Претражи Живе Речи Утехе

Свједоци смо напада на Цркву православну и на њеног Митрополита деценијама уназад од једног малог броја самозваних интелектуалаца, који о свему знају, осим о ономе што је њихова традиција, култура и вјера. Но, на вјечним вриједностима заснивао се живот свих наших предака. А управо тиме живи и то свједочи митрополит Амфилохије. Одговор на колумну Драгослава Дедовића "Амфилохије, првосвештеник САНУ: Је ли поп помахнитао?" У Јеванђељу Христовом је много поучних прича, које су свевремене, јер носе свједочанство о вјечно живом Богу. Ових дана читајући колумне, ставове, реакције црквено полуписмених и неписмених новинара - атеиста и антитеиста, пред очима ми је сцена из једне јеванђељске приче, гдје демони, који су мучили људе излазе пред Христа и говоре му: "Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?" (Мт. 8.29). Једна од дефиниција Цркве јесте да је она видљиво присуство невидљивог Христа. Оно што се дешавало са Христом, дешава се и са Црквом, тако је било кроз вјекове и тако ће бити до краја свијета и вијека. Свједоци смо напада на Цркву православну и на њеног Митрополита деценијама уназад од једног малог броја самозваних интелектуалаца, који о свему знају, осим о ономе што је њихова традиција, култура и вјера. Но, на вјечним вриједностима заснивао се живот свих наших предака. А управо тиме живи и то свједочи митрополит Амфилохије. Свака јавна личност треба да буде подвргнута суду јавности и то није спорно, али ових дана из текстова, јавних наступа, саопштења са пјеном у устима чујемо "Докле ћеш да нас мучиш Амфилохије Радовићу?" Није довољно домаћих новинара, који пљују, лажу и клеветају Митрополита из своје редакције, него треба увести и неког са стране - ваљда да би умирили савјест да постоји још по неко у свијету, који исто мисли или да би убиједили читаоца у истинитост својих навода. То је случај и са освртом Драгослава Дедовића, уредника „Деутсцхе Wелле-а“. Они који пишу текстове са овом тематиком, толико су креативни и аутентични да им готово сви, један на други личе, само мијењају редосљед - деведесете, говор мржње, политичар у мантији, окупатор. И ништа страшно, огуглао народ на те флоскуле у које ни сами аутори више не вјерују. Међутим, оно што је трагично, што је запањило сваког нормалног (а таквих је, хвала Богу, огромна већина), а налази се, између осталог, и у поменутом тексту, да нападају Митрополита Цркве Христове што је дигао глас против чедоморства и дјецеубиства!!! Зар је овај свијет отишао толико далеко? Зар је слобода, ви борци за слободу, да зачетом дјетету не дате право да живи? Зар су људска права, ви којима су уста пуна правде и правичности, да се озакони убиство и то онога, који није стигао ни да угледа свјетлост овог варљивог свијета? Зар не знате, јади вас не знали, да је исто убити дијете од 5, 10, 15 недеља или 5, 10, 15 година? Да су ваше мајке имале вашу памет не би ни вас било! Знамо, и сваким даном све је јасније да се на блаћењу Митрополита добро зарађује. У посљедње вријеме, у Србији се богато награђују новинари, који пишу овакве текстове против Митрополита. И очекујемо оваквих текстова још више. А знамо и зашто! Знамо да је интерес, финансијска моћ и позиција оно што често каља образ, али зар се изгубила граница људском достојанству, зар нема ништа у овоме свијету да је свето за човјека? Зар се изгубила елементарна култура и васпитање да немате бар мало поштовања пред човјеком, који осам деценија проводи у служењу Богу и народу, обилазећи свако село, сваки дом, градећи храмове, обнављајући порушене, хранећи гладне, тјешећи страдале и понижене (како само биједно изгледате у његовим очима). Гдје само налазите морално право, ви, који се понизно клањате и љубите скуте онима, који широм свијета убијају невину дјецу, који овај свијет пљачкају, трују и загађују свакаквим гадостима, уништавајући породицу и убијајући нерођену дјецу, да Митрополита оптужујете за све што вам падне на памет?! Дошао је митрополит Амфилохије, господо, не да се бави политиком, јер бисте га примили раширених руку, него да обнавља душу овога народа. Да га ослободи оном слободом, којом нас је Христос ослободио. Смета вам то што проповиједа дух јеванђеља, вјеру у Христа, морална начела на којима почива овај свијет. Говори Владика из душе цијелог народа, кога сте ви, господо новинари и политичари (част изузецима) одавно продали за чинију сочива. И џаба га клеветате, народ му све више вјерује. И не заборавите, није случајно рука Светог Јована Крститеља у Цетињском манастиру у Црној Гори. Знате ли како је пострадао највећи од жене рођени? Тако што је указивао на трагичност и погубност живота у неморалу и похоти тјелесној. Одсјекли су му главу само зато што је говорио цару Ироду, да не може да има жену брата свога, да то није по божијем, ни по људском закону. Колико је то блажи гријех од онога што нам данас ви нудите! Данас, над Митрополитом Амфилохијем и Црквом православном стоји мач, за сада новинарски и политички, али и мржња Иродовска, само зато што свједоче оно што је свједочио и Христос, и Свети Јован, и Свети Петар и Свети Василије, што говори језиком Јеванђеља, који богоборци никада нису разумјели, што је прави отац, који своју дјецу милује, тјеши, али и критикује и исправља. То је истинска и права