Претражи Живе Речи Утехе

Косовска полиција данас је онемогућила тридесетак Срба изгнанника из Доњег Петрича код Клине и њиховог парохијског свештеника Јована Цветковића да обележе Тројичиндан, славу храма Св. Тројице у овом селу коју су албански екстремисти минирали у јуну 1999. године. Иако је свештеник са верницима претходног дана тражио обезбеђење полиције, имајући у виду да су прошле године окупљени народ за празник напали локални Албанци, полиција није пристала да обезбеди овај богослужбени скуп, али није ни писмено потврђено да не могу да се окупе у Петричу пред рушевинама храма и изврше освећење славског колача и жита. Свештеник и верници су ипак на сопствену одговорност и у складу правима на слободу кретања и верска права у јутарњим часовима кренули према селу и када су стигли пред порушени храм сачекала их је повећа група полицајаца који нису дозвољавали приступ храму нити освећење колача, уз објашњење да наводно није безбедно. И поред уверавања свештеника и верника да опасност не постоји јер се нико од локалних Албанаца није скупио да протествује и да обред неће трајати више од десетак минута, полиција је инсистирала да се сакупљени Срби разиђу. У међувремену је позвана и представница регионалне канцеларије УНМИК-а гђа. Галијева. И поред тога верски обред и молитва на стратишту храма су забрањени и полиција је фотографисала и легитимисала све присутне и записала аутомобилске таблице. Мештанин Божидар Шарковић потврдио је да се око 30 Срба окупило да обележи славу у селу у ком су некад живели. "Прошле године смо имали физички напад од Албанаца овог села. Међутим, ове године се нису окупили, али је био велики број полиције, која нам није дозволила да уђемо у двориште где се налази срушени храм Свете Тројице. Поред наше молбе и обавештења у петак полицији, УН-у, КФОР-у, ОЕБС-у, синоћ ме је звао један инспектор који је рекао да је скуп забрањен у селу Петрич", рекао је Шарковић. Епархија Рашко-призренска оштро протествује због овог грубог кршења слободе права кретања и верског окупљања на црквеној земљи. Полиција је поступила крајње дискриминаторно и, заправо, без икаквог разлога забранила верски скуп. Овакав однос полиције само је у функцији онемогућавања наших верника да се слободно окупљају уз своје порушене светиње и директна порука да је њихов повратак у своја села немогућ. На сличан начин у координацији локалних ектремиста и полиције онемогућава се обележавање слава у Ђаковици и у Мушутишту код Суве Реке, где је пре две године полиција неправедно и под лажном оптужбом притворила 75годишњег Србина који је пуштен након 4 месеца притвора. На овај начин се заправо Срби застрашују не само да остваре законски регулисано право на повратак на своју имовину, већ и да обележавају молитвено сећање на своје порушене светиње, а све у циљу стварања етнички чистог албанског друштва на Косову и Метохији. Посебно забрињава веће одсуство међународне пажње у вези ових случајева, који постају модел за институционално подржано етничко чишћење. Епископ Рашко-призренски Теодосије овим поводом позвао је међународне и покрајинске представнике да поштују постојеће законе и да под видом безбедности не стварају ситуацију у којој су најбезбеднији крајеви они у којима нема Срба. То је недолична и срамна порука 20 година након завршетка рата на Косову и Метохији и успостављања међународно гарантованог мира за све грађане, без обзира на етничко или верско порекло, којим су сви обавезани по још важећој Резолуцији СБУН 1244. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске Грачаница-Призрен 17. јуни 2019. Епархија је прошле године у саопштењу 31. маја изразила оштар протест поводом напада на вернике у Петричу као и поводом низа других инцидената http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_rashkoprizrenske_5 Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице

Косовска полиција задржала је на административном пункту Мердаре француског хуманитарца Арноа Гујона, јавља извештач РТС-а. Поред Гујона, косовска полиција задржала и двојицу активиста хуманитарне организације „Срби за Србе“. Припадници косовске полиције су, задржавајући Гујона, навели да нема дозволу за посету Косову. Двојица активиста организације „Срби за Србе“ су послати на ванредни преглед. Гујон је на Косово дошао како би присуствовао отварању фарме живине за потребе народне кухиње Епархије рашко-призренске у српском селу Прековце код Новог Брда. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

