Претражи Живе Речи Утехе

Репрезентативни Зборник радова са Међународног Научног скупа "Краљ Милутин и доба Палеолога: Историја, књижевност, културно наслеђе" који је са благословом Светог Архијерејског Синода СПЦ, а поводом 700 година од упокојења Светог српског краља Стефана Уроша II Милутина (1282˗1321), одржан од 24. до 26. октобра 2021. године, једно је од издања које ће обележити овогодишњи Сајам књига у Београду. Зборник је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована објавила епархијска Издавачка кућа "Каленић", а дело ће бити представљено у четвртак 26. октобра 2023. године у хали 1а, сала "Иво Андрић" београдског Сајма са почетком у 15 часова. О књизи ће говорити: протопрезвитер др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду; протопрезвитер-ставрофор др Зоран Крстић, редовни професор ПБФ у Београду и Главни и одговорни уредник ИК "Каленић"; ђакон др Ивица Чаировић ванредни професор ПБФ у Београду и један од дванаест рецензената Зборника и др Јасмина С. Ћирић са Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, уредник Зборника. Модератор је др Зоран Недељковић, директор Патријаршијске библиотеке. Коуредник овог капиталног дела је протопрезвитер др Србољуб Убипариповић ванредни професор ПБФ у Београду, а Зборник је дизајнирао и технички уредио г. Дејан Манделц. Подсетимо да је Научни скуп "Краљ Милутин и доба Палеолога: Историја, књижевност, културно наслеђе" због ситуације са Ковидом-19 одржан путем интернета, са централом у Свечаној сали Кинотеке у Скопљу (Република Северна Македонија) и да је окупио угледне научне делатнике из више земаља. Идејни творац и главни организатор скупа била је др Јасмина С. Ћирић, доцент Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу, а један од медијских покровитеља скупа био је и наш Радио "Слово љубве" АЕМ СПЦ. Овај међународни интердисциплинарни научни скуп организовали су: Универзитет у Крагујевцу у оквиру пројекта „EuroWeb COST Action (19131)“, Институт за литургику и црквену уметност Православног богословског факултета Универзитета у Београду, „Коч“ Универзитет у Цариграду (Истанбулу), Институт за стратегијска истраживања Републике Србије и Српски културно-информативни центар СПОНА из Скопља. Све вести нашег радија објављене у вези са Научним скупом у Скопљу 2021. године можете пронаћи на следећим линковима: Патријарх Порфирије благословио Научни скуп о Краљу Милутину у Скопљу http://www.slovoljubve.com/Cir/Newsview.asp?ID=30146 Архиепископ охридски Јован на Научном скупу о св. Краљу Милутину у Скопљу http://www.slovoljubve.com/Cir/Newsview.asp?ID=30148 Декан ПБФ у Београду: Св. Краљ Милутин је водио свој народ јеванђељским путем http://www.slovoljubve.com/Cir/Newsview.asp?ID=30147 Први дан Научног скупа о св. Краљу Милутину у Скопљу http://www.slovoljubve.com/Cir/Newsview.asp?ID=30151 Други дан Научног скупа о св. Краљу Милутину у Скопљу http://www.slovoljubve.com/Cir/Newsview.asp?ID=30175 Последњи дан Научног скупа о св. Краљу Милутину у Скопљу http://www.slovoljubve.com/Cir/Newsview.asp?ID=30198 ** Почиње Међународни научни скуп о св. Краљу Милутину у Скопљу http://www.slovoljubve.com/Cir/Newsview.asp?ID=30145 Српски мост - Научни скуп "Краљ Милутин и доба Палеолога“ http://www.slovoljubve.com/Cir/Newsview.asp?ID=30183 Такође, препоручујемо и специјалну емисију у којој смо разговарали са др Јасмином С. Ћирић, идејним творцем и главним организатором скупа и г. Милутином Станчићем, тадашњим директором Управе за језике мањинских заједница у Скопљу и оснивачем КИЦ „Спона“: Специјал - др Јасмина Ћирић и Милутин Станчић: Скуп о св. Краљу Милутину је укључио рефлекторе научне истине http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=30599 Извор: Радио "Слово љубве"

Јован Владимир (~970 – 1016) је од око 990. до 1016. године био владар Дукље, најистакнутије српске кнежевине тог доба. Његова владавина се одвијала током дуготрајног рата између Византије и Македонског царства.Покушао је савезништвом са Византијом да заштити своју земљу од македонског цара Самуила, али је овај ипак освојио Дукљу, а њега утамничио у Преспи, на југозападу Македоније. Према Љетопису Попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је завољела заробљеног кнеза, и молила оца да је уда за њега. Самуило је дао Косару за жену Јовану Владимиру, и свог новопеченог зета вратио на дукљански престо, давши му при том да као његов вазал влада и Драчем. Владимир је био признат као побожан, праведан и саосјећајан владар. Владао је у миру, избјегавши да се укључи у велики рат, који је кулминирао 1014. византијском побједом над Самуилом; цар је недуго након тога преминуо. По наређењу Самуиловог синовца Јована Владислава, последњег македонског цара, Јован Владимир је подмукло убијен 22. маја 1016. Одсјечена му је глава испред једне цркве у Преспи. Јован Владимир је сахрањен у Преспи, и недуго по смрти признат за свеца и мученика, са празником 22. маја; он је први српски светац. Двије или три године након сахране његове мошти су пренесене у Дукљу, а око 1215. у Драч, гдје су остале до 1381. Након тога су чуване у Манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана све до 1995, када су пребачене у саборну цркву у Тирани, сједиште Албанске православне цркве. И у данашње доба, многи вјерници ходочасте до његових моштију, нарочито за његов празник. Реликвија везана за Светог Јована Владимира је и крст који је он држао у рукама када су му одсјекли главу. Тај крст се вјековима чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир се сматра небеским заштитником града Бара. Он се на иконама обично представља као краљ у владарском руху са круном на глави, са својом одсјеченом главом у лијевој, и крстом у десној руци. Тридесетак година прије владавине Јована Владимира, Дукља је била дио прве уједињене српске државе, коју Константин Порфирогенит назива Серблиа (Σερβλια) у свом дјелу О управљању царством. Држава се распала по смрти њеног владара кнеза Часлава око 960, што је поспјешило успон других српских кнежевина, међу којима је најистакнутија Дукља. Око 990. њен владар постаје млади кнез Јован Владимир, наслиједивши на престолу свог оца Петрислава. Дукља је тада приближно обухватала данашњу Црну Гору, сјевероисточну Херцеговину и Коплик у Албанији, а састојала се од двије области, Зете на југу и Подгорја на сјеверу. Владимиров двор се налазио на подручју садашње општине Бар, у предјелу званом Крајина, на локалитету који се данас назива Краљич. Јован Владимир ступа на историјску сцену током дуготрајног рата између Византије и цара Самуила – владара Македонског царства. Византијски цар Василије II је тражио подршку владара других балканских земаља за борбу против моћног Самуила, и због тога је ступио у везу са Јованом Владимиром. Српско посланство чији је долазак у Цариград 992. године забиљежен у једној повељи Манастира Велика Лавра из 993, је по свој прилици дошло из Дукље. Јован Владимир је такође био заинтересован да се осујете Самуилове намјере. Савез са Византијом ипак није помогао дукљанском кнезу. Самуило је напао Дукљу 997, а Владимир, увидјевши након вишенедељних борби да не може ништа огромној царској сили, избјеже скупа са војском и народом на брдо Косорог (Облик). Према Љетопису Попа Дукљанина Владимир је тамо учинио чудо: брдо је било пуно змија отровница, али када се он помолио Господу да спасе његов народ, њихов угриз је постао безопасан. Самуило је оставио један дио војске да опсједа Косорог, док је са осталим четама освајао друга места. Послије извјесног времена, да би избавио своје људе од глади и мача, Владимир се предао, био свезан и послат у затвор у Преспу. Док је окован венуо у затвору молећи се дању и ноћу, приказа му се анђео Господњи и прорече како ће ускоро бити ослобођен, али да ће касније умријети мученичком смрћу. Његова судбина у заточеништву је тема једне од најромантичнијих приповјести ране српске књижевности – то је прича о Владимиру и Теодори Косари, Самуиловој кћерци. Забиљежена је у дванаестом вијеку у Љетопису Попа Дукљанина, који овако описује сусрет Владимира и Косаре: “И тако једног дана кћер цара Самуила, по имену Косара, потакнута и надахнута Светим Духом, приђе оцу и замоли га да сиђе са својим слушкињама да опере главу и ноге окованих и заробљених, што јој отац дозволи. И тако сиђе и изврши добро дјело. Међутим угледавши Владимира и видјевши да је лијепог изгледа, покоран, благ и скроман, као и да је пун знања и Божије мудрости, задржи се са њим у разговору, јер јој се његов говор учини сладак више него мед и саће. Тако се, по Љетопису, Косара заљубила у лијепог сужња Владимира, а затим је оца усрдно молила да је уда за њега. Самуило, приграбивши земље, није ишао само за тим да их суровом силом држи у покорности, него је желио да нове поданике на неки срдачнији начин веже за себе и своју државу. Јовану Владимиру је дао своју кћер за жену, и вратио му Дукљу да у њој поново влада, али одсада као његов зет и вазал; повјерио му је, при том, и власт над Драчем. Исто је тако вратио Травунију Владимировом стрицу Драгомиру. Након тога, како биљежи Љетопис, „Владимир живљаше са својом женом Косаром у пуној светости и непорочности, љубећи Бога и служећи му дању и ноћу, а повјереним му народом владао је са страхом Божијим и правдом.” У том периоду, црквенословенска писменост и други црквени утицаји Охридске патријаршије су се проширили у Дукљи. Владимир је, изгледа, владао у миру, избјегавајући да се укључи у велики рат. Он је, коначно, достигао своју кулминацију Самуиловим катастрофалним поразом од Византинаца 1014, а недуго за тим цар умире од срчаног удара. Цара Самуила је наслиједио син Гаврило Радомир, али он је кратко владао: њега и његову жену убио је 1015. његов брат од стрица Јован Владислав, и преузео власт над Македонским царством. Владислав је сматрао да ће ојачати свој положај ако потамани све такмаце и Самуилове рођаке, те ради о глави и Јовану Владимиру. Стога му шаље гласнике са захтјевом да дође у Преспу, али Владимир одбија да то учини. Након тога му шаље златни крст на коме се заклео да му неће учинити никакво зло, а дукљански кнез на то одговара: “Знамо да Господ наш Исус Христос, који је за нас страдао, није био распет на златном или сребрном, већ на дрвеном крсту. Зато, ако је твоја вјера права, и ако су твоје ријечи праве, пошаљи ми по свештеним лицима дрвени крст, па ћу доћи, будући да се, вјером и врлином нашега Господа Исуса Христа, уздам у животворни крст и драгоцјено дрво. ” Два епископа и један пустињак дођоше Владимиру, дадоше му дрвени крст, и потврдише да се цар заклео на том крсту. Владимир га пољуби, стави га у своја њедра, и с малом пратњом крену у Преспу. Чим је стигао тамо уђе у једну цркву да се, по свом обичају, помоли Богу. Изашао је из цркве држећи у рукама онај дрвени крст, а пред самим црквеним вратима га оборише војници кривоклетног Владислава и одсијекоше му главу; било је то 22. маја 1016. Јована Владимира је наслиједио његов стриц Драгомир, који је сад владао и Дукљом и Травунијом. Владислав је убијен непуне двије године