љубав, која преображава човјека, и даје му вјечно достојанство. Господо новинари, Црква Христова је утемељена на Христу Богу и њу врата паклена нису могла, не могу и неће надвладати. То што радите, радили су и други прије вас, моћнији, фанатичнији и мудрији од вас, па су изгубили. Зато све Христос позива: "Покајте се јер се приближило Царство Небеско". (Мт.3.2.). Послушајмо овај позив док још има времена, а сваким даном га имамо све мање, а да се преживи, Бог ће се постарати, није баш све на продају. И да не заборавим, оно што се данима сви питамо, јесте ли ви, стварно помахнитали? Аутор је свештеник и уредник радија "Светигора". http://www.vijesti.me/forum/je-li-ovaj-svijet-stvarno-pomahnitao-959313 View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј присуствовао је 9. октобра 2017. године, предавању Eпископа пакрачко-славонског г. Јована, који је у просторијама Јеврејске општине Нови Сад, говорио на тему: „Косово и Метохија и повратак на Гору Храма: Балканска епика и државност Израела.” У свом излагању, Владика Јован је истакао да је Косово и Метохија главна тема балканске епске поезије, српске епске поезије. Култура сећања има смисла онолико колико ствара будућност, а будућност коју је стварала епска поезија било је нешто што се у поезији називало освета Косова. Освета Косова значи повратак на Косово, значи повратак на заветну земљу, повратак завету, повратак оном месту где је један народ формулисао своје историјско биће, поручио је Епископ Јован. Будући да је магистарске студије из јеврејске културе похађао у Спомен-установи „ Јад Вашем” и на Јеврејском универзитету у Јерусалиму, да је 2007. године у Израелу учествовао у припреми и реализацији конференције Косовски проблем на БЕСА центру за стратешка истраживања, а да је у тој земљи боравио и као члан државне делегације СР Југославије јануара 2001. године и том приликом сведочио о Косову и Метохији, владика Јован је изнео занимљиве податке и поделио са присутнима чињенице које су мање познате и доступне јавности. По завршеном предавању, г. Горан Леви, председник Јеврејске општине Нови Сад захвалио је Епископу Јовану на гостовању, динамичном и интересантном излагању, и уручио Преосвећеном пригодан дар. Извор: Епархија бачка View full Странице

Александар Ђаковац Православни богословски факултет, Универзитет у Београду АБОРТУСНА КУЛТУРА У СРБИЈИ БИОЕТИЧКИ, РЕЛИГИЈСКИ И НАЦИОНАЛНИ АСПЕКТИ Сажетак Србија је земља са великим бројем абортуса због чега неки истраживачи сматрају да се може говорити о абортусној култури. Различите либералне групе непрестано наглашавају „право жене“ на абортус, при чему се занемарује чињеница да су многе жене принуђене на абортус. Због тога би било добро да се почне говорити о праву на материнство. То право би морало да буде значајно материјално подржано, пошто заустављање негативног прираштаја представља најзначајнији национални и друштвени интерес. Право на живот нерођеног детета тако мора бити узето у обзир. Пошто би криминализација абортуса довела до многих негативних последица, аутор предлаже да одлуку о дозвољавању легалног абортуса доноси етички одбор формиран од стручњака, који би обавио консултације са трудницом, испитао разлоге и дозволио абортусе који су оправдани, пре свега ради заштите живота жене. Кључне речи: абортусна култура, биоетика, религија, право на материнство. Питање абортуса има много различитих аспеката, и може се посматрати као биоетички, социјални, национални и религијски проблем. Они који се залажу за слободни приступ абортусу, свој став углавном аргументују позивањем на право жене на располагање сопственим телом из чега произилази њено право да суверено одлучује о томе да ли хоће или неће да задржи трудноћу. Иако они који заступају Pro-Choice опцију желе да покажу како читав проблем нема посебне етичке импликације, или да су оне ирелевантне, јасно је да то није тако. Штавише, разноликост законодавстава у свету, као и немогућност Европске уније да та законодавства усклади, показује степен етичке амбиваленције. Нис (Nys) описује ситуацију следећим речима: „Несумњиво да постоје одређене узнемирујуће теме у медицинским законима, као што су абортус и еутаназија – где су идеје различитих држава чланица (али и унутар самих држава) веома подељене због религијских, филозофских, етичких и других разлога, тако да је заједничка европска регулација једноставно незамислива.“ Проблем абортуса није само етички. То је истовремено и друштвени проблем, пошто његова масовна примена значајно утиче на друштво у целини. Социјалне импликације су разноврсне, а највише се огледају у депопулацији, што за последицу има старење становништва, смањивање броја радно способних, смањивање економских потенцијала, слабљење одбране итд. Посебно је забрињавајућа чињеница да се стопа укупног фертилитета смањује још од 1971. када је била 15% нижа од потребне за просто обнављање популације, док је тај проценат за 2006. износио 30%. Овакав тренд несумњиво води физичком нестанку становништва на овим просторима. Све традиционалне монотеистичке религије имају негативан став према абортусу и сматрају га убиством. Православна Црква је много пута износила овакву квалификацију абортуса. Према Митрополиту Хаџиниколау, „ембрион има почело и човечанску перспективу. Његове ћелије, његов