Претражи Живе Речи Утехе

Још једно масовно крштење одржано је на Филипинима. Према објави на друштвеној мрежи Вконтакте, 19 Филипинаца се сјединило са Христом у светој Православној Цркви у суботу, 1. јула 2017. године. „Крштење 19 Филипинаца је обављено на планинској реци поред Аракана после дуже верске наставе,“ пише отац Георгије. Сви просветљени су из оближњег села Макалангот у провинцији Котабато, где се налази православна заједница од 2015. године. Претходно су били чланови филипинске независне „Аглипајан“ Католичке Цркве. 239 Филипинаца је крштено 21. августа 2015. године када је отац Георгије Максимов такође учествовао у крштењу, укључујући неколико бивших свештеника Аглипајан цркве. У недељу, 2. јула 2017. године, на празник Светог Јована Максимовича Шангајског, новокрштени су присуствовали Божанској Литургији у Аракану, где је било још 250 верника. При сусрету Архиепископа солнечногорског Сергија и министра иностраних послова Републике Филипини Алана Каетана 19. јуна 2017. године, министар је обећао помоћ неколицини руских православних заједница широм земље како би се помогло оживљавању руске православног присуства у тој земљи. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава | English View full Странице

Сваки свештеник зна како је тешко извршити Свету Тајну Крштења, када је сам поред аналоја, а иза њега стоји двадесетак људи, понекад и више. Једне треба да крстиш, други су дошли у виду родитеља и кумова, трећи као група подршке. Тојест ујаци и стричеви, баке и деке. И нико од њих по правилу није био на катехизацији пред крштење. Јер раније то није било обавезно по правилу. Последњих година катехизација је постала обавезна, а до тог тренутка храмови су за време Крштења били пуни људи, који су од тога што се догађало мало шта разумевали. «Па ајде, подучи људе, ти си поп, на крају крајева», рећи ће читалац. Што да не? То ћу и да урадим. Прочистим грло и почињем да причам о дружењу са Богом, о поверењу и верности Њему, о опасности греха и блаженству Христовог Царства. Само мене нико не може да чује. Плачу и лудују деца, домунђавају се одрасли, забринути дечјим плачем. Само још мало па ће се чути опаске о губљењу времена. Треба да се прихватим посла, тим пре што после Крштења имам опело. Или освештање стана. Нико не воли када свештеник касни. Нарочито ако је настојатељ храма. А знате ли шта је у Светој Тајни Крштења најсмешније? Не, не, није вам се учинило, написао сам управо «смешно». То су људи, којима ништа нису испричали о Светој Тајни и уопште о духовном животу, па се на сваком Крштењу осмехују од комичности обреда. Замислите, поп, окренут према олтару, спочетка нешто брбља на неразумљивом језику, затим се окреће и трипут у виду крста дува на вас. А ускоро и приморава све присутне да и сами трипут дуну и пљуну на ђавола. Мало ко може да се уздржи, а да се не осмехне. Свештеник, ако је млад и недавно рукоположен, често почиње да се устручава због тих осмеха и подсмеха. Устручавао сам се ја, а и моји другови. И једанпут ми је пала на ум «бриљантна» идеја да заменим дување, на благослов руком. То је онај гест када свештеник скупља прсте своје деснице на посебан начин и у виду крста осењује оне који се моле. А можда и не оне који се моле, већ који се досађују. Прекрстим људе и нема весеља. Сви су озбиљни. Ипак, нисам дуго био тако несташан. Обратила ми се са молбом о крштењу једна млада девојка. Веровала је у Бога, али јој је било тешко да иде у цркву. За време богослужења би јој се слошило и почела би да бесни. Уз рику, пљување и сва ружна дела који иду уз то. Само није имала новца. Због тога сам, попричавши са њом, одабрао за њу посебно време када нема службе и других обавеза. Све сам припремио сам, напунио водом купељ за крштење и чекам, надајући се да настојатељ неће за то сазнати. Девојка је дошла и ја сам почео да читам одговарајуће молитве. А иза мојих леђа се дешавало нешто ужасно. Поред нељудских звукова, неприродних