Претражи Живе Речи Утехе

„Црква је пре свега Црква, а то значи заједница. Индивидуална, самостална побожност је и те како важна и потребна, али она мора бити укључена и у побожност заједнице. Дакле, мора бити у сагласју, како су говорили Васељенски Сабори, са свима светима“, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на инстаграму и додао: „Индивидуална вера је, другим речима, вера по личном надахнућу и она може бити оваква и онаква. То што је Црква - Црква, еклисиа, значи да је она сабор, заједница. То ни на који начин не укида личну слободу, таленте и дарове. У данашњем модерном свету нема потребе да се ажурира вера већ је можда потребније да се вера открије у свом аутентичном, изворном значењу и смислу. Ми не треба да ауторитете у Цркви доживљавамо као власнике вере и као власнике наших појединачних живота. Црква је организам у којој свако има своје место. Свештеници и епископи постоје да би у име народа приносили жртву, али у име народа, у име заједнице, не у своје лично име. Епископи и свештеници не постоје без народа. Али, и народу је потребан свештеник. На крају крајева, сваки је човек на неки начин свештеник зато што своје место на коме живи треба да учини светим, да то учини својим животом у врлини“. Извор: porfirije_patrijarh

Христос Воскресе! Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо и сестре, благодат Духа Светога нас данас сабра на редовни Сабор Српске Православне Цркве. Сабори и саборовање јесу право, али истовремено и обавеза нас епископа. Наравно, сабори и саборовање јесу право и обавеза свих хришћана, али у овом тренутку благодаћу Духа Светога којим све бива у Цркви Христовој, Духом светим се и конституише Црква. Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве. У исто време, сабрали смо се да бисмо - сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава Црква наша где год се она налазила - заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме. Таква решења имају за циљ да сведоче тело Христово, Христа распетога и васкрслога, и да изграђују тело Христово. То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака, конференција које се држе у свету разним поводима и са разним циљевима. Саборност је сама природа Цркве - друго име Цркве је сабор. Отуда из саме суштине саборног тела Христовог, Цркве као саборног тела Христовог, произилази и право и потреба као израз те суштине Цркве да се сабирамо. Ми смо прочитали молитву којом призивамо Духа Светога да буде са нама, која сама по себи много више него што можемо рећи, казује о суштини Сабора и саборовања. Сабирамо се око Христа, сабирамо се у Њему, сабирамо се као тело Његово и темељ. Суштина, манифестација Цркве као Сабора - као једног организма - јесте управо света Литургија коју смо служили и света Литургија у којој смо, истовремено, показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом, јединство тела Цркве, као јединство свакога другог тела. Слика коју је апостол Павле употребио да би изразио суштину Цркве извире из јединства тела са главом. Глава тела Цркве јесте Христос. Ми епископи, како рекох, нисмо напросто представници обичних људских организација, нисмо изабрани да у име неке групе људи долазимо на Сабор како бисмо формирали некакву корпорацију или заједницу, конференцију, централни комитет, како се то некада звало на нашим просторима. Епископ, а онда и свештеник, по речи Отаца, јесте на месту и у обличју Христовом. Он није, пре свега како каже један од латинских отаца in persona Еcclesiae, у име народа и Цркве, епископ је in persona Christi, у име Христово. Он је ту да служи Тајну Христову, а та Тајна Христова јесте Тајна тела Христовог. Тајна коју служи епископ јесте пре свега Тајна јединства Цркве. Зато данас, најпре, обраћајући се браћи архијерејима, молим да се сви молимо за јединство Цркве које светотајински постоји и оно је неповредиво. Али јединство може понекад бити, доведено у ризик неком нашом самовољом, неким нашим појединачним погледом на свет. Сабори постоје управо због тога да би се отклонила свака врста индивидуализма, свака врста самовољности, свака врста појединачности. Сабор постоји као простор да би свако био једнак, али различит по својој функцији, по својим даровима, и у том смислу да би свако по некој теми изнео свој став, своје мишљење, којим би допринео заједничком решавању сваког изазова, а мало их данас није. Данас је читав свет, а унутар тога и наша Црква, суочен са изазовом пандемије вируса Ковид. Она је условила да две године ми нисмо имали Сабор. Сигурно је да има много тема о којима треба да разговарамо, али пре свега увек као Црква која је предањска, која је Православна, која има исправну