Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија предавање на тему "Читање Старог завета током пете седмице Великог поста" одржаће др Ненад Божовић, доцент на Православном богословском факултету у Београду, 15. априла 2024. године са почетком у 19 часова, у малој сали Дома културе "Студентски град". Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија предавање на тему "Тајна хришћанског успеха" одржаће ђакон др Владан Таталовић, професор на Православном богословском факултету у Београду, 8. априла 2024. године са почетком у 19 часова, у малој сали Дома културе "Студентски град". Извор: Радио Слово љубве

У Дому културе Студентски град у понедељак, 1. априла, биће одржано предавање – говориће презвитер др Александар Ђаковац на тему "Крст и смисао страдања". Предавање ће почети у 19 часова. Улаз је слободан. Предавање је за Слово љубве најавио професор Богословије Светог Саве у Београду, г. Јован Лазаревић - чујте РАЗГОВОР на тему духовних сабрања у Београду, преко 40 њих, током Часног поста. Извор: Радио Слово љубве

У својој кампањи присвајања материјалне и духовне баштине Српске Православне Цркве, Министарство културе из Приштине је, самоиницијативно започело „обнову“ православне цркве у селу Горње Винарце, седам километара од Митровице, на северној страни реке Ибра, наводи се на фејсбук страници Града Митровице. Поред тога што није контактирало СПЦ око обнове овог објекта, министарство у Приштини је отишло и корак даље и прогласило ову цркву „католичком“, у очигледној намери да присвоји баштину Српске Православне Цркве. Црква је под именом „католичка црква у Горњем Винарцу“ уврштена у списак „споменика под заштитом Министарства културе у Приштини из 2016. године. У тексту на интернету који се позива на изворе из министарства помиње се да је поправљен кров од камених плоча, урађен тротоар и да је црква изнутра омалтерисана, а фотографије показују да су стављена привремена врата. Пред црквом је постављен знак Министарства културе Косова где се помиње опет назив „католичка црква у Винарцу“ и наводе две фирме која обавља радове, који су, како се тврди, при крају. Ради бољег упознавања јавности, ова Православна црква постоји још од XIV века, у селу које је тада било чисто српско, са 15 српских домова, што је забележено и у турском попису непосредно након османског освајања Косова и Метохије у области Иса-бега Исхаковића, 1455. године. У документу који је издао Оријентолошки институт из Сарајева 1964, који је радио и друге турске пописе из којих се види тадашњи састав становништва, помињу се виногради у овом селу, по чему је очигледно и добило име. По својој грађевинској структури јасно се види да је црква у Винарцу слична гробљанским црквама из 14-15. века којих је више на ширем простору, са олтарском апсидом и за православну традицију карактеристичном нишом за проскомидију. У селу се не помиње присуство римокатоличке заједнице, а колико је познато Епархији рашко-призренској, римокатоличка бискупија никада није користила ову цркву, нити о њој има икаквих писасних података и материјалних доказа. До 1999. године, цркву су користили православни верници који су се овде окупљали на први петак после Васкрса, јер је црква била посвећена „Животворном источнику“, о чему додатно сведочи извор у близини. Након протеривања српског становништва, црква у Горњем Винарцу је оскрнављена, запаљена, исписана графитима, а улазна врата су поломљена. Нажалост, то је стање многих наших цркава које су у току рата 1998-1999. године оштетили или уништили албански екстремисти. Ово је још једно сведочанство да о цркви коју је локално албанско становништво сматрало српском, јер у противном не би била скрнављена и паљена, што је случај и са многим другим црквама и манастирима који су нападани, а сада се у медијима или преко Министарства у Приштини проглашавају за „албанске цркве“. Према ранијим подацима Епархије рашко-призренске у време комунистичког периода црква је нападана и у ранијем периоду и девастирана је 1972. године када је груа локалних Албанаца разбила врата, прозоре и демолирала унутрашњост цркве покушавајући да је запали. Епархија рашко-призренска изражава најоштрији протест због процеса који, очигледно представља намеру косовских власти, да цркве које су албански екстремисти рушили или оштећивали сада „обнавља“ без икакве консултације са Црквом којој ти објекти припадају и да мења њихов идентитет, и поред постојећих историјских сведочанстава. Епархија рашко-призренска ће поводом овог најновијег инцидента обавестити међународне представнике, организације које се баве верским правима и заштитом културне баштине, јер косовске институције не реагују на тужбе СПЦ и не извршавају своје правне обавезе према нашој Цркви чак ни у случају пресуда највиших судова. Наша Епархија се не противи обнови својих светиња, од којих још многе које су уништили албански екстремисти 1998-1999. и даље стоје у рушевинама, али се оштро противи коришћењу наводне обнове ради преузимања српске културне баштине и мењања идентитета у циљу историјског ревизионизма. Зато је обнова порушених српских цркава након Мартовског погрома рађена под надзором Савета Европе који је гарантовао заштиту права СПЦ. Ако је први део стратегије албанизације овог простора био протеривање српског становништва након рата 1999. када је око 200.000 Срба и неалбанаца било принуђено да напусти ове крајеве, и систематско уништавање српских православних цркава и гробаља да би се затрли сви трагови нашег историјског постојања, сада је противно свим нормама, али и косовским законима циљ албанских институција на Косову да те цркве које су рушене самостално обнавља мењајући њихов идентитет. Овакво понашање косовских институција главни је разлог немогућности нормалне сарадње СПЦ са институцијама које отворено раде на негирању наше историје, идентитета и наслеђа, а све у циљу стварања етнички чисте албанске територије. Зато овом приликом позивамо међународне представнике да реагују на ове инциденте и предузму мере како би се будуће насиље над нашим црквама зауставило. Мењање идентитета цркава директно изазива етничку и верску нетерпељивост и кажњиво је по законима Косова, изазива етничке и верске тензије и онемогућава смиривање ситуације која је вишеструко погоршана посебно последњих година. https://eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/ministarstvo-kulture-kosova-bez-konsultatsija-sa-spts-vrshi-radove-na-pravoslavnoj-tsrkvi-u-selu-gorne-vinartse-kod-mitrovitse-i-proglashava-je-katolichkom-tsrkvom/

Осми по реду Фестивал хришћанске културе у Зајечару, традиционална манифестација коју организује Епархија тимочка сваког септембра и која обухвата и Фестивал духовно-документарног филма, биће одржан од 14. до 21. септембра 2023. године. Манифестација почиње Светом архијерејском Литургијом коју ће 14. септембра на остацима ранохришћанске базилике Феликс Ромулијана од 9 часова служити Епископ тимочки г. Иларион, док ће свечано отварање Фестивала бити тога дана у 18 часова у порти Саборног зајечарског храма, где ће у 19 сати предавање на тему "Смисао Светосавља данас" одржати проф. др Дарко Танасковић. Наредног дана, 15. септембра, биће отворен и Фестивал духовно-документарног филма, који траје до 17. септембра. Програм VIII Фестивала хришћанске културе је на плакату поред. Извор: Фестивал хришћанске културе, ФБ

На тему „Садашњост као извор спонтаности, вечности и аутентичности“ говориће вечерас, 24. јуна 2023. године, у 18 часова, у Дому културе Студентски град (Сала Магистрала) - ђакон др Александар Милојков, психолог Кристина Станковић, антрополог Миодраг Симовић и уметник и редитељ Новица Бабовић. Модератори трибине биће Валеријан Матвејев и Вук Жикић. Улаз је слободан. Извор: Радио "Слово љубве"