након Владимирове смрти: погођен је копљима у леђа приликом опсаде Драча, фебруара 1018. Према Љетопису, њему се појавио анђео у Владимировом лику, и убио га док је бјежао и викао својим војницима да га одбране од Владимира. Македонска царевина је срушена исте те године, а њена територија укључена у Византијско царство. Дукља се не спомиње наредних двадесетак година, вјероватно остајући вазална кнежевина Византије. Крст на коме се Јован Владислав заклео, а Јован Владимир био погубљен, вјековима се чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. По причи Андровића, крст је уз аманет чувања најприје узео неки свештеник или властелин, а код њих је дошао као мираз кћерке његовог посљедњег мушког потомка. Они су крст чували као највећу вриједност, штитећи га и својим животима. За мјесто гдје се налази увијек су знала само два најстарија мушка члана породице. По мишљењу, пак, руског историчара Ивана Јастребова, крст је послије Владимирове погибије из Преспе у Крајину донијела Косара. Са осталим реликвијама чуван је у Манастиру Пречисте Богородице Крајинске. У јеку исламизације ове области у 18. вијеку манастир је срушен, а крст уступљен народу Крајине. Као заштитник племена и симбол богате љетине, чуван је као највећа светиња и поред тога што су Крајињани прешли на ислам. Јастребов даље сматра да су крст једном приликом од њих отели припадници сусједног племена Мркојевића, и касније га уступили Андровићима. Крст, од тисовог дрвета, окован је у сребро крајем 16. вијека, а на његовом доњем крају углављена је кугла од месинга у коју се умеће дрвени штап кад се крст носи. Дужина му је 45 цм, ширина 38 цм, а дебљина 2,5 цм. Сваке године на Тројичин дан крст Светог Јована Владимира се пред литијом износи на врх планине Румије. Сви учесници у овој светковини окупљају се у Вељим Микулићима дан раније у поподневним сатима. Изношењу крста претходи богослужење у Цркви Светог Николе у Вељим Микулићима, које почиње тачно у поноћ. Послије литургије, око један сат након поноћи, почиње поход стрмом стазом ка 1593 метра високом врху Румије. На челу литије је крст, кога по традицији носи члан породице Андровић, иза њега иде свештеник, па онда остали. Међу походницима су традиционално и католици и муслимани тог краја. Добро се пази да неко из народа не изађе испред крста, јер се то, по старом вјеровању, сматра лошим знаком. Учесници у поворци пјевају: „Крсте носим, Бога молим, Господи помилуј.” Након што литија коначно стигне на врх, у моменту изласка сунца почиње јутарње богослужење. Тамо је, по предању, некад стајала Црква Свете Тројице, коју је подигао Јован Владимир, а срушили Турци. Због тога је био обичај да вјерници на извјесној удаљености од врха узму камен и носе га до одредишта. Вјеровало се, кад се скупи довољно камења, црква ће се сама обновити. Црква Свете Тројице стоји поново на врху Румије од 2005; изградила ју је и освештала Српска православна црква. Послије обављених молитви, литија креће назад у Веље Микулиће, такође за крстом. Многи повратак искористе за сакупљање чувеног румијског црвеног коријена (тзв. трава од Румије), којем се приписују разна љековита својства. По силаску са планине закрштава се извор Питин, који је око пола километра од Цркве Светог Николе, а литија затим обилази око цркве. Након завршетка литије, наставља се до касно у ноћ народно весеље у Вељим Микулићима. Из стољећа у стољеће, сваког Тројичин дана Владимиров крст је окупан сунчевим зракама на врху Румије, изузимајући период од 1959. до 1984, када светковина није одржавана. Њен ток је унеколико био измијењен 1999. године: из безбједносних разлога крст није изношен на Румију, а по први пут је, под стражом најстаријих Андровића, изложен приликом поноћне литургије у Цркви Светог Николе. То је куриозитет, јер га народ иначе никад не може видјети прије одласка на планину. По класичном иконографском обрасцу лика Светог Јована Владимира, он се представља као краљ у свечаном владарском руху са круном на глави, са својом одсјеченом главом у лијевој, и крстом у десној руци. Овај образац се развио у Македонији, гдје је Свети Јован Владимир обично приказан заједно са Светим Климентом и Наумом и локалним мисионарима званим Седмочисленици. Његов лик је осликан на фрескама у светогорским манастирима Хиландар, Зограф и Филотеј; бугарским манастирима Рила, Тројан и Гложене; и у Манастиру Свете Катарине на Синају. Ширењу култа Светог Јована Владимира допринио је Христофор Жефаровић, сликар и графичар из Македоније. Он га је уврстио међу владаре и свеце које је илустровао у свом дјелу Стематографија, издатом у Бечу 1741. Сљедеће године је издао бакропис са сценама Владимирових чуда, и то је као умножени графички отисак доспјело до кућа великог броја православних вјерника широм Балкана. Најстарије житије Светог Јована Владимира је XXXVI поглавље „Љетописа Попа Дукљанина”, написаног на латинском језику у 12. вијеку. То поглавље се сматра најљепшим и најлитерарнијим,[27] али такође и најпоузданијим дијелом Љетописа, чији остатак историчари углавном одбацују. Неки истраживачи сматрају да је оно засновано на неком обимнијем спису о Јовану Владимиру, који је саставио непознати аутор из Крајине непосредно по његовом погубљењу 1016. Према овом тумачењу, Поп Дукљанин је у свој Љетопис унио само неке, по њему најважније дијелове тог списа. На то указује и сам Поп Дукљанин који, завршавајући XXXVI поглавље, упућује читаоце на књигу о Владимировим дјелима „у којој су његова дјела по реду описана.” Иако је Владимир био само кнез, у Љетопису и другим списима називају га краљем, под утицајем народног предања; исту титулу има и у народним пјесмама. Његова титула Краљ Србије произилази из чињенице да је Дукља називана и Србијом, како се види у дјелима Јована Скилице и Георгија Кедрина, византијских хроничара из 11. вијека. Житија на црквенословенском и грчком језику су му штампана у Венецији 1690. Свети Јован Владимир је ушао у треће издање Србљака, које је штампао београдски митрополит Михаило 1861; те године га је Српска православна црква и званично уврстила у светитеље. У Београду је 1925. издата Читанка о Светоме краљу Јовану Владимиру, коју је саставио епископ Николај (Велимировић). https://www.svetijovanvladimir.rs/житије/

Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање”. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год. примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио. Тропар (глас 4): Царство јеже на земљи добрје окормљаја страдалче и багрјаницу носја, смирено стјажал јеси мудрованије, нишчих посјешчаја и свим хљеб раздробљаја, тјемже пребожественаја Тројица царствија купно и мученичество вјенец увјезе тја. https://crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-mucenik-mina-mratindan

Син краља Стефана Првовенчаног. Саградио манастир Милешеву, где је пренео из Трнова тело Светога Саве, стрица свога. Одликовао се необичном милосрдношћу према бедним људима. На новцу његовог времена он се потписивао “раб Христов Владислав”. Мирно се упокојио на рукама свога синовца светог краља Милутина, и погребен чесно у његовој задужбини манастиру Милешеви. Стефан Владислав Немањић је био српски краљ од 1234. до 1243. године. Наследио брата краља Стефана Радослава 1234. Ктитор је манастира Милешева, у ком је сахрањен Свети Сава. После пораза војске епирског цара Теодора I Анђела код Клокотнице у Бугарској 1230. године од стране бугарског цара Јована II Асена, Стефан Радослав губи подршку властеле која се окреће ка његовом млађем брату Владиславу. 1234. године, Радослав бива збачен и на престо је доведен Владислав. Као што је Радослав имао подршку Епира, Владислав се за подршку окреће Бугарској, која у то време постаје најмоћнија држава на Балкану. Владислав се оженио Белославом, кћерком бугарског цара Јована II Асена. Ранији епирски утицај је сада замењен бугарским. Свети Сава није био задовољан променом власти и одлази на исток, где посећује и Свету Земљу. Са тог пута се Свети Сава није вратио, и умире у Трнову 1236. године. Владислав, нашавши се у нелагодном положају услед смрти стрица, одлази тасту да га моли за Савино тело. Преговори нису ишли лако, али таст ипак излази у сусрет Владиславу и дозвољава да се Савино тело врати у Србију. Владислав свечано сахрањује свог стрица у својој задужбини Милешеви. За време његове владавине, десила се велика монголска (у тадашњим изворима Татарска) најезда. Татари су опустошили и Србију 1241. прошавши кроз приморје и Косово. Нису се задржавали и судећи по изворима доба, начинили су мању штету, али су у Бугарској изазвали потпуну пометњу, која се додатно погоршала смрћу цара Ивана Асена II, јуна 1241. Када је Бугарска постала татарски вазал, углед краља Владислава се смањио, и властела је опет почела да негодује. Лишен је власти 1243. када га, уз подршку властеле, наслеђује полубрат Урош. Са Белославом је имао троје деце: • Стефан, умро пре 1281. у манастиру Есфигмену (Света гора) • Деса, жупан, помиње се 1281. и 1285. у изворима • НН. ћерка, удата за Ђуру Качића, омишког кнеза Умро је око 1269. и сахрањен у манастиру Милешеви. У току лета 1990. године вршена су велика археолошка ископавања и рестаурација манастира Милешева. Том приликом извршено је ископавање манастирског гробља. У току радова у цркви откривен је гроб Светог краља Владислава. Отварању гроба присуствовао је директор Завода за заштиту споменика културе Србије, Р. Станић, директор Археолошког института из Београда, В. Кондић, проф. Србољуб Живановић из Лондона, др В. Летић из Новог Сада и монаси из манастира. Проф. Живановић је извршио антрополошки преглед и идентификацију моштију Светог краља Владислава. Затим су мошти предате монасима, и сада се налазе у ћивоту постављеном у цркви. https://mitropolija.com/2021/10/06/sveti-kralj-vladislav/

