Претражи Живе Речи Утехе

Доносимо видео запис саопштења за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве поводом актуелног стања на Косову и Метохији. Саопштење чита Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије. На видео прилогу благодаримо Телевизији Храм. Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са почетка редовног мајског заседања поводом актуелног стања на Косову и Метохији Из свог историјског седишта, манастира Пећке Патријаршије, које са својим верним народом пролази крсно-васкрсни пут страдања и обнове, тридесет седам година од мучког подметања пожара у конак Пећке Патријаршије, двадесет једну годину од мученичке смрти јеромонаха Стефана, служитеља ове свете обитељи, Свети Архијерејски Сабор којим председава Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, после посете нашим светињама – Пећкој Патријаршији, Дечанима и Зочишту, после разговора са надлежним епископом, свештенством, монаштвом и верним народом у Пећи, Призрену и Великој Хочи, даје своје саопштење поводом актуелне ситуације на Косову и Метохији. Српска Православна Црква, као чувар историјског, духовног и културног идентитета нашег народа, осећа се позваном да се на овогодишњем заседању Светог Архијерејског Сабора најозбиљније позабави тренутном ситуацијом на Косову и Метохији и пренесе изузетну забринутост свештенства, монаштва и верног народа поводом све чешћих званичних и незваничних изјава у вези са коначним статусом наше јужне покрајине. Сабор дели њихову забринутост поводом учесталих изјава моћних земаља Запада у којима се отворено говори о независности Косова и Метохије, као и због различитих спекулација о евентуалној подели јужне српске покрајине. Томе нарочито доприносе различити облици притиска од стране косовских институција, непоштовање закона и елементарних људских права, као и све учесталије узурпирање црквене и приватне имовине. Имајући све ово у виду, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве ће се темељно бавити овом темом на свом овогодишњем заседању и по његовом завршетку издаће званично саопштење. Извор: Телевизија Храм View full Странице

У мартовском погрому запаљено је 35 православних верских објеката (Фото Митрополија) Сутра, 17. марта навршава се 14 година од избијања највећих етнички мотивисаних сукоба на Косову од доласка међународних снага 1999, у којима је 19 људи погинуло, а више од 4.000 Срба протерано из домова у које се огромна већина никада није вратила.Током дводневног насиља над Србима, њиховом имовином, црквама и манастирима, етнички је очишћено шест градова и 10 села. За све то одговарао је мали број Албанаца, а изречене казне готово су симболичне. Сукоби су избили 17. марта 2004. након што је УНМИК полиција пронашла тела двојице албанских дечака у Ибру у селу Чабар код Зубиног Потока. Медији на Косово су за ту трагедију оптужили Србе, што је покренуло демонстрације које су прерасле у насиље и прошириле се на цело Косово. У том насиљу убијено је 11 Албанаца и осам Срба, повређене су 954 особе, међу којима су били и припадници међународних мисија. Са Косова том приликом протерано је 4.012 Срба, а према подацима УНХЦР у првих десет година вратило се нешто више од 150 породица. У нередима је уништено или оштећено око 800 кућа, као и 35 православних цркава и манастира међу којима и 18 споменика културе попут цркве у Призрену - Богородице Љевишке из 14. века. Према ондашњој оцени ОЕБС, насиље не би било тако интензивно и брутално да није било неодговорног извештавања медија о смрти дечака.

Годишња скупштина Епархије источноамеричке 13. Март 2018 - 13:17 Одлуке Годишње скупштине Епархије источноамеричке Ми, свештенство, монаштво и представници народа Божјег, посвећени и изабрани чланови Годишње скупштине Епархије источноамеричке, Српске Православне Цркве, сабрасмо се у просторијама храма Светог Великомученика и Победоносца Георгија, у Богом чуваном граду Клирвотеру у савезној држави Флориди од 16. до 17. фебруара, Лета Господњег 2018. године. Кажи свему збору синова Израиљевих, и реци им: будите свети, јер сам ја свет, Господ Бог ваш. (3.Књ. Mојс. 19,2) Данас када прослављамо Преподобног Исидора Пелусиота, Дух Свети нас Сабра у заједницу тела Христовог да би нас Он привео Оцу нашем небеском. Пројавивши пуноћу Цркве Божје, сабрани око једног Епископа, око оца и пастира нашега Г.Г. Иринеја, поздрављамо пуноћу Цркве Православне, Цркве Српске, у лику Његове Светости Архиепископа пећког, митрополита београдско-каровачког и Патријарха српског Г. Иринеја. Благодаримо Богу Свемогућем на дару да живимо у овој земљи где у правом смислу речи можемо уживати радост међусобног и свеправославног јединства. Чувајући једниство унутар својих парохија а следујући примеру свога Епископа, свакодневно имамо прилику да заједничаримо са другим православним народима и традицијама те приликом тих сабрања долази до изражаја реч Апостола да „нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један човјек у Христу Исусу“ (Гал 3, 28). Зато се сада и овде сви заједно молимо да Господ учврсти веру православних хришћана и да нас води путем јединства. Благодаримо Свемогућем Богу и зато што свакодневно походи народ свој! Ове године смо посебно благодарни на изобилној милости коју је излио на православне широм света, а посебно на нас овде, откривајући нам нетрулежно тело Светог Мардарија либертивилског и свеамеричког. У години када прослављамо стогодишњицу његовог доласка у Сједињене Америчке Државе, Господ нам га сада поново дарује да буде и даље сведок речи Његове. У јулу месецу 2017. године, величанственом прославом у манастиру Светога Саве у Либертивилу, који и подиже Свети Мардарије уградивши себе у њега, обележен је јубилеј његовог доласка у мисију. То је била још једна прилика за пројаву саборности и јединства, не само Цркве српске, него целе пуноће Цркве православне. Диван је Бог у светима својим (Пс. 67, 36). Са овога места поздрављамо Његово Краљевско Височанство Престолонаследника Александра и његову супругу принцезу Катарину. Свагда их имамо у својим молитвама да их Господ оснажи и подржи у њиховом труду на помоћи нашем народу у отаџбини. У више наврата током претходне године, они и други чланови породице Карађорђевић, посетили су нашу Епархију и Епископа. Одговорност за сопствени народ их подстиче да организују овај део нашег народа у расејању а ради помоћи својим сродницима и пријатељима у земљи наших праотаца. Осим тога, Њихова Краљевска Височанства улажу велики труд да на најбољи начин представе нашу културу и традицију да би привукли и подстакли и друге народе да помажу онима којима је помоћ потребна. Дугогодишње искуство на овом пољу потрвђује благослов Божји који је њима. На многе године! Такође поздрављамо Њихова Преосвештенства Епископе средњезападноамеричког г. Лонгина и диоклијског г. Кирила. Поздрављамо и Његово Преосвештенство Епископа западноамеричког