Претражи Живе Речи Утехе

О овом случају за телевизију Храм говорио је протопрезвитер-ставрофор др Драгомир Сандо, нагласивши да је за човека најважнија борба за живот, јер је живот дар над даровима. Одговорност и обавеза православних верника је да се, колико може, брине о светињи живота, закључује уважени професор. Извор: Телевизија Храм View full Странице

Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис беседе Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја са данашњег евхаристијског сабрања. Првојерарх наше помесне Цркве подсетио на значај непоколебиве вере која представља основ хришћанског живота, подсетивши да кроз веру као хришћани на смрт гледамо као на један привремени сан који ће бити окончан другим Христовим доласком. У храму Свете Петке на Чукаричкој падини, који чува честицу моштију Светог Георгија Победоносца, ризу и јастуче Свете Петке из манастира Јаши, Његова Светост Патријарх Иринеј служио је свету архијерејску Литургији са свештенством храма и уз присуство бројних верника. Патријарх је у недељној беседи тумачио прочитано Свето Јеванђеље, причу о васкрсењу Јаирове дванаестогодишње кћерке и исцељењу крвоточиве жене. View full Странице

Све је могуће ономе ко верује.Онај који пости и моли се, бори се за свој народ. Ваша бол, је оружије и одбрана нашег народа! Аутор апликације: https://play.google.com/store/apps/details?id=com.dejan.isceliteljska_molitva

Наш славни Призрен, Цариград српских царева, спада у ред најстаријих градова на Балканском полуострву. У Призрену се прошлост и садашњост прожимају. Град музеј, сведок бурне прошлости, сведок владавине Цара Душана и српска средњовековна престоница. Српски Јерусалим у народној поезији опеван је бијелим Призреном, убавим и питомим местом - српским Цариградом. Прошлост и садашњост чине складност која зрачи из сваког дела овог древног града. Последњих година Призрен је поново град у коме се иствовремено могу чути звоно са Православне Цркве и Езан са минарета, али у коме се Срби лако преброје. Срби у Призрену су људи хероји који готово две деценије живе као сенке у сопственом граду. Живе тешко вођени мотивом да док је и последњег Србина у Призрену ће бити српства и опстаће српство. Осамдесетогодишња Бака Јефка, најстарија српкиња у Призрену, 78-огодишњи Ненад Трифуновић, јереј Ђорђе Стефановић и Радмила Кнежевић у првој епизоди емисије "Призренске приче" говоре о српском царском Призрену и свом животу у њему: This post has been promoted to an article

Дал би Срби који су спасавали и обликовали Српску свест и слободу, хтели да буду део Евопске Уније, како ми да се орентишемо. Немамо владара типа Путина јер нисмо Русија, немамо моћну војску. Да је имамо, да са њом кренемо да решавамо своје проблеме и спасавамо Србе ван Србије и вратимо отето. Ми би морали геноцид или сеобу да изазовемо у више балканских држава. Притом и заратимо са Европским силама. Чак ни Русија која има преко 25.000.000 људи у бившим републикама СССР-а, од тога су многи јако угрожени и етнички омаловажни. Ипак Русија не ратује против литваније, украине и понеких јер зна да то води у општи рат са силама које су у коалицији данас са тим државама. Српско ропство под Римском Царством је је била компликована прича над србима која је довела до стварања римокатоличке "хрватске државе" и поделе срба на два хришћанска правца. Касније имамо део где срби прелазе на ислам, док је са друге стране аустроугарска. Па имамо постепену албанизацију, хеленизацију и романизацију неких већих српских група у нашој прошлости. 1200 и неке године џингис кан је покренуо војску и покорио кину, индију, русију... Дошао је чак овде код нас, та освајања су покренула турска племена која су са монголима примила ислам. Ислам је уништио друштвено уређење изазвавши поларизацију, док је Русија војним путем уништила матицу монгола и свела их на даншљу парализовану државу у модерном свету. 1300 и неке године ми имамо косовску битку, због тога и падамо под ропство. Турци, Арапи и остали муслимански народи су уништили тај бисер источног хришћанства где су живели разни народи па и словени. То су биле теме наших интелектуалаца, даље од тога нисмо превише стигли да одемо јер смо трпели велике жртве и стално били у фазама опоравка. Проласком тих стогодишњих ратова, од малих битки па до тог Хришћанског расколног рата и исламске окупације ми немамо континуитет мира ни 50 година. Европска Унија насупрот тога није верска или културно обједињена група која нам може наметнути нешто туђе. Тамо у ЕУ, ако додамо ЦГ, РС или БиХ, живи око 4.000.000 срба. Били би смо без граница и забрана. И ако би ушли у ЕУ то би било за најмање 8 година. Ја не видим ништа друго круцијално битно за нас тамо, сем овога. Пошто живимо у времену када смо подељени на Евроскептике и оне који хоће да постанемо чланица ЕУ, повео сам се размишљањем шта би на то рекли Интелектуалци који су довели до очувања Српског народа, језика, вере и културе у нашој прошлости. Михајло Пупин, Вук Караџић, Свети Сава Немањић, Владика Николај, Његош, Цар Лазар па и други мање помињани битнији Срби... Дали је неко од њих показао и оставио нама данас пример како да се заштити и оснажи народ када је територијално разједињен, притиснут и политички ограничен?

Ово је мени мало тежа тема, па вероватно многи као и ја нису компетентни да о томе озбиљније дискутују... Стари Завет је водио до Новог завета. Нови Завет у књизи откровење описује долазак Царства Небеског којем су тежили Старо Заветници, сада тежи Црква. Није ми јасно чиме се баве јевреји који и даље поштују само Тору и Кабалу, али на страну то, да их не мешамо у Хришћанство. Скоро сам гледао неку краћу емисију на Дојче Веле, издвојићу битно за ову тему где теолог један каже да оно што Јован у откровењу описује, је више доказ Даниловог пророчанства које говори о јеврејском васкрсењу, кад узмемо у обзир 7 свећа, анђела... јер је то седам јеврејских племена и анђели њихових синагога ако се не варам. А да су други народи, они који су били део њихове заједнице. Хтео је да објасни, да то нема везе са нејеврејским народима. већ са поновним настанком државе Израел као земље коју је Бог обећао Авраму за његово потомство тј. Народ Божији... Шта знамо о томе? Шта Цркве Саборне заправо уче и Свето Писмо или житије светих откривају? Ја сам у разговору са људима чуо мишљења да се ради о некој новој планети или природи на овој планети коју ће Бог да стоври; да ће да влада бесмртност; да ће пре тога да васкрсну сви мртви; да је то рајски врт у који се враћамо или он опет постаје видљив; да је то поредак неки сличан социјализму...