Овај свети, праведни и мученички краљ, родио се око 995. године у месту Рингерике, у Норвешкој. Отац му је био јарл Харалд Гренске, потомак првог норвешког краља Харалда Лепокосог,а мајка Аста Гудбрансдатер. Већ са дванаест година прикључује се викингшким походима по Балтику, Енглеској и Нормандији. Учествује на страни Торкела Високог, викиншког освајача, у походу на Енглеску и ту долази у додир са хришћанском вером, што ће довести до тога да се крсти у Руену 1013. године, од стране архиепископа руенског Роберта. Приликом боравка у Нормандији, ступа у службу прогнаног енглеског краља Етелреда Неспремног (978-1013;1014-1016), против моћног данског краља Свена Рашљобрадог (986-1014). Али после смрти ове двојице, ступа у службу Свеновог сина, Кнута Великог (1014-1035), једног од највећих скандинавских и енглеских краљева. Кнут и Олаф постају блиски пријатељи, али како је време пролазило, Кнут је све више постајао љубоморан на свог пријатеља, због његовог честитог и праведног жвота, а и због тога, што је по речима епископа Зигфрида, Краљ над краљевима, Господ и Владар, изабрао Олафа да буде краљ земље у којој је рођен. Због Кнутове љубоморе, Олаф и Зигфрид напуштају Кнутов двор и одлазе у Норвешку. Ту је уз много труда, напора и добијених битака, успео да уједини све норвешке господаре и постане краљ уједињене Норвешке 1015/1016. године. У следећих десет година своје владавине, свети Олаф ће уздићи привредно Норвешку и удариће темеље друштвеном уређењу земље. Са дотадашњим непријатељем, Шведском, склапа јак савез тако што се жени са Астрид, ћерком шведског краља Олофа Скотконунга. Али највећи допринос Олафове владавине јесте коначна христијанизација Норвешке. Желећи да уреди Цркву у својој земљи као што је уређена у англосаксонској Енглеској, он доводи многе епископе из Енглеске на своје двор, па поред Зигфирда, позната су и имена Рудолфа, Бернарда и Гримкела, који ће му највише помоћи у уређењу младе Цркве. На заседању Тинга (скуштине свих обласних господара, правника и епсикопа) у Мостеру 1024. године уређена је национална Црква са својим црквено-правним и финансијским системом и својим свештенством. Донети су нови закони, а исправљени стари, чиме је успостављен мир и сигурност народу, а хришћанство је проглашено једином религијом у Норвешкој. Свети Олаф подиже и многе цркве по својој краљевина, међу њима и цркву светог Климента у Трондхeјму. Поред свега тога, сам Олаф води свој живот подвижнички. Каже се да је испод краљевских хаљина носио појас на који је гвожђе било прикачено, и да је избегавао богате трпезе и узимао само хлеба и соли. Међутим, један догађај је прекинуо мирну владавину краља Олафа. Године 1026. удружена норвешко-шведска флота доживела је пораз од данско-енглеске флоте у естуру реке Хелге. То је довело до незадовољства норвешких господара, и уз подршку бившег пријатеља, чија љубомора није нестала, краља Кнута, збацују краља Олафа са престола и прогоне га из Норвешке, 1028. године. Своје изгнанство, краљ Олаф проводи у Кијевској Русији и Шведској, где је по предању привео Христу многе становнике шведске провинције Нерике. После две године изгнанства, Олаф је искористио прилику усред унутрашњих немира у Норвешкој и враћа се у своју домовину са војском 1030. године. Међутим, у битки које је уследила између његове војске и удружене војске Данаца и побуњених норвешких господара, код места Стиклестада, 11. августа 1030. године, Олаф гине, по предању смртно рањен секиром. У визији пре битке, Олаф је сазнао да ће погинути, па је у својој војсци оставио само хришћане, као некада Гедеон изабране војнике. Последње речи су му биле: ,,Боже, помози ми“. Али одмах после погибије, почела су се дешавати чудеса над његовим светим телом, што је уплашило данске војнике. Ноћу је над његовим телом сијала светлост, један слепац је прогледао тако што је умочио прсте у светчеву крв и њоме намазао очи. Из његовог гроба се поjавио извор лековите воде, од које су многи оздавили пијући је. Када су ископали његов гроб, нашли су његово свето тело нетљено и са великим почастима, епископ Гримкел га је пренео у цркву светог Климента у Трондхејму. Над његовим кивотом су се наставила дешавати чуда, па су се Норвежани, видећи све то, покајали, и после смрти краља Кнута, истерали Данце из земље а на власт довели Олафовог сина Магнуса, који ће остати упамћен као краљ Магнус Добри (1035-1047). Убрзо се култ светог краља Олафа почео ширити по целој Скандинавији, Енглекој, Кијевској Русији, па је чак и у Константинопољу била изграђена капела посвећена светом краљу Олафу. Касније су му мошти обретене и положене у нову катедралу Нидарос у Трондхејму, која и дан данас постоји. Међутим, после Реформације, целебним моштима се губи сваки траг. Претпоставља се да су похрањене негде у катедрали, како би се спасиле од протестантских уништавања и да су сачуване само честице моштију. За мошти светог краља се везује још једна прича. Норвешки краљ, а Олафов полубрат Харалд III Хардрада, дошао је у цркву, отворио кивот са моштима светог краља, одсекао део косе и ноктију који су и даље расли, закључао кивот а кључ бацио у реку. Ово је учинио како би делић светих моштију понео са собом, у инвазију на Енглеску. Али му се у сну јавио свети Олаф и рекао да ће погинути у боју а да ће његово тело вукови растргнути. Ово упозорење светог Олафа се и остварило. У битки на Стамфорд бриџу 1066. године, против енглеског краља Харолда II, гине краљ Харалд, и то је представљало крај викингшких инвазија на Енглеску. Свети краљ Олаф је један од последњих светитеља пре Велоког раскола, а који се прославља у Православној цркви. Постоји и служба светом краљу написана на енглеском језику. Прославља се 11. августа по новом, а 29. јула по старом календару. Покровитељ је Норвешке и Фарских острва, а прославља се свечано и на Исланду. Свети мучениче и страстотерпче краљу Олафе, моли Бога за нас! Ненад Ркман теолог и вероучитељ

Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје. Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера). Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин, он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети. Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома. Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње). Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом. У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира. Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео. А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом. Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године". Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога. Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград. Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском). Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира. Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Слава Божија, слава Оцу и Сину и Светоме Духу, слава Светоме Стефану Дечанском, слава свима светима са ових чудесних фресака, слава ктиторима Милутину, Стефану и Душану, слава свим почившим светим монасима који овде почивају вековима. Беседа у ПДФ формату Слава свима нама данас, драга браћо, на овом чудесном сабору сабранима. Слава роду православном у целој васељени. Шта нам је то, браћо и сестре, даровао Господ кроз светитеље своје? То да је сваки дан слава и да је увек радост небеска и вечност Царства Божијег са нама и међу нама. Са нама је Бог и свети Стефан и отац његов Милутин и син Душан и ктитори и архијереји од Архиепископа Данила до новоизабраног Теодосија рашко-призренског и Јоаникија будимљанско-никшићког и сви ви, браћо и сестре, и ова наша дивна православна браћа, православни Албанци из Тиране. Каква је ово тајна? Тајна велике и чудесне љубави Божије, тајна светости истине о очовечењу Бога и васкрсењу Богочовека и кроз Њега нашем спасењу и од смрти избављењу. Данас у Дечанима, браћо и сестре, царује и влада живот, живот је превагнуо освојивши наша обамрла, отврднула и понекад охладнела срца. Поразивши сваку тугу и грех, ми певамо и целивамо свете мошти Светога Стефана и надмоћни постајемо над страстима и демонима, а наша се срца радују. Ако бисмо у неколико речи покушали сажети страдалнички живот Светог краља Стефана – те речи би биле трпљење и смирење, истинољубивост, праведност и храброст, али надасве истинска и снажна вера у најсветијег Богочовека – Христа, за нас Распетог и ради нас Васкрслог. Као плод ове вере изникли су Високи Дечани као божански крин, цвет Богом засађен и светитељевом руком заливан, који је постао и остао свеза између неба и земље – и остаће то до Другог и славног Христовог доласка. Овакав цвет никога равнодушним не оставља и у срцу свом као нектар животворни носи мошти Светог Стефана, а ми, браћо и сестре, као пчеле долазимо и целивајући пијемо тај драгоцени нектар и носимо га на друге цветове, свете цркве и манастире, и певамо и славимо Бога живога. Ето, каква је та слава, браћо и сестре, на којој смо се данас милошћу Божијом сабрали, добротом светих служитеља овог светог храма, овог чудесног Божанског цвета, рајског дрвета живота од кога смо дошли да једемо хлеб живота – Христа Господа. Владико свети новоизабрани рашко-призренски, брате и саслужитељу Теодосије, срећна ти слава, теби и свој браћи ове свете обитељи. Срећна слава Дечанима, Косову и Метохији, срећна слава свима који поштују Светог Стефана, од Истока до Запада и од Севера до Југа, нека сваког и све прође свака мука и туга. Погледајте, браћо, како је дивно све – фреске, стубови, полијелеји, крстови, иконостаси и кандила мила и како се благодат излива. Како служе воштанице и полијелеји, свештеници и архијереји, како поју монахиње и монаси, и сви хришћани, свети и свештени род, и све у једноме Светоме Христу славимо, и слави Бог у срцу Светих Дечана чудесног светитеља великомученика Стефана. Драги владико, ред је да ти још једном у твојим Дечанима честитам избор за архијереја на овој мученичкој земљи косовско-метохијској. Да ти честитам избор за архимученика, а пре свега за првосвештеника – то значи служитеља тајне љубави Божије, тајне крста и онога који је способан и вољан да носи крст, да служи крсту; да буде свима слуга и да се самоунижавајући спушта до опраштања и благосиљања и оних који га воле и оних који га не воле. Јер крст је, браћо и сестре, симбол смирења и опраштања. Сетимо се Господа и Његовог благосиљања са крста оних који су га убијали, његове љубави крсне. Да носиш крст косовско–метохијски, брате и саслужитељу, то је у нашем роду данас најтеже и најлепше, најстрашније и најдивније. И није нимало случајно, драги брате, што је баш теби припао овај крст, теби који си смирењем и трпљењем веома налик Светом Стефану Дечанском, крај чијих се светих моштију већ годинама молиш и подвизаваш. Тешко ће се наћи чудеснији пример светитеља који је победио – носећи крст – и васкрсење посведочио као што је Свети Стефан Дечански. Гоњен од рођеног оца и рођеног сина и нападан од брата, све је победио смирењем, трпљењем и чудесном храброшћу и светом вером православном. А онда задобио награду и себи и свима који су га волели, па и онима који то нису. Непрестано загледан у будућност која је преображени свет, Царство Божије, успео је да надјача и надиђе сва искушења и невоље у прошлости. Верујем да нас данас, овде у светим Дечанима, загрљен са својим оцем Милутином и сином Душаном свети Стефан гледа са неба, радујући се са нама. Дај Боже, да се и ми заједно са тобом, Свети Стефане, загрлимо у Царству Небеском и са свима онима који нас воле, али и са онима који нас мрзе. А да вама, браћо и сестре, и драга мила дечице, нарочито вама који живите на Косову и Метохији – Господ подари снаге да поднесете страдање и спознате како смо даровани пре свега светлошћу, љубављу и архијерејима, монасима и светим моштима и свим оним што не пролази – па тек онда невољама које нису вечне и које ће проћи. Нека буде утеха оно што је једина утеха у овом свету – да Господ долази и да ће доћи и да ће свако зло, свака злоба људска и демонска проћи и престати, а да ће остати само дела љубави. Зато чувајте свете цркве и храмове, чувајте их као дрво живота! Јер чудесан је и неизрецив осећај, драга браћо и сестре, бити данас са вама на овоме светом месту којем долазећи у походе као да се враћамо у дом из кога смо се некада давно отиснули у свет. Враћајући му се, осећамо као да га никада и нисмо напуштали и знамо да је својом светошћу, страдањем и лепотом велики залог косовског опстанка и нашег спасења и преображења у Царству Божијем! Срећна слава, драга браћо и сестре, и да вам Свети Стефан Дечански дарује чисто срце, да примите у себе Цара Славе и Цара Царства Небеског, Сина Божијег и Сина Човечијег – Христа Бога Нашег, амин! *Беседа Епископа Григорија, изговорена на празник Светог краља Стефана Дечанског у Високим Дечанима, 2010. лета Господњег. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Уз Бистрицу, под стрмим обронцима Проклетија, у месту дивном и шумовитом, натопљеном водама, основао је Свети краљ Стефан Дечански манастир Христа Спаса, највеличанственију задужбину богатог немањићког духовног и градитељског наслеђа. У његове мермерне зидове, велелепне фреске и скулптуре дубоко је уткан и занавек похрањен важан део историјског памћења и духовног идентитета српског народа. О животу Светог Краља, о манастирском властелинству и о грађењу и устројству дечанског манастира, сазнајемо из бројних литерарних средњовековних списа. Такође нам је из мноштва докумената и записа на српском, турском и другим језицима, позната каснија судбина манастира који је скоро непрестано нападан и пљачкан, па обнављан и дариван, и који је поред најтежих искушења остао живи сведок крваве историје Балкана. Обилазећи многа и различна места по целој својој области, нађе неко место у пределима хвостанским звано Дечане, ... украшено сваким дрвећем, јер је место многогранато и многоплодно, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде, а ту извиру велики извори и напаја га бистра река ... са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира. - Овако Григорије Цамблак описује избор места за оснивање краљеве задужбине у подножју Проклетија, између Пећи, седишта српске Архиепископије и Призрена, једне од славних престоница Немањића. Подручје манастирског поседа било је огромно: чинило је географску целину од реке Белог Дрима у метохијско-призренској котлини до Комова на данашњој црногорској граници и од Пећи до реке Валбоне у Албанији, са издвојеним поседима у Полимљу, Дреници, око Призрена и реке Бојане. Манастир је подигнут на десној обали Дечанске Бистрице, у затрнавској жупи, на месту које је још Свети Сава назначио за подизање манастира, на ивици плодне метохијске равнице обрасле шумарцима питомог кестена и високим боровима. Зараван са југозападне стране манастира прелази у клисуру која се уздиже до сурих врхова Проклетија – природне границе која раздваја Стару Србију од Албаније. Стефан Урош III је, после избора места за зидање манастира, дао да се тај простор огради бедемом ојачаним кулама, тзв. манастирским градом, уз који су биле прислоњене келије за монахе и друге манастирске грађевине. За ове радове је био задужен искусан зидар Ђорђе са браћом Доброславом и Николом, док је протомајстор фра Вита са которским каменоресцима градио и рељефима украшавао цркву Пантократора. Сведоци изградње Дечана усхићено пишу о вештини мајстора који су клесали многоразлични мермер, подижући зидове цркве тако, да је било чудно и преславно онима који гледају. То многохваљено дело фра Вита је оденуо у западњачко романоготичко рухо. Унутрашњи простор грађевине је, међутим, као и код ранијих цркава такозваног рашког стила, потпуно био прилагођен православном култу. Овде се препознаје утицај Светог архиепископа Данила II, главног краљевог саветника и сарадника у овом подухвату. Величанствености спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња красота храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Био је богато снабдевен црквеним богослужбеним предметима, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисерима и драгим камењем, свиленим тканинама. Сам ктитор ће у својој повељи рећи: Почех зидати дом Господу Богу своме Сведржитељу, и сазидавши украсих га свим лепотама унутрашњим и спољашњим. Натпис на старом српском језику, сачуван изнад јужног портала цркве Високих Дечана говори о изградњи овога манастира. Главни градитељ, фра Вита из Котора града краљевог, како стоји у натпису, зидао је храм осам година, до 1335. Оснивач манастира је Свети Стефан Урош Трећи Дечански, син Светог краља Милутина и отац цара Душана. Црква га слави као великомученика 11/24. новембра. Још као десетогодишњи дечак био је дат као талац код татарског кана Ногаја. У младости је, под лажном оптужбом да хоће оцу да отме престо, ослепљен и послат на заточење у Цариградски манастир Христа Пантократора. Молитвен, кротак и милосрдан, тамо је задобио наклоност и монаштва и властеле, па и самог византијског цара Андроника Другог. После седам година, уз посредовање српских и грчких епископа, отац се измирио са њим и дао му на управу Будимљанску област, а 1322. године, након смрти Светог краља Милутина, крунисан је са именом Урош Трећи. Пре крунисања скинуо је завој са очију и свима објавио чудесно исцељење које му је даровао Свети Николај Чудотворац. На фрескама дечанског храма Свети Николај Чудотворац је добио веома истакнуто место као Стефанов исцелитељ и заступник пред Богом. Посвећен му је један од параклиса дечанског храма. Иначе, Григорије Цамблак, игуман дечански (1402-1409) и потоњи кијевски владика, каже да је исти ктитор Светом Николају саградио и храм недалеко од манастира. Стефан Урош Трећи је од оца наследио велику државу, богату рудницима сребра и злата, с развијеном пољопривредом, сточарством и трговином, и владао је њом мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво. Благочестиви краљ бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница; у Јерусалиму и Светој Земљи, у Александрији, на Синају, у Тесалији, у Цариграду, посебно у Светој Гори Атонској, славној лаври Хиландару. Врхунац Стефановог задужбинарства било је подизање Високих Дечана, по којима ће он касније бити назван Дечански. Пун благодарности Богу за сва добра која му је дао, нарочито после велике победе над Бугарима 1330. године на Велбужду, краљ Стефан Урош Трећи је исте године издао прву оснивачку повељу манастира Дечани, уз сагласност сабора и уз благослов српског архиепископа, и у њој забележио земљишне поседе и друге поклоне манастиру. Смрт и прослављење Светог Краља Дечанског Кончина Светог Краља Дечанског била је изненадна и мученичка и није дочекао да види све лепоте своје задужбине. Године 1331. дошло је до побуне властеле младог краља Душана, која је са његовим знањем, изненада напала на двор у Неродимљу. Свети Стефан је заточен у тврђаву Звечан, и после два месеца, 24. новембра, од Душанових људи уморен. Многострадално чесно тело светог мученика пренесено је у манастир Дечане и свечано сахрањено на раније припремљено место, одмах по завршетку цркве. Бригу о завршетку очеве задужбине и опремању цркве, као и о фрескописању, преузео је млади краљ Душан. Он сам 1343. године у једној повељи пише о чудесном пројављивању благодати на моштима његовог оца. Свети Стефан Дечански се, наиме, у виђењима јавио црквењаку и игуману манастира са заповешћу да му се тело извади из земље. Архиепископ је са сабором уз молитве отворио гроб и пронашао краљеве мошти целе и миомирисне. Мошти су положене у кивот испред иконостаса и изложене да их сви виде. Многи људи у невољи, слепи, глувонеми, раслабљени, нарочито нероткиње и умоболни, прилазили су са вером и молитвом светитељу и исцељивали се. Како тада, тако кроз векове све до данас, свето тело Светога Краља потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом дечанског храма, и чини благодатна дела. Извор: decani.org

Више стотина верника на прослави ктиторске славе Манастира Високи Дечани У манастиру Високи Дечани и ове године је у присуству више стотина верника свечано прослављена ктиторска слава - Свети Краљ Стефан Дечански. Свету архијерејску Литургију служио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански Хризостом уз саслужење Епископа рашко-призренског Теодосија и великог броја свештенства и свештеномонаштва Епархије рашко-призренске и Митрополије црногорско-приморске, а празничну Литургију су својим појањем улепшали ученици Богословије у Призрену. И ове године је прослави ктиторске славе Манастира Високи Дечани присуствовао велики број верника, а Светој архијерејској Литургији присуствовао је и велики број представника Међународних канцеларија на Косову и Метохији као и представници КФОР-а. Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије заблагодарио је Богу што се и на овај празник Светог Краља окупило оволико верног народа и људи добре воље: „Благодарност свима који несебично помажу наше светиње, наш народ и све оне којима је потребна помоћ, како Народну кухињу, тако и Богословију у Призрену и све оне који данас опстају на овим просторима и тиме чине да Косово и Метохија и даље је Српско и да се овде прославља име Божије. Нека би нас Свети Краљ подржао на нашем путу и овом подвигу који ни мало није лак а исто тако благодарност и свима онима који пружају своју руку подршке и заштите овој светињи, како представницима КФОРА, тако и представницима међународних организација и амбасадама који су сада овде присутни. Сви они чине свој допринос да ова светиња буде ово што јесте и да се може долазити у ову светињу, што данашњи празник и показује“ – рекао је Епископ рашко-призренски Теодосије. Митрополит дабробосански Хризостом поручио је да су Косово и Метохија у душама сваког Србина „као биће нашег бића, живот нашег живота, срце нашег срца и да га зато нико и не може отети од нас“. „Косово и Метохију нам нико не може одузети. Оно је у нама и ми га носимо свуда, било где да живимо. Оно је ту у срцу нашем. Ми смо браћо и сестре поносни да можемо долазити и бити на Косову и Метохији. Барем за један тренутак, на једа или два дана, ко колико може, али никад Косово не заборављајмо, никад га не остављајмо. Увек памтимо и чувајмо Косово и Метохију као нашу највећу вредност јер је оно наш духовни идентитет“ – поручио је Митрополит дабробосански Хризостом. Игуман Манастира Високи Дечани архимандрит Сава је са братијом за све госте приредио и свечану трпезу љубави и захвалио се свима што су данас дошли да заједно прославимо Манастирску славу: „Нека Господ да молитвама Светога Краља и свих Светих да и следеће године у миру и радости прославимо овај празник и да наш народ, наши Манастири, наше Светиње остану и опстану, да буду места која ће нас упућивати ка вечном животу, да очувамо наш идентитет и сачувамо оно што су нам наши преци оставили“ – поручио је отац Сава. Иначе, прослава празника Светог Краља Стефана почела је претходне вечери, 23. новембра служењем празничног бдења којим су началствовали Митрополит Хризостом, Епископ Теодосије уз учешће свештенства, монаштва и верног народа. У синоћњој и данашњој свечаности у манастиру Високи Дечани учестовало је око 1000 верника из централне Србије, Косова и Метохије, Црне Горе, Републике Српске и других крајева. Овогодишња слава у манастиру Дечани протекла је мирно и без инцидената а Манастир су обезбеђивали припадници КФОР-а. фотогалерија

Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова - Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Из Молитве Светом великомученику Стефану Дечанском Свети Стефан Дечански беше син краља Милутина и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима. Непријатељи Православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског Полуострва од стране Кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном силом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа. Но Господ помагаше побожном дечаку краљевићу Стефану у његовим недаћама, јер се он сав беше предао помоћи свемилостивог Господа и ка Њему јединоме гледаше. И ускоро међу Татарима избише међусобице, које се завршише убиством Ногаја. Стефан искористи те смутње, и након три године врати се у отаџбину. /Аудио датотека - Радио Светигора/ Када постаде пунолетан Стефан би ожењен ћерком бугарског владара Маријом. И доби на управу Зету, једну од важних области ондашње Србије. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, краљевић Стефан уживаше велику љубав и поштовање. Но Стефанова маћеха, друга супруга краља Милутина, Симонида, ћерка Византијског цара Андроника Старијег, желећи да њен син Константин наследи престо, а не краљевић Стефан, њен пасторак, она стаде лукаво и вешто радити код краља Милутина да оцрни у његовим очима краљевића Стефана. При томе она се послужи чак и клеветом, како Стефан хоће да му отме престо. У то време неки од српске властеле стадоше упозоравати Стефана на опасност која му прети, и саветоваху му да избегне ту опасност на тај начин што би дигао устанак против оца и отео му краљевску власт. На несрећу, неки од те властеле, љути на сплетке против краљевића Стефана, отказаше послушност краљу. To би представљено краљу Милутину као да је у вези са завером његовог сина Стефана против њега. Краљ оде са војском у Зету, и угуши метеж. Стефан изађе пред оца са потпуном синовљом покорношћу, и отац га у почетку прими лепо. Али потом присталице Симонидине толико пометоше доброга оца да он, не проверивши ствар како ваља, нареди да Стефана окована одведу у замак, у Скопској области, и тамо ослепе. To би учињено. На Овчем пољу, где бејаше храм светог Николаја Чудотворца, Стефану бише извађене очи. Ослепљени Стефан осећаше страшне болове и крепљаше себе једино молитвом. Сву ноћ у страшним мукама скоро мртав, он пред зору мало заспа. И виде у сну ово: пред њим стоји диван светитељ у архијерејском одјејању, лице му сија благодатном светлошћу, и он држи на свом десном длану оба његова извађена ока, и говори му: "He тугуј, Стефане! Ево твојих очију на моме длану". И говорећи то он му показује оба ока. А Стефан, као размишљајући, упита га: "А ко си ти, господине мој, што показујеш толико старање о мени?" А Појављени одговори: "Ја сам Николај, епископ Мирликијски". - Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем узношаше благодарност Богу и Његовом угоднику. А осећаше и неко не мало олакшање болова. Но гоњење Стефана не заврши се тиме. Краљ Милутин, под утицајем измишљене завере свога сина, желећи да осигура себе, протера Стефана из отаџбине и посла га на заточење у Цариград к своме тасту цару Андронику Старијем са два малолетна сина његова: Душаном и Душицом. Но и у изгнанству Бог не остави трпељивог страдалца Стефана. Истина, у Цариграду Стефан би лишен слободе. У почетку њему би дат засебан дворац, са потпуним издржавањем од цара, али му беше забрањено излазити из дворца. Потом Стефан би са своје двоје деце премештен у цариградски манастир Пантократора (= Сведржитеља) под надзор игумана, без чије дозволе Стефан није смео никога примати нити с ким разговарати. Но дивни Стефан храбро подношаше тегобе заточења; и често говораше себи: Трпи, Стефане! јер је Господ рекао: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). И не престајаше благодарити Бога, опомињући се речи светог Апостола: "и бивајте благодарни" (Кол. 3, 15). И често се мољаше и многа метанија прављаше. А када се манастирска братија скупљала на богослужење, он је први долазио и непомично стајао до краја службе, тако да су се његовој бодрости и ревности дивили и настојатељ и сва братија. Зато сви љубљаху Стефана и указиваху му пажњу. И често долажаху к њему на духовне разговоре. Све то не остаде непознато и самоме цару. Слушајући о похвалном живљењу заточеника, цар га је често призивао к себи у царски двор, разговарао с њим о душекорисним стварима, и заједно с њим обедовао. У то време виспрени присталица Запада "начелник акиндинатске јереси", Варлаам, узбуђиваше Цариград својим схоластичким испадима о Таворској светлости. Блажени патриЈарх Атанасије осуди Варлаама на сабору, али препредени Варлаам нађе себи присталице на двору и узнемираваше престоницу. При једном разговору између цара и краљевића Стефана о душекорисним стварима и државним пословима, поведе се реч и о јеретику Варлааму. Цар упита Стефана шта мисли о Варлааму. Стефан одговори: Царе, неправедно је и недолично да ти, почаствован царским престолом и постављен од Христа за пастира тако великом стаду, држиш непријатеље Његове у своме граду: њих треба да одгониш као вукове који упропашћују душе, и да певаш са Давидом: Омрзнух, Господе, оне који тебе мрзе (Ис. 138, 21). Цар се удиви мудрим речима Божјега човека, и одмах заповеди да му Варлаама доведу свезана, и да се изагнају његови једномишљеници из царскога града, и да их не примају градови и села његове државе. Но Варлаам, хитно обавештен о томе од једног дворјанина, свог једномишљеника, тајно се укрца у лађу и побеже у Рим. - И тако Бог саветом свога угодника очисти земљу народа свога од зловерних јеретика. Такова бејаше Стефанова ревност за побожност, такова мржња према јеретицима, такова вера ка Христу. Од тада цар још више заволе љубитеља врлине Стефана, и још више му се дивљаше. Па не само цар и манастирска братија, него и патријарх и све свештенство, и сви знатни људи у Цариграду и велможе, веома љубљаху и уважаваху Стефана због његових врлина и мудрости. Он смерношћу и говором привлачаше срца свију; н нека благодат сијаше из лица његова; а љубав што беше у њему, све је привлачила к њему. И он, пун пламеног христољубља, увек хиташе ка Божјој љубави, упражњавајући молитву, пост, смирење, слушање свештених књига, а сврх свега милостињу. Јер он милостиње не остављаше. Од онога што му цар даваше и они око цара, он мало остављаше себи, ради најпотребније потребе, а остало предаваше у руке игуману ради раздавања сиротињи. Један велможа српски, стари познаник и поштовалац Стефанов, посла Стефану по поверљивом слузи знатну количину злата, желећи да му олакша заточеничко злопаћење. Посланик предаде злато Стефану и испоручи поздрав са много пријатељских речи и лепих жеља од пошиљаоца. Стефан заблагодари добротвору, помоли се за њега Богу, па дозва игумана и даде му све злато да га раздели сиротињи. Игуман мољаше Стефана да бар један мали део злата задржи за своје потребе, али он одби говорећи да му је сам Бог досудио да живи у туђини и да га туђинци хране, зато послано злато треба дати онима који стварно оскуђевају - сиротињи. Доносиоца пак с љубављу задржа код себе неко време, па га онда отпусти да се врати у отаџбину. При испраћају он са много суза захваљиваше своме пријатељу - добротвору, и моли доносиоца да му пренесе ову његову усрдну молбу: да ће њему бити радост и утеха, ако новац, који би убудуће наменио њему, разда тамошњој сиротињи. При крају пете године заточења, за време бденија уочи Светог Николе, Стефан стајаше на своме месту у цркви, и скрушена срца мољаше се из дубине душе. А када за време читања Светитељева житија и чудеса он седе у сто и задрема, њему се опет јави Свети Никола, а рече му: Сећаш ли се шта сам ти рекао када сам ти се прошли пут јавио? - Стефан паде на земљу и рече: Познајем да си ти велики светитељ Николај, али се не сећам шта си ми рекао. - Свети Никола му рече: Рекао сам ти да не тугујеш, јер су очи твоје у мојој руци, и показао сам ти их. - Стефан се стаде присећати тога, и припавши к ногама Светитељевим, мољаше га да се смилује на њега. - Светитељ му рече: Што ти тада обећах, ево сада сам дошао да испуним. И осенивши крсним знамењем Стефана, дотаче се очију његових и рече: Господ наш Исус Христос, који слепоме од рођења подари вид, дарује и твојим очима њихов пређашњи вид. - И при тим речима Светитељ постаде невидљив. А Стефан се престрашен трже из сна; и дошавши себи стаде јасно видети као и раније. И узевши своју палицу, он изађе из цркве ходећи као што је као слеп и дотада ходио, оде у келију, и павши на земљу он се дуго са сузама мољаше и узношаше благодарност Богу за своје исцељење. После дуге молитве, повезавши очи убрусом као раније, он се поново врати у цркву, и стајаше као и обично на свом месту. А утаји од свих чудо које се десило с њим, и нико не сазнаде да му је вид враћен, све до дана када Богу би угодно да га врати у отаџбину и постави за краља Српског. He прође много дана после овог чудесног прогледања Стефановог, а његов млађи син, малолетни Душица, тешко се разболе, и за кратко време умре. Стефан то поднесе трпељиво, без роптања, понављајући речи блаженога Јова: "Господ даде, Господ узе" (Јов. 1, 21), А предајући гробу тело свога детета, он подиже руке к небу и рече: Теби, Господе, предајем своје дете. Благодарим и славим Твоје човекољубље, Промислитељу добри, што си изволео примити плод утробе моје који још није искусио зло. После тога блажени Стефан проведе још две године у заточењу. Иако је он трпељиво и благодарно подносио своје изгнанство као крст, додељен му промислом Божјим, ипак је желео да се врати у своје отачаство. И са том жељом он пише дирљиво писмо у Хиландар, где се у то време налазио српски епископ, касније архиепископ Данило, према коме је раније Стефан свагда гајио љубав и пријатељство. У том писму он живим бојама описује своје паћење, и моли епископа Данила да заједно са својим светогорским великим старцима посредује пред његовим оцем, краљем Милутином, и издејствује му милост и повратак у отаџбину. Епископ Данило у Светој Гори сазва сабор чесних стараца, на коме с љубављу у Господу већаху о овој ствари. И решише, те написаше молебна писма: једно краљу Милутину, а друго архиепископу Никодиму. И изабраше неке од тих чесних стараца, да та писма однесу у Србију и посредују о повратку краљевог сина Стефана и унука Душана. Изасланици отпутоваше у Србију, и одоше преосвећеном архиепископу кир-Никодиму и предадоше му с усрдном молбом и љубављу оба писма. Преосвећени Никодим их пажљиво саслуша, и као ваистину муж добрих жеља и ревнитељ истините љубави, оде са њима христољубивом краљу, предаде му писмо и сам од све душе мољаше краља да услиши молбе свију њих. Красноречиво писмо и говори архиепископа Никодима и светогорских чесних стараца тронуше срце оца, и он им рече: Молбу вашу усвајам, и заповедам да буде ваша воља у свему што се тиче мога сина У то време допутова у Србију из Цариграда као царев иза сланик игуман манастира Пантократора, у коме провођаше своје заточење Стефан са сином. Овог игумана, човека мудрог и красноречивог, византијски