за девојачке гласне жице, слушао сам тихе претње упућене мени. Девојка се махнито понашала и махала рукама, што је било једва приметно у одразу на стаклу икона. Плашио сам се да се окренем. А још више да покажем свој страх. У глави ми се врзмала једна малодушна мисао да ће она сваког трена узети у руке неки тешки предмет, налик на вазу, и ударити ме у теме. Јер није било никог у храму, осим нас двоје. «Биће, шта ће бити», – одлучио сам и наставио да читам молитве, трудећи се да то чиним јасно и разговетно, као никада пре. Коначно сам дошао до тог места где је требало три пута да дунем на девојку која се крсти. Окренуо сам се ка њој спреман да урадим све по правилима. Девојка се тресла и вриштала, посматрајући ме с великом мржњом. Претварајући се да се ничега не плашим и уопште крштавам по сто опседнутих људи на дан, прочитао сам речи из Требника: – Изжени из њеја всјакаго лукаваго и нечистаго духа, сокритаго и гнездјашагосја в сердце јеја! И дунуо сам на њу у виду крста. Девојка је истог трена престала да се тресе и вришти, исправила се, њен израз лица је постао спокојан. Поновивши исто дело још два пута, изнова сам се окренуо ка олтару и наставио да се молим. Није остало ни трага од злих сила. После Крштења, Миропомазања и мојих усмених поука, девојка ми се захвалила и отишла својим послом. Од тог тренутка не уносим никакве измене и новотарије у правила Руске Православне Цркве и трудим се да се придржавам онога што је написано у Требнику. С руског Александар Ђокић Протојереј Сергеј Адодин http://www.pravoslavie.ru/srpska/103542.htm

Аутор емисије: ђакон Немања Калем, професор Богословије Светог Саве у Београду. ТВ ХРАМ View full Странице

Света тајна крштења тема је новог броја Православног мисионара, из кога издвајамо интервју са проф. др Здравком Пеном под насловом Света тајна крштења из догматског угла. Професоре, у Светом Писму налазимо сведочанство да је Св. Јован Крститељ крштавао у реци Јордан и да су при том људи исповедали грехе своје. Данас су ово две одвојене Свете Тајне, а Миропомазање је трећа. Можете ли нам рећи нешто у вези са историјским развојем Свете тајне Крштења из догматског угла? – Све три Свете Тајне су уствари једна Тајна – Тајна Христова. Крштења нема тамо где нема покајања, тј. метаноје или преумљења. Исто тако, ни Крштење није завршено без Миропомазања. А смисао Крштења је одувек у учешћу у Евхаристији. Из сведочанстава aпостолског периода сазнајемо да су Крштење, Миропомазање и Евхаристија сматрани једном и нераздвојном тајном. Познато је да су апостоли после Крштења на новокрштене полагали руке, а затим је вршено ломљење хлеба и причешћивање новопросветљених. У Православној Цркви не постоји, као код римокатолика, временско раздвајање Крштења и Миропомазања, и тиме раздвајање Крштења и Причешћа, од седам година. Ово раздвајање није никада било прихваћено од Отаца Цркве, јер по речима Св. Симеона Солунског „ако неко не прими Миропомазање, није потпуно крштен“. Тиме Св. Симеон наглашава да Крштење, као „живот у Христу“, и Миропомазање, као „живот у Светоме Духу“, нису одвојени видови духовности и не могу постојати засебно, будући да је реч о једној, двојединој реалности која новокрштеног уводи у Цркву. Да је Крштење, као тајна увођења верника у Цркву, неодвојиво од Евхаристије види се и по заједничком возгласу којим почињу обе тајне: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа… Дакле, основа Крштења и његов оквир јесте Евхаристија. Крстити се – значило је стећи право учешћа на евхаристијском сабрању. Св. Григорије Палама је указивао на то да, поред Евхаристије, посебно место међу Светим Тајнама припада Крштењу, јер је у овим двема тајнама суштина нашег спасења, пошто је у њима сажет целокупни Домострој Богочовека. У Цркви су се дуго водили разговори о оправданости крштавања мале деце. Како мала деца не пролазе период катихумената, који је у раној Цркви трајао три године за одрасле, и како деца