веру, исправан живот. Ми не треба да саображавамо Цркву духу овога времена и света, него да преображавамо и време и простор Христом непроменљивим који је и јуче и данас и сутра исти. Ми смо на Сабору увек испуњени радошћу, благодаћу Духа Светога јер он је почетак и крај нашег саборовања. Он нас испуњава, он нас коинстуитише као заједницу, изграђује нас као Цркву. Али, понекад, Сабори имају и непријатне моменте. Од прошлог Сабора до овог Сабора ми смо испуњени, рећи ћу, радосном тугом, јер смо изгубили пре свега поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја. Најпре је Господ позвао епископа ваљевског Милутина, потом митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих значајнији био за живот наше Цркве и који је од њих на основу саборног духа, тј. на основу својих личних печата и дарова, своје посебности али унутар саборног организма Цркве, допринео животу, проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа у нашем времену и нашим просторима. Ми знамо да Господ сваког позива онда када је он најспремнији и да он има, како каже Свети Григорије Богослов, сотиоролошку логику, логику која се бави спасењем. Зато се молимо за покој душа поменутих - патријарха и браће архијереја, али многих свештеника, монаха, многе наших браће и сестара које је Господ позвао, можда не у складу са логиком овог света, али у складу са својом логиком и онда када је свако био најспремнији. Данас славимо равноапостолне Кирила и Методија, браћо и сестре. И они су допринели да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Међу нама су двојица архијереја који носе имена Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут имамо после изборног Сабора, који је био ванредни, Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је саборни храм нашег народа, наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашега саборовања; да све оно што у Духу Светоме, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве! Извор: Инфо-служба СПЦ

Руска Православна Црква је 8. децембра 2020. године потписала уговор о рестаурацији и коришћењу болнице у којој је Свети Лука Војно-јасенецки Симферопољски, један од најомиљенијих светаца 20. века, радио као хирург пре Октобарске револуције. Конкретно, црквена болница Светог Алексија и Одељење за имовинске и земљишне односе Јарославске области потписали су споразум о дугорочној бесплатној употреби комплекса зграда у Переслављу-Залеском. Планира да следеће године отвори одељење палијативног збрињавања и саветодавно-дијагностички центар, заједно са хируршким одељењем и центром за обуку млађих медицинских сестара, саопштила је прес-служба Болнице. Нови огранак болнице заједнички је пројекат са локалним Теодоровским манастиром, саопштила је Болница. У комплексу зграда налазила се бивша окружна болница Земство у којој је Свети Лука радио као хирург и главни лекар од 1910. до 1917. године. Архиепископ Лука Војно-јасенецки (1877-1961) био је хирург, научник, аутор дела о анестезиологији и гнојној хирургији, доктор медицинских наука, професор, духовни писац и доктор теологије. Био је жртва репресије и провео је укупно 11 година у прогонству. У августу 2000. године проглашен је за светитеља Руске Православне Цркве. Данас је Свети Лука вољен широм православног света. Посебно га поштују у Грчкој, где је учинио многа чуда. У његову част изграђене су цркве у Пољској, Бугарској и на другим местима. Извор: Инфо-служба СПЦ

У петак, 10. априла, уочи Лазаровог васкрсења, света Црква чини спомен на свештеномученика Гргорија V, цариградског патријарха, рођеног у месту Димитсани у Аркадији. Отишао је у Смирну код свог ујака, еклисијарха Мелетија и похађао часове у евангеличкој школи. Потом је слушао предавања из философије на острву Патмосу. Међутим, његова жеља за монашким животом одвела га је у манастира Строфадис, где је замонашен и започео испоснички живот. Касније га је позвао митрополит Смирне Прокопије и рукопложио га за свог архиђакона. Као јеромонах се вратио у Димитсану. 19. августа 1785. изабран је за цариградскогг патријарха. Патријарх Григорије је остао на патријарашком престолу до децембра 1798, када га је свргнула Велика Порта, јер је сматран неспособним да одржи потчињеност хришћанских народа под турским јармом и прогнан је на Атос. Период његовог присилног боравка у Врту Пресвет Богородице пружио му је прилику да се боље упозна с богословљем и духовним животом. Поновно је позван на цариградски престо, али гаје Велика Порта поново прогнала. Године 1818. по трећи је пут позван на цариградски престо, где је остао до 10. априла 1821, кад су га на Светлу недељу, током Османлије обесили на главној капији Патријаршије. Ова капија остаје закључана до данас у знак сећања на обешеног патријарха. 10. априла 1921. проглашен је светим и уврштен је у диптих светих Православне Цркве. Његове свете мошти налазе се у Атинској митрополијској цркви. Извор: Инфо-служба СПЦ