г. Максима и Православни институт Светих Севастијана и Мардарија. Ове године смо имали прилику да по први пут убиремо плодове њиховог рада и на источној обали, у нашој Епархији источноамеричкој. Од 13. до 15. фебруара, свештенство и верни народ Северне и Јужне Америке, имали су прилику да разговарају о изазовима који се постављају пред хришћане данас а све у духу предања и етоса Цркве православне. Са великом бригом за опстанак нашег народа на својим вековним огњиштима, изражавамо поршку Његовом Преосвештенству Г. Теодосију, Епискпу рашко-призренском и свима који помно прате дешавања везана за опстанак наше јужне покрајине, Косова и Метохије, и спасење њених житеља и светиња. Све више притиснути од моћника овога света, молимо се Господу да онима који ће сносити одговорност пред богом и народом, у историји и изван историје, подари мудрости у овим тешким временима за нашу земљу и народ у целини. Са великом тугом у срцу изражавамо најискреније саучешће породици трагично настрадалог Оливера Ивановића. Вечан му спомен. Са надом у Васкрслог Господа нека би његов рад био на добро целог српског народа а посебно на Косову и Метохији. Црква Божја није од овога света. Стога ће и страдати све до другог доласка Христовог. Иако живимо у земљи где нам не прети непосредна опасност рата, прогона и глади, наша Епархија и васколика Српска Црква је рањена пожаром који је уништио про-катедрални храм Св. Саве у Њујорку. Слава Богу, у овом кратком периоду од Васкрса, 2016, након стравичног пожара велики део посла је обављен у припреми за обнову. Трудом Епископа Иринеја, старешине Саборне цркве, протојереја-ставрофора др Живојина Јаковљевића, предводника послова, архитеке С. Дона Живковића, повереништва и целе Цркве Божје првог града света, Њујорка, згариште је рашчишћено и прпреме за наставак радова су у току. Свемогући Бог је и овде пројавио Своју милост и показао нам да увек јесте међу нама, и на исти начин јесте међу нама. Током рашчићавања светог олтара, свете мошти уграђене у часну трпезу пронађене су неоштећене. Благодаримо свима који својим молитвама, знањем и средствима помажу васкрсење наше катедрале. Никада не смемо заборавити љубав наше браће православних у граду Њујорку који нам у овим тешким временима притичу у помоћ. Посебно бисмо истакли пример Високопреосвећених Г. архијереја, Архиепископа Димитрија и Митрополита Илариона, свештенства и верника Грчке и Руске Православне Цркве, који увек широм отварају врата нашој заједници уступајући им своје просторе сабрања. Нека би им Господ широм отворио врата Царства Небеског! Благодаримо Богу што смо током претходне године били у могућности да спорведемо у дело одлуку Светог Архијерејског Сабора да се Епархијски центар налази у највећем граду Епархије, у граду Њујорку. Нова Епископска резиденција и Епархијски центар се налази на адреси 65 Overlook Circle, New Rochelle, NY. Размотривши живот наших парохија благодаримо Богу за сва добра којим нас дарује. Овај наш Сабор, односно Скупштина, је такође сведочанство Божјег присуства међу нама: „јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима“ (Мт. 18, 20). Стога и ми позивамо све верна чада Цркве да се редовно сабирају и сједињују са Христом – причешћују се Њиме! Следујмо речима Светог Игњатија Богоносца: „Старајте се да се чешће окупљате на Евхаристију и на славу. Јер када се често састајете на једном месту, онда се руше силе Сатанине, и уништава се његова погуба једнодушношћу наше вере“ (Ефесцима 13, 1). Христос нам каже, а историја попотврђује, да Цркву Божију ни врата пакла неће надвладати (Мт 16, 18). Тако смо у години која је за нама прославили сто година постојања цркве Светог Стефана у Лакавани, Њујорк; 50 година цркве Светог Стефана Дечанског у Колумбусу, Охајо; 50 година цркве Светог Георгија у Клирвотеру, Флорида и 25 година цркве Светог Саве у Бостону, Масачусетсу. Свим овим парохијама честитамо значајне јубилеје и желимо многе и благе године у животу у Христу! Да је Црква Божија живи организам који дише Духом Светим и развија се, сведочи нам и делатна љубав нашега народа у виду градитељства. Нови храм се диже у славу Божију у Орланду и Атланти. Приводе се крају радови на храмовима у Мајамију и Норт Порту у савезној држави Флориди. Такође, током године освећено је земљиште за капелу посвећену Светом Владици Николају у Колумбусу која ће, као прва у Америци, бити подигнута по угледу на Његошеву капелу са Ловћена. Подигнут је и освећен нови парохијски дом у Клирвотеру а у наредној години биће освећене и фреске у Шарлоту, Северна Каролина. Са овога места позивамо све родитеље да своју децу васптавају у науци Христовој. У свакој науци је најважнији пример тако и њих молимо да сами буду приер својој деци у животу у Христу. Скренули бисмо пажњу на то да деца у одређеном узрасту почињу да преиспитују свет око себе и да му се супростављају. Том приликом је најважније да родитељ својим примером настави да показује шта је то што је важно у његовом животу. Онога момента када деца покажу бунт и према Цркви, важно је да родитељ не одустане него да истраје у свом личном примеру. Одсек за просвету и хришћанско образовање Епахије источноамеричке, под руководством ђакона Др Јована Аничића, наставља са својим важним активностима у погледу унапређења васпитања наше омладине. Као најплодоноснију актвност истакли бисмо одржавање летњих и зимских кампова у кампу Светог Саве у Шејдланду, Пенсилванија, као и манастиру Св. Марка у Шефилд Лејку, Охајо, који су већ годинама места сусрета и упознавања српске православне омладине широм Сједињених Америчких Држава и Канаде. Веома успешни зимски кампови одржани су у Орланду и Клирвотеру. Захваљујемо се свима који успешно организују овакве видове дружења а на првом месту Савезу Кола српских сестара Епархије источноамеричке. Истакли бисмо и одржавање првог породичног дана у манастиру Нова Марча, Охајо. Први број Дечјег магазина, двојезичног (српско-енглеског) издања, објављен је пред сам празник Рођења Христовог. Видовдан, празник од изузетног значаја за српски народ, ће се у будуће прослављати на нивоу намесништава. Сабор потврђује потребу за формирањем омладинског покрета. Нека би Господ оснажио све прегаоце на Њиви Господњој који се труде да образују нашу омладину. Поред наведеног, важно је истаћи да ће наша Епархија источноамеричка бити домаћин приликом обележавања 100 година од завршетка Првог светског рата. Централна прослава на северноамеричком континенту ће бити одржана у граду Вашингтону 28. јула 2018. године. Страјући се једни за друге, старамо се за Цркву. Ослушкујмо потребе заједнице. Некад можемо помоћи својим стручним саветом, некада својим временом издвојеним за своју заједницу а некада и финансијским средствима која су потребна за живот у овом свету. Ова три примера су основ нашег хришћанског стратељства, принципа по коме Црква ево већ два миленијума живи у овом свету. Помесна Црква Божја, Епархије источноамеричке, са својим предстојатељем изражава најдубљу захвалност вредним пастирима на њиви Господњој који су се током прошле године повукли са актвног пархијског служења: протојереју-ставрофору Роднију Торбићу и протојереју-ставрофору Ђорђу Милеуснићу. Онима који познају ове дивне свештенослужитеље не треба много говорити о њиховом сведочењу Васкрслог Христа. На многе године, драги оци! Сабор Епархије источноамеричке најдубље захваљује цркви Светог Георгија у Клирвотеру и њиховом свештенику протојереју-ставрофору Драгану Љ. Зарићу, архијерејском намеснику сентпитерсбуршком, на гостопримству и старању за све овде сабране, како учеснике Института тако и Сабора. Радост је била велика заједничарити са њима те се молимо да их Господ удостоји заједничарења у Његовој вечној заједници. Извор: Епархија источноамеричка View full Странице