генетски материјал, морфологија и физиологија, све је људско. Такође, и његова способност да израста једино у савршеног човека и ни у шта друго, потврђује његов људски идентитет“. Римокатоличка црква се јасно изразила по овом питању у Социјалним основама учења, које представља званични документ. Ту се у члану 553 каже да „унапређење људског достојанства значи пре свега поштовање неповредивог права на живот, од зачећа до природне смрти, што је прво и основно људско право које условљава сва остала“. Верска аргументација је у основи једноставна – ембрион је ембрион човека, и стога треба да подлеже заштити права на живот. Сва остала права, као право на избор, аксиолошки су испод права на живот. Негативан став хришћанства према абортусу је опште познат, због чега ћемо овде навести само неколико примера из првих векова. Ови примери су посебно занимљиви пошто намерни побачај наводе заједно са праксом убијања већ рођене деце, због тога што је повезаност ових пракси била позната у антици и темељила се на истим основама. Тако у Посланици Диогнету читамо да хришћани: „У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају“. У Учењу дванаесторице Апостола, спису познатом и под називом Дидахи, стоји: „Не убијај дете кад се зачне, нити га погуби кад се роди“. Слично читамо и у Посланици Варнавиној: „Не убијај дете у зачетку, нити га погуби кад се роди“. У каснијој традицији може се пронаћи обиље сличних ставова код великих црквених Отаца као што је Св. Јован Златоусти, Блажени Августин, Кирило Александријски и многи други. У истом правцу се развијало и канонско право које прописује значајне епитимије за жене које намерно побаце, као и за оне који им у томе помажу. Схватање да абортус представља цивилизацијски напредак, док његова забрана, која се поклапа са ширењем хришћанства, представља израз ретроградности и мрачњаштва, стога је врло неутемељено. Абортус је био забрањиван заједно са праксом убијања тек рођене деце. Те забране су проистицале из уверења да је људски живот светиња и да стога мора да подлеже заштити друштва. Сам концепт људских права и слобода почива управо на таквим схватањима, која се у случају абортуса пренебрегавају и проглашавају дискриминаторским. 1. АБОРТУСНА КУЛТУРА Иако су социјални, национални, биоетички и религијски приговори против абортуса веома снажни и имају велики број присталица, чињеница је да већина тзв. демократских земаља дозвољава абортус. Изузетака има, попут Ирске, где је абортус забрањен уставом. У Србији је закон по овом питању веома либералан још из времена комунизма. Абортус не само што је један од најзаступљенијих начина планирања породице, већ је толико раширен, да се с правом може говорити о абортусној култури и абортусној ендемији. Упркос констатацији да је абортус цивилизацијски „најмање прихватљив начин контроле рађања“, он се званично сврстава у корпус људских права, уз констатацију да овај метод у Србији деценијама представља „доминантни метод контроле рађања“. Поражавајућа је чињеница да у Србији, већ дуго времена, не постоје валидни статистички подаци о укупном броју извршених абортуса због чега се њихов број само процењује, а процене су веома различите. Према подацима која даје Институт „Батут“, у Србији је 2010. године извршено 17.466 намерних прекида трудноће.13 Међутим, ови подаци су далеко од стварних, и односе са само на пријављене абортусе, док је њихов укупан број далеко већи. На основу спроведених истраживања, Мирјана Рашевић закључује да је „евидентирани број абортуса по свему судећи озбиљно потцењен“. Упркос законској обавези, извесно је да приватне ординације нису довољно мотивисане да пријаве све абортусе које врше. Пресељење абортуса из државних у приватне клинике и ординације доводи у сумњу да се и она упозорења на опасности од абортуса са којима трудница мора да буде упозната износе само формално, пошто за приватну клинику обављени абортус значи наплаћена интервенција. Интересантан је податак да је око 60% гинеколога или њихових партнера било подвргнуто абортусу, што иде у прилог тези да они сами не увиђају у довољној мери значај медицинских последица, а још мање етичку проблематику везану за овај поступак. Ове чињенице говоре у прилог да није само недовољна информисаност разлог великог броја нежељених трудноћа, већ да узроке треба тражити у абортусној култури која се код нас створила. Застрашујуће статистике о паду наталитета су познате, али је добро да их поменемо и у овом контексту. У Србији је 2015. рођено 65.657 људи, а умрло 103.67817 што значи да је умрло 38.012 више него што се родило. Уколико се томе дода исељавање, јасно је да су резултати катастрофални. 