Бесједа свештеника Николе Пејовића пароха момишићког изговорена на Светој литургији коју је на празник Благовијести у уторак 7. априла 2020. године служио у цркви Светог Георгија и Светих 42 Момишићких мученика на Малом Брду у Подгорици. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

Да сви Дарови освећују све вернике, и то увек јер увек бивају прихваћени од Бога, то се види из овога што је досад речено. Предстоји нам да размотримо и колико бивају прихваћени. 2. Шта је то што чини да један дар буде прихваћен међу људима? Шта чинимо са даровима да би се рекло да су прихваћени? Да ли их, можда, узимамо у руке и држимо у наручју? Свакако не. Јер они који их примају, многе од дароване могу да понесу, па чак ни у руке да приме, као онда кад је дар, на пример, некакво поље, или кућа, или нешто томе налик. 3. Па када то неки дар бива примљен? Онда када га прималац уврсти међу своја добра, када га присвоји – тада се може рећи да је дар примљен. 4. Бог присваја ове Дарове тако што их претвара у Тело и Крв Јединороднога. Према томе, ако не можемо ни замислити ништа што је равно том присвајању, не можемо пронаћи ни меру у којој су Дарови примљени. 5. У коликој мери је прималац прихватио принесене дарове, може се видети по уздарју којим нам он узвраћа. 6. Но, какво је овде уздарје? То је само Тело и сама Крв Христова; јер примајући од нас Хлеб и Вино, Бог нам као уздарје даје Самога Сина. Аодакле се зна, рећи ће неко, да су нам Тело и Крв Христова дати од Бога као уздарје за оно што смо ми Њему принели? Отуда што нам је Он, Који је оденут у њих, рекао: „Узмите“ ; јер тако се дар показује. Том речју показује се и Онај Који даје, и онај који прима, а показује се и сам Дар. 7. Постоји и други начин да се нешто прими:то је кад прималац нешто прими као поверени му залог; тада није обичај да користи то што је примио. 8. Да не би и ти тако нешто помислио, већ да би знао да то што си примио, припада теби, Господ ти је и заповедио да га користиш, рекавши:“ Једите“. 9. Дакле, Бог је на тај начин примио наше Дарове, и то у толикој мери. Због тога Дарови увек освећују све душе хришћана, и живих и умрлих, које су још увек несавршене и потребују освећење. Јер, савршени светитељи, који стоје заједно са анђелима и који су већ уврштени у небеску јерархију, немају више потребе за земаљском јерархијом. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У 14. недјељу по Духовима, 22.септембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете праведне Јоакима и Ану, благочестиве родитеље Пресвете Богородице, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом, којој је присуствовало више стотина вјерника, на платоу испред Горњег манастира, началствовао је протојереј Миодраг Тодоровић никшићки парох, уз саслужење девет свештенослужитеља. Звучни запис беседе По прочитаном зачалу из Светог Јеванђеља о свадби царевог сина, сабранима се бесједећи обратио јерођакон Роман, острошки сабрат, који је казао да се управо кроз ту причу осликава Царство небеско. Подсјетио је да свети оци ово Јеванђеље тумаче да је женик сам Господ Исус Христос, а цар, Отац Његов небески. – Ова прича се првенствено односи и на Стари завјет. Бог је кроз старозавјетну историју слао своје пророке, своје ученике, који су Израиљу наговјештавали долазак Месије, то јест Христа и заиста на крају Старог завјета дошао је Христос, али га званице нису препознале као женика, него су га презреле. Не само да нису дошле на свадбу, него су га чак и убиле, то јест распеле на крст. Ова прича се односи и на данашњицу, на данашњи род хришћански, православни, који је такође призван на Цареву свадбу. Призван је да се весели заједно са Жеником, у вјечности, али и већ овдје и сада на земљи – казао је о. Роман. Он је нагласио да је свака литургија која се служи недјељом и празником, заправо свадба Царевог Сина. – Ту нам је Син припремио гозбу и даје нам себе на Трпези да Га окусимо, да примимо Тијело Његово и Крв Његову кроз Свето Причешће. Али, често се дешава да се, нажалост, као и у овој јеванђељској причи, да се на први позив Оца небескога Духом Светим не одазивамо на позив, а други пут кад нас Господ позове, изговарамо се да немамо времена, имамо много обавеза, радимо, уморни смо од претходне недјеље и друге разне изговоре употребљавамо кад не дођемо на Свету Литургију – рекао је о. Роман. Објаснио је да је да су слуге из ове јеванђељске приче заправо апостоли који су народе призвали у словесно стадо Божије, а да су данас то епископи, свештеници, ђакони и народ Божији који је крштен. Свадбено рухо из ове приче, казао је о. Роман, је одијело наше душе и нашег срца. – Ако немамо рухо, то јест свете врлине, ако немамо љубави, подвига, бриге за ближњима, онда смо без свадбеног руха иако смо крштени – нагласио је о.Роман. Извор: Манастир Острог

