обратили су се: проф. др Драга Мастиловић, декан Филозофског факултета Пале; проф. др Владислав Топаловић, декан Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи; проф. др Милан Кулић, ректор Универзитета у Источном Сарајеву; и г. Драган Давидовић, директор Републичког секретаријата за вере. Скуп је отворен пленарним предавањем академика Бранка Летића на тему Књига наша насушна, а затим је уследио рад по секцијама. Своје радове на скупу изложили су: академик Злата Бојовић, проф. др Бошко Бранковић, др Радован Пилиповић, проф. др Родољуб Кубат, епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), проф. др Владислав Топаловић, проф. др Дарко Ђого, протосинђел Данило Гаврановић, мр Душица Грбић, др Станоје Бојанин, проф. др Зорица Никитовић, проф. др Србољуб Убипариповић, проф. др Мирко Сајловић, мр Вања Шмуља, проф. др Ненад Тупеша, проф. др Биљана Самарџић, мр Бојан Крунић. Уочи научног скупа, 8. новембра, уприличена је промоција другог фототипског издања књига Горажданска штампарија 1519-1523. У недељу, 10. новембра, учесници скупа посетили су Ново Горажде и храм Светог великомученика Георгија у Доњој Сопотници. Извор: Инфо-служба СПЦ

Јуче, 7.10.2019. у Прес центру Удружења новинара Србије, ау организацији Удржења грађана Цер, одржан је посећени округли сто на тему Осам векова аутокефалности СПЦ и стварање националне културе. На ову тему говорили су: професор др Радомир В. Поповић (Православни богословски факултет), професор др Милош Ковић (Филозофски факултет), професор др Мило Ломпар (Филолошки Факултет) и научни саветник др Срђан Пириватрић (Византолошки институт САНУ) Професор Поповић је представио пут настанка помесности у историји Православне цркве. Професори Ковић и Лончар говорили су о значајним идејама које прожимају српску световну и црквену историју. У светлости јубилеја аутокефалије СПЦ, нарочито је интересантно било излагање др Срђана Пириватрића. Он се осврнуо на историјске документе који недвосмислено показују да у православљу није била доминанта улога васељенског патријарха у додељивању аутокефалије, већ је претходну одлуку, као и у српском случају, доносио цар. Осим тога Васељенска патријаршија није једина која је кроз историју имала право додељивања аутокефалије како неки данашњи њени теоретичари тврде: Грузијској цркви аутокефалију је дала Антиохијска патријаршија. У српском случају, био је низ политичких околности које су доприносиле додељивању аутокефалије, поред тога тадашњи охридски архиепископ Хометијан налазио се у расколу са Васељенском патријаршијом (Пириватрић наводи писмо васељенског патријарха Хометијану у коме му говори "ти јеси архиепископ, али ниси наш саслужитељ и брат", из чега се види да васељенски патријарх није литургијски помињао охридског архиепископа у то доба). Ипак, све те околности нису биле, по мишљењу др Пириватрића, одлучујуће за добијање самосталности Српске цркве. Одлучујућа је била сама личност опитног монаха Саве Немањића, која је дубоко импресионирала његова савременике.