22 Многи ће рећи мени у онај дан: Господе! Господе! нијесмо ли у име твоје пророковали, и твојијем именом ђаволе изгонили, и твојијем именом чудеса многа творили? 23 И тада ћу им ја казати: никад вас нијесам знао; идите од мене који чините безакоње. МАТЕЈ 7 Они који добију дар пророштва, дар изгоњења демона, дар творења чудеса, може бити да ће Господу бити непознати, како то?

У оквиру зимског семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, у недељу 22. октобра 2017. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, монах Козма Ковиљац је одржао предавање на тему: „Блажени који плачу јер ће се утешити”. Извор: Радио Беседа View full Странице

Драге сестре и братијо, Прекопираћу вам писмо које сам послао једном јеромонаху. Унапред молим за озбиљност и саосећајност. Оче, нисам вам дуго писао километарска писма али ћу сад морати јер ме мука тера. Неће баш бити километарско, чита се за 2 минута. Покушавам да дефинишем, да опишем, уђем у своју подсвест како бих вам објаснио тачно оно што ме мучи.Те помисли ми стварају страх који није мали, који ме паралише и који може бити погубан по мене. Може опет да ме одведе у Институт за ментално здравље а они ионако једва да могу да помогну човеку а тек мени не могу помоћи јер је мој проблем везан за духовност. Ви морате бити мој лекар. А и да се што пре скинем са ових лекова. Само би ме кљукали лековима. Читајући Псалтир и слушајући једну духовну емисију ја сам стекао слику о Богу који уме сурово да кажњава. Почео сам да се бојим Бога, стекао сам страх од Божје казне.Како да правилно поимам Бога? Ја имам тзв општи анксиозни поремећај (ОАП)или како га у психијатрији зову- слободно лебдећи страх. Ухвати ме безразложни страх и оно чега се прво латим што ме плаши то ми ствара панику и преокупира ми ум. Рецимо, бојим се заразних болести. Па кад сам у фазама тог ОАП ако мислим о хигијени онда је страх од инфекција, када мислим о Богу онда је страх од Бога. Већину страхова сам победио али ми је преостао тај религијски, почео сам да се бојим Бога, стекао сам страх од Божје казне. Како да правилно поимам Бога како га се не би бојао.

Британској и српској јавности готово је потпуно непознато име адмирала Ернеста Трубриџа (1862–1926), иако је реч о човеку који је чак три ратне године провео са српском војском, налазећи се на веома важним дужностима. Ко је био Ернест Чарлс Томас Трубриџ? Трубриџ је припадао чувеној британској поморској породици. По завршетку поморске академије обављао је низ дужности, али је врхунац његове тадашње каријере представљало постављење за команданта дела британске Медитеранске флоте, 1912. године. Међутим, у првим данима Првог светског рата, Трубриџ се нашао у великој неприлици. Наиме, немачка модерна крстарица "Гебен" налазила се тада у Медитерану. Страховало се да тај моћни брод може да створи велике проблеме британској и француској морнарици. Први лорд Адмиралитета Винстон Черчил, издао је Трубриџу противречна наређења. Тражено је се спречи бекство "Гебена" из Медитерана, али у исто време, Трубриџ није смео да ступа у борбу уколико би проценио да располаже слабијим снагама од противника. Капетан "Гебена" је одлучио да брод упути ка Константинопољу. Извршена је фиктивна продаја брода отоманској држави, чиме је битно поремећена равнотежа снага у Црном мору. Тај догађај је имао велики утицај и на одлуку Турске да уђе у рат на страни Централних сила. Винстон Черчил је био посебно озлојеђен таквим развојем догађаја и никада није опростио Трубриџу што је допустио да немачки бродови утекну. Трубриџ је виђен и као формални кривац. Суђено му је пред војним судом за занемаривање дужности, али је ослобођен оптужби. Том одлуком није био задовољан Винстон Черчил. Намеравао је да Трубриџа ипак некако казни. У међувремену, српска влада се обратила чланицама Антанте тражећи помоћ у борби против аустроугарских речних бродова. Наиме, из својих база у Земуну и Панчеву, бродови Дунавске флотиле су редовно бомбардовали Београд. С друге стране, српска војска није располагала одговарајућим средствима за препречавање пута мониторима. Као одговор на српску молбу, помоћ је почела да стиже. Речне мине, поморски топови и панцирне гранате стигли су најпре из Русије, а затим и из Француске. Черчил је одлучио да у Београд пошаље и адмирала Трубриџа. Било је то, како је приметио руски посланик у Србији гроф Трубецки, "почасно изгнанство". Тако је један адмирал стигао у земљу која није ни имала морску обалу. Долазак тешких топова у Београд био је и у вези са британском акцијом на Галипољу. Наиме, уколико би се код Београда блокирао Дунав, једини пут којим би Немачка могла да снабдева муницијом Отоманско царство био би затворен. Трубриџ је стигао у Београд крајем фебруара 1915. године, заједно са осам тешких топова, минама и торпедима. На располагање му је стављено свега 70 британских војника. Долазак једног адмирала у Србију српске власти су прихватиле са симпатијама. Искрцавање топова на топчидерској железничкој станици описао је српски војник Михаило Каракашевић, који је касније постао део мешане британско-српске артиљеријске посаде. „Ови енглески топови, окићени цвећем, вучени су запрегом од по шест пари волова, испраћени су на положаје уз бурно клицање Београђана који су у њима и својим савезницима, енглеским војницима, гледали своје заштитнике." Мешовита српско-британска артиљеријска посада са адмиралом Трубриџом Трубриџ је, као највиши по чину, преузео команду над свим савезничким поморским мисијама у Београду. По упознавању са ситуацијом, одмах је почео рад на томе да се одбрана ојача, па су наручена додатна средства из британске базе на Малти. Трубриџ се упознаје и са Београдом и Београђанима. Учи српски језик. Боравак у Србији описао је у свом дневнику на више стотина страница. Он доноси и дух британске морнарице у Београд. Тако, Трубриџ и његови сарадници одмах почињу да размишљају не само како да Београд одбране већ и како да изврше препад на противничку морнарицу, усидрену у Земуну. На захтев Британске поморске мисије у Србији, са Малте је транспортована једна шалупа (мали брод) способна да испаљује торпеда. Након великих проблема, шалупа је са Малте, преко Солуна, железницом превезена у Београд. Наиме, брод је сечен на делове како би могло да се прође кроз тунеле на железничкој прузи за Србију. Дана 23. марта 1915. године, Трубриџ је записао у свом дневнику: "Шалупа је поринута ноћас и може се рећи: ово је тријумф! На Малти су ми рекли да је то немогуће! Конзул у Солуну ми је рекао да је то немогуће! Али ми смо успели!" У априлу, изведен је напад на земунску луку. По мраку, погођена је само макета аустроугарског монитора. Ипак, тај догађај је био од великог значаја за морал српске војске у Београду. По паду Београда, Трубриџ се са члановима Британске поморске мисије постепено повлачио ка Косову и Албанији. Адмирал Трубриџ у Скадру 1916. године Његов дневник је испуњен похвалама, али и покудама о стању у српској војсци. У петак, 12. новембра, описао је сцену којој је присуствовао: "Једном српском министру јуче су претили војници, тражили су и захтевали да добију хлеб. Ово показује какво је расположење и како се све лако може претворити у дебакл." У Албанији је именован за управника пристаништа у Медови. Организовао је укрцавање војника и цивила, и истовар помоћи која је стизала. Српски чиновник Министарства финансија Аврам Левић поменуо је у својим сећањима важну улогу коју је Трубриџ одиграо приликом покушаја "црнорукаца" да одузму Левићу државни новац. Наиме, Левић је 15. јануара 1916. године 250 сандука са новцем ставио под Трубриџову контролу, знајући да нико неће смети да насилно одузме сандуке од тако високог савезничког официра. По напуштању Албаније, Британска поморска мисија је расформирана. Међутим, регент Александар је тражио од Трубриџа да се врати у Грчку и ради као лични официр за везу између британске владе и регента. На овако важном месту, Трубриџ је могао битно да утиче на доношење одлука обеју страна. Две године Трубриџ је провео на тој позицији. Тако је марта 1916. године пратио регента на дипломатској турнеји по савезничким земљама. У свом дневнику оставио је низ запажања о стању на Солунском фронту, али и о расположењу Британаца према Србима и обрнуто. Петнаестог маја 1916. писао је: "Ситуација на Солунском фронту никако није добра. Не постоји никаква сарадња међу савезничким армијама, штавише може се рећи да међу савезницима постоји активна несарадња." Адмирал Трубриџ и Никола Пашић приликом посете регента Александра Лондону 1916. године Трубриџ је био са српском војском и током њеног продора 1918. године. Регент је у тим данима пуцао од самопоуздања, па је Трубриџ у свој дневник записао да су "Срби неподношљиви када им добро иде" и да може да их подноси "само када су потиштени". Затекао се и у згради у којој је проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Може се рећи да је Трубриџ у Србији повратио углед. Битно је допринео одбрани Београда, али је истовремено био од помоћи и у низу других ситуација критичних по српску војску, пре свега у Албанији. Коначно, његовим радом, са пуно такта, српско-британски односи имали су само користи. По заврштеку рата, његова веза са Балканом се није окончала. Почев од 1919. године, председавао је Међусавезничкој, а затим и Међународној дунавској комисији. Преминуо је 1926. године у Бијарицу. Др Данило ШАРЕНАЦ