Главни културно-уметнички догађаји којима ће бити крунисана овогодишња манифестација "Дани српске културе у Италији", биће приређени у Удинама, Трсту, Вићенци и провинцији - од 23. до 25. јуна 2023. Манифестација је постала традиционални догађај Савеза Срба у Италији - одржава се шесту годину за редом, а овогодишња је започела 27. маја 2023. У петак 23. јуна у Удинама, са почетком у 20:00ч, адреса: Sala Squerzi, via Santo Stefano 5 У суботу 24. јуна у Вићенци, са почетком у 20:00ч, адреса: Teatro Comunale, Viale Mazzini 39 (sala del Ridotto) И у недељу 25. јуна у Трсту, са почетком у 19:00ч, адреса: Сала Ристо Шкуљевић, via Genova 12 Почасни гост из Србије биће песник, писац и aкадемик МАТИЈА БЕЋКОВИЋ, вокални солиста Павлина Радовановић, и композитор Гаврило Кујунџић, из Ораховца са Косова и Метохије У склопу ове три вечери такође ће учествовати уметници из наше дијаспоре: Скулптор Јелена Васиљев из Милана, вокални солиста Јулија Лазић из Тијена, ученици српске допунске школе из Удина, Вићенце, и околних градова, хор Српске православне цркве Светог Спиридона из Трста и фолклорне и певачке групе „Слога“ из Вићенце и Басана дел Грапе и „Понтес – Мостови“ из Трста. Програм Дана српске културе у Италији обухвата разне манифестације организоване од стране удружења која су чланови Савеза, спортске догађаје и богат културно уметнички програм са учесницима из Италије и гостима из Србије. Извор: Савез Срба у Италији

Епархија рашко–призренска и Дом културе „Грачаница“ у уторак, 14. марта 2023. године, са почетком у 19 часова организују духовну трибину „О молитви“, на којој ће говорити Епископ рашко–призренски и косовко–метохијски г. Теодосије. Како је на инстаграму најавио Дом културе "Грачаница", духовне трибине биће организоване у овој установи сваког уторка током Васкршњег поста. Извор: Дом културе „Грачаница“ инстаграм

Са благословом Епископа тимочког г. Илариона, у Зајечару ће од 14. до 21. септембра 2022. године бити одржан седми по реду Фестивал хришћанске културе. У оквиру манифестације биће одржан Фестивал духовно-документарног филма, од 16. до 18. септембра. Ова значајна манифестација одржава се у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије и Града Зајечара. Распоред догађаја је на плакату поред. Извор: Епархија тимочка

Фондација „Нови Сад — Европска престоница културе” најавила је расписивање јавног урбанистичко-архитектонског конкурса у оквиру којег ће бити изабран најбољи дизајн за комплекс будућег Меморијалног центра посвећеног свим невино страдалим жртвама у Погрому у Јужној Бачкој током јануара 1942. године. Најаву расписивања конкурса преносимо у целости, благодарећи Информативној служби Епархије бачке: Фондација „Нови Сад — Европска престоница културе” расписаће јавни урбанистичко-архитектонски конкурс у оквиру којег ће бити изабран најбољи дизајн за комплекс будућег Меморијалног центра посвећеног свим невино страдалим жртвама у Погрому у Јужној Бачкој током јануара 1942. године. Меморијални центар, најзначајнији меморијални пројекат Града и Јужне Бачке, бићe смештен уз простор Креативног дистрикта, дајући тој локацији нову вредност. На тај начин заокружује се програмски лук Тврђава мира Европске престонице културе, који је уметничким програмима ставио јак акценат на културу сећања, сагледавање последица рата и промоцију мира. Тачно осамдесет година од страшног Погрома, претежно Срба и Јевреја Град Нови Сад је у сарадњи са Епархијом бачком и Фондацијом „Нови Сад — Европска престоница културе” формирао тим за даљу координацију активности на пројекту будућег Меморијалног центра, како би се по одабиру победничког решења приступило изради техничке документације. Жири ће чинити најрелевантнији представници Епархије бачке, Јеврејске општине, Историјског архива Града Новог Сада, а најбројнији чланови биће управо стручњаци — архитекте. Планирано је да јавни урбанистичко-архитектонски конкурс буде расписан 8. августа 2022. године. Циљ конкурса јесте да се у складу са конкурсним задатком, програмским захтевима, урбанистичким условима за уређење и изградњу, те потенцијалима локације изабере најквалитетније урбанистичко-архитектонско решење у којем ће се интегрисати и остварити полазне идеје и мисија Меморијалног центра. Извор: https://novisad2022.rs Извор: Информативна служба Епархије бачке

Некада острво које је извиривало изнад непрегледне површине Панонског мора, Фрушка гора је данас планина која се простире на око 260 квадратних километара и чине је прелепи пејзажи, шумски комплекси, као и споменици од непроцењивог значаја за нашу историју и културу. Због своје лепоте и богате природе, Фрушка гора је одувек привлачила љубитеље шетње и свежег планинског ваздуха, а у последње време постао је популаран и културно-верски туризам и организација тура у оквиру којих се обилазе манастири ове сремске планине. Изнајмљивање аутобуса или минибуса и организација туре у сопственој режији, са групом пријатеља, такође је доживело „бум“ последњих година, јер на тај начин не постоје ограничења у смислу времена проведеног на одређеном месту и локација које обилазите. На подручју Фрушке горе некада се налазило чак 35 православних манастира, те је ова планина с разлогом прозвана српским Атосом. Данас је на планинском простору дугом око 80 километара сачувано 17 манастира који сведоче о једној епохи борбе за очувањем идентитета и културног буђења током ког су створена нека од најпознатијих дела српског књижевног и ликовног стваралаштва. Током обиласка Фрушке горе, ово су неке од светиња које морате да обиђете: Крушедол Манастир Крушедол смештен је на југоосточним обронцима Фрушке горе, у атару села Крушедол и задужбина је породице последњих српских деспота у Срему – Бранковића. Један од најзначајнијих фрушкогорских манастира грађен је између 1509. и 1521. године и данас се састоји из два дела – мушког и женског манастира. У манастирској цркви леже и посмртни остаци многих знаменитих Срба међу којима су патријарх Арсеније ИИИ Чарнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, патријарх Арсеније ИВ Јовановић Шакабента, митрополит Викентије Поповић, гроф Ђорђе Бранковић, пуковник Атанасије Рашковић, војвода Стеван Шупљикац, кнегиња Љубица Обреновић и краљ Милан Обреновић. Велика Ремета Међу најстаријим фрушкогорским манастирима истиче се манастир Велика Ремета који је изграђен у источном делу Фрушке горе у 14. веку. Манастир је посвећен Светом Димитрију, а према предању основао га је краљ Драгутин, када је пао с коња и остао тром. Светиња је преживела велика оштећења 1716. године приликом повлачења Турака када је изгорео део библиотеке и манастирски архив, а обнова је започета четири године касније. Друго велико страдање манастир је претрпео током Другог светског рата, када је територија Срема пала под управу НДХ. Манастир је темељно опљачкан, а потом и разрушен. Део реликвија данас се налази у Хрватском повијесном музеју у Загребу. Ново Хопово Манастир Ново Хопово подигнут је у 15. веку и задужбина је српског архиепископа Максима Бранковића. Овај манастир најпознатији је по томе што се у њему замонашио Димитрије Обрадовић, који је добио монашко име Доситеј. Наш велики просветитељ боравио је у овом манастиру три године. У Новом Хопову налази се велики број реликвија од непроцењиве вредности, а међу њима се издвајају две: фреска Покољ Витлејемске деце и мошти римског војсковође, Светог великомученика Теодора Тирона, које се чувају у кивоту у цркви. Мошти Теодора Тирона су уједно и најстарија реликвија која се чува на територији Србије. Гргетег Према предању, манастир Гргетег основао је деспот Змај Огњени Вук 1471. године и назвао га по свом оцу Гргуру. На припрати је накнадно дописано: Вук деспот основатељ сеје св. обитељи Гргетега љета 1471. Манастир је више пута спаљен у својој историји, а специфичан је по томе што током последње обнове аустроугарске власти нису дозволиле да буде фрескоосликан. Треба напоменути да се у манастиру Гргетег чува једна од највернијих копија иконе Мајке Божје Тројеручице са Хиландара. Гргетег је данас женски манастир. Шишатовац У близини извора поточића Ремета и села Шишатовац у 13. веку подигнут је манастир, задужбина краља Драгутина, који је био посвећен Светом Николи. Првобитно име манастира било је Реметица или Реметски манастир. Како је записано у „Свитку завешталном“, монаси манастира Жиша Иларион и Висарион, предвођени игуманом Теофаном бежећи од турског зулума стигли су у Срем и ту пронашли малу, стару црквицу посвећену Светом Николи, коју су порушили и око 1520. године подигли нову. Нова светиња од 16. века носи назив Шишатовац. Шишатовачка библиотека била је чувена по својим старим рукописним и штампаним књигама, међу којима се налазио Шишатовачки апостол из 1324. године. На овом месту је од 1812. до 1824. године боравио архимандрит Лукијан Мушицки, који је исто претворио у стециште најзначајнијих представника српске интелектуалне елите тог доба. Манастир Шишатовац је и данас активан и мушки је. Током обиласка Фрушке горе не пропустите да обиђете и манастире Привина Глава, Дивша, Кувеждин, Петјовица, Светих Архангела, Врањаш, Бешеново, Беочин, Мала Ремета, Јазак, Раковац, Врдник и Старо Хопово. https://hronograf.net/2022/03/14/srpski-atos-fruska-gora-kao-steciste-srpske-kulture-srednjeg-veka/