Епархија тимочка и Град Зајечар су домаћини четвртог Фестивала хришћанске културе 5 –15. септембра 2019. Фестивал се и ове године одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, Министарства културе и града Зајечара. Доносимо СВЕ ВЕСТИ са овогодишњег Фестивала:

У Позоришту „Зоран Радмиловић“ одржана је свечаност затварања Фестивала и том приликом су уручене награде и захвалнице свима који су помогли организацију Фестивала. У наставку вечери Прво београдско певачко друштво приредило је концерт. Извор: Епархија тимочка

У порти Саборне цркве у Зајечару Епископ Иларион је свечано отворио 4. Фестивал хришћанске културе. Госте је поздравио градоначелник Бошко Ничић, директор Фестивала духовног документарног филма Миљан Гогић и селектор Јован Марковић. Учествовали су и здружени хорови Дечјег црквеног хора и Црквеног хора из Зајечара. Извор: Епархија тимочка

Ђакон Урош Памучар секретар Епархијског управног одбора Епархије Тимочке најављује четврти Фестивал хришћанске културе који ће бити одржан у Зајечару од 5.-15. септембра. Звучни запис разговора Епархија тимочка и град Зајечар су домаћини четвртог Фестивала хришћанске културе 5–15. септембра 2019. Фестивал се и ове године одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, Министарства културе и Града Зајечара. Отварање прве фестивалске вечери предвиђено је за четвртак 5. септембар. Фестивалски дани биће богати бројним духовним и културним садржајима. Поред бројних концерата, изложби, предавача и промоција нових књижевних издања, одржаће се и Филмски фестивал документарно-духовног филма којим ће бити отворен овогодишњи фестивал. Филмски део фестивала ће поред домаће публике пратити и интернационалани жири. Квалитетан и садржајан програм је позив свима да посете Четврти фестивал хришћанске културе у Зајечару. Повезана вест: Програм четвртог Фестивала хришћанске културе Извор: Радио Светигора

Епархија тимочка и Град Зајечар су домаћини четвртог Фестивала хришћанске културе 5 –15. септембра. 2019. Фестивал се и ове године одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, Министарства културе и града Зајечара. Отварање прве фестивалске вечери предвиђено је за четвртак 5. септембар. ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Епархија тимочка: Најава 4. Фестивала хришћанске културе (Зајечар, 5-15. септембра) Благодарећи инфо служби Епархије тимочке, у наставку доносимо ПРОГРАМ Фестивала: FHK4 program festivala smart8349923332007712000.pdf Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епархија тимочка и град Зајечар су домаћини четвртог Фестивала хришћанске културе 5 –15. септембра. 2019. Фестивал се и ове године одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, Министарства културе и града Зајечара. Отварање прве фестивалске вечери предвиђено је за четвртак 5. септембар. Фестивалски дани биће богати бројним духовним и културним садржајима. Поред бројних концерата, изложби, предавача и промоција нових књижевних издања, одржаће се и Филмски фестивал документарно-духовног филма којим ће бити отворен овогодишњи фестивал. Филмски део фестивала ће поред домаће публике пратити и интернационалани жири. Квалитетан и садржајан програм је позив свима да посете Четврти Фестивал хришћанске културе у Зајечару. Извор: Епархија тимочка

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је данас, 21. јуна 2019. године у Патријаршији министра културе Владе Републике Србије г. Владана Вукосављевића и његовог шефа кабинета г. Бранислава Маричића. Разговор се односио на садашње стање и унапређење услова рада институција културе Српске Православне Цркве – Библиотеке Српске Патријаршије, Музеја и Архива Српске Православне Цркве. Од стране Министра културе подржани су предлози изнетих од стране Његове Светости, као и других учесника састанка и заједнички је изражена брига за стварање добрих услова за рад наведених институција, чији су непроцењиво вредни фондови од посебног значаја за историју и културу наше Цркве и Државе. У састанку су присуствовали протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор ПУО-а; ђакон др Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског и др Зоран Недељковић, управник Библиотеке Српске Патријаршије. Извор: Српска Православна Црква