У београдском хотелу „Палас“ 30. јануара је одржана донаторска вечера, на којој су прикупљена средства за подршку образовном систему на Косову и Метохији. Владика рашко-призренски Теодосије рекао је да деца на Косову и Метохији данас живе и уче у веома отежаним условима, те да је њихово образовање примарни задатак како државе, тако и Цркве. Епископ је да су светиње поникле на том простору места "нашег образовања, због чега је свима стало да их сачувају и у данашње време".Прикупљена средства биће равномерно распоређена на целој територији Косова и Метохије према анализи коју је Министарство просвете и науке већ урадило у образовним установама, у складу са прикупљеним средствима. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве View full Странице

Министар просвете, науке и технолошклог развоја Младен Шарчевић посету јужној покрајини започео је састанком са директорима 33 средње школе са Косова и Метохије. Састанку су присуствовали помоћник министра за средње образовање и васпитање и образовање одраслих Александар Пајић, помоћница директора Канцеларије за КиМ Слађана Марковић Стојановић и руководилац школске управе за КиМ Јасмина Дедић. Састанак је одржан у згради Ректората Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Министар је потом разговарао са ректором Радетом Грбићем и студентима тог универзитета. Након састанака, министар Шарчевић је најавио да ће 30. јануара у Београду у хотелу Палас бити одржано донаторско вече на коме ће бити прикупљена помоћ за српске школе на Косову и Метохији. -Већ се јавио велики број привредника и очекујемо да формирамо фондове трајног карактера, посебне девизне и динарске рачуне за убрзавање помоћи српским школама, поручио је овом риликом министар Шарчевић.. Извор: mpn.gov.rs Косово и Метохија View full Странице

На адреси http://vladikagrigorije.info/ од сада можете да читате размишљања, бесједе и друге прилоге захумско-херцеговачког епископа г. Григорија. Редакција Поука поздравља покретање оваквог сајта, преношењем размишљања која се тичу и Косова и Метохије: Широм отворених очију Хришћански Бог, Бог Библије – а нарочито Христос у јеванђељима – поучава нас и показује нам сопственим примјером да на свијет који нас окружује треба да гледамо отворених очију. Штавише, открива нам и упућује нас на то ка чему би понајприје требало да усмјеримо свој поглед – а то је ка патњи и страдалништву људи око нас. Сјетимо се само како се Христос понио према патњи, болу и страдању свих оних са којима је свакодневно долазио у сусрет. Изнимно је важно да их – исцјељујући им ране – никада није упитао за њихов положај у друштву, поготово за националну припадност, па чак ни за гријехове које су починили, увијек им само помажући и оздрављујући све подједнако. Стога ми се чини да и ми, у часу у којем се налазимо и пред тако сложеним питањем косовско-метохијске кризе, које се поставља пред нас, управо сљедујући Христу треба прије свега да држимо широм отворене очи. Разлог који ме додатно учвршћује у овом увјерењу јесте и чињеница коју сви ми добро запажамо – да нас безобзирно и силовито приморавају да се пред овим питањем понашамо управо супротно – да затворимо очи, да зажмуримо пред проблемом који нас мучи. Једном ријечју, да зажмуримо још макар накратко, таман толико колико је потребно да се све сврши, па ће нам онда post festum можда и допустити да малчице растворимо капке и бојажљиво погледамо око себе… Имајући у виду све поменуто, а нарочито искуство протеклог рата, које сам стекао у Босни и Херцеговини, током минулих година трудио сам се да управо широм отворених очију покушам сагледати и спознати, колико је могуће јасније, понад свега патњу и страдање свих људи који живе на Косову и Метохији, стремећи притом ка томе да ми поглед буде христолик. Другим ријечима, настојећи да разазнам њихове патње и састрадавајући са свима који живе на том за мене освештаном простору – освештаном прије свега непојамном недаћом и муком коју ти људи подносе – старао сам се да не обраћам пажњу на то ко је какве вјере и нације, већ само на то ко истински пати и страда а ко не. Такав угао посматрања омогућио ми је да врло брзо увидим како већина људи на Косову и Метохији стење и мучи се под тешким бременом разних власти које су се без изузетка нељудски понијеле према њима водећи једну опасну и надасве бахату политику. Ситуација бива тим гора уколико се тако раширених очију и непомућеног погледа осврнемо око себе и тако се увјеримо да – у мањој или већој мјери – слично стање влада свуда око нас – не само на Косову и Метохији. Тако пажљиво загледани у оно што нас окружује лако ћемо уочити да један дио протагониста свеопште несреће, они који дјелају иза кулиса, премда су у мањини, умногоме утичу на наше животе. Ако се иоле замислимо над нареченим проблемом, врло брзо ћемо схватити – јер та спознаја, истини за вољу, и не потребује особиту памет – да сви ти илегални и противзаконити послови, који се одвијају испод жита и у тами ноћи, предуго трају да бисмо их и даље само ћутке посматрали и да бисмо са њих – што још чешће чинимо – правећи се невјешти скретали поглед у страну. Пасивност у којој константно пребивамо када је у питању пошаст о којој је овдје ријеч тим је опаснија и за нас погубнија што су посљедице поменутих закулисних радњи већ одавно почеле попримати титанске размјере. Стога ми се чини да је, уколико уистину желимо да помогнемо онима који пате и страдају, један од главних циљева и задатака Цркве да укаже управо на ову чињеницу, али понајприје на то да наш пут треба да наликује Христовом, а то подразумијева, прије свега осталог, просвјећивање свих оних којима се видици замагљују, или – ако је то икако могуће – настојање да им се очи отворе како би могли објективно сагледати прилике у којима су се нашли. С тим у вези увјерен сам да нам као најваљанији путоказ за поступање према свима онима који настањују страдални простор Косова и Метохије – једнако према Албанцима као и према Србима – треба да послужи јеванђелска прича