2. КОРЕНИ АБОРТУСНЕ ЕТИКЕ Основни аргумент Pro-Life опције је у суштини једноставан – право на живот је претежније од права на избор. Након овакве поставке, долазимо до расправе о томе да ли је ембрион/фетус живо биће, може ли се посматрати као посебно људско биће или представља само „део тела“ жене? Иако је позивање на биологију и медицину када је о овом питању реч веома често, ове науке заправо не могу да дају недвосмислен одговор на ово питање, пошто разилажење не почива на чињеницама као таквим већ на њиховој интерпретацији. Када којим случајем абортус не био медицински изводљив, када таква опција не би постојала, готово је извесно да нико не би доводио у питање чињеницу да људски биолошки живот почиње зачећем и завршава се смрћу. Само питање које је постављено пред биологију заправо је интенциозно. Оно је постављено баш због тога да би се абортус етички оправдао. Међутим, за дефиницију човека, и с тим у вези његових права, уопште није релевантно у каквом су стању његове биолошке функције, бар када је у питању право на живот. Нико данас не заступа тезу да особе које живе са различитим инвалидитетима, чак и када је он апсолутан, немају право на живот или њихов живот није вредан живљења. Међутим, такво становиште се заступа када су у питању медицински индуковани побачаји. Људско биће, у првој фази свог биолошког живота се лишава заштите права на живот, а вредност његовог живота се одређује мерилима која не важе и не могу да важе за људска бића. Деформитет нерођеног детета се сматра довољним разлогом за одобравање чак и касних абортуса. Овакав приступ води савремену цивилизацију на само корак од еугеничких пракси нацизма које су с правом осуђене и над којима се сви згражамо. Ипак, закони већине земаља, које дозвољавају намерни прекид трудноће на основу захтева жене, постављају ограничење до око десете недеље фертилитета. Разлози овог ограничења никако нису само медицински, у смислу да је каснији побачај ризичнији по саму жену, већ садрже и етичке разлоге, на основу прихваћеног становишта да важност живота нерођеног детета расте с протоком времена. Овакво становиште са гледишта етике тешко је брањиво, иако оно јесте засновано на древним традицијама. У античком свету абортус је практикован, мада су одређене етичке дилеме јасно уочљиве. Хипократ забрањује лекарима да га врше, а у појединим периодима римске републике је оштро кажњаван, мада се та забрана више тицала права оца на своје потомство. У различитим цивилизацијама и у различитим временима, абортус се различито третирао. Најстарији документовани абортус је обављен пре око 4.500 година у Кини, сачуван је и египатски папирус из 1.550 пре Хр., који описује технику поступка абортуса. Знамо да су и Грци и Римљани практиковали абортус. Иако се дете није сматрало људским бићем, или барем не људским бићем које треба да ужива заштиту друштва, ипак су и поборници абортуса, као на пример лекар Соран, тражили постојање ваљаних разлога, забрањујући абортус због тривијалних разлога као што је очување лепоте. Услед великог морталитета новорођенчади, било је уобичајено да се родитељи превише емотивно не везују за своју децу док не поодрасту. Такође су још од античких времена постојали обичаји убијања деце која су рођена са недостацима или родитељи нису хтели да их прихвате. У античком свету, не само да нерођено дете није имало никаква права, већ их није имало ни рођено дете, све док га родитељи званично не прихвате. Због таквог становишта, не само абортус, него ни инфантицид, најчешће нису сматрани етички неприхватљивим и нису били законски санкционисани. Изгледа да су управо овакве традиције послужиле као основ уверењу да је живот нерођеног детета у првом триместру трудноће мање важан него касније, као што је и живот новорођенчета био друштвено признат тек када га родитељи прихвате. Након свега изнесеног можемо да закључимо да основни разлог због кога је у античко доба дозвољаван абортус није почивао на уверењу да нерођено дете још није живо или да још није човек, већ на уверењу да право на живот почиње друштвеним признањем које се огледало у прихватању детета од стране родитеља. Оваква схватања су у складу са цивилизацијским степеном развоја ондашњих друштава. Интересантно је да савремена друштва, која су по питању односа према немоћнима и слабима толико напредовала у односу на антику, по питању односа према нерођеној деци задржавају ставове као у древној Кини, Египту или Риму. Разлози због којих се настоји да се уз помоћ биологије и медицине докаже како нерођено дете није живо, или како се не може сматрати посебним људским бићем, већ само делом тела мајке, нису утемељени на научним чињеницама већ на утилитарном тумачењу тих чињеница, како би се на тај начин пружила основа за настављање праксе вршења абортуса. Идеолошка основа порицања субјективности нерођеног детета заснива се на древним патријархалним схватањима према коме дете стиче право на живот признањем од стране родитеља, пре свега оца, да га желе и прихватају. Парадоксално је да је абортус, који је некада заједно с инфаницидом, представљао екстремни израз патријархалног друштвеног устројства, данас промовисан у нарочито право жена и представља израз њихове еманципације. 