цар Андроник посла к своме зету, српском краљу Милутину, да иште од њега војну помоћ против непријатеља грчкога царства. Пошто краљ сврши преговоре о томе, он позва игумана к себи на разговор насамо, и стаде га распитивати о своме сину Стефану. Игуман подробно исприча оцу о врлинама, подвизима, трпљењу и мудрости његовог сина: и тврђаше да Стефан више вреди него све царске ризнице. И заврши благочестиви игуман овим речима: Ако хоћеш послушати мене: врати с чашћу себи свога сина, који је виши од човечанске части. Све то веома потресе краља Милутина. Поред тога недавно беше умрла његова ташта, Симонидина мајка, царица Ирина, главна виновница непријатељства оца према сину. Због свега тога краљ Милутин донесе одлуку да врати сина. И посла изасланство цару Андронику са молбом: да сина његова Стефана са унуком Душаном упути натраг у Србију. Цар се веома обрадова томе, јер беше заволео Стефана и високо га је ценио. И дозвавши га к себи, он се опрости са Стефаном, грлећи га са сузама и дарујући га богатим даровима. Но Стефан све те дарове даде манастиру у коме је провео године свога заточења. Сва братија манастирска са тугом, сузама и молитвама испратише Стефана, осећајући се као да се растају са душом. Тако после осам година заточења у туђини, Стефан се врати у своје отачаство са својим поодраслим сином Душаном. Сусрет са оцем је био потресан. Син је пао пред ноге оцу, отац је са сузама грлио сина. И у љубави Христовој помири се отац са сином. И даде Стефану на управу Будимљанску област у Зети, а унука Душана остави код себе. Од тога времена богољубиви Стефан постаде већи у љубави Христовој, и храњаше се у души неком божанственом сладошћу, и имађаше добре наде у свему. Након три године, 29. октобра 1320. године, умре блажени краљ Милутин. Присталице маћехе Стефанове Симониде, изазваше метеж у корист њеног сина Константина, али већина српских велможа стаде на страну законитог наследника престола, старијег сина Стефана. И на Богојављење 1321. године Стефан би у Призрену у саборној цркви крунисан за краља од стране архиепископа Никодима и целог свештеног сабора српског. Заједно са оцем, по византијском обичају, крунисан би на краљевство и његов син - "Стефан млади краљ", коме беше име Душан. Стефан стаде владати под именом Уроша III. A пред крунисање Стефан скиде завој са очију, и свима би очигледно објављено и показано чудесно повраћење вида Стефану молитвеним посредовањем великог чудотворца Светог Николе. И тако се сви уверише да Стефан види као и остали људи. Међутим брат Стефанов, син Симонидин, Конетантин сабра војску већином од туђинаца, и крену против Стефана, захтевајући од њега да му уступи храљевски престо. Стефан са своје стране скупи војску и крену у сусрет Константину. Али пре но што је дошло до битке, Стефан упути брату писмо, молећи га да не ратује против своје отаџбине. У писму Стефан писаше Константину: "Стефан, по милости Божјој краљ Срба, веома жељеном брату наше моћи Константину жели здравље. Чуо си шта се догодило са мном по промишљању Бога који све удешава на добро. Помилован Богом, постављен сам за краља отачком наслеђу, да народом владам страхом Божјим и правдом, по примеру предака. Зато престани са оним што си предузео; дођи да се видимо; прими друго место у краљевини, као други син, а не ратуј са туђинима против свога отачаства; пространа је земља наша, има у њој доста места и за мене и за тебе. Ја нисам Кајин братоубица, већ друг братољубивом Јосифу. Речима Јосифовим говорим теби: He бој се, ја сам Божји. Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро по мене (1 Мојс. 50, 20)". - Међутим Константин не хте да прихвати позив љубави, него крену на Стефана и сукоби се са његовом војском. У жестокој битци сам Константин би убијен, а његови људи пређоше Стефану. Против Стефана устаде са намером да му отме престо и његов брат од стрица Владислав, син Сремског краља Драгутина, брата Милутинова. Али се и ова побуна заврши добро по Стефана: Владислав би приморан да се покори Стефану, када увиде да Србија није за њега већ против њега. - А краљ Стефан, уколико му Бог више помагаше, он утолико биваше све смиренији и смиренији; често постељу своју квасаше сузама, не само ноћу, него и свакога дана савест своју омиваше сузама, називајући себе црвом а не човеком, и сматрајући себе земљом и пепелом. У краља Стефана све одисаше страхом Божјим и побожношћу; и владаше он мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво. После смрти своје прве супруге, бугарске принцезе, краљ Стефан је још двапут ступао у брак: са Бланком, ћерком Филипа Тарентског, херцога Ахајског; и после смрти ове друге жене, са Маријом, ћерком Солунског намесника Јована Палеолога. У мирно време краљ Стефан се стараше о благостању својих поданика и о Цркви, јер сијаше врлинама као сунце. Он потврђиваше пређашње повеље; стараше се о чистоти вере и уништењу јереси у границама своје државе. Један савременик пише о њему ово: "Господ га изабра и прослави за отаџбину, као звезду светлу и јарку; он утврди отачаство своје; освоји многе градове и области; развеја непријатеље своје. Он посла сина свога против безбожних и нечестивих бабуна. Он Божјом помоћу однесе победу над њима". - Бабунима су се називали богумили, опасни јеретици, који су живели у планинском крају Бабуни, код Прилепа, и одонуд чинили разбојничке нападе на православне. Под краљем Стефаном Србија је не мало година уживала потпун мир; није било унутрашњих метежа, ни ратова са суседима. Благочестиви краљ Стефан бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница. Међутим при крају његовог краљевања букну жестоки рат са суседним једноверним Бугарским царством. За време Милутинова краљевања у Србији Бугарска, раздирана унутрашњим метежима и разоравана упадима, беше знатно ослабила и није се могла равнати по моћи са Србијом. Када видински деспот Михаил постаде бугарским царем, он уједини разједињене бугарске области, и притом жељаше да поврати неке градове које Србија беше заузела. А кад ојача, цар Михаил нанесе горку увреду краљу Стефану. Ожењен рођеном сестром Стефановом, ћерком краља Милутина Недом, цар Михаил без икаквог разлога отера од себе своју жену Неду са малим сином Стефаном, затвори је у манастир, а ожени се Теодором, сестром претендента на византијски престо Андроника Млађег, удовицом бугарског цара Светослава. Непријатељство између два суседна владара би још више појачано тиме што српски краљ држаше страну законитог византијског цара Андроника Старијег, који српског краља Стефана беше заволео још за време његовог заточеништва у Цариграду; бугарски пак цар Михаил зближи се са супарником Андроника Старијег, његовим унуком Андроником Млађим, коме и пође за руком да отме царски престо своме деди. Андроник Млађи и Михаил бугарски склопише одбрамбени и нападни савез против Србије. И ова два савезника решише да једновремено нападну Србију у 1330. години. Краљ Стефан је знао за ове припреме, па се и сам постепено спремаше за одбрану отаџбине, снабдевајући се оружјем и војском. У то време Стефанов син Душан беше већ потпуно зрео човек и помагаше оцу у војним припремама. Бугарски цар Михаил крену у ратни поход на Србију у лето 1330. године. Његова је војска бројала осамдесет хиљада људи; у њој беше врло много најамних Татара и Молдована. У то исто време, према договору, на Србију крену са својом војском и византијски цар Андроник Млађи. Војска у њега беше мала. Он распореди своју војску дуж јужне границе Србије, и одлучи да не чини никакав напад док не види чиме ће се завршити бугарски судар са Србима. Обавештен о свему, краљ Стефан, желећи као хришћанин да избегне крвопролиће, упути писмо бугарскоме цару молећи га да одустане од проливања крви. У том писму он писаше: "Зашто си кренуо да погибији излажеш бугарски и српски народ? Што је Богом даровано теби, то ти имаш у својим рукама, и буди задовољан тиме, а туђе не жели, не жели оно што је Бог даровао другима. Ако си пак толико ратоборан, онда иди у рат против иновераца, а не на Христове људе, чији сам по благодати Христовој пастир, који те ничим није увредио. Помисли, колико се крви има пролити, колико мајки уцвелити, колика телеса са обе стране бити изложена птицама и зверима за храну? Опомени се, колико ће одговарати Богу онај који их је погубио! Остави нас на миру. Сам владајући оним што теби припада, врати се к својима. Јер они који желе да отму туђе, изгубиће и своје. Тако суди Свевидеће Око". Прочитавши писмо, цар Михаил се страховито разјари, и претећи Стефану одговори осионо: "Ако сутра, када сунце гране, српски краљ не дође к мени и не падне покорно преда мном, да ногу непобедиве моћи наше ставим на његов врат, онда ћу наредити да га са срамом доведу везана и предаћу га најстрашнијој смрти". Када краљ Стефан чу овакву поруку, уздахну и рече: Господ ми је помоћник; не бојим се. Шта ће ми учинити човек? Слободно ћу гледати у непријатеље своје (Пс. 117, 6-7). И дозвавши војводе заповеди им да уреде војску и спреме за борбу. А сам остаде у своме шатору, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изађе из шатора озарена лица, повери војску своме сину Душану, и говораше им: Идите, децо, у име Христово; нека се изврши Његов праведни суд. Будите храбри! У Светом Писму пише: Једни на бојним колима, други на коњима, а ми именом Господа Бога нашега (Пс. 19, 8). Нека се не устраши срце ваше гледајући на множину наших противника. Уздам се у Господа, да ће Он и сада, као некада, послати анђела Свог, да сруши гордељивца пред вама. Јер Бог се супроти гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5, 5). Оваквим својим богомудрим речима краљ удахну у срце свима неку божанску силу, и посла их у борбу. А сам, оставши у шатору, паде лицем на земљу и ронећи сузе мољаше се Богу, дародавцу сваке победе. Војска пак српска, предвођена храбрим краљевим сином Душаном, крену на Бугаре, и код Велбужда се војске сукобише. Настаде страховита битка, у којој Душан показа пример личне храбрости. Бугарска војска би разбијена и пометена, и даде се у бекство. И сам цар Михаил наже бегати, али га српски војници ухватише, приведоше Душану, и ту му би одсечена глава. После овог пораза, сва се бугарска војска предаде Србима. Битка код Велбужда одиграла се у суботу 28. јула. Сутрадан, у недељу, краљу Стефану свечано би показан ратни плен: оружје, скупоцене царске хаљине и остале принадлежности, и дивни коњи. Пред краља бише доведене и заробљене бугарске велможе. Када ове велможе угледаше леш убијеног цара Михаила, они молише краља Стефана, и краљ нареди да се убијени бугарски цар са свима почастима сахрани у српском Нагоричанском манастиру светог Георгија, задужбини краља Милутина. Пошто узнесе благодарност Господу Богу за даровану победу, краљ Стефан извести о томе своју супругу Марију и српског архиепископа Данила са целим српским сабором овом посланицом: "Нека се зна да помоћу Божјом и молитвеним посредовањем светог господина нашег, преподобног Симеона и светитеља Саве, и молитвама вашим, заузимањем и укрепљењем и силом Светога Духа наоружаван и штићен, ја, српски