о милостивом Самарјанину. Управо као добри Самарјанин и ми треба да будемо ближњи сваком потребитом, био он Србин или Албанац. Уколико уистину мислимо и дјелујемо у складу са овим што смо напријед навели, за нас би, по логици ствари, требало да буде претежнија ријеч о Христу и проповиједање православља од оних неријетко пренаглашених и егзалтираних ријечи о српству, које се данас све чешће могу чути и које како вријеме протиче све више постају испразне флоскуле које одјекују празно. Промишљање о овоме што сам управо рекао подстакло ме је да се присјетим једне пријатељске расправе која се повела између двојице гласовитих Руса – Шмемана и Солжењицина. Поводом поменуте расправе са Солжењицином, у чије подробности овом приликом нећу улазити, Александар Шмеман је, између осталог, записао: „Њему је све Русија, а мени је све Црква, тј. Христос.” Из свега што сам до сада изрекао поводом теме о којој је ријеч није тешко закључити – ако ову Шмеманову реченицу унеколико измијенимо примјењујући је на наше прилике – чијем се становишту у овом случају приклањам. Како год било, за нас који смо превасходно људи Цркве и Христа, или би бар то требало да будемо, увијек, па и у овако тешким околностима, отвара се и поставља питање наше спремности на жртву. Наша снага не лежи у сили, него у ријечи, у дјелотворном свједочењу Христа и сљедовању Њему. Та мисија се протеклих деценија није успјела остварити, између осталог и зато јер је небројено пута била спречавана и спутавана. Посљедице њеног осујећења у периоду атеистичке власти у ери Јосипа Броза (који је некима и данас узор и идеал) несагледиве су и, на нашу велику жалост, данас веома уочљиве. Без обзира на поменуту чињеницу и на све отежавајуће околности које су нас снашле, дубоко вјерујем да још увијек има наде и да није касно да се ствари преокрену и усмјере у корист оних који ни криви ни дужни највише и најчешће страдају. Стога осјећам дужност и потребу да укажем управо на то да је за све нас од непроцјењиве важности да макар размислимо о том, додуше, ужем и тежем путу, као и о могућностима које нам он нуди, а које би нас можда могле извести из ћорсокака у којем се одвећ дуго налазимо. View full Странице

У молитвеном сабрању и празничној свечаности поводом празника Светог Јоаникија Девичког, слава манастира Девич, учестовало је више десетина верника из Србије, Црне Горе и Републике Српске. Извор: Телевизија Храм View full Странице

За све који нису имали прилике да виде ову величанствену изложбу Телевизија Храм је припремила специјални ТВ филм. Погледајте и прочитајте каталог: 2017SrpskoNasledjeKiM.pdf View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј учествовао је, у петак, 17. новембра 2017. године, у свечаном отварању и раду округлог стола на тему: „Косово и вМетохија – јуче, данас, сутра”. Присутнима у свечаној дворани Матице српске, Владика Иринеј је рекао да су Косово и Метохија наша трајна тема и да није питање само географије, политике, међународних односа, и томе слично. ФОТОГАЛЕРИЈА То је трајна наша тема. Као млад монах, своје прво место службовања имао сам у Метохији и од тада па до данас то је и једна од централних тема мога сопственог живота. Питање Косова и Метохије, суштинско питање, треба посматрати са надом на Бога и будућност, казао је Епископ Иринеј. Владика Иринеј је додао да наша стварна, а не самозвана елита треба постепено да враћа у употребу, паралелно са називом Косово и Метохија, и израз „Стара Србија”. Ми, ако имамо неке велике и моћне силе које сматрају да заувек треба отргнути Косово и Метохију или Стару Србију од Србије и српског народа, имамо истовремено исто тако велике силе које имају огроман утицај и без којих се не може донети ниједна одлука те врсте, а то су Русија и Кина. И ми у тим условима, на позив неких дефетиста међу нама, треба да кажемо: „Изволите пријатељи, Албанци, Шиптари, Арнаути, како год, узмите на поклон!” Ко нама даје то на право? Ако бисмо то урадили, то не би био само добровољни, трајно самоубиствени губитак Косова и Метохије, него губитак Србије и српства као целине. Постали бисмо, уместо Срба, нека врста модерних курдских номада по Европи, поручио је Епископ бачки у Матици српској. Звучни запис обраћања владике Иринеја: Професор др Драган Станић, председник Матице српске је истакао да се унутрашњи српско-српски дијалог води у Матици српској откако је установа формирана 1826. године. Последњих деценија, нарочито година, у Матици српској је објављен велики број научних, философских, религијских текстова који су захватили у то културолошко бесцен благо какво је стварано на Косову и Метохији, навео је професор Станић, оценивши да је овај скуп за Матицу српску не само некаква обавеза, него трајна преокупација која неће престати ни у будућности. Звучни запис обраћања председника Матице Српске: Учесницима округлог стола обратио се и господин Марко Ђурић, директор Канцеларије за Косово и Метохију при Влади Републике Србије. Верујем и знам да у српском народу има мудрости, снаге и одлучности да се Косовом и Метохијом бавимо на одговоран и успешан начин, како земља нашег заједничког искона и заслужује, казао је Ђурић. Звучни запис обраћања господина Марка Ђурића: У раду округлог стола у Матици српској учествовало је двадесет и шест стручњака који су исказали свој лични став на посебност Косова и Метохије и на значај очувања културног наслеђа. Први округли сто у оквиру свесрпског дијалога о Косову и Метохији одржан је 31. октобра у Палати Србија, када је о тој теми дискутовало четрдесет професора правних факултета. У наставку унутрашњег дијалога, о могућим решењима тог питања, мишљења су 13. новембра изнели и представници двадесетдва института друштвених наука и више од педесет научноистраживачких радника. Извор: Епархија бачка View full Странице

Поштовани пријатељи, колеге, грађани и представници медија, У среду 15. новембра 2017. године у 18.00 часова, у холу Народне банке Србије на Славији, Немањина 17, Београд, отвара се тематска изложба фотографија, факсимила докумената, штампе и књига о страдању српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији током 1998. године. Изложба ће бити отворена за јавност до 29. новембра текуће године. Аутори изложбе су историчари Музеја жртава геноцида докторанд историје на Филозофском факултету у Новом Саду Мa Бојан Ђокић и музејски саветник др Ненад Антонијевић. Рецензент изложбе и каталога је др Александра Колаковић, научни сарадник Института за политичке студије. Изложбу ће отворити аутор Бојан Ђокић, стручни сарадник Музеја жртава геноцида, а заинтересовани посетиоци имаће прилику да их аутори одмах након отварања стручно проведу кроз изложбу. Тема изложбе ограничена је на 1998. годину због недовољно познатих злочина који су претходили великом страдању српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији током 1999. године. Злочини који су извршени