Радоје Рака Љутовац (1887-1968) Ваздухопловну историју на глобалном плану, „писали“ су и многи наши сународници. Један од њих је и Радоје Рака Љутовац. Није Рака био нити пилот, није ни конструисао авионе, није био чак ни официр… Рака Љутовац је био обичан војник – редов… А у историју светског војног ваздухопловства је уписан као први човек који је артиљеријском ватром са земље оборио непријатељски авион! Рака Љутовац је рођен 4. септембра 1887. године у трстеничком селу Пољна. По избијању балканских ратова, Радоје бива мобилисан као редов – артиљерац. Учествовао је у оба балканска рата, и још се топовске цеви не бејаху ни охладиле, а Шваба крену преко Дрине… Љутовац је одмах мобилисан у Прву допунску батерију артиљеријског пука „Танаско Рајић“. Током 1914. године, дејства аустроугарског ваздухопловства су била минимална, тако да им је наше младо ваздухопловство могло парирати. Међутим, почетком јуна месеца 1915. године, аустроугарско ваздухопловство бива појачано немачким авијацијским јединицама. Наши пилоти, појачани француским савезницима успевају ту и тамо да постигну понеку ваздушну победу, али непријатељ постепено успоставља превласт у српском ваздушном простору. То је нагнало Врховну команду Српске војске да предузме мере за организовање система противваздушне одбране. Уз несебичну помоћ савезника из Француске, врло брзо се успостављају сталне осматрачке станице у зони одговорности Дринске дивизије, а потом и око градова, који су били под нашом контролом. Рака бива прекомандован у противавионску батерију чији је задатак био да брани град Крагујевац. Упоредо са успостављањем батерија за противавионску борбу, у Војнотехничком заводу у Крагујевцу, прилагођено је и неколико топова за гађање циљева у ваздуху. Дакле, обични „пешадијски“ топови који су били у употреби у српској војсци,„Шнајдер М1907″ и „Круп М1903″, оба калибра 75мм, били су прерађени тако што им је модификован дрвени лафет, те је након тога имао већи ход по вертикалној оси и тиме је омогућавао стрелцу да „прати“ аероплан… Ракина батерија је била наоружана топовима овог првог типа… У јесен 1915. године, започињу операције Мекензенове групе армија за офанзиву на Србију, у склопу којих је једна од честих мета за ваздушне нападе био и град Крагујевац. Швабе су се биле устремиле нарочито на Војнотехнички завод и Арсенал у склопу истог. Напади су се дешавали свакодневно, за видног дела дана, у више серијских налета у групама од 3 па до 8 авиона. Тукли су наши артиљерци к`о Свети Илија, ал` безуспешно… Све до једном… Тог 17-ог септембарског јутра, по старом календару (30. септембар по новом), од ране зоре су од Лапова пристизале „црне швапске орлушине“. Редов Љутовац се налазио на положају на Метином брду, али не поред „Шнајдера“, којим је била наоружана његова батерија, него је Рака пуцао из залењеног турског топа из Првог балканског рата, којем је такође модификован лафет. Нанишанио је једaн непријатељски авион типа „Румплер Г1″, опалио и погодио га… Авион се пропео, а потом у густом диму пао у улицу Престолонаследника Петра, поред куће Обрена Јанковића. У авиону су била два члана посаде, пилот-извиђач капетан Курт фон Шефер и официрски приправник, пилот-извиђач Ото Кирш. Изгорели су у олупини авиона… Прича даље каже, да су Швабе након обарања свог колеге прекинуле дејство и удаљиле се ка Лапову, а Рака је праћен својим саборцима пришао олупини и војнички салутирао својим мртвим противницима. Тај „Румплер“ је и био вођа групе у којој је било још 6 троседа тип „АЕГ“. Они су полетели из Вршца да би дејствовали над Крагујевцом. Успели су да баце око 50 бомби, док им Рака није оборио вођу. Након неколико дана, стигло је и званично признање. Радоју је додељен чин каплара иодликован је Карађорђевом звездом са златним мачевима… Каплар Љутовац се касније преко Албаније повукао са српском војском, а приликом пробијања Солунског фронта, због својих заслуга као артиљерац, унапређен је у чин наредника. Носилац је и Албанске споменице и Споменице рата 1914-1918. Након повратка из рата, у оној општој беди је неких 20-ак година обилазио вашаре и панађуре и на једним колима носио робу којом је трговао и тако зарађивао за живот. Средином тридесетих година је успео да заради за скроман дућан у Трстенику, од којег је издржавао породицу све до своје смрти, 25. новембра 1968. године. Дан када је Рака први у свету оборио авион, 30. септембар по новом календару, узет је за крсну славу Противавионске артиљерије Краљевине Југославије, а од пре неку годину и Артиљеријско ракетне јединице за противваздухопловна дејства Војске Србије (бивша АРЈ ПВО) – АРЈ ПВД ВС (250. ракетна бригада за ПВД), овај дан обележавају као свој Празник… Господо официри, подофицири и војници јединица АРЈ ПВД ВС, срећан вам Дан јединице!

