Претражи Живе Речи Утехе

Dakle, postavljamo jedan klip sa muzikom/izvodjenjem, a ispod tekst te pesme. Pri postavljanju teksta ne zaboravite da ispod ili iznad stavite i link za tu stranu. Krecemo. ...

НАЈБОЉЕ ДЕЛО КОЈЕ ЧОВЕК МОЖЕ ДА УЧИНИ Разговор са митрополитом Морфским Неофитом (Масурасом), 27. јун 2013. л.Г. Владико, из ваше биографије знамо, да сте били послушник код старца Јакова Евијског. Имате опит послушника. Шта значи бити послушник? То значи да верујеш свом старцу, зато што послушност почиње са поверењем. Пре свега то је поверење опиту старца или старице, игумана или игуманије манастира, јер када верујем духовном опиту свога старца, то значи да почињем да га слушам. Размислите, сама реч ,,послушност“ у корену има реч: ,,слушати“. И када верујем старцу и слушам га, налазим се у послушању њему, то ми на крају помаже да нађем сопствени пут и пронађем унутар себе свог личног Бога. Послушност је увек повезана са поверењем, а то можемо видети на примеру сатане, коме је најважније да поколеба послушниково поверење према старцу. Постоји пример из Старечника, када питају послушника: ,,Како видиш свога старца?“ И он првог месеца одговара: ,,Као анђела“. Годину дана касније старац пита свога послушника: „Како ме видиш?“ Он одговара: „Као човека“. Три године касније исти старац пита: „Како ме видиш, дете моје?“ Послушник одговара: „Као демона“. То значи да је послушнику демон открио своју адресу. Тако често бива у монашком животу. И не само у монаштву, то се често дешава и у браку, који започиње поверењем, а завршава се непријатељством. Они који су у браку морају себи стално постављати питање: „Како ја видим своју жену или мужа?“ – баш као што монах непрестано поставља питање: „Како ја видим својега старца?“ И иде на исповест. Другачије не може бити. А зашто су неки људи послушни, а други нису? Да ли је то посебан дар или је то резултат васпитања и самоваспитања? И једно и друго. Постоје људи посебног карактера и васпитања. Ја лично нисам рођен као послушан. Док су у другим домовима постојали послушност и учтивост, у нашем дому најважнија је била слобода мисли и изражавања. Родитељи су нас томе учили. Дешава се да монах обично долази у манастир у доби од 25 до 30 година и до тада његов карактер се већ формирао. Он доноси са собом све што већ има у себи. Али манастир постоји за сваки карактер, као што је и живот у браку за све карактере. Потврду за то видимо на примеру заједнице Апостола, јер дванаест Апостола показују дванаест потпуно различитих карактера. Шта је заједничко префињеном Јовану Богослову са ексцентричним Петром? Ја сам лично, на пример, Петар. И што је већи број браће, то видимо више различитих карактера. Стога, нарочито игимани манастира где се подвизава много браће и сестара, не би требало да имају никакве захтеве према карактерима. И ни у ком случају игуман или игуманија не би смели да мешају послушност са војним поретком. У супротном треба да отворимо немачки војни камп, другачије га не можемо назвати, то више неће бити манастир. Послушност је у човеку. То је његова сопствена, унутрашња, слободна одлука. И када се научимо својим дугогодишњим опитом, на пример, да будемо послушни мати Сергији или да будемо послушни старцу Симеону или неком другом, онда после неког времена схватамо да нисмо њима послушни, већ самом Господу Исусу Христу и да у нашим старцима видимо скривене све заповести нашега Господа. Да ли је у савременом друштву могућ такав пут послушности какав је био у прошлим временима? Не познајем толико добро модерно руско друштво. Постоји стара светогорска анегдота о разлици између грчког и руског монаха. Руски старац каже свом послушнику у руском манастиру Светог Пантелејмона: „Дете моје, скочи у море“. – „Благослови, владико“, - и одмах скаче у море. Грчки старац каже: „Дете моје, скочи у море“, а послушник пита: „Зашто?“ То нам показује какви су некада били Руси. Почињали су са потчињавањем, а то их је на крају приводило послушности. А Грци су почињали сасвим другачије. Увек им је било важно да схвате разлог, то јест објашњење зашто треба да буду послушни. Мени је сада педесет година, епископ сам и морам да кажем, да би манастир успео и да би напредовао, старци морају да буду послушни својим монасима. Баш као и у породици. Ако је породица добра и ако је у породици све добро уређено, родитељи су послушни својој деци. Када прост монах види да се старац брине о њему, мисли о њему, снисходи му на многе начине, тада он схвата да му старац даје пример Самога Христа јер је наш Господ Исус Христос дошао на земљу не да би владао, него да би служио нама људима. И тако, када видиш да старац чини апсолутно све за тебе, то изазива у теби као одговор топло осећање љубави, и ти видиш Христа у лицу свога старца и почињеш да га волиш и поштујеш. Мислите ли да заводим ред у својој епархији? Уопште не. Својим примером покушавам све време да надахњујем, а не да заводим неку врсту ригидног поретка. Често се догађа да епископу, старцу, или родитељу западне непослушни свештеник, монах, или дете који уопште не желе да се покоравају. И шта тада учинити: протерати своје дете? Наравно, не. У овој ситуацији могућ је само један излаз. Треба преклонити колена и помолити се Господу нашем, да нас просветли. Казати: „Ја не знам. Господе, помози ми да схватим шта да чиним са овим свештеником у својој епархији, или шта да чиним са овим монахом, или шта да чиним са својом ћерком у овој ситуацији?