над лицима српске, ромске и осталих мањинских националности од припадника албанских паравојних формација приказани су хронолошким редом. На изложби је коришћен материјал Музеја жртава геноцида, са интернет сајтова, дневних листова „Политика“, „Јединство“ и „Глас јавности“, часописа „Отета истина“, друге објављене литературе и фото архиве новинара Живојина Ракочевића. Главни циљ изложбе је објективно информисање домаће и светске јавности о злочинима извршеним над припадницима српског и осталог мањинског становништва од припадника албанских паравојних формација током оружаног сукоба на територији Косова и Метохије. Поставили смо себи циљ да прикажемо јавности начине страдања српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији током 1998. године. Кроз начине страдања могу се назрети методе деловања албанских паравојних формација. Изложен је и показан врло мали део, односно ово је избор малог броја материјала о непрегледном страдању српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији. Циљ је био направити једну изложбу која ће на објективан и научан начин приказати страдање српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији током 1998. године. Изложбу прате легенде на српском језику, а такође је одштампан пригодан каталог изложбе са текстом на енглеском језику који је намењен иностраним библиотекама, архивима, музејима и институтима. Добро нам дошли! Аутори Бојан Ђокић и Ненад Антонијевић View full Странице

Извор:https://www.sanu.ac.rs/GalerijaSANU/GalerijaSANU.aspx?arg=288, Организатор: Галерија Српске академије наука и уметности Народни музеј у Београду и Музеј Српске православне цркве 27. септембар - 12. новембар 2017. СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ Има част да Вас позове на свечано отварање изложбе СРПСКО УМЕТНИЧКО НАСЛЕЂЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ. ИДЕНТИТЕТ, ЗНАЧАЈ, УГРОЖЕНОСТ Аутори: дописни члан САНУ Миодраг Марковић и проф. др Драган Војводић Свечана сала САНУ Кнезa Михаила 35, други спрат Среда, 27. септембар, у 19 сати Мултимедијална изложба СРПСКО УМЕТНИЧКО НАСЛЕЂЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ. ИДЕНТИТЕТ, ЗНАЧАЈ, УГРОЖЕНОСТ саздана је из две, вишеструко проблемски повезане основне тематске целине. Прва целина има првенствено задатак да одабраним оригиналним делима и различитим репродукцијама представи особен културни идентитет српског уметничког и духовног наслеђа на Косову и Метохији од 12. до 20. века, произашао из ширих развојних токова наше старе уметности, као одговор на потребе државе и цркве. У том контексту нарочита пажња биће посвећена прегнућу српских ктитора и приложника у стварању и идентитетском профилисању те баштине. Друга изложбена целина намењена је указивању на сталну угроженост и уништавање тог наслеђа, управо због његове јасне идентитетске одређености као нарочитог квалитета. Документовано ће бити представљени дуга историја уништавања и различити облици угрожавања српског уметничког наслеђа на Косову и Метохији, све до данашњих дана. Планирано је да на поменутој изложби, као претежан део експонaта, буду изложени уметнички предмети из збирки Народног музеја у Београду, Музеја примењене уметности, Галерије фресака, Архива САНУ и Музеја СПЦ. У току припреме изложбе врши се темељна конзерваторско-рестаураторска обрада и заштита угрожених икона и богослужбених предмета. С обзиром на лоше стање појединих изузетно значајних уметничких дела, њихова конзервација представља суштински део пројекта. Поводом изложбе у припреми су три пратеће публикације – каталог изложбе и зборник радова (обе на српском и на енглеском језику) и Црква Светог Ђорђа у Речанима код Суве Реке. Цртежи фресака и архитектуре (научна грађа о храму из 14. века, срушеном до темеља 1999). View full Странице

У интервјуу Танјугу, министар за државну управу и локалну самоуправу у влади Србије, Бранко Ружић је говорећи о томе шта очекује од дијалога о Косову, затражио екстериторијалност за СПЦ и повезивање цркава и манастира. Између осталог он је рекао: "Увек је боље бити активан у том процесу, учествовати и афирмисати своје државне разлоге и националне интересе, и уважавати чињеницу колика је наша земља", истиче он и објашњава да је државни врх, како каже, успео у великој мери да позиционира питање КиМ међу приоритетне теме агенди многих земаља. Истиче да очекује и много одговорнији приступ међународне заједнице у остваривању права Срба на територији КиМ, пре свега, на пољу просвете, здравства, а сматра да је од изузетне важности да се, како каже, договори екстериторијалност СПЦ, повезивање цркава и манастира. Извор: http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2880469/ruzic-drzavni-vrh-trazi-istorijsko-odrzivo-resenje-za-kim.html

Зорана Михајловић, потпредседница владе Републике Србије, a уз то и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, оптужила је Његову Светост, Патријарха српског господина Иринеја, као и читаву Српску Православну Цркву, да наводно „врше притисак” на председника Србије г. Вучића пред почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Тиме је урадила управо оно за што неосновано оптужује српског Патријарха – извршила је јавни притисак на поглавара наше Цркве и на све нас у Цркви како се случајно не бисмо усудили да мислимо својом главом, а поготову како се не бисмо дрзнули да о Косову и Метохији и његовој органској, нераскидивој вези са свим осталим крајевима наше Отаџбине мислимо онако како је о томе Српска Православна Црква мислила у току читаве своје историје, што аутоматски значи и српски народ у његовом историјском трајању, све, ево, до епохе самоуверене госпође Михајловић, која одлучно „издваја своје мишљење” и сматра га супериорним у односу на став Цркве, односно српског народа. Ако ико треба да зна шта на ову тему верује, мисли и осећа Српска Православна Црква, што ће рећи већина српског народа која се декларише као њени верници, онда је то ваљда Патријарх српски, а сигурно није надобудна госпођа министарка (при чему реч „министарка” не значи супруга министра као у класичној српкој комедији већ јавну функцију изражену у духу новоговора „родне равноправности”, тако прирасле њеноме срцу). Уосталом, шта је то рђаво изјавио Патријарх? Да ли икоји свештеник, а некмоли првосвештеник своје Цркве, треба унапред да сумњичи за неискреност и подмукле „задње намере” било кога, а поготову већином гласова изабраног првог човека државе, или треба да пође од претпоставке да наш конкретни ближњи, па ма он био и председник наше државе, изјављује оно у што верује, што мисли и осећа? Какав је то „притисак” када се јавно изрази уверење да председник заступа ставове оних који су му поклонили поверење на изборима, а не ставове „доброжелатељâ” (читај: туторâ и менторâ) из сенке? И какав је то став и однос према самоме председнику Вучићу? Зар се може полазити од претпоставке да