Скот у Прањанима: Прави јунаци су Срби који су спасавали пилоте субота, 16. сеп 2017 Извор: Танјуг У Прањанима је обележена годишњица мисије Халијард током које је у Другом светском рату спасено више од 500 америчких ваздухопловаца. Венце на Галовића пољу положили су амерички амбасадор у Србији Кајл Скот, представници министарства одбране, представници Фондације Халијард као и председник општине Горњи Милановац Дејан Ковачевић. Кајл Скот (архивска фотографија) Амерички амбасадор у Србији Кајл Скот посебно је захвалио Фондацији Халијард на ономе што раде сваке године, као и председнику општине Горњи Милановац. "Стојим иза споменика, а иза мене је поље, тако изгледа, али није обично, то је поље јунака и јунаштва. Авијатичари који су се борили заједно против фашиста били су из Енглеске, Америке, Пољске, Чешке, Француске, Русије и веома ми је драго да су и аташеи из неких од ових земаља данас овде са нама, јер су они били прави хероји. Половина од њих се није вратила, а 500 који су били погођени успели су да скоче на познату територију Србије, где су били срећни", рекао је амбасадор Скот. Додао је да је и ћерка америчког војника српског порекла Џорџа Војиновића, који је и осмислио мисију Халијард, Ксенија Вилкинсон, присутна данас. Према његовим речима, јунаци су били и они који су организовали спасавања 500 људи, јер је то било веома опасно. "Прави јунаци су Срби који су спасавали пилоте, обични сељаци који су их чували, лечили и давали задње мрвице свог хлеба да би хранили ове непознате људе, чак иако су њихова деца била гладна. Који су испред носа Немцима чистили терен како би ту била писта за авионе. Знајући да ће, када се спасавање заврши и авиони оду, њихов живот и даље бити у опасности. То су за мене прави јунаци", поручио је амбасадор. Председник општине Горњи Милановац Дејан Ковачевић захвалио је присутнима и испричао колико је Мисија Халијард значила тада Југословенској војсци и војсци САД. "Мисија Халијард је једна од највећих таквих мисија изведених у Другом светском рату и она само показује способност тадашње наше војске да се ухвати у коштац са знатно бројнијим непријатељем и са својим савезницима у њој успе", рекао је Ковачевић. Додао је да као и тада и сада је српска војска спремна да се носи са новим изазовима. "То смо показали и пре неколико дана са пријатељском армијом САД у заједничкој вежби под називом 'Сајбер Тесла 2017'. Поред тога што смо показали да можемо равноправно да учествујемо у освајању нових технологија, такође смо још једном показали наше пријатељство са САД", указао је Ковачевић. Представник фондације Мисије Халијард Џон Капело рекао је да овде нису дошли само да би прославили годишњицу, већ и да би одали признање појединцима који су учествовали у мисији спашавања.

"Ербасов" хеликоптер Х-145М, који је Република Србија наручила, успешно је извео свој први лет са комплетним оружаним системом Х-Форс, саопштено је из компаније "Ербас". Пробни лет је изведен крајем августа у Донауверту, граду у Баварској. "Као први купац хеликоптера Х-145М са оружаним системом Х-Форс, Република Србија је наручила девет хеликоптера Х-145М, укључујући четири опремљена системом Х-Форс", изјавио је директор програма Х-Форс у "Ербасовом" огранку за хеликоптере, Жан-Лук Андре. Захваљујући овом модуларном оружаном систему који је дизајнирао "Ербас", хеликоптер Х-145М може да буде опремљен са свим врстама навођеног и балистичког оружја, као што су ласерски навођене ракете и митраљези, наводи се у саопштењу "Ербаса" достављеном Танјугу. Према ранијој најави представника "Ербаса", српска војска и полиција би крајем 2018. године требало да преузме свој први Х-145М. Уговором је предвиђено да у Србију стигне укупно девет хеликоптера Х-145М, од чега ће шест припасти војсци, а три полицији. И даље није познато колико ће коштати набавка ових летелица. Хеликоптер Х-145М представља лаки транспортни и вишенаменски хеликоптер с борбеним могућностима и сматра се једном од најсавременијих летелица у својој класи у свету. Он, осим двочлане посаде, може да превезе још девет наоружаних војника, а може да носи и ракетно и митраљеско наоружање, због чега је идеалан за превоз припадника специјалних снага и ватрену подршку њиховом десанту. С обзиром на то да је реч о вишенаменској платформи, Х-145М може да се користи и за извиђање и борбене задатке. У цивилној верзији користи се и за трагање и спасавање. RTS

Неки руски медији су почели да шире информације како је блажена Матрона Московска, нарочито поштована међу руским верницима, предсказала да ће крај света бити 19. августа 2017. године, на чега је реаговала РПЦ саопштивши да су то глупости, јавља РИА Новости. – Верници треба да буду веома пажљиви са оваквим бесмислицама, које су на жалост својствене људима. На жалост неки људи просто имају склоност ка ноћним морама, запаљивим причама, и сличним глупостима – рекао је јеромонах Макарије Маркиш. – Такве изјаве само изазивају ватру међу онима који су крајње неразумни. Није питање да ли у то треба веровати, него како уопште гледати на такве ствари. – додао је Макарије. View full Странице

Ово се догодило пре неколико година. Догађаје ми је испричао мој брат у Христу монах Парамон. Он је прост и вредан црноризац. Цео његов живот је препуњен чудима, стога је увек занимљиво саслушати га. Одмах ћу рећи да није у питању било некакво хвалисање са његове стране, већ само обичан пријатељски разговор старих другова који се познају дуго времена.