“ И само нас Господ може Својом светлошћу просветити у овом одређеном тренутку и показати нам право решење. И увек треба да имамо пред собом пример нашега Господа Исуса Христа, Бога Оца и Духа Светога, који нас учи да смо дужни увек бити у послушности и тако пројављивати своју љубав. Само ово може довести до доброг резултата. Питали сте ме за старца Јакова. Он никада није захтевао послушност. Говорио је: „Не требате мене да слушате, јер сам ја – мртав пас.“ Замислите, човек је овако говорио о себи, свети човек који је чинио чуда, који је током Литургије својим очима видео Анђеле. Његово смирење нас је учило. Био сам ђакон. Долазио сам код њега, а он је мени причао о својим проблемима! То ме је, наравно, веома смиравало. Већ тада ми је говорио да ћу бити епископ и ја сам разумео зашто је он то чинио: још тада ме је учио како бити епископ, како истински постати отац. Смирење нас много чему учи и врло добар пример за то јесте – распети Господ и Крст. Први старац са којим сам се упознао био је старац Порфирије. Имао је дар прозорљивости и када ме је видео, рекао је: „Дете моје, ти си врло активан.“ Предложио ми је: „Ако хоћеш дођи овде, разговараћемо. Али те шаљем старцу Јакову као духовнику. Будући да си рано постао сироче, отац ти је умро, у теби постоје психолошке празнине. Унутар тебе је гнев. А тај човек коме те шаљем је врло смирен, тактичан, учтив, и ти ћеш се такође смирити захваљујући његовом смирењу.“ Овога часа сам се сетио молитве коју је изговарао Свети Јустин Поповић, Србин: „Смирени Господе мој, смири ме смирењем Својим.“ И тиме је све казано. Ко има уши да чује. А ако неко нема уши, онда се испоставља да ће старац слушати, старац ће се смиравати, старац ће трпети и старац ће постати свет, а не његов послушник. Монашка служба – је покајање. И ми смо дужни да се смирено исповедамо свом старцу или нашој старици, то јест игуманији, јер не заборавите, у женским манастирима није духовни отац, већ духовна мајка. У женским манастирима улогу духовне мајке увек има игуманија и са њом се о свим проблемима мора разговарати врло отворено и кајати се. Ја такође вршим исповест у једном женском манастиру, али не дозвољавам да ме сестре зову њиховим старцем. Оне мене називају владиком. Зато што сам им рекао: „Ваш старац је ваша мајка игуманија, њој треба да исповедате своје помисли. А предамном ћете исповедати ваше грехе, ја ћу их разрешавати и такође подстицаћу, по мери својих сила, вашу борбу ка покајању.“ Најважније је својим смиреним ставом дозволити старцу да обави операцију у нашој души, не обазирући се на то што ће бити болно, јер старац у манастиру није за то да дели чоколаде и говори: „Браво!“ Старац је лекар душа и ми треба да молимо Господа нашега да Он просвети нашег старца и исцели нашу душу. Тада нам старац може много помоћи. Са мном је био такав случај да сам желео да одем на Атос, али старац Јаков је рекао: „Не, отићи ћеш на Кипар, јер ћеш тамо бити епископ.“ И то је било моје прво послушање, зато што сам тада одустао од сопствене жеље. Отишао сам код старца Пајсија на Атос и рекао му: „Па како то, мене старац шаље на Кипар, а ја то не бих желео.“ А он каже: „Не, старац Јаков је у праву. Треба да идеш на Кипар, јер је воља Господња за тебе управо то. Тамо ћеш отворити манастире мушке и женске. Рекао ми је да је потребно завршити правни факултет. „Онда, - каже, - сачекај две године, моли се, и за две године у срцу ћеш добити одговор, где тачно треба да идеш и са ким да живиш.“ И заиста, две године касније чуо сам у свом срцу одговор: „Треба да одеш на Кипар у град Ларнаку ка оцу Симеону.“ Послушао сам и отишао. Отац Симеон је био врло образован човек, сликао је иконе, био је врло префињен и душом и телом и имао је изузетну способност да проникне унутар човека. Сам Господ ме је послао к старцу који је био моја потпуна супротност. Овај старац је стрпљиво чекао четири године и није ми говорио ништа лоше. Тек четири године касније, први пут ми је рекао о једном мом недостатку. А ви предпостављате, какав је мој карактер! Хегемонистички карактер, нападан, врло гневљив, врло груб. Дакле, човек је тако дуго трпео и тек после четири године казао ми је о једном мом недостатку. Зато што је тај човек веровао да се све може постићи добрим примером, а не поретком. Када је једном строжије покушао да разговара са мном, увредио сам се и четири дана уопште нисам разговарао с њим. И да ли знате зашто сам проговорио? Четвртог дана ме је посетио сатана. Благодат ме напустила и нашао сам се као мрав у канџама огромног лава, који се зове демон. Не само духовно, него и физички сам осећао искушење у те дане. Тога дана смо прослављали сећање на Светог Спиридона епископа Кипарског и говорио сам у својим молитвама: „Свети Спиридоне, сачувај мене, као што си чувао овце своје.