његов позив на свенародни дијалог о отвореној рани угроженог и окупираног Косова и Метохије и о могућностима исцељења те ране унапред значи жељу да он свима наметне некакву своју дијагнозу и терапију, а да га мишљење сопственог народа у суштини не занима? Ко има право да Александру Вучићу унапред импутира политички и морални макијавелизам? Патријарх није шеф државе, нити је политичка личност у дневнополитичком смислу, али је он као поглавар наше Цркве, маколико то госпођи министарки звучало „антисекуларно”, самим тим и духовни отац наше нације, па зато има не само право, које му речена госпођа не признаје, него и свету, неприкосновену обавезу да говори управо тако како говори. Он има право и дужност да дâ очински савет сваком православном вернику, па и Александру Вучићу, који и не крије да му је до тога савета стало, те у дијалогу очекује на првом месту одзив и ставове Српске Православне Цркве, а потом Српске академије наукâ и свих одговорних институција и појединаца. Следствено, реаговање потпредседнице владе Зоране Михајловић на интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја „Вечерњим новостима“, осим што збуњује нелогичношћу, изазива и недоумице око смисла и могућности дијалога, макар онаквог како га је, у више наврата, описао председник Републике. Госпођа Михајловић заправо демантује и свесно обесмишљава позив господина Вучића на заиста нужни дијалог о будућности Срба и свих грађана Србије у нашој јужној покрајини, а самим тим и дијалог о будућности државе Србије и српског народа у целини. Председник Србије је позвао све грађане Србије на дијалог о Косову и Метохији. „Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо више шта да тражимо...“ Српска Православна Црква и њен Патријарх, наравно, не ћуте; о Косову и Метохији никада нису ћутали нити ће ћутати. Можда Црква и Патријарх нису, по терминологији и замисли Зоране Михајловић, „добар партнер”. Као да се ради о некаквом плесу, спорту, картама или пословном подухвату, контроверзној шпекулацији, а не о Цркви Божјој! Желимо да приметимо, такође, да дијалог никако не сме да буде наметљиви „монолог власти” у односу на све друге учеснике. Тиме би се, наиме, унапред обесмислила сама идеја разговора: свела би се на послушно климање главом, без права на став. Тиме би и наша власт са нивоа слободно изабраних представника народа и оданих службеника српске државе била срозана на ниво обичног партитократског и једноумног режима. За многе екстремно секуларне државне функционере (уствари криптотитоисте) Црква је само „невладина организација”, која, по њима, нема никаквих права, па ни правâ која ужива било који појединачни грађанин ове земље (о невладиним организацијама да и не говоримо: њима се толерише и допушта толико тога, без икаквог упоришта у броју њихових чланова и у њиховој реалној снази). Ако као полазиште за расправу прихватимо и то да смо ми православни Срби обична ”невладина организација”, онда и у тој варијанти имамо право на своје мишљење, без ичијег надменог туторства и, за демократску земљу, апсолутно недопустивог непоштовања. Време у коме су припадници Цркве морали да се скривају и тајно састају, без права гласа и увек под паском режима, заувек је, надамо се, прошло. О томе би они који се евентуално слажу са иступом потпредседнице владе могли да се обавесте не само у одредбама нашег Устава већ и у законима о Црквама и верским заједницама који важе у земљама Европске Уније, за коју се она иначе тако ватрено залаже. На своје велико изненађење, уверили би се да је такво понашање, наслеђено од некадашњих екстремно идеологизованих противника Цркве у владајућим структурама некадашње СФРЈ, у европским земљама недопустиво и неприхватљиво. Толико о „европејству” неких наших људи! Надамо се да се овакви ексцеси више неће понављати нити кварити иначе коректне односе Српске Православне Цркве и српске државе – посебно сада, у условима појачаних притисака Запада по питању Косова и Метохије. Епископ бачки др Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве View full Странице

Извор:http://iskra.co/srbija/ekskluzivni-intervu-iskre-goran-lazovic-kod-patrijarha-ruskog-kirila-savremeni-covek-pati-od-akutnog-nedostatka-prave-ljubavi/ ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВУ „ИСКРЕ“: ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ПАТРИЈАРХА РУСКОГ КИРИЛА: „Савремени човек пати од акутног недостатка праве љубави…“ 12.09.2017. - 17:47 ИСКРА У мирјанском животу био је Гундјаев Владимир Михајлович, рођен 20. новембра 1946. у “северној Столици“ тадашњем Лењинграду. Сви његови, од прадеде до оца му Михаила, који је кришом крстио Владимира Путина, 1952, свој живот посветили су служењу Богу. Међу њима су и мајка, брат Николај и сестра Елена. Монашки постриг примио је 1960. И од тада је – Кирил. Не скрива да је у школу ишао као на Голготу. Био је још дечак када су о њему писале лењинградске новине:-где гледа та школа, када у Лењинграду постоји дечак који добија петице а верује у Бога?“ Био је један од најбољих студената Духовне Академије, коју је завршио 1969! У Храму Христа Спаситеља, 27. јануара 2009., као митрополит Смољенски и Калињинградски изабран је за шеснаестог Патријарха Московског и читаве Русије. Његов духовник је старац Илија, оптински монах и чувар светогорске традиције. Патријарх Кирил поседује несвакидашњи приповедачки таленат, буди се рано, после молитве и доручка одлази у радну резиденцију у Даниловски манастир. Његово монашко-патријаршијско столовање одвија се по нормама источног монаштва, установљеним још у доба Василија Великог. Воли Патријарх Кирил да слуша и Рахмањинова, кад има времена чита Достојевског, Чехова и Лескова, и сваке вечери препешачи пет-шест километара. Први пут сам га срео на Благовести, испред Кремља, где је, окружен децом, после литургије у Благовешћенском сабору, пуштао беле голубове. Та традиција симболизује стремљење људске душе да се ослободи греха и сједини с небом. Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине. На обали козачког Дона, једна бабушка ми је рекла:-у Русији можеш бити велики, али само ако не мислиш да си виши од руског Патријарха!“ До овог интервјуа препливао сам седам мора и прелетео хиљаду гора, претварао се у стрпљење и чекање, и све мислим да сад не знам ни да пливам ни да летим. Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част. И јутрос зовем мајку. Она сама, она тамо у Бродареву. Пита:-где си и кад ћеш доћи?