3. АБОРТУС: ЕМАНЦИПАЦИЈА ИЛИ ПРИНУДА? Абортус се, од стране заговорника, обично означава као право, као израз еманципације жене и уопште као цивилизацијско достигнуће. Изоставља се или маргинализује чињеница да многе жене абортусу прибегавају не као жељеном решењу, већ као нужном злу на које су често принуђене. Та принуђеност често бива због лоше материјалне ситуације и немогућности да се детету омогући нормалан живот и да се задовоље његове потребе. Такође су присутни и други видови принуде, како од стране мужа или партнера, тако и од стране породице. Разлози су разнолики, али поред социјалних, можемо навести и еугеничке, када се жели дете одређеног пола, по правилу мушког, када постоји сумња да дете има или ће имати неку аномалију и слично. Проблем фемицида се све више уочава и присутан је како у неразвијеним земљама тако и у оним које су економски најнапредније. Иако су познате многе негативне последице абортуса, о њима се недовољно говори, и као да постоји тенденција да се оне минимализују. Поред тога што абортус може у значајној мери да наруши здравље жене, да доведе то трајног стерилитета или умањења репродуктивне способности, а у неким случајевима и до смртног исхода, абортус изазива и значајне психичке тегобе. Иако су неки од ових проблема познати и испитани, проблем жаљења, које траје деценијама након обављеног абортуса и у значајној мери негативно утиче на жену, није довољно испитан. 4. ЗАКЉУЧАК И поред тога што са биоетичког, религиозног, социјалног и националног становишта, абортус не може бити оправдан, осим у случајевима када је угрожен живот мајке, овај проблем се не може решити једноставном забраном. Криминализација би вероватно дала одређене резултате, али би произвела и низ озбиљних последица. Повећао би се морталитет жена које би прибегле илегалном абортусу, као и њихова општа медицинска угроженост. Таква ситуација би била неправедна према женама слабијег материјалног положаја пошто би оне боље ситуиране одлазиле у иностранство да тамо побаце. Оно што би било неопходно учинити јесте промоција права на материнство, при чему би се читаво друштво нарочито ангажовало на задатку да жени, и уопште породици, обезбеди све неопходне услове за подизање детета без нарочитих условљавања. Феминистички аргументи, према коме је право на избор у погледу абортуса гарант да жена неће бити сведена на биолошку репродукцију и машину за обнављање нације26 није убедљив. Већина жена жели да се оствари и кроз материнство (а већина мушкараца кроз очинство). Наравно, постоје и жене које то не желе. Али, да ли је због тога потребно свим женама и читавом друштву наметнути такав дискурс, и уверавати их да између абортуса и слободе стоји знак једнакости, док са друге стране, огроман број жена које би желеле да се остваре и као мајке, то нису у могућности због тога што је друштвена брига о њима и њиховом потомству недовољна? Поред озбиљне материјалне подршке, која је оправдана чињеницом да је заустављање демографског пада најважније друштвено и национално питање, било би потребно формирати етичке одборе, састављене од стручњака, који би савесно испитали сваки случај, и одобрили легалан абортус онда када је живот мајке угрожен или кад је озбиљно угрожено њено физичко и метално здравље. Такви одбори би такође у обзир морали да узму и право на живот нерођеног детета. Истовремено би било неопходно интензивирати едукацију читаве популације о другим начинима планирања породице, али пре свега о чињеници да и сексуална активност, као и многе друге активности човека, може да доведе до настанка одговорности која није била планирана. Д ругим речима, човекова сексуалност повлачи одговорност. Управо овај моменат недостаје код оних који предлажу увођење сексуалног васпитања у школе, при чему се акценат ставља на контрацепцију, док се аспект настанка могуће одговорности игнорише или маргинализује. https://www.academia.edu/33854663/Абортусна_култура_у_Србији_биоетички_религијски_и_национални_аспекти

Библијски културни центар је богословско-културолошко удружење основано 23.01.2012. године као добровољно, неполитичко, невладино и непрофитно удружење грађана чији циљ се остварује на подручју религијског образовања и културе. Примарно интересовање удружења је образовање у области библијског учења, књижевности и богословља, пропагирање библијских вредности и активно истраживање међународног богословског наслеђа у контексти библијских студија и богословља. Значајно је, такође, истаћи да се БКЦ залаже за активну сарадњу хришћана који припадају различитим хришћанским предањима: Православном, Римокатоличком, Протестантском (евангеличком и еванђеоском) на темељу Писма као заједничког темеља вере, а са циљем ширења разумевања, толеранције и љубави међу различитим хришћанским предањима. У овом контексту значајно је истаћи да је један од циљева удружења указивање на богатство православног предања и специфично православног библијског богословља и културе. За своје деловање Библијски Културни Центар има благослов његове светости патријарха српског госп. Иринеја. Сајт: https://bkcentar.rs/sr Фејсбук страница: https://www.facebook.com/BiblijskiKulturniCentar/?fref=ts

Др Ђанкарло Томeцоли Тицијани: Минојска култура је словенска у Вести, Интервју 31. маја 2013. 