Претражи Живе Речи Утехе

Велики духовник Русије, чувени схимонах Варсануфије успео је у намери да чудотворни Гаденовски крст однесе и поклони светињама и српском народу на Косову и Метохији. Реч је о великој светињи Русије, крсту који се појавио пре скоро 600 година, о чему постоји веома живо предање. Предање каже да су пустињаци видели да крст долази са небеса. Њима се представио Свети Никола и рекао да на том месту подигну цркву. Пре 500 година, баш на том месту, изградили су храм, али и саставили летописе који говоре о томе каква су се све чуда дешавала под крстом. У совјетско време крст је био сакривен, нико није знао где је, а 1990. године је случајно пронађен у селу Гаденово, где се и данас налази. Иако су кренули из Београда, ходочасници из Русије желели су да њихово путовање на, како кажу, свету земљу Косова и Метохије, започне у храму Светог кнеза Лазара у Крушевцу. Наиме, духовник Варсануфије у Кингисепу, у далекој Русији, гради цркву посвећену српском кнезу Лазару и цару Николају II Романову. Изградњу првог српско-руског храма поверио је Православном духовно-просветитељском центру „Љубав“ из Земуна, који је њему и његово верном пратиоцу, монаху Венијамину, домаћин у Србији. По уласку на територију јужне српске покрајне духовник је прво желео да оде на Газиместан, са којег ће у Русију, у порту манастира у коjeм гради српско-руску цркву, понети земљу и камен. Прва светиња у коју је стигао Гаденовски крст био је Манастир Грачаница. Духовнике из Русије дочекао је јеромонах Иларион, а дочеку су присуствовале и све монахиње тог манастира, које су певајући духовне песме улепшале тај свечани догађај. Необични путници из Русије затим су се упутили у Богословију у Призрену. Крст је преузео епископ рашко-призренски Теодосије. Он је благословио даљи пут чудотворног крста по Косову и Метохији. „Хвала вам на овом великом благослову. Нема бољег начина да нам помогнете, нити поклона који сте могли да донесете распетом Косову у овом тренутку, до крста, симбола распећа, али и васкрсења. Хвала вам и за све молитве за спас српског народа“, рекао је владика Теодосије. Свечаност је пратила песма младих богослова који нису крили одушевљење чињеницом да је тешко покретан схимонах Варануфије, који гази девету деценију, превалио пут дуг две и по хиљаде километара, да би стигао на страдална и света места Косова. Како сазнајемо, управо ће царски град Призрен и његова Богословија бити место на којем ће верници са Косова и ходочасници из Србије убудуће моћи да се поклоне великој светињи. Међутим, по жељи духовника из Русије и уз благослов владике Теодосија, крст ће ових дана обићи све светиње јужне српске покрајине. Верници су јуче могли да га целивају у Манастиру Дечани после литургије, а с одушевљењем су га дочекале и монахиње у Пећкој патријаршији. Гаденовски крст пронађен је на месту где се копало због изградње манастира. Тамо се данас дешавају чуда, исцељења. Монаси су на Косово донели копију крста, освештану у Гаденову, а исте светиње налазе се у Севастопољу, Волгогдару, Луганску, Јекатеринбургу. Копија истог чудотворног крста, који има исцелитељску мож, пола године се налазила и на Међународној космичкој станици. Након посете Косову и Метохији, духовници из Русије настављају пут ка светињама Црне Горе. извор View full Странице

Дугометражни документарни филм снимљен у продукцији удружења грађана "Јадовно 1941." из Бањалуке. Премијерно приказан у Бањалуци 26. априла 2018. а затим и у Београду, Новом Саду, Бијељини, Козарској Дубици, Љубљани и Суботици. Аутор: Душан Ј. Басташић Камера: Бојан Мичић, Синиша Ковачевић, Душан Ј. Басташић Монтажа: Бојан Мичић, Душан Ј. Басташић Графичка обрада: Драган Зељковић Музика: Петар СОПОТ Топаловић Тонска обрада: Драган Шукало Удружење Јадовно 1941. Бања Лука, Р. Српска http://www.jadovno.com