“ -У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха! -Онда не жури, јесам болесна, али сад ме ништа не боли! Лазовић: О Србији и њеном светом патријарху Павлу увек сте говорили са великом љубављу. Шта је Србија за Вас и како гледате на њу? Патријарх Кирил: О Србији увек размишљам са посебним осећањима. Више пута сам долазио у посету вашој гостољубивој српској земљи, још док сам био председник Одељења за спољне црквене односе. Господ ме је удостојио да, сада већ као патријарх, два пута посетим вашу предивну земљу: 2013. године, када смо заједно са архиепископима помесних православних Цркава обележили 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када сам на позив Његове светости Иринеја стигао у службену посету Србији. Тада смо имали веома богат програм. Имам нејлепша сећања на протекле сусрете и братска молитвена дружења са Његовом светости, свештеницима и православним народом Србије. Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе. Између наших народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважнијете везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи. Управо због тога су за мене посета Србији, поклоњење светињама и разговори са вашим православним људима увек радосни догађаји које ишчекујем, јер сваки пут доживим тај незаборавни осећај искрене братске љубави и духовног јединства у Христу. Лазовић: Руска и Српска Црква су сестринске цркве, а каква су браћа Руси и Срби? Патријарх Кирил: Као што сам већ рекао, наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере коју исповедају Срби и Руси и из заједничког словенског порекла. Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације. Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа. Свети Сава, који се замонашио у Старом Русику (манастир Светог Пантелејмона) на Светој Гори, превео је на црквенословенски Номоканон, а Руска Православна Црква је неколико векова живела у складу са овим преводом. Истакнути духовни просветитељ Пахомије Србин радио је у Москви, у Св. Троицкој Лаври на писању житија и преписивању књига. Кроз историју су се наши народи држали заједно током тешких искушења. Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени. Данас се суочавамо са новим озбиљним искушењима. У појединим европским земљама све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама. Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи. Лазовић: Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима? Патријарх Кирил: Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви» (1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву. Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу. Лазовић: Шта Црква може да учини? Патријарх Кирил: Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама. Лазовић: Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље? Патријарх Кирил: Са једне стране, нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). Замке и искушења непријатеља људског рода су исте данас као и увек, само можда софистицираније и лукавије. Али у целини људска природа се упркос сменама епоха не мења: људи се и даље воле и мрзе, издају једни друге и жртвују се зарад ближњих, падају у грех и кају се, враћајући се Богу. И зато су је и данас, као и пре сто, хиљаду година, патристичка дела најбољи уџбеник о духовном животу. Важно је само да овај уџбеник не скупља прашину на полици, па због тога би наши пастири и теолози требало да формулишу патристичка искуства језиком разумљивим за савременог човека. Са друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре чак ни у пребогатом наслеђу Светих очева. Једно од тих важних и озбиљних питања односи се на убрзан развој информационих технологија. Поред корисних могућности које се отварају пред нама, овај развој крије у себи и читав низ опасности за духовни живот човека. Наравно, као код било ког другог инструмента, важно је како се он примењује: ниједна ствар сама по себи није ни добра ни зла, са моралног становишта она је неутрална, али је човек слободан да је употреби за добре или не баш добре намере. Ножем се може и резати хлеб и убити човек. Овде важи принцип опозиције «употреба – злоупотреба». Што је софистициранији и савршенији инструмент то је теже одредити где је та танка линија која када се пређе инструмент почиње више штетити него користити. Узмимо, рецимо, друштвене мреже. Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство? Не потискује ли можда ова виртуелна комуникација – без сумње са добрим намерама – стварну слику Христа у ближњем? Веома је важно да се не дозволи ова замена, да се не заборави начињење добрих дела у реалном животу. Постоји још једна одлика која је карактеристична за наше време која ме као Патријарха изузетно брине. Сведоци смо да нам се као друштву, намеће перцепција греха као посебне врсте норме, чак и путем законодавних механизама. Заправо под слоганима о људским правима и слободама уводи се опасна идеологија у којој нема места за појмове као што су «грех», «истина», «добро» или «зло». Деструктивну снагу ових идеја многи, нажалост, потцењују, и чак је представљају као некакво достигнуће људске цивилизације чији је главни идеал неограничена слобода. Рећи ћу вам отворено: овај концепт негира вредност моралних принципа у животу друштва, његова природа је аморална и неизбежно води у деградацију и дезинтеграцију друштвених институција. Данас је важно да православни хришћани из различитих земаља искажу своје јединство, своју саборност. Да не дозволе да их спољне силе скрајну од доношења одлука о сопственој будућности. Ми морамо пронаћи начин да свима покажемо снагу своје вере, нашу способност да стварамо породицу, заједницу, државу на бази добра и правде. Данас, као и увек, позвани смо да чврсто сведочимо свету о Христу Распетом и Ускрслом, да штитимо јеванђелске вредности и аутентичност наше вере пред лицем побестијалог света. Не бојмо се да искрено разобличимо грех као одговор на позив да будемо «толерантни». А ако то не будемо чинили, ако пристанемо на кршење Божанске заповести, издаћемо Хрста који је преузео на Себе наше грехове. Лазовић: Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи, и о вашој браћи, чији су манастири спаљени и који се сад тамо моле Богу и крсте скоро кријући? Патријарх Кирил: Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе. Са непроменивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и нимало лако служе. Косово нам је свима наук, исто као што нам је наук и подвиг новомученика Руске Цркве у XX веку. То је наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди! Лазовић: Ваша Светости, у потрази за материјалним богатством савремени човек је престигао себе, има све и нема ништа, а жели и хоће још! Шта нам је чинити? Патријарх Кирил: Требало би се чешће питати: «Шта ћу од ових земаљских блага понети са собом у гроб? Шта ми од свега тога може помоћи пред Божјим Судом?» Искрени одговори на ова питања помажу код духовног отрежњења човека. На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског: «Увек се сети вечности и ништа на земљи пожелети нећеш». Значи ли то да нам ништа материјално није потребно? Не, у земаљском животу морамо користити различите ствари. Сама по себе брига о овоземаљском благостању није никакав грех. Човек ради и труди се да благоустроји свој живот и живот својих ближњих. Свети Тихон је једноставно