краљ, са милим сином нашим Душаном, и са нашим војницима, децом мога отачаства, злобног непријатеља нашег, цара бугарског, који осионо насрну са много туђинаца на наше отачаство, победих у битци код Велбужда на нашем земљишту; и самог цара убих и велико богатство и сјај њихов узех помоћу Божјом. Радујући се због овога, узнесите дужну хвалу Богу. А ми крећемо на далеки пут у Бугарску земљу". И краљ Стефан, заједно са својим сином, праћен заробљеним бугарским велможама, крену у Бугарску да заведе поредак. У сусрет њему изиђоше велможе, који беху остали управљајући градовима и покрајинама; на челу њиховом налажаше се Бјелаур, брат убијеног цара Михаила. У име целе Бугарске они нуђаху да буду под влашћу српскога владара, и беху готови на стапање Бугарске и Србије у једну државу. Но Стефан то не хтеде. Његова је жеља била да на бугарски престо доведе своју увређену и осрамоћену сестру Неду са њеним сином Стефаном. Зато упути нарочито изасланство к сестри у манастир, у коме беше затворена, позивајући је да заједно са сином дође у бугарску престоницу Трново. Када она дође са сином, краљ Стефан објави бугарским велможама, да се он лично одриче од бугарског престола, а поставља за бугарског цара сина своје сестре Стефана (Шишмана II), кога су они дужни слушати, док сваки од њих може остати на својој ранијој дужности. По повратку из Бугарске, краљ Стефан са сином Душаном убрзо крену са војском на границе Јужне Србије, да казни византијског цара за савез са Михаилом бугарским. Овај поход је трајао недељу дана. Али цар Андроник и не сачека долазак Стефана и његове војске, већ побеже са својом војском. Срби казнише Андроника: одузеше од Византије градове: Велес, Просек, Штип, Трешту и Добрун. Пошто поставише у њима војводе, обе војсковође се вратише: краљ у свој двор Неродимље, а син у Скадар. После победа над спољним непријатељима, краљ Стефан се сав предаде добротворним делима, подизању и украшавању храмова Божјих, и другим богоугодним прегнућима, која су свагда сачињавала радост његовог живота. Ревностан љубитељ православних светиња, не само у своме отачаству него и ван њега, христољубиви краљ је и раније, а нарочито сада, слао раскошне и богате дарове у Јерусалим и у сву Свету Земљу, у Египат и Александрију, на Синај, у Тесалију, у Цариград, особито у тамошњи манастир Пантократора. Изузетно богате дарове он је слао Светој Гори Атонској, посебно славној лаври Хиландару. Сви ранији српски владари, претци краља Стефана, градили су задужбине. Тако и свети краљ Стефан одлучи да сагради храм Господу Христу из благодарности за сва добра која му је дао, нарочито после победе над Бугарима. За саветника и сарадника у овом потхвату он узе свог српског архиепископа Данила, кога је веома уважавао и волео. Са њим и најприснијим велможама он изабра дивно место Дечане на реци Бистрици што се улива у Бели Дрим, три сата хода од Пећи. Тај избор благослови архиепископ Данило, и освети место. И одмах се приступи грађењу манастира. Богољубиви краљ позва уметнике и мајсторе из свих крајева своје простране краљевине. И поче се са радом. Сам краљ пребиваше ту у шатору, и надгледаше послове. На огромном простору, измереном за манастир, најпре се унаоколо подиже тврђава са високим бедемима и кулама на њима; са јужне стране налажаше се манастирска капија, и на њој највиша кула. Са унутрашње стране на зидовима бедема унаоколо бише начињене келије за монахе, као нека птичија гнезда. Би саграђена и огромна трпезарија, нарочито уметнички украшена. Начињена би кујна и пекара. За игумана би подигнуто посебно великољепно здање. Но изузетна пажња и главна брига би посвећена грађењу величанственог храма Вазнесења Господња усред манастирског дворишта унутар тврђаве. Огромни храм би сазидан од разнобојног тесаног мермера, украшен изврсном резбаријом, мермерним стубовима и сводовима чудесне уметности и лепоте. И споља цео храм беше састављен од веома дивног мермера црвеног и белог, али тако уметнички спојеног, да се добија утисак као да је лице целога храма један камен. У свему и по свему би подигнут чудесан и величанствен богодоличан храм. Величанствености и красоти спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња украшеност храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Храм би богато снабдевен црквеним богослужбеним потребама, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисером и драгим камењем, свиленим тканинама. Завршивши грађење и украшење богодоличног храма и манастира, богољубиви краљ Стефан одреди за настојатеља равноангелног по животу испосника Арсенија. И храм би свечано освећен сабором српског духовништва, на челу са архиепископом Данилом. А за издржавање манастира краљ повељама својим поклони манастиру многа имања у разним местима своје простране краљевине. Осим малога олтара с јужне стране великог олтара у част свог покровитеља и заштитника светитеља Николаја, свети краљ подиже затим посебну цркву светом Николају изван манастира у близини, за свагдашње слављење овог светог оца. Свети краљ Стефан Дечански увек се одликовао љубављу према сиротињи и жалостивошћу према јадницима, а сада се он свом душом предаде тој врсти брига и старања. На три километра од Дечанске обитељи он подиже посебан манастир за неговање болесника, богаља и престарелих из целе његове краљевине. Огромна одељења ове богоугодне установе беху снабдевена креветима и свима осталим потребама. Сабрана би многобројна братија за неговање јадних страдалника. Сам краљ је често посећивао овај манастир. За њега беше радост помагати тим јадницима. Некада се појављивао тамо као краљ, и тешио те паћенике; а некад је долазио као прерушени војник и делио богату милостињу. Жалостиве душе, он је често грлио те страдалнике и са сузама их целивао. И ову установу краљ је богато издржавао својим огромним прилозима. Из свих крајева Србије тамо су се стицали болесни и богаљи. И једни су, по оздрављењу, уступали место другим болесницима, а многи су остајали ту до краја свог паћеничког живота. На кратко време пред смрт, светом краљу се јави у сну његов свагдашњи заштитник и помоћник, свети Николај Чудотворац, и рече му: "Стефане, припремај се за одлазак, јер ћеш убрзо предстати Господу". - Пробудивши се од сна, он се са сузама радосницама баци на земљу и благодараше Бога и весника доброга пресељења. Јер је чезнуо да се ослободи земаљске вреве и ка Христу отиде. Затим дозва настојатеља манастира, напред споменутог Арсенија, предаде му много злата, и рече му: "Часни оче, мој живот се ближи крају, узми ово злато и чувај га за манастирске потребе". - Онда му даде друго злато за потребе оних блажених страдалаца. И од тада он све ноћи до часа молитвеног правила провођаше ходећи по граду и делећи милостињу невољнима. Но кончина светог краља Дечанског би мученичка, јер он пострада од свога сина Душана. Душан је владао Зетом. Себичне велможе, које су служиле код њега, стадоше га наговарати да оцу отме престо и постане краљем целе Србије. Они плашаху Душана да ће он доживети да буде ослепљен, као што и његов отац би ослепљен од његовог деде Милутина. Душан поверова њиховим клеветама, и у његовој области диже се побуна против краља - оца. Свети краљ предузе мирне мере да утиша побуну, и после дугих преговора он се виде са сином, који обећа да неће предузимати ништа против њега. Али велможе су друго мислили и друто желели. Они стадоше говорити Душану да му отац спрема замку, и да ће га погубити. Верујући томе, Душан науми да бежи из отачаства у туђину, али му велможе не дозволише, и поново наговараху Душана да сврши са оцем. После састанка са сином, свети Стефан живљаше мирно час у једном час у другом замку, посвећујући се делима добротворства, и не предузимајући никакве мере за своју безбедност. У време када се он налажаше у усамљеном планинском замку Петричу, близу Неродимља, изненада наиђоше тамо зетске велможе са Душаном на челу, опколише замак и ухватише светог краља са целом породицом. Душан нареди те краља одвезоше у далеки, усамљени и неприступачни замак Звечан, а жену и децу у друго место. Но тиме се ствар не оконча. Одлука би донесена да краљ Стефан буде погубљен. По наређењу Душана, у Звечан бише упућени неки од најповерљивијих људи његових, и они удавише светога краља у замку, 11. новембра 1336. године. И тако свети краљ сконча мученички. Блажену душу његову свети анђели Божији прихватише и Господу Христу узнесоше. А многострадално чесно тело светог мученика би довезено у задужбину светога краља, манастир Дечане, и свечано сахрањено у цркви Вазнесења Господњег у гробници коју свети краљ за живота свог беше себи начинио. И тако он као неко сунце телом зађе под земљу. Говорило се онда да је свети краљ умро природном смрћу, али су убрзо сви дознали истину и гледали на покојнога краља као на мученика. Након седам година еклесиарху манастира Дечани јави се у сну неки необичан и неисказаном светлошћу озарен човек и нареди да извади из земље тело покојног краља страдалца Ст

Владика Будмљанско – никшићки Јоаникије, заједно са владиком Полошко – кумановским – Охридске архиепископије, Јоакимом био је гост епископа Рашко – призренског на ктиторској слави манастира Грачаница, поводом празника Светог краља Милутина. У пригодној беседи, после свечане литургије, владика Јоаникије је рекао да за Косово и Метохију није везан само народ православни српски који живи на Косову и Метохији, него и цео српски народ, као и остали православни народи који Косово и Метохију поштују као свету земљу и сав културни свет зна шта представља Косово и Метохија и за православне Србе и за светску културну баштину. Беседу владике Будимљанско – никшићког Јоаникија пеносимо у целости: …Овај свијет да није духовности, да није светости, да није културе, претворио би се у пакао, претворио би се у грабеж и отимање, а тога видимо свуда има. И цио свијет је у некој напетости, нарочито последњих тридесетак година, у скукобима или стално на ивици сукоба. Ми желимо мир и треба да се молимо Богу за мир, али наравно треба и да брнимо своју кућу и своје светиње, јер ни један народ неће своје корене и своје светиње препустити тако лако другима. Ми, наравно, не тражимо ничије туђе, нити желимо да отимамо, томе су нас учили наши свети преци. Туђе да поштујемо и друге народе да поштујемо и колико до нас стоји, да чинимо све да живимо у миру и у љубави са њима, а ако неко хоће да разори наш дом и наше светиње дужни смо да се бранимо. Данас славимо једнога од највећег из рода нашег, највећег ктитора. Свети Симеон Немања, познат је као велики ктитор, али је ипак Милутин, у бољим временима, имајући јачу и већу државу, подигао je много већи број светиња ти Србине, угледај се на свог светога претка, претка светога Немање у свему, а прије свега по побожности. У његово вријеме, док је он владао почела је да се шири Унијуа. Било је оних који су говорили да само требамо да признамо папу за поглавара, па ћемо све проблеме овога свијета решити. Као што наиђе нека пошаст, па вас потом убеђују: само направи тај потез и све ћеш проблеме у животу ријешити! Имамо тога и данас. А