91 Коментара Др Ђанкарло Томецоли (Фото: Ћирилица) Београд – Др Ђанкарло Томeцоли Тицијани физичар и лингвиста, директор Патентног бироа Европске заједнице о древним налазиштима прасловенске писмености Оно што са сигурношћу могу да кажем јесте да су Венети говорили протословенским језиком – каже проф. др Ђанкарло Томецоли Венети нису били мали народ. О томе сведоче бројни споменици, који су надживели сва времена; старији су од римских или старогрчких. То су речи познатог и признатог европског и италијанског научника, физичара, астронома, лингвисте др Ђанкарла Томецолија, који је за нас Србе веома интересантан јер је недвосмислено доказао да су Венети били наши преци. Др Томецаоли, да ли сте се интересовали за Ваше гене, порекло, како се то у савременој науци каже корене генеаологије, будући да се као признати научник бавите древном историјом, дешифрофањем прастарих рукописа, разоткривањем оне историје која је намерно или не, превучена вековним зидом магле и прећуткивања. Имам податке о прецима и пореклу своје фамилије. Рођен сам, иначе, у Верони у Италији, у венецијанској регији, као и моји прадедови. Дакле, дубоки су моји предачки корени. Приметио сам реално да наш италијански популарни језик не припада садашњим лингистичким латинским оквирима. Почео сам зато да студирам, да озбиљно проучавам и трагам какве су то разлике. Дакле, популарни језик којим говоримо, приметио сам да није италијански. Наш језик је језик – Венета. Студирао сам, проучавао откуда та разлика, између народног језика и оног који се користи у научно, црквено-латинским круговима. Касније сам анализама, листајући акте, записе, боравећи на терену у покушају да дешифрујем старе натписе на надгробним плочама и древним историјским споменицима и предметима схватио да је италијански језик створен, формиран, уобличен тек око 1.500 године, а језик венето или народа Венета је неупоредиво старији. Наиме, уочио сам, истражујући, да у Венецији постоји једна популација која се зове Венети. Ти Венети су говорили и одувек писали једним писмом и језиком који другачији о латинског језика. Међутим, италијански научници обично су говорили и говоре да је венето језик близак латинском. То је био став италијанске званичне науке. Ипак, ја сам схватио у језику Венета нешто занимљиво; да су писали текстове, поруке, похвале, дародавнице тако што нису делили речи. Посматрајући те исписане реченице, ја кажем фразе, мада знам да у вашем језику овај израз има сасвим другачије значење, анализирајући те натписе приметио сам да језик Венета није имао никакве везе са латинским, нити са кореном латинских речи. Дошао сам до спознаје да венето речи имају невероватне сличности са словенским језиком. Или језиком словенских народа. Како сте дошли до те спознаје? Како сте открили ту лингвистичку тајну ? Покушавао сам годинама да преведем читаве редове венето реченица, да схватим њихов смисао. Било је немогуће превести уз помоћ латинског или италијанског. Затим сам покушао да преведем уз помоћ старих венето израза, речи и пре свега словенског језика, и писма. И шта се десило!? Најбољи је био превод када сам венето тумачио словенским речима и језиком.Убрзо ми се у том научном истраживању придружио господин Амброзић из САД, не знам његово право порекло, али знам да је био веома заинтересован за ову тезу коју сам покренуо. Заједно смо превели најдуже реченице, натписе језика Венета. Успели смо да урадимо комплетан превод онога што смо пронашли, исписаног на језику венето. Оно што смо ми у потпуности превели, и схватили, а у питању су древни записи, италијански научници нису одмакли деценијама, стотинама година, више од неколико речи, које нису имале никаквог смисла. Шта је на том споменику писало на венето језику? Понављам италијански научници, лингвисти, историчари, археолози, превели су само четири – пет речи и ево како изгледа њихов превод – земља, коњ, бич, конопац. Они су преводећи речи, мислили да је реч о некој деоби, или подели земље. Срећом, др Амброзић и ја смо успели, захваљујући старом словенском језику, у потуности да преведемо текст. И имајући у виду и строго се придржавајући сличности готово сваке речи венето са словенским, видели смо , разумели смо да смо, заправо превели једну молитву! Била је то молитва једној богињи, за успех у родној години, или молитва одређене групе која је упућивала речи молбе богињи заштитници ради берићета и среће у послу, за родну годину. Дакле, оно што су италијански научници мислили да је подела, била је венетска молитва. Отиснули сте се касије у друга слична доказивања. Убрзо сам успоставио контакт са др Павелом Серафимовим, бугарским научником, лингвистом. Заједно смо радили на језичком откривању Минојске цивилизације на Криту. Кренули смо од пет превода, или записа минојске цивилизације, које су пронашли археолози. Научници ни тада нису знали на којем су језику, или језицима били исписани пронађени предмети, записи, таблице, споменици. Наука је претпостављала да је у питању један од старих грчких дијалеката. Али, када су покушали да преведу древне текстове користећи старогрчки, нису успели да преведу, или да будем јаснији – оно што су се мучили и преводили није имало никаквог смисла. Други, пак истраживачи, лингвисти покушали су да преводе користећи знање феничанског језика.