-Владика Теодосије: Никада нећемо заборавити храброст Митровчана и свих Срба са севера Косова!- Епископ Рашко-призренски Теодосије служио је данас у препуном храму Св. Великомученика Димитрија Молебан за страдални српски народ на Косову и Метохији. Пред више стотина верника који су испунили храм и већи део порте, омладином и децом, заједно са свим свештенством митровичког намесништва и монаштвом из наших северних манастира Владика Теодосије је узнео молитве Господу за спасење народа. Звучни запис беседе Епископа Теодосија "За православни грешни и страдални род наш; за паћенике, прогнанике и злостављане: људе, жене, децу и девојчице; за заштиту православних храмова и манастира, породица и домова на Косову и Метохији и осталим српским земљама, да им Господ Бог наш ниспошље милост своју и заштиту, Господу се помолимо." прозба је која је одзвањала храмом Св. Димитрија. Владика је из срца прочитао молитву свештенослужитеља: "Господе Исусе Христе Боже наш, прими ово наше усрдно мољење и опрости нам сагрешења наша. Опомени се непријатеља наших који нас мрзе и угњетавају, и немој им дати по делима њиховим, него их уразуми, по великој Твојој милости, како би и они увидели да зло добра донети не може. Цркву Твоју свету и верне Твоје избави од свакога зла свемоћном руком Твојом. Помози, Господе, Ти који си ради спасења свију пошао на крст и смрт претрпео, да и међу нама, и у целом свету, мржња уступи место љубави, немир - миру, жалост - радости, да тих и миран живот проведемо као људи Твоји и браћа међу собом." Посебно је знаковито било и читање Еванђеља од Луке (Лк 12.12-7): "Ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Зато оно што у мраку рекосте, чуће се на виделу: и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима. А кажем вама, пријатељима својим: Не бојте се оних који убијају тело и потом не могу ништа више учинити. Него ћу вам указати кога да се бојите. Бојте се онога који, пошто убије, има власт бацити у пакао; да, кажем вам, онога се бојте. Не продаје ли се пет врабаца за две паре? и ниједан од њих није заборављен пред Богом. А у вас је и свака длака на глави избројана. Не бојте се: ви сте бољи од много врабаца." На крају Владика се свима обратио пастирском беседом који доносимо у целости: Пречасни оци ... Ево, помоли смо се Господу за спасење нашег верног народа, да утврди своју живу Цркву на овој светој, мученичкој и светолазеревској земљи. Више пута у нашој историји, Црква је са својим народом страдала, али увек смо се подизали, обнављали себе, своје светиње и куће, остајући верни наслеђу Светих Немањића, који су на Косову и Метохији српском народу дали неизрециво благо - духовно наслеђе, које смо дужни да чувамо као очи у глави. Нису то, браћо и сестре, само грађевине, већ је то свето-немањићки и свето-лазаревски етос, дубоко заснован на бесмртним речима честитога Кнеза, да је „ земаљско за малена царство, а небеско од сада и довека“. И у наше време пролазимо тешке и неизвесне дане, али је наш народ увек био храбар, тако, да се ни сада неће дати поколебати и поделити. Никада нећемо заборавити храброст Митровчана и свих Срба са севера Косова, који су се у најтежим данима 1999. године одржали, храбро стојећи на бранику својих домова и не дозвољавајући онима који не знају шта раде да протерају наш народ, као што су то учинили по многим јужним градовима и насељима. Ви сте и тада саучествовали са свима нама који смо остали као своји на своме, дајући нам помоћ и потпору. Зато смо данас поносни да је овде у Косовској Митровици наш Универзитет и болница и друге институције, без којих ни ми који живимо јужно на Косову и Метохији, не бисмо могли да опстанемо у постојећим условима. Пожртвованост наших лекара и медицинских радника, професора и студената, вредних радника, мајки и честитих грађана, темељ је на којем градимо наш заједнички живот и опстанак на овим светим просторима. Али ни север Косова и Метохије не би био оно што јесте, да нема своју органску везу са осталим српским срединама јужно од Ибра. Док год звоне звона у Патријаршији, Дечанима и Грачаници, док год наши богословци поју у Призренској богословији и наши свештеници служе у свим храмовима, и ви сте снажнији и постојанији. Са болом слушамо од неких да се Срби, наводно, деле на оне северне и оне јужне. Не може се поделити једно свето Косово и Метохија и не може нико да Косово и Метохију издвоји из наше Србије, јер су управо овде и духовни и државни наши темељи, без којих би наша земља била само као „сламка међу вихоровима“, држава без идентитета и историје. Као народ Светог Саве, који вековима