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је у среду, 11. септембра 2019. године, на дан празновања Усековања главе светога Јована Крститеља, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење умировљеног Епископа канадског Георгија, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је указао на значај службе светога Јована Крститеља. Он је живи мост између епохе пре Христа, епохе припреме за сусрет са Христом, и епохе у којој је Христос међу нама, са нама и у нама. Ово његово погубљење није смрт, није пораз, него је победа правде, истине и љубави над злом, грехом и сатаном. Победа Божја! Зато је он жив за навек у слави праведника, у Царству Божјем, у заједници са свима светима, и он је велики молитвеник за сав људски род. Прави људи попут светога Јована Претече и Крститеља Господњега – нераскидиво везани љубављу, вером за Личност Христову – не пристају ни на какав трули морални компромис, остају доследни до краја, па и по цену овоземаљскога живота. Ту већ видимо зачетак Новога Завета: Господ Христос страда и умире за сав људски род, али не само што он оживљава Васкрсењем него сву нашу природу људску подиже из смрти. Једино ако ми одбијемо тај дар, неће он имати плода за нас. Увек треба да подсећамо на свете личности и догађаје, јер они нису само спомен на далеку прошлост. Они су у Цркви, нарочито у светој Литургији, наша савременост, наша садашњост, али и залог наше будућности, и то вечне будућности у Царству Божјем, поручио је Епископ бачки. Извор: Инфо служба Епархије бачке

Ма­на­стир Ту­ман на­ла­зи се на де­вет ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но­сти од Го­луп­ца, у под­нож­ју го­лу­бач­ких пла­ни­на, окру­жен шу­мом, на ле­вој оба­ли Ту­ман­ске ре­ке, што са­мој све­ти­њи да­је по­себ­ну ле­по­ту. Пет ве­ко­ва на­кон пред­ста­вље­ња Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, ја­сно је за­што је све­ти под­ви­жник иза­брао за свој уса­мље­ни и мо­ли­тве­ни жи­вот баш та­кво ме­сто, скри­ве­но од љу­ди и у пот­пу­но­сти по­год­но за мо­ли­тве­но ти­хо­ва­ње. Извор: Телевизија Храм

На празник Рођења светог Јована Крститеља, у манастиру Тресије, одржана је традиционална културна манифестација “Под липама манастира Тресије”. Манифестацији је претходила света архијерејска Литургија коју је служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/tresje07072019.mp3 Епископу су саслуживали: архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, протођакон Иван Гашић и ђакон Филип Јовановић. У литургијском сабрању активно су учествовали верници целог космајског краја, као и учесници ликовне колоније којa je на данашњи празник отворенa у манастиру Тресије. У препуном храму вернима се беседом обратио Епископ Јован говорећи о благодатном рођењу светог Јована Крститеља, његовом светом животу и Цркви Христовој као ризници благодати Божије. Преосвећени Владика је рекао: “Од свог света које је Господ створио и биљног и животињског, највећу одговорност пред Богом и пред људима има човек, човек који је крштен, који је члан Цркве, који је примио благодатне дарове крштењем. Бог је дао човеку творевину да се творевина преко човека спасава, а ми се спасавамо благодаћу Божијом. Човек је најодговорније биће на овоме свету, јер њему је Бог највише дао. “А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити” (Лк 12,48) . Господ је целога Себе дао за човека. Ради човека се оваплотио, ради човека је подносио све муке и невоље које су му људи наносили, и из љубави, према човеку, према људима Господ је све то подносио. Господ нам је дао и Цркву своју преко које се спасавамо. И зато никако не можемо да одвојимо Христа од Цркве или Цркву од Христа. Црква није само грађевина, она је Богочовечанско Тело Христово и сваки крштени човек јесте део тога Тела. Стога и свако од нас сноси одговорност за свакога другог. Зато и свети апостол Павле каже да сви одговарамо за све, и сви за једнога. Оно што Господ од човека тражи јесте да на Његово Богољубље узвратимо човекољубљем. Јер, уколико Богу не будемо прилазили преко човека и човеку не будемо прилазили преко Бога, онда ништа нећемо осетити од благодатних дарова којима нас је Господ обдарио. Господ је човеку оставио природу и подарио разум. Подарио је разум како би човек живео разумно и како