Ваздушне снаге су биле одлучујући фактор који је успорио нацистички напад на СССР 1941. и након четири године рата донео апсолутну победу над Трећим Рајхом. Та победа без сумње не би била могућа без храбрих пилота. „Руска реч“ се присећа десет совјетских авиона који су упропастили Хитлерове планове. Јак-3 Јак-3 / Јуриј Корољов/РИА Новости Тип: Ловац Јак-3, побољшана варијанта авиона Јак-1, био је наоружан са два митраљеза Березин УБС 12,7 мм и једним топом ШВАК 20 мм. Био је у могућности да развије брзину од 655 километара на сат. Произведено је 4.858 примерака и 1944. године је постао авион који је оборио највећи број ловаца Луфтвафеа. Према књизи „Познати борци Другог светског рата“ Вилијама Грина, немачка авијација је својим јединицама на источном фронту препоручила да „избегавају окршај испод 5000 метара са ловцима Јаковљева, којима недостаје хладњак уља испод кљуна”. Познати француски пук „Нормандија – Неман“, који се борио у СССР-у, користио је авионе Јак-3 од 1944. и са њима однео 99 победа од својих 273. Марсел Алберт, капетан ове јединице, сматрао је да је Јак-3 супериоран у односу на најпознатије у то време P-51 Mustang и Supermarine. Иљушин Ил-4 Тип: Средњи бомбардер Робустан и ефикасан уређај. Произведено их је више од 5.000, и сви ови авиони су били кориштени у тактичким продорима линије фронта. Ил-4 је могао да понесе до 1.000 кг бомби и 1.500 јединица испод крила. Такође се највише користио као противбродски и противподморнички авион у Црном и Балтичком мору. Управо је он био додељен Северној флоти и заједно са другим моделом Иљушин ДБ 3, имао је част да 7. августа 1941. учествује у првом нападу на Берлин пошто је прелетео 1765 км непријатељске територије. Тупољев Ту-2 Ту-2 / wikipedia Тип: Средњи бомбардер Један од најзначајнијих аеронаутичких дизајна Другог светског рата, Ту-2, захваљујући својој брзини и издржљивости те фиксним фронталним аутоматским пушкама ШВАК 20 мм, оборио је пуно немачких авиона, бацао на непријатеља до 4.000 кг бомби. Након бомбардовања румунских фашиста у бици за Стаљинград, кориштен је против немачких тенкова у Kурску, у операцији „Багратион“ у Белорусији 1944. године. Kористио се у операцијама у Румунији, Мађарској, Пољској и бици за Берлин, а касније, након почетка рата против Јапана, у Манџурији. Занимљиво је да је овај авион пројектовао познати конструктор Андреј Тупољев за време боравка у конструкторском бироу ЦКБ-29 НКВД, односно у затвору. Петљаков Пе-2 Тип: Лаки бомбардер Брз, лако управљив, ефикасан и отпоран, можда су му зато совјетски пилоти дали надимак „Пешка“ (пијун). Његовог дизајнера Владимира Петљакова, који је затворен 1937. и такође радио у горепоменутом ЦКБ-29, ослободио је Стаљин, запањен могућностима авиона. Пе-2 је могао да развије брзину од 580 км/ч. Посада се састојала од пилота, навигатора и артиљерца. Био је наоружан са два митраљеза 7,62 мм ШКАС на носу и репу, а 1942. године је добио и митраљез Березин УБ у куполи. Неки бомбардери су били опремљени бацачима граната са падобраном ДАГ-10. Осим тога, Петљаков Пе-2 био је способан да понесе до 1.600 кг експлозива. Немачки пилот оборен изнад Бабрујска (Белорусија), извесни А. Мудин, рекао је да је Пе-2 један од најбољих совјетских авиона: „То је брз авион, добро наоружан и опасан по непријатеља”. Иљушин Ил-2 Ил-2 / Фјодор Левшин/РИА Новости Тип: Ловац бомбардер Авион пресудан за победу СССР-а против немачке војске. Имао је два митраљеза Березин 12, 7 мм, два ШКАС-а од 7,62, два топа 23 мм Вја-33с, носио 600 кг бомби, и ракете РС-132 и РС-83. Руски пилоти су му дали надимак „летећи тенк”, а Немци „Beton Flugzeug” (бетонски авион) и „Schwarz Tod” (црна смрт). За време рата укупно је произведено 36.183 авиона, што га чини најбројнијим моделом у историји војне авијације и једним од најбројнијих у читавој историји авијације. Идеја за совјетски јуришни авион настала је 30-их година. Ил-2 је дизајнирао Сергеј Иљушин 1938. године. Сам Иљушин је предложио Стаљину необичну за то време идеју „летећег тенка“, те тражио дозволу за дизајн и конструкцију. Идеја је одобрена и наручена су два прототипа. Лавочкин-5 Лавочкин-5 / wikipedia Тип: Ловац Ла-5 је у почетку био далеко слабији од најбољих авиона Луфтвафеа, али се касније показао врло корисним у окршајима на малим висинама. Најбољи резултати су постигнути испод 3.000 метара. Укупно је произведено 9.920 ових авиона. Неки су опремљени са три аутоматске пушке Б-20. Познати совјетски пилот Алексеј Маресјев летео је на њему након ампутације ногу. Петљаков Пе-8 Пе-8 / Wikipedia Тип: Тешки бомбардер Једини тешки бомбардер са четири мотора изграђен у СССР-у за време Другог светског рата био је у могућности да понесе до 5.000 кг експлозива и бомбардовао је Берлин још у августу 1941. 93 авиона су се нашироко користила у свим врстама мисија – од бомбардовања мостова преко Волге у зими 1941. до железничког чвора Орша за време Kурске битке 1943. године. 1942. године на једном Пе-8 совјетски министар спољних послова Молотов је полетео у САД кроз ваздушни простор под контролом Луфтвафеа, да би се састао са тадашњим америчким председником Рузвелтом и преговарао о отварању новог фронта против нацистичке Немачке. Јаковљев-9 Јак-9 / Wikipedia Тип: Ловац Једномоторни авион са ниским крилом. У годинама Другог светског рата је произведено 16.769 ових авиона. Први је испоручен у октобру 1942. године, а убрзо су Јак-9 послати у Стаљинград. Јак-9Т, опремљен противтенковским топом Нудељман-Суранов НС П-37, нашироко се користио против непријатеља у Црном мору. Занимљиво је да су неки авиони Јак-9 кориштени за пратњу америчких Б-17 и Б-24 који су извршавали задатке у Румунији. Пред крај рата он је био први совјетски авион који је срушио немачког ловца Messerschmitt Ме-262. Тупољев ТБ-3 Тип: Бомбардер ТБ-3 је наизглед био застарео за борбе 40-их година (1930. је био први бомбардер са четири мотора који је користио конзолна крила). У Другом светском рату су га користили као теретни авион. Парадоксално, али више од 500 старијих ТБ-3 преживели су „покољ“ совјетског ратног ваздухопловства од стране Луфтвафеа у раним фазама инвазије и брзо су почели да их користе у ноћним нападима. Од тада учествују у великим биткама код Смоленска, Москве, у опсади Лењинграда, Стаљинграда и Kурска. Поликарпов По-2 По-2 / Wikipedia Тип: Вишенаменски авион Један од авиона који се највише производио у историји авијације – 33.000. Надимак му је „Kукурузник“ пошто је користио као запрашивач усева. Kада су Хитлерове трупе прешле руску границу, у земљи их је било 13.000, које су брзо прилагодили за ноћне мисије и пропаганду, јер су носили микрофоне и звучнике. Надежда Васиљевна Попова, јунакиња Совјетског Савеза, члан 588. пука за ноћно бомбардовање, легендарне јединице познате Немцима као Nachthexen (Ноћ вештица), једном приликом је избројала 42 поготка у њен По-2! Хаиме НОГЕРА