одолева бројним искушењима, увек смо се враћали Косову и Метохији као својој колевци, као свом највећем надахнућу, јер управо овде смо са Светим Немањићима и посебно Св. Кнезом Лазаром, мученичком крвљу потписали завет са Богом да будемо и останемо његови и душом и срцем, и у благостању и у невољи, истрајни у трпљењу и одважни у опасностима. Српски народ данас расут је широм околних земаља и целога света, али га повезује и окупља наша света Црква која у чува свест о томе да смо браћа и деца Светог Саве, где год живели. Разни моћници овога света мењали су границе, пролазила су царства и империје, али је то јединство нашег народа оличено, управо, у Пећкој Патријаршији, повезивало вековима Србе као народ, не само по крви, већ пре свега по вери у Господа Христа, а преко Њега и са свим осталим крштеним народима. Без те вере, узалуд је наше српско име, узалуд су заставе и патриотске песме. Србин се може мерити само вером у Христа; храброшћу којом брани све своје, и чојством којим од себе брани друге. Зато свој опстанак на Косову и Метохији никада нисмо и не треба да доводимо у сукоб са чињеницом да овде живе и други народи, људи као и ми, који носе лик Христов утиснут у свако људско биће, који су и сами призвани у пуноћу радости Божије љубави. Сведочећи Христа и живећи по Христу ми, и овог пута, њима пружамо руку, и њима показујемо да је Господ дошао на земљу да би пружио могућност да се сви људи спасе. Данас смо се помолили да нам Бог подари, пре свега, покајање, да се вратимо Богу и оставимо се пролазних ствари овога света. Да побеђујемо вером, надом, љубављу, трпљењем; да нам речи буду благе а дела јака, да увек будемо свесни да ћемо у историји остати упамћени само онолико колико смо сачували у себи лик Божији, а не колико смо били богати материјалним богатствима или положајем. Господ је дошао на земљу не позивајући на устанак и револуцију, већ да првенствено променимо себе и да мењајући себе променимо и свет око себе. Зато будимо истрајни да, колико до нас стоји, бранимо наше право да живимо на овим светим просторима, као свој на своме, не одричући то право никоме другом. Увек будимо јединствени и свесни да се срећа једних не може градити на несрећи других. Са таквом вером, увек ћемо имати Бога за помоћника и заштитника. Не дајмо да нас поделе идеологије овог света, пролазне речи и обећања која пролазе „као звоно које јечи“ (1Кор 13.1). Црква је увек била овде да нас повезује, као што се пшеница сабира и као брашно сједињује у један хлеб, као што се грожђе сабира у једну чашу вина. Останимо чврсто решени да не напуштамо наш родни крај, да не продајемо наше куће и имања, јер за њих су крв и зној проливали наши преци који су опстајали у много тежим условима него што су ови у којима ми данас живимо. Том истрајношћу сваки од нас даће свој допринос свима осталим и охрабриће оног поред себе. Братску солидарност никада да не изгубимо, јер невоља ближњег и нас ће сустићи уколико брату окренемо леђа и уколико, подстакнути себичним интересом, грабимо само за себе. Останимо, браћо и сестре, чврсто предани благој вољи Божијој, јер су нам по Његовим речима „све власи на глави избројане“ (Лк 12.7) али истовремено чинимо све што до нас стоји да и нама и другима буде боље. То је кључ који отвара Царство Божије, које је овде и сада међу нама и познају га само они који имају отворено срце за Бога и ближњег. Пост и молитва су зато кључ који отвара ту божанску ризницу. Пост као уздржање од свега онога што нас одваја и удањује од Бога, одбацивање претеране бриге и везаности за материјално, умереност у јелу и пићу и надасве праштање. Молитва, с друге стране је живот у осећању сталног присуства Божијег, у непрестаном трепету срца и сећању на Господа да не повредимо Његову љубав, своју савест и савест ближњег. Нека нас зато све Господ укрепи у том подвигу, посебно у предстојећим данима када сви заједно постимо и молимо се за мир на Косову и Метохији, за наш опстанак, за мудрост оних који носе тешко бреме политичке одговорности. Никада не заборављајмо речи Господа који каже „где су двоје или троје сабрани у име моје и ја сам међу њима“ (Мт. 18.20). Зато, окупљајмо се што чешће у овом предивном храму, као у својој кући и Бог ће бити међу нама и биће нам заштитник молитвама Св. Великомученика Димитрија, који је заштитник овога града и свих који живе у њему. Благослов Господњи нека дође на вас Његовом благодаћу, милосрђем и човекољубљем, свагда, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице

На Видовдан Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је служио Свету архијерејску литургију у манастиру Грачаница на Косову и Метохији уз саслужење Преосвећених епископа рашко-призренског Теодосија, умировљеног захумско херцеговачког Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, полошко-кумановског Архиепископије охридске Јоакима, пакрачко- славонског Јована, свештенства, свештеномонаха и великог броја вјерног народа. Звучни запис беседе У бесједи након Јеванђеља, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да камен који одбацише зидари постаде крајеугаони камен васионе, неба и земље. Тај крајеугаони камен свега што се догађало и што се догађа у историји до наших времена и што ће се догађати у будућности, јесте Господ наш Исус Христос. У знаку Његовог Распећа и Васкрсења је судбина свијета и људске историје и све што је истинско и право било, што јесте и што ће бити, оно је обасјано Христовим живоносним гробом и часним крстом, Његовим Распећем и Васкрсењем. “ Живи свједок тога јесте и овај свети дан који прослављамо, који је празник овога народа који празнује вјековима пророка Амоса, Светог Великомученика Косовског Лазара. Његов и њихов живот, и живот овога светога мјеста је у знаку Христа распетог и васкрслога тако је било, тако јесте и тако ће бити до краја свијета и вијека. Само онај народ и онај човјек и оно вријеме које гради своју грађевину на том крајеугаоном камену, само тај народ зна зашто живи на овој земљи и само тај човјек зна шта је и ко је и какав је смисао његовог земаљског живота“, рекао је Митрополит Амфилохије . Он је казао да Косовска гробница није ништа друго него одсјај, продужетак и наставак гроба Христовога-јерусалимскога, и као што је Христов гроб живоносни тако је и Косовска гробница живоносна гробница не само за овај народ него је та Гробница косовска светионик свих европских народа и свега онога што је часно и честито било у тим народима до данашњега дана. Подсјећајући да Косово није никада било и није ни данас безнађе него је нада и да ће тако остати, Митрополит је да они који не знају шта је Косово хоће да га дијеле Косово. „Шта значи подијелити Косово? То значи подијелити ћивот Светога краља Дечанскога, распарчати краља Дечанскога и његове Свете мошти. То значи дијелити мошти Светих архиепископа пећких и светиње које сијају овдје кроз вијекове и сијаће до краја свијета и вијека. Има и оних који би хтјели да ставе Косово, Косовску гробницу, Косовски завјет на референдум. Ставити на референдум главу Лазареву може само неко ко нема разума, памети, знања, мудрости јер Косово је глава Лазарева а његово тијело је у Раваници а овај други дио Србије то је тијело Лазарево. Одрећи се главе Лазареве то значи остати безглав, одрећи се самога себе и свога бића и свога звања историјског, одрећи се грађења своје будућности на том крајеугаоном камену- Христу Богу распетоме и васкрсломе“, казао је Архиепископ цетињски Амфилохије и закључио да се одрећи тога и стављати на референдум или дијелити, може само онај који се враћа султану Мурату и који покушава да на његовом насиљу гради и своју и будућност других народа који живе на овим просторима по Божјем знамењу. Митрополит је казао да је тираније било кроз вјекове на овим просторима, али нико никада од овога народа, ни када је остајао ни када је бјежао са ових простора, није дијелио и стављао на референдум КиМ, своје биће, судбину, звање пред Богом, људима и историјом. „То никада није било и неће бити док је разума и памети, све дотле док је ћивот Светога краља Стефана Дечанскога овдје, а биће до краја свијета и вијека. Претрпио је 620 година насиља па је опстао ћивот Светога краља. Он је побједилац и они који су његовог духа. Све дотле док су ћивоти Светих патријараха, архиепископа српских у Пећкој патријаршији и док је Пећке патријаршије, Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке и других светиња, док тога сјемена буде било овдје и оних који су му вјерни и који граде своју личну, народну и будућност других народа око себе на том светом сјемену, на том камену на коме је Бог поставио да се гради људска историја и све што је часно и честито у њој, докле буде тога биће и вас који сте вјерни Лазаревом завјету, Видовданском завјету, који знате да крст носите и да Васкрсења не бива без смрти“, истакао је владика Амфилохије и додао да нема будућности, ни овом ни било ком другом народу без грађења своје будућности на тој вјери, правди и истини Божијој, на вјечном непролазном људском достојанству, на жртовању онога што је пролазно за оно што је вјечно и непролазно. На