би разумно користио време. Џаба нам је све што имамо ако немамо разума, а разум се губи онда када човек потисне Божији разум у себи и превагу да своме разуму. А природу му је дао као књигу која га води у Откровење. Поред Откровења хришћани имају Цркву, заједницу Бога и људи, и зато је наше спасење искључиво и једино у Цркви и кроз Цркву Христову. А Црквом и у Цркви живи се послушношћу, а послушности нема без смирења. Свака Литургија спушта Бога на земљу, и људе са земље уздиже ка небу. И сваки је храм парче неба на земљи. Морамо отворити своје духовне очи како бисмо видели шта се на светој Литургији догађа, а догађа се чудо – Бог шаље Духа Светога на дарове које ми приносимо, освећује и претвара у истинито Тело и Крв Христову, да би ми осветивши се Светим Причешћем осветили и свој ум и своје срце, и да би Светлост Христову коју смо задобили сачували у себи, и да би нам та Светлост светлила како бисмо разлучили светлост од таме и добро од зла. О свему томе говори нам Свето Јеванђеље које смо данас чули и које је веома поучно и садржајно, и да би га човек могао схватити и разумети мора да има чист ум, чисто срце и духовне очи. А чист ум сачуваћемо уколико нам је усмерен само на оно што је добро, односно на Бога. Ако је ум наш усмерен ка Богу, онда је и цело наше биће усмерено ка Богу. Онда ће кроз наше биће струјати благодат Божија и тада је човек растеретио свој ум, али је свој ум у исто време и сабрао да не лута и да не блуди. Стога често у Цркви певамо “Расејани мој ум сабери Господе”. Расејан човек није потпуна личност. Чим смо расејани не можемо ништа добро и исправно учинити. Такође је важно да имамо и чисто срце, јер је чисто срце најомиљенији дом Божији. А треће, такође битно, јесу духовне очи, очи које поседује духован човек. Уколико човек не ради на духовном виду, да духовним видом сагледа Бога, ништа му неће помоћи ни овај телесни вид. Зато и Господ каже у данашњем Јеванђељу: “Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама.” (Мт 6,22-23). И свети Оци нам откривају, када говоре о овој Светлости, да је око душе управо наш ум. Заблагодаримо Господу што нам је дао овај телесни вид, али се и помолимо да нам се отвара духовни вид, јер се само духовним очима види Бог. А Бог се види онолико колико га у себи носимо, колико га у себи осећамо”, закључио је Епископ Јован. Након свете Литургије, под манастирским липама, одржан је програм где се присутнима поздравним речима обратио председник ГО Сопот Живорад Милосављевић, а у самом програму учешћа су узели: драмаска уметница и професорка на Академији лепих уметности Биљана Ђуровић, глумац Александар Лазић, вокални солиста Марија Вучковић с пратњом. Присутнима су се представиле издавачке делатности Библиотеке града Београда и издања општина Младеновац и Сопот, као и Центар за културу Сопот: Ликовна колонија “Тресије-Неменикуће 2019”. Ова манифестација у манастиру Тресије завршава се програмом који ће се, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, одржати у порти цркве неменикућске 12. јула, на Петровдан, а која носи назив “Дани Милована Видаковића”. Извор: Епархија шумадијска

Древна старохришћанска црква откривена је у археолошким искапањима на подручју турске покрајине Невşехир односно Kападокије. Према првим истраживањима, подземна црква уклесана у стене настала је у 5. веку, а према речима археолога скрива и фреске на којима су досад невиђени призори попут цртежа рибе која пада из Христове руке, Исусова васкрсење и смрти злих душа. – Црква је већа од осталих пронађених на подручју Kападокије. Изграђена је под земљом, а њене изворне фреске преживеле су све до данас. Kад смо кренули са радовима нисмо ни сањали да ћемо пронаћи овакве подземне комплексе. Ископавање и чишћење иде даље и надамо се да ћемо ускоро имати нове податке о историји Kападокије која ће тако постати још значајније ходочасничко одредиште – изјавио је градоначелник Невşехира Хасан Üнвер. Древна црква откривена је у археолошким истраживањима у склопу пројекта обнове старог језгра овог турског града у чијем се средишту некада налазила. Археолошко подручје покрива готово 360 хиљада квадратних метара и укључује 11 квартова који окружују центар града. С обзиром да се откриће догодило у јануару, археолози су због неповољних временских услова цркву испунили замљом да би је заштитили. – Зауставили смо радове да бисмо заштитили фреске и саму цркву. У пролеће, кад отопли, чекаћемо да влага најпре испари, а затим ћемо уклонити земљу. Након рестаурације и чишћења фреске ће бити враћене у изворно стање – објаснио је Али Аyдин, један од археолога који учествује у истраживањима и рестаурацији. Ово откриће само је једно