“ Ви знате, да је он био пастир. Тада сам решио да се смирим и то је била веома важна одлука за цео мој живот. Схватио сам да је смирење пред својим старцем – почетак покајања. Послушност старцу и смирење пред њим штите од сатане. Тако се постепено ослобађа срце од жеља, ум од мисли. Почиње да ти се свиђа да видиш своје недостатке, не твоје предности, не твоје добре особине, које можда имаш, него баш недостатке. Затим почињеш да говориш своје недостатке, исповедаш их свом старцу. Свети Исак Сирин каже: „Монах који се хвали предаје себе у руке ђаволу.“ Можете ли да замислите, ако себе хвалимо, шта радимо?! Ми сами себе можемо предати у руке ђаволу. Зато је врло важно кајати се. А да би се спознало истинско покајање мора се почети од смирене послушности своме старцу. Управо тако се отварају двери покајања. Да ли непослушност Богу увек води послушности демону или је могућ трећи пут? Сам Христос говори: Ко слуша Мене, слуша Мојега Оца, ко види Мене, види и Оца Мојега (ср. Јн. 14: 9-10). Шта је вечни живот? Следовање заповестима, јер онај ко испуњава заповести, познаје Бога. Уствари њих је само две: Љуби Бога свим својим срцем и љуби ближњега свога као самог себе. Само их је две, а из њих проистиче и трећа: љуби (ближњега као) самога себе, а како је другачије могуће љубити самога себе, него следовати заповестима Господњим? Стога никаквог трећег пута не може бити. Главни пут је послушност Христовим заповестима, а старац у манастиру – то је лик Христа. Једном сам питао оца Јакова: „Ако имам мишљење различито од мишљења старца, зар не би требало ово да му кажем?“ Студирао сам на правном факултету, имао сам такве мисли. Он је одговорио: „Обавезно говори што ти је у глави. Молићеш се и говорићеш: Исусе Христе, просвети мене, просвети мога старца. Ако се будеш молио он може прихватити твоју тачку гледишта.“ Рекао сам: „Шта ако не прихвати?“ – „Е онда треба да се молиш још топлије и после молитве још једном да му кажеш. Можда ће те тада послушати. И ако други пут старац не прихвати твоју тачку гледишта, онда заћути. И кажи тада у себи: „Исусе Христе мој, сада ме мој старац не чује, зато што није још дошло време.“ Не треба га осуђивати. Најгоре је говорити другој браћи лоше ствари о старцу. У манастиру има увек врло једноставне браће и ако изразите своја гледишта, нека мишљења, можете створити групације. Тада се наравно, духовни карактер покајања потпуно губи. Тада постајемо отворени за светске помисли. Зашто је прво непослушање Адамово наследно? Одговор на то питање даје Свети Кирило, Патријарх Александријски: Зато што смо наследили природу Адамову. У нашој природи лежи могућност непослушности, сумње пред старцем, пред Христом, пред вером по Јеванђељу. Постали смо двоједушни. Имамо једну душу, а две жеље. Два мишљења. Неки имају и три и четири... То доводи до психичких обољења. Али је од самог почетка нашег монашког живота важно правилно поставити питање, а оно се састоји у томе, како да се исцели наша људска природа од неких особина које су јој својствене? Када сам био у Атини упознао сам Светог Евменија губавца. Он ми је рекао: „Моли се: Господе Исусе Христе, подари ми кротост, смерност и једноставност (простоту).“ Питао сам га: „Ово последње, треће, заправо не разумем: да ли је толико важно да будем једноставан?“ – „Да, - одговорио ми је, - јер је једноставност врло тешка ствар.“ Рекао ми је: „Једноставан човек је свети човек. Једноставност је начин на који се човечији ум може кретати ка истини, ка Истини.“ Познате су речи Апостола: „Оно што нећу, то чиним, а оно што хоћу, не чиним.“ То је могуће јер је човек наследио природу Адамову, због чега је тако сложен. Зато Христос говори: „Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско.“ А дечија особина је једноставност. Када одрастамо, ми губимо овај дар и само нам га Господ може дати. Старац Евменије увек је говорио једну јако добру ствар: „Када је у теби страст, молиш се и она се повлачи, али онда се поново враћа. Тада схваташ да је проблем много дубљи него што си у почетку мислио.“ Проблем је у томе што нема воље, то јест заправо нема жеље. Постали смо монаси, подвижници, аскете. Свети Максим поставља питање: „Шта је то аскеза?“ Па послушност и јесте аскеза. Например пост, бдење – су такође аскеза. Способност да поднесеш лоше речи које неко каже против тебе, да се смириш такође је аскеза. И Свети Максим на ово питање одговара овако: „Аскеза – то је дело воље. То јест, ти вежбаш своју вољу.“ Овим упорним понављањем покушаваш да вежбаш вољу. Али ми сами никада ништа нећемо постићи. Старац Евменије је говорио да ће наступити такав тренутак када ћеш се наћи у потпуном очају, када ћеш се разочарати у своје знање, у свој опит, шта год то било, тада ћеш пасти на колена и рећи: „Христе, ја желим да се исправим, али не успевам. Изгледа да желим мало. Помози ми да бих Те више пожелео. Хтео бих да Те више желим! Само Ти можеш, ја не могу сам.