Свечаност проглашења Новог Сада за Европску престоницу културе 2022. године одржана је 31. децембра / 13. јануара у Српском народном позоришту у Новом Саду. На дан грађанске нове године по јулијанском календару, 1/14. јануара, културни догађаји у оквиру представљања Новог Сада као Европске престонице културе протекли су у знаку крсне славе, коју је Међународни комитет за заштиту нематеријалног културног наслеђа 2014. године уврстио на светску листу нематеријалне баштине човечанства и ставио под заштиту УНЕСКО-а. У културним станицама „Свилара”, „Еђшег”, „Буковац”, „Млин”, „Лиман”, „Руменка” и „Барка”, у 19 часова, извршен је чин благосиљања славских дарова. Чин благосиљања славских дарова у Културној станици „Барка” на Клиси извршио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење новосадских свештеника и ђакона, а у присуству градоначелника Новог Сада г. Милоша Вучевића и г. Дејана Шијака, председника Месне заједнице „Слана бара”. Обраћајући се сабранима после извршеног чина благосиљања славских дарова, Преосвећени владика Дамаскин је рекао: „Синоћ сам имао прилику да присуствујем величанственом догађају у Српском народном позоришту и могу да кажем да сам поносан и на Нови Сад и на Србију. Сваки човек има неку своју тајну; сваки народ има неке своје тајне. Једна од тајни нашег народа, која нас је одржала током векова, јесте управо слава или крсно име. Племићке породице у Европи, па и код нас, имале су своје грбове и штитове на којима су се налазила обележја по којима су се препознавали, како у боју тако и у парламенту. Српски народ, односно српски домаћин, имао је своју крсну славу и своју славску икону, са којом је ишао и у бој, али, нажалост, често и у сеобе и у избеглиштва. Слава нас је одржала – то је била најважнија служба у нашој домаћој Цркви. Некада није било лако отићи ни до храма – или је било исувише далеко или храмова није ни било, или смо били под турском или другим окупацијама – али као домаћа црква, свака породица је имала своју славу, своје крсно име и тиме је показивала своје порекло, а то јесте да смо Христови, да смо Божји људи, да смо поштоваоци патрона који нас штити пред Богом. Тако смо се окупљали и сабирали управо испред колача, жита, вина и свеће, који сви имају литургијску символику; не да замене Литургију него да нам говоре о томе да породица јесте наша мала Црква у којој се сабирамо и у којој показујемо и богољубље кроз славу и крсно име, али исто тако и човекољубље, односно гостољубље.” * * * У Културној станици „Свилара” чин благосиљања славских дарова извршио је протопрезвитер Бранко Вујиновић, парох при Алмашком храму. Господин Немања Миленковић, директор Фондације „Нови Сад – Европска престоница културе” је преузео кумство за наредну годину. У свим наведеним културним станицама, после извршеног чина благосиљања славских дарова, приређен је богат културни програм у којем су учествовали локални фолклорни и тамбурашки састави, оркестри и певачке групе. Новосадски црквени хорови такође су узели учешћа у манифестацији, те је хор Саборног храма „Свети Георгије” наступио у Културним станицама „Еђшег” и „Млин”; хор Школе црквеног појања „Свети Јован Дамаскин” у Културној станици „Свилара”; хор Алмашког храма „Свети Стефан Дечански” у Културној станици „Лиман”; хор Успенског храма „Антифон” у Културној станици „Руменка” и хор Вазнесенског храма на Клиси у Културној станици „Барка”. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Г. Иларион у ексклузивном телефонском укључењу у програм Радија Глас, говорио је о IV Фестивалу Хришћанске културе који је у организацији Епархије тимочке одржан од 13. до 21. септембра 2021. године у Зајечару. Звучни запис беседе У разговору смо говорили и о овогодишњој доброј посећености фестивала, на коју је према речима Владике Илариона понајвише утицао одабир садржаја, међу којима посебно место заизимају премијерно приказани филмови о Светом Василију Острошком и Светом Нектарију Егинском, као и значајан део програма који је посвећен Фјодору Достојевском. Преосвећени Епископ препознао је велики значај будуће сарадње са медијима, посебно локалним медијимa у Зајечару, као начин да се подигне свест о значају ове важне културне манифестације у овом граду. Епископ је истакао и важност ненаметљиве, а квалитетне понуде духовних садржаја кроз предавања истакнутих савремених мислилаца који не долазе директно из редова црквене организације. Извор: Радио Глас

Хор преподобне мати Ангелине из Никшића својим славословним и љубављу испуњеним учешћем увеличао је свечано отварање шестог Фестивала хришћанске културе, као и свечаност поводом премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења" чије ауторство потписује новосадски катихета Бранислав Илић. У пратњи знаменитог никшићког хора налазила се и етно појац Бранка Зечевић, млада уметница из Подгорице. Повезане вести: Премијерно приказан документарни филм аутора катихете Бранислава Илића "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења" Епископи Иларион и Давид богослужили на темељима ранохришћанске базилике на касноантичком локалитету Феликс Ромулијана Протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић: Свети Василије је звезда водиља у нашем хришћанском животу Певајте Господу песму нову, певајте Господу сва земљо. Певајте Господу, благословите Име Његово, благовестите дан дану спасење Његово; објавите у незнабожцима славу Његову, у свима народима чудеса Његова. Јер је велик Господ и хваљен веома, страшан је над свима боговима. (Пс. 95, 1-4) Наведени псаламски стих актуализује се и његова поука пројављује се кроз двадесетогодишње славословље хора преподобне мати Анегелине крушедолске из Никшића, којим умешно руководи проф. Ана Бојић. Љубав, саборност, молитвеност и појање из дубине срца одлике су овог чудесног хора који у окриљу Световасилијевског храма у Никшићу узноси умилни славопој Господу, следујући свештени пример преподобне мати Ангелине која се Господу уподобила бивајући неуморна у молитви, подвигу и узношењу срдачне песме благодарности Створитељу неба и земље. Чланови наведеног хора предвођени протопрезвитером-ставроформ мр Слободаном Јокићем и проф. Аном Бојић, уградили су своју љубав у овогодишњи шести Фестивал хришћанске културе који се одржава са благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона. Након световасилијевске беседе проте Слободана Јокића, одржан је концерт који је у присутнима изазвао осећај благости. Уверени смо да би распеване душе, а у недостатку сопствених речи, свако од присутних поновио онај истински потресан стих црквеног песника који сведочи Као да на небу стојимо, мислимо, Богородице! Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", хор је узео славословно учешће у трибини на којој се говорило о филмском остварењу катихете Бранислава Илића. Као израз христолике љубави, благодарности и искреног поштовања, аутор филма је проф. Ани Бојић уручио икону Светог Василија Острошког, на молитвено сећање, али и као свештено сведочанство да просторна удаљеност не може да угаси ону блискост којом острошки чудотворац збратимљује христочежњиве душе. Предајући свој скромни, али искрени дар проф. Ани, катихета Бранислав је истакао да су његове молитве и љубав свагда са овим хором према којем изражава посебно поштовање и који заузима посебно место у његовом срцу. Сутрадан, 14. септембра, када наша света Црква савршава свештени спомен на Преподобног Симеона Столпника и почетак Црквене нове године (начало индикта), хор преподобне мати Ангелине милозвучним појањем допринео је благољепију литургијског сабрања којим је на темељима ранохришћанске базилике на касноантичком локалитету Феликс Ромулијана предстојао Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, као и многобројног свештенства и свештеномонаштва из више епархија наше помесне Цркве. Овај празнични дан, сабрање и сусрет у љубави Христовој крунисан је посетом свештене обитељи манастира Буково, где је драге госте из Никшића дочекао и богатим даровима обрадовао игуман Светониколајевске обитељи архимандрит Козма (Радовић). Након послужења и дружења у духовној колевци Епархије тимочке, са псаламским речима на усманама и у срцу Готово је срце моје, певаћу и псалмопојаћу славу Твоју! (Пс 56, 8), окончана је ова дводневна посета Епархији тимочкој. Драге госте испратили су игуман Козма и катихета Бранислав Илић који је на молитвено сећање свима поделио иконице Господа и Пресвете Богомајке, изражавајући наду у скори поновни сусрет и заједничарење у љубави Христовој, јер нас то и Господ позива речима: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом, (Јн. 13, 35) Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, од 13. до 21. септембра 2021. лета Господњег, биће одржан шести Фестивал хришћанске културе. У оквиру овогодишњег фестивала посебна пажња биће посвећена 350-годишњици престављења Светог Василија Острошког, као и 200-годишњици од рођења и 140-годишњици од упокојења Фјодора Достојевског. Повезан садржај: Епископ нишки г. Арсеније о значају Фестивала хришћанске културе Најава: Премијерно приказивање документарног филма „Свети Василије Острошки – сведок васкрсењаˮ Фестивал хришћанске културе као манифестација која промовише духовне, културне и уметничке вредности, и ову шесту годину за редом, својим садржајем наставља да оплемењује и обогаћује учеснике, госте и свакога човека. Фестивал се одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије и Града Зајечара. Свечано отварање шестог Фестивала хришћанске културе заказано је за понедељак, 13. септембра од 18. часова. Након поздравног слова предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој – Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, и свечаног отварања овогодишњег Фестивала, у оквиру прве фестивалске вечери беседу о Светом Василију Острошком у духу 350-годишњице светитељевог преласка (пасхе) у вечност, изговориће протопрезвитер-ставрофор мр Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намесник никшићки. Хор Преподобне мати Ангелине крушедолске из Никшића, који пуних двадесет година под уметничким руководством проф. Ане Бојић умилним појањем прославља Господа, одржаће свечани концерт дајући славословни допринос обележавању 350-годишњице упокојења великог чудотворца острошког. Поводом 350-годишњице упокојења Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, у продукцији Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке приређен је документарни филм „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ аутора катихете Бранислава Илића. Након премијерног приказивања филма у порти Саборног храма Рождества Пресвете Богородице, које је заказано за 19.30ч, о филму ће говорити Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион; Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид; др Јасмина Ћирић, доцент Филолошко-уметничког Факултета у Крагујевцу, одсек за примењену и ликовну уметност; Мира Лолић-Мочевић, уредница Телевизије Храм; и катихета Бранислав Илић, аутор филма. У музичком делу програма поводом премијере филма, наступиће хор Преподобне мати Ангелине крушедолске из Никшића, под уметничким руководством проф. Ане Бојић. Сутрадан, 14. септембра у 9. часова, на празник Преподобног Симеона Столпника, поводом почетка Црквене нове године, на темељима ранохришћанске базилике у окриљу локалитета Феликс Ромилијана, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, свештенства и верног народа Божјег, служиће свету архијерејску Литургију. Благољепију ће допринети милозвучно удружено појање хора Преподобне мати Ангелине из Никшића и хора Саборног храма Рождества Пресвете Богородице у Зајечару. *** Након литургијског сабрања, са почетком у 11. часова, у Кули 19 локалитета Феликс Ромулијана, биће уприличена посета изложбе „Запад у источном рухуˮ, аутора Мирне Јовановић, док ће у наставку бити приказан драмски приказ Биографије Достојевског. У вечерњим часовима истога дана, у свечаној дворани Народног музеја у Зајечару, са почетком у 19. часова, одржаће се свечано отварање „Ранохришћанске гробнице Нишаˮ. Сат времена касније, у порти Саборног храма у Зајечару заказана је промоција Зборника радова „800. година аутокефалности СПЦ у Епархији тимочкојˮ. У среду, 15. септембра са почетком у 12. часова, у историјском архиву одржаће се промоција књиге „Прота Милан Рашић – свештеник и управник Архива у Зајечаруˮ. Истога дана, са почетком у 19. часова, у порти зајечарског Саборног храма, предавање на тему: „Достојевски као боготражитељˮ, одржаће господин Ненад Плавшић. У четвртак, 16. септембра, са почетком у 12. часова, у „Гостопримнициˮ одражаће се промоција књиге „Савремена читања Великог инквизитораˮ. У свечаној дворани зајечарске Библиотеке са почетком у 17. часова, предавање на тему: „Стваралаштво Достојевскогˮ, одржаће др Дејан Милутиновић и Владимир Пиштало. Истога дана у порти Саборног храма Рождества Пресвете Богородице, са почетком у 19. часова, предавање на тему: „Светотајински живот Цркве Божјеˮ, одржаће протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић и презвитер др Србољуб Убипариповић. Након предавања у Саборном храму биће уприличен наступ хорова, у којем ће учествовати камерни хор „Лавиринтˮ; градски хор „Мокрањацˮ, као и хор храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. *** У петак, 17. септембар, са поечтком у 10ч, у свечаној дворани зајечарске Гимназије биће приређен књижевни портрет Владимира Пиштала, у којем ће учествовати Владимир Пиштало и Ненад Шапоња. Истога дана, у порти Саборног храма, са почетком у 19.30ч, заказано је свечано отварање петог Фестивала духовно-документарног филма, док ће се у наставку одражати премијерно приказивање филма о Светом Нектарију Егинском „Божји човекˮ. У суботу 18. септембра планирано је приказивање филмова у такмичарској конкуренцији. Дечја недеља на овогодишњем Фестивалу хришћанске културе почеће у недељу, 19. септембра, на празник Чуда Светог Архангела Михаила у Хони (Колоси), литургијским сабрањем у зајечарском Саборном храму, док ће се у наставку Литургије служити молепствије на почетку нове школске године. Након молитвеног сабрања у порти ће бити одржана дечја представа. Истога дана у порти храма, са почетком у 17. часова, биће уприличен музичко-сценски приказ „Поема Фјодорˮ. Ретроспектива анимираног филма одржаће се сат времена касније. Свечано затварање петог Фестивала духовно-документарног филма, заказано је за 19. часова, у свечаној дворани зајечарског позоришта, након чега ће бити приказан победнички филм. У мисионарском центру Епархије тимочке „Гостопримницаˮ, од 21ч, одржаће се завршни концерт филмског фестивала. У понедељак, 20. септембра, у навечерје престоног празника зајечарског Саборног храма, након служења празничног вечерњег богослужења и литије улицама града, портрет Достојевског биће свечано уручен Епархији тимочкој. У порти Саборног храма, у 20.30ч, предавање на тему: „Достојевски, вера и хришћанствоˮ, одржаће др Богдан Лубардић. На празник Рождества Пресвете Богородице, 21. септембра, са почетком у 8.30ч, служиће се света архијерејска Литургија у Саборном храму. Након литругијског сабрања у порти храма свечано ће бити отворена изложба „Мој храм – мој градˮ. Свечано затварање шестог Фестивала