у низу фасцинантих археолошких открића на подручју некадашње Kападокије. Наиме, према досадашњим истраживањима откривено је око 200 подземних градова из различитих историјских раздобља, у којима је свеукупно живело око 100 хиљада становника. Већина градова има барем два подземна спрата, а њих 36 има три или више спратова. Највећи подземни град је свакако Деринкују, откривен 1963. године. Са својих 18 спратова, протеже се до дубине од 85 метара, а потиче из 8. века пре Христа. Kроз њега протиче питка вода, има низ вентилацијских система, станове, трговине, бунаре, оружарнице, гробље и посебне отворе за бег. У граду је пронађена и школа и посебне просторије у којима су се држале животиње. Тражећи уточиште пред римским прогонима, хршћани су на подручју Kападокије изградили 36 подземних градова и око 600 цркава од којих многе и данас привлаче бројне туристе и ходочаснике. Извор: Архео-аматери.рс

Дана 26. децембра 2018. године у сали Високог црквеног савета саборног Храма Христа Спаситеља Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил председавао је редовном седницом Високог црквеног савета Руске Православне Цркве. Отварајући седницу Његова Светост се обратио члановима Високог црквеног савета уводном беседом: -Поздрављам све чланове Високог црквеног савета на последњој седници ове године. Наравно, говорићемо о резултатима постигнутим у овој години. Пре свега бих желео да вас срдачно поздравим. И морам да кажем неколико речи о протеклој години која је, као што сви видимо, била врло сложена. Извор веома велике напетости, фактор који утиче на осећања православних људи и на њихово духовно стање, и даље је ситуација у којој се налази наша Црква у Украјини. У току сте, знате шта се дешава, знате који су се догађаји – радикални и изузетно опасни по интегритет украјинског народа, не само по нашу Цркву – десили у Кијеву након одлуке украјинског парламента који је захтевао промену назива Украјинске Православне Цркве. Након ових измена вероватно ће уследити репресије и потпуно је очигледно да је постављен известан ултиматум: ако Црква не промени свој назив, биће избрисана из регистрације. А ако Црква мења свој назив, разуме се, почеће да се врши врло снажан притисак на украјински народ и на јавност. Нема сумње да ће почети акције за одузимање храмова силом. А народ у Украјини је верујући, православан је, његова вера је јака, емоционалан је, и наравно, постоји ризик да се све оно што се дешава око храмова претвори у крваве сукобе. Зато бих молио да умножимо наше заједничке молитве за очување мира у братској украјинској земљи, и наравно, своје молитве за чување Украјинске Православне Цркве. Свима је добро познато да је окидач за почетак прогона украјинског православља представљала одлука Цариграда без преседана, која превазилази границе сваког канонског поретка, па је стога преступна, да уђе на канонску територију Украјинске Цркве Московске патријаршије, на територију наше Цркве. Резултат овог упада представљају следећи разорни догађаји. Какви су то догађаји? Као прво, мешање државне власти, такође без преседана. И то у земљи која декларише своју приврженост европским вредностима од којих је једна одвајање Цркве, религије од државе! Прекршивши ову фундаменталну европску вредност држава коју представља председник, директно се меша у црквену управу, може се рећи да предводи оно што се назива „црквеним сабором уједињења“, учествује у преговорима с Цариградом о такозваном томосу, и све то – пред телевизијским камерама, да види цео свет. Говорећи недавно на телевизији већ сам постављао питање: како би свет реаговао кад би председник Руске Федерације преседавао Помесним сабором Руске Православне Цркве или представљао неког црквеног јерарха целом свету и јавности у име Сабора. Можемо замислити реакцију у читавом свету! А у овом случају влада тишина, апсолутна и свеобухватна – значи, могу се газити фундаментална права, могу се газити закони, ако се на крају постигне конкретан политички циљ. А конкретан политички циљ је врло јасно формулисан, између осталог, формулисали су га овлашћени представници Сједињених Држава који раде у Украјини, а и сами представници украјинске власти: треба раскинути последњу везу која обједињује наше народе, а то је духовна веза. Сведоци смо цивилизацијске катастрофе. Ништа слично се никад није десило, овакво изузетно грубо и отворено мешање у црквене послове – осим можда у време директних прогона, кроз које је наша Црква такође прошла. Зато догађаји који се данас дешавају у украјинској земљи помрачују душу, али с друге стране, све нас подстичу на појачану молитву. Молим све вас, браћо, и клир који се налази под вашом управом