Данас православна Црква слави светог Великомученика Прoкопија. Данас се у много којој православној кући неће радити понеки посао или било какав посао, понеко ће пропостити данашњи дан (или ће, како то обично бива, женска "чељад" постити "за дом). Све из страха. Јер Прокоп може да "прокопа" а нерјетко се сачувало и памћење да је "Прокоп прокопао и Турке, па ни Муслимани данас не раде". Тужно је то наше сујевјерје, тужно јер заборављамо и самог Прокопија и Бога Кога је Прокопије свим срцем заволио. Тужно, јер Прокопије је мученички пострадао, својом вољом, е да би свједочио да хришћански Бог није попут паганским суревњивих, пргавих и прњкавих богова, који траже да их човјек умилостиви једнодневним церемонијама и формалностима, да им служи због страха од освете. Прокопије је пострадао да не бисмо данас причали сујевјерја о Прокопију. Успут, Прокопије, име које је као Хришћанин понио, долази од грчке ријечи "прокопи" - што значи "напредак". Каква тужна иронија за коју смо сами криви да Онај од Напретка бива Онај који прокопава! Али да не буде тако! Да о Прокопијевдану прочитамо нешто о Прокопију, али и да прочитамо понешто од Светог Писма. Да заволимо Бога како Га је он волио. Да се посветимо свједочењу вјере коју је он свједочио. Да будемо бољи,не један дан него од једног дана... Срећан празник Светог Прокопија - у знању и љубави а не сујевјерју и страху славили! Дарко Ристов Ђого

Христос је према хришћанском веровању био, свакако, више од учитеља. То, међутим, не сме да нас наведе да заборавимо да је био и учитељ. Који начин поучавања је примењивао? Зашто је користио параболе? Које врсте парабола су нам пренете у Еванђељима и на који начин можемо да их боље разумемо? У којој мери нам у томе може помоћи разумевање историјског, културолошког и литерарног контекста. https://bkcentar.rs/sr/blog/hristos-kao-ucitelj View full Странице