“ И када се човек потпуно ослања на вољу Божију, тада се отварају двери покајања. Тада почиње да плаче и да истински говори ове речи: „Оче наш, да буде воља Твоја, као што је на Небу, тако и на земљи.“ На земљи – то значи у мени, на мени да буде Твоја воља. И само је тако могуће излечити Адама кога носимо у себи, или Еву која је у вама, сестре. Ово је једини начин излечења, другог начина нема. И ово је најбоље дело које човек може да учини у свом животу. На Славу Божију превели са руског: Б. и М. Бановић Децембар 2020. л. Г. View full Странице

Везано за недавна дешавања "преко баре" ево неки детаљи.... ДонТрам. је блокиран приступ на навећим интерент платформама.... од 6 на 4 је банован привремено или за стално.... Ево само један детаљ везано за ДонТрам. профил на твитеру где је имао скоро 89 милиона пратилаца.... где су његови гласачи могли тренутно у секундама да прате све шта пише/шта поручује.... Дакле само неколико невероватних детаља.... После нереда он је објавио приви видео на твитеру: и у првих 17 минута видео је имао 2.2 милиона прегледа, затим после 30 минута тај исти видео је имао 4.9 милиона прегледа, и после 7 сати видео је имао 28.6 милиона прегледа Ово је оно о чему сам писао до сад у неколико наврата...интернет простор постаје једно од главних борбених поља где се свако бори за своје интересе на глобалном нивоу.... ДонТрам је изгубио изборе зато што не ради у интересу војне индустрије, и big tech копанија као што су фејс,твит, гухгле,амахзон... све се врти око новца.... Trump has now been suspended from four of six most popular social media platforms WWW.NEWSWEEK.COM Snapchat has suspended the president's account, joining Twitter, Facebook and Instagram. By banning Trump and his supporters, Google and Twitter are turning the US into a facsimile of the regimes we once condemned — RT Op-ed WWW.RT.COM Tech companies were once the primary tools of US “soft power” used to overthrow authoritarian regimes by exporting ‘digital democracy’. Now they employ the same tactics of suppression as... With unilateral censorship of a sitting US president, Big Tech has proven it’s more powerful than any government — RT Op-ed WWW.RT.COM Big Tech’s moves to muscle President Donald Trump off social media have been heralded by some as victory. But a corporate-run state with politicians serving as mere figureheads amounts to the... Tech oligarchs at Apple & Google are ‘major obstacles’ for Trump-friendly platform to arise – liberal studies scholar to RT — RT USA News WWW.RT.COM It will be hard for Donald Trump to create his own social media platform if it gets banished from services by Apple and Google who monopolized the market, author and liberal studies professor...

Фотомонографија аутора Ђорђа Миховиловића на једном мјесту обједињује 796 фотографија снимљених на локацији логора Јасеновац у раздобљу од 1945. до 1947. године које показују како на том простору након пада НДХ није постојао, нити је могао постојати, било какав логор, што тврде десничари у Хрватској Пише: Драго Пилсел Излазак књиге провокативног назива “Јасеновац 1945 – 1947” јасеновачког вишег кустоса Ђорђа Миховиловића, долази у врло важном историјском тренутку, односно у контексту још увијек трауматичне садашњости оптерећене грозним реинтерпретацијама ратног и поратног времена из пера све гласнијих негациониста и ревизиониста усташке државе и њених учинака. Књига доноси 769 фотографија велике историјске вриједности о самом концентрационом логору у Јасеновцу (и самом мјесту Јасеновац) те је веома вриједан допринос раскринкавању страховите лажи која укратко гласи овако: усташки логор у Јасеновцу није био логор смрти, тамо је живот изгубио мали број људи, углавном од болести, а прави се геноцид догодио на томе истоме мјесту у режији комунистичких власти након маја 1945. и то над Хрватима! Звона свете Ане Колико је ова лаж проширена и опака, говори податак да не само што се на ту тему у Хрватској штампају књиге, пишу чланци, дају интервјуи и држе трибине, већ се снимају и документарни филмови са жестоким манипулацијама и подвалама, а ревизионизам подржава и у структурама Католичке цркве у Хрватској јер, на примјер, католички медељник Глас Концила, објављује фељтоне, доноси интервјуе и друге чланке у којима ревизионисти на дуго и на широко тумаче “истину о Јасеновцу”. Мукотрпан рад Аутор је показао и доказао да су на тим мјестима били немогући услови за смјештај и обезбеђење већег броја људи, те да никаквог комунистичког логора након маја 1945. у Јасеновцу није било. Већ сама чињеница да су фотографије снимане тпком 1945., 1946. и 1947. године (дакле, у вријеме наводног постојања комунистичког логора Јасеновац), што претпоставља слободан улазак разних сниматеља и слободно кретање по наводном мјесту