да се и у црквеним, и у личним молитвама молите за Његово Блаженство митрополита Онуфрија и за епископе наше Цркве који се по милости Божијој чврсто држе канонских ставова. Знате да је један од иницијалних мотива Цариграда за директно мешање у украјинске послове упркос свим постојећим канонским правилима, била убеђеност у то да ће одржавање „сабора уједињења“ и легализација расколника довести до краха све Украјинске Православне Цркве. Наводно, чим Цариград уђе у овај процес и легализује расколнике, на „сабор уједињења“ ће похитати јерарси Украјинске Православне Цркве. Ова идеја је заиста обузела патријарха Вартоломеја. Неки су га убеђивали у то да ће чим се то деси, један за другим православни архијереји Украјинске Цркве доћи на овај сабор – као да им је потребан само мали подстрек, иначе су сви спремни. Сервиране су лажне информације о десетинама архијереја који наводно већ подржавају „сабор уједињења“. У току мог састанка с патријархом Вартоломејем он је алудирао да „већина Вашег епископата подржава сабор“ на шта сам ја одговорио да је то лаж и да су то по мојим подацима двојица-тројица људи и дао сам карактеристику њихових личности. То на њега није нимало утицало, али се тако и десило – то чак нису ни тројица, већ двојица архијереја, управо они које сам имао у виду. Уследио је потпуни крах „сабора уједињења“ – није се десило никакво уједињење, већ само уједињење расколника и њихова незаконита, антиканонска легализација од стране патријарха под чију јурисдикцију украјинска земља није потпадала и није могла да потпада. Међутим, поступци Цариграда изазивају чуђење и с тачке гледишта здравог разума. Како је неко могао да изјави да се укида повеља патријарха Дионисија из 1686. године? Да ли неки црквени руководилац здравог разума и памети може да изјави да се укида неки историјски акт који има 300 година? Аристотел у једном од својих дела цитира Агатона, трагичара који је живео у V веку пре Христовог Рођења. Говорећи о паганским боговима он је изразио врло занимљиву мисао коју не би било лоше да знају у Цариграду. Мисао гласи: „Богу није дато само једно – да оно што је било учини као да није било.“ Над оним што се десило нико нема власт, чак ни Бог. А 1686. година је реалност из које је настала читава историја. Да ли можемо да замислимо да Велика Британија укине Акт о независности Индије? Рецимо, да неки луди владар одлучи да га укине – да ли ће Индија нестати? Да ли ће нестати држава, њена економија, друштвени односи и култура? Или ако некоме у Великој Британији падне на памет да укине чињеницу постојања Сједињених Држава? Да каже, није у реду што се тамо водио ослободилачки рат и што се појавила независна држава, значи укидамо двеста и нешто година – шта ће се променити? Сви ће се само насмејати. Какво је то прављење карикатуре од историје! Заиста, то јесте карикатура – али неко то ради! Овде је у питању трагикомедија – зато што једноставно није могуће рационално оценити све што је Цариград учинио. Логично, после тога је уследило наше дејство. Прекинули смо општење. Црква нема другу могућност да заустави раскол осим да саму себе заштити од раскола. Зато је одлука о престанку евхаристијског општења – одлука о спасавању целовитости Православне Цркве, то је жеља да се заштитимо од раскола, од његовог трулежног утицаја. Црква нема друго средство. Зато, кад нам неко каже „а да нисте превише…“ – то је питање како се људи односе према црквеном праву у црквеном животу, али Црква нема других средстава. Желео бих да се искрено захвалим нашим архијерејима због активне подршке ове одлуке Светог синода наше Цркве. Знате да се сад у митрополијама спонтано одржавају различити скупови епископа, савети митрополита и епархијски савети на којима се разматра одлука коју је Црква донела. И данас имамо веома велику подршку од стране епископа, клира и верног народа. Говорим о тужним стварима, али као што је говорио мудрац, и то ће проћи. Црквена организација која се данас на овај начин гради у Украјини апсолутно није способна за живот. Светски људи то не могу да схвате, али црквени добро разумеју. Изузетно добро схватамо ми у Руској Православној Цркви. Јер може се рећи да се данас у Украјини дешава буквално исто оно што се дешавало у годинама после револуције. Украјинска ситуација представља одраз политике револуционарних власти у Совјетском Савезу, која је била усмерена на уништење Руске Православне Цркве. Јер и тада су власти покренуле обновљенчески раскол. Стварање раскола представљало је чудовишно опасан поступак који је смислила совјетска власт. Међутим, раскол који је инспирисан споља реализовали су црквени људи, и међу њима нису били само свештеници, већ и епископи. Врло много архијереја је подржало идеју обновљенческог раскола. Патријарх Тихон је био у изолацији, у извесном смислу је био усамљен – и у том тренутку Цариград легализује расколнике! Цариградски патријарх упућује захтев Његовој Светости патријарху Тихону да оде и да преда власт „највишој црквеној управи“. Сва реална политика Цариграда која се вршила преко сталног представништва Цариградске патријаршије у Москви, као што знате, била је усмерена на подршку расколника и на борбу против канонске Цркве. А како су узвишени били циљеви Цариграда: да добије могућност да користи неколико објеката непокретности ради остварења комерцијалне добити – то је потпуни одраз онога што се сад дешава у Украјини у вези са стварањем ставропигије. Прошли смо кроз то, знамо да је то било велико искушење. Али је на крају крајева победила Божија Црква. Зато гледајући кроз призму сопственог искуства оно што се дешавало и што се дешава у Украјини можемо рећи да ће крај читаве ове приче бити исти као што је био крај обновљенчества у Совјетском Савезу. Зато што су здраве благодатне снаге Цркве и сила Божија јачи од највеће људске силе. Управо Господ је присутан у Цркви, Свети Дух је присутан у њој. Захваљујем се православном народу Украјине, клиру, и епископату који је данас уједињен око Његовог Блаженства митрополита Онуфрија. И несумњиво је да ово јединство представља залог за то да силе зла неће моћи да униште благодатно тело Православне Цркве у Украјини. Као што знате, усвојен је закон о промени назива Цркве. Закон је апсолутно безуман с тачке гледишта савременог права и савремених принципа односа између државе и верских организација. У свим западним земљама, у секуларним земљама, на које се Украјина угледа, назив верске организације се државе не тиче, то је ствар саме верске организације. Такав је принцип; важно је само да нема понављања како би се избегли неспоразуми о томе ко представља које правно лице. Све остало је ствар саме верске организације. Као што вам је познато, имао сам прилике да радим у Светском савету цркава. С времена на време постављало се питање о називу верских организација које су улазиле или желеле да уђу у Светски савет цркава. Дакле, тамо се све решавало једноставно: верска организација у Светском савету цркава треба да се назива онако како се сама назива. То је уобичајени принцип, ништа ново. Али кад држава измишља назив верске организације и то с очигледном жељом да је дискриминише и на крају уништи, то представља кршење свих права и закона прихваћених у цивилизованом друштву. Треба рећи још једном: пошто, као што видимо, постоји наруџбина, укључујући и спољашњу, да се уништи Православна Црква у Украјини, у оквиру спровођења ове политике сва средства су дозвољена. И то што свет данас ћути сведочи управо о томе. А ми треба да донесемо закључке, између осталог, и из бајки које су неки покушавали да нам наметну дуги низ година, о владавини права, о људским правима, о верској слободи и о свему што се донедавно сматрало фундаменталном вредношћу у формирању савремене државе и људским односима у савременом друштву. Несумњиво је да ће догађаји који се данас дешавају у Украјини имати врло опасне последице у животу многих земаља. Оно што се дешава у Украјини може се користити као преседан. А то значи да ће фактори који су одржавали мир међу религијама, верске слободе и стварна људска права, највероватније престати да буду неприкосновени, нарочито ако све ове вредности некоме буду сметале у решавању ових или оних политичких задатака. Десио се догађај који је веома опасан, не само по Украјину, већ бих рекао и по цео свет. Зато што Украјина може постати преседан, пример за то како се лако може обрачунати с било којим законима, с било којим поретком и с било којим људским правима ако је то потребно светодршцима. У одговор на све ово још једном желим да кажем да све позивамо на молитву, на заједнички рад и подршку Украјинске Православне Цркве. Молимо се да Господ сачува благодатну Украјинску Православну Цркву, да уразуми народ, да људи умеју да одвоје политику од вере, а што је главно, да нико не посумња у то да је Свети Дух присутан управо у Украјинској Православној Цркви, да се у њој обављају Тајне и спасавају људи. Ради тога, ради присуства Бога у људској историји, ради деловања Светог Духа кроз Цркву у људима, Црква повремено и трпи поругу и прогоне. Али као што показује историја, крај је увек исти: Црква остаје победник у свим овим искушењима. Не зато што је јака, већ зато што у њој живи и делује Свети Дух. Зато још једном све позивам на молитву и на то не заборавимо шта се дешава у братској Украјини. Извор: Српска Православна Црква