хришћанске културе одржаће се у свечаној дворани зајечарског позоришта, са почетком од 19. часова, док ће у наставку бити одржан завршни концерт уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Биничкиˮ. Владика Иларион о Фестивалу хришћанске културе Чињеницу да сам по вољи Божјој изабран да будем пророк у постојбини својој и у роду своме, искористио сам за даљу надоградњу неких ствари и идеја својих претходника на епископској катедри, а са друге стране, имајући искуство заједничког живота у манастирском општежићу и сагледавајући неизмеран значај хармоније, највећи део свог прегалаштва усмерио сам на формирање и унапређење добрих заједница свештеника, бринући најпре за добро цркве и верног народа, а онда и за потребе свештеника појединачно, као породичних људи, усклађујући потребе и обавезе оваквих братстава при храмовима. Као један од плодова заједничког рада, готово свакодневне међусобне комуникације и размене мишљења и идеја, појавио се и Фестивал хришћанске културе. Сви свештеници из Зајечара у већој или мањој мери учествују у организацији истог, а велики број свештеника из Епархије редовно прати догађаје на Фестивалу. Сви смо на неки начин били позитивно изненађени како се Фестивал, који је започео скромном идејом, развио у једну заиста репрезентативну манифестацију у граду Зајечару, која по своме значају превазилази не само оквире града, већ и Тимочке епархије. У циљу допирања до што већег броја људи, у оквиру Фестивала хришћанске културе одржава се и Фестивал духовног документарног филма. Трудимо се да ова, најпре духовна манифестација, а затим и културна анимира и повеже, а затим и цркви приведе што већи број људи, нарочито младих, код којих је веома препознатљиво трагање за истином и смислом постојања и живота, рекао је Епископ тимочки г. Иларион у интервјуу на таласима Радио Светигоре. Приредио, Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Катихета Бранислав Илић био је гост на таласима Радија "Глас" Епархије нишке, те је у оквиру разговора који је водила Маријана Прокоповић указао на значај Фестивала хришћанске културе који се шесту годину за редом одржава благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, а у организацији Епархије тимочке. Гост је у оквиру наведеног разговора најавио премијерно приказивање документарног филма "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења". Звучни запис разговора Извор: Радио Глас

О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, посебно на територији Епархије рашко-призренске, као и о значају Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, за мајско-јунски 379. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорила је др Ивана Женарју Рајовић, виши научни сарадники Института за српску културу. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Интервју у pdf формату О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, са посебним нагласком на територију Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, као и о значају свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, разговарамо са др Иваном Женарју Рајовић, вишим научним сарадником Института за српску културу, која је за релативно кратко време оставила велики траг на пољу црквене уметности, и то пре свега ону која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко-призренске епархије. *Када се пројавила Ваша љубав и жеља за бављењем српском културом и нашим светињама? Сплет околности довео је до тога да моја интересовања буду усмерена на српску црквену уметност, и то пре свега ону која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко-призренске епархије. Упоредо са уписивањем докторских студија на Филозофском факултету у Београду запослила сам се на Институту за српску културу који се некада налазио у Приштини, а већ годинама је „привремено“ измештен у Лепосавић. Како је примарни циљ овог института проучавање српске културе на Косову и Метохији, једини исправан пут био је да прихватим идеју свог ментора проф. др Ненада Макуљевића и усмерим истраживање на тај простор и нарочито на XIX век, који је на том простору био готово неистражен. И раније сам гајила интересовање за различите видове визуелне културе XIX века, а временом сам схватила да је овај избор, без обзира на многе потешкоће са којима сам се сусрела успут, био исправан. *Будући да се веома темељно и стручно бавите српском културом, особито на простору Старе Србије, да ли Вас је овај рад усмерио да у дубљем светлу гледате на светиње које су наше бесцен благо? Свакако. На једно такво, дубље сагледавање ствари највише су утицала моја теренска истраживања на Косову и Метохији. По први пут суочена са реалним стањем у којем се налазе људи који тамо живе, креирала сам сопствену слику о тим проблемима која се доста разликује од онога што ми је до тада било пласирано у медијима. Са друге стране, оно што је за наш разговор битније, јесте стање у којем се налазе српске цркве на том простору и схватање о њиховој немерљивој улози у животима Срба. Та улога данас је готово једнака оној у столећима када су Срби живели у Османском царству. Шта више, не само данас, већ безмало две деценије колико траје овај последњи историјски период страдалништва и трпљења српског народа. Био ми је непојмљив и јаз у научним истраживањима, колико је пажње и интересовања посвећено средњовековним споменицима, и колико је занемарено оно што се дешавало у последњем веку османске власти. Такође, на неки начин, изменило се и моје поимање религије. *Користећи ову прилику и част да разговарамо са Вама, значајно би било да нас у кратким цртама упознате са развојем црквене уметности на простору Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске? На овакво питање тешко је дати сажет одговор а да се не сведе на најзначајније и најпознатије црквене споменике, али покушаћу да развој црквене уметности на овом простору сведем на три кључне фазе, свакако зависне од политике, које заправо покривају период од XIII до XIX века. Косово и Метохија је простор који су Словени трајно населили у VII веку, али је у својеврсном историјском мраку био све до XI века, и који је освојио Стефан Немања након смрти византијског цара Манојла Комнина. Важно је поменути и да је приликом оснивања Хиландара Стефан Немања за језгро изузетно великог манастирског властелинства установио управо Метохију. Златно доба црквене уметности на Косову и Метохији био је период власти краља Милутина који је на том простору установио неколико дворова, што је било праћено и експанзијом црквене уметности. Још се краљ Стефан Првовенчани у трећој деценији XIII века старао око обнове Грачанице и Богородице Љевишке, које су представљале епископска седишта у Липљану и Призрену, али их је темељно обновио или изнова подигао краљ Милутин који је, угледајући се на Студеницу Стефана Немање, кaо своју гробну цркву недалеко од Звечана саградио Бањску. Његов син Стефан потом је градио Дечане, али није доживео да их види довршене, те је цркву довршио његов син Стефан Душан, који је, пак, на реци Бистрици у близини Призрена, подигао велелепне Свете архангеле као своју гробну цркву. Тако је највећи део територије слива Белог Дрима подељен међу властелинствима најзначајнијих владарских задужбина, Хиландара, Студенице, Бањске, Дечана и Светих архангела – и отуда и данас има назив Метохија. Дакле, првих деценија XIV века, са откривањем богатих рудних налазишта, Косово и Метохија постају најразвијенија област Српске земље, што је значајно утицало и на развој црквене уметности. Такође, припајање пећког метоха у Хвосну властелинству манастира Жиче око 1220. године било је од далекосежног значаја, како за цркву тако и за црквену уметност. У XIII и XIV веку, захваљујући архиепископима Арсенију, Никодиму и Данилу II, створен је комплекс манастира Пећке патријаршије. Осим великих задужбина, Косово и Метохију краси мноштво мањих цркава; као што су владари следили узор Стефана Немање, владаре је следила властела која је градила властеоске цркве, од којих је најстарија била задужбина великог казнаца Јована Драгослава у