У 18.недјељу по Духовима, 30. септембра 2018. љета Господњег, када наша Света Црква прославља Свете мученице Веру, Наду и Љубав мати им Софију, саборно и молитвено било је у манастиру Острогу. Стотине вјерника сабрале су се током овог викенда у светињи из разних крајева васељене, на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић из Подгорице, а саслуживали су му сабрат острошке обитељи јеромонах Јеротеј, протојереји Василије Савић из Жичке епархије, Синиша Максимовић из Зворничко-тузланске епрахије и Никола Деспот из Сремске епархије, као и јереј Радислав Нунић из Бањалучке епархије. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало острошко монаштво и велики број вјерника, а након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Бранко, који је између осталог подсјетио да је Господ стварајући човјека подарио му лик и подобије, обећао му живот вјечни и непролазни у Његовом Царству, а подарио му је и крстоликост и крстоносност. – Ношење крста опјевано је у народним пјесмама, крстом се осјењујемо, знаком крста се чувамо од свих противничких појава. Крст као побједа нам је кључ од врата Царства небеског- казао је о. Бранко. Он је истакао да разапињући сами себе према овоземаљским сопственим жељама и нашем стремљењу према Христу и ономе што је вјечно и непролазно, на тај начин се и ми сараспињемо Христу Богу нашем. – Човјек је по својој физичкој грађу усправно биће и то је ова вертикала коју видимо на Часном крсту. Када крене својим путем спасења, то је хоризонтала Часног крста. Оно што је потребно јесте покрет, односно подвиг. А подвиг је оно што ми постижемо из љубави према Христу – казао је о. Бранко и нагласио да су управо наоружане силом часног и животворног крста три дивне сестре које данас прослављамо Вера, Нада и Љубав и мати им Софија понијеле су све оно што је крстоносно и крстолико у људском роду. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а заједничарење је настављено у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог View full Странице

У својој проповеди на Крстовдан, 27. септембра, Његова Светост патријарх Кирил дотакао се теме идолопоклонства у историји људског рода и у савременом животу. „Идол је, – истакао је патријарх, – лажна вредност, коју људска фантазија или због предрасуда, или због злих наговора са стране, подиже у ранг апсолутне вредности која захтева поклоњење. Управо тако су стварани древни пагански богови и људи су се клањали рукотвореним идолима као оваплоћењу апсолутне вредности док ови идоли нису срушени Христовом вером. Тако је било у стара времена, а шта се дешавало касније? И касније се сачувала традиција поклоњења лажним вредностима. А да би се човек поклонио лажној вредности треба да је апсолутизује, односно да је учини апсолутно непобитном вредношћу, коју нико не оспорава и која захтева само поклоњење. Тако су на месту рукотворених идола почели да се појављују идоли друге врсте – плодови људских мисли, расуђивања и философских конструкција. И ми знамо да су често политичке концепције и политичке идеје постајале такви идоли који су захтевали потпуно потчињавање и скоро религиозно поклоњење. Не тако давно и наша земља се ослободила поклоњења сличним идеолошким кумирима, и дај Боже да наш народ никад више не прихвати неку сличну саблазан.“ „Али тако није било само у нашој земљи, – истакао је патријарх. – Знамо да се политичке идеје често формулишу и преносе људима тако да убеде људски род да наводно још једна у низу идеја представља врхунац људске мисли и да следити је значи изградити срећно, напредно и праведно друштво. И поново, као што је било у нашој блиској националној прошлости, тако се сад у размерама целе планете развија поклоњење извесном идолу који се назива савременим друштвом, као да је савремено друштво већ достигло максимум у свом развоју и као да после њега више ништа не следи. Неки нас наговарају да све то прихватамо на веру и да му се клањамо као идолу; покушаји да се идолопоклонство оспори изазивају жесток отпор и ми знамо: већина ратова и револуција, и у прошлости, и данас, дешава се зато што је неко пожелео да створи новог идола и да примора мноштво људи да му се клањају.“ „Међутим, постоји и други идол, а то је богатство. Богатство привлачи човека зато што му даје снагу, шири његове могућности. Заиста, богатство омогућава човеку да оствари оно што жели, а човек најчешће жели успех и насладу. Успех без насладе је непотпун успех, али кад нам успех омогућава потпуну насладу, појављује се још један идол – празнина, којој људи често посвећују сав свој живот и поклањају јој све своје снаге.“ „Ниједна идеологија, – истакао је поглавар, – која оспорава идеологију која влада на овом или оном месту, у ово или оно време, не може да сруши идола, већ само један идол замењује другим. А крст Господњи уништава сваког идола, зато што гледајући крст схватамо: грех, ђаво и смрт нису победили новац, власт и наслада, већ их је победио Христос, Који је примио обличје слуге и био разапет на крсту како би Својом жртвом искупио наше грехове и спасио цео људски род. Подвиг Христа, Који је разапет и полаже Свој живот ради других, Који је уништио и данас уништава идоле. И ако желимо да будемо слободни од идолопоклонства које скоро неприметно продире у нашу свест и у наш живот, треба чврсто да се држимо православне вере, да исповедамо Господа Исуса Христа Распетог као свог Спаситеља и Бога, да Његовим учењем хранимо свој разум и своје срце и да самим тим стичемо велику слободу од сваке људске сугестије, од свих идола који се стварају ради још једног поробљавања људи.“ Извор: Православие.ру View full Странице