Јуче смо се подсетили на Божидара Бошка Петровића, нашег јединог ваздушног аса. Пре 80 година је погинуо у Шпанији. Пре тога је оборио неколико фашистичких летелица. Та породица Петровић је поред Бошка, резервног пилота ЈКВ, дала и Брану, пилота ловца учесника Априлског рата и Владету, пилота хидропланца, који жив није хтео да се преда, те је са неколицином својих људи након Априлског "слома", прелетео у Египат. Ово је прича о њему... Пре 76 година из Боке је кренула интересантна ратна епопеја једног од најхрабријих југословенских хидроавијатичара Корпулентан и нервозан човјек у запрљаном летачком комбинезону са ознакама неке стране армије, привукао је својим чудним изгледом 18. априла 1941 године у центру Атине, пажњу грчке војне полиције. Други свјетски рат је био у пуном јеку, а у току напад Сила Осовине на Југославију и Грчку. Колоне њемачких тенкова већ су биле продрле дубоко ка Атини, а авиони су свакодневно су нападали луке по Егеју. Ратно стање одражавало се и правим хаосом на улицама Атине, али су у свом том метежу грчки безбједњаци примијетили сумњивца у летачком комбинезону и одмах га ухапсили мислећи да се ради о њемачком шпијуну. Послије два сата проведена иза решетака, из затвора је уз извињење, пуштен југословенски поморски официр – пилот хидроавијатичар, поручник бојног брода I класе Владета Петровић. Он је у Грчку стигао дан раније у необичним околностима – предводећи групу од седам хидроплана типа „Дорниер До-22“, југословенског Поморског ваздухопловства (ПВ), са којима су Петровић и његови официри и подофицири из Друге хидропланске групе (ХГ) ПВ, одлучили да након губитка домовине, крену из Боке Которске у неизвјесност и на Медитерану наставе борбу против Сила Осовине… Суморна, облачна зора 16. априла 1941 године осванула је над Боком. У освит капитулације Краљевине Југославије у кратком Априлском рату, у заливу је владала пометња и резигнација. Бројне јединице југословенске војске управо су примиле депешу Владе у Београду да је склопљено примирје са Њемачком, Италијом, Мађарском и Бугарском чије су снаге 6. априла 1941 напале Југославију. Након десетодневних борби са вишеструко надмоћнијим нападачима, земља је доживјела војнички слом, склопљено је примирје, а војсци наређено да прекине непријатељства. У редовима југословенске војске ипак, била је доста оних који се нису мирили са поразом и којима част им није дозволила да се предају чак ни у тој, чинило се, потпуно безизлазној ситуацији. Попут јапанских самураја који до краја остају вјерни свом бушидоу – кодексу части – ни двојица младих поморских официра, Милан Спасић и Сергеј Машера нису пристали на пораз и предају. У зору 17. априла, док су италијанске трупе са Ловћена и из правца Будве већ улазиле у Боку, њих двојица су, пркосно жртвујући своје животе, у ваздух дигли један од најмодернијих југословенских ратних бродова – разарач „Загреб“ да брод не би пао у руке непријатеља. Ноћ раније из Боке је испловила и подморница „Небојша“ и упутила се ка Грчкој да се придружи Енглезима и настави рат са силама Тројног пакта. Исто су учинили и торпедни чамци „Дурмитор“ и „Кајмакчалан“. Организационо најкомплеснији био је међутим, одлазак цијеле 20. хидропланске ескадриле, којој се придружило још неколико авиона из других ескадрила, а иза којег је стајао један од најхрабријих и најспособнијих југословенских авијатичара, Владета Петровић. Из свакодневице Абукирске ескадриле „Шеснаестог априла 1941. године у 5 часова, седам хидроплана у групи, затутњали су у подножњу старца Ловћена, подигли своје главе у суморно праскозорје облачног дана, запаравши по посљедњи пут бијелу бразду на површини „Невјесте Јадрана“ и полетјевши у…. неизвјесност.“– записао је у свом ратном дневнику Петровић. Тако је почела једна од најинтересантнијих епизода када су у питању наши људи у Другом свјетском рату, прича познатија као сторија о Абукирској ескадрили. Владета Петровић као поручник фрегате Владета Л. Петровић рођен је 18. априла 1905 године у Шапцу. Завршио је 1928. Поморску војну академију у Дубровнику и произведен је у чин поручника корвете чиме је постао официр. Потом у Сплиту завршава прво хидроизвиђачку, а онда и школу за хидропилота. Врхунац своје ваздухопловне обуке Петровић је достигао 1938. када је завршио елитну Ловачку школу Ратног ваздухопловства у Земуну и добио звање пилота-ловца. Љубављу према авионима „заразио“ је и своја два млађа брата – Брану који је постао пилот-ловац Ваздухопловства Краљевине Југославије и Бошка који је као велики комуниста, отишао као добровољац у Шпанију где је на страни републиканаца, учествовао у Шпанском грађанском рату. Летећи на ловцима типа „поликарпов И-15“, Бошко Петровић је оборио седам авиона фашистичких снага, чиме је постао први југословенски пилот-ас. Бошко Петровић погинуо је у ваздушном дуелу 18. априла 1937 код Вила Нуева Дел Кањеде у Шпанији. Каријера Владете Петровића остала је везана за хидроплане у Поморском ваздухопловству КрМЈ, гђе је од 1938 године обављао дужност команданта Друге ХГ са базом у Кумбору. Овде се Владета жени својом великом љубави, лијепом Тивћанком Маријом Фажо са којом ускоро добија и двије кћерке. Јединица којом је командовао била је наоружана са, у то доба, једним од најбољих хидроплана на свијету, чувеним њемачким „Дорниер-ом До-22“. Владета Петровић врши смотру припадника Абукирске ексадриле у Египту Друга ХГ је у освит напада на Југославију 6. априла 1941. из Кумбора дислоцирана на ратне положаје код Ораховца у Боки Которској. Задатак њене 20. ескадриле било је тзв. далеко извиђање јужног дијела јадранског војишта на коме су се и одигравале главне борбене активности с обзиром на близину база италијанске војске у Италији и Албанији. Након што су без тежих посљедица претрпјели неколико њемачко-италијанских ваздушних напада на Боку 6. априла, хидроплани јединице под командом Владете Петровића већ 7. априла кренули су на прве задатке – извиђање вода на правцу Бока- Мљет и Бока –Улцињ, те око јужнодалматинских отока, а касније и главне италијанске базе на јужном Јадрану – луке Бриндизи. Услиједила су бомбардовања италијанских бродова, напади на Драч и извиђања Барија, Бриндизија и Отранта. Један од најризичнијих задатака Априлског рата обавио је Владета Петровић лично који је на захтјев команде да утврди одакле долазе италијански авиони који нападају Боку – из Албанији или Италије, са хидропланом „307“ 14.априла на висини од 5 хиљада метара изнад Будве, примијетио пет италијанских ловаца „фиат Г-50“ и неопажено их пратио 5 минута, утрдивши да они држе југозападни курс и враћају се на аеродроме у Италији. До добијања наредбе о обустављању непријатељстава, авиони Друге ХГ, обавили су пет борбених мисија бомбардовања бродова и лука непријатеља, те 16 мисија далеког извиђања и фотографисања италијанске и албанске обале и јужног Јадрана. Хидроплани Абукирске ескадриле Неколико дана прије саме капитулације, Петровић је, забринут због лошег стања на фронту наредио збор свог особља Друге ХГ. „Изложио сам им отворено ситуацију на ратишту. Ми стојимо пред дилемом: да се повучемо у Грчку, где још ратују енглеске трупе и да се њима прикључимо настављајући бробу из слободе, или да постанемо робови у њемачким концентрационим логорима. Као посаде за повлачење примам само добровољце, док остале, који имају нарочите личне разлоге за останак, разријешавам дате заклетве.