Претражи Живе Речи Утехе

У понедељак, 4. марта 2019. године, у парохијској сали при Саборном храму у Крагујевцу одржан је семинар под називом “Употреба информационо – комуникационих технологија: пастирска и мисиолошка перспектива”. Као што ниједан посао или дело не бива без благослова, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован у Саборном храму је служио Свету архијерејску Литургију, уз саслужење свештенства крагујевачког и лепеничког намесништва, и молитвено благословио почетак семинара. Радни део семинара је отпочео уводном речју протојереја – ставрофора др Зорана Крстића, професора на Православном Богословском факултету и ректора Богословије “Свети Јован Златоусти” у Крагујевцу, са темом: “Информационо друштво – кључне одлике”. Остали предавачи су били: Презвитер др Оливер Суботић, уредник “Православног мисионара” и заменик мандатног епископа задуженог за Мисионарско одељење СПЦ. Његова тема је била: “Пастирски изазови и мисионарске шансе електронског доба”. Други предавач је био ђакон Александар Савић, дипломирани теолог и дипл. инж. Информационих технологија, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ. Његова тема је била: “Информационе технологије у употреби Српске православне цркве: практична решења и будући пројекти”. Трећи предавач је био Ненад Бадовинац, информатичар, његова тема је: “Пастирска и мисионарска искуства електронског пројекта Лепавина”. Циљ овог семинара је био да свештенство добије потребна теоријска али и практична знања која се тичу употребе савремених технологија и њиховог утицаја на савремено друштво. Затим, да се упознају са предностима и манама технолошке сфере, конкретним случајевима са којима ће се сретати у свом пастирском раду (нпр. креирање парохијског билтена, постављање интернет презентације свог храма, до решавања проблема електронске зависности код својих парохијана и утицај савремених технологија на литургијско време и простор). Семинар треба да да одговор и о успешним пастирско – мисионарским приступима и шансама које су искоришћене и онима које још нису, и о степену употребе Информационих технологија у Српској православној цркви. Предавања поменутих гостију – предавача, инспирисали су конструктивни дијалог у којем су свештеници постављали питања, давали коментаре и сугестије који се тичу њихове пастирске праксе. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Mart2019/predavanje04032019.mp3 View full Странице