Мушутишту из 1315. године. У време краља Милутина у Призрену је породица Владојевић подигла цркву Светог Спаса, а Никола Тутић нешто касније подигао цркву Светог Николе. Племићке задужбине су и цркве Ваведења у Липљану, Преображења у Будисавцима, Светог Николе у Великој Хочи, цркве у Црколезу, Ваганешу, Речанима… Од средине XV века, уз гашење патријаршије, нестају и велики покровитељи уметности, а као културно средиште најдуже се одржала Грачаница, седиште Новобрдске митрополије, првенствено захваљујући митрополиту Никанору. Нови узлет црквеној уметности донело је поновно успостављање Пећке патријаршије 1557. године, што је српском народу донело и општу духовну и културну обнову. Цркве обнављају патријарси, почев од Макарија Соколовића, а за њима и сви остали слојеви црквене јерархије. То је време кадa, на пример, ниче и обнавља се мноштво храмова у Сиринићкој и Средачкој жупи. У свим епохама, градитељство је једнако било праћено сликарством, украшавањем зидова фрескама и сликањем икона, у складу са литургијским начелима и симболичком топографијом светог простора. Последњи замах црквена уметност на Косову и Метохији је доживела у последњем веку османске власти, мада се то може схватити и условно, јер је Српску цркву и у XX веку обележио снажан талас изградње храмова. *Будући да је XIX век посебно значајан за црквену уметност, упознајте нас са развојем црквене уметности у наведеном периоду? XIX век је веома значајан период за црквену уметност на Балкану, а самим тим и у српским срединама. На њен развој су утицале реформе које су креирале политику и однос према верским мањинама у Османском царству, од 1839. године, па све до његовог распада након Балканских ратова. Нови закони су обезбеђивали сигурност проповедања вере свим царским поданицима и сигурност материјалне верске имовине, услед чега се није толерисало рушење и скрнављење постојећих верских објеката. Велика разлика у односу на претходне векове огледа се у чињеници да се храмови не граде и не обнављају захваљујући имућним појединцима, већ захваљујући верницима, црквено-школским општинама и представницима цркве, а многе пројекте финансирају српске владарске куће Обреновића и Карађорђевића, и врло често Русија. Граде се или обнављају једноставне сеоске цркве широм Рашко-призренске епархије, у жупама око Призрена, селима око Грачанице, Косовском Поморављу, Ибарском Колашину, али и северној Црној Гори, Полимљу и Санџаку који су такође били део Рашко-призренске епархије. У другој половини XIX века, у складу са побољшаним положајем становништва, граде се монументални тробродни храмови у Гњилану, Призрену и Косовској Митровици и њихови архитектонски облици показују токове развоја градитељства на Балкану. Изградњом цркве у Косовској Митровици најављено је ново раздобље националног стила у српској црквеној архитектури, који је свој пуни израз добио изградњом спомен-храма Светог архангела Михаила у Штимљу, на месту одморишта српске војске у Балканском рату, а према пројекту Јелисавете Начић. Исто је и са украшавањем црвених ентеријера које осликавају сликари са југа, такозвани зографи из Дебра и Велеса, који на исти начин раде широм Балкана. Делатност македонских тајфи, које су креирале визуелни идентитет верске обнове у складу са балканским културним моделом, у Рашко-призренској епархији део је опште слике верске обнове у Васељенској патријаршији. Толико се интензивно радило на пољу црвене уметности да би било лакше побројати оне цркве које нису осликане или добиле нови иконостас у XIX веку од оних које јесу. *Овај број нашег званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве посвећен је ликовима жена у Светоме Писму. Драга Ивана, Ви сте се бавили светитељским ликовима жена које су оставиле велики траг и показале се као верне угоднице Божје. За почетак, упознајте нас са житијем Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана? Света мученица Босиљка била је из Пасјана, из породице Рајичић која је пореклом из околине Крагујевца, одакле се преселила близу Куманова, и потом настанила у Пасјану крајем XVIII века. Босиљка је, према предању, отета у својој седамнаестој години, када је са оцем и братом пошла ван села по дрва за огрев. Отета је код Белог Камена на Стружинама, где је извесни Арнаутин из Депца са својом дружином пуцао на њих и потом ју је одвео у правцу према Карадаку. Породица је безуспешно покушавала уз помоћ сеоског свештеника да пред властима у Гњилану докаже да је девојка насилно отета и да није отишла својом вољом. Да би прихватила прелазак у другу веру и брак са отимачем, Босиљка је била излагана разним врстама насиља и мучења. Бранили су јој да једе и пије воду, бранили јој да спава, чупали јој косу, жарили стопала, тукли и газили, облачили у традиционалну муслиманску ношњу и покривали јој главу заром. Како њена непоколебљива вера у Христа није посустала ни након тога, убили су је. Њено тело је искасапљено а посмртни остаци су били сахрањени поред сеоске цркве. Све се то дешавало крајем XVIII или почетком XIX века. Овде примећујемо врло наглашен мотив насиља, који у мучеништву хришћанских светитељки представља опште место у житијима, легендама и предањима. Постоје вишеструка тумачења ове појаве, а једно од њих указује на мучење као средство указивања на људскост светитељке чије је тело било изложено болу какав се може мерити само са страдалним путем Христовим. *Писали сте о култу ове светитељке, замолио бих Вас да нас подсетите на важне детаље у погледу култа који наш народ има према Светој новомученици Босиљки? Однос верника према култовима у XIX веку, који је више био националног него верског карактера, довео је до стварања нових народних култова и поштовања народних светитеља. Визуелна конструкција култа мученице Босиљке поникла је на истим општим принципима и иконографским начелима као култови Светог Георгија Јањинског и Свете Злате Мегленске, који спадају у категорију такозваних нових мученика, чије се страдање везује за период Османског царства. Заједничке карактеристике култова нових мученика представљају њихова младост, мучење којем су били изложени, страдање за веру, и касније иконографске интерпретације којима се инсистира на њиховом народном оделу као симболу порекла. Култове мученице Босиљке и Свете Злате Мегленске повезује и принцип родне еквивалнеције, као и начин страдања. Кроз поштовање оваквих култова одавала се почаст и великом броју припадника заједнице који су страдали од стране Турака или Арнаута. Босиљкина смрт је у локалној заједници представљала симбол отпора против исламизације и херојски пример страдања за веру. С обзиром на то да су иницијатори њеног култа чланови породице, и с обзиром на турбулентна историјска дешавања којима је сведочила и црква у XX веку, култ мученице Босиљке је остао на локалном нивоу, у Преображењској цркву као средишту. Култ мученице Босиљке своје упориште има и у отмицама које се доводе у везу са ктиторком пасјанске цркве, али и са пореклом назива села. Према предању, пасјанска црква је задужбина Бејаз Хануме, односно Беле Госпође – хришћанке из Зајечара која је отета, насилно потурчена и удата за Рашид-бега Џинића. Према другом предању, Турци су покушали да отму девојку Јану (Бојану) коју је одбранио њен пас. Турци су убили пса, а Јана је у жалости за псом ударала ногама у тло одакле је потекла вода која је потопила и њу и Турке. Мештани су Јану сахранили јужно од цркве, а село је добило име Пасјане од синтагме пас Јанин, односно пас Јане. *Канонизација новомученице Босиљке је само потврда да је ово народно поштовање благословено дело. Дана, 23. октобра 2019. лета Господњег, руком Епископа Теодосија обретене су мошти новопројављене светитељке. Занимљива је и важна прича о њеним моштима, те бих Вас замолио да је поделите са нашим читаоцима? Према предању, када је црква обновљена у облику какав и данас постоји, посмртни остаци мученице Босиљке су узидани у храм. Тачније, у део који је дозидан уз северозападни стубац, на улазу из припрате у наос. Ту су потом постављене њене две иконе, и у врху дозидане конструкције је