Канонска Украјинска православна црква (УПЦ) поднела је тужбу против украјинског Министарства културе због захтева да се преименује и поново региструје, саопштила је служба за медије Обласног административног суда у Кијеву. У децембру је украјински Парламент усвојио закон који је тада потписао председник Петро Порошенко, према којем се канонска Украјинска црква и неколико других црквених заједница лишавају имена и морају се пререгистровати као Руска православна црква у Украјини. Министарство културе Украјине је поставила 26. април 2019, Велики петак, као крајњи рок до када Црква има да се преименује. УПЦ је изјавила у то време да намерава да се жали на закон Уставном суду Украјине. „Обласни административни суд Кијева примио је захтев Кијевске митрополије Украјинске православне цркве против украјинског Министарства културе да поништи налог о одобрењу верске експертизе за утврђивање списка верских организација које потпадају под одредбе 7. и 8. члана 12. украјинског закона `О слободи савести и о верским организацијама`, саопштила је служба за медије. Суд је истакао да је УПЦ затражила да се призна као незаконито што је Министарство културе објавило на свом сајту списак верских организација које морају променити своје име укључујући УПЦ. „Питање отварања административних процедура по овом случају сада се решава“, саопштено је из суда. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архијерејском Литургијом и изложбом икона у Темишвару прослављена Недеља Правослаља. У прву недељу Великог поста – Недељу Православља свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Темишвару служио је Преосвећени Eпископ др Јован (Пурић) уз саслужење Епископа будимског и администратора темишварског г. Лукијана и свештенства епархија Темишварске и Будимске. Епископ Јован је беседио о значају иконе у животу хришћанске Цркве као и о смислу празновања велике победе Православља. Преосвештени Владика је нарочито нагласио значај човека као иконе Божје који је данас са једне стране суочен са индивидуализмом модерног света а са друге стране изложен страшним страдањима међу којима је и оно које се збило управо 17. марта 2004. године на Косову и Метохији. Владика Јован је нагласио да је победа Православља над иконоборством такође тријумф културе и уметности. У духу братске љубави у Епископски двор је стигао и Митрополит темишварски г. Јован који је са браћом архијерејима Јованом и Лукијаном поделио радост празника. Поводом празника у Епископском двору у Темишвару приређена је изложба икона са простора Епархије темишварске као и икона самосталних уметника из Крагујевца предвођених г. Светом Мађаревићем. Изложбу су отворили митрополит Јован и епископ Јован (Пурић). Светој архијерејској Литургији и отварању изложбе присуствовали су и генерални конзул Републике Србије у Темишвару г. Владан Тадић и представници јавног и културног живота Срба у Румунији. Извор: Српска Православна Црква

„Културна асимилација кроз савремену философију у животу Цркве, велика снага светих отаца хеленистичко-ромејског миљеа, данас би била немогућа, зато што ни Цркве немају користи од уврнутих мотива представника културолошке деформације нити оне њима постављају питања на која јеванђеље нуди одговор“. (Eric Voegelin, Еvangelium und Kultur, Wilhelm Fink Verlag, 1997, 21) Oткад постоји, Црква ствара своју културу. Уосталом као и многе друге организоване заједнцице, групе, институције која постоје у историји. Векови уназад говоре о богатству хришћанске културе која се ширила по свим странама земљине кугле. Међутим, о свођењу културе и теологије у један појам, нема ни речи кроз дугу историју Цркве Христове. Тачније, историја теолошке мисли хришћанског Истока и Запада сведочи да је теологија културе, као појам и теолошки систем, потекла из пера чувеног немачког теолога Пола Тилиха (1886–1965). На берлинском универзитету 1919. године, Тилих је одржао предавање под насловом „Кантовско друштво – идеја за једну теологију културе“ из којег се касније родила књига и појам „теологија културе“. У уводу своје књиге, Тилих ће сумирати своју главну и прокантовску тезу: одбранити (хришћанску) религију и њену отвореност ка секуларној култури, супротно од „еклисијастичке контроле над културом“. Отуда, кроз његову теологију културе провејава недвосмислена критика на рачун црквених „посредничких“ ауторитета, диктаторских државних режима, „деликатних“ хришћанских догмата и лако је уочљив његов