Данас, на празник Водвижења Часног Крста, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служиo je Свету архијерејску Литургију у истоименом храму на Новом гробљу у Нишу. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, протојереј-ставрофор Мирољуб Стојановић, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Зоран Филиповић, протојереј Александар Ђорђев и јерођакон Некатрије (Ђурић). Звучни запис беседе Након Свете Литургије и сечења славског колача, Преосвећени је окупљеном верном народу беседио о проналажењу Часнога Крста у Јерусалиму, „ …Крста који је највећи знак и симбол хришћанства и у коме је благодат и сила Божија. Не зато што је то само знак крста, него зато што је то Крст на коме је Христос принео себе на жртву за спасење рода људскога, на спасење читаве Божје творевине.“ Извор: Епархија нишка View full Странице

Свештени догађај из историје Цркве, Воздвижење Часног Крста Господњег, свечано је прослављен у Световазнесењској милешевској обитељи, 27. септембра 2018. године. Божанску Литургију служио је Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење архимандрита Леонтија, протојереја Игора Ерића, и протођакона Николе Перковића. Сестринство манастира појањем је прославило Бога, док су у литургијској радости поред верника милешевског краја учествовали и поклоници из Украјине. Звучни запис беседе – У Крсту имамо сагледавање свих аспеката живота, ми се подсећамо на само неке од њих према тренутку свог властитог пута и живота. Нема тренутка у нашем животу, без обзира на то колико смо грешни, када Бог одустаје од нас. Бог никад не одустаје од нас, а Крст је доказ. Ма колико дубоко да смо пали, овај дан Воздвижења Часног Крста нас подсећа и позива нас да се сетимо да Бог није одустао од нас, ни од убице, ни од издајника, ни од очајника. Јесу то греси: издајство, завист, мржња, али Господ ни тад није одустао од нас, зове нас и тада да се осврнемо, да се суочимо са собом, са својом трулежношћу, да устанемо и да се обновимо. И када нас је свет одбацио, и када нас сматрају за безвредне и штетне, и онда Богу значимо и Он нас прихвата, поучио је Владика сабрани народ. Извор: Епархија милешевска View full Странице

View full Странице

У сусрет празнику Воздвиженија Часног Крста, протојереј Милинко Јовић, парох Покровске цркве и духовник при Православној народној хришћанскј заједници која Крстовдан слави као своју славу, каже да суштина прослављања овог празника почива на значају и величини божанске љубави, као и на опомени на Христову жртву и страдање на Крсту. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник View full Странице

Крстовдан – празник Воздвижења часног Крста Господњег, свечано је прослављен у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Светом службом Божијом началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, као и протојерејâ : Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Звучни запис беседе Пред Свету Тајну Причешћа, којој ће сабрани вјерни народ приступити у великом броју, свима сабранима се пастирским словом началствујући протојереј Предраг Шћепановић. Он је kazao да нам је носити крст у овоме животу суђено, те да морамо претрпјети разне неправде, страдања, али да се ипак у животу хришћанина све завршава радошћу будући да се са крста (страдања) одлази на васкрсење. Oтац Предраг се осврнуо и на дух времена у којем живимо, карактеришући га као вријеме у којем се глорификују егоизам, самољубље, који искључују оно што је суштински битно за заједницу, заједништво и истинску љубав, а то је жртва. По његовим ријечима, управо савршенство љубави и жртве јесте оваплоћено на Крсту, оваплоћено је страдањем Господњим за човјечанство као актом највеће љубави Бога према човјеку. Зато Крст Часни јесте једини истински симбол љубави на коју смо и ми призвани и позвани. “Живимо у временима самољубља. А крст је управо богољубље и човјекољубље јер је најтежу бол и најтежу чашу жртве испио управо Господ наш Исус Христос. Страдао је од људске руке коју је саздао не питајући: Зашто мене ? Због чега мене ? А Он једини бијаше без гријеха, једини праведник. Зато браћо и сестре, примајмо све што нас сналази у нашем животу као из Божије руке”, закључио је отац Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