насликан фриз са сценама њеног страдања. Иако није била канонизована, мученицу Босиљку је сликар Константин Јаковљевић на самом крају XIX века насликао служећи се иконографским елементима попут нимба, Христовог благослова и мученичког венца који добија од анђела, који су имали функцију исказивања њене светости. Сцене Отмице и Успења мученице Босиљке, које представљају визуелну конструкцију предања на којем се темељи њен култ, истовремено су и кључне сцене у конструкцији циклуса страдања мученика. Похрањивање њених моштију унутар храма, и док је било само на нивоу предања, имало је за циљ јачање позиције у процесу канонизације, у складу са чињеницом да извориште сваког култа представљају гробови и мошти. Док се још није догодило обретење њених моштију, у храму се чувала, и надам се да се и даље чува, шкриња са Босиљкином гардеробом. То су заправо делови народне ношње који су највероватније представљали мираз, и који су у процесу конструкције култа добили статус реликвије. Гроб, мошти, реликвије и визуелне представе основни су елементи сваког култа, услед чега су употребљени и у пасјанској цркви као центру култа мученице Босиљке. Коначно, заиста велики догађај за вернике и за Српску цркву представља тај 23. октобар када су њене мошти пронађене, односно обретене на месту које је носило ту визуелну конструкцију култа. 23. октобра 2019. године мошти су извађене из стуба, и свечани чин њиховог умивања светом водом и вином обавили су епископ Теодосије и игуман манастира Драганца архимандрит Иларион, у присуству монаха и монахиња из манастира Драганца, Грачанице, Кончула, Кормињана, и надлежног јереја Далибора Којића. Пећки парох Дејан Јаковљевић и монах Давид из Ђурђевих Ступова начинили су кивот за мошти светитељке. *Према Вашем мишљењу, да ли је наш народ у довољној мери свестан значаја и културног богатства великих светиња, које су украс не само Српске Православне Цркве и Епархије рашко-призренске, већ много шире? У српском колективном паћењу, у предањима, књижевности, уметности, и у побожности, трајно је присутна сакрална топографија Косова и Метохије, односно косовско-метохијске светиње и свети. Дубоко верујем да постоји свест о немерљивом значају српског средњовековног наслеђа, задужбина Немањића. Али, већина становника Србије не зна како, на пример, изгледа црква Светог Николе у Гњилану, већина није чула за многа села која сам, Богу хвала, имала прилике да обиђем за потребе истраживања, а у којима се налазе цркве као окамењена сведочанства. Стекла сам утисак да су о важности свих тих малих сеоских или чак и великих цркава свесни они који тамо живе, односно тамо су живели. Људи немају свест о томе да је у XIX веку свако село насељено Србима имало своју цркву, јер им такви подаци нису познати. О тим црквама и том периоду се не учи у школи, ни на факултету, о њима се ништа не може чути на телевизији. А многи од тих споменика и данас су живо сведочанство о континуитету живота Срба на Косову и Метохији и њиховом легитимном праву да ту и даље буду. *Пред крај нашег разговора упознајте нас са Вашом библиографијом и предстојећим плановима у погледу издаваштва? Од 2011. године, од када радим на Институту за српску културу, где тренутно имам звање вишег научног сарадника, објавила сам заиста велики број научних радова. Неки су публиковани у стручним часописима, неки као поглавља у монографијама, неки пак у зборницима који су произашли из научних скупова. Круна мог првог великог истраживања свакако је књига Црквена уметност у Рашко-призренској епархији (1839–1912). Међутим, осим црквене уметности на Косову и Метохији, предмет мојих истраживања биле су и друге теме, попут споменичке и културе сећања у Срба у XIX веку и других облика визуелне културе. Тренутно пишем монографију о манастиру Раковици која ће, ако Бог да, коначно угледати светлост дана ове године, и коју доживљавам као круну свог другог великог истраживања. *Која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Уместо да себе мучимо постављањем питања на која немамо одговоре, нарочито сада када својим очима гледамо неочекивану трансформацију света и сопствених живота, мислим да би требало да научимо да уживамо у ономе што имамо, да ценимо ствари које можда више и не примећујемо. Да се окренемо себи, духовном миру и снази, али без отуђивања од људи који нас окружују. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 379. броју Православног мисионара (стр. 9-14) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Њeгова Светост Патријарх српски г. Порфирје захвалио је данас Њеној Екселенцији госпођи Маји Гојковић, министру културе и информисања Републике Србије, на одлуци да процедура доношења Закона о културном наслеђу буде закључена када са Српском Православном Црквом, највећим појединачним власником духовног, покретног и непокретног културног блага у Републици Србији, буде усаглашен текст овог, веома важног закона. У писму упућеном данас Министарству културе и информисања Патријарх истиче да одлуку гђе Гојковић, не види само као израз одговорности једног од највиших представника власти у нашој земљи, него и као лични чин интелектуалца и патриоте. Патријарх српски је става да се ради о гесту који заслужује највеће поштовање и може да служи за углед носицима различитих функција у држави и друштву. Српска Православна Црква ће уважавајући став Министарства у најкраћем року одредити представнике који ће са стучњацима из Министарства учествовати у брзом довршетку овог веома важног посла. Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископу будимљанско-никшићком и администратору Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникију и Епископу буеносајреком и јужно-централноамеричком г. Кирилу ових дана су уручене свечане дипломе академика Међународне словенске академије наука, образовања, умјетности и културе у чије чланство су изабрани половином 2018. године. Члан Академије је био и блаженопочивши Митрополит Амфилохије. МСА је основана 18. маја 1992. године у Москви, на иницијативу водећих руских, српских и придњестровских научника и културних посленика. У овом часу МСА има око 200 академика из Русије, Белорусије, Бугарске, Киргизије, Македоније, Србије, Украјине, као и Придњестровске и Доњецке републике. Међу преминулим и живим академицима налазе се руски патријарх Алексиј II и српски патријарх Павле, па затим Смиља Аврамов, Јуриј Бондарјев, Николај Бурљајев, Валериј Ганичев, Алексеј Громико, Михаил Дељагин, Константин Затулин, Анатолиј Карпов, Вјачеслав Кликов, Василије Крестић, Десанка Максимовић, Михаил Ножкин, Борис Олијник, Олег Платонов, Александар Проханов, Благовест Сендов, Всеволод Чаплин… Њени чланови су такође и философ Мирко Зуровац, драмски писац и редитељ Братислав Петковић, историчар Славенко Терзић, неурохирург Даница Грујичић и драмски уметник Ивана Жигон… Предсједник МСА је Сергеј Бабурин, познати руски научни радник у области уставног права, друштвени прегалац, словенофил и велики пријатељ СПЦ и нашег народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гостујући у емисији "Живе речи" Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније се осврнуо на пети Фестивал хришћанске културе, који је недавно одржан у Зајечару благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона. Са преосвећеним владиком Арсенијем разговарао је катихета Бранислав Илић. Комплетан разговор са Епископом нишким Арсенијем можете погледати овде: ОВДЕ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Посматрајући фотографску презентацију појединих места и догађаја из животописа блаженог спомена Епископа тимочког Емилијана, коју су приредили Протојереј Игор Ивковић и монах Игнатије Марковић, посматрач може бити изненађен неким „случајним подударностима“. Приказано је прочеље средњовековне цркве Ваведења Пресвете Богородице у Липљану, где је крштен Недељко Пиперковић. Повезана је са култом ранохришћанских мученика из Улпијане – Флора и Лавра те се може наслутити порекло афинитета владике Емилијана према теми ране Цркве. На прочељу грађевине уочава се једна бифора са танким