у најранијем узрасту приступају Крштењу и Причешћу? – Због велике смртности деце у стара времена Црква је прихватила могућност да се и деца у најранијем узрасту крштавају, како не би умрла некрштена. Овде је дата предност уделу деце у животу, у односу на разумско схватање Тајне Крштења. Сваки човек, а и дете, јесте много више од оног што може да схвати разумом. Па ипак, дете не може бити препуштено самом себи. Одговорност за узрастање мале деце у вери је на њиховим родитељима, и биолошким и духовним. Међутим, много већи проблем од узраста оног ко се крштава, јесте погрешно схватање Крштења као чина у коме се ослобађамо наслеђеног прародитељског греха. Не наслеђује се прародитељски грех као лична кривица, него као трагично стање поробљености смрти и њеним последицама. Другим речима, не наслеђује се прародитељски грех, него последице прародитељског греха. Нико није и не може бити одговоран за грех који је други учинио, као ни за последице туђег греха. И у Библији је, у књизи Поновљених закона, записано: „Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој гријех нека гине“ (Пнз 24, 16). Према учењу Св. Максима, грех је лични акт, а наследна кривица је немогућа. То значи да је по библијском и светоотачком учењу, грех увек везан за личност, а не за природу. Св. Фотије иде тако далеко да каже да је веровање у грех природе – јерес. Крштење као догађај поновног јединства човека са Христом није ограничено само на опраштање грехова, и ако би његов смисао био само у томе, било би оправдано питање Теодорита Кирског: „Зашто крштавамо новорођенчад која још нису окусила грех“? Црква крштава децу не због опраштања њихових непочињених грехова, него да би им дала нови и бесмртни живот који им нису могли пренети њихови смртни родитељи, закључује о. Јован Мајендорф. Учешће мале деце у Причешћу бива увек по вери њихових родитеља и по молитвама Цркве. У наше време се доста говори о разлици између омивања и погружења и међу свештеницима има различитих мишљења у вези са овим чином? Која пракса је по вама исправна? – Различите праксе у погледу начина обављања Крштења су последица инославних утицаја на светотајински живот наше Цркве, пре свега римокатоличког. Омивање, па чак и кропљење, јесу појаве које указују или на немарност или на незнање – пре свега свештеника, а потом и верног народа. И у једном и у другом случају се, међутим, ради о помањкању вере. Свештеник не може бити у незнању или „необавештен“, јер у литургијској молитви Приношења се каже да се он моли „за своје грехе и незнање народа“. Дакле, могућност незнања, али само до одређеног степена и времена, може припасти верницима, али не и свештенику, који не би смео да уђе у свештеничку службу у незнању. Сваки свештеник треба да зна и да верује да онај ко приступа Крштењу ступа на исту раван постојања као и Христос у тренутку његовог зачећа и рађања у Светом Духу, како је тврдио Св. Максим Исповедник. Свест о значају Крштења покреће истинске делатнике у Дому Очевом да овај чин врше погружењем и да ради те сврхе граде крстионице за одрасле. Реч је о истинском подражавању Христовој смрти и Васкрсењу, кроз трикратно погружавање у има Свете Тројице. Сви изговори и правдања зашто се не врши Крштење погружавањем, бесмислени су и неубедљиви, јер Крштење се у нашим условима не обавља у безводним местима или, пак, у поларним климатским условима. Па и у тим условима, не престају да важе правила обављања Крштења. У Светом Писму, Господ каже Никодиму: „Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 3–5 ). Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени? Како се за њих треба молити? – Поред молитава које Црква врши за све њене чланове, постоје и личне молитве верника који имају велику слободу пред Богом да се заузимају за спасење оних који су умрли некрштени, поготово ако је реч о онима који су умрли у младалачком узрасту. Али то не могу сви, не могу они који нису узрасли у слободи и жртвеној љубави, јер могу чути од ненависника спасења: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ (Дап 19, 15). У поретку пре Свете тајне Крштења читају се молитве заклињања, а ту је и одрицања од сатане, дување и пљување на Запад: да ли то значи да је свако ко је некрштен у неку руку ђавоиман? – Крштење је на првом месту догађај који означава прелазак из смрти у живот, умирање старог човека и рађање новог, без обзира о ком узрасту је реч. Иако је Христос победио смрт и обеснажио је, тако да је људска природа слободна од њене власти, на плану воље, сви људи треба да усвоје плодове Христовог Васкрсења. У том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избегне друга и вечна смрт јесте поновно рођење у Крштењу, што подразумева и избављење од власти ђавола. Реч је о реалности која је на првом месту онтолошка, а онда морална. То значи да сви они који су некрштени по аутоматизму не чине дела ђавола нити су ђавоимани. Међутим, постоје и они који су стигли и до таквог степена поробљености духовима таме, да се над њима врше егзорцистичке молитве. За све хришћане је од пресудне важности одбацивање служења сатани, а окретање од Запада ка Истоку, од старог ка новом животу и Другом доласку Христовом, управо представља чин вољног прихватања дарова новог живота и одбацивање служења злу. И када је извршено без сагласности човека, нпр. код малог детета, свако има могућност да потпуно прихвати Крштење када одрасте биолошки и духовно у вери, или када се после странствовања изван окриља Цркве, врати Богу. Тада до изражаја долази залог Духа који су добили у Крштењу. У сваком случају, сви који траже слободу од греха и од смрти, налазе је, јер Дух Свети никог не оставља у власти ђавола, без утехе, јер Он уводи љубитеље истине у заједницу са оваплоћеном Истином – Богочовеком Христом. У последње време много се говори о литургијској реформи и различити ставови свештеника и теолога стварају смушеност. Сведоци смо и да многи свештеници произвољно скраћују чин Свете тајне Крштења, Венчања и Исповести, те да се таква пракса не доводи у питање. Можете ли нам рећи нешто о томе? – И на плану духовног живота, као и многим другим сферама друштвене егзистенције, можемо рећи да нас „уби незнање“. Наш народ у великој мери карактерише, поред магијског приступа Богу, и незаинтересованост за саму суштину живота у Цркви, тј. за веру. Често видимо на руци малог детета, чак и када је крштено, црвени кончић, али и то да га родитељи приводе Причешћу? Георгије Флоровски је у своје време говорио за руски народ да је незаинтересован за догмате, тј. за истине вере. Александар Шмеман је критиковао индивидуализам и неосећање заједнице са другима у Цркви и убеђеност неких хришћана да напредују у вери, иако немају суштински додир ни заједнички живот са онима са којима у Цркви стоје. Све ово се може рећи и за Србе данас, с тим да код нас постоји и феномен идеологизације вере. У очима зилотски настројених верника, а зилотизам је најчешће други израз за помањкање вере и одсуство трезвености, Црква се доживљава као било која друга идеологија. Уместо да смирено уђу у Цркву, мислећи о сопственој недостојности и о великом дару спасења који им се даје, набеђени зилот ће прво гледати у правцу двери, да ли су отворене или затворене, као да Христос долази само кроз затворене двери. Иако критикују римокатолике a priori по сваком основу, не увиђају да на исти начин као и они морализам стављају испред онтологије, Закон изнад самог живота Цркве. Они притом уопште не познају своју веру, јер никада не би неко ко је трезвен због неке људске слабости презрео заједницу са Христом. Са људским слабостима, прво сопственим, а онда и слабостима других, на најбољи начин се боримо у Духу Светом, уједињени у Христу. А када се сучељавамо са погрешном праксом, онда проблемима не би требало да приступамо селективно, једне пренаглашавамо, а друге уопште не видимо. И нашој Цркви прети неко ново „старообрјадство“, јер