ауторски печат који се огледа у покушају тражења дијалога са тековинама савремене секуларне културе: егзистенцијалистичком философијом, науком, психоанализом, уметношћу итд. Рекло би се да је ово стари и опробани метод древних отаца и учитеља Цркве са извесном разликом, Тилих са „теологијом културе“ прави радикални рез са Црквом, што и није било нешто радикално ново до тада и стиче се утисак да је једини циљ његове теологије створити симбиозу са тековинама савремене културе, без да је одређена нека јасна позиција сâме теологије у таком суживоту. При том, није нити мало случајно што Тилих у развијању „теологије културе“ полази од Имануела Канта, јер овај не само да је био неприкосновени интелектуални и морални ауторитет нарочито код оних који су се бавили културом (међу теолозима то су били типични „кантовци“ Албрехт Ричл и Ернест Трелч), него је пленио несвакидашњом харизмом, па је био нека врста пророка западне Европе, како тврди Карл Барт. А његова „харизма“ често се огледала у смелој критици Цркве, нарочито њене јерархијске структуре и догматског учења с којим се радо поигравао (Karl Barth, Die protestantische Theologie im 19. Jahrhundert, 1985) чему је супростављао једно aутономно-рационално религијско и морално учење, којим се „чува култура“. Ово Кантово анти-црквено и анти-догматско расположење с једне стране и подржавање културе у најширем значењу тог појма с друге стране, није пало с неба, јер он је васпитан на таквим убеђењима. Наиме, његови родитељи су били пијетисти, и он сâм је похађао пијетистичке школе. Штошта у његовој философији је пијетистичко или критика пијетизма. Иако мултиконфесионалан, пијетизам је био углавном протестантски (претежно цивилни) покрет у 17. веку у Немачкој, настао као реакција на римокатоличку и протестантску (ортодоксну) еклисиологију и изнад свега теологију. Циљ пијетизма је био развој практичне побожности која би створила једну нову атмосферу у друштву; стварање једног света хришћанских тј. библијских вредности, које могу постати темељ једне културе. Пијетизам је заправо био реакција на средњовековни „клерикални културолошки монополизам“. Отуда, немачко друштво које је у доброј мери почело да се одева у ново (пијетистичко) рухо, није више било заинтересовано за „попове“ нити за „систематску теологију“ јер се она своди на некакво метафизичко брбљање без икакве друштвене, тачније културолошке учинковитости. Библија и класични језици: грчки, јеврејски, латински, били су посебна страст овог побожног покрета. Запостављајући есхатологију, а верујући у светлу будућност овога света, пијетизам је хватао корак са науком, природом, технологијом, фармакологијом, етнологијом, просветом, економијом. Једна кратка реченица проучаваоца овог покрета, исцрпљује све: „Пијетизам није само променио Цркву, већ широк спектар својих делатности на пољу друштва и културе“ (Martin H. Jung, Pietismus, Frankfurt am Main, 2005). Очигледно је да од времена пијетизма, култура постаје главно поље интересовања за хришћане германских простора. Пијетизам је иза себе оставио значајне људе, а на многе је посредно оставио евидентан траг. Велики поштовалац пијетистичких идеја био је Јохан Волфганг фон Гете (1749–1832), који је изгледа под њиховим утицајем, како верује Јарослав Пеликан, приписао своме Фаусту ону сиптоматичну реченицу: „студирао сам философију, права и медицину, нажалост и теологију“ (Фауст I, 355). Овај отклон према теологији који је пренео на своје следбенике, потиче од једног од оснивача пијетистичког друштва, Филипа Јакоба Шпенера (1635–1705) чија је књига Pia desideria била својеврсни пијетистички катихизис. Тамо у чувеној „четвртој и петој тези“ препоручује се „да међу хришћанима по питању теологије не владају спорови, те да се теолошке студије измене и да буду усмерене ка практичној (а не теоријској) примени“. Имајући све ово у виду, изгледа да је Тилих био свестан да је теологија у прокантовском друштву чију заоставштину живео и он сâм, одавно оцењена као „црна овца“, јер је одавно престала да даје аутентичне одговоре на питања која јој се постављају. Борећи се да ухвати корак са „секуларном културом“, Тилих не чини ништа ново што пијетисти већ претходно нису учинили, осим што се борио да поврати ауторитет „систематској теологији“ инсистирајући на њеним егзистенцијалистичкo-библијским приципима. Пол Тилих