„Крст је чувар васцеле васељене, Крст је лепота Цркве, Крст је сила царева, Крст је потпора верних, Крст је слава ангела и рана (бол) демонима.“ (Светилан Воздвижења) Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо.„Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крсту. Свети Григорије Палама нам приповеда како је неко упитао иронично једног од богоносних отаца да ли верује у Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.ˮ (Архимандрит Георгије Капсанис) У Старечнику је записано како је авва Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Онда их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Кад бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће.[1] У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи над припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма да бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста. 4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту. У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци. Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође сазнајемо да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици (један од тих презвитера био је свети Порфирије потоњи епископ Газе), што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после великог славословља, а који своје корене налази у историји Цркве. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао „Господе помилуј.ˮ Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања великог славословља, а презвитер за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮпрезвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава„Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања Часног Крста поју се самогласне стихире Часном Крсту. У катедралним храмовима служи се овај чин са такозваним сатницама, а овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. По сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сам Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети. Сва химнографија овог празника како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу велича Часни Крст Господњи који је по речима Црквеног песника извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом. „О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма канона) „Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма канона) „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, поклањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма) Код канона празника Воздвижења имамо јединствен случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон из разлога што само овај Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења. На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника„Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо трисвете песме поје се химна Крсту „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва. О посту на празник Воздвижења Никон Црногорац (Сиријац) пише: Нисмо могли наћи ништа записано о посту Воздвижења Часног Крста, али он се свуда држи. Свакако по примеру великих Светих, јер су они имали обичај да се за велике празнике постом чисте од греха. Даље каже да су се верници тим постом припремали за целивање Часног Крста, пошто је и сам тај празник ради тога и установљен. По последовању не треба да једемо масло ни да пијемо вино, али у спомен јављања Крста дајемо ово разрешење; у славу распетог Христа и јављања Његовог. Ова примедба се налази и у типику Цркве Светог Гроба. По данашњем грчком типику (по чину Велике Цркве) ако овај празник није у суботу или недељу пости се с сухојаденијем. Пост на Крстовдан прво се појавио типицима јерусалимске редакције, и у најранијим рукописима.[2] На крају, у центру празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег нису историјске личности (попут светог Цара Константина и његове свете мајке Јелене), већ је централна личност празника Христос Спаситељ и Његова победа над смрћу. Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим! Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме! Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије! Свети Јован Дамаскин катихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, (бр.351) септембар-октобар, 2016. године. ------------------- [1] Св. Калист и Игњатије Ксантопулос, Метод и правило за оне који се одлучују за исихаистички и монашки живот, Филокалија т. 5. стр. 118-119. [2] Напомена из Романовог типика – преузето из званичног типика за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. View full Странице

Божанском Литургијом у храму Светог Свештеномученика Петра Дабробосанског у Саставцима код Прибоја, у понедељак 17. септембра 2018. године, свечано је прослављена храмовна слава, на којој се благословом Божијим и молитвеним заступништвом Његовог угодника мученички пострадалог у вртлогу Другог светског рата, Светог Митрополита Петра, сабрао верујући народ овога краја. Предстојатељ литургијског сабрања био је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење архијерејског намесника прибојског протојереја-ставрофора Драгана Видаковића, пароха прибојског протојереја Спасоје Вујанића, и протођакона Николе Перковића. Литургијска радост умножена је појањем ученика веронауке оближње основне школе 9. мај, који су својим чистим срцима и благоумилним гласовима прославили Оца, Сина и Светога Духа. Честитајући храмовну славу сабраном народу Божијем, Преосвећени Владика је рекао да се ми поносимо што је Свети Петар јунак из нашег рода, и што је род наш српски плодан за вечност, јер даје светитеље који учествују у животима људи, у историји света, чују нашу молитву и заузимају се за нас пред Богом. Владика је истакао да је Свети Петар свој крст носио часно до краја, показујући тако и нама како да се односимо према своме крсту који носимо: – Различити су крстови, али од свакога од нас се тражи да крст носи, без обзира да ли он био велики крст или мали крст треба да га носимо часно, угледајући се на своје претке и молећи се њима да нам у томе припомогну. Ви се сећате како је онај Симон припомогао Христу да носи Крст, тако браћо и сестре и ми једни другима треба да припомажемо, неко је јачи од другога, неко има више снаге а неко мање, али кад смо заједно, припомогнемо један другоме и придржимо крст, и онда твој брат лакше носи, а и он ће теби припомоћи кад теби затреба. Беседу Епископа Атанасија можете послушати овде: Beseda-Sastavci.mp3 http://milesevskaeparhija.rs/sveti-petar-dabrobosanski-je-svoj-krst-nosio-casno/ View full Странице

Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на десету недјељу по празнику Силаска Светог Духа на апостоле. Одговарајући на питања наших слушалаца отац Слободан говорио је о кумству, бројаници и њеном коришћењу. Како да знамо да смо се искрено покајали, објаснио нам је отац Слободан. Отац Слободан је, између осталих, одговарао и на питење шта је смирење и да ли се хришћанско смирење и трпљење разликују од осталих. Он је са нама подијелио и неке лијепе тренутке из своје 15-огодишње свештеничке службе. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора View full Странице

Помаже Бог! Хтео сам да Вас питам нешто: Каки крст (и ланац) се треба носити? Од злата или сребра или врста дрвета... Незнам одговор и хтео би да сазнам какав став СПС има. Поздрав, С.Војводић