заточења и убијања заточеника (Хрвата), оповргава могућност постојања комунистичког логора. Наиме, такво би мјесто, како истиче рецензент монографије Наташа Матаушић, било засигурно строго чувано, а улазак знатижељницима строго забрањен или контролисан. Јасеновац, на обали Саве Миховиловићева фотомонографија подразумијева мукотрпан научно-истраживачки рад и добро познавање теме и проблематике те њихово проширивање допунским подацима до сада непознатих детаља. Врло је важно то што ови подаци први пут долазе до шире јавности. Највећи дио фотографија у власништву је Хрватског повијесног музеја и Хрватског државног архива у Загребу, јавне установе Спомен-подручје Јасеновац, Архива Југославије и Јеврејског историјског музеја из Београда, затим Архива БиХ и Хисторијског музеја БиХ из Сарајева. Једно од изворишта негационистичког наратива је “Друштво за истраживање троструког логора Јасеновац” које је основано у марту 2014. године. Према тврдњама чланова Друштва, Јасеновац 1941 – 1945. није био логор смрти у којем су усташе масовно убијали Роме, Јевреје и Србе по геноцидним критеријима и Хрвате по политичким критеријима. Кажу да је био само обичан сабирни, кажњенички и радни логор (први логор) у којем се ријетка појединачна убијања броје тек на десетке или стотине, а никако на безбројне хиљаде мушкараца, жена и дјеце несталих у масовним ликвидацијама. Тврде да су комунисти (други логор од 1945. до 1948. за усташе, домобране и Њемце, те трећи за информбировце од 1948. до 1952.) инсталирали након маја1945. и тамо, на мјесту усташког логора у Јасеновцу, извршили “геноцид над Хрватима”. Гдје су страдали? Ипак, нису пронашли ни једно једино име страдалог у “комунистичким логорима” након маја 1945.; насупрот поименичном попису од 83.145 жртава усташког логора Јасеновац 1941 – 1945. године за који чланови овога Друштва и њихови истомишљеници не могу тврдити да је све само лаж. Ниједна породица никад се није јавила с информацијом да је неко од њених ближњих нестао у том наводном послијератном јасеновачком концлогору и то би, како је закључио Славко Голдстајн у књизи “Јасеновац – Трагика, митоманија, истина” (издање Фрактуре из Запрешића, 2016.), заправо требао бити довољан доказ да таквог послијератног логора смрти у Јасеновцу није ни било. Непостојање било каквих доказа за недоказиве тврдње негационисти објашњавају реченицом да “непобитни писани докази о томе нису објављени, него се вјероватно брижно крију или су чак уништени”. Према једној савјесно рађеној библиографији о усташком логору Јасеновац до 2000. године, сумира Голдстајн, објављено је 1106 књига, 1482 мемоарска записа и студијска чланка, 108 збирки докумената, а у посљедњих 15 година та је обилна грађа додатно обогаћена. Све је то поткријепљено десецима хиљада докумената који се односе на Јасеновац, а похрањени су у средишњим архивима држава које су настале на подручју бивше Југославије и у педесетак локалних архива. Међу њима је и велик број докумената усташке провенијенције који такође јасно говоре о смртоносном карактеру јасеновачких логора 1941 – 1945. године. Јасеновац, бараке Документи локалних архива на подручју бивше Југославије евидентирани су и у централним републичким архивима и с фотокопијама често су измјењивани ради проширења доступности, па је сасвим немогуће да је у тој испреплетеној мрежи неко могао “брижно сакрити” или чак “уништити” комплетну документацију о једној фази “јасеновачких логора” не оставивши за собом никаквог трага. О пробоју и јасеновачком расплету пак негационисти ћуте као и аутори књиге “Јасеновачки логори – истраживања”. Зашто? Јер је јасеновачки финале заправо дефинитивни печат над иторијом усташких логора. Тим завршним чином, Јасеновац заувијек потврђује себе – од почетка до краја био је помало свашта, али по својој почетној намјени и бруталном крају био је првенствено и далеко највише логор смрти. Зграда економије Под митраљеском ватром из стражарница, бункера и осматрачких торњева 90 се логораша из Логора ‘3’ пробило до првих шумарака и спасило животе, а око 500 пало је покошено унутар логора и на брисаном простору изван жице и прије шуме. Послије пробоја у логору је остало још око 460 логораша који због болести или изнемоглости, због страха, резигнације или криве рачунице, нису учествовали у побуни и пробоју. Усташе су их у бијесу, истога дана, скоро све поубијали. Преживјело их је свега осам који су се успјели сакрити у рушевинама минираних логорских зграда и дочекати партизане. Последње снаге усташке посаде напустиле су Јасеновац 1. Маја 1945., а дан касније претходница Југославенске армије без борбе је ушла у опустошено мјесто. Од око 500 кућа у Јасеновцу усташе и Њемци у повлачењу су запалили чак 433. У становитом смислу село је било продужена рука логора: у њему је био смјештен добар дио усташке посаде, ту су биле и логорашке радне јединице Кожара и механичарски Брзи склоп, усташка болница (о којој смо писали), затвор за логораше под истрагом, заповједништво