стубом између прозорских отвора. Две велике, двоструке аркаде, чији се спољашњи крајеви ослањају на угаоне пиластре уоквирују по један прозор са обе стране. Прозори су додатно увучени у лучне оквире. Изнад улазних врата уочава се – сада празна лучна ниша. У даљем току презентације приказана је Богословија на Халки, коју је завршио Недељко Пиперковић, потоњи Епископ Емилијан. Ова монументална зграда има портал са прочељем веома сличне композиције описаној са липљанске цркве. Улаз је фланкиран уским прозорима а у средини горњег дела фасаде уочава се трифора са средњим већим прозором, чији се оквир бочним крајевима ослања на угаоне пиластре. Као да је прочеље липљанске цркве „цитирано“ и потом добило раскошнији украс. При томе, док је трајала презентација, посматрач је све време био у прилици да „уживо“ гледа прочеље зајечарске Саборне цркве. Реминисценције на романске елементе огледају се у низу слепих аркада у форми кордонског венца који прати линију двосливног крова. У средишњем делу фасаде налази се бифора са танким стубом између прозорских отвора. Наслања се на средишњи и најкрупнији део троструке аркаде, која уоквирује прозоре и наслања се на бочне пиластре. Бројне аналогије у стилским елементима и грађевинској концепцији три хетерогене црквене грађевине, чине се као неки „знакови (поред) животног пута“ Епископа тимочког Емилијана. Као да је у питању неко знамење у којем се открива смисао његовог вечног почивалишта међу нама. Премда је и овом приликом од стране предавача наглашено да је био предвиђен за нека виша јерархијска позвања, остао је у Епархији тимочкој нешто више од 48 година. Презентација је обухватала и друге занимљиве фотографије, попут пасоша владике Емилијана из Краљевине СХС. Такви пасоши садржавали су и детаљан лични опис. Указујући на једноставност и скромност свог претходника, Епископ тимочки Иларион показао је панагију коју је имао на себи, једину која нам је остала од владике Емилијана. Изненађујуће је колико физички личе ова двојица архијереја па је духовито било запажање присутних у публици да би наследник могао да користи пасош претходника. Шалу на страну, тешко је отети се утиску да је реч о још једном знамењу са циљем да се у будућности молитвено сећамо овог великог архијереја Српске православне цркве, али пре тога – сада, тачно педесет година након његове блажене кончине. О једном психолошком проблему зависности, испред цркве Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, сопствена искуства из сфере живота и делатности терапеутских заједница Земља живих саопштили су Протојереј-ставрофор Бранко Ћурчин, координатор г. Андреј Јовановић као и штићеници г. Владимир Војиновић и г. Бојан Васиљевић. Међусобно допуњавајући се, излагачи су хармонично, кроз спонтаност једномислија, посведочили своју веру у спасоносни пут Васкрслог Господа Христа ка Царству небеском. Кроз исповедни тон учесника у разговору, чини се, прослављено је и Христољубље и човекољубље. Неколико феномена, којих су се учесници дотакли у ограниченим временским оквирима јесу слобода, заједница и педагогија; наизглед су у глотолошком, помовном и смисаоном контексту – хетерогени. Али само у примарној рецепцији значења. На једном дубљем нивоу, који сви учесници промишљају и живе, синтеза је утемељена на споју контемплативног и делатног духа. Феномен слободе споменут је најпре у профаном смислу: принцип рада терапијских заједница не укључује никакву врсту затварања. То је, даље, импликовало дискурзивни приступ уз подсећање да је слобода дар Божји, према којем се човек односи са променљивим исходом. Тако је са поља етичке слободе фокус преусмерен на онтолошку слободу. Уколико се појединац усклади са овом својом претпоставком на било ком нивоу и било ком животном добу, има се чему и надати. Једина условљеност слободоприхватања јесте смисао; у Логосу Божјем слобода добија димензије сусрета два света, Бога и човека. Једна од сфера где се наведена, смисаоно-ослобађајућа синтеза остварује у сотиролошком смислу јесте – креативна. При томе, овај појам не треба доводити у везу једино са уметничком делатношћу већ га узимати у ширем контексту човекове оплођујуће природе и могућности да продукује многе ствари у којима се открива смисао. Као што Бог – Света Тројица по слободи ствара у вечности (Пост. 1-31) тако и човек проналази смисао своје Боголике личности у продуковању, платонски речено – лепог и доброг. Уколико се помисли да је напред речено удаљено од теме вечерашњег излагања, треба се сетити појма Лого(сна) терапија и промишљати о његовом дубљем смислу. Већ у називу терапијска заједница уочава се другонаведени појам. Ни ту не треба ићи даље од „Христовог минимума“. („Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима.“, Мат. 18,20.) Нарочито су упечатљива сведочанства штићеника Земље живих о томе како су „губили идентитет и поново га стицали“ у очима својих најближих. Једна потресна и истинита повест о идентитету, који исходи из антрополошких претпоставки у огледалу заједнице Христа и Цркве. Ту су и неке формалне заједнице терапеутских јединица са Светоархангелским манастиром у Ковиљу и градом – Новим Садом, из чијих се материјалних акумулација помаже рад Земље живих. Ни то није безначајно јер: какву заједницу могу имати сити и гладни у историјском облику постајања? Наизглед неочекивана, „заједница“ открила се и кроз разговор предавача са публиком из које су један неуропсихијатар – судски вештак и једна психолошкиња – терапеут сведочили о позитивним искустима у контактима са бившим штићеницима Земље живих. Коначно, било је питања и о адекватном педагошком приступу у ширем смислу, о односу родитеља и деце. У овом контексту, према схватањима предавача а чини се и свих присутних – активно делују претходно анализирани појмови – слобода и заједница и то као међусобно фокусирани. Први се заснива на тези да деца доносе коначне одлуке у свом животу, најбоље – без притисака и ограничења, који углавном производе супротан ефекат. И сама породична заједница треба да подразумева ослобођену валентност појединца јер се једино љубав може схватити као кохезиони чинилац. Онда нам никакви „други светови и друге реалности као и алтернативне среће“ неће бити потребни да пронађемо себе у унутрашњем и спољашњем сагласју. Уколико речи које смо упутили потомцима нису усаглашене са нашим делима, биће то „празна прича“. Не каже се узалуд: „поколења дела суде“, што се може разумевати и у педагошком смислу. Ту се затвара круг: дела се опет повезују са креативношћу, слободом и заједницом. Исто је као да смо успешно прошли кроз неки „лавиринт“. Овај појам у визуелном и символичком смислу повезује изнете рефлексије у замршену али логичку (Логосну) целину: Лавиринт је и тема знаменитог мозаика из Феликс Ромулијане; под овим именом веома је надахнуто наступао хор из Зајечара на почетку вечери. Појам Лавиринт спомиње и Свети Климент Александријски у својим Строматама, сведочећи о томе како је уз вођство правог духовног учитеља известан излазак из ове „лукаве замке“. Изгледа да је и у Земљи живих о томе реч. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

Пети Фестивал хришћанске културе почео је дочеком иконе Богородице Колочке и вечерњим богослужењем у порти Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице. После вечерње службе Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је Акатист Богородици Колочкој. Свечаном отварању присуствовао је др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу сa црквама и верским заједницама Министарства правде Владе Републике Србије, мр Ненад Радаковић, извршни директор Националног парка „Ђердап”, свештенство из свих крајева Тимочке епархије и велики број Зајечараца. На самом отварању Фестивала појао је Хор Саборне зајечарске цркве а говорили су: заменица градоначелника Града Зајечара Марина Милић, директорка Народног музеја „Зајечар” др Маја Живић и Марија Вукосављевић, ауторка изложбе „Свете жене”, којом је отпочео овогодишњи Фестивал. Завршну реч дао је владика Иларион који је Фестивал прогласио отвореним. Извор: Епархија тимочка