се изледа, као многи његови савременици, нашао у дилеми како да ослободи теологију од схоластичке и метафизике и да је држи по наговору своје културне средине, потиснуту да којим случајем не би прешла своје „библијске“ границе, а све с циљем да теологија постане друштвено користан културолошки производ (због оваквог притиска културе којем је хришћанска мисао била изложена, није никакво чудо што је Карл Барт презирао културу). Коначно, какве то заправо има везе са православном теологијом и православним хришћанима уопште? Поред тога што би неко „саблажњиво око“ у православној теологији данас могло приметити некакаве теолошке тенденције које подсећају на једну кантовско-тилиховску теолошку схему, можда је битније да се запитамо имамо ли ми већ неку своју теологију културе и да ли је унутар ње могуће једно јеванђељско тј. аутентично теолошко и протеолошко стваралаштво у најширем значењу те речи? Више је него ли очигледно да ми имамо своју црквено-православну културу и она се зове византизам. „Шта је то византизам? То је пре свега једна посебна култура, која има своје специфичне карактеристике, своја општа, јасна, строга и разумљива начела и своје одређене историјске последице“ (Константин Леонтјев, Византизам и Словенство). Дакле, византизам је православна теологија културе, или можда про-теолошка атмосфера једне културе, која се „во времја оно“ проширила из Новог Рима ка Србији, Румунији, Бугарској, Русији (J. Meyendorff, Byzantium and the Rise of Russia, 1989), ту је преживела и још увек живи код свих ових набројаних народа, до дана данашњег. Без сумње, византијска култура је фасцинантна. Међутим, колико год да нам је драга, византијска култура нас као хришћане овога времена, доводи до апсурда и ставља нас пред низ питања. На нивоу културе, то изгледа што ми као грађани неког друштва у овом моменту живимо своју културу која нас окружује, и свесни смо да та иста култура има неки свој credo који ми свесно или несвесно практикујемо. Оно што нас разликује од ранијих хришћана из византијског периода јесте наша култура свакодневнице. Свака култура, изгледа, подразумева и некакву веру. Ми верујемо у нешто, односно ми гајимо некакве дневне вредности, макар оне биле и безначајне, до којих ранијим хришћанима уопште није било стало. За нас је данас нешто „нормално“ док то за њих вероватно не би било. Таквих примера је много. Питање шта је то „нормално“ и оно супротно „ненормално“, долази често пута из наших културолошких а не из верских или моралних убеђења. Дакле, оно што нас удаљава од хришћана ранијих генерација (нпр. византијских хришћана), није догматско учење јер нам је исто, нити литургијска и етичка пракса јер је готово идентична, него култура коју свакодневно практикујемо. Док, с друге стране, на пољу нашег црквеног живота у Православној Цркви у којој решавамо своја најтананија егзистенцијална питања и у којој се слатко позивамо на онтологију, на питања која се тичу бића и постојања уопште, ми понекад одговорамо културом − византизмом. Врло је спорно то што се византизам редовно поистовеђује са православним предањем уопште. Поштено говорећи, тај исти византизам или како га неки зову „васељенски јелинизам“ данас је пољуљао јединство Православне Цркве у целини; он је дакле не само културолошко већ и еклисиолошко искушење. Као резултат тога имамо да ми данашњем човеку који поставља себи озбиљна егзистенцијална питања, нудимо одговоре кроз „византијског Христа“ и заправо право је питање да ли ми свету откривамо тајну Бога какав јесте (1Јн 3, 2) или тајну наше византијске културе која је по природи ствари сва у мистици, па је данашњем homo technicus-у и те како примамљива. У суштини, када погледамо било који сегмент наше црквене културе налазимо исту логику: на пољу естетике ми понављамо звукове, боје и фигуре, разних византијских етапа, на пољу теологије текстови православних теолога су скоро до јуче, живо подсећали на форму и садржај теолога из периода Византије. Ако је одговор, да је то због тога што постоји „канон“ који одређује нашу уметност, теологију, морал итд. сви знамо да су канони променљиви. Практично, тј. канонски гледано код нас су још увек на снази канони који се тичу грађанског (културног) живота нрп. житеља Цариграда из 9. века. Ми не преображавамо ово у чему смо сада, без обзира како се тај период цивилизацијског тока зове. Ми дакле не преображавамо свет и ову културу у којој сада живимо, нити је прерађујемо кроз биће сâме Цркве, него је облачимо у византизам, нешто историјско и старо, и тако стварамо рупе („И нико не пришива нове закрпе на стару хаљину, иначе ће одадријети нова закрпа од старога и гора ће рупа бити.“ Мк 2, 21). Изгледа да је Фогелиново мишљење са почетка текста да је културолошка асимилација у стилу светих отаца данас немогућа, нажалост тачна. А разлог за то би могла бити наша тромост и неверовање у живога Бога, Његову Цркву и чудесну моћ теологије, због чега смо закржљали једнако у светости и култури. Није ли наша патристичка синтеза и повратак оцима, како се у последње време примећује, заправо позив на јеванђелско преображавање стварности у којој живимо по угледу на св. оце? Или ће бити, да ми само рециклирамо културолошке плодове који су постигли свети оци (тзв. Glasperlenspiel –најгоре решење по Сергеју С. Аверинцеву) удаљавајући се од патристичких циљева? Да ли је могуће да нам је уметност толико пресахнула, да не можемо без копирања великих мајстора из минулих векова? Можемо ли се бавити теологијом данас, без историјске форме а не историјске суштине? Питања би могла да се ређају у недоглед, не само по овом питању него у разним правцима, а одговори никако да стигну. Лако је постављати питања, тешко је давати одговоре. Теологија је, верујемо, у одговорима. Ако је нешто јасно уочљиво у јеванђељу Христовом у које верујемо, то је да су Исусу Христу и његовим следбеницима често постављали питања и Он сâм је често постављао разна питања, али никога није остављао без одговора. Хришћанска теологија не сме да трпи ничији притисак, нити да се омеђује било каквим (па и културолошким) границама, јер што је слободнија то је онда и одговор-нија. Извор: Теологија.нет

„Караван културе говора“, пројекат који се реализује у оквиру кампање „Негујмо српски језик“, 13. и 14. фебруара борави у Новом Саду. Пројекат који под покровитељством Министарства културе и информисања Србије организује Удружење „Изражајност“, кренуо је 8. фебруара из Београда, а његова следећа станица биће Крагујевац. „Караван културе говора“ замишљен је са циљем да се прије свега младим људима укаже на значај његовања правилног изражавања и љепоте изговорене ријечи. То је важно како за појединца, тако и за цјелокупно друштво, рекао је за Спутњик промотер пројекта, француски хуманитарац Арно Гујон. У сваком граду одржавају се радионице намијењене средњошколцима и студентима, с којима о правилном изражавању, начинима да се избегну типичне језичке грешке, поштапалице и друге лоше говорне навике, као и да се побољша усмени говор, разговарају комуниколог и глумац Слободан Роксандић и глумац Марко Миловановић. „На те радионице могу доћи људи било које струке. На радионицама у Београду били су и студенти разних факултета, од будућих стоматолога до студената Факултета политичких наука. Култура говора је важна свима, и конобарима, и фризерима, и љекарима, и учитељима и професорима. Желимо свима да укажемо на то колико је важна љепота изговорене ријечи, као и да нагласимо значај правилног усменог изражавања“, истакао је Гујон Након Београда, Новог Сада и Крагујевца, „Караван културе говора“ ће наставити да путује и по другим градовима Србије, рекао је Гујон и додао да би једна оваква акција могла да буде први корак, односно подстицај за размишљање о увођењу предмета „Култура говора“ у српски образовни систем. Француски хуманитарац је, иначе, српски језик почео да учи прије десет година да би, како је навео, могао заиста да разумије људе који не говоре страни језик. „Желео сам да разумем муке, проблеме и страхове људи на Косову и Метохији, како бих могао о томе да сведочим у Француској. Учећи језик, открио сам душу српског народа. Више сам сазнао о Србији и култури кроз језик и разговор с људима него читајући било коју социолошку књигу на ту тему“, истакао је Гујон приликом представљања пројекта у Библиотеци града Београда прошле седмице. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епархија тимочка и Град Зајечар домаћини су трећег Фестивала хришћанске културе од 20. септембра до 6. октобра 2018. године. Фестивал хришћанске културе одржава се уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије. Преглед фестивалских дешавања поглеајте на интернет страници Епархије тимочке.