крају Свете литургије владика Теодосије се захвалио присутним архијерејима на њиховој несебичној љубав коју показују кад год је Косово у питању, спремности да заједно служе и Богу приносе љубав, труд и жртве и да опстану на овим просторима. Након тога је Митрополит Амфилохије уручио српским мајкама ордење Југовића које Епархија рашко-призренска додјељује мајкама које испуњавају Божију заповјест Рађајте се, множите се и напуните земљу. Епархија је уз подршку Канцеларије за КиМ Владе Србије и ове године златни орден додијелила мајкама које су родиле петоро и више дјеце а живе на Косову и Метохији а сребрни орден мајке Југовића за оне који су родиле четворо дјеце. Канцеларија је обезбједила за свако дјете новчану помоћ од 100 евра као подршка рађању и опстанку на овим просторима. Златни орден Југовића додијељен је мајкама Биљани Перић из Пасјана, Гордани Секулић из Ливађа код Грачанице, Блажици Синадиновић из Газиводе, Радојки Орловић и Миљани Антонијевић из Зубиног Потока, Данијели Костић из Рајетића, Јелени Милутиновић из Лукара, Јасмини Трикош из Рашке, Ружици Влашковић из Лепосавића, Маји Недељковић из Косовске Митровице, Слађани Антић из Беревца, Снежани Јовановић из Грачанице, Стани Арсић из Новог Бадовца, Сањи Филиповић из Ливађа. Сребрни орден мајке Југовића додијељен је Данијели Милић из Гојбуље, Дани Јовановић из Видова, Милени Поповић, Весни Николић и Ради Покимица из Рашке, Јелени Веселиновић из Постења, Благици Гођевац и Марици Милојевић из Лепосавића, Лидији Радовановић из Малог Звечана, Јелици Радовановић из Житковца, Радици Гвозденовић из Рудине, Оливери Стојковић из Косовске Митровице,Радици Начић, Милени Јаковљевић и Светлани Радосављевић из Племетине, Стани Мишић, Јоргованки Милић, Данијели Поповић Марини Ристић и Тијани Ковачевић из Прилужја, Драгани Бојковић из Доње Брњице, Слађани Петковић из Бабиног Моста, Дијани Симић из Врбовца, Анкици Нојкић из Могиле, Сузани Мирковић из Партеша, Милица Дејковић и Ивани Савић из Шилова и Зорици Лазић. Обраћајући се српским мајкама Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је казао да су дјеца светиња и да су они једино благо на земљи и да зато насилници кроз векове од султана Мурата па све до ових савремених султана убијају децу. Он је казао да су Клинтон и његова дружина неправднији од султана Мурата и сви они који на том и таквом насиљу граде будућност свијета, посебно будућност Косова и Метохије. „Веома сам растужен због мојих монтенегрина, нису то Црногорци, који су то муратовске насиље савремено признали и његове плодове потврдили. То су неки монтенегрини који на насиљу мисле да граде будућност. Онај који брине сама о својој дјеци у ово наше вријеме, штити своју дјецу а заборавља ову дјецу која се рађају овдје, тај није далеко од Мурата и његове дружине до Клинтона и савремених тирана који хоће да буду господари судбине свијета“, рекао је митрополит и додао да су ове мајке оне које ходе путем правим, истинским, мајке Југовића и да зато примају благослов Божији а Бог ће их наградити још више у Царству небескоме. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Милош Ковић: Косовска идеја је неупоредиво јача од НАТО 26 субота авг 2017 Posted by Стање ствари „Историја косовске идеје или Косовског завета, као што видите, мери се вековима. Као што је рекао Свети Јустин Ћелијски – то је великосрпско здање једне хришћанске идеје о зрну које умире да би потом родило многе плодове. Управо ова идеја доказује да Срби јесу заветни народ“, рекао је у Требињу проф. др Милош Ковић. О надахнутом предавању истим тоном пише наша Милана Бабић Милош Ковић и Милана Бабић Предавање Косовски завјет у историји српског народа професора Милоша Ковића немогуће је представити кроз форму новинарског извјештаја, јер оно што је начин његовог излагања донио требињској публици – сусрет са идејом завјетности сагледан из различитих углова компаративне равни идеје и из угла српског предања– најбоље се може пренијети видео записом. Ни промоција херцеговачког вина, која се одржавала исто вече када и предавање, није утицала на посјећеност, за потребе публике накнадно су донесена два реда столица. Упркос свему и даље је „Косово најскупља српска ријеч!“ Дакле, пишем овај извјештај покушавајући да пренесем дио атмосфере коју је даровало предавање о снази косовског предања за српски идентитет: бурне аплаузе, коментаре из публике, саоднос публике и предавача. На почетку излагања професор се осврнуо на чињеницу да политичка елита Србије погрешно интерпретира синтагму „Косовски завјет“. По њима, Косовски завјет је мит у негативном смислу те ријечи. Одмах се из публике обратио владика Атанасије који је рекао да је реч о Александру Вучићу (аплауз је одјекнуо галеријом музеја): „Кажи слободно – Вучић. Слободно реци да сам ја рекао (смијех публике и предавача). То сам рекао и на Газиместану.