Преиспитивање стереотипа и предрасуда, нарочито етничких, верских и родних, било је тема још једног стручног скупа у организацији Радија Златоусти, одржаног у Крагујевцу 30. октобра, са благословом Његовог преосвештенства епископа шумадијског г. Јована и уз финансијску подршку Министарства културе и информисања Републике Србије. Тема Скупа је била „Управљање негативним стереотипима у верским медијима, са посебним освртом на етничке, верске и родне стереотипе“, а учесници су били представници православних, римокатоличких и исламских медија. На Скуп су били позвани и представници Савеза јеврејских општина, али су се они, овога пута, извинили, што нису били у могућности да дођу. У преподневном програму одржана су два предавања. Проф. др Дубравка Валић Недељковић, која је до недавно била запослена на Универзитету у Новом Саду, на Филозофском факултету, катедра за новинарство (сада је у пензији) одржала је предавање под називом „Стереотипи, предрасуде и правила добре праксе у извештавању о црквама и верским заједницама“. Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, професор на Православном богословском факултету у Београду говорио је на тему „Стереотипи као судбина“. У поподневном делу, представници Центра за ненасилну акцију из Београда: Неџад Хорозовић и Катарина Милићевић одржали су радионицу на тему „Ја имам права на предрасуде“. Госте је у име домаћина, Радија Златоусти, поздравио протојереј-ставрофор Милић Марковић, главни уредник Радија истичући „да сва наша сабирања представљају радост сусрета са другима“, али и да је овај Скуп покушај да се да допринос разградњи негативних стереотипа у медијима, посебно верским. Полазећи од тога да сваки човек има више идентитета, проф. др Дубравка Валић Недељковић говорила је о томе како нам стереотипи олакшавају да разумемо идентитет неке групе, али га истовремено и упрошћавају. Стереотипи у медијима настају када се упорно понављају извесне представе о одређеним групама људи. Важно је знати да стереотипи нису усмерени на појединце, него на групе, као и да је медијима тешко да избегну стереотипе, којима утичу на друштвено-политички контекст, чак и ако се на изглед не баве политиком. - Медији су много допринели у креирању стереотипа зато што им је на тај начин било лакше да направе неку карактеристику коју ће сви лако разумети. Стереотипи су засновани на делу истине. Врло често они имају комадић истине и комадић уопштавања и ствар је у томе да је то нека репрезентативна одлика неке заједнице и да ми онда ту заједницу кроз ту репрезентативну одлику посматрамо, сматра проф. Валић Недељковић. По њеним речима стереотипи се формирају у односу на расу, пол, класу, старосно доба, занимање, статус... - Стереотипи немају нужно негативни предзнак. Могу да буду и позитивни и да нам помогну да разумемо Другог и Другачије, ако су више позитвни, ако су базирани на ономе што можемо да разумемо. Социјална дистанца према одређеним друштвеним групама, било да су верске или мањинске не смањује се ако је друштвено политички контекст модеран или ако је демократски, па као у аутократским друштвима имамо стереотипе, а у демократским немамо. Контекст једино утиче на тип стереотипа, али не утиче на то да се они губе и појављују. Медији су ту јако много урадили, али још увек наша истраживања указују на то да медији суштински уопште не разумеју о чему се ту ради, сматра ова професорка. У наставку предавања изложила је неколико примера добре праксе у недискриминаторском извештавању, нарочито када је реч о туђој вери, али и етничком пореклу, роду, полу и сличном. Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић је тему стереотипизације разматрао са становишта вере. - Мислим да често покушавамо да о неким актуелним темама и ми као верујући људи иступамо са једног или другог, мање више секуларног становишта. Чини ми се да је задатак црквених медија да проговоре о неким стварима на другачији начин. То не треба да буде категорички императив, често није ни могуће, нити је потребно. Али, о неким стварима наша дужност је да говоримо са становишта вере. Ми имамо непрекидно искушење тих различитих ставова који циркулишу у друштву и као људи вере требало би ипак, мало да се удубимо у сопствена предања и да из њих пробамо да извучемо неки другачији приступ. Др Крстић је истакао разлику између стереотипа, предрасуда и дискриминације. Реч је о уверењима, али предрасуде у њих укључују и емоције, а дискриминација и чин- акт. То су по њему, неки појмовни парови. - Моје прво питање је покушај да одговорим зашто стереотипи? Шта је то у човеку што га тера да непрестано ствара стереотипе? Најпре треба имати у виду да то уопште није нова појава иако је појам модеран. И у античком свету се срећемо са стереотипима. 19. век и прва половина 20 века је покушала да развије читаву науку за менталитет, такозвано ментално мапирање, етно психологију, односно психологију народа... Није се далеко одмакло у томе. Питање зашто стереотипи је јако сложено и улази у поље како човек доживљава свет око себе. Најпре треба знати да су стереотипи неизбежни. Колико год се ми трудили да њима управљамо да их „раскринкамо“ они су неизбежни и понекад корисни. Професор Крстић је истакао да стереотипи настају услед страха од Другога, неспособности да се у свакоме, па и у непријатељу види икона Божја. Они су по његовом мишљењу лаж, јер своде човека само на једно, а он је и дубок и широк и има много идентитета. У друштвеном смислу, цивилизацијском, „у новом свету културни идентитети обликује удруживање земаља или њихов антигонизам. “ Ипак, по његовим речима, идентитети нису судбински, нису предодређени, и они, као и код појединца могу да се мењају. Кроз радионицу „Ја имам право на предрасуде“ коју су одржали активисти Центра за ненасилну акцију из београдске канцеларије, тражили су се извори предрасуда, разумевање нашег места у свету стереотипа, а такође се и преиспитивало уверење да ли можемо да мењамо друге и у којој мери утичемо на представу о својој друштвеној групи или туђој. Кроз заједничку дискусију дошло се до виђења да медији могу кроз стереотипне слике о нацијама, религијама, половима, родовима... да разграђују међусобно поверење и заједништво или насупрот томе да га изграђују. Гордана ЈОЦИЋ View full Странице

Светом архијерејском Литургијом коју је 2. октобра 2018. године служио Епископ шумадијски г. Јован прослављена је 200-годишњица постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу. Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника. Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве. Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља: „Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”. Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом. Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка. Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације. Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд. У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање. До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем. Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице. После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић. После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован. Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости: -Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас. Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу. Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота. Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише. Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо. А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје. Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити. Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја. јереј Владан Костадиновић, протођакон Мирослав Василијевић, ђакон Урош Костић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

View full Странице