Оно што је било главни мотив да се упустим у доследно доказивање да је у питању стари словенски језик, јесте чињеница да је и ова друга група научника дошла до још бесмисленијег превода на минојским таблицама исписаних неким прастарим непознатим писмом. Они никако нису покушали да користе у превођењу прастарих натписа словенски. Радије су прибегавали хетитском, старогрчком, феничанском, хебрејском. Никада нису обраћали пажњу на словенске језике. Када смо колега Серафимов и ја превели свих пет текстова, онда су се ти научници питали како је могуће да је кључ древних превода прастари језик који су словени користили неколико миленијума пре Христа, а најмање 1.700 година пре настанка хришћанске ере! Са знањима тих мојих колега научника и академика, дакле, није било могуће никако превести. Поготово, што су се они држали теорије да су словени на Балкан дошли у петом, шестом веку. Према лингвистичкој теорији континуитета Словени су живели и постојали у источној, јужној Европи још у време пелеолита. Што значи, Словени су у Европи, на Балкану постојали, живели имали своју културу, најмање десет хиљада година пре Христа. Врло је могуће да су прасловени, живели на острву Криту (где смо проучавали минојске записе). Протословени су живели на Криту! Тако најновија научна истраживања говоре. После поменутих превода званична западњачка наука је мало устукла, али још је у неверици. Међутим, не постоје никакви научни аргументи којим би могли да побију наше тезе, доказивања и нашу теорију. Јер како је могуће да скоро дословце преведете старе записе, које савремена наука прихвата, и то искључиво уз помоћ старословенског, ако то нису писали сами протословени?! Та популација, говорила је минојкословенским језиком. А ко је онда изнедрио ту минојску културу? Одговор се намеће сам по себи! Зато је могуће данас са сигурношћу рећи да је постојала популација на Криту која је говорила протословенски. Тако смо ми успешно урадили све наше преводе. А ти прасловенски језици данас живе у српском, руском, чешком, пољском… Шта сте конкретно преводили са минојских таблица и предмета помоћу прасловенског језика? Преводи кажу да су се обављали поклони, или даривања. Ми смо преводили актове поклањања. У једном запису поклањало се одређеној особи. У другом, чин даровања намењен је одређеном богу, или претресама, које су биле група жена који се се молиле. Данас бисмо рекли монахињама. Преводи су били праве посвете. И оне итекако имају смисла. Стари текстови су били изгравирани на једном богатом прстену, други је био на украсној копчи, трећи на некој дародавној таблици. У овом нашем раду циљ нам је био да представимо чињенице које потврђују словенско присуство на острву Крит у минојско доба. Ви нисте једини европски научник који се залаже за теорију словенске културе као изворишта цивилизације. У свом раду о Теорији палеолитског континуитета наш чувени професор Марио Алинеи објашњава да је тврдња о касном појављивању Словена у Европи апослутно апсурдна и мора бити замењена сценаријем непрекидног словенског присуства у Европи од епохе палеолита. На тај начин може се реалистички објаснити демографски раст и географска распростањеност Словена, што представља исход изванредног успеха, непрекидности и стабилности неолитских култура у Југоисточној Европи. Па ипак, Теорија пелеолитског континуитета не указује тачно које су области Југоисточне Европе насељавани Словени у доба Антике. Зато се понекад сасвим неочекивано налазе са натписима, староевропским етнонимима, топонимима и хидронимима, традиционално сматраним несловенским, на крају се испоставља да су чисто словенски. Шта тренутно радите? Сада радим два превода. Записани су на пехару. Сигуран сам да ћу разултате мојих превода са минојских пехара моћи ускоро да прикажем на некој научној конференцији о извору светске културе и писмености. Врло сам задовољан што сам учествовао на конференцији у Београду, што сам видео и сазнао, из прве руке, о култури Винче и Лепенског Вира. Међутим, као научник имам примедбу. У винчанском музеју су представљене статуете, вазе, предмети, али нисам могао да видим ни један предмет на којем је било нешто написано, нешто што писмено сведочи о времену, животу и култури Винчанаца, а они су сигурно то и имали и неговали. Питам се где је то, где су трагови писмености о којем се у свету толико говори. Питао сам археолога и водича у Винчи где је то, он је одговорио да све што се тиче писаних трагова – је публиковано. И да се ти писани експонати налази у Музеју града Београда. Надам се да ће се то вратити у Винчански музеј, макар неколико примерака. Није исто, читати, или видети натписе из Винче у публикацији, и видети га испред себе. Надам се да ти драгоцени, непроцењиво вредни екпонати Винче нису отпутовали далеко у неки музеј у западну Европу! Научне теорије о изворишту цивилизације на нашим просторима су од огромног значаја, за историју света, за културу. Ту пре свега, мислим на др Тјуњајева, проф. др Кљосова и на Вас, професоре. Да ли се слажете да ће многе неправде, које су нанете историји словеснког народа бити исправљене? Мислим да можемо говорити о епохалности научних открића. Званична историја још није исправила крупне грешке и тврдње да су словени на Балкан дошли у 5.6.7. веку. Неки делови и то кључни у светској историји морају да се мењају, јер против чињеница нико не може да се бори. Желим да упозорим да је ово једна веома озбиљна прича у светској науци. Она ће оборити многе теорије, које се некима неће допасти, јер из неког разлога нису спремни да је прихвате. На основу анализа најсавременијим научним методама, пронађених записа, ископина, реквизита, и проучавања доказано је да су Винчанци живели најмање осам хиљада година пре нове ере на овим просторима. Сад је сасвим јасно да су стварали писали, говорили и причали на старословенском језику. То су, дакле били ваши прапреци. Колико венетског данас има у Италијанима? Тешко је то рећи, али се сигурно зна да је Рим апсорбовао Венете, њихову културу, традицију, језик, писмо. Венети