и интендантура цијелог логорског сустава. Усташе су настојали за собом оставити што мање трагова, али зашто су палили и настамбе локалног становништва? Очај и бијес тоталног пораза тешко је контролисати. Кориштене цигле Главни усташки Логор ‘3’ на рубу Јасеновца затечен је 2. маја у још горем стању. У јасеновачком мјесту зграде су уништаване пожаром, па су огољени зидови већином још стајали и обнова је бар дијелом била могућа. А у Логору ‘3’ зграде и друге настамбе биле су миниране, до темеља урушене или сасвим срушене. Једини је стајао велики циглени зид, саграђен муком заточеника, дугачак 3,6 километара и висок око 3 метра, понегдје мало виши или нешто нижи. Постао је неисцрпиви извор грађе за становнике Јасеновца и околних села који су се враћали из избјеглиштва или прогонства под голе зидове и на згаришта. Надлежна нова власт, Котарски НОО Новска, дозволила је становништву користити циглу из зида и грађевни материјал из логорских рушевина за обнову домова и насеља. Јасеновац, крушна пећ Окружна и Земаљска комисија за утврђивање ратних злочина стигле су у разрушени јасеновачки логор 11. и 18маја и 18. јуна 1945. Једногласно су утврдиле да је логор неупотребљив за било какве сврхе: све су зграде “… уништене или тешко оштећене тако да се ниједна не налази у употребљивом стању”. Као документација снимљено је око 400 фотографија које су сачуване. Све три комисије биле су сагласне с одлукама надлежних Народноослободилачких одбора да грађа из логорских рушевина и цигленог зида буде додијељена за обнову домова пострадалог становништва. Нема података да је било коме из тих комисија пало на ум да би један мањи дио рушевина требало конзервисати као историјски документ и не зна се ко је наредио тотално рашчишћавање логора. До 1948. Године, големи логорски простор био је претворен у ледину, баш какву тамо налазимо данас. Јасеновац, плинара Знамо пак за постојање радног логора након маја 1945. из документације кустоса Јелке Смреке, а о тому највише говори Мирко Шимуњак, заповједник Радне групе Јасеновац од априла 1946. до маја 1947. с чином потпоручника, а затим и поручника ОЗН-е. Према Шимуњакову опису, кажњеничка група којој је он заповиједао звала се “Завод за присилни рад Викторовац – Радна група Јасеновац 2”. Претходна група поручника Шакана била је “Јасеновац 1”. Мјештани га се сјећају и колоквијално спомињу као “мали логор” који се у поратном периоду налазио унутар самог јасеновачког насеља, за разлику од “великог логора” који се за вријеме рата налазио на големом простору изван мјеста Јасеновац. Како је истражио Голдстајн, Шимуњаков “мали логор” није био самостална формацијска јединица, већ привремено деташирана група из великог кажњеничког логора Викторовца крај Сиска, гдје је у љето 1945. било око 3500 до 4000 заточеника, углавном бивших припадника оружаних снага НДХ, обично кажњених на невелике рокове присилног рада. Они су радили на демонтажи остатака усташког логора Јасеновац. Уклањали рушевине До априла 1946. Шимуњак је у Викторовцу био замјеник заповједника, затим и заповједник страже, а кад је преузео заповједништво над групом у Јасеновцу, она је бројала око 600 кажњеника. Припадници Радне групе Јасеновац били су смјештени у згради шумарије недалеко од Јасеновца и у неколико околних кућа опкољених бодљикавом жицом под стражом војника КНОЈ-а. Највише су радили на рашчишћавању и уклањању рушевина на простору бившег усташког Логора ‘3’ Циглана. Такође, помагали су у градњи мостова, поправцима жељезничке пруге и помагали становништву у обнови инфраструктуре општинског мјеста и околних села. Радно вријеме је било од 7 до 19 сати, с двосатном паузом за ручак и одмор. Ручак су добијали на радном мјесту, доручак и вечеру у настамби. Заточеници Радне групе који су дали исказ Јелки Смреки нису се жалили на храну, наводно није била лоша. Недјељом су имали слободан дан. Тада су имали право добијати пакете од родбине и примати посјете. Ниједан од Јелкиних свједока не спомиње убијање кажњеника из редова Радне групе у Јасеновцу, изузев тројице бјегунаца које су ухватили поткозарски сељаци. Шимуњак и Безјак спомињу да је у Радној групи откривено неколико усташа који су пресвучени у домобране или у цивиле прикрили идентитет, па су их КНОЈ-евци отпремили на поновно суђење у Викторовац. И то је све. С временом, јасеновачки логор смрти постао је кључни симбол за цјелокупну НДХ и несавладива је препрека свакоме покушају рехабилитације усташке државе. Негационисти покушавају срушити “мит о Јасеновцу” како би НДХ, кад-тад, била рехабилитована. Књига Ђорђа Миховиловића их у томе у потпуности демаскира и разоружава. http://www.sedmica.me/wp-content/uploads/2017/05/000000000000.jpg ЕКСКЛУЗИВНО: Појавиле се фотографије које руше наду Хрвата да негирају логор Јасеновац! - Седмица WWW.SEDMICA.ME Фотомонографија аутора Ђорђа Миховиловића на једном мјесту обједињује 796 фотографија снимљених на локацији логора Јасеновац у раздобљу од 1945. до 1947. године које...