“– записао је 10. априла Петровић у свом дневнику. Припреме за одлазак из Југославије су поодмакле, а у ноћи 15. априла Петровић и сарадници посјетили су енглеског аташеа, пуковника Макдоналда који се са особљем затекао у Перасту. Од њега је су добили кључне податке колико су непријатељске јединице удаљене од Боке и обећање да ће преко британске војске, грчким јединицама на Крфу и у Патрасу најавити долазак југословенских хидроплана. Петровић са југословенсмким ваздухопловцима у Египту „Питање колико је непријатељ удаљен од Боке је било од кључне важности зато што сам био пред дилемом: ако се повучем са групом у Грчку сувише рано – оде глава покривена срамом војног бјегунца, ако се пак не повучем на вријеме – заробљеништво!“– пише о тим тренуцима Петровић који је у зору 16. априла из Боке полетио на челу групе од седам исправних хидроплана са 20 чланова посаде. Летећи у врло тешким условима, кроз олују и густе облаке, касније тог дана су стигли на Крф, па у Патрас. У међувремену, придружила су им се још три југословенска хидроплана, па је ескадрила „нарасла“ на 10 авиона и 27 авијатичара. Послије много перипетија, укупно 8 борбено способних југословенских хидроплана типа „До-22“ стигли су 22. априла око подне у залив Абукир у Египту, близу Александрије. Неколико дана касније придружио им се и хидроплан „313“ чиме је 2. ХГ прелетом од преко 2 хиљаде километара, успјешно окончала повлачење из Југославије и поновно била спремна за наставак ратовања, овај пут против још опаснијег и моћнијег противника – чувеног њемачког „Африка корпуса“ и његовог легендарног команданта – „Пустињске лисице“, фелдмаршала Ервина Ромела. Капетан корвете Владета Петровић У Египту је 20. хидропланска ескадрила, једина југословенска војна јединица која се организовано повукла из окупиране земље и није своју ратну заставу спустила пред Силама Осовине, званично ушла у састав британског РАФ-а под новим службеним називом „No.2 Yugoslav Squadron“. Много познатији био је међутим њен незванични назив – Абукирска ескадрила. На пјешчаној обали залива уређена је привремена база, а већ 7. маја из луке Александрија креће на први ратни задатак – извиђање Средоземног мора на удаљености од 200 миља од обале на линији Порт Саид – Марса Матрух. Упоран у одлуци да његова јединица настави дејства, Петровић је игнорисао два наређења која је током маја примио од избјегличке југословенске Владе. Тражено је да преда хидроплане Енглезима и да се са својим људима упути у Јордан. Својеглави и храбри Петровић је хладно игнориосао обје депеше иако је прву потписао предсједник Владе, генерал Душан Симовић, а другу и сам југословенски краљ Петар Други Карађорђевић. „Да сам извршио та наређења, читав план о наставку борбе против нацизма би пропао, а особље јединице би са правом било проглашено непокореним, али неком врстом бјегунаца из домовине.“– објаснио је он разлоге зашто је радије наставио да се директно бори на фронту источног Средоземља и сјеверне Африке, где је однос снага тада био 2:1 у корист Њемаца. „Енглеска је била једина брана и нада Савезника у спашавању еропске цивилизације. За No.2 Yugoslav Squadron је било питање части да Енглеску у томе помогне свим својим снагама, ма како незнатна била та снага и моћ.“– стоји у Петровићевом дневнику. Тиватски зет на челу Абукирске ескадриле у наредних годину дана је са својим авијатичарима редовно вршио извиђања Средоземног мора, садејствовао са британском флотом, испраћао конвоје бродова који су упловљавали у Александрију, водио борбу против непријатељских подморница, тражио и спашавао из мора посаде оборених британских авиона или потопљених бродова. При томе је Абукирска ескадрила извршила укупно 912 ратних задатака провевши у ваздуху 1.760 сати. Наши авијатичари претрпјели су и губитке па је тако у инциденту са британским бродом који је погрешно идентификовао наш хидроплан „307“ као њемачки авион и запуцао на њега, 22. децембра 1941 авион је оштећен, а наредник Јово Кикановић из Кртола код Тивта, тешко је рањен. Другог фебруара 1942. године, на плажу 40 километара западно од Александрије, под њемачким мецима, срушио се југословенски хидроплан „157“ типа „Рогожарски СИМ-14“а у њему су погинули су наредници Шишмун Пишпек и Каменко Петровић, док јепоручник фрегате Болеслав Ивковић једва преживио са тешким повредама. Један од хидроплана Абукирске ескадриле у Египту Абукирска ескадрила је одлично вршила добијене задатке за што је у неколико наврата и званично похваљивана од британске команде, али и од челништва комплетног РАФ-а на Средњем Истоку. Самог Владету Петровића Британци су одликовали Златним крилима РАФ-а. Један од њених подвига било је и налажење 26. јуна 1941, малог гуменог сплава са 4 преживјела британска авијатичара, око 190 километара од обале. Након што су Њемци оборили њихов бомбардер, њих четворицу безуспјешно су пет дана непрекидно тражили сви расположиви бродови британске Средоземне флоте и бројни енглески авиони, али их је нашао југословенски хидроплан са пилотом Ладиславом Зобунџијом. И то не једном, већ два пута у мање од 24 сата јер им први пут Забунџија није могао помоћи, а сутрадан се вратио по њих и бацио им из ваздуха пакете са храном и водом и остао кружити над њима, док је други југословенски хидроплан у помоћ довео оближње британске ратне бродове. На жалост, за три од четири британска летача у сплаву, било је касно, јер су се током ноћи, у делиријуму због вишедневне жеђи, бацили у море. Једини преживјели спашен и након што је отпуштен из болнице у којој се опорављао, одмах је дошао базу Абукирске ескадриле да се лично захвали својим спасиоцима. Абукирска ескадрила је 22. априла 1942. извршила своје посљедњи задатак јер је њено особље због сумње у лојалност према избјегличкој Влади у Лондону, интернирано. Касније су Владета и његови летачи добровољно постали британски пјешадинци, а Петровић је у септембру 1942. именован за официра за тренажу југословенског летачког особља у No.2 Aircraft Delivery Unit – јединици за прелетање и испоруку нових борбених авиона на фронт. Од септембра 1943. до краја рата Владета је службовао у ваздухопловним школама у Родезији и Јужној Африци након чега је одбио понуду Енглеза да остане у њиховој војсци и вратио се у Југославију. У домовини је „крила окачио о клин“ јер за њега као краљевског официра, није било мјеста у Ратном ваздухопловству комунистичке државе. Неколико је година радио као физикалац у Београду, да би на позив једног свог ратног друга из Африке, 1949. дошао на Ловран и запослио се у тамошњој школи где је предајући математику, физику и техничко васпитање, остао до пензије. Немирни животни дух авантуристе, пилота, патриоте и официра од части, Владете Петровића, заувијек се смирио 7. јуна 1984 у Ловрану. Међу ријеком људи за коју се не памти да је до тада неког од мјештана испратила до гробља, била су и тројица интересантних људи – униформисани генерал ЈНА – комадант Ријечке војне области који се у име социјалистичке војске и државе говором дошао званично опростити од преминулог краљевског официра, као и двојица осамдесетогодишњака у отменим одијелима који су донијели највећи од свих вијенаца. На њему је стајао натпис „Нашем комаданту – последњи поздрав -Абукирска ескадрила“. Синиша ЛУКОВИЋ