нису били мали народ. Напротив, о томе сведоче многи споменици, који су, изгледа надживели сва времена и многи су старији од римских или старогрчких. И оно што са сигурношћу могу да кажем јесте да су Венети говорили протословенским језиком. Савремена наука генетика може дати много више информација о свим овим питањима. —————————————————————- Биографија Др Ђанкарло Томецоли је физичар, астроном и лингвиста. Докторске студије је завршио на Универзитету у Падови. Значајне научне резултте послигао је у механици, електромагнетизму, оптици, техничкој физици. Ангажован је на тестирању апарата за сателитску опрему у италијанским, немачким, холандским институтима. Више од 12 година ради у Европској канцеларији за патенте са седиштем у Минхену. Аутоир је научних открића у историји и линвистици, посебно у дешифровању натписа венетске, рашедске, сарматске и минојске древне цивилизације. Веома је успешан у реконстртукцији старих језика, и порастарих утврђења. Али и лица древних појединаца. Учесник је на бројним научним скуповима по целом свету http://www.vaseljenska.com/vesti/dr-djankarlo-tomecoli-ticijani-minojska-kultura-je-slovenska/

РАЗБОЖИЋЕЊЕ БОЖИЋА - “БЕЗБОЖНИЧЕ, УМРЕЋЕШ” Педесет и пет година државног антитеизма неминовно су нас изопачиле до политеизма, агностицизма или сујеверја. Гурајући здраве верске појмове у страну, стварали смо и нагомилавали нове и нове богове. Модеран човек је све више многобожац. Духовно мртви хришћани, отровани гордошћу, гледајући телескопом божићну Звезду бунцају: “Дакле, ипак је истина мој пријатељу! Наша вера нема више места у васиони. Постоје само вечни природни закони и ми сами… Или можеш да замислиш, да би за створење наше сићушне планете Син Божји сишао с неба? Ми немамо Бога који би се за нас бринуо, ми имамо још само себе. Од сада човек човеку мора бити све?! ” Тако мисле и осећају “уморни од живота”, али и “сладострасници” који нису ни кренули, а већ се враћају. Школовани за безбожнике уживају своју заиста заслужену мировину и животаре своју жалосну духовну ушкопљеност, јаловост, са скоро искорењеним смислом за веру и живот по Богу, али још, мада онемоћали, разбожују све и сваког, пре свега својом “мисионарском” саможивошћу – болешћу атомског доба. А саможивост укључује све што разједињује: изостаје заједнички сто, заједничка молитва, заједнички пост, заједничко дело и заједнички празници или заједнички празнички датуми. Свештеник одавно није домаћин, не само у својој парохији или епархији, већ ни у својој цркви или манастиру. Еванђелска “неплодна смоква” и јесте индивидуализам у Цркви. Поред тога у њој су све бројнији “живи мртваци” уместо живих хришћана и сви су погрешни, преварљиви и сагрешиви. “Ако со обљутави више није ни за шта осим да се проспе и да је људи погазе” (Мт 5,13). Безбожници постоје и у народу Божјем, међу крштеним многобошцима. Они дајући маха свом презиру према Богу, прогоне изнутра све ваљано, праведно и свето у Цркви. Свештенство спада на клерикализам, неправославну крајност када паству гледа с висока, када служење замењује владањем, а живљење од олтара симонијом. Сиромашни, усамљени, напуштени, прогнани, печалбари, заробљени, затворени, болесни, очајни, настрани и огорчени, не налазе пут повратка на своје божићно место. Наспрам њих су и обожаваоци стандарда, неправедно обогаћени или безвољни мамонисти (Мт 6,24; Лк 16,9.10.13), те и полуверници или духовни хермафродити и преливоде, творци духовне и моралне каљуже, “мрзости опустошења”, односно “гнусобе опуштења”. Даље: на три мртвачка сандука долази једна колевка. Не рађајући децу постајемо заточеници и робови бесмисла и одумирања, а какав је Божић без детињства и дечје невиности. Побачајима и контрацептивима “бринемо се” да нас буде још мање. Разведени бракови су све бројнији упркос психијатријским “курсевима освежења” која одржавају брачна саветовалишта. Млади људи прасну у смех и на помен речи “побожност”, “љубав”, “вера” или “Бог”. У њиховом вокабулару подцртане су речи “новац”, “секс”, “моћ” и “лепота”. Богочовек Христос је “прошао земљу чинећи добро” (Дј 10,38), а људи готово више не верују у братство и пријатељство, чак се најмилосрдније кидају основни људски додири. Божић је у западном свету (али и код нас), деградиран на вашар јаловости, окамењене обичаје или на пословање, божићно тржиште, божићни туризам, метеж и вреву, рекламе, забаву и празничку (скроз многобожачку) узрујаност; или је оптерећен етнофилетизмом, еугеником, шовинизмом, политиком, па чак и псеудорелигиозним настраностима и естетским неуредностима. Разбожићени “положајници” ипак нешто чекају, али се не зна шта. “Деда-мраз” или његов амерички двојник “Свети Никола” деле “поклон-пакете” за Силвестрово у ове новогодишње дане. Они су у познатом костиму чаробњака, са вуненом брадом и косом, у црвеном плашту са пентограмима и уграђеним магнетофоном за снимање дечјих жеља, које се “остварују” пошто их продавци преслушају, а родитељи плате. Заиста “фино” и промућурно! Па, побогу, том малом кућном богу се мора жртвовати!? Заиста није узалуд Гете рекао да најсјајнију светлост прати сенка. о. Иларион Ђурица https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1651816698418461

http://www.standard.rs/zoran-cirjakovic-zasto-je-uvredljiva-rec-srbijanac.html