У Књизи Постања (24, 2-8) Аврам заповеда свом слузи да иде у дом његов и доведе му снају. Аврам од слуге тражи заклетву на следечи начин: "И рече Аврам слузи својему најстаријему у кући својој, који беше над свијем добром његовијем: метни руку своју под стегно моје, да те закунем Господом Богом небеским и Богом земљаским да нећеш довести жене сину мојему између кћери овијех Хананеја, међу којима живим" (Пост. 24, 28) Шта је "стегно"? Свакако, архаичан је израз. Стегно је део ноге изнад колена, све до карлице - бутина и препоне. Том речју преведена је грчка μηρος. На латинском је то femur (у медицини - бутна кост). Зашто Аврам заповеда слузи да стави руку, под његову бутину? Нама ово данас није једноставно разумети. Наиме, изгледа да се ради о делу бутине, о препонама, у близини полног органа. За старозаветне Израиљце то је представљало свето место - одакле потиче живот, продужетак живота племена, имена... Нисам био баш сигуран у ово тумачење, али изгледа да је тачно. Наиме, преводећи Светог Августина, налазим да он под изразом femore (који долази од оног femor - бедро, бутина, препоне) мисли управо да се ради о месту око полног органа. Наиме, говорећи како се старозаветни праведници спасавају кроз Христа и како су и они имали одређено предзнање о оваплоћењу Сина Божјег, Августин тумачи и оне Христове речи: "Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се" (Јн. 8, 56) Ево целог пасуса, где се види како Августин разумева ову, за нас данас помалу чудну, заклетву слуге Аврамовог: Ја сам Августиново femore превео као "бедра", али очигледно је да Августин мисли на мушки полни орган: Очигледно је да се под "бедрима" мисли на репродуктивни орган, на "семе Аврамово" - од којег, по телу, долази Христос. Ипак, превесо сам ту реч са "бедра", да не бих саблазнио будуће читаоце. Али, ко се мало удуби у смисао овог што говори Августин, биће му јасно о чему се ради. Сад, библистима (старозаветницима) остаје да тумаче и објашњавају у чему се огледала сакралност такве заклетве. Ја прептостваљам да је у вези са светињом живота, потомством.

Април је, 1985. година. Има отприлике већ пет месеци како је мала Олга, од својих десет година, с цистом на мозгу, подвргнута процесу зрачења, не би ли се умањио тумор који се не може оперисати, а који је у последње време мучи неподношљивим боловима и интензивним вртоглавицама. Њени родитељи, двоје обичних људи из Атине. У Грчкој су лекари од самог почетка отворено представили ситуацију. Последња нада: углавном Бог, и помало Америка. Неки њихов рођак из Бостона позива их раширених руку. Тамо, каже им, постоји најбоља дечја болница на свету. С неопходним пртљагом, људи одмах стижу на место својих последњих нада. Њихова животна прича пуна је страдања и унутарње напетости. Како Бог дозвољава такве неправде? Током првих седам година свога брака нису могли имати деце. људи прости, без нарочитог знања и верског живота. Док се гасила и последња нада, Бог им дарује девојчицу. Прослављају Га због овог дара, и сав свој живот усмеравају на њу. Пуни десет година, јединица, и почиње да показује чудне симптоме: снажне главобоље, константно нерасположење. Започињу испитивања, и завршавају дијагнозом коју, чим је чујеш – ноге ти се одсеку, пуца ти глава, душа ти се распада у парампарчад, цепа ти се срце. У једној таквој животној драми, прекидају све своје послове и стижу у Америку, не знајући ни када, ни како, ни да ли ће се сви и вратити. Ипак, прати их и проста, аутентична, снажна вера. Већ пола године како су им до руку дошле касете с проповедима које су сасвим измениле њихове видике. Испуниле су их вером. Вером која долази изнутра. А какав је Божји одговор? Онда када нису посећивали Цркву, родила се Олга. Чим су се обратили, канцер. Зашто то Бог чини? Зашто се изражава на начин какав нико никада не би пожелео? Можда ипак верујемо у Бога Који не постоји, и не познајемо Бога истине, Којег треба да откријемо онаквим какав Он јесте, а не онаквим каквим Га ми желимо?

За неке људе је то вештина, изворни таленат, свакодневница, нешто неисцрпно. Кажу да жене, због своје природе, имају склоност ка гунђању, док мушкарци имају природну одбојност према њој. Гунђање је, чак и ако то неки не желе да прихвате, заједничка карактеристика и мушкараца и жена. У појединим случајевима, код мушкараца је овај таленат толико снажан да превазилази и онај код жена… Чак и када неко мисли да не постоји разлог да се жали, у неком тренутку живота ће гунђати, чак и да то не схвата! Погледајмо мало око себе: Смета нам време које нагло доноси врућину, али и зима која је тешка. Сметају и околности на послу, храна која је пресољена, аутобус који касни, цене намирница која непрестано расту, вишак килограма који добијамо током празника. Гунђамо због многих породичних обавеза и напора, због брачног друга који нам товари кућне послове, не помаже у њима, због деце која непрекидно нешто траже. Постоји ли уопште на овој земљи човек који никада није гунђао, баш ни једном? Сетимо се свих оних тренутака у свом животу када су ствари ишле, можда чак не ни лоше, већ само не баш онако како смо ми замислили. Гунђање је било прва, лакомислена реакција!