хтео да каже да не би требало да се везујемо за ствари, да не смемо овоземаљским бригама заменити мисли о Богу и главном циљу нашег постојања – спасењу. И када изгубимо осећај за меру у тој бризи, када за нас ствари постану објекат непрекидне потрошње, као вода или храна, тада то већ постаје алармантан симптом пројаве духовне болести. Хајде да се замислимо: шта то покреће човека који трчи за сваком новином, у жељи да купи нови модрени уређај или додатак уз њега? По правилу, постоје два разлога: или је то жеља да се похвали и покаже да је «на врху», како се то модерно каже, – и онда је то исказивање поноса; или особа на тај начин покушава да потисне у себи унутрашње проблеме и «отклони стрес» – и тада је то манифестација депресије и духовне празнине. Међутим, не може се побећи ни од себе, ни од Бога. Најновији модел смартфона никада неће моћи да замени квалитетан духовни живот, радост општења са Богом кроз Свете тајне, стварна пријатељства и породичну срећу. То је оно за чиме треба трагати да би се пронашло право благостање. Лазовић: Бог је увек био на страни праведности, истине и поштења. Изгледа као да ове три особине у нашем веку губе смисао? Патријарх Кирил: Праведност постоји у многим људима, нема потребе да губимо наду. Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18). Обесхрабрење је лош саветник. У било којим околностима би требало знати препознати доброту и благородност других људи, љубав и лепоту око себе. Дакле, чувајмо снажну веру у помоћ од Господа, Који нас никада неће напустити. Лазовић: Како гледате на расколе у многим православним црквама и куда ће нас то одвести? Патријарх Кирил: Господ је дао неспорно обећање: «Саградићи Цркву своју и врата пакла неће је надвладати» (Матеј 16, 18). А апостол наставља: «Преклињем вас, браћо, да се чувате оних који подстичу поделе и саблазни… и удаљите се од њих» (Рим. 16, 17). Раскол је знак тешке духовне болести, неверовања у Бога и Његову реч. Расколник, на жалост, нешто друго претпоставља Господу и Његовим заповестима: секуларне идеологије, политичке страсти, личне амбиције, надмене фантазије о томе да је он један, са неколико сарадника, остао у праву, док је комплетно васељенско Православље у заблуди. Веома је жалосно то видети, али раскол је увек праћен опадањем, духовно стање оних који су се супротставили Цркви постаје све горе и горе. Раскол је увек рана за Цркву, али пре свега то је рана за саме расколнике, које Црква, бринући се за спасење њихових душа, позива на покајање и помирење. Лазовић: Ваша Светости, монаштво у Србији данас пролази кроз тежак период, многи манастири су празни, послушника је све мање. Има ли могућност да нам уско монаштво притекне у помоћ? Патријарх Кирил: На монаштву је у свим временима била огромна одговорност. Са једне стране, монаси су напредни одред црквене «војске». А са друге стране, монаси су они који нису спремни ни по коју цену да одступе у борби против зла. И зато је очување монаштва, очување и преношење на млађе генерације древних традиција монаштва од изузетног значаја за живот читаве Цркве. И наравно, ту је сарадња између помесних Цркава просто неопходна. Сваке године одржавамо монашке конференције, на које обавезно позивамо представнике братских православних Цркава. Резултат таквих сусрета је веома охрабрујући. Свака Црква има своје јединствено искуство, сопствену традицију монашког живота. По мом мишљењу, веома је важно да проучавамо међусобна искуства. Тако се ствара нов, свеж поглед на многа питања. Не ради се ту о механичком копирању, имитирању, већ о узајамном проницању у традиције. Стубови Српске Цркве попут Светог Саве, св. Јустина (Поповића), св. Василија Острошког блиску су руском монаштву по свом монашком духу. Али сигуран сам да имамо правац у коме ће се развијати сарадња руског и српског монаштва. Ми тренутно практикујемо упућивање монаха у дуге службене посете у древне манастире других Цркава како би се «дубински» упознали са традицијом. Ништа нас не спречава да успоставимо исту такву размену и између руских и српских манастира. Ми смо за то отворени, радо ћемо поделити своје искуство, како бисмо боље упознали српску монашку традицију. Лазовић: Братство у Христу подразумева и разумевање оних којих нас не воле. Колико ћемо још имати снаге за опрост, Ваша Светости? Патријарх Кирил: Хришћани овде немају избора. Као што је наш Господ и Спаситељ рекао, мора се праштати до «седамдесет пута седам» пута (Мт. 18, 22), односно небројено много пута. Праштање је неопходан услов за љубав. Ми хришћани, нисмо само позвани да волимо, као што смо позвани на испуњење заповеди. Позвани смо да покажемо другима исту љубав којом нас је волео Сам Господ Исус: «Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34). Основа Његове љубави према нама је жртвовање и безусловна љубав. Сетите се речи Спаситеља на Крсту, упућене Оцу Небеском: «Опрости им, не знају шта раде» (Лк. 23, 34). То није никакво «племенито», «попустљиво» праштање. То су речи љубави коју брине само једно: љубав према ближњем. Чак и када те тај ближњи разапиње. Те акутне кризе кроз које су пролазили и дан данас пролазе наши народи, опет и изнова нас наводе да дигнемо поглед према Голготи и према нашем Божанском учитељу, од Кога се морамо учити најсложенијој уметности, уметности љубави и опраштања. Унутрашње духовно искуство људи који знају шта је стварно опраштање сведочи да оно није слабост, већ права снага. Лазовић: Замолио бих вас да се присетите Светог српског Патријарха Павла. Каквог га памтите? Патријарх Кирил: Његова Светост Павле био нам је свима узор кроткости, понизности, спремности да се за Бога издрже и тешкоће, клевете и неправични напади. Мислим да је његов пример одиграо одлучујућу улогу у животима многих људи. У сећању народа Србије и Русије он ће заувек остати истински вољени пастир, светионик вере и побожности. Лазовић: Шта бисте поручили братском српском народу? Патријарх Кирил: Пожелео бих братском српском народу да буде ревносно предан вери у Христа, Кога је једном примио свим срцем, према Коме је пронео љубав кроз векове, пролазећи кроз многе трагедије и кризе. Ако духовним погледом сагледамо живот савременог света, видећемо да ни финансијске кризе, ни политичка расположења нису оно што исцрпљује снагу људима. Савремени човек пати првенствено од тешког недостатка праве љубави. Обавеза сваког хришћанина је да открије ту љубав људима, речима и делом да сведочи о истинском Извору ове љубави. Оно што бих пожелео нашој српској браћи и сестрама је да чувају православну веру, да разумом, срцем и душом спознају учење Христово! Нека је благослов Божији уз српски народ. Несебичну помоћ у реализацији овог интервјуа пружили су нам Снежана Ковачевић, Владимир Романович Легојда и Марина Риженкова, на чему им Редакција ИСКРЕ најљубазније захваљује! Горан Лазовић (Превод са руског Дејана Кокотовић) Горан Лазо View full Странице