шта бива после тога? Бива само још горе и ко је тај који се супротставио византијском цару Михаилу Палеологу, који је ширио такву причу. Замислите, велики цар моћне Византије, просуо је био такву причу. Ко му се супроставио, ко није дозволио да та лажн прича захвати његов народ? То је управо Краљ Милутин, који је ратовао са царем Михаилом и побеђивао и потискивао и потискивао га и није само заслужан што Унија није доспела у Србију, него је спречио да се прошири и на Балкан. Стога ни Грчци нијесу прихватили ту Унију и одмах су је одбацили после смрти цара Миахила. Он је бранио свој народ и вјером јачао своју државу. Био је краљ истинске побожности и истинских врлина, један он највећжих наших краљева и најзнаменитијих личности. Да није ништа друго урадио него што је подигао ову светињу Грачаницу, па би било доста, а он је подигао многе светиње и у Србији, у његовој држави, а то значи и у данашњој Македонији и по Грчкој и по Светој Гори Атонској, и по Софији, па од Цариграда и до Јерусалима, где и данас имамо очуван манастир Светих Архангела, непосредно до храма Васкрења Христовога, који је подигао краљ Милутин. Велике задужбине и велико завештање, колко су нам наши преци оставили, а и ми смо дужни нешто градити, али најважније је да сачувамо оно и да украсимо и унапредимо оно што су нам они оставили. И ево хвала Богу, ово је живот, живује пуним током, пуним снагом. Ево данас дјеца из школе Краља Милутина, има их хвала Богу и биће их хиљаду, велики број од њих се данас овде причестио. Више негу у дргуим крајевима, више него у великим градовима. Овде смо данас имали и обнављање сесринства, три монахиња се замонашиле, рукоположење новог свештеника и пуно народа из разних крајева је дошло данас у Грачаницу, да узме удела у овом великом слављу и да се сетимо заслуга светога краља Милутина. Захваљујемо се владики Теодосију што нас је позвао, ево и наш владика Јааким из Македоније, његовој цркви нимало није лако, надамо се у Бога да ће убрзо доћи до мира и да ћемо и ми имати прилике да идему у Македонију лијепу и да служимо у светињама. Не само онима које је подигао Краљ Милутин, има их доста по Македонији, него што су подигли и други народи, Грци и Бугару, да будемо једно заједно, немамо разлога дубље гледано да то не превазиђемо ако смо људи и ако хоћемо као људи, како је говорио наш свети Патријарх Павле. Поред толико блискости ми смо нажалост дозволили да се појави тај раскол, надамо се да ћемо то превазићи. Нећемо помињати ко је крив а ко је прав. Кад Браћа хоће да се помире они то лако превазиђу и праштају за све. И да се молим и за то браћо и сестре и да се молимо, јер смо дужни за цио свијет да се молимо и за свој народ и за светиње и да се зацари мир у целом свијету. Много се крви пролива и нажалост, видимо да многи раде на томе да се народи што више завађају и да се што више крви пролива, а пролва се крв највише недужног народа. И зато треба да се Богу молимо и да гледамо да у миру и љубави са свима живимо, колко то до нас стоји. Свима срећна слава и нака вас Бог благослови, овој свијетој обитељи нека да напретка и цијелој Епархији рашко – призренској, нека Бог укрепи нашег Владику Теодосија његово свештенство и народ. Извор: Телевизија Храм

Свега си себе привео незаменљивом Богу и Господу нашем Исусу Христу живећи Њега ради и страдајући Њега ради, - научи и нас, живети Њега ради и страдати Њега ради. Знамо, Истина Његова ослобађа од греха, и од робовања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе. Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и одушеви нас свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола. Твој живот на земљи, свети царе, био је - молитвено стајање пред Господом, и свесрдно служење Господу; научи и нас молитвено стајати пред Господом и свесрдно му служити у све дане живота нашег. Многа искушења нападају на нас; но ти нас, самилосни Праведниче, спасавај од њих, да не погину душе наше - од лењости наше, од лакомислености наше, од похотљивости наше, од властољубља нашег, од гордости наше, од сластољубивосги наше, од празнословља нашег, од среброљубља нашег, од гневљивости наше, од човекоугодништва нашег, од неразумног страха нашег, од маловерја нашег, од полуверја нашег, од неверја нашег. Спасавај нас од свега тога, утврђујући нас благодатном помоћу својом: у Еванђелској љубави, у еванђелској вери, у еванђелској нади, ревности, посту, смиреносги, кротости, трпљењу, исповедништву, у еванђелској Истини, Правди, Неустрашивосги, и у сваком добру еванђелском. О, богочежњиви царе, ревновао си за Исгину Хрисгову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устреба - мученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа = Вечне Свеглости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва свега. Ми многогрешни потомци твоји, свети царе, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја, или од неверја. Молимо те и преклињемо, док нам савести наше нису сасвим издахнуле, притекни нам у помоћ: молитвама и сузама својим ка Господу спасавај нас маловерне - од маловерја, нас полуверне - од полуверја, нас кривоверне - од кривоверја, нас неверне - од неверја, и утврди на с у светој и свеспасоносној вери твојој православној: да по угледу на тебе и ми њоме и ради ње живимо, њу свим срцем љубимо, у њој херувимски стојимо, њу свим бићем исповедамо, за њу радосно страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју. Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова - Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Свима и свему ти си претпостављао љубав к Њему; зато си и великомученички радосно пострадао исповедајући Божанску Истину Његову, Божанску Правду Његову, Божанску Веру Његову. Научи и нас, христочежњиви Исповедниче: да и ми Господа Христа претпоставимо свима и свему; да и ми Њега љубимо изнад свега; да и ми Њега неустрашиво исповедамо и пред људима, и пред Анђелима, и пред ђаволима; да и нас никакво страдање за Њега, никаква смрт за Њега, не уплаши и не одвоји од Њега. О, дај нам свете силе и свете снаге да будемо Његови, само Његови у свима световима, у којима живи људска душа. Јер знамо, јер осећамо, свим срцем и свом душом знамо и осећамо, да је Он: вечна радост наша - Радост изнад свих радости; вечна Истина наша - Истина изнад свих исгина; вечна правда наша - Правда изнад свих правда; вечна љубав наша - Љубав изнад свих љубави; вечни живот наш - Живот изнад свих живота; вечно блаженство наше - Блаженство изнад свих блаженстава. За Њега живети, за Њега по хиљаду пута на дан умирати, - о! дај нам те ревности, тог усхићења, тог умилења, христољубљени царе и христочежњиви Великомучениче! Њега моли, Њега умоли, да се и у нама, твојим многогрешним потомцима, врши Његова свега Божанска вола, сада и увек и кроза све векове. Амин.

У Недељу, 24. по Духовима, 12. новембра 2017. године, литургијски је прослављена слава параклиса на војном аеродрому “Морава“ у Лађевцима. Светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик Епископа жичког, уз саслужење архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, протојереја Милинка Стојковића, затим војних свештеника: капетана јереја Александра Затезала (Команда РВиПВО, Земун), потпоручника јереја Владана Вуковића (2. бригада КоВ, Краљево), капетана јереја Ивана Аврамовића (63. падобрански батаљон, Ниш), као и уз саслужење ђакона Стефана Милошевског и ђакона Немање Тимотијевића. Команданту 98. ваздухопловне бригаде пуковнику Дејану Васиљевићу, великом броју сабраних на Светој Литургији – припадницима 98. ваздухопловне бригаде са својим породицама, гостима из других јединица, свештенству, монаштву и још осталима сабранима, пригодном беседом обратио се отац Љубинко. Говорио је о величини српског светитеља кога прославља наш војни параклис. Проповедао је о житију Светог краља Милутина и на крају нарочито истакао значај живог истинског молитвеног живота. После Свете Литургије, пререзан је славски колач, који је припремио кум славе, потпуковник Дејан Даљац, а затим је командант позвао присутне у војни ресторан, на трпезу љубави, припремљену уз срдачну помоћ житеља оближњих села из парохије протојереја Ивана Терзића. У току трпезе, командант и бригадни свештеник, потпоручник јереј Владимир Благојевић, доделили су захвалнице свима који су у току текуће године својим разноврсним доприносима себе уградили у војни параклис. Свети краљу Милутине, моли Бога за нас!!! помоћник војног свештеника 98. вбр заставник Владан ВИТОРОВИЋ

Свету архијерејску Литургију, у параклису посвећеном том светитељу, служио је Епископ моравички Антоније Пантелић, викарни епископ Патријарха српског Иринеја, који је пристутнима пренео поздраве Његове Светости. У беседи након Литургије, он је, честитајући славу домаћинима, говорио о житију краља Милутина, његовог брата Драгутина и мајке Јелене, и том приликом подсетио да је Свети Краљ, по обећању, за живота подигао више манастира и цркава него што је провео година на српском престолу, и да је подизао болнице и храмове и чинио доброчинство према убогима. Помогао је да се сагради око 40 цркава по Србији, Светој Гори и Јерусалиму. Његова мајка Јелена Анжујска, у част чијег доласка и венчања са краљем Урошем Српским су у Ибарској долинини, где су се сватови сусрели, засађени јорговани, (па се и данас та долина зове Долина јоргована), остаће запамћена у српском народу, између осталог, и по томе што је саградила и прву женску школу и била велика мајка многим српским девојкама. На крају своје беседе Епископ моравички Антоније је истакао: – Знамо колико је велики завет и обавеза служити Богу, али колика је и радост служити своме отачаству. То највише зна наша војска. Колико љубави уграђује да би постојао мир на земљи, да би постојала љубав међу људима. Да би сачувала државни суверенитет и интегритет, Војска јако много чини. Док ми мирно одмарамо, наша војска не спава. Наша војска чини то што чини нашу државу државом и благодарећи духу армије и благодарећи љубављу официра повратила се и вера у војска, повратила се вера народа у војску, али повратила се и та христољубива вера, јер видимо да се многи храмови, многе капеле, молитвени домови у касарнама подижу, да имамо војне свештенике. И све то нас подсећа на веру краља Милутина, на веру наших предака – светога Стефана Немање, светога цара Душана и многих наших великих српских вођа, који су учинили да наша земља и наши људи живе данас срећно на нашој земљи. Свечаност, којој су, осим запослених у Медија центру „Одбрана", присуствовали пријатељи установе и гости из јавног живота, на светој Архијерејској литургији за певницом су увеличали „Србски православни појци“, док је током трајања славске трпезе наступила и Етно- група „Вез“. Овогодишњи кум славе Медија центре „Одбрана“, потпуковник Борко Лепојевић, симболично је, у присуству директора те установе, пуковника Севице Карапанџина, предао део славског колача наредном домаћину, заставнику Небојши Милетићу. „Одбрана”, чије је седиште у београдском Дому Војске Србије, Светог Краља Милутина обележава као своју крсну славу од прошле године.