се од слова не види смисао, не види се смисао Светих Тајни, и зашто је пресудна за сваку тајну њена веза са Св. Евхаристијом. Много је нагомиланих проблема, а њих ћемо на најбољи начин решавати ако поставимо добар почетак, а он је пре свега у испуњењу Христових речи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“. Пре свега потребна је обавезна катихизација, затим Крштење нових чланова погружавањем, а све то је увод у светотајински живот и подвиг, јер не постоји други начин да бисмо заиста окусили плодове новог живота у Христу. Разговарао: Ненад Јовановић Извор: Православи мисионар, број 334 (новембар/децембар 2013.) Фото: Епархија бачка http://www.mitropolija.com/prof-dr-zdravko-peno-svi-izgovori-zasto-se-ne-vrsi-krstenje-pogruzavanjem-besmisleni-su/ View full Странице

Породица Делић из Дубља засигурно је једна од најбројнијих у Мачви, јер броји 15 чланова. Колективно крштење обавили су у сеоском храму Вазнесења Господњег у Дубљу протеклог викенда. Породица Делић из Дубља засигурно је једна од најбројнијих у Мачви, јер броји 15 чланова. Глава породице Живадин Делић има једанаесторо деце из првог брака. У породици живи и дете од друге жене, која га је у међувремену напустила, као и двоје унучади. Колективно крштење обавили су у сеоском храму Вазнесења Господњег у Дубљу протеклог викенда. „Моји родитељи нису крстили мене, тако да ми је жеља била да се крстим заједно са својом породицом. Због честих смртних случајева у фамилији, крштење нисмо могли обавити раније. Кум Богољуб Баштовановић из Змињака са задовољством је прихватио моју вест о крштењу. Много сам срећан и испуњен што смо се сви окупили и обавили овај дуго ишчекивани свети чин“, прича за Mačva Info – Живадин Делић. Петнаест чланова породице Делић, оца Живадина који има 61 годину и дванаесторо деце, најстарије које има 27 година, најмлађе дете од 4 године и двоје унучади, од три и једну годину, крстио је свештеник Урош Живковић. „За време своје службе која траје пуних 30 година, нисам имао прилику да у једној породици крстим овако велики број чланова. Зато сам поносан што сам обавио крштење породице, која је најбројнија у Мачви и околини. Хвала Богу што су овим чином крштења постали чланови цркве. Они овим чином могу примити и друге свете тајне, причешће, исповест, венчање итд. Крштење је обављено без новчане надокнаде, уз помоћ свештеника из Салаша Ноћајског – Немање Живковића“,рекао је за Mačva Info – отац Урош Живковић. У породици Делић живи се тешко. Са свега три хектара обрадиве земље, деца су приморана да раде и помажу оцу како би обезбедили најосновније услове за живот. „Радим све послове, не либим се ничега. Иако сам већ годинама болестан, морам да радим како бих обезбедио све што нам је потребно. Они ми такође доста помажу и боре се да зараде динар. Од државе и Општине никада нисам добио помоћ, а своје обавезе према држави измирујем, само ја знам како се сналазим. Тешко јесте, али смо сложни и не предајемо се, радити се мора па како нам буде“, испричао је Живадин животну причу своје велике породице, али и дао пример храбрости очинства у овим тешким временима. Н. Исаковић, МачваИнфо View full Странице

Zasto se deca jos kao bebe krste,kad jos nisu ni svesna znacaja krstenja?? Zar ne bi krstenje trebalo da se obavi onda kad “dete“ vec postane svesno pravog znacenja krstenja? Zasto se Isus nije kao beba krstio,nego tek kada je odrastao,tj. odrastao covek postao?

Da je sv.Car Konstantin krsten pred samu smrt i da su ga krstili arijevci?

Бог ће јавно доћи и неће прећутати (Пс. 49, 3). Јуче, на празник светих Арете, Елезвоја цара етиопског и иконе Пресвете Богородице "Свих жалосних радост" крштена је Наташа у Катарину, познатија на zru као izgubljena algabacaju 0442_feel slavabogu shuntavilo па реко да поделимо заједно радост новорођене у Христу и да јој пожелимо добродошлицу у Тело isus-sinai dancedance dancedance dancedance ево и пар фотки са крштења pravopop