Двоструки аршини за изборне предмете 26. јун 2020. Образовање 6 коментара Стручно упутство о формирању одељења и начину финансирања у основним и средњим школама у наредној школској години под бројем 610-00-00381/2020-15 објављено је 22. јуна, и достављено 25. јуна свим основним и средњим школама у Републици Србији. У Стручном упутству, у одељку који одређује начин формирања група за изборне предмете и програме у основним школама, стоји следеће: „Групе за изборне предмете/изборне програме и слободне наставне активности се формирају тако што се укупан број ученика који су се изјаснили за одређени изборни предмет/изборни програм и слободну наставну активност подели са 30 и уколико количник није цео број, заокружи на први већи цео број. Број тако формираних група не може бити већи од броја одељења. Школа прибавља сагласност за формирање већег броја група од броја одељења по истој процедури и у истим роковима као када је реч о формирању одељења. Изузетно број група може бити већи од броја одељења уз сагласност Сектора за основно и предшколско образовање и васпитање.“ У Стручном упутству, у одељку који одређује начин формирања група за изборне предмете и програме у средњим школама, стоји следеће: „Ако наставним планом и програмом, односно планом и програмом наставе и учења за изборни предмет није предвиђена подела одељења на групе, групе се формирају у складу са резултатима анкете на нивоу разреда и број група се одређује тако што се укупан број ученика који се изјаснио за одређени изборни предмет/изборни програм подели са 30 и ако количник није цео број, заокружи на први већи број. Изузетно, број група може бити већи од прописаног, уз сагласност Сектора за средње образовање и васпитање и образовање одраслих.“ Наведене одредбе нису постојале у стручним упутствима која је министар прописивао претходних година. По одредбама овогодишњег упутства, значајно се смањити број група за верску наставу у свим школама. То ће довести до повећања броја ученика у групама, смањења квалитета саме наставе, и до значајног смањења броја наставника верске наставе и грађанског васпитања, те до нових технолошких вишкова. Покушаћемо да на хипотетичком примеру објаснимо шта значе одредбе новог стручног упутства: У једној основној школи у сваком од осам разреда има по четири одељења, и у сваком одељењу по 28 ученика. Од тих 28 ученика, 24 се изјаснило за верску наставу. Пошто у школи има 32 одељења, треба да се формирају 32 групе за верску наставу. Међутим, по новом упутству биће формирано 26 група, што је смањење за готово 20 %. У школама у којима је број ученика опредељених за верску наставу нешто мањи, проценат смањења група се још увећава, све до 30 %. Ни у средњим школама стање неће бити боље, иако упутство предвиђа да се формирање група врши на нивоу једног разреда, а не на нивоу школе. На хипотетичком примеру средње школе која на нивоу трећег разреда има 6 одељења са по 25 ученика, од којих се у сваком одељењу 20 определио за верску наставу, по пређашњим правилима би било формирано 6 група за верску наставу. По новим правилима, биће формирано 4 групе, што је опет смањење за 20 %. На проблеме у организовању верске наставе по новим правилима, указали су нам данас и сами директори школа. Наиме, ако се од ученика из 6 одељења требају формирати само 4 групе, то у највећем броју школа значи да верска настава и грађанско васпитање, као и изборни предмети не могу бити у редовном распореду, већ морају бити премештени у супротну смену. Важан чинилац у целој ствари је квалитет извођења наставе у групама које броје по готово 30 ученика из различитих одељења. Он ће сигурно бити смањен, упозоравају школски педагози и психолози. Овај начин организовања верске наставе, грађанског васпитања и изборних предмета који подразумева повећавање броја ученика у групама, нарочито чуди због чињенице да је општа тенденција смањења броја ученика, подела у групе и слично. Примера ради, пре неколико месеци је министар просвете прописао да ће од следеће године свако одељење у основној школи које броји више од 20 ученика, на часовима информатике или техничког образовања бити дељено у две групе. Дакле, када је настава информатике или техничког у питању, онда групе могу бити и са 11 ученика, а када су у питању верска настава, грађанско васпитање и други изборни предмети у питању, онда група мора имати готово 3 пута више ученика. Сасвим је јасно да су у питању двоструки аршини и ниподаштавање значаја ових предмета. На крају, један од значајних ствари је и ангажовање самих наставника верске наставе, грађанског васпитања и наставника који предају изборне предмет и слободне наставне активности. Прва процена јесте да ће примена нових правила утицати на укупан број ангажованих наставника верске наставе, и то између 20 и 30 %. На нивоу целе Србије, садашњи број наставника верске наставе од око 1900 људи, биће смањен за око 450 људи. Ако је у једној школи био ангажован 1 вероучитељ, сада ће тај вероучитељ морати да за пуну норму исти у више школа, што је посебан проблем у малим срединама, јер подразумева рад у више насеља. То ће нарочито погодити наставнике верске наставе оних традиционалних цркава и верских заједница које нису бројне као Српска Православна Црква. Стога очекујемо да Министарство просвете, науке и технолошког развоја наведене одредбе Стручног упутства стави ван снаге, те да се врате одредбе које су важиле у свим претходним стручним упутствима: Групе за верску наставу и грађанско васпитање не могу бити мање од 15 нити веће од 30 ученика, што је потпуно у складу са важећим законским прописима. Синдикат просветних радника Бачка Паланка Двоструки аршини за изборне предмете | Унија синдиката просветних радника Војводине УСПРВ WWW.USPRV.ORG.RS

Ovde stavljajte linkove ovdasnjih tema koje bi po vama svakako trebalo da se na neki nacin sacuvaju.