“ Мит као темељ друштва Осврнувши се на свој текст у Политици, професор Ковић је указао на значај мита за један народ. Док политичке елите мит користе у негативном смислу ријечи, српски социолог Срђан Шљукић пише да хуманистичке науке, још од Малиновског, знају да је мит темељ сваког друштва. Мит постоји у Америци, Великој Британији, у бразилским прашумама, на Балкану. Шта је Декларација независности? Очеви оснивачи који са бродом Мејфлауер тобоже долазе у Америку? Потом је проблематизован однос према истини у сфери науке и у области предања. У земљама у којима постоје јасно развијана егзактна знања митови постоје потпуно паралелно са тим знањима, при чему мит има већу снагу. Стога, ако је Стојан Новаковић утврдио да се на Косову није све десило као што каже предање – то не значи да предање не носи неку дубљу и тачнију истину. Иво Андрић, у „Разговору са Гојом“, каже да су легенде пуна истина историје човјечанства. Шта Срби славе? Каже се – Срби славе пораз. А шта је била Термопилска битка? Је ли то био пораз? Јесте. На њему почива идентитет, предање, историја Грка. Затим чувени говор Перикла на гробовима Атињана палих за отаџбину. Перикле каже да су светли гробови оних који су дали своје животе за отаџбину. Традиција европског човјека почива на класичном грчком насљеђу. Професор Ковић је потом указао на значај који Јевреји придају својим поразима и сјећањима на изгнаства и страдања. Све је то уткано у јеврејско биће и чини ступ његовог идентитета. Косовски завјет је не само оно што нас чини Србима него нас везује и са европским и људским насљеђем и предањем. Никакве потребе нема да се о томе говори као о неком ретроградном ратоборном миту. Дакле, ако неко каже да је позивање на Косово мит, а да он нуди истину или тзв. реалност – то је лаж. Ми говоримо о истини, а он говори о лажи! А тај неко говори (у ауторском тексту у Блицу) да српска историја не нуди ништа друго осим ратова и крви. А гдје је ту Свети Сава? Грачаница? Дечани? Пупин? Архитектура Требиња? Он нуди митоманску слику српске историје, а ми говоримо о истини. Историја косовског предања Чворне тачке српске историје одражавају се једна у другој кроз однос према Косовском завјету. Професор Ковић је извео ову тезу почевши са Словом патријарха Данила III, насталог три године послије Косовског боја. У овом тексту смо већ суочени са Косовским завјетом. А пет вијекова касније, 1961. године, Зоран Мишић, књижевни критичар, у чланку Шта је то косовско опредељење, пише да се читајући патријарха Данила III осјећамо као да се налазимо на улици 27. марта. Дакле, то је исто опредјељење – за Царство Небеско. У епској пјесми „Пропаст царства српскога“ то је избор између царства земаљског и Царства Небеског. То је избор кнеза Лазара: Мили боже, што ћу и како ћу? Коме ћу се приволети царству? Да или ћу царству небескоме? Да или ћу царству земаљскоме? Ако ћу се приволети царству, приволети царству земаљскоме, земаљско је замалено царство, а небеско увек и довека. Милош Ковић на предавању у Требињу На избору кнеза Лазара за Царство Небеско почива цијела српска историја. Косовски завјет се налази у равни са Светосавским завјетом. Ова два завјета се прожимају. У Житију Кнеза Лазара каже да су Срби кренули у Косовски бој наоружани молитвама Светог Саве и Светог Симеона, заокружује мисао професор Ковић. Кнез Лазар испуњава Светосавски завјет и показује да је достојан избора који је направио Свети Сава када је напустио земаљско и определио се за Царство Небеско. Код Доментијана Свети Сава је упоређен са Мојсијем. Срби имају своје националне свеце већ у средњем вијеку – то је светородна лоза Немањића. Немате династију која је толико света, можда само код Етиопљана. Срби као завјетна нација Питање српског националног идентитета професор Ковић је продубио служећи се тезом да је нација старија категорија него што се то представља у уџбеницима. Ове тезе износе двојица угледних британских историчара: Ентони Смит и Ерик Хобсбаум. Оба су, наглашава Ковић, јеврејског поријекла. Један од водећих истраживача националног идентитета британски научник Ентони Д. Смит. Није безначајно, јеврејског је порекла. Он каже да постоји неколико народа за које имамо доказ да је њихов национални идентитет старији од 18. вијека (то је оно што смо сви учили у школи да нације настају у 18. вијеку са настанком буржоазије). Он као примјере наводи Русе, Енглезе и Србе. Ову тезу преузима Ерик Хобсбаум и додаје да је код Срба то уочљиво у крилу цркве. Е. Смит говори о завјетним нацијама, хијерархијским и републиканским нацијама. Шта су завјетне нације? То су народи који су ушли у византијски комонвелт, али се то јавља и код протестантских нација, нарочито са појавом калвинизма. И то се онда појављује и код нација које су биле хијерархијске као што били Енглези, Швеђани, Немци – идеја заветности која се онда јавља у крилу калвинизма. Свест и уверење у то да су то изабрани народи. При чему у оквиру тога постоје заветни и мисионарски народи. Дакле, то је једна научна теорија, оруђе, али је занимљива за нас. Код Јермена Црква је Нови Израиљ, код Јевреја носилац изабраности је народ, а код Етиопљана носилац је династија. И, наравно, кључан однос је однос Бога и изабраног народа. При чему то није погодба – то је завјет. Вјера да када народ прекрши завјет за то плаћа цену. Наравно, Смит запоставља Нови Завет и новозаветну идеју која тражи жртву. Сада се сетимо српског предања. Идеју заветности, оно што се већ у 14. и 15. веку помиње као грех, прекришио је цар Душан оним што је учинио са својим оцем, потом узимање патријаршије и сукоб са цариградском патријаршијом. Цена за огрешење мора да се плати, а то је судбина цара Уроша. Кнез Лазар је тај који мири Цркве, много доказа имамо да Црква подржава Лазара. Подржавају га светогорци. А потом ново сагрешење које чини Вук Бранковић. Отприлике се та три мотива непрестано понављају: „Великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство.” И „Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрешења.“ И, онда долази она цена која се плаћа. Каква је историја Косовског завета? Ми имамо утемељене Косовског завета у првих 30 година после Косовског боја. Између 1390. и 1420. године имамо десет текстова, а до краја 15. века уобличавање свега онога о чему читамо у јуначким песмама… Кључан период је време обнове Пећке патријаршије (мада има оних који тврде да није била укидана). Управо у ово време у којем Срби немају државу, у средњем веку имали су неколико држава, Косовски завет се утврђује. И ту већ имате све. Где? У крилу Цркве? Где су чули гуслари то о чему певају? У манастиру, у цркви… У времену када Срби немају државу имате и демографско ширење српског народа и неговање косовске, светосавске идеје у оквиру Цркве. Дакле, не само на територији Османског царства него и унутар Хазбуршког царства, гдје су Срби подвргнути унијаћењу. Како се Пећка патријаршија обнавља 1557. године на територији Османског царства? Тако нешто је незамисливо у том тренутку на католичком Западу, тамо се у том тренутку дешавају верски ратови (Вартоломејска ноћ)… Да ли је Косовски завет тајна виталности српског народа? Вуково везивање српског идентитета за језик је аутопут у југословенство Разматрање онога што се десило са појавом Вука у 19. вијеку за мене је био најзанимљивији дио предавања. Ту се наша разматрања додирују. О овоме сам причала са професором Ковићем након предавања. Изузетно значајна тема, јер, да бисмо се извукли из лавиринта у који нас је одвело југословенство, потребно је да уђемо у исходиште ове проблематике. Овај поглед на Вукову дјелатност је и „знак времена“, почетак једног критичког односа према човјеку који је дуго имао статус „неповредивости“ у српској културној и историјској сфери. Оно што су урадили Вук Караџић и Доситеj Обрадовић је један озбиљан прелом у историји српског националног идентитета, српске националне идеје. Они су везали српство за језик уместо за оно што је вековима – предање, култ, вера. Ко су Срби у 16. веку питајте Ивана Грозног који се позива на српско порекло по баки. Он даје да у Архангелском сабору у Москви осликају фреске Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара. И књига која је исписана за Ивана Грозног, „Велика повест света“, део њен који се односи на Србе објавио је Милован Витезовић у Заводу за уџбенике и наставна средства. Иван Грозни тражи да на месту у књизи који се односи на Србе буде о Светом Сави и о Боју косовском. То је оно што Србе разликује од блиских православних словенских народа. И сада имате Вуково и Доситејево везивање за језик. Наравно да и Доситеј и Вук знају шта је Косовски завет, јер Вук пред лице Европе ставља косовску епику. Није лако говорити о ономе што је Вук урадио и лошим стварима које је урадио за Србе, за српску идеју. То везивање за језик, по мом мишљењу то је тај аутопут који јесте водио ка југословенској идеји. Неспремност да се Срби одрекну своје католичке браће, као што каже М. Екмечић није у питању сукоб Срба и Хрвата, већ католичких, православних и муслиманских Срба. То је проблем 16, 17. и 18. века. Покушава се са овом идејом језика, а то је идеја просветитељства, то је идеја романтизма – то је немачка идеја преко које су Немци покушавали да превазиђу ту поделу између протестаната и католика. С друге стране, Вук записује све оно што Срби познају већ вековима – преводи, пре свега на немачки, а онда и на остале европске језике. Али, када говоримо о српском романтизму нико није урадио за Косовски завет више од владике Петра Другог Петровића Његоша. Професор Ковић је проблематизовао начин на који се историчари баве 19. вијеком – бавећи се образованом елитом већином школованом на Западу, а не бавећи се оним што је мислио обичан народ. Поставља се питање: ако елита везује националну идеју за језик, ко пита обичног сељака шта он мисли о томе? Онога који сваке недеље одлази на литургију. Владислав Пузовић, доцент на Богословском факултету у Београду, изучавао је грађу архива Кијева, Москве, Санкт Петербурга, где се показује да су стотине српских богослова школоване у Русији. Дакле, шта су ти људи проповедали? Другим речима, реч је о усменој култури која, по мом дубоком уверењу, остаје заветна, и мислим да је Његош, не заборавимо да је у Црној Гори теократија све до Његошеве смрти – српско друштво је вековима живело у теократском друштву. Када аустријске војске прелазе Саву и Дунав, и крећу ка Сарајеву они разговарају са патријархом и владикама. Нису они само духовни поглавари српског народа! А то остаје у Црној Гори све до смрти Његоша. Дакле, Његош је то пре свега. Често се наглашава улога Сима Милутиновића Сарајлије, али биће, ипак, да је кључни утицај Петра Првог Петровића Његоша. Његош је тај који у 19. веку заиста стоји над свима ако говоримо о Косовском завету. Увек имамо ту линију Лазар – Милош, но то је посебна тема. Код Његоша реч је пре свега о Милошу. Настављајући „ход“ косовске идеје кроз историју, професор Ковић се осврнуо на време Руварца и разрачунавање са тзв. косовским митовима. Потом се осврнуо на велико разочарање које је донио Берлински конгрес. Ипак, крајем 19. и почетком 20. вијека косовска идеја се обнавља. Прије свега у култури: Милан Ракић, св. владика Николај Велимировић, Димитрије Митриновић, Скерлић, Исидора Секулић, Станислав Винавер, Милош Ђурић, Мештровић. Ипак, Мештровић ће веома брзо промијенити страну. И, онда, у таквим условим долази освећење Косова. Рат 1912. године, по изворима, био је најпопуларнији рат. Дакле, освећење Косова и онда долази Први светски рат у коме су Срби потврдили да су заветни народ. Пре свега, албанском голготом и крфским васкрсењем. Краљевина Југославија узима видовданску идеју за основу југословенске идеје, она на тој идеји много тога гради. Краљ Александар се заиста потрудио да Мештровића претвори у званичног умјетника Краљевине. Мештровић се отргнуо и чак прешао на супротну страну, заузео ексклузивистичке хрватске позиције, касније ће сарађивати и са усташама. Београд је и даље начичкан Мештровићевим фигурама… Душан Батаковић је говорио: „Ако је прва Југославија била српска, онда је друга била хрватска.“ Мислим да је то разлог што се, пре свега комунистичка партија Југославије, нарочито после Другог светског рата, тако окомила на косовску идеју. Професор Ковић се потом осврнуо на рушење Његошеве капеле и изградњу храма. Храма, кога је Меша Селимовић назвао фараонским, начињеним управо руком Ивана Мештровића. Не треба нам већа и озбиљнија симболика. Потом се осврнуо на дешавања 80-их година, на национална буђења и долазак Слободана Милошевића на Косово. После деценија атеизма потврђује се снага косовске идеје. Нећу говорити о 90-им, али, ево нас овде суочених са упорним покушајима Срба, нарочито у Србији, да забораве Косовски завет. Дакле, стање статус кво, али и притисак да се Срби не баве Косовом. Па људи који истражују јавно мњење кажу да је најважнији животни стандард – царство земаљско… Историја косовске идеје или Косовског завета, као што видите, мери се вековима. Као што је рекао Свети Јустин Ћелијски – то је великосрпско здање једне хришћанске идеје о зрну које умире да би потом родило многе плодове. Управо ова идеја доказује да Срби јесу заветни народ. И, по мом дубоком уверењу, она